201 — На Ференштајгу? То је пут из Хоентала преко брда према Брајтенау, ако сам тачно обавештен. — Да. Сам Ференштајг је дрвени мост преко шумског потока. — Знам. Тамо смо већ једном трагали за кријумчарима и шумском утваром. Хоће ли тамо неко чекати на Хаузера? — Неће. Он ће однети чипке до близу Брајтенауа. Смркавање и Ференштајг је поменуо само да би одредио пут и време свог доласка. Чипке ће зашити испод поставе од капута. Други га је упозоравао на опрезност. Али се он смејао и рекао да неће никоме пасти на памет да прегледа поставу. Чиновник је био одушевљен оним што је чуо. Неколико пута прошета по соби горе-доле, а онда застаде крај Зајделмана. — Учинили сте велику услугу властима. Најзад нешто опипљиво! Сад ћемо притегнути замку. Ми ћемо шумској утвари избити оружје. Хаузера ћу још данас ухватити. — Како? Ви ћете сами... — Да. Ја ћу својим рукама ухватити озлоглашену шумску утвару. Хоћете ли да учествујете у томе? За овим је Фриц Зајделман потајно чезнуо. Какво задовољење — да присуствује хапшењу омрзнутог ривала. Али се чувао да испољи своја осећања. — А да ли ће то бити могуће? — упита он. — Зашто не би било? Ваше присуство ће нам чак бити корисно јер најбоље познајете дечака. Само једно питање: умете ли јахати? — Прилично. — Лепо. Позваћу неколико граничара и жандарма. Пре тога треба да свршим још нешто. Али ако будемо јахали на коњима, још пре мрака ћемо стићи до Ференштајга. — Опростите, овде имам једну примедбу, господине комесаре. Наш пут води кроз Хаузерово место становања. Ако нас примети, наслутиће опасност. — Јахаћемо око Хоентала, поделити се и кренути различитим путевима.
202 — То је боље. Вероватно ће све ићи како треба. Сав горим од жеље да завичај најзад видим ослобођен од шумске утваре. Али тај дечак је невероватно дрзак, и ако се на Ференштајгу не предузму најбоље мере, деран ће нам умаћи. — Не губимо време у таквим размишљањима! — помало самоуверено прекиде комесар ову причу. — Где вас можемо наћи? — У гостионици код „Златног вола“. Њих двојица се још исцрпније договорише о свему, а онда се Зајделман опрости и напусти службену зграду. Био је обузет суманутом радошћу због успелог потеза.
203 НОЋУ У ХАЈНГРУНДУ У међувремену је Едуард Хаузер био на путу у Хоентал. Он није ништа слутио о облаку који се претећи надвио изнад њега; напротив, био је пун самоуверења, радовао се што му се пружила прилика да свом добротвору учини важну услугу, и све време је са чежњом мислио на Анђелику, чије срце је најзад придобио. Тако му је пут од једног и по часа протекао као неколико минута и зачуди се кад пред собом угледа своје родно место. После кратког размишљања одлучи да прође кроза село у потајној нади да ће уз пут срести Анђелику. Ако је не сретне, хтео се мало прошетати поред ограде Хофмановог имања; можда ће га она угледати кроз прозор, и за тренутак изаћи напоље. И то је добро смислио. Додуше, узалудно је очекивао да ће на улици срести девојку, али кад је застао на задњој капији Хофманове куће, отворише се врата и Анђелика истрча напоље. У својој радости, дечак уопште није приметио да девојка уопште није весела ни расположена. — Као да смо се договорили — смешио се он. — То сам и желео! Ти си видела где долазим? — Да — одговори она кратко. — И твоји родитељи? — Они нису, иначе не бих смела напустити собу. — Значи, твој отац је још против мене? — О, можда још више него раније — уздахну она. — Зајделманови су га потпуно обрлатили. Хајдемо тамо иза оне живице да нас не види заједно, иначе ћемо се рђаво провести. Она хитро повуче Едуарда неколико корака у страну. Тада настави. — Да, наша ствар још стоји рђаво. Кад је отац сазнао шта се јуче догодило, био је готово неподношљив. Псовао ме, називао
204 луцкастом и будаластом, а кад сам се бранила, чак ми је претио батинама. — Нека се тога мане — промрмља Едуард. — И хоће да ме отера — Зајделмановима. — Као кућну помоћницу, зар не? То је силно! Али чекај само, од тога неће бити ништа. — А ако ме натера? — То он не може. Ја бих се с њим озбиљно поразговарао. — Он те уопште неће пустити у кућу. — Онда ћу послати некога кога ће сигурно послушати. Буди без бриге, и пусти да ја радим. Сада свакако немам времена. Морам као курир поћи у Брајтенау. — Брајтенау? — Онда ће те у повратку затећи мрак. — Ништа не смета. Ствар је важна и биће добро плаћена. Анђелика погледа свог драгана искоса, помало испитивачки, помало радознало. — Ах, тако, идеш у вези са странцем...? Али он је био чврст, и није дао да му ишта измами, а прећутао је и то да ће тек у сумрак кренути на пут. — Не, — рекао је — нема то никакве везе са странцем. Уопште... поменуо сам му да сам теби причао о њему. Онда је био врло љут. Чувај моју тајну, мени за љубав! Иначе бих могао имати велике неприлике. — Нисам ја брбљивица — опет ће Анђелика заједљивим тоном, којим је понекад говорила с Едуардом. Али она мало размисли, и њене очи заблисташе. — Иди с богом, драги! У мрачној шуми се пази од шумске утваре. Едуард само климну главом и стеже јој руку. — Чекаћу те, — продужи она — макар то било касно. Вечерас морам још једном с тобом разговарати. Тако ме је страх, као да нас вреба велика несрећа. — Ма немој, Анђелика! — тешио је он. — Срећа, срећа нас очекује.
205 — Надајмо се!... Дакле, чекаћу те. Наћи ће се већ неки изговор да око девет часова још једном изађем из куће. Онда ћу доћи к вама на споредна врата. — То је лепо. Радујем се данашњој вечери. А сад збогом! Још један тајни пољубац и они се растадоше. Едуард је најпре отишао кући да саопшти родитељима да касно по подне мора кренути у Брајтенау. Све друго је прећутао. Отац је брижно климао главом. — Ти си сад опседнут самим тајнама. То ми се не свиђа. — Буди без бриге — умиривао га је син. — Оно што чиним праведно је и часно. — То верујем, Едуарде. Али ти ноћу идеш кроза шуму и преко границе. Помисли на шумску утвару! Лако ти се може тамо нешто догодити; а ми смо беспомоћни, јер не познајемо путеве. — Ништа ми се неће догодити, оче, и ако вам буде некад потребан савет или помоћ у моме одсуству, отидите шумару! Он је паметан човек и увек спреман да помогне. Он нам је то и доказао. Мислим да ме он воли. Њему се можете обратити у свако доба. Уосталом, он зна све и о моме заштитнику, о коме сам ти досад само понешто смео споменути. Едуард је све то рекао у доброј намери. Додуше, није се нарочито бринуо због ноћне авантуре која му је предстојала, али је рачунао, и морао је рачунати с тим, да се може догодити неки немио догађај. Шта ће онда? Родитељи неће знати шта да почну, ако се син у току ноћи не врати. Или, ако му се данас нешто не догоди, већ следећи дан може донети неку несрећу. Па, Едуард је био у служби странца, који је себи поставио за циљ да ухвати шумску утвару. То сигурно неће проћи без борбе и опасности. И о таквим случајевима треба унапред размислити. Али никако није могао рећи оцу: Ако једном затреба и не будете знали шта да радите, ако ме људи шумске утваре ухвате или ране, да и не помињемо горе могућности, онда идите у шумарску кућу. Тамо станује рођак Арнт, мој добротвор и наредбодавац. Он је тајни полицајац и има одличне везе и велика
206 новчана средства. Он вас ни у ком случају неће оставити на цедилу. — Тако отворено није смео говорити. Било би то супротно његовој дужности. Дакле, било је најпаметније да оца упути на шумара. Вундерлих би тада, ако затреба, успоставио везу са Арнтом. Зато је Едуард, из предострожности, намеравао још да укратко обавести шумара о свом ноћном путовању. То је хтео учинити, а да не поступи против наређења свог непознатог наредбодавца из града, то јест, да са Арнтом не измени ни речи. Како ће то извести, показаће околности. Тако су протицали сати док није пао мрак. Едуард их је провео у мучном нестрпљењу. Напетост, која претходи свакој унапред познатој авантури, давила га је као мора. Најзад је било време да крене. Опростио се од родитеља и пошао, али није одмах кренуо у правцу Ференштајга, него је најпре скренуо у шумарску кућу. — Срећом, — тако је бар мислио Едуард — овде је нашао само старог Вундерлиха. — Господин рођак је изишао — рече шумар. — Сигурно си хтео к њему. Жао ми је. Мораш доћи други пут, младићу. — Није потребно, господине шумару — изјави Едуард, који је био весео што се све догађа по његовој жељи. — Само за вас имам једну вест. — За мене? Од кога? — Нисам тако мислио. Лично бих хтео нешто да вам саопштим. — Онда говори, младићу! — Морам ићи преко за Брајтенау, и... — Бесмислица! Ко још иде ноћу и по магли кроза шуму преко границе! Ниједан разуман човек. — Не могу ништа изменити, господине шумаре, а и није тако страшно. Познајем ја пут и не плашим се.
207 — Хм. Сад схватам шта хоћеш од мене. Да те пратим. Али отворено речено, то никако не бих могао. Спремам неки обрачун за дрва, који мора бити готов до сутра ујутру. Рачунање и шкрабање по папиру моја је слаба страна, и ја не знам... — Будите без бриге — прекиде га Едуард. — Идем ја сам. Хтео сам само да вас обавестим о том одласку. — Због чега? — Е, кад бих то могао рећи. Имам неко предосећање да је добро кад неко зна где ме може потражити. — Чуј, младићу, то звучи готово као зла слутња. На такве унутрашње гласове треба обратити пажњу. Немој ићи! Врати се! Добро ти саветујем. — Верујем, господине шумаре, али ипак морам ићи. Обећао сам. А вест коју треба да пренесем веома је важна и хитна. — Смем ли питати о чему је реч? — Опростите, господине шумаре, заклео сам се да ћу ћутати. — У реду. Човек мора држати реч, а уз то и уста, ако треба. Иди, дакле, у име бога! Растали су се стиснувши руку један другом. Шумар се поново окрете својим рачунима уздишући. Едуард је још мало ишао право улицом, а онда скрену у страну ка Ференштајгу. Ноћ је била хладна и мрачна. Месец је био готово непрестано покривен облацима. Путовање је било врло мучно. Срећом, снег је пружао мало видљивости. Он би покаткад зашкрипао под стопалима младог човека, који је мирно ишао својим путем. После неког времена чуо је жубор шумског потока, који је текао испод леденог покривача, и убрзо је стигао на узани мост. То је била само једна грубо прикована, сада ледом покривена греда, и било је прилично опасно по мраку прећи преко ње. Зато је Едуард лагано и обазриво пружао ногу за ногом. Управо је стигао до средине моста, кад неко гласно викну с оне стране путање. — Стој! Ко је то?
208 Он се уплаши, мада је очекивао овакав сусрет. После неколико тренутака он одговори. — Добар пријатељ! — повика у мрак. Онда је размишљао шта да почне. Не би хтео да бежањем постане сумњив, а хтео је ипак избећи додир с људима. Док је тако оклевао, чуо је звеку оружја. Дакле, граничари су били пред њим. Полако, корак по корак, враћао се натраг. — Стој! — одјекну сада и с леђа. — Ко је то? — Добар пријатељ! — одговори он опет. — Стој! Не мичи се! И с једне и с друге обале између дрвећа изиђоше људи. Јао, курир са тајним писмом био је прописно опкољен. Шта да ради? Да ли да дозволи да буде ухваћен? Не! И поред клизавости греде, он скочи преко моста на земљу. Тада снажним залетом јурну међу изненађене граничаре, који су у мраку видели исто тако мало као и он. Муњевито скочи на два граничара, одби их песницама и умаче. — Паљба! — нареди неки љутит глас. Пуцњи одјекнуше. Едуарду се учини да је погођен у руку и одбачен у страну. Али се поново прибра и јурну даље. Био је то бесмислен подухват, у таквој помрчини трчати кроза шуму. Једва је Едуард направио неколико скокова, лупио је главом о дрво и пао. — Тамо! Ено га! На њега! Тамо лежи! — викали су гониоци. Фењери засветлеше, и људи се бацише на бегунца пре него што је он могао устати. Тада изгуби свест. Али, он је био снажне природе; после два минута поново отвори очи, и при слабој светлости фењера угледа туце граничара и жандарма. Покушао је да се покрене, али тада примети да су му руке у оковима; али ноге су му биле слободне.
209
210 Пред њим је стајао чиновник у униформи полицијског комесара и оштро га посматрао. Едуард се силно уплаши, јер је човек строгог погледа и са сабљом на левом боку држао у руци запечаћени пакетић. — Ах — узвикну задовољно — поново се враћа себи. Подигните га и наслоните на дрво. Али пазите! Ако учини и најмањи покушај да умакне, пуцајте му у ноге. Два полицајца ухватише Едуарда и дигоше на ноге. — Ко сте ви? — упита комесар. Сад више није помагало лагати; то је увиђао. — Зовем се Хаузер — признаде. — Одлично! — јаросно се насмеја чиновник. — Дакле, лисицу смо ипак ухватили. Шта радите овде? — Идем у Брајтенау. — Зашто? — Треба да однесем неку вест. — Од кога и коме? — То не смем рећи. — Тако? Дакле, тајне? То је веома сумњиво. Зар ви не знате да вас можемо натерати да говорите? — Сигурно, али ви то нећете учинити. Не можете ви једног невиног човека... — Не говорите којешта! — грубо га прекиде комесар. — Уопште, ваше признање нам није ни потребно. Пакетић ће говорити. Ја ћу га отворити. — То нећете учинити — продужи Едуард. — Ко ће ме спречити? Можда ви? — Само вас молим да чувате тајну. Коверат садржи приватна обавештења, која непозванима не смеју доћи у руке. — Не правите од себе будалу! Полиција и суд нису непозвани. Комесар позва једног млађег службеника да му присветли фењером, и отвори судбоносни пакетић.
211 — Хм! Сама писма и списи! Никаква кријумчарска роба! Због тога није морао бежати. Но, касније ћемо испитати шта ова писма садрже. Шкргућући зубима и дршћући, Едуард је морао подносити да дирају у његову тајну, или, много више, у тајну његовог наредбодавца. — Видите — рече он дашћући — да сам говорио истину. Сад ме пустите на слободу. — Само не одмах, синчићу! — узврати комесар. — Још нисмо завршили. — Да ли, осим ових папира, немате код себе нешто друго, некакву робу за царињење? — Немам? — Озбиљно немате? Због чега сте онда бежали и пружили отпор? Едуард је осећао да на то не може дати објашњење и постао је несигуран. — Ове списе не треба нико да чита, чак ни службеници — с муком изјави. — Зато сам дао реч да ћу, ако сретнем граничаре, радије бежати него дозволити да пакетић падне у њихове руке. — Коме сте то дали реч? — испитивао је комесар. — Ко вам је то поверио коверат са хартијама? — Неки господин кога сам упознао у окружном граду код „Златног вола“ — признаде Едуард Хаузер сметено. — Ко је тај господин? Име и занимање? — Име нисам дознао. Господин је очигледно високи службеник тајне полиције. Изгледало је да комесар својим погледом хоће да прозре у најдубљи угао дечакове душе. Едуард је издржао тај поглед, и испитивачке очи љубазно засветлеше. — Тако, тако! Направили сте, дакле, необично познанство, које је довело до тајанственог задужења. Испричајте ми то опширније. Хтео-не хтео Едуард је то морао учинити. Он је то чинио с највећом обазривошћу и упадљивом спретношћу, чувајући се
212 при томе да не изговори ниједну реч о своме добротвору и његовим намерама. Да је тиме отежао свој положај, то, наравно, млади Хаузер није ни слутио. Једино је Арнт пред властима могао доказати, или чак утицајно бранити његову невиност. И тако је његов извештај испао помало нејасан и збркан. Ипак је комесар климнуо главом. — Све звучи сасвим необично, — рече он на крају — али ћу то узети у обзир. Једном неискусном човеку, као што сте ви, такво нешто се може догодити. Задржаћу ове хартије и даље испитивати. Али, опет, пријатељу млади, још нисмо готови. Претварате се ви да сте безазлени, и све говори вама у прилог, а ипак — сигурно сте неки препредени лупеж. — Господине комесаре! — муцао је Едуард увређено. — Добро! Одмах ћу вам доказати да сте ипак кријумчар. Сетите се чипке. — Че... чега? Чиновник махну иза себе према жбуну. На то приђе Фриц Зајделман. С његовог лица је севала јаросна мржња. А Едуард Хаузер уздрхта од страха. — Сад слутим зло — рече несигурно. — Кад год ми се догоди нешто рђаво, увек су ту били умешани Зајделманови. Можда је и данас тако. — Видећемо — узврати чиновник. — Господин Зајделман вас је пријавио као кријумчара. Морате знати колико сте криви. Будите мирни, Хаузеру! Он опипа пешеве капута младог човека. —Хм! —рече. — Овде нешто није у реду. Ипак ћемо отворити. Он извади перорез и без устручавања направи отвор на постави Едуардовог капута. Онда завуче руку у отвор. — Да ли још тврдите да код себе немате ништа за царињење? — питао је он, док је десном руком пипао између поставе и сукна. — Могу се заклети. — Тако, тако! А шта је онда ово овде?
213 При том чиновник извуче из дечаковог капута дугачку чипкану пантљику. Едуард се запрепасти. — Шта... је... то...? — понављао је, растројено муцајући, комесареве речи. — Ово су чипке, о којима сам малопре говорио, младићу. На то се плаћа висока царина, бар преко код увоза. Немојте ме гледати тако избезумљено, дечаче! Сигурно мислиш да нас овде не занима чешка увозна царина? То је заблуда, стари пријатељу. Царинске власти раде руку под руку. Нећеш умаћи казни. Ово је доказ твоје кривице. Чиновник поднесе Едуарду под очи свој значајни налаз. — Но? — испитивао је он, пошто је млади Хаузер ћутао. — Како је ово доспело у ваш капут? — Не знам — тврдио је Едуард. — Могу се заклети да нисам имао ни појма о тим чипкама. — Ви, према томе, уопште ниште кријумчар? — Нисам. — Нисте ни — шумска утвара? — Ш... умска утвара? Како то? — Па, ви сте то сами тврдили. — Ја? Није ми пало на ум. — Хм. Хоћете ли погледати мало ово писмо? Комесар подиже фењер, а судбоносно писмо Штрауху држао је испред Едуардовог лица. Млади Хаузер пребледе. — Аха! — ускликну службеник. — Ухватили смо птицу. Сад да чујемо! Ко је писао ово писмо? — Ја — признаде Хаузер. — И ви сте се потписали као шумска утвара. — Да. Али ја то нисам. — И то треба да вам верујем? Немојте се правити смешни са таквим детињастим изговорима.
214 — Ја... ја сам хтео... с тим стоји овако... хтео сам само да уплашим трговца Штрауха. Зато сам изабрао тај потпис. Комесар се насмеја као да је чуо добру шалу. Он је стварно био одличног расположења. Најзад, најзад је уловио дечака, који му је проузроковао толику главобољу, и више непроспаваних ноћи. — Ви се потписујете као шумска утвара; ноћу и по магли се тајно шуњате преко границе; кад вас зауставе, бежите од граничара; код вас су нађене чипке на које се тамо преко плаћа висока царина — драги мој, то је довољно. Ту више не помажу изговори. Добро пазите на њега, људи! Знате да је он шумска утвара, да је опасан момак, коме није стало до људског живота. Водите га! То је све прохујало крај Едуарда као бујица дивљег таласа коме се не може одолети. Оковани је стајао као ошамућен. У његовој глави је све било збркано. „Писмо, проклето писмо!“ севало је непрестано у његовоме мозгу. Писмо је узрок. Оно је сведочанство против онога ко га је писао. А друго, ноћни прелаз преко границе и бекство од чиновника! Ах, зашто је баш тај задатак морао преузети! Али су му најсудбоносније биле чипке, које су пронађене ушивене у капут. Загонетно, откуд оне ту. Едуард је лупао главу, размишљајући о пореклу тобожње кријумчарске робе, и при томе му је синула далека слутња о нитковској подвали неког одвратног непријатеља. Док је тако ћутке стајао не мичући се, комесар је разговарао са својим људима и са Фрицом Зајделманом, тихо да ухапшеник не би чуо. А он на њих није уопште обраћао пажњу, док се најзад није прибрао и збрканим невезаним реченицама почео да их уверава у своју невиност. — Не могу се бранити — најзад скоро удари у плач. — Морам све подносити стрпљиво. Али ја нисам кријумчар, нити злочинац. Немам никакве везе са шумском утваром. Ја... ја могу само рећи да све то некако мора изаћи на видело...
215 — Ћутите — кратко и грубо га пресече комесар. Зајделман га је потпуно нахушкао против Хаузера. — Ваша врдања и марифетлуци више вам не вреде. Сад сте у нашим рукама. Боље да ћутите и да се покајете. А сад напред, људи! За Хоентал! Потражићемо кућу Хаузерових. — Господе, боже мој! — крикну Едуард. — Видите, како сте се уплашили? Тамо ће бити откривени нови докази ваше кривице. Признајте да сте криви? — Не. Запрепастио сам се само због својих родитеља. Имајте самилости према старим људима. Они ће умрети кад ме виде као ухапшеника. — То је ваша кривица, Хаузеру. И јад ваших сиромашних родитеља пашће на вашу савест. Али ја нисам нечовек. Ваше родитеље ћу припремити, пре него што уђемо у кућу. — А сад, озбиљно, напред! Поворка је кренула. Неколико граничара је заостало и за четом водило коње. * Марш кроза шуму и поље Едуарду се чинио као вечност, а ипак су се брзо приближавали циљу. Његови родитељи, његови јадни родитељи! Комесар је тражио да му Едуард покаже кућицу, у којој станују Хаузерови. Тада пожури напред. Кад уђе у уски ходник, у соби су баш завршили вечеру, и стари Хаузер се молио. Чиновник је сачекао, ослушкујући на танким собним вратима. Ткачева молитва је долазила дубоко из срца. Зар је шумска утвара могао бити син тако побожне породице? Али комесар потисну ове мисли, закуца на врата и уђе. Он љубазно назва „добро вече“ и приближи се столу за којим су седели становници ове кућице. Стари Хаузерови љубазно устадоше.
216 — Ја сам комесар криминалистичке полиције и долазим по службеној дужности — рече чиновник, а при том је оштро посматрао Хаузерове, да би опазио дејство својих речи. — Шта је посреди? — мирно упита отац. — Ваљда треба да сведочимо поводом нечега? — Не, реч је о вама самима. — О нама? Комесар још није скидао поглед са њихових лица. — Ви кријумчарите! Госпођа Хаузер је од ужаса побелела као зид. А стари је, смешећи се, махао главом. — Не бој се, мајко! Неко будаласто оговарање нам је нанело ову непријатност. Наша савест је чиста. Шта нам се може догодити? — О, то уопште није празно оговарање, господине Хаузеру! — изјави комесар. — Ваш син је међу кријумчарима. — Мој Едуард? За њега јамчим као за себе самог. — Немојте бити тако сигурни. Где је он сада? — Отишао је за Брајтенау. — Шта ће тамо? — Треба нешто да сврши. — То значи, он нешто кријумчари. Уз пут је ухваћен. — Како ухваћен? Ваљда не као кријумчар? — Ипак тако. Стари Хаузер се још увек смешкао. — Не знам, господине, зашто ми то причате. Или је посреди нека забуна, погрешна замена, или рђава шала. — Варате се. То је збиља, горка збиља. Код вашег сина је чак пронађена кријумчарска роба. — Верујеш ли ти у то, мајко? — упита Хаузер мирно. Госпођа Хаузер одмахну главом.
217 — Никако. Наш син има чисте прсте; он није преступник. Уосталом — рече она комесару гледајући га необично, искоса — шта је то нађено код дечака, господине комесару? — Скупоцене чипке. Сакривене у постави капута. Дршћући, жена се ухвати за наслон столице. Она је мицала уснама, али није изговарала ниједну реч. Стари ткач је, напротив, махао главом као неко ко отворено и јасно, са здравим разумом, размишља о нечем немогућем. — Чипке — изговори он полако, као да је сваки глас добро одмеравао. — Сад разумем. На њих се тамо преко плаћа висока царина. Али ствар није тачна, не може бити тачна. Тако глупим стварима наш син се не бави. Комесар га је пустио да говори. Мирно је сачекао. А онда се стари Хаузер једним трзајем исправи и погледа чиновника у лице. — И шта сад. господине комесаре? Ви сте затворили нашег Едуарда? — Да, он је напољу. — Јадни мој дечак! — Морам извршити претрес стана — нешто строже продужи комесар. — Хтео сам вас само припремити, да се не уплашите. Мајка Хаузер крикну и сакри лице у кецељу. А стари Хаузер је био миран, али је дисао дубоко. — Уплашили? Да, да. Хвала вам што имате толико обзира према нама, господине! Слободно уведите Едуарда унутра! Верујте ми, господине, он је невин као ви или ја. — Верујете ли да је то заиста тако? — Да, господине. А ако се ипак варам, онда ћу га навести да отворено призна све. Он ће послушати. На то се можете ослонити. Док је Едуард са пратиоцима, међу којима је још био Фриц Зајделман, стајао напољу пред кућом, осетио је на руци неки оштар бол и опазио је да му нешто тече преко свезаних руку.
218
219 Мора да сам повређен, мислио је. Али више није обраћао пажњу на рану. Радозналци су већ извиривали ту и тамо иза ограда, тако да је младићу сваки минут чекања под стражом причињавао паклене муке. У том тренутку комесар нареди да затвореника уведу. Два граничара уведоше Едуарда у собу. Зајделман је ишао за њима. Он није имао шта да ради овде. Али пошто му нико није бранио, дозволио је себи још и тај тријумф. Други су остали у ходнику. — Господе, — крикну госпођа Хаузер кад је угледала сина — па ти крвариш! Хтела је да појури к њему. Али је муж задржа. — Пусти то, мајко! Боље је што му је тело повређено, него душа. Едуарде, ходи овамо! То је, по обичају поштених брђана, речено искрено и строго. Комесар је то приметио, али је пустио да све иде својим током. Син са стражарима приђе оцу. — Јеси ли заиста кријумчарио? — упита стари Хаузер. — Нисам! — Али код тебе су нађене чипке. — Он подиже десну руку као заклетву. — Едуарде, пред лицем онога који све зна и све опрашта, одговори: Одакле ти те чипке? — Ништа о њима не знам. Биле су у постави капута. Не могу сам себи објаснити како су доспеле унутра. Изгледало је да отац хоће погледом да га прободе. — Да ли му ти верујеш, мајко? — Верујем, — уздахну жена — он је моје дете, и... — Добро — прекиде је муж. — И ја верујем да је невин. Господине комесаре, ствар мора стајати друкчије. Ако мој син буде тек тако затворен, тиме ће се начинити можда већи преступ него што је кријумчарење икад било. — Само се немојте правдати! — узвикну Фриц Зајделман пред вратима. — Па он се у једном писму сам потписао као шумска утвара.
220 Стари Хаузер тек сад примети Зајделмана. — Ах, и ви сте ту? Свакако сте ви поднели пријаву? — То се вас ништа не тиче, мада је тачно. Не поричем. У борби против шумске утваре свако мора извршити своју дужност. — Да, у погледу испуњавања дужности ви сте свакако примерни — горко се наруга стари ткач. Тада се поново обрати Едуарду. — Шта је то с писмом, Едуарде? Је ли то тачно? — Јесте, оче, — потврди син и исприча укратко како је дошао на то да напише писмо Штрауху и да се потпише као шумска утвара. Отац је стајао набрана чела и немо слушао ову исповест. Из мајчиних очију је блистао прави ужас. Едуардова млађа браћа и сестре, и Бејерова деца, сабила су се једно уз друго у углу собе, као крдо уплашених животиња. Комесар је испитивачки посматрао час оца, час сина. Утисци које је овде стекао показали су му да Хаузерове треба сматрати поштеним људима. Отац је био веома строг према својој деци. А такав породични живот није плодно тло за преступничке нагоне. То је знао искусни криминалистички чиновник, и зато није оклевао да у својим закључцима узме у обзир и ту околност. Едуард је све признао оцу. Стари Хаузер га је прекоравао озбиљно и строго због његове лакомислености. А потом се обрати комесару. — Видите, — рече он — младић је поступио непромишљено, и право је да сад осети последице. То ће га убудуће опаметити. Само због тога још ни издалека није злочинац. То са чипкама ће се разјаснити, и ви овде у кући нећете наћи кријумчарску робу, а ни друго нешто што би сведочило против Едуарда. Тражите! Можемо мирно сачекати резултат. На то је комесар издао наређење својим људима да почну претрес куће. У међувремену, ниједна особа није смела напустити своје место. Тако су погледи Хаузерових одлутали кроз прозор у ноћни мрак. Тамо су видели како су код Хофманових отворена кућна врата. Јасна светлост је избијала напоље. У тој светлости се
221 видела Анђелика, која је, изгледа, у великој журби и забуни истрчала на улицу. Одмах потом чуо се шум у ходнику, собна врата се отворише и уђе Анђелика, јецајући и у великом узбуђењу. Управо је имала с оцем непријатну расправу. Он ју је поново присиљавао да код Зајделманових прими намештење. Кћи се опирала томе, и отац се разбеснео. — Је ли ти у глави онај никоговић... онај Едуард Хаузер? — беснео је он. — Едуард је сиромашан, али није никоговић. Фриц Зајделман, син богатог посредника је никоговић — бранила се кћи. — Едуард има поштене намере са мном и треба да се стидиш што га псујеш, а мене хоћеш да продаш Зајделмановима. — Шта велиш, девојко? — заурла Хофман. — Да продам, кажеш? Научићу ја тебе послушности! Одмах ујутру повешћу те Зајделмановима. — Жива нећу у кућу те хуље. — Онда код мене више не можеш остати. — На пространој земљи ће се сигурно наћи месташце за мене. — Зар се усуђујеш да тако говориш са мном? Показаћу ја теби где ти је место. Свађа је трајала дуже времена. Госпођа Хофман није била код куће, већ код једне познанице која се изненада тешко разболела, и тако се девојка нашла потпуно сама и незаштићена са љутитим оцем. Његов бес више није знао за границе; са уздигнутим песницама јурнуо је на Анђелику. Она врисну, дочепа се врата и побеже у ноћ. Куда да крене у својој невољи? Није дуго размишљала и пожурила је Хаузеровима. У свом узбуђењу најпре уопште није приметила да се и ту догађа нешто необично. Она отвори собна врата, угледа Едуарда и баци му се у загрљај. — Помози ми! Отац хоће...
222 Тек тада је видела да је Едуард у оковима и да крв капље из његовог рукава. — Господе! Шта је с тобом? — крикну. Едуард спусти главу. Од стида, очајања и беспомоћности задрхта целим телом. — Ах, Анђелика, у шуми су ме ухватили и ухапсили. — Ухапсили? Тебе? Зашто? — Тврде да сам кријумчар. — Па то је гола лаж. — И да сам шумска утвара. Онај тамо ме је пријавио. Покретом главе показа на угао, где је стајао Фриц Зајделман, са злурадо стегнутим уснама, а сјај његових очију говорио је о мржњи, осветољубивости и злурадости. Тргавши се, Анђелика погледом осмотри све около. Познала је Зајделмана, чије присуство дотле није приметила. Њено лице се укочи. Руке је савила у песнице. — Онај тамо — понови мукло Едуардове речи. — Наравно, онај тамо! За све је он крив. Због њега отац хоће да ме бије и из куће ме гони. — Онда наједном подиже руке и у бесном узбуђењу крочи према Зајделману. — Ово ругло у људском облику! Ова свиња! Бог с неба нека казни ниткова, подмуклицу, клеветника, варалицу... Комесар пожури да их растави, јер је видео да се може изродити нешто рђаво. Али је девојка, која више није знала шта ради, била бржа од њега. Једним потезом руку дограби пушку која је поред ње била наслоњена на зид. Стражари и граничари су одложили оружје да им не би сметало при претраживању куће. Хтела је дограбити пушку и њоме кидисати на Зајделмана. Није уопште помишљала да пуца. Хтела је само ударити. Али је испало друкчије. Омашком, њена рука додирну окидач. Одјекну пуцањ. С тутњем се разлеже одјек кроз малу кућу. Зајделман крикну, занесе се и паде.
223 Анђелика је стајала око две секунде укочено и непомично. Онда оружје испаде из њене руке. Јаукнувши, девојка се занесе. Комесар, који је притрчао да је спречи, управо је придржа рукама. Онда је полако пустио да склизне на под. За праском пушке настаде вриска многих гласова; и људи, који су се раштркали по појединим одајама приликом претреса, похиташе овамо. Они у соби тискали су се такође. Настаде неописива пометња. Едуард је клечао крај Анђелике. Његове оковане руке додиривале су њено лице. Комесар заповеди да се сви умире. Прво питање је упутио граничару који се бавио око Зајделмана. — Шта је с њим? Је ли мртав или само рањен? Граничар се трудио да марамицом заустави излив крви на Зајделмановој глави. — Нема разлога за забринутост! — рече он. — Само се онесвестио. Изгледа да је пао више од страха. Овде на левој слепоочници је рана од сачме. — Сачме? Сачма у потери за кријумчарима често има јаче дејство од метка. Али, како је пушка тако брзо опалила? — Пушка је моја, господине комесаре. Ја сам пуцао на Ференштајгу. Онда сам је брзо напунио и при том је вероватно нисам закочио. — Заслужили сте укор, драги мој. Необезбеђено оружје — знате ли шта то значи! А сад да погледамо рану! Зајделман је у ствари само пао у несвест. Крварење је заустављено; тада један граничар, по наређењу комесаревом, намести Зајделману провизорни завој, после чега онесвешћени брзо дође себи. Прво се маши за рањено место. — Господине комесаре, — рече бесно. — Ви сте сведок да је ова женетина пуцала на мене. — Тако је, господине Зајделмане. — Она ме је само ранила. Али ме је могла и убити. Молим вас да вршите своју дужност и да преступницу затворите. Чиновник га мрко одби.
224 — Мир, мир, господине Зајделмане! Добро ја познајем прописе своје службе и поступићу по дужности. — А ја ћу... — Ви ћете сад отићи кући и старати се о својој рани — сигурним гласом га прекиде комесар. — Охо! Хоћете да ме отерате? — Молим вас, поступите како вам саветујем. Морате повести рачуна о својој повреди. Осим тога, ваше присуство овде само непотребно отежава ситуацију и могло би лако довести да даљих испада. — Зар тако? — То је поступак предохране. — Али вама ће бити потребне моје изјаве. — Овде неће. То ће бити касније. Молим, господине Зајделмане, да ми без потребе не отежавате вршење службе и да се покоравате. Можете бити уверени да ћу своју дужност обављати и онда кад не будете присутни. Чим ми будете потребни, ја ћу вас позвати службеним путем. Са зловољом на лицу Фриц Зајделман се удаљи. Убрзо и Анђелика отвори очи и зачуђено погледа око себе. Тек постепено јој се враћало сећање на оно што се догодило. — Едуарде, — прошапута — јесам ли стварно пуцала? — Стварно, Анђелика. Метак је изненада опалио? Ужаснута, она окрете главу у страну да би очима потражила Зајделмана. Пошто га није приметила, скочи: — Уклонили су га! Ја сам га убила! — Не, ниси — умиривао је Едуард ужаснуту девојку. — Само га је метак мало закачио по челу, ништа друго. Зајделман је отишао кући. Господин комесар је тако наредио да се не би десила већа несрећа. — Хвала богу! Била сам тако огорчена, стварно нисам знала шта радим. А нисам уопште хтела да пуцам, него само да га истерам напоље.
225 Девојка се спусти на столицу и поче силно да плаче. Мајка Хаузер је загрли. — Буди мирна, дете моје, и умири се! Све ће бити добро. Комесар је ћутке и пажљиво пратио овај догађај. — Надајмо се, госпођо Хаузер, — рече он. — Млади Зајделман је, изгледа, према вама непријатељски расположен. — Иза леђа својих ближњих нерадо говорим рђаво, господине, — умеша се стари Хаузер — али би у овом случају ћутање било лудост. Оба Зајделмана, отац и син, отежавају нам живот где год само могу. — А откуда то непријатељство? — Због ове девојке. Он показа при том на Анђелику и укратко исприча шта се у последње време догодило између Зајделмана, Анђелике и Едуарда. Чиновник је мало размишљао. Тад подиже главу. — Где остављате капут увече кад идете спавати? — упита Едуарда изненада. — Обично га скинем овде у соби и ту га остављам. — Је ли ноћу ваша кућа добро затворена? — Господине комесаре, — добаци стари Хаузер — ми смо сиромашни људи. Ко ће нам шта узети? Ткачке куће овде у брдима све су направљене тако да .се бар кроз споредна врата може ући у свако доба. — И ноћу? — Па, рекох: у свако доба. — Тако, тако! Хм! Погледаћу мало та споредна врата. Комесар то одмах учини. Кад је поново ушао у собу, његови људи су завршили претрес и јавили да нису нашли ни најмању ствар која би могла указивати на кријумчарење. Изгледало је да комесар друго није ни очекивао и да му је пријатно што то чује. Он даде знак својим људима да напусте одају, а онда се обрати Едуарду.
226 — Хоћу да вам признам, Хаузеру, да се моје мишљење о вама поправило за последњу четврт часа; ипак морам поступити по законским прописима. — Повешћете ме у град? — Привремено. Док се не разјасни како су чипке доспеле у ваш капут. — Боже мој! Онда ћу сигурно остати вечно у затвору. — Не бих рекао, Хаузеру. Предосећам да ће се ова ствар брзо расветлити. Још не могу да схватим ваш покушај бекства у шуми. Због тога вам још не могу скинути окове. — А да ли ми бар смеју погледати рану? — Да. За то још имамо времена. Анђелика то одмах хтеде да учини, али је комесар задржа. — Препустите то мајци, госпођице Хофман! — Зашто? — Моја дужност ми тако налаже, госпођице. Анђелика га је гледала несигурно и упитно. — Ви сте пуцали у човека — додаде чиновник ради јасноће. — Али нисам хтела — поново је уверавала девојка. — Овај... ах, хтела сам само да га истерам напоље. А пушка је сама од себе... — Но, сама од себе пушка није испалила, госпођице. Сигурно сте повукли обарач. Ја сам био сведок. — Та нећете ваљда мислити да сам га стварно хтела убити? Та ја још никад нисам имала у руци такво оружје. — Али страшни закон тражи, госпођице, да се рашчисте ближе околности овог случаја, и зато је, пре свега, потребно ваше присуство. Сигурно ћу доћи чим ме позовете. Комесар је хтео да девојку што обазривије извести о нужности да и њу лиши слободе. Он подиже обрве и накашља се. — Хм! А ако вас одмах сад позовем? — упита је најзад. — Одмах сад? Ноћу? Па то би значило хапшење. — Ако ви то тако зовете, онда свакако.
227 — А зашто? Ја вам нећу побећи. — Верујем вам — комесар је полако био све јаснији — и не би од вас било паметно ако то учините. Морате схватити да ће Фриц Зајделман поднети пријаву против вас... — Пријаву? — Сигурно. Можда због покушаја убиства, али у најмању руку. због телесне повреде из нехата. Зато је боље да се поверите мојој заштити. Заиста, желим вам само добро. Ова утеха је потпуно промашила своје дејство. Анђелика се замало не сруши. — О, боже, о боже, ухапшена сам! — зајеча. А онда јој наједном дође друга мисао. Она отвори очи и приђе Едуарду, који је због њене патње био као скамењен. — Ти и ја — рече она тихо, као да је то намењено само њему. — Чини ми се, треба тако да буде — да идемо заједно. Он је захвално погледа јасним погледом. — Анђелика! — То је звучало као пригушено клицање. Она му нежно узврати погледом. — Заједно у затвор — продужи, а у њеном гласу, зачудо, није било никакве горчине. — Код оца ионако више немам места. Хајдемо! Али, умеша се комесар, који је пажљиво пратио овај необични љубавни шапат. — Не тако брзо, госпођице Хофман! Мораћете ипак још једном отићи кући. — Зашто? Ја то уопште не желим. — Свеједно, тако мора бити. Ја ћу вас пратити и бар укратко обавестити ваше родитеље. У међувремену, ви спремите најнужнију одећу, рубље и остале ситнице, без којих човек не може бити ни у истражном затвору. Тада остави Едуарда под надзором својих људи, даде налог да се набаве кола за оба затвореника, па с Анђеликом пређе у кућу Хофманових.
228 У суседству се у међувремену рашчуло да је Хаузеров Едуард под стражом доведен кући. Радозналци су се брзо сакупили. Кад се појавио Фриц Зајделман, чули су опширно шта се догодило. Чудовишна вест да је Едуард Хаузер ухваћен као кријумчар и откривен као шумска утвара брзином ветра се раширила међу беспосленим светом. Такође се већ причало и препричавало да је Анђелика Хофман пуцала на Зајделмана и ранила га. Анђеликином оцу су управо саопштавали ту страшну вест. Позвали су га из његовог стана и на отвореној улици га дочекали са рђавом новошћу. У том тренутку искрсну комесар с Анђеликом. Оштрим речима он растера гомилу, а старом Хофману даде знак руком. — Хајдете с нама у кућу! Хоћу с вама да разговарам. Тамо у соби обавестио је запрепашћеног оца о ономе што се догодило. Хофман је бесно скочио. То би била неправда да у ову ствар уплићу његову кћер. Та, младом Зајделману се није ништа догодило. Он тражи да се Анђелика сместа пусти на слободу. А момка, младог Хаузера, може обесити, што се њега тиче, или му одсећи главу. То му је свеједно. Његово даље брбљање прекиде комесар. Он подробно објасни ситуацију. — Будите одмерени, господине Хофмане — рече он — иначе ћете сами себе довести у неприлике! Вашу кћер морам ухапсити. Госпођица ће поћи са мном у окружно место. Верујем да јој се неће ништа догодити. Ствар је, срећом, добро прошла. А вама саветујем да се смирите и размислите о томе у којој мери сами сносите кривицу због овако жалосних догађаја. Строги тон комесаров добро је смирио Хофмана. Он се, додуше, жалио и кукао и даље, али више није рикао. Према својој кћерки наједном је постао упадљиво несигуран. Кад је Анђелика спаковала оно мало својих ствари, за шта јој је било потребно само четврт часа, изгледало је да хоће с њом да се поздрави. Али му она само кратко пружи руку.
229 — Збогом, оче! Поздрави мајку! Нека ме једном посети у истражном затвору. Хофман није веровао да је то јава. Врата су се затворила иза Анђелике и комесара. Ткач је укочено гледао за њима, не изговарајући ни речи. Тако је прошло више минута. А онда се напољу чуше точкови кола и коњска копита. Човека у одаји обузе страх. Он се трже и истрча напоље. Али је улица била празна. Кола са затвореницима су већ била отишла, чиновници на коњима су управо нестајали у помрчини, а радозналци су се, на кратку комесарову заповест, разишли кућама. Усамљени човек се освртао беспомоћно. Онда брзо крену суседовој кући. Изнутра се чуо глас старог Хаузера. Он је наглас читао песмарицу. Хофман сачека да заврши песму, онда закуца и уђе. Хаузерови су га гледали зачуђено. — Анђелика је отишла — мукло рече Хофман. — И наш син — одговорише му. — Ухапшена је! — Знамо. — Господе боже, како ћу то поднети? — узвикну Хофман. Стари Хаузер, да би га ућуткао, подиже руку. — Иди своме добротвору, Зајделману, нека те он теши. — То... то ти мени велиш, суседе?... Ништа друго? — Свакако, могао бих још додати да размислиш колико кривице сам сносиш што се све ово збило. Уосталом, понављам твоје речи: Нисмо ми више једни за друге. Иди! Хофман је стајао укочено. Нису га примили. Тада се ћутке окрену и, гегајући се, изиђе. — Али, оче, — упита зачуђена госпођа Хаузер — пустио си га да оде без утехе? Па то није твој обичај. — Знам да није. — Па зашто то онда чиниш?
230 — Њему за љубав. Нека се повуче у себе. Кад наредних вечери буде седео сам са женом, размислиће о својој охолости. А то ће бити добро за њега. Чим постане други човек, опет ћемо разговарати.
231 ГЛАС ПРОШЛОСТИ Од Хаузерове кратке посете шумар Вундерлих више није имао мира. Обрачун дрва није никако могао да заврши; стари је гунђао на жену, на помоћника и чувара шуме, и обрадовао се кад су се најзад у ходнику чули кораци и кад је Арнт ушао у собу. — Хвала богу што сте стигли, господине рођаче! — поздрави Вундерлих госта. — Едуард Хаузер је био овде пре неколико часова. — Тако? А шта је хтео? — Хе, то ни сам не знам. Није ништа рекао. Изгледа, посреди је нешто тајанствено. — Зар га нисте упозорили да најважније вести сме поверити и вама, господине шумаре? — Покушао сам да га наговорим. — Па ипак ништа није рекао? — Само да ће као курир ићи у Брајтенау, иначе ни речи. Ствар мора да је врло важна, пошто је чак ни мени није хтео поверити. — Лепа прича — рече Арнт. — Ноћу у Брајтенау! Сад могу само да нагађам. Можда је посреди нешто у чему је потребна моја помоћ, или моје присуство! Хм — испитаћу то. Шумар је забезекнуто гледао у детектива. — Немогуће је да сада, по мраку, идете у Брајтенау.. . — То и нећу — прекиде га Арнт. Док је то говорио, Вундерлих је ходао по соби горе-доле. Онда застаде и зачуђено погледа у врата, кроз која је у томе тренутку излетео рођак Арнт. — Какав је то начин! — брундао је стари. Онда ослушну. Заиста, његов гост је изишао напоље, у зимску ноћ.
232 Овај поступак није био јасан шумару. Али је Арнт добро знао шта ради. Он је по снегу журно сишао у Хоентал. Тачно, код Хаузерових је још горела светлост. То је добро. Сад ће се поближе распитати о Едуарду и његовом необичном одласку за Брајтенау. Ушао је у собу, где су отац и мајка, после Хофмановог одласка, још седели у озбиљном разговору, и упитао за Едуарда. — На жалост, није код куће — објасни отац. — И не знате где бих га могао наћи? — распитивао се детектив, који је хтео сазнати колико су родитељи упућени у синовљеве тајне. — То добро знам — узврати стари — али мислим да вам неће много користити ако сазнате. Смем ли упитати ко сте ви? — Опростите што се нисам одмах представио — смешио се посетилац. — Зовем се Арнт. Долазим од шумара Вундерлиха. Шумар ми рече да је ваш син долазио тамо, те претпостављам да сам му био потребан. — Странац из шумске куће — узвикну стари Хаузер, радосно узбуђен. — Хвала богу! Видиш, мајко, зар немамо пријатеље који нам могу помоћи! — Зар сам вам потребан? — И те како! Данас нам је син рекао да се обратимо шумарској кући кад нам у његовом одсуству затреба помоћ. — Добро је то учинио. Па, ево, ја сам сада овде, и радо вам стојим на располагању. — Господине, — поче стари Хаузер, који је био збуњен и неспретан, као већина горштака. — Ви сте моме сину одобрили да ми саопшти неке ствари. Дакле, знам да пред собом имам човека коме дугујемо захвалност и који нам жели добро. Наш Едуард је затворен. Арнт се трже. — Шта кажете? Затворен? — Да, господине. — То не могу да схватим. А зашто? — Као кријумчар, у шуми на Ференштајгу.
233 — Немогуће! — Ипак је било могуће, господине! Чак су тврдили да је он шумска утвара. Пронађено је неко писмо које је он лакомислено написао, писмо трговцу Штрауху.... — Ах! То сам и помислио. — Како? Ви знате за то писмо? — Едуард ми је сам причао о томе. — Ви га нисте упозорили? — Било је прекасно. Писмо је већ био послао. — А ви знате и зашто је он написао то писмо? — Да, знам. Али сад, молим, причајте даље. Због тог писма га нису могли затворити. — Не, то не, али је код њега нађена кријумчарска роба. Арнт је мирно одмахнуо главом. — Па ваш Едуард није кријумчар. — Бог зна да он то није. Ни сам није био свестан кривице; али, кад су га претресли, код њега су нашли робу, и то у постави од капута. У постави од капута? Какву робу? — Чипке, скупоцене црне чипке. — Чипке? — Да. И сад вас питам: одакле Едуарду те чипке? Гола лаж. То је оно загонетно у целој ствари. — Хм! — учини Арнт. — Мене интересује ствар с друге стране. Како је дошло до тога да баш Едуардову поставу на капуту прегледају тако подробно? — То је захтевао Фриц Зајделман. Арнт изненађено подиже главу. — Фриц Зајделман? Да није он можда пријавио вашег сина? — Јесте. Чак је пратио чиновнике приликом потере. — Све је то чудно повезано — брундао је Арнт замишљено. — Чипке... постава од капута... Зајделман... Анђелика... хм!
234 Стари Хаузер се трже. Кад је поменуо Анђеликино име, он упита: — Значи, вама је већ позната и ствар с Анђеликом? — Како то мислите? — упита детектив. — Мени је познат цео догађај са маскенбала... — Не, не то — прекиде га ткач. — Та и девојка је затворена. — Е, то је већ превише! Какав преступ је учинила госпођица Хофман? — Пуцала је на Фрица Зајделмана. — Када? Због чега? Причајте! Хаузер исприча како се догодио случај, који је довео до Анђеликиног хапшења. На крају се разбесне оптужујући Зајделманове као стварне виновнике читаве несреће. Али му Арнт није дао да заврши. — Колико ја могу да сагледам ствар — изјави он мирно — ствар са девојком није тако страшна. Она је то учинила у афекту, како се то правнички каже. То је олакшавајућа околност. А, сем тога, Зајделман није много повређен. — Наравно, тој хуљи бих оставио неку бољу успомену. — За саму девојку још је боље тако, драги мој Хаузеру. Наравно, разумем ја ваш бес. Знам како су вам Зајделманови већ напакостили. Стари Хаузер климну главом. — Господине, ви то не знате, све ово има много даљу позадину. — А шта то? — Ах, најбоље је да о томе не говоримо. — А ако вас најлепше замолим да то учините? — наваљивао је Арнт. — Па, вама као присном Едуардовом пријатељу учинићу по вољи, мада о томе нерадо говорим. Један мој рођак се оженио девојком којој се Зајделман — мислим на оца — удварао, иако је већ био ожењен. После неколико година рођак је погинуо у руднику, а рођака је добила намештење код Зајделманових.
235 Арнт се зачуди. — Даље! — молио је промуклим гласом. — Остало је кратко. Зајделман је наставио своја удварања, али није успео. — Али зашто је остала та... та млада жена код те хуље? — Господине, — настави Хаузер — знате ли шта значи беда? Јесте ли икада гладовали? Да сте сами можда бисте се злопатили без роптања, али зар се не бисте покорили најгорем непријатељу, да тиме сачувате дете од тешке невоље? — Разумем. Ваша рођака је имала дете? — Имала је дечака. Францика се звао. И тако је остала у служби код Зајделманових и бранила се енергично. — То је било лепо од ње. — Лепо, дабогме, — потврди Хаузер — али судбоносно. Једног дана је госпођи Зајделман украдена скупоцена гривна, и њен муж је моју рођаку оптужио за крађу. Одведена је у истражни затвор, где је ускоро потом умрла од јада. Наслонивши главу на руку, Арнт је ћутке слушао. Хаузерова прича га је дирнула. А стари ткач није слутио о чему је причао своме саговорнику. Тек сад је Арнт прозрео све смицалице чија је жртва била његова мајка. Тако је, дакле, било: зато што је одбијала његово удварање, нитков ју је из простачке освете отерао у смрт. Обузела га је таква туга какву још није осетио у животу. Најрадије би отишао и Мартина Зајделмана шчепао за гркљан. Ткач је приметио Арнтово понашање. — Жалосно је то, зар не? — упита он. — Да, није добро што се присећамо старих ствари. Човеку постаје претешко да се са животом даље носи... Арнт скочи. — А људи у селу? — испитивао је. — Јесу ли они поверовали у кривицу ваше рођаке?
236 — Ни један једини. Али нико није могао да нешто каже у њену корист, јер није дошло до расправе. Рођака је умрла пре тога — како смо сви тада говорили — од јада. — А шта је било са дечаком? — Са Франциком? Најпре је остао код деде и бабе. Али кад су убрзо после тога и они умрли, стрпали су га у сиротиште. Доцније се нека богата породица заузела за њега. Сигурно му није рђаво, ако је још жив. Овде у Хоенталу нисмо никад више о њему ништа чули. Арнт је опет потпуно завладао собом. — Хвала вам, драги Хаузеру. Ваша приповест ми је отворила очи у много чему у кући Зајделманових. Видим сада јасније него пре тога. А сад опет да се вратим на вашег сина. Зар баш ништа не знате шта је Едуард стварно радио у шуми? Шумар Вундерлих ми је рекао да је кренуо као курир за Брајтенау. — Тако и јесте. Едуард је око подне дошао из града и саопштио ми да касно по подне мора ићи за Брајтенау. Али ми није рекао шта ће тамо радити. Али, вечерас, кад су га ухапсили, причао је да је у окружном месту код „Златног вола“ срео неког господина за кога је требало да однесе у Брајтенау коверат с неким вестима. — С каквим вестима? — То не знам. Комесар криминалистике запленио је хартије. Сигурно морате нешто знати о томе. — Ја? Како то? — Па, из целе приче учинило ми се да је Едуардов наредбодавац вама веома познат. — То је подвала! — узвикну Арнт. — Сад почињем да схватам. Мени су ушли у траг, и ваш син је пао у руке неке варалице, неког непријатеља, који хоће да га уништи. — Слично смо и ми помишљали. Небо ће га заштитити. — Па — рече Арнт срдито — ради вашег умирења, могу вас уверити — да је ваша молитва већ услишена. — Како? Да ли добро разумем: већ услишена?
237 — Да. За Едуарда не треба да се бринете. Неће он дуго бити у затвору. — О, господине, кад би то било тачно. — То је тачно. Ваш син је невин. Прво, неко му је крадом у капут ушио чипке. Онда су га наговорили да крене као курир и да понесе хартије. Тако је морао стићи право на место несреће. — А ко ће то доказати? — Ја. — Кад би вам то успело, господине. — Верујем да ми чак неће бити ни тешко. —О, кад тако кажете, онда је Едуард у ствари већ спасен. Онда се за њега више не бојим, па ни за Анђелику. Ви сте наш спаситељ у невољи. Арнт је скромно одбијао. Наједном је донео одлуку, устао је и на растанку пружио руку Хаузеровима. — Дакле: поуздање и мало стрпљења! Можете бити сигурни да ће се Едуард брзо вратити. Ткач отпрати позног посетиоца до кућних врата. Потом Арнт журно прође кроза село, скрену у страну према шуми, и најзад опет стиже до шумарове куће. У шумаровој соби још је горела светлост, и кад је Арнт откључао кућна врата, стари Вундерлих изиђе пред њега. — Господине рођаче, — рече — кад бисте знали како сте нам хитно били потребни. — Зашто? —Да, зашто! Следићете се од страха кад чујете. Хаузер Едуард је пропао! — Хм! — И Хофманова Анђелика је пропала! Обоје су одведени у затвор. У затвор! Зар то није ужасно? Тада, на своје изненађење, виде да се детектив није ни најмање збунио. — Све ја то већ знам — рече Арнт. — И већ сам предузео неке кораке.
238 — Ви сте — ? — Да. Био сам код старих Хаузерових, и тражио да ми потанко испричају све шта знају о догађају. Неће ми бити тешко да разјасним случај и докажем Едуардову невиност. И девојку ћу ишчупати из затвора. — Сто му мука! — чудио се шумар. — То се зове брзо радити. И госпођа Вундерлих је потврђивала главом, као да је хтела рећи: Видиш, стари, ја сам од почетка имала поверења у нашег господина рођака. А Арнт се смешио: — Јесте ли опет мало задовољнији са мном, господине шумару? — А можемо ли сазнати нешто више? Шта су рекли Хаузерови? Како се све то догодило? Један шумски радник је донео ту рђаву вест из села. Кажу да је Едуард кријумчарио; то је, наравно, бесмислица. А Анђелика је, кажу, пуцала на Фрица Зајделмана. Глупе приче, просто глупе. Арнт подробно исприча догађај. При том је ипак био веома обазрив, и пазио је да не каже неку сувишну реч. Најзад је шумар хтео да сазна како је господин рођак у ствари замислио да спасе Едуарда и Анђелику. Али Арнт само кратко одговори: — То ћете све доживети сутра или прекосутра. — Шта? — Вундерлихово чело се наоблачи. — Сутра? Прекосутра? Па, до ђавола, зар нас заиста сматрате будалама? Најпре тврдите као сигурно да вам неће бити тешко да то двоје ишчупате а онда... —... онда вам обећавам да ћете њихово ослобођење доживети већ наредних дана. Зар њих двоје не иду заједно? — Иду или не иду! — гунђао је Вундерлих. — Хоћу да чујем како ћете то извести. Нећу да ме стављате на муке. — Жао ми је што вам ту не могу помоћи. Зар ви не знате, драги Вундерлих, да човек понекад мора ћутати као гроб?
239 — Ах! Тако мислите! Исто као Едуард пре неколико часова. И он је био тако тајанствен, а онда је јурнуо право у кријумчарење. — То се мени неће десити, кунем вам се. Сутра сасвим рано путујем у окружно место... — Путујем, путујем! Чиме? Можда мојим санкама и псећом запрегом? — Не, драги мој, већ правим коњским саоницама, које ћете ми на време прибавити. Једне се ваљда могу наћи у Хоенталу. Не могу лично трагати за њима, јер не треба да ме људи виде. Морам бити опрезан. — Тако, тако! Дакле, стари Вундерлих вам је ипак потребан. Па, обратићу се чувару рибњака, ако буде хтео да вози. — У реду. — Зар се унапред не сме ништа знати? — Не. Све ћете сазнати сутра или прекосутра. Слажете ли се, господине рођаче? Брундајући, шумар се поздрави са детективом, који му пружи руку. Био је побеђен и положио је оружје, а његова Барбарица се само смешкала.
240 ШУМАР ВУНДЕРЛИХ У ЛОВУ Сутрадан ујутро Вундерлих је устао на време. Рођак Арнт му је те ноћи помогао у обрачунавању дрва, те је све било брзо готово. Шумар је одахнуо. Сасвим га је прошло рђаво расположење, и кад се са својом Барбарицом повукао у спаваћу собу, поново је говорио о Арнту као о паметној глави и веома способном човеку. Због тога се у рану зору, најбоље расположен, спремио за Хоентал да наговори чувара рибњака да одмах упрегне саонице. Господин рођак, који је код њега у посети, тако је објаснио Вундерлих, има у граду хитан посао, и пошто и он, шумар, мора послом хитно тамо, хтели би ићи заједно. Пешице је врло непријатно ићи по снегу и рђавим путевима. Док је Кристијан, чуварев слуга, упрезао коње, по наређењу свога господара, Вундерлих је још захтевао да чуварева жена напуни врућом водом две гумене флаше, и да их стави у саонице испод ногу. Ћебад су у шумаревој кући већ била спремна. Тако је за пут све било спремно. Најпре су још једном отишли до шумарске куће. За коњску запрегу то није било далеко, а предност је била у томе што Арнт није морао пешачити кроз Хоентал. Све је било зрело промишљено! Па, Арнт је био детектив, а ни његов помоћник, шумар Вундерлих, није пао на теме. Арнт је управо доручковао, — ужитак који је Вундерлих већ поодавно обавио — кад су саонице стигле пред кућу. Без великог опраштања са госпођом шумарком, оба човека су села у лаке саонице иза слуге чувара рибњака, и кренули у снежно, светло јутро, кроз величанствену зимску шуму, а потом преко поља, која су блистала белином, као и друмовима.
241 Вундерлих је био веома разговорљив, кад је у одличном расположењу. Предосећао је авантуру и радовао се томе. Наравно, та он није узалуд био ловац и душом и телом. И Арнт је био живахан и забаван. Разговор међу њима живо је текао, и детектив се у себи чудио што чувар више није поставио ни једно једино радознало питање у вези са предстојећим догађајима. То му се допало. Или су његове поуке од прошле вечери изванредно користиле, или је Вундерлих био довољно паметан да ћути пред кочијашем, који је, и поред јаких звона на саоницама, могао упецати сваку реч својих гостију. Најзад, на самом уласку у окружно место, Арнт даде кочијашу ближа упутства. — У гостионицу код „Златног вола“ — довикну он Кристијану. Кочијаш само потврди главом и крену одређеном циљу. Тако саонице уђоше кроз велику капију гостионице. У дворишту им приђе коњушар. Он другарски поздрави Кристијана, а онда скиде капу и хтеде помоћи чувару рибњака да сиђе. Зачуди се кад виде у саоницама непознатог човека, а крај њега старог Вундерлиха, шумара из Хоентала. Добричина, дабоме, није ни слутио да је Арнта већ једном видео, наиме, онда кад је детектив у кухињи разговарао са гостионичарком, пре нечувене комедије, коју је изводио са гостионичарем код „Златног вола“. Оба госта кренуше у гостионицу. У одаји није било ни живе душе. Сели су за исти сто крај прозора, за којим је недавно седео Михаловски и намагарчио Едуарда Хаузера. Тада се отворише врата иза шанка. Појави се гостионичар. Он поздрави шумара као старог знанца, који се веома ретко виђао у граду, а још ређе у „Златном волу“, јер принадлежности доброг Вундерлиха нису дозвољавале велика путовања. Кад је и Арнт пружио руку гостионичару, и поверљиво му се обратио, човек се трже. — Па, наравно, господине, мислим да смо се ми већ видели. Ваш глас ми се чини познат. Али заиста не знам...
242 — Сетите се будаластог човека са плавим наочарима. Гостионичар скочи. — Па ви сте... странац...? — Тачно. Ја сам. Власнику „Златног вола“ било је потребно мало времена да дође к себи од пренеражености. Али је шумар био изненађен. Арнт му је најпре у неколико речи морао површно објаснити да су се господин гостионичар и рођак Арнт раније ближе упознали. — Нећете веровати, господо, колико се радујем вашој посети — уверавао их је гостионичар и, окренут Арнту, додао: — Рачунао сам с вашом посетом, пошто се неко време нисте виђали код мене. Недавно сте ми рекли да тражите шумску утвару, а јутрос се кроз град чује вест да сте већ извршили свој задатак. — Аха! — рече Арнт шумару. — Већ се зна! — Зуцка се, поштовани господине, — исправи га крчмар. — Ништа сигурно се не зна. Али надам се да ћу то од вас сазнати. — Треба да сазнате. драги мој, треба. Чак ћете чути више него што било ко зна о томе. Али нам најпре донесите врућу кафу. Хладно је при јутарњој вожњи саоницама — и поред најбољих покривача... слажете ли се, господине рођаче? Гостионичар се веома зачуди чувши како странац ословљава шумара. Да старац из шуме има тако способног рођака на високој дужности, досад му је било непознато. Његово поштовање према том скромном човеку још више је порасло. Међутим, Вундерлих се, освртао тамо-амо брундајући. — Хм, — рече он — слагао се или не слагао. Врућа кафа, добро скувана и чиста, не може се потцењивати у овој зими. Али... Добар грог би ми био још милији — рече шумар. Арнт се насмеја. — Дакле, онда добар грог за господина шумара! Ја остајем при кафи! Гостионичар се удаљи. Вундерлих извади своју лулу, без које није могао напуни је и, замишљен, припали. Арнт запали цигару.
243 — Тако — рече Вундерлих. — Досад ми се авантура заиста свиђа. Сад може и да се продужи. Хоћете ли све испричати гостионичару? — Само најнужније. Главно је да од њега добијем важна обавештења. — И ви стварно мислите да вам он може бити користан? — Мислим. Зар се не сећате како сам вам синоћ рекао да је овде код „Златног вола“ неки непознат човек натоциљао нашег заједничког пријатеља Едуарда Хаузера? Верујем да је гостионичар видео њих двојицу заједно, можда их је чак посматрао, те се сећа тог мангупа и... — Гром и пакао! — прекиде га шумар. — Пас је нањушио траг! Наравно! Ви сте заиста препредењак, господине рођаче. — Тада се почеша иза ува. — Морам признати да се тога нисам сетио, мада ипак знам да пратим трагове. Тад прекинуше разговор. Гостионичар донесе најпре грог за Вундерлиха, а потом и кафу за Арнта. Онда, не питајући много, седе крај њих за сто. Шумар се исправи на столици као човек који у позоришту, пред почетак представе, очекује узбудљив призор. А Арнт се обрати гостионичару. — Дакле, вама је до ушију допрла вест, да је шумска утвара ухваћена и затворена? — Тако је. Прича се да је то неки млад човек из Хоентала, син честитих ткача. — И даље? — Ах, то је нечувена прича! И једна девојка је умешана у све. Она је пуцала на једног од преступникових стражара. — Па — спокојно рече Арнт — чини ми се да људи неодговорно причају свашта. Испричаћу вам како се стварно све догађало. Али, запамтите, драги мој, оно што од мене чујете, засада мора остати међу нама. Ђаво ће вас однети, ако било коме нешто испричате о томе. — Нећу, господине! Дајем вам реч да ћу ћутати.
244 — У реду! — рече Арнт. — Уосталом, имам поверење у вас. То ви знате још од моје прве посете. А сад пазите: младић који је затворен као шумска утвара је невин! — Охо! — Јамчим за њега, а ви знате ко сам ја. То је, наиме, мој помоћник. — Ваш помоћник? — Па да, помаже ми при трагању за шумском утваром. — Гром и пакао! Како се могло десити да га стрпају у затвор? — Засада само у истражни затвор, господине гостионичару. То, наиме, није исто што и казнени затвор. — Свакако! То је безобразлук кад се тако поступа с невиним човеком. — Управо, била је забуна. А шта онда, ако су ту забуну намерно организовали младићеви непријатељи? — То би био нитковлук коме нема равна. Лупежа који је то урадио требало би... —... ухватити и самог затворити. Зар не? Па, видите, управо то хоћу да постигнем. Хоћу да ухватим ту рђу, а за то ми је потребна ваша помоћ, господине крчмару. — Моја помоћ? Радо вам стојим на располагању, господине. Шта треба да радим? — Треба да ми опишете човека, који је овде, код „Златног вола“, преварио безазленог младића по имену Едуарда Хаузера из Хоентала, и намамио га у замку, у којој је недужни младић ухваћен као шумска утвара. Арнт је сваку реч изговарао полако, и брижљиво је наглашавао. При том је био тако миран, као да је реч о важном, али обичном послу. Напротив, одушевљен овом авантуром, Вундерлих је скоро пустио да му се угаси лула. Пажљиво је посматрао гостионичара, који је од изненађења отворио уста и дуго заборавио да их затвори. Тако је у соби неколико секунди владала мртва тишина, док је Арнт није прекинуо.
245 — Дакле? — опомену он. — Како је било? Сећате ли се човека о коме говорим? Ту хуљу тражим. Гостионичар најзад заклопи уста, али их одмах поново отвори и дубоко уздахну. — Да сам то слутио! —. била је његова прва реч. На Арнтовом лицу се појави израз нестрпљења. Видео је да ће његов подухват успети. — Значи, сећате се тог догађаја? — испитивао је даље. — Сећам ли се! Па то је било јуче ујутру, на пепељаву среду. У гостионицу је дошао сувоњав момак, који је пре неколико дана већ био овде. Тражио је мастило, перо и хартију да напише писмо. — Сасвим тачно — потврди Арнт. — То је био Хаузер. И даље? — Чим је сео за сто крај прозора и наручио кафу, уђе и други гост, кога нисам познавао. — Како је изгледао? — Само полако, господине! Све по реду! Ствар је доста важна, па је треба обрадити темељито и смишљено. Дакле странац! Био је средњег раста, добро ухрањен, врло пристојно обучен, и имао густу браду и велике наочаре. На његовој меснатој десници приметио сам диван прстен са блиставим зеленим каменом, чудо од златарске уметности. Укратко, човек је оставио утисак да би се свакоме од нас исплатило да с њим измени свој новчаник. — Молим — прекиде Арнт гостионичара. — Сматрам да ваш посао даје могућност да оцените људе према њиховој спољашности. Је ли то био пристојан човек или мангуп? Какво занимање би могао имати? Је ли образован или није? И тако даље! —Сасвим тачно —одговори гостионичар. —То је свакако мој а навика, и морам рећи да се више пута десило да се моја оцена накнадно обистинила. Странац ми је изгледао нешто као трговац житом или стоком. Високо образован није био, али је зато несумњиво имао добар трговачки дух. Па, иако није остављао утисак вагабунде, чини ми се да му савест не би бранила да учини оно што се исплати. — То је прилично обавештење — признаде Арнт.
246 — Ваша обавештења су ми веома драгоцена, господине крчмару, и ја... — Чекајте, чекајте! — енергично упаде у реч крчмар. — Главно тек долази. Чудићете се, господине. Само слушајте даље. Дакле, тај човек је сео овде крај прозора и затражио пиво. Није био говорљив, и оставио сам га на миру. Али сам размишљао о њему, јер сам пре тога видео да је на углу улице разговарао с једним од најпознатијих људи из околине, наиме, са младим Зајделманом из Хоентала, кога овде свако познаје. — Аха — Арнт климну главом. — Знам с ким! Зајделманови су и мени познати. — Онда могу бити краћи. Дакле, био је то Фриц Зајделман. Њих двојица су се срдачно поздравили, као људи који су се после дуго времена случајно срели. Зајделман је имао сасвим природно држање, а после ми је испричао мој момак, који је случајно прошао крај њих и прислушнуо, да је Зајделман, насмејана лица, поздравио дебељка као свог пријатеља Михаловског. — Онда имамо чак и име! То је ванредно! Да случајно не знате још штогод? — Е, наравно! Ствар иде и даље. Потом гостионичар исприча како су Михаловски и Едуард Хаузер ступили у разговор. При том није заборавио да спомене и то да се чудио питању које је странац поставио у вези са Хоенталом, пошто је баш тог тренутка сасвим присно разговарао са човеком који је отуда родом, наиме, са Зајделманом. Шумар је слушао радознало и смешкао се. Арнт је, међутим, одобравао. Све више се употпуњавала слика коју је имао у вези са догађајима око Хаузеровог хапшења. Изгледало је да се све подудара. Само је на крају гостионичаревог излагања остало нешто нејасно. — Странац је, дакле, хтео ићи у Хоентал — рече он. — А младић, Едуард Хаузер, који је на то пристао, требало је да му покаже пут. Од тога очигледно није испало ништа. Као што рекох, оставио сам их саме у гостионици, јер сам имао важнијег посла него да прислушкујем разговор, коме, разуме се, нисам придавао
247 никакву важност. Кад сам се вратио у гостионицу, момка више није било, а дебељко је платио његов рачун. Нису кренули заједно, и не знам шта се догодило даље. То је било оно нејасно, онај гребен који је детектив наравно, одмах пребродио. — Али ја знам — смешио се он. Тада је испричао да је странац наговорио неискусног младића да неке наводно веома важне хартије пренесе преко границе у Брајтенау, и то позивајући се на њега, Арнта, рођака шумара Вундерлиха. — Како је та банда, која се држи за исти конопац, дошла до мојих односа са младим Хаузером, тренутно још не могу рећи. Али то ћу сазнати, и том красном друштву ваљано испрашити тур — запрети Арнт, оправдано гневан. — Едуард Хаузер је тада стварно отишао ноћу на границу и тамо су га ухватили људи који су га пратили од самог почетка, јер су знали да ће доћи. Да, они су знали и нешто више него тај безазлени момак. Онда је испричао све о чипкама и изјавио са сигурношћу да су младом дечаку потајно ушили у поставу кријумчарску робу, да би га упропастили. У вези с тим је најзад споменуо и судбоносно писмо Штрауху с потписом „шумска утвара“. Било је потребно још само кратко објашњење зашто је Едуард чинио такве лудости, и гостионичар је сазнао све. И Вундерлих је сада био довољно обавештен. Није чудно што су обојица отворено негодовали против такве подлости и нискости. Гостионичар је био толико обузет тиме да је потпуно заборавио да се распита за девојку, која је умешана у ту ствар, и која је наводно пуцала на једног од спроводника „шумске утваре“. Он се уплео у живу, добронамерну, бескорисну расправу са Вундерлихом, а Арнт је одлучио да искористи прилику и да их препусти самима себи. — Господо, — рече — можете сада расправљати без мене. Морам обавити један важан посао. При том устаде и узе шешир и огртач.
248
249 — Господине рођаче, — обрати се он шумару — чекајте ме овде и попијте у моје здравље још један грог, или, ако хоћете, два. Надам се да ћу се вратити за један час. Журио је у криминалистичку полицију, да разговара са комесаром који је водио поступак у вези са Едуардом Хаузером и Анђеликом Хофман. Иза њега су у гостионици код „Златног вола“ остали у разговору гостионичар и шумар Вундерлих. — Свака му част! — изрази добри крчмар своје неизмерно дивљење. — То је човек! — Прави мушкарац! — климну шумар главом, толико поласкан, као да похвала припада њему. — А овај човек је стварно ваш рођак? — Па, наравно. Зар нисте чули? — А каква му је службена титула? Он сигурно није само обичан детектив, или криминалистички инспектор? Вундерлих се наједном нађе у шкрипцу, пошто је гостионичар „Златног вола“ о звању његовог тобожњег рођака можда знао више од њега. Али се шумар није дао изненадити. Пало му је на ум — свесно или несвесно — да се с добром ловачком лагаријом може проћи по целом свету и стаде да измишља. — На шта ви то мислите, драги мој! Детектив? Смешно! Криминалистички инспектор? Пих! Директор, кажем вам, чак генерални директор. Гостионичар се трже. Генерални директор? Такво нешто уопште није постојало код криминалистичке полиције. — То не разумем — признаде он отворено. — Да, рођени мој, то многи не разумеју. И ја сам се једва сналазим. Али кад већ човек има такве рођаке, морам покушати да се саживим и с најтежим стварима. У таквом тону се настављао разговор. А кад је добри Вундерлих доспео до треће чаше грога, његове приче су постале
250 још бујније. Из његових лагарија је избијало најраскошније цвеће, тако да га је гостионичар најзад зловољно прекинуо. — А сада престаните, господине шумару! Не дозвољавам да ме сматрате будалом. Арнт је у то време седео у соби комесара криминалне полиције, који га је најпре поздравио хладно, а потом је, кад му је овај показао своју службену објаву, постао веома учтив и љубазан. — Смем ли молити да ми изнесете своје жеље, господине Арнте? — Долазим због младе девојке, а особито због младића, који су прошле ноћи затворени у Хоенталу. — То сам и мислио — рече комесар. — Сада је то најважнија ствар којом се бавим. Познајете ли ви то двоје? — Тек врло кратко време, али ипак врло добро. — Имена, породичне услове, ближе околности хапшења? — У све сам упућен. — И такође знате да је затвореник озбиљно осумњичен да је шумска утвара? — Ни то ми није непознато. Али се људи варају. — Мислите ли, господине? Па, супротно се тек мора доказати. Не сматрам да је тај задатак лак, мада се још ни сам не кунем у то да смо ухватили праву шумску утвару. — О, лако ћемо за доказе! Едуард Хаузер не може бити шумска утвара, јер је моја десна рука. — Како? Млади Хаузер ваша десна рука? — Дабогме. Већ неколико дана сам у овој околини, где трагам за тајанственом шумском утваром. У вези: с тим сам морао обезбедити потпору једног домороца. Посебне околности су ме упутиле на Едуарда Хаузера. Испитивао сам га неприметно, нашао да је исправан и честит и, — узео сам га себи за помоћника. — И сад га хапсе, тако рећи у вашем присуству, као шумску утвару! То је заиста изврсно!