85. Чулна со даје укус хлебу и свакој храни и месо дуго чува од кварења. Исто то
важи и за умно чување мислене сладости и чудесног делања у срцу. Јер, и оно на
Божанствени начин заслађује и унутарњег и спољашњег човека, прогони смрад
рђавих помисли и омогућује да останемо постојани у добру.
86. Од прилога долази мноштво помисли, а од њих - рђаво чулно дело. Онај ко са
Исусом одмах гаси прво, избегава и остало. Он ће се обогатити сладосним
Божанственим виђењем којим ће Бога видети као свудаприсутног. Он ће пред
Њим поставити огледало ума и просвећивати се Њиме, као што се просвећује
чисто стакло постављено пред чулно сунце. Достигавши последњу границу својих
жеља, ум ће најзад починути од сваког другог сагледавања.
87. Свака помисао у срце улази преко уображавања нечег чулног (а чулно смета
умном). Стога Божанствена светлост почиње да обасјава ум који се испразнио од
свега и постао савршено безвидан (избегавајући сваки изглед и образ). Јер, та
светлост се јавља тек у чистом уму, тј. под условом да осиромаши од свих
помисли.
88. Уколико више будеш пазио на свој ум, утолико ће твоја молитва Исусу бити
чезнутљивија. И опет: уколико више будеш занемаривао свој ум, утолико ћеш се
више удаљити од Исуса. И као што прво дубоко просвећује ваздух ума, тако га
друго, тј. удаљавање од трезвоумља и сладосног призивања Исуса, обично
потпуно помрачује. Сасвим је природно да буде као што смо рекли - и друкчије не
бива. То ћеш сазнати из искуства, када пробаш на делу. Јер, врлина се (а особито
такво светлоносно сладосно делање) обично изучава једино опитом.
89. Непрестано призивање Исуса, праћено топлом чежњом пуном сладости и
радости чини да се ваздух срца, услед крајње пажње, испуњава утешном
тишином. Узрочник, пак, пуног очишћења срца јесте Исус Христос, Син Божији и
Бог, који је Виновник и Творац свега доброг. Јер, Он сам каже: Ја сам Бог који
гради мир (Ис.45,7).
90. Душа којој је учињено добро и коју услађује Исус, са неком радошћу и
љубављу Доброчинитељу узвраћа исповедање. Она благодари и са весељем
призива Онога који је умирио. Она изнутра мислено види како Он расејава
маштарије злих духова.
91. Давид вели: И погледа умно око моје на мислене непријатеље моје, и о
лукавим који устају на мене слушају уши моје (Пс.12-13). И видех уздарје
грешницима од Бога које се преко мене оствариваше (Пс.90,8).
92. Када у срцу нема никаквих маштања, ум је у свом природном стању. Тада је он
готов да се пружи на свако сладосно, духовно и богољубиво сагледавање.
93. На тај начин, као што сам рекао, трезвоумље н Исусова молитва се узајамно
употпуњују: крајње трезвоумље улази у састав непрестане молитве, а молитва,
опет, у састав крајњег трезвоумља и пажње.
94. И за тело и за душу добар васпитач јесте непрестано сећање на смрт. Осим
тога, [корисно је] да се смрт, пошто се мимоиђе све постојеће (између садашњег
тренутка и смртног часа), стално држи пред очима, те сам одар на коме ћемо
лежати кад се будемо растајали са телом.
95. Ко не жели да буде рањен, братијо, не сме да се предаје сну. Једно од двога је
неизбежно: или пасти и погинути (обнаживши се од врлине), или свагда стајати (на
стражи) са наоружаним умом, будући да и непријатељ стално стоји спреман са
својом војском.
96. Од сталног сећања и призивања Господа нашег, Исуса Христа у нашем уму се
рађа неко Божанствено стање, наравно, уколико не занемаримо сталну умну
молитву, Њему упућену, непрекидно трезвоумље које обухвата записничко и
стражарско дело (тј. пропуштање својих и терање туђих), и уколико као једино
истинско дело (које вршимо на увек исти начин) будемо имали само призивање
Исуса Христа, Господа нашега. Са горућим срцем ми треба да вапијемо к Њему,
не би ли нас удостојио да се причестимо Његовим светим именом. Јер, стално
понављање је мајка навике, било да се ради о врлини или о пороку. Навика,
потом, већ постаје као друга природа. Дошавши у такво стање, ум већ сам тражи
непријатеље своје, као што ловачки пас тражи зеца у шуми. Разлика је само у
томе што пас тражи да поједе, а ум да би поразио и протерао.
97. Према томе, сваки пут кад у нама почну да се роје лукаве помисли, латимо се
призивања Господа нашег Исуса Христа. И одмах ћемо увидети како ће оне
почети да се расејавају као дим, као што нас је научио опит. Када после тога ум
остане сам (без помисли које га смућују) опет се латимо непрестане пажње и
призивања. Тако поступајмо увек када нас спопадне такво искушење.
98. Немогуће је да неко ступи у рат са нагим телом, или да у оделу преплива
велико море или да живи без дисања. Тако се ни без смирења и непрестане
молитве Христу не можемо научити мисленој и скривеној борби, нити је искусно
пратити и пресецати.
99. Искусни у делима, велики Давид каже Господу: Силу моју у теби ћу сачувати
(Пс.58,10). Исто тако очување у нама силе срдачног и мисленог безмолвија, од
кога се рађају све врлине, зависи од садејства Господњег, који нам је дао
заповести и који, уколико га непрестано призивамо, од нас одгони подмуклу
заборавност која више од свега другог, као вода огањ, потире безмолвије срца.
Стога се, монаше, немој предавати сну немара, на своју смрт, већ именом
Исусовим ударај непријатеља. То најслађе име нека се, као што је рекао један
мудрац, залепи за твоје дисање, па ћеш познати корист од безмолвија.
100. Када се ми недостојни удостојимо да се са страхом и трепетом причестимо
Божанским и пречистим Тајнама Христа, Бога и Цара нашега, треба да покажемо
велико старање за трезвоумље, чување ума и строгу пажњу како би Божанствени
огањ, тј. Тело и Крв Господа нашега Исуса Христа, истребио наше грехове и све
што је нечисто, било мало или велико. Јер, улазећи у нас, Он одмах из срца
прогони лукаве духове злобе и отпушта нам пређашње грехе. Наш ум тада постаје
слободан од узнемиравајуће нападности лукавих помисли. Уколико после тога,
стојећи на вратима срца, будемо марљиво чували свој ум, Божанствено Тело ће,
када га се поново будемо удостојили, све више и више просвећивати наш ум,
чинећи га сјајним попут звезде.
СТОТИНА ДРУГА
садржај
1. Као што вода гаси ватру, тако заборав обично гаси чување ума. Међутим,
непрестана Исусова молитва са неослабним трезвоумљем га најзад изгони из
срца. Молитва има потребу за трезвоумљем, као што свећица има потребу за
светлошћу свеће.
2. Треба свеусрдно да се старамо око чувања онога што је драгоцено. А за нас је
истински најдрагоценије управо оно што нас чува од свакога зла, како чулног тако
и мисленог. То управо представља чување ума са призивањем Исуса Христа, тј.
свагдашње гледање у дубину срца и непрестано безмолвије мислима, чак и у
односу на помисли које изгледају да долазе са "десне" стране, и старање да
будемо слободни од сваке помисли, да се испод изгледа добрих не би прикрили
лопови. И премда се напрежемо, са трпљењем пребивајући у срцу, утеха је веома
близу нас.
3. Срце које се непрестано чува и коме не дозвољавају да прима изгледе, образе
и маштарије тамних и лукавих духова обично из себе рађа светле мисли. Јер, као
што угаљ рађа пламен, тако и Бог, који од светог крштења обитава у нашем срцу,
запаљује нашу мисаону моћ за сагледавање, као пламен воштану свећу, уколико
нађе да је ваздух нашег срца чист од ветрова злобе и заштићен стражом ума.
4. Име Исуса Христа треба увек да се налази у просторима нашега срца, као што
се муња креће у ваздушном пространству пре кише. То је добро познато онима
који имају духовно искуство у унутарњој борби. Ту унутрашњу борбу треба водити
следећим поретком: прво дело јесте пажња; затим, пошто опазимо долазак
непријатељске помисли, треба да са гневом из срца на њу бацимо речи клетве;
треће дело је да се молимо против ње, обраћајући срце призивању Исуса Христа,
како би се у трен ока распршио демонски привид, и како ум не би кренуо за
маштаријом, као дете преварено искусним шарлатаном.
5. Принудимо се да, слично Давиду, узвикујемо: Господе, Исусе Христе! Нека и
грло наше изнемогне. Умне, пак, очи не треба да престану да се устремљују горе у
нади на Господа Бога нашега (Пс.68,4). Сећај се увек приче о неправедном судији
коју нам је за поуку испричао Господ, тј. да треба увек да се молимо и да нам не
дотужи. Тако ћемо стећи и корист и одмазду.
6. Није могуће да лице човека који стоји на сунцу не буде осветљено. Исто тако је
немогуће да се не просвети онај ко свагда прониче у ваздух срца.
7. У овом животу се не може живети без хране и пића. Исто тако ни душа не може
да постигне ништа духовно и Богу угодно, или да се избави од мисленог греха без
чувања ума и чистоте срца (што се и назива трезвоумљем), па чак и ако се
страхом од мука принудно уздржава од греха на делу.
8. Уосталом. и они који се принуђавањем уздржавају од греха на делу блажени су
пред Богом, анђелима и људима. Јер, подвижници задобијају Царство небеско
(Мт.11,12).
9. Ево дивног плода за ум од безмолвија: сви греси који најпре на ум наилазе само
у виду помисли (постајући груби чулни греси уколико их срце прихвати), дејством и
заступништвом Господа нашега Исуса Христа, у нашем унутрашњем човеку бивају
одсечени мисленом врлином трезвоумља, која им не дозвољава да уђу унутра и
да се испоље у рђавим делима.
10. Образ спољашњих, чулно-телесних подвига јесте Стари Завет. док је Свето
Јеванђеље, тј. Нови Завет образ пажње и чистоте срца. Стари Завет није доводио
до савршенства, и није задовољавао и испуњавао унутрашњег човека у делу
угађања Богу (јер Закон ништа није довео до савршенства, - говори апостол,
Јев.7,19), него је само донекле заустављао грубе грехе (јер, одсецати од срца
рђаве помисли и жеље ради очувања срдачне чистоте, што је јеванђелска
заповест, јесте нешто више од, на пример, забране да се избије око или зуб
ближњем). Исто схвати и о телесној праведности и о телесним подвизима, тј. о
посту, уздржању, спавању на голој земљи, стајању, бдењу и осталом. Све то се
обично предузима ради тела, тј. да се страсни део тела умири у односу на
греховне покрете. Наравно, и све то је добро, као што се и о Старом Завету каже
(тј. да је Закон добар), будући да се и тим путем обучава наш спољашњи човек и
чува од страсних дела. Међутим, ти подвизи нас не чувају од мислених грехова.
Они нас не могу избавити од зависти, гнева и осталога.
11. Чистота срца, тј. чување ума, чији образ јесте Нови Завет, уколико се само
остварује на прави начин, одсеца и искорењује све страсти и усељава радост,
наду, сећање на смрт, истинску смиреност, безмерну љубав према Богу и људима
и Божанствено раченије срца.
12. Онај ко хода по земљи не може да не расеца ваздух. Тако ни људско срце не
може избећи непрестану борбу са демонима, или њихово скривено дејство, па ма
како строге телесне подвиге да проходи.
13. Ако желиш да у Господу будеш монах не само по спољашњости, него у
стварности, тј. благ, кротак, милостив и увек са Богом сједињен, свим силама се
постарај да проходиш врлину пажње која се састоји у чувању ума и у
успостављању сладосног срдачног безмолвија, те блаженог стања душе које је
слободно од маштања. То је дело које се не налази код многих.
14. Врлина пажње се назива духовним мудрољубљем. Ти је проходи са великим
трезвоумљем и топлим усрђем, са молитвом Исусовом, са смирењем и
непрекидношћу, са ћутањем чулних и мислених уста, са уздржавањем у јелу и
пићу и са удаљавањем од свега грешнога. Проходи је искусно и са расуђивањем,
идући по мисленом путу, и она ће ти уз помоћ Божију, открити оно што ниси
очекивао. Она ће ти пружити знање, просветити те, умудрити, и научити ономе
што раније, док си ходио по тами страсти и мрачних дела, и будући погружен у
бездан заборава и сметености помисли, ниси ни у ум могао примити.
15. Као што долине обилно рађају пшеницу, тако Исусова молитва обилно
оплођује срце твоје сваким добром. Боље речено, то ти дарује сам Господ наш
Исус Христос, без кога не можемо ништа чинити (Јн.15,5). Она ће ти прво
изгледати као лествица, затим као књига за читање, и најзад, кад будеш
узнапредовао, као небески град Јерусалим. И заиста ћеш умом угледати Христа
Израиљевог, Цара сила, заједно са једносушним Његовим Оцем и Духом Светим,
коме се клањамо.
16. Демони нас увек наводе на грех лажљивим маштањем. Тако су маштањем о
богатству и користи завели нечастивог Јуду да изда Господа и Бога свих.
Лажљивим маштањима о телесном изобиљу (које је само по себи ништавно), о
части, богатству, слави, увукли су га они у богоубиство, а потом га вргли у
самоубиство вешањем, припремивши му вечну смрт. Тако му се десило све
савршено супротно од онога што су му лукави у маштању или прилогу
представљали.
17. Тако нас лажљивим маштањима и пустим обећањима непријатељи нашег
спасења уваљују у пад. И сам сатана је на исти начин, маштајући о једнакости са
Богом, спао са небеских висина. Тако је касније он и Адама удаљио од Бога
подметнувши му маштање о неком Божанском достојанству (свезнању). Тако
лажљиви и лукави непријатељ обично вара и све друге који греше.
18. Када се, поставши немарни услед заборавности, на дуже време одвојимо од
пажње и Исусове молитве, наше срце се пуни горчином од отрова рђавих
помисли. Међутим, када из љубави према Божанственом са крепком усрдношћу
приљежно почнемо да се у нашој мисленој делаоници (у мисленој радионици у
срцу) бавимо њима (тј. пажњом и молитвом), оно се опет поново пуни сладошћу,
обрадовано у чулима неком Божанственом радошћу. Тада ми полажемо тврду
намеру да свагда ходимо у срдачном безмолвију и то управо ради пријатне
сладости и утехе коју од њега осећамо.
19. Наука над наукама и вештина над вештинама јесте умеће да се управља
злотворним помислима. Најбоље средство против њих јесте - уз Божију помоћ
пазити на појаву њиховог прилога и своју мисао чувати чистом, као што чувамо
телесно око. Њиме самим, заправо, оштро посматрамо све што би га могло
случајно повредити и на сваки начин се старамо да не допустимо да му се
приближи чак ни трунчнца.
20. Као што снег неће породити пламен. ни вода огањ, ни трње смокву, тако се ни
срце ни једног човека не може ослободити демонских помисли, речи и дела
уколико не очисти своју унутрашњост, уколико не споји трезвоумље са Исусовом
молитвом, уколико не стекне смирење и душевно безмолвије и уколико не буде са
свом усрдношћу стремило напред. Душа која не пази на себе неизбежно постаје
бесплодна за добре и савршене помисли, слично бесплодној мули. У њој нема
поимања духовне мудрости. И заиста, призивање Исусовог имена и потирање
страсних помисли јесте сладосно дело које доноси душевни мир.
21. Сагласивши се у злу, душа и тело заједно зидају град таштине и стуб гордости
и насељавају га нечистим мислима. Међутим, Господ страхом од геене разбија
њихову сагласност и раздељује их, подстичући госпођу душу да мисли и говори
супротно телу (робу). Од тог страха и происходи деоба међу њима: Јер је телесно
мудровање непријатељство Богу, пошто се не покорава закону Божијем (Рим.8,7).
22. Ми свакога часа треба да одмеравамо своја свакодневна дела, док сваке
вечери треба да олакшавамо њихово бреме покајањем по својим силама, уколико
желимо да, са Христовом помоћи, победимо зло у себи. Исто тако треба да
посматрамо да ли сва своја чулна и видљива дела вршимо по Богу, пред Његовим
лицем и једино ради Њега, како због неразумности не бисмо били покрадени
неким лошим осећањима.
23. Уколико, уз помоћ Божију, сваког дана стекнемо понешто трезвоумљем, не
следи да неразумно смемо да ступамо у односе са другима, с обзиром да можемо
претрпети штету од саблажњивих разговора. Напротив, пре треба презрети све
сујетне красоте и добробити ради те предивне и преслатке врлине (трезвоумља).
24. Трима силама душе ми треба да дајемо правилно кретање, саобразно са
њиховом природом и са намером Бога који их је створио. Наиме, раздражајну силу
треба да подижемо против нашег спољашњег човека и против змије-сатане.
Речено је: Гневећи се не грешите (Пс.4,5). То значи гневити се на грех, тј. на саме
себе и на ђавола, како не бисмо грешили против Бога. Желатељну силу, пак,
треба усмеравати ка Богу и врлини. Мислену, пак, силу треба да поставимо за
господарицу над обе друге како би их са мудрошћу и благоразумношћу
усмеравала, уразумљивала, кажњавала и руководила, као што цар влада над
потчињенима. И тада ће разум по Богу, који постоји у нама, управљати њима (тј.
када буде њима управљао, а не када им се буде потчињавао). Премда страсти и
устају на разум, немојмо престати да наређујемо, како би разум ипак управљао
њима. Јер, брат Господњи говори: Ако неко у речи не греши, тај је савршен човек.
моћан је зауздати и све тело (Јак.3,2). Истину говорећи, свако безакоње и грех се
врши са те три силе, и свака врлина и правда се њима остварује.
25. Ум се помрачује и постаје бесплодан када монах почне са неким да разговара
о светским стварима, или када мислено сам са собом поразговара о њима, или
када му се тело заједно са умом занесе нечим чулним, или када се уопште преда
сујети. У свим тим случајевима он одмах губи топлину, скрушеност и смелост пред
Богом и познање (тј. заборавља на Бога и на Његов поредак). Стога, уколико више
пазимо умом, утолико се више просвећујемо, и уколико мање пазимо, утолико се
помрачујемо.
26. Онај ко свакодневно стреми ка миру и безмолвију ума и ко га усрдно иште,
лако презире све чулно, како се не би узалудно трудио. Уколико, пак, он неким
лажним мудровањем обмане своју савест (а уопште није тешко бити обузет нечим
чулним), уснуће горком смрћу заборава, против које се молио божанствени Давид
(Просвети очи моје да не заспим на смрт - Пс.12,4). А апостол говори: Јер, који зна
добро чинити и не чини, грех му је (]ак.4,17).
27. Из немарности се ум поново враћа у њему својствено стање и трезвоумље
уколико се, чим примети охлађење, одмах разгори ревношћу и уколико са топлим
усрђем опет васпостави своје обично делање (тј. трезвоумље и молитву).
28. Млински магарац не може да изађе из круга у коме је везан. Ни ум се не може
издићи високо у савршеној врлини (тј. у трезвоумљу које води ка савршенству)
уколико не доведе у ред своју унутрашњост (зауставивши лутање помисли). Јер,
такав је увек слеп унутарњим очима, немајући могућности да види врлину и
светлозарног Исуса.
29. Добар и јак коњ весело скаче када прими јахача. И ум се весели светлости
Господњој када изјутра стане пред Њега (Пс.5,4), слободан од свих мисли. Сам
себе разгоревајући, он ће поћи из силе делатног мудрољубља ума у дивну силу
сагледавања и неизрецивих тајни и врлина. Када, пак, најзад у срце своје прими
дубину узвишених Божанствених мисли, њему ће се јавити Бог богова (Пс.83,8) по
мери његове пријемчивости. Дирнут тиме, ум са љубављу слави Бога кога види и
који га види и који ради тога спасава онога који тако према Њему устремљава свој
умни поглед.
30. Разумно одржавано срдачно безмолвије ће угледати високу дубину, а уво ума
који безмолствује ће чути дивне [ствари].
31. Кренувши на далек, непроходан и тежак пут, путник поставља ознаке које му
служе као путокази који ће му помоћи да не залута на повратку и да се лако врати
у своје место. Тако и човек који ходи путем трезвоумља нека (у својству путоказа)
постави речи (које је чуо од отаца), чувајући се истог (тј. да не залута или да се не
упути назад).
32. За путника повратак на место одакле је пошао представља радост, док за
трезвоумника повратак назад јесте погибао разумне душе и знак одступања од
богоугодних дела, речи и помисли. У време смртоносног душевног сна њему ће се
јављати помисли које ће га, слично бодилу, будити (из обамрлости), напомињући
му о дубини помрачености и раслабљености у коју је упао услед свог нехата.
33. Уколико упаднемо у невољу, очајање и безнадежност (у крајњи безизлаз из
кога је немогуће извући се) треба да чинимо оно што је чинио Давид, тј. да
изливамо срце своје и мољење своје пред Богом, и да невољу своју пред Њим
казујемо (Пс. 141,3). Јер, ми се исповедамо Богу који може премудро да уреди све
што се тиче нас, да невољу нашу учини лаком (подношљивом и пролазном), те да
нас избави од погубне и рушилачке туге.
34. Гнев на људе који се не покреће по природи, туга која није по Богу и униније су
подједнако штетни за добре и разумне помисли. Међутим, Господ у нас усељава
радост, пошто их изагна ради нашег исиоведања.
35. Помисли које нам се против наше воље натурају и стоје у срцу обично
одстрањује Исусова молитва са трезвоумљем из дубине срдачних мисли.
36. Олакшање и радост у скорби од мноштва бесловесних помисли ми ћемо наћи
уколико се искрено и беспристрасно укоримо, или уколико све саопштимо Господу
као човеку (који је пред нама). Свакако ћемо на та два начина наћи успокојење од
свега (што нас смућује).
37. Оци законоположника Мојсија сматрају образом ума који Бога види у купини,
чије се лице прославља и кога Бог богова поставља за бога фараону. Он затим
казнама поражује Египат, из њега изводи Израиљ и даје Закон. Све то, схваћено
преносно, изображава дејства и преимућства ума.
38. Образ, пак, спољашњег човека јесте Аарон, брат законодавца. Са гневом га
окривљујући, и ми му, као Мојсије по његовом сагрешењу, приговоримо: "Чиме ти
је учинио неправду Израиљ (ум који гледа Бога) те си пожурио да га учиниш
одступником од Господа Бога Живог Сведржитеља (својим помислима га
одвукавши од сагледавања Бога у трезвоумљу - Изл.32,21)".
39. Између многих других добрих примера Господ је, приступајући да васкрсне
Лазара из мртвих (тиме што је запретио духу), показао да строгом претњом треба
да обуздавамо душу када се она женолико предаје раслабљујућој чулности и,
уопште, када покушава да установи женску нарав. Јер, једино оно, тј.
самоукоревање, може душу избавити од самоугађања, таштине и гордости.
40. Као што се без велике лађе не може препловити морска пучина, тако се без
призивања Господа Исуса не може одагнати прилог лукаве помисли.
41. Супротстављање обично зауставља надирање помисли, док их призивање
имена Господа Исуса Христа изгони из срца. Чим се у души образује прилог
представом неког чулног предмета (човека који нас је увредио, женске красоте,
сребра и злата) или када све једно за другим похрли у наше мисли, јасно је да су
наше срце до маштања довели духови злопамћења, блуда и среброљубља.
Уколико је опитан, искусан и навикнут да се чува од напада и да јасно, као дању,
види варљива маштања и прелест лукавих, наш ум ће одмах отпором,
супротстављањем и Исус Христовом молитвом лако да угаси распаљене стреле
ђавола. Он неће дозволити да наше помисли крену за страсним маштањем. да се
слажу са призраком прилога, да пријатељски са њим разговарају, да се упуштају у
причљивост, нити да се слажу са њим. У супротном би за свим тим са неком
неопходношћу, као ноћ за даном, следила рђава дела.
42. Уколико је, пак, неискусан у делу бодрог трезвоумља, наш ум се одмах
пристрасно поводи за прилогом који му се представља, ма какав био, и почиње са
њим да разговара, примајући неприлична питања и пружајући сличне одговоре.
Тада се наше помисли мешају са демонским маштањима, која се због тога још
већма плоде и умножавају како би превареном и уловљеном уму изгледала још
дража, лепша и привлачнија. Наш ум тада трпи нешто слично јагањцима који псу,
који им се приближи на пољани где пасу, прилазе као мајци: од тог приближавања
они неће имати никакве користи, осим што ће од њега позајмити нечистоту и
смрад. На исти начин и наше помисли у уму из неопитности трче у сусрет свим
демонским маштањима, те се, као што рекох, мешају са њима. Тада они као да се
(међусобно) саветују шта би требало урадити да би се посредством тела
спровело у дело оно што се под дејством демонске прелести учинило тако лепим
и слатким. Тако на крају настају унутрашњи падови у души. После тога се, већ као
по некој неопходности, и споља износи оно што је сазрело у унутрашњости срца.
43. Наш је ум нешто лако покретљиво и незлобиво. Он се лако предаје
маштањима и лако пада у грешне помисли, уколико у себи нема помисао која би
га као неки цар над страстима, непрестано задржавала и обуздавала.
44. Сагледавање и познање обично постају путеводитељи и виновници строгог
живота због тога што срце које су подигли горе, почиње да презире земаљска
задовољства и сваку чулну животну сласт као нешто ништавно.
45. И обрнуто, пажљиви живот у Исусу Христу постаје отац сагледавања и
познања и родитељ Божанствених усхођења и мудрих помисли када се сједини са
супругом - смирењем, као што каже Божанствени пророк Исаија: Они који живе у
Господу добијају нову снагу, и окрилатиће као орлови (Ис.40,31).
46. Људима се чини да је јако строго и тешко безмолствовати душом од сваке
помисли. Заиста је то тешко и напорно. Јер, закључавати и задржавати
бестелесно у телесном дому је до боли тешко не само онима који нису посвећени
у тајне духовне борбе, већ и онима који су се искусили у унутрашњој
невештаственој борби. Међутим, онај ко непрестаном молитвом у грудима држи
Господа Исуса, по пророковим речима се неће уморити идући за Њим, нити ће
пожелети дана људског (Јер.17,16) због лепоте, пријатности и сладости Исуса. Он
се од својих непријатеља - нечистих духова, који иду око њега, неће постидети,
већ ће проговорити са њима на вратима срца (Пс.126,5), Исусом их прогонећи
назад.
47. Винувши се после смрти по ваздуху ка небеским вратима, душа се неће
постидети пред својим непријатељима, имајући Христа са собом. И тада ће, као и
сада, смело са њима на вратима проговорити. Неопходно је, међутим, да до свог
изласка из тела даноноћно истраје у вапијању Господу Исусу Христу, Сину
Божијем. Он ће тада бити њен брзи осветник, по истинитом и Божанском Његовом
обећању, изреченом у причи о неправедном судији: Кажем вам да ће их убрзо
одбранити, и у садашњем животу и по изласку из тела (Лк.18,1-8).
48. Пловећи по мисленом мору, уздај се у Исуса, будући да је Он сам у теби, у
срцу твоме, и тајанствено ти говори: Не бој се Јакове, мали Израиљу, ја сам Бог
твој који држи твоју десницу (Ис.41,13-14). Ако је Бог са нама, ко ће против нас
(Рим.8,31). Са нама је Бог који је ублажио оне који су чистог срца и који је
установио да Најслађи Исус, Једини Чисти, Божанствено силази на чиста срца и
обитава у њима. Немојмо престати да, по божанственом Павлу, свој ум вежбамо у
побожности (1.Тим.4,7).
49. По Давиду ће се мноштвом мира насладити (Пс.36,11) онај ко не гледа на лице
људско судећи неправду у срцу своме, тј. ко не прима ликове лукавих духова и
кроз њих представе греха, већ строго судећи и доносећи строгу пресуду на земљи
срца свога, греху даје оно што му припада. Велики и мудри оци у неким својим
списима и демоне називају људима због њихове разумности. И у Јеванђељу
Господ говори: Непријатељ човек то учини (Мт.13,28), тј. посеја кукољ по пшеници
(подразумевајући ђавола, будући да је затим рекао: Непријатељ који га је посејао
јесте ђаво). Нас савлађују помисли управо стога што тим делатницима зла не
противречимо истог часа.
50. Уколико, започевши живот умне пажње, трезвоумљу припојимо смирење, и
противречењу [помислима] присајединимо молитву, започећемо са добрим
хођењем мисленим путем, држећи се поклањаног и светог имена Исуса Христа
као сјајне светиљке. Уколико се, пак, поуздамо само у своје трезвоумље или
пажњу, брзо ћемо пасти и срушити се пред нападима непријатеља. Тада ће
почети у свему да нас савлађују најлукавији злобници, а ми ћемо се све више и
више заплитати у зле жеље као у замке, све док нас у потпуности не закољу,
будући да при себи немамо победоносни мач - име Исуса Христа. Јер, само је овај
посвећени мач у стању да их одбија и сасеца, сажиже и уништава, као огањ
сламу, уколико је, наравно, непрестано присутан у срцу упражњеном од свих
образа.
51. Душекорисно и многоплодоносно дело непрестаног трезвоумља састоји се у
брзом разазнавању маштарских помислн које се образују у уму. Дело
противречења се састоји у изобличавању и посрамљењу помисли која покушава
да уђе у простор нашега ума преко представе неког чулног предмета. Оно. пак,
што одмах гаси и расејава сваку непријатељску замисао, сваку реч, сваки привид,
сваки идол, свако утврђење злобе јесте - призивање Господа. И ми сами у уму
видимо како их моћно поражава Исус, велики Бог наш, и како штити нас смирене,
бедне и непотребне.
52. Многи не знају да наше мисли нису ништа друго до маштарски образи чулних и
светских ствари. Проборавивши дуже у трезвоумљу и молитви наш ум ће се
ослободити од сваког вештаственог образа лукавих помисли. Молитва ће му дати
да препознаје речи непријатеља (тј. значење помисли уопште, или планове и
видове непријатеља при сејању помисли), те да осети корист трезвоумља. Него
ћеш својима очима гледати, и одмазду над мисленим грешницима мислено и сам
гледати и схватити, како каже блажени Псалмопојац Давид (Пс.90,8).
53. Ако можемо мислимо непрестано на смрт, будући да се од тог сећања рађа
напуштање свих брига и сујета, чување ума и непрестана молитва,
непристрасност према телу, мржња према греху. Из њега се, ако хоћемо рећи
истину, рађа свака жива и делатна врлина. Стога, уколико смо у могућности,
мислимо на смрт непрекидно, као што непрекидно дишемо.
54. Срце које се потпуно ослободи маштања почиње да рађа Божанствене и
тајанствене помисли, које у њему играју као што у мирноме мору играју рибе и
скачу делфини. Море се покреће благим ветром, а бездан срца - Духом Светим. А
пошто сте синови, посла Бог Духа Сина свога у срца ваша, који виче: Ава Оче
(Гал.4,6).
55. Посумњаће и поколебаће се [у намери] да се лати духовног делања пре
отрежњења ума сваки монах који још није упознао његову лепоту или који је
познао, али нема снаге да се реши на њега услед недостатка ревности. Међутим,
то колебање ће несумњиво нестати чим он ступи на дело чувања ума, које јесте и
назива се мисленим мудрољубљем, или делатним мудрољубљем ума. Јер, тада
ће он обрести Пут који каже: Ја сам пут и истина и живот (Јн.14,6).
56. Он ће се опет поколебати када угледа бездан помисли и гомилу вавилонских
младенаца. Међутим, и то колебање ће расејати Христос уколико се основом ума
непрестано утврђујемо у Њему и уколико вавилонске младенце одбацујемо,
разбијајући их о тај камен (Пс.136,9), испуњавајући на њима, како је речено, своју
жељу (тј. своје негодовање). Јер, како говори премудри, онај ко чува заповест
неће познати лукаве речи (Екл.8,5). И Господ говори: Без мене не можете чинити
ништа (Јн.15,5).
57. Истински монах је онај ко се држи трезвоумља, а истински трезвоумник је онај
ко је монах у срцу (коме је у срцу само Бог и он сам).
58. Човеков живот је усмерен унапред путем ређања година, месеци, недеља,
дана и ноћи, часова и минута. Заједно са тим требало би да се до саме смрти
простиремо напред (ка савршенству) врлинских дела, тј. трезвоумља, молитве,
срдачне сладости, при неослабном безмолвију.
59. Најзад, доћи ће и нама смртни час. Доћи ће јер га је немогуће избећи. О, када
би при свом доласку кнез овога света нашао да су наша безакоња мала и
ништавна и да нема за шта да нас праведно оптужи! У супротном, заплакаћемо
тада, премда већ бескорисно. Јер, Господ је рекао: А онај слуга који је знао вољу
господара свога и није приправио нити учинио по његовој вољи, биће много бијен
(Лк.12,47).
60. Тешко онима који погубе срце своје! Шта ће радити када дође Господ
(Сир.2,14). Заузмимо се, братијо, ревносније за дело срца.
61. Иза простих и бестрасних помисли следе страсне, као што смо сазнали из
дуготрајног искуства и посматрања. И прве служе као улаз за друге, бестрасне за
страсне.
62. Човек заиста треба да се произвољењем пресече на двоје. Он треба да се
располови најмудријом помишљу и да постане непомирљиви непријатељ сам
себи. Уколико хоћемо да остваримо прву и највећу заповест, тј. блажено смирење,
Христов живот и оваплоћени живот Бога, требало би да према себи будемо
расположени онако како смо расположени према некоме који нас је крајње
ожалостио и увредио. Стога апостол говори: Ко ће ме избавити од тела смрти ове
(Рим.7,24). Јер, телесно мудровање се не покорава закону Божијем (Рим.8,7).
Показујући, пак, да је покоравање тела вољи Божијој једна од наших дужности, он
је рекао: Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени. А кад нам
суди Господ, кара нас (1.Кор. 11,31-32).
63. Зачетак плода је цвет, а почетак трезвоумља је уздржање у храни и пићу,
одбацивање и одсецање свих помисли и срдачно безмолвије.
64. Када, оснажени у Христу Исусу, почнемо да се трудимо у тврдо заснованом
трезвоумљу, у нашем уму се појављује као нека светиљка, коју ми држимо руком
ума и која нас води ка мисленим стазама. Затим, као да нам се јавља месец у
пуној светлости, који кружи по своду срца, а затим и сунце - Исус, који слично
сунцу сија правдом, тј. који показује себе самог и своје свесветле светлости
сагледавања.
65. Све то Господ тајанствено открива уму који са непрекидном ревношћу чува
Његову заповест која гласи: Обрежите огорченост своју (Пон.Зак.10,16). Да,
дивним истинама, као што је већ речено, човека учи марљиво трезвоумље.
Божанство не зна шта је лицемерство. Стога Господ говори: Ко има даће му се, и
претећи ће му; а ко нема, узеће му се и оно што има (Мт.13,12-13). И још [је
речено]: Онима који љубе Бога све помаже на добро (Рим.8,28). Зар им утолико
пре у томе неће помоћи те врлине (трезвоумље и молитва)?
66. Брод се без воде неће покренути: ни чување ума неће ниуколико успети без
трезвоумља са смирењем и Исус Христовом молитвом.
67. Темељ куће је - камен, а темељ те врлине (чувања ума) и основа и кров јесте
свето и поклањано име Господа нашег Исуса Христа. Брзо и лако ће претрпети
бродолом неразумни крманош који за време буре распусти морнаре, баци једра и
весла у море и легне да спава. Још лакше ће, међутим, демони потопити душу
која при појави прилога буде немарна у односу на трезвоумље и призивање имена
Исуса Христа.
68. Оно што знамо ми предајемо преко списа и оно што смо видели ходећи путем -
сведочимо онима који желе да прихвате оно што говоримо. Ето, и сам Господје
рекао: Ко у мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће
је, и у огањ бацити, и спалити... Ко остане у мени и ја у њему, тај доноси многи
плод (Јн.15,5-6). Као што није могуће да сунце сија без светлости, тако се срце не
може очистити од скверни погубних помисли без молитве Исусовим именом. Ако
је то истина, као што видим (из опита), призивајмо то Име често као што дишемо.
Јер, оно је светлост, а оне (скверне помисли) су тама; Он (призивани Исус) је Бог
и Владика, а оне су демонске слуге.
69. Чување ума може прилично и достојно да се назове светлоносним,
муњеродним, светлородним и огњеним. Јер, истину говорећи, оно само
превазилази све највеће телесне врлине, ма колико их ко имао. Ту врлину и
називамо најпоштованијим именима стога што се из ње рађа светлозарна
светлост. Силом Исуса Христа они који је заволе од непотребних, скверних,
неразумних, неправедних постају праведни, пожељни, чисти, свети, и разумни. И
не само то, него почињу да сагледавају тајне и да богословствују. Поставши
сагледатељи, они се приближују пречистој и бесконачној Светлости, додирују је
неизрецивим додиром и са Њом живе и делују, будући да су окусили да је благ
Господ. На тим првоанђелима се очигледно испуњава реч божанственог Давида:
Праведни ће исповедати име твоје, и прави ће се населити са лицем твојим
(Пс.139,14). И стварно, једино они истински призивају Бога, и исповедају му се, и
увек воле да са Њим разговарају пошто га љубе.
70. Тешко унутрашњости од спољашњости. Јер, унутрашњи човек много трпи од
спољашњих чула. Уколико нешто претрпи, он треба да употреби бич против
спољашњих чула. Онај ко је учинио оно што следи по писаноме, већ је разумео и
оно што следи по умозрењу.
71. Свети оци [тврде] да ће наш унутрашњи човек, уколико је трезвоуман, бити у
стању да сачува и спољашњег човека. По њиховим речима, ми и злочинци -
демони се удружујемо када чинимо грехе: они нам кроз помисли или маштарска
изображења пред умом сликају грехе које хоће, а ми грешимо помислима унутра и
делима споља. Пошто немају тела, демони себи и нама припремају муку само
помислима, лукавствима и преварама. Да нису лишени тела, они најнепотребнији
би непрестано грешили и делима, свагда у себи имајући зло произвољење,
спремно на нечастивост.
72. Међутим, срдачна молитва Господу их разбија и њихове преваре преобраћа у
прах. Јер, Исус, Бог и Син Божији, кога непрестано и ревносно призивамо, не
допушта да демони у нас убаце грех, тј. такозвани прилог, не допушта ни да нам у
огледалу ума покажу било какав образ, нити да проговоре било какве речи срцу.
Уколико се никакав образ не прокраде у срце, ни помисли га неће узнемиравати.
Јер, демони обично кроз помисли скривено беседе са душом и уче је злу.
73. Непрестана молитва чисти мислени ваздух ума од мрачних облака и ветрова
духова злобе. Када је ваздух срца чист, више ништа не спречава да засија
Исусова Божанска светлост. Потребно је само да се не надмемо таштином,
самомњењем и самодопадљивим истицањем, да се не пружамо ка недостижном,
те да не будемо лишени Исусове помоћи. Јер, као образац смирења, Христос
ненавиди све такво.
74. Држимо се, дакле, молитве и смирености. Са та два оружја, удружена са
трезвоумљем као са огњеним мачем, наоружавају се мислени војници против
демона. Уколико тако будемо водили свој живот, сваког дана и часа ћемо
тајанствено имати радосни празник у срцу.
75. Постоји осам главних грешних помисли које обухватају сву [греховну] област и
од којих се рађају све остале. Све оне прилазе вратима срца и, кад виде да их ум
не чува, улазе једна за другом, свака у своје време. Уколико се нека од тих осам
помисли приближи срцу и уђе у њега, са собом ће увести читав рој нечистих
помисли. Помрачивши ум и срце, она раздражује тело и вуче га на срамна дела.
76. Међутим, ко пази на главу змије (прилог) и гневним противречењем и гневним
речима удара у лице непријатеља, одмах пресеца борбу. Јер, размрскавши главу,
он избегава и порочне помисли и порочна дела. После тога његова мисао већ
остаје непомућена, будући да Бог прима његово бдење над помислима и као
награду му даје познање како да побеђује непријатеље и како да чисти срце од
помисли које скрнаве унутрашњег човека. О томе Господ Исус каже: Из срца
излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд... И ово је што погани човека
(Мт.15,19-20).
77. На тај начин душа у Господу може да поврати своју благообразност, красоту и
исправност коју је имала на почетку, када ју је створио Бог. Свети Антоније каже:
"Када ум постане онакав какав треба да је по природи, сва душа постаје - врлина".
На другом месту он вели: "Да би душа постала исправна, ум треба да је у
природном стању, у коме је и створен". И на трећем месту он каже: Свети
Антоније каже: "Очистимо ум. Јер, ја верујем да свестрано очишћен ум који је
дошао у своје природно стање може постати прозорљив и видети боље и даље од
демона, имајући у себи Господа који даје откривења".
78. Свака помисао у уму производи образ неког чулног предмета. Јер, Асирац
(непријатељ), као умна сила, људе може да заводи само ако користи нешто чулно
што је привлачно за нас.
79. Ми људи не можемо гонити птице по ваздуху, нити летети као оне зато што то
није својствено нашој природи. Исто тако се ми не можемо избавити од
нетелесних демонских помисли и слободно устремити пажљиво око ума ка Богу
без непрестане трезвоумне молитве. Ако код тебе нема тога, ти пузиш по земљи.
80. Ако стварно хоћеш да стидом покријеш помисли, да долично безмолствујеш и
да без труда будеш трезвоуман срцем, нека се уз твоје дисање прилепи Исусова
молитва. И за мало дана ћеш то увидети на делу.
81. Слова се не могу писати по ваздуху, већ их, да би била дуготрајна, треба
урезивати на неки чврсти предмет. Исто тако са напорним трезвоумљем треба
чврсто спојити Исусову молитву. Тако ће предивна врлина трезвоумља са Њим
моћи да опстане целовита и кроз Њега на векове да остане неодвојива од нас.
82. Положи, као што је казано, на Господа дела своја и задобићеш благодат.
Немој да се и на тебе односе пророкове речи: Ти си им, Господе, близу уста, али
далеко од утробе (Јер.12,2). Нико не може трајно да умири твоје срце од страсти
осим Исуса Христа, који је у себи сјединио оно што је далеко раздвојено (тј.
Божанство и човештво).
83. Душу подједнако помрачују и унутрашње мислене беседе са помислима и
спољашњи разговори и празнословље. Стога они који се старају да од свог ума
удаље све штетно треба без жалости да прогоне и једне и друге љубитеље
празнословља - и помисли и људе, из веома важног разлога по Богу, тј. да ум не
би ослабио у трезвоумљу. Јер, уколико се помрачимо заборавом (због разговора),
ми ћемо изгубити ум (тј. постати такви као да уопште немамо ум).
84. Онај ко ревносно буде чувао чистоту срца, стећи ће Законоположитеља
Христа за учитеља. И Он ће му тајанствено изрицати своју вољу. Послушаћу шта
ће о мени рећи Господ Бог (Пс.84,9), вели Давид, указујући на то. Изображавајући
разговор ума са самим собом о мисленој борби и о заступничком покровитељству
Божијем, он је говорио: И рече човек: Има ли плода праведник (Пс.57,12).
Износећи потом последицу двоструког разматрања он говори: Приступиће човек и
срце дубоко и узнеће се Бог. И тада ће њихове ране настати од стрела нејаких
(Пс.63,7-8).
85. Свагда се понашајмо као они који су срцем поучениу мудрости (Пс.89,12),
непрестано дишући Исусом Христом, силом Бога Оца и Божијом Премудрошћу.
Уколико се, пак, случајно опустимо и занемаримо умно делање, следеће јутро
опет добро опашимо бедра ума свога и снажније се латимо свога дела, знајући да
немамо никаквог оправдања ако не чинимо добро ми који знамо добро чинити
(Јак.4,17).
86. Онај ко поједе нешто отровно, чим осети тегобу жури да из себе избаци све и
остаје неповређен. Тако ће и ум, који прогута порочне помисли и осети
душештетну горчину, те одмах пожури да их Исусовом молитвом, коју врши из
дубине срца, избаци напоље и одбаци из себе, избећи сваку штету. Тако су, по
милости Божијој, онима који се труде да трезвоумљем схвате наше дело предали
други и наш властити опит.
87. Са својим дисањем сједини трезвоумље и призивање имена Исусовог, или
мисао о смрти и смирење. И једно и друго доноси велику корист.
88. Господ је рекао: Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем
(Мт.11,29).
89. Господ је још рекао: Који се, дакле, понизи као дете ово, онај је највећи у
Царству небеском (Мт.18,4), јер сваки који себе узвисује, понизиће се (Лк.18,14).
Научите се, говори Он, од мене. Видиш ли чему? Смирењу. Његова је заповест
живот вечни. И та је заповест смирење. Значи, ко није смирен, отпао је од живота
и наћи ће се у ономе што је супротно томе.
90. Свака врлина се врши душом и телом, а душа и тело су творевина Божија. Не
чинимо ли онда нешто крајње лудо када се величамо и сујетимо туђим украсима
душе и тела? И није ли још већа лудост када се ослањамо на гордост као на трску
и против себе изазивамо Бога који је бескрајан по величанству? Својим крајњим
безакоњем ми, наиме, на своју главу привлачимо Његово страшно негодовање.
Јер, Господ се противи гордима (Јак.4,6). Уместо да смиреношћу подржавамо
Господу, ми гордошћу ступамо у дружбу са Његовим највећим непријатељем,
гордим ђаволом. Због тога апостол говори: Шта ли имаш што ниси примио
(1.Кор.4,7). Зар си ти сам себе створио? Ако си, пак, и душу и тело, којима се, у
којима се и преко којих се врши свака врлина, примио од Бога, зашто се хвалиш
као да ниси примио? Јер, Господ ти је све то даровао.
91. Очишћење срца (којим стичемо смирење и свако друго благо које долази
одозго) није ништа друго до спречавање да у душу улазе помисли које јој се
приближавају.
92. Чување ума уз Божију помоћ, које се обавља ради самог Бога, усталивши се у
души, уму саопштава мудрост за познање подвига по Богу. Своме причеснику оно
пружа и велику способност да, са беспрекорним расуђивањем, по Богу устроји
своја спољашња дела и речи.
93. Посебан првосвештенички украс у Старом Завету (чиста златна плочица на
грудима са натписом; светиња Господња - Изл.28,36) био је праобраз срдачне
чистоте. Она нас подстиче да пазимо на плочицу нашег срца, тј. да гледамо да ли
је поцрнела од греха, и (ако јесте) да пожуримо да је очистимо сузама, покајањем
и молитвом. Наш је ум нешто лако покретљиво и тешко га је задржавати од
грешних сећања. Уосталом, може се рећи да он са истом лакоћом иде и за рђавим
и за добрим мисленим маштањима.
94. Заиста је блажен онај ко је своју мисао присајединио Исусовој молитви
(непрестано га призивајући у срцу) као што се ваздух сједињује са нашим телом,
или пламен са свећом. Проходећи изнад земље, сунце производи дан, а свето и
пречасно име Господа Исуса, непрестано сијајући у души, рађа безбројне
сунцолике помисли.
95. Када се растуре облаци, ваздух постаје чист, а када Сунце правде, Господ
Исус, разагна страсна маштања, у срцу се обично рађају светлозарне и
звездолике помисли. То је стога што је ваздух срца просветио Исус. Јер, премудри
говори: Који се уздају у Господа познаће истину и остаће му верни у љубави
(Прем.3,9). Њему припада слава у векове. Амин.
96. У претходним главама (које сачињавају први и други стослов) описали смо
труд свештеног безмолвија ума и навели не само своје искуство, него и оно чему
нас о чистоти ума уче Божанствене речи богомудрих отаца. Казавши још нешто
мало о користи чувања ума, ми ћемо завршити слово.
97. И тако, пођи за мном, и следи ме да би достигао блажено чување ума, ма ко
био, уколико желиш да у духу видиш благе дане (Пс.33,12). И ја ћу те у Господу
научити видљивом делању и животу бестелесних сила.
98. Анђели се неће наситити да певају Творцу. Ни ум се неће наситити,
саревнујући им у чистоти. Невештаствени (анђели на небу) се не брину о храни.
Тако се о њој не брину ни вештаствени невештаственици (трезвоумници на
земљи) када узиђу на небо безмолвија ума.
99. Као што се горње силе не брину о богатству и стицању, тако се ни очишћено
око, које је стекло навику у врлини (трезвоумља), не брине о сплеткама злих
духова. И као што оне одликује богатство успевања у усавршавању у Богу, тако
ове одликује чежња и љубав према Богу, те стремљење и уздизање ка
Божанственом. Пружајући се ка уздизању (горе по степенима духовног
савршенства) са ненаситом чежњом која настаје од окушања Божанствене
љубави, која доводи до усхићења, они се не заустављају све док се не уподобе
серафимима. Они неће престати са трезвоумљем и чежњивим узвишавањем све
док не постану анђели у Христу Исусу, Господу нашем.
100. Нема отрова јачег од отрова змије аспиде и василиске, и нема већег зла од
зла самољубља. Пород самољубља су крилате змије: самопохвала у срцу,
самоугађање, стомакоугађање, блуд, таштина, завист и круна свих зала - гордост,
која не само људе, него и анђеле свргава са неба и, уместо светлошћу, покрива
тамом.
Ово ти је Теодуле написао имењак безмолвија (тј. Исихије), који, додуше, није
безмолвник и на делу. Можда нисам написао све што се односи на предмет о
коме је реч, али сам ипак написао све што ми је дао Бог, кога у Оцу, Сину и Духу
Светом хвали и слави сва словесна природа, анђели и људи и сва твар коју је
саздала неизрецива Тројица, Једини Бог, чијег светлог Царства да се удостојимо и
ми, ради молитава Пресвете Богородице и преподобних отаца наших. Њему,
непостижном Богу, нека је вечна слава. Амин.
ДОБРОТОЉУБЉЕ
ПРЕПОДОБНИ НИЛ СИНАЈСКИ
Кратко саопштење о њему
садржај
Преподобни Нил води порекло из богате и знатне породице. Вероватно је да је,
још док је свети Златоуст био проповедник у Антиохији, он био његов слушалац и
ученик. Знатно порекло и лична вредност њега су уздигли до префекта
престонице. Међутим, стремљења његовог духа се нису слагала са бригама и
поретком живота у престоници. Стога, сагласивши се са супругом, са којом је већ
имао двоје деце, он оставља свет како би у усамљености лакше ходио путем
спасења. Узевши са собом сина Теодула, он се настанио на Синају, а његова
супруга је са ћерком нашла прибежиште у једној од египатских женских обитељи.
У Синајској пустињи преподобни Нил је живео крајње строго: својим рукама су он
и син ископали пећину у којој су живели хранећи се само хлебом и дивљим горким
растињем. Све њихово време је пролазило у молитви, читању Светог Писма,
богомислију и трудовима.
Остављајући, међутим, свет. преподобни Нил није оставио општење са људима.
Из разних места су му се разне врсте људи обраћале са својим духовним
потребама, и нико није био остављен без потребног уразумљења и савета. И сам
цар му је писао, просећи молитве. Он је одговорио цару, прекоревајући га због
неправде према светом Златоусту. Остала дела преподобнога углавном имају
наравствену и аскетску садржину. Из свега што је написао види се да су његова
познања била опширна и дубока, те да је био неуморан на том делу.
Ради испитивања његове љубави према Богу, десило му се нарочито искушење.
На Синај и на околне пределе напали су варвари из Аравије и све разграбили,
многе побили, а неке узели у ропство. Међу заробљенима је био и његов син
Теодул. Та несрећа је веома погодила преподобног Нила. Он није могао да нађе
покоја, особито кад је другог или трећег дана после опште несреће примио вест да
су дивљаци решили да његовог сина принесу на жртву јутарњој звезди Венери. Он
је био у неизвесности да ли је та одлука већ била спроведена. Међутим, Господ
није допустио да се родитељско срце дуго мучи. Он је ускоро сазнао да се жртва
није принела, већ да су заробљеници продани у хришћанском крају. Касније су га
нашли у граду Елузу. Тамошњи епископ га је откупио од варвара заједно са
другима. И већ га је био припремао за служење Цркви. На исто дело је позван и
отац који је дошао да га види. Међутим, љубав према пустињском животу није
дозволила да се сагласе. Посветивши их у свештенике, епископ их је благословио
да се врате на љубљени Синај, где су и остали до краја живота.
Преподобни Нил је свет оставио 390. године. У Синајској пустињи је проживео 60
година и скончао око 450. г. Његов спомен се врши 12. новембра и 13. јануара.
Његове свете мошти су у време Јустина Млађег биле пренесене у Цариград и
положене у храм Светих апостола.
Од списа преподобног Нила Грчко добротољубље преузима Слово о молитви и
Подвижничко слово. Слово о молитви и ми преузимамо у нашем Добротољубљу,
а уместо Подвижничког слова претпостављамо да преузмемо Слово о осам
духова зла, као и две збирке Кратких изрека и поука. Једна има назив: Поуке или
савети, а друга: Мисли које човека одвајају од трулежног и приводе нетрулежном.
Преподобни је о молитви и о борби са страстима у својим другим делима изрекао
многе веома корисне савете и поуке, једнако као и о наравственом устројству и,
нарочито, о животу одвојеном од свега. Стога смо помислили да наш зборник не
треба да лишимо тог блага, те смо Слову о молитви додали оно што се односи на
молитву, борби са страстима оно што се односи на сваку појединачну страст, а
збирци поука оно што се односи на општу корист.
АСКЕТСКЕ ПОУКЕ ПРЕПОДОБНОГ НИЛА СИНАЈСКОГ
И садржај
СЛОВО О МОЛИТВИ
ПРЕДГОВОР
Мене који сам лежао у врућој грозници ти си, додиром свог богољубивог писма,
благовремено подигао. Мој ум, који је боловао најсрамнијом болешћу, ти си
ободрио утехом, блажено подражавајући великог Наставника и Учитеља. И није
чудо. Твој удео је вазда био да иштеш славно и знаменито, као и благословени
Јаков. Стога, одрадивши добро ради Рахиље и добивши Лију, ти иштеш и
љубљену, будући да си и за њу испунио седам година (Пост.29,20-28).
Ја не одричем да признам да сам се потрудио читаву ноћ и да нисам ништа
уловио. Па. ипак, по твојој речи бацивши мрежу, извукао сам мноштво риба, њих
153, премда не великих (Јн.21,11). Њих ти и шаљем у торбици љубави, чиме
испуњавам твоју наредбу. Ја се дивим и ублажавам твоје произвољење по коме
си зажелео баш поглавља о молитви. Осим тога, ти ниси само пожелео да се она
рукама напишу на хартији, већ да буду са љубављу и незлобивошћу изнедрени из
ума. И пошто је све двоструко, једно наспрам другога, по речи премудрог Сираха
(Сир.42,25), и ти их разуми духом, поред тога што ћеш их примити написмено.
Због малобројности поглавља немој да се љутиш, као онај који уме и сит бити и
гладовати (Фил.4,12). Да, немој се љутити сећајући се да Господ није одбацио ни
две лепте удовице. Заправо, он их је примио са већом благонаклоношћу, неголи
богате прилоге многих других. Осим тога, умећи да према својој искреној братији
чуваш добро расположење и љубав, помоли се о најнемоћнијем да устане здрав и
да, узевши свој одар, благодаћу Христовом, почне да ходи. Амин.
СТО ПЕДЕСЕТ ТРИ ПОГЛАВЉА О МОЛИТВИ
1. Кад би неко хтео да припреми благоухани тамјан, било би му потребно да по
правилу равномерно сједини чист ливан, касију, оних и стакту (Изл.30,34). То су, у
ствари, четири врлине[1]. Уколико су све оне у пуном савршенству и са равном
силом присутне у души, ум неће бити издан (неким унутрашњим издајником).
2. Очистивши се испуњавањем заповести, душа ће ум поставити у стање
непоколебивости, чинећи га способним да прихвати устројство које је неопходно
(за молитву).
3. Молитва је беседа ума са Богом. Какво је устројство потребно уму да би
узмогао да се, без обазирања унатраг (или - тамо-амо), узнесе ка свом Владици и
да, без икаквог посредника, разговара са Њим?
4. Мојсије своју намеру да се приближи ка земној пламтећој купини није могао да
оствари све док није са ногу скинуо обућу (Изл.3,5). Како, онда, ти да од себе не
одбациш сваку страсну помисао када пожелиш да видиш Онога који је изнад
сваког осећања и помисли и да будеш Његов сабеседник?
5. Пре свега се моли да стекнеш сузе како би плачем смекшао грубост која постоји
у души и како би, исповедивши Господу (Пс.31,5) безакоње које је у теби, од Њега
добио опроштај грехова.
6. Користи сузе као оруђе за задобијање сваког опроштаја. Јер, Владика се много
радује кад се ти молиш са сузама.
7. Изливајући у време молитве потоке суза немој се узносити сам у себи као да си
већи од многих. Јер, твоја молитва је добила помоћ одозго како би, усрдно
исповедивши своје грехе, сузама умилостивио Владику.
8. Немој средства против страсти да преокрећеш у страсти, како још више не би
прогневио Онога ко ти је дао ту благодат (тј. сузе). Многи су, проливајући сузе због
грехова, заборављали на циљ суза и, побесневши, скренули (са правог пута или
сишли са ума).
9. Стој трпељиво и моли се крепко, одбијајући навалу житејских брига и сваких
помисли. Јер, оне те смућују и узнемирују како би растројиле твоје молитвено
устремљење.
10. Када примете да неко има усрђе и ревност за молитву, демони му (за време
молитве) подмећу мисли о било чему, наводно нужном (и одлазе). Нешто касније
они га опет подсећају на то, подстичући и ум да се забави тиме (ако се ради о
питању - да га разреши, а ако о ствари - да је стекне). И он, не налазећи оно што
иште - жали и тужи. И затим, пошто стане на молитву (тај усрдни ревнитељ
молитве) они му напомињу о предмету размишљања и искања како би ум,
покренувши се опет ка познању (раније нерешеног) молитву учинио бесплодном.
11. Подвизавај се да свој ум за време молитве учиниш глувим и немим. Тада ћеш
моћи да се молиш као што треба.
12. Када те сусретне искушење или раздражи нечије противљење тако да се
покренеш на гнев против онога ко ти је противречио, или чак изговориш неку
неприличну реч, сети се молитве и суда (над тобом у савести пред Богом) у њено
време па ће се у теби одмах укротити неприличан покрет.
13. Оно што будеш учинио светећи се брату који ти је учинио неправду, за време
молитве ће се показати као саблазан (тј. смућиваће те).
14. Молитва је изданак кротости и безгневља.
15. Молитва је излив радости и благодарности.
16. Молитва је излечење туге и унинија.
17. Иди продај све што имаш и подај сиромасима (Мт.19,21), и узевши крст,
одрекни се себе (Мт.16,24), како би могао да се помолиш без расејаности.
18. Ако хоћеш да се молиш похвалном молитвом, одричи се себе за време
молитве. Трпећи крајње неправде, буди мудрољубив ради молитве.
19. Уколико будеш мудрољубив за време невоље и покажеш трпљење, плод ћеш
обрести на молитви.
20. Ако желиш да се молиш као што треба немој жалостити душу, иначе је
узалудан труд твој.
21. Остави онде дар свој, говори Господ, пред жртвеником, и иди те се најпре
помири са братом својим (Мт.5,24). Тада ћеш се, дошавши, помолити без
смућења. Јер, злопамћење наводи мрак на владалачки ум онога који се моли и
тамом окружује његову молитву.
22. Они који у себи сабирају жалости и злопамћење, те се [моле], личе на оне који
захватају воду и сипају је у избушен сасуд.
23. Уколико си трпељив, свагда ћеш се молити са радошћу.
24. Када се молиш као што треба могу те сусрести (или доћи на ум) нека дела због
којих ти може изгледати оправдано да се разгневиш на ближњег. (Буди опрезан).
Уопште не постоји гнев на ближњег који би био оправдан. И ако се потрудиш наћи
ћеш да је могуће и без гнева добро завршити ствар. Стога се на сваки начин труди
да се не покренеш на гнев.
25. Пази да, мислећи да излечиш другог, сам не останеш неисцељен, омевши
сопствену молитву.
26. Штедећи друге и не љутећи се на њих, и себи припремаш снисхођење. Тако
ћеш се показати разуман према себи и уврстићеш се у број оних који се истински
моле.
27. Супротстављајући се гневу никада нећеш претрпети напад похоте. Јер, она
даје храну гневу, који помућује умно око и омета молитвено настројење.
28. На молитви се немој ограничавати само на спољашње покрете тела и
положаје, већ свој ум узводи до осећања духовне молитве са великим страхом.
29. Понекад се молиш добро чим станеш на молитву, а понекад не обретеш
жељени циљ ни после много труда. (То се на тебе попушта стога) да би још
усрдније искао (молитву), и да би, добивши, имао исправну молитву, безбедну од
поткрадања.
30. Када нам се приближи анђео одмах се удаљавају сви који нам досађују
(демони). Ум тада осећа велику утеху и здраво се моли. Понекад, опет, за време
обичне борбе ум се отима и не даје му се да се уздигне (ка богомислију и добром
осећању). То је стога што се раније обележио разним страстима. Уосталом
уколико упорније заиште и ако се не олењи да куца, отвориће му се.
31. Немој се молити да буде по твојим жељама, будући да оне нису у свему
сагласне са вољом Божијом. Боље је да се молиш као што си научен, говорећи:
Да буде на мени воља твоја (Мт.6,10). И у сваком делу тако моли Бога. Он, наиме,
свагда жели добро и корисно твојој души, док ти сам то не тражиш увек.
32. Много пута сам, молећи се, искао да добијем оно што ми је изгледало добро за
мене. И ја бих настојао на искању, неразумно подстичући вољу Божију, и не
препуштајући Богу да устроји оно што Он сматра корисним за мене. Међутим,
добивши (искано) ја сам се налазио у великој невољи управо стога што нисам
тражио да буде по вољи Божијој. Јер, ствар се није показивала онаквом каквом
сам је ја замишљао.
33. Штаје добро осим Бога? Предајмо му све што се односи на нас и биће нам
добро. Јер, Благи је свакако и Дародавац добрих дарова.
34. Немој се жалостити ако одмах не добијаш од Бога оно што иштеш. Он хоће да
ти пружи веће доброчинство управо тиме што те наводи на то да му са трпљењем
дуже предстојиш са молитвом. Јер, шта је више од простирања беседе са Богом и
од обузетости општењем са Њим.
35. Нерасејана молитва је највише умно делање.
36. Молитва је усхођење ума Богу.
37. Уколико желиш праву молитву, одреци се свега. Тако ћеш све наследити.
38. Моли се најпре за то да се очистиш од страсти, затим да се избавиш од
незнања и заборава, и најзад да се избавиш од сваког искушења и остављености.
39. У својој молитви ишти само правду и Царство, тј. врлину и познање, а остало
ће ти се све додати (Мт.6,33).
40. Праведно је да се молимо не само за своје очишћење, већ и за очишћење
сваког човека, подражавајући анђеоски чин.
41. Посматрај да ли заиста у својој молитви предстојиш Богу, или си, напротив,
савладан жељом за људском похвалом коју хоћеш да уловиш, прикривајући
(рђаву жељу благовидним) продужавањем молитве.
42. Било да се молиш са братијом, било да си усамљен, труди се да се помолиш
са осећањем, а не само да задовољиш обичај.
43. Тој молитви је својствено самоудубљивање са побожношћу, умилењем и
душевним болом. Њу прати исповедање грехова са тихим уздисањем.
44. Ум кога поткрадају [помисли] за време молитве још се не моли као монах, него
као световњак, који само украшава спољашњи дом.
45. Када се молиш свим силама чувај своје памћење да ти не би подметало своје
[садржаје]. На сваки начин се подстичи на разумно предстојање (са свешћу коме и
ради чега предстојиш). За време молитве памћење често поткрада ум (приводећи
му на мисао ствари, лица, догађаје и њима одвлачећи пажњу од молитве).
46. За време молитве памћење уму приказује или слике давних дела, или нове
бриге, или лице које га је увредило.
47. Демон врло завиди човеку који се моли и употребљава свакаква лукавства
како би пореметио његову намеру. Стога он помоћу памћења не престаје да
побуђује мисли о разним стварима. Он посредством тела приводи страсти у
покрет само да би омео његов прекрасан ток (тј. молитвени труд) и пресељење
Богу (кроз усхођење пажње).
48. Не успевши да омете молитву марљивог (молитвеника) и поред многих
лукавстава, свелукави демон унеколико слаби (своје нападе), да би му се затим,
пошто заврши молитву, осветио. Јер, он га или распаљује гневом и уништава
прекрасно настројење које је стечено молитвом, или га подстиче на неку
бесловесну сласт (позивајући га на окушање чулног задовољства), подсмевајући
се над умом.
49. Помоливши се као што треба очекуј оно што не треба и стој храбро чувајући
свој плод. Ти си на то постављен од самог почетка, тј. да обделаваш и чуваш
(Пост.2,15). Немој остављати без заштите оно што си стекао трудом. Иначе од
молитве нећеш имати никакве користи.
50. Сва борба која се води између нас и нечистих духова бива једино због духовне
молитве. Она им много смета и не могу да је подносе, а за нас је спасоносна и
благопријатна.
51. Због чега демони желе да у нама побуде стомакоугађање, блуд,
среброљубље, гнев, злопамћење и остале страсти? Због тога да ум, одебљавши
од њих, не би могао да се моли као што треба. Јер, страсти нашег неразумног
дела (пошто почну да дејствују) уму не дозвољавају да делује разумно.
52. Ми вршимо врлине стога што их захтева природа, а природу слушамо стога
што је створило Слово (Господ). То Слово нам обично постаје очигледно (и у
нашој свести се јасно оцртава) у молитвеном стању.
53. Молитвено стање је бестрасно настројење које крајњом љубављу усходи на
висину мудрољубља и духовног ума.
54. Онај ко хоће да се истински моли треба не само да влада над гневом и
похотом. већ и да буде туђ свакој страсној помисли.
55. Ко љуби Бога [трудиће се] да свагда беседи са Њим као са Оцем, удаљујући
се од сваке страсне помисли.
56. Не моли се истински свако ко је стекао бестрашће. Јер, такав још може бити
заузет простим помислима (о стварима, премда и без страсних покрета),
расејавајући се њиховим историјама (њиховим сликама о разним свезама) и
остајући далеко од Бога. (Код њега нема страсних покрета, али ум машта).
57. Међутим, и када се ум не задржава на простим помислима о стварима, још не
значи да је достигао место молитве. Јер, он може бити заузет (философским)
умозрењем о њима и удубљен у њихове узрочне односе. Премда су све то
извучености (апстракције), ипак се ум одводи далеко од Бога. Јер, као умозрења о
стварима, оне у уму запечаћују образе ствари. (Страсти нису у покрету, али ум
философира, а не моли се: то је стање учених).
58. Међутим, чак и да је ум изнад умозрења о вештаственој природи још не значи
да је угледао право место Божије. Јер, он може да је заузет познањем мислених
твари (анђеоског света) и да је испуњен њима (пун разноликих мисли и представа
о њима).
59. Ако хоћеш да се молиш као што треба потребан ти је Бог који даје молитву
ономе који се моли. Њега и призивај у молитви говорећи: Да се свети име твоје, да
дође Царство твоје (Мт.6,8-9), тј. Дух Свети и Јединородни Син твој. Јер, тако учи
сам Господ, говорећи да Оцу у духу и истини треба да се клањају (Јн.4,24).
60. Онај ко се моли у духу и истини мисао за величање Творца не позајмљује од
твари. Он у Њему самом црпи сагледавање ради кога га слави.
61. Ако си богослов молићеш се истински, и ако се истински молиш онда си
богослов.
62. Ако се твој ум, пламтећи чежњом ка Богу, мало по мало одрешује од тела и
одвраћа од свих помисли које исходе од чулних утисака или памћења, будући
истовремено пун побожности и радости, можеш закључити да се приближио
границама молитве.
63. Снисходећи нашој немоћи, Свети Дух нам прилази и док још нисмо чисти. И
уколико само нађе да се ум наш искрено моли, он наилази на њега и разгони сву
гомилу помисли и представа које га окружују, подстичући га на жељу за духовном
молитвом.
64. Остали (духови - добри и зли) уводе у ум помисли, представе и уображења
кроз дејство на тело. Господ, пак, дејствује супротним начином. Обузимајући сам
ум, Он му пружа познање о чему хоће, те посредством њега укроћује
неуздржаност тела.
65. Достојан је сваког прекора онај ко се гневи и злопамти премда воли истинску
молитву. Јер, он личи на онога ко жели да јасно види, премда [прахом] засипа
своје очи.
66. Ако желиш да се молиш као што приличи немој чинити ништа што је супротно
молитви. Тада ће Бог, приближивши ти се, корачати са тобом.
67. Када се молиш немој Божанству придавати никакав облик, нити дозвољавај да
ти се ум преобрази у неки образ (или да себе преставља под неким образом), већ
невештаствено приступи невештаственом, па ћеш се сјединити са Њим.
68. Чувај се замки непријатељских, будући да се дешава да ти, док се молиш
чисто и безметежно, одједном предстане неки чудни и необичан образ. То
непријатељи чине да би те довели до самомњења, подметнувши ти мисао да (ти
се јавило) Божанство, а и да би помислио да је Божанство ограничено (да заузима
место, да је протежно и да има делове) иако је, у ствари, без количине и изгледа.
69. Када не успе да покрене памћење, завидљиви демон дејствује на крв и сокове
како би у уму произвео уображење нечег страног и испунио га ликовима.
Навикавши се да се креће у помислима, ум се лако вара њима и, мислећи да
усходи ка невештаственом и безвидном познању, бива обманут, примајући дим
уместо светлости.
70. Стој на стражи својој, чувајући ум од помисли за време молитве и старајући се
да стојиш у мирном стању како би ти Онај који... саосећа онима који су у незнању
(Јев.5,2) пришао и пружио ти преславни дар молитве.
71. Ти нећеш моћи да се молиш чисто уколико се уплићеш у вештаствена дела и
уколико те узнемиравају непрестане бриге. Јер, молитва је одлагање [свих]
помисли.
72. Свезани не може да бежи, ни ум који служи било којој страсти не може да види
место духовне молитве. Осим тога, он бива ношен страсним помислима и нема
непоколебиву постојаност.
73. Када ум најзад почне да се чисто и бестрасно моли демони му више не
приступају са леве, него са десне стране: они му наводно представљају јављање
славе Божије или неку сликовиту представу, пријатну за чула, да би га навели да
помисли да је већ достигао савршенство молитве. То се, као што је рекао један
муж коме је ствар позната, дешава због страсти таштине, или од тога што демони
додирују један део мозга и од потреса (или запаљења) жила у њему.
74. Чини ми се да демон, додирујући наведено место како хоће, преобрће
светлост која се налази око ума. Од тога се таштина подиже на помисао која ум
подстиче да лакомислено себи присвоји Божанствено и суштинско познање.
Пошто га не узнемиравају нечисте телесне страсти и пошто чисто стоји на
молитви, он никако не помишља ни на какво непријатељско дејство. Он је уверен
да се ту ради о Божанственом јављању, иако оно долази од демона који,
употребљавајући крајње лукавство, као што смо рекли, кроз мозак мења светлост
која је везана са умом и сам је образује (даје јој образ).
75. Приближивши се, анђео Божији једном речју у нама прекраћује свако
непријатељско дејство, те чини да светлост ума дејствује непогрешиво.
76. Оно што се у Откривењу говори о анђелу, тј. да приноси тамјан са молитвама
светих (Отк.8,3) указује, како ми се чини, на ту благодат која дејствује преко
анђела и која пружа умеће истинске молитве. Тада ум најзад стоји на молитви без
сметености мисли, без унинија и малодушности.
77. Чаше са тамјаном су, како се тамо говори, молитве светих које су приносили
двадесет четири старешине (Отк.5,8). Под чашом треба подразумевати
сједињење са Богом или савршену, духовну љубав према Њему, у којој се
молитва врши духом и истином.
78. Када за време молитве помислиш да немаш потребу да плачеш за своје грехе,
погледај колико си далеко од Бога (иако си обавезан да свагда у Њему пребиваш),
те ћеш пролити најтоплије сузе.
79. Заиста је тако: сазнавши своју меру (сиромаштво и ништавност) слатко ћеш се
наплакати, окајавајући себе слично Исаији. Јер, будући нечист и имајући нечиста
уста и живећи у таквом народу, тј. са противницима (Божијим - нечистим силама и
помислима), ти се ипак усуђујеш да предстанеш Господу Саваоту (Ис.6,5).
80. Уколико се будеш истински молио у многоме ћеш добити потпуно осведочење.
Анђели ће се сабрати око тебе као око Данила и просветити те на познање узрока
онога што се догађа.
81. Знај да нас анђели побуђују на молитву и стоје са нама на њој, радујући се и
уједно, молећи се за нас. Према томе, ми ћемо их крајње прогневити уколико
постанемо немарни и ако примимо противне помисли. Јер, док се они толико
подвизавају за нас, ми ни за саме себе нећемо да молимо Бога, већ
пренебрегавамо своје служење Богу и, остављајући њиховог Бога и Владику,
ступамо у разговор са нечистим демонима (у помислима).
82. Моли се мирно и безметежно, певај разумно и пристојно, па ћеш бити као
орлић који се подиже у висину.
83. Псалмопојање успављује страсти и укроћује призиве на телесну
неуздржљивост, а молитва настројава ум на умно делање које му приличи.
84. Молитва је делање ума које му приличи, или, боље, његова права употреба.
85. Псалмопојање је слика многоразличне премудрости, а молитва је обрис
невештаственог познања.
86. Познање је прекрасно дело. Оно потпомаже молитву побуђујући мислену силу
ума на сагледавање Божанственог сазнања.
87. Уколико се још ниси удостојио дара молитве и псалмопојања ишти неодступно,
па ћеш добити.
88. Каза им (Господ) и причу како треба свагда да се моле, и да не клону (Лк.18,1).
Стога немој изгарати и падати у униније што још ниси добио [тражено]. Јер,
касније ћеш добити. Уз причу Господ је још додао: Ако се и не бојим Бога и људи
не стидим, но будући да ми досађује ова удовица, одбранићу је (ст.4-5). Тако ће и
Бог одбранити изабранике своје који му вапију дан и ноћ (ст.7). Буди добродушан
у трудољубивом трпљењу пребивајући на молитви.
89. Немој желети да оно што је у вези са тобом буде онако како теби изгледа
(најбоље), већ онако како је Богу угодно. Тада ћеш на молитви бити безметежан и
благодаран.
90. Чувај се демона блуда, чак и да си већ са Богом. Јер, он је врло вешт и
покварен и на сваки начин покушава да савлада устремљење твог трезвоумља, те
да га одвуче од Бога, чак и кад стоји пред Њим са побожношћу и страхом.
91. Уколико се стараш око молитве припреми се за демонске нападе и трпељиво
подноси њихова бичевања. Јер, они ће те напасти као дивље звери и изранавити
сво тело твоје.
92. Припремивши се, као искусан борац, немој да се колебаш, чак и ако изненада
угледаш неко привиђење. Немој се смућивати чак и ако се према теби усмери мач,
или ако пламен буде устремљен у твоје лице. Немој падати духом (немој се
плашити) чак и ако ти се појави изглед ружне и лукаве (њушке). Напротив, стој,
исповедај добро исповедање и смело гледај на непријатеље своје.
93. Онај ко подноси тугу биће удостојен и радости, и онај ко трпи непријатно неће
бити лишен удела ни у пријатном.
94. Пази да те лукави демони не преваре неким виђењем. (Уколико се деси нешто
слично), пребивајући сабран у себи, обрати се молитви и проси Бога да те сам
просвети, уколико је то од Њега (на уразумљење), а ако није да што пре од тебе
одагна варалицу. И буди храбар, јер ти пси неће опстати ако ти притекнеш Богу са
топлим мољењем, већ ће одмах, невидљиво бијени Божијом силом, побећи
далеко од тебе.
95. Треба да ти је познато и следеће лукавство демона. Понекад се они деле на
групе. Једни долазе са саблазни. И када ти потражиш помоћ, други долазе са
анђеоским изгледом и прогоне прве, да би се ти преварио мњењем да су они
прави анђели, те да би пао у самомњење што си се удостојио тако нечег.
96. Постарај се колико је могуће да будеш смиреноуман и храбар, те се
непријатељски напад демона неће коснути твоје душе и њихов бич се неће
приближити твоме телу. (Господ ће) анђелима својим заповедити да те чувају
(Пс.90,10-11).
97. Онај ко се стара да држи чисту молитву неће да падне помишљу, нити да је
преда демонима, чак и да чује шум, и топот, и усклике, већ ће говорити Богу: Нећу
се убојати зла, јер си ти са мном (Пс.22,4).
98. У време таквих искушења непрестано употребљавај кратку, али напрегнуту
молитву.
99. Немој се бојати, нити се брини уколико демони почну да ти прете да ће се
изненада појавити у ваздуху, да ће те избезумити и да ће ти одузети ум. Они те, у
ствари, плаше да би испитали да ли их уопште рачунаш у нешто, или си их већ
презрео.
100. Ако си у молитви предстао Богу Сведржитељу, Творцу и Промислитељу, због
чега онда неразумно остављаш Његов непобедиви страх и бојиш се мушица и
комараца. Зар не чујеш шта говори пророк: Господа Бога твога се бој
(Пон.Зак.10,20), и још: Онога кога се све боји и трепти пред силом Његовом (2-
Днев.З6, Манасијина молитва).
101. Као што је хлеб храна телу, и врлина - души, тако је и молитва храна ума.
102. На свештеном месту треба да се молиш као цариник, а не као фарисеј, како
би и тебе Господ оправдао.
103. Подвизавај се да се не молиш против некога у својој молитви, да се не би
десило да сам рушиш оно што зидаш и да своју молитву не би учинио мрском
(Богу).
104. Онај који је дуговао десет хиљада таланата нека те научи да ни ти нећеш
добити остављење (свога дуга) уколико и сам не остављаш (дуг) свом дужнику.
Јер, речено је; Предаде га мучитељима (Мт.18,34).
105. За време молитвеног предстојања (Богу) одложи у страну телесне потребе
како те ујед буве, комарца или муве не би лишио највећег дара који доноси
молитва.
106. До нас је дошло да се лукави толико противио једном светоме да се, сваки
пут кад је дизао руке на молитву, преображавао у лава, подизао на предње ноге и
нокте заривао у његов бок, не одступајући све док он не би спустио руке. Међутим,
подвижник их никада није спуштао пре него што би завршио своје уобичајене
молитве.
107. Такав је био, као што нам је познато, и мали (или боље рећи највећи монах)
Јован који је безмолствовао у јами. Он је неодступно пребивао у умном сједињењу
са Богом. Стога се демон у виду аждаје обавијао око њега, гризао му тело и
избљувавао му га у лице.
108. Ти си вероватно читао житија тавенисиотских инока у којима се говори о томе
како су до аве Теодора, док је држао слово братији, допузале две змије. Он је, не
смућујући се, савио ноге у облику свода и пропустио их да прођу, те продужио реч
до краја. Тек тада их је показао братији, испричавши им случај.
109. О другом духовном брату ми смо читали да своје руке (подигнуте на молитву)
није спустио све док није завршио уобичајено молитвословље, иако му је пришла
змија и дотакла се његових ногу.
110. У време молитве нека ти се око не расејава. Одвојивши се од тела и душе,
тада живи умом.
111. Једном другом светом, крепком молитвенику који је безмолствовао у
пустињи, јавили су се демони и током две недеље се играли са њим као са
лоптом, бацајући га увис и прихватајући га у рогожу. Па ипак, они уопште нису
могли одвојити његов ум од пламене молитве.
112. Један богољубиви инок је ходио по пустињи творећи умну молитву. Њему су
предстала два анђела и пошли са њим, имајући га у средини. Међутим, он ни на
тренутак на њих није обратио пажњу како не би претрпео штету у бољем, будући
да се сећао изреке апостола који говори: Ни анђели, ни поглаварства, ни силе...
неће нас моћи одвојити од љубави Христове (Рим.8,38-39).
113. Монах преко молитве постаје сличан анђелима, желећи да види лице Оца
који је на небесима (Мт.18,10).
114. Уопште немој желети нити искати да за време молитве видиш било какав лик
или образ.
115. Немој желети да чулима видиш анђела, ни силе, ни Христа, како не би сишао
са ума, примивши вука уместо пастира, и поклонивши се непријатељима -
демонима.
116. Почетак прелести ума јесте таштина. Њоме покретан, ум покушава да
Божанство опише у неком образу или изгледу.
117. Ја ћу своје рећи, као што сам рекао и почетницима: блажен је ум који за
време молитве чува савршено безмолвије.
118. Блажен је ум који, молећи се без расејаности, поприма све већу и већу чежњу
за Богом.
119. Блажен је ум који за време молитве постаје невештаствен и неграмжљив.
120. Блажен је ум који је за време молитве потпуно неосетљив за све.
121. Блажен је монах који сваког човека поштује као бога после Бога.
122. Блажен је монах који на спасење и напредак свих гледа као на своје
сопствено.
123. Блажен је монах који себе сматра горим од свих.
124. Монах је онај који је са свима у јединству, премда је од свих удаљен.
125. Монах је онај који сматра да је са свима и у свакоме види самог себе.
126. Молитву твори онај који свагда своју прву мисао приноси Богу.
127. Монах који жели да се моли избегава сваку лаж и заклетву. Иначе, он на себе
узалуд прима изглед који му не приличи.
128. Ако желиш да се молиш у духу ништа не позајмљуј од тела. Тако нећеш
имати облак који пред тобом за време молитве распростире мрак.
129. Повери Богу своје телесне потребе, па ће бити очигледно да му повераваш и
духовне.
130. Уколико се удостојиш да примиш обећања - цароваћеш. Зар, гледајући на то,
не треба са задовољством да подносиш садашње сиромаштво?
131. Немој да се одричеш сиромаштва и невоља, који су оруђа лаке молитве.
132. Нека ти телесне врлине буду залог душевних, а душевне - духовних. Духовне,
пак, нека ти буду залог невештаственог и суштаственог познања.
133. Уколико, молећи се против неке помисли, приметиш да она брзо и лако
одлази размотри због чега се то дешава да не би упао у заседу и, обманувши се,
постао издајник самог себе.
134. Дешава се понекад да те сами демони побуђују да се молиш против неке
помисли коју су у тебе убацили и да јој се противиш. И они истог часа беже како би
ти упао у прелест помисливши да си већ почео да побеђујеш помисли и да
плашиш демоне.
135. Ако се молиш против неке страсти или неког демона који ти досађује, сети се
речи Псалмопојца: Потераћу своје непријатеље и стићи ћу их, и нећу се вратити
док не нестану; потиснућу их и неће моћи да опстану, пашће под ноге моје
(Пс.17,38-39). Ипак, реци то благовремено, наоружавши се смиреноумљем против
непријатеља.
136. Немој мислити да ћеш стећи врлину ако се најпре не потрудиш до крви.
Потребно је, наиме, по Божанственом апостолу, до смрти се борити против греха,
подвизавајући се за непорочност (Јев.12,4).
137. Дешава се да (због непријатељских замки), учинивши корист једноме,
претрпиш штету од другог како би, сусревши клевету, рекао или учинио нешто
неумесно, те на тај начин зло расуо оно што си добро учинио.
138. Подвргавајући се демонским нападима, пази да им не паднеш у ропство.
139. Демони се труде да духовног учитеља ноћу смуте сами, а дању - преко људи,
окружујући га непријатним случајевима, клеветама и невољама.
140. Немој да ти дотужи да трпиш те сукнаре. Нека ударају и тапкају ногама, нека
растежу и глачају. Тиме ће твоја одећа постати још светлија.
141. Све док се у потпуности не одвојиш од страсти и све док твој ум још увек
пројављује противљење врлини и истини, нећеш обрести благопријатни тамјан у
недру своме (тј. чисту и топлу молитву).
142. Желиш ли да се молиш (као што треба)? Преселивши се од садашњег,
свагда живи на небесима, и то не само на речима, него и анђеоским делањем и
Божанственим разумевањем.
143. Уколико се само у невољи (подвргавајући се силним искушењима и налазећи
се у опасности да паднеш) сећаш Судије и тога како је страшан и неумољив, значи
да се још ниси научио да служиш Господу са страхом и да му се радујеш са
трепетом (Пс.2,11). Знај да му при духовним утехама треба још усрдније служити
са страхом и побожношћу.
144. Мудар је човек који пре оствареног покајања не престаје да се са тугом сећа
својих грехова и праведне осуде на вечни огањ.
145. Онај ко пребива у гресима и ко прогневљује Бога, те се бестидно и дрско
упушта у познање Божанствених ствари и у невештаствену молитву нека прихвати
апостолску опомену да није безопасно молити се обнаженом и непокривеном
главом. Таква душа, по речима апостола, треба да има власт на глави ради
анђела који предстоје (1.Кор.11,10), те да се обуче у стид и прилично
смиреноумље.
146. Болесноме очима неће донети никакву корист дуготрајно и напрегнуто
посматрање сунца, чак и при најјачој светлости поднева. Ни страсни и нечисти ум
неће имати користи од замишљања страшне и натприродне молитве у духу и
истини. Напротив, он ће на себе изазвати негодовање Божанства.
147. Онај који нема потребе ни за чим и који не гледа на лице не прима дар за
олтар све док се доносилац не помири са ближњим кога је ожалостио (Мт.5,23).
Размисли колика је тек опрезност и колико расуђивање неопходно да би се Богу
принео благопријатни тамјан на мисленом жртвенику.
148. Немој бити причљив, ни славољубив. У противном ће бити очигледно да
грешници раде на твом лицу, а не на твојим плећима (Пс. 128,3). Тада ћеш им за
време молитве бити подсмех, и они ће те вући и прелешћивати на неумесне
помисли.
149. Тражећи молитву, пажња ће је [најзад] и пронаћи. За пажњом не следи ништа
друго до молитва. Око ње се и треба марљиво постарати.
150. Као што је [моћ] виђења боља од свих чула, тако је и молитва Божанственија
од свих врлина.
151. Молитва се хвали не само због количине, него и због каквоте. То показују два
човека који су ушли у храм да се моле Богу, један фарисеј а други цариник
(Лк.18,10), као и следећа реч: А када се молите, не празнословите, и остало
(Мт.6,7).
152. Све док обраћаш пажњу само на положај тела који приличи молитви и док се
твој ум брине само о спољашњој лепоти скиније (о осталим спољашњим
особинама молитвословља) (знај да) још ниси угледао место молитве и да си још
далеко од тог блаженог пута.
153. Када ћеш пронаћи истински молитву? Када, молећи се, будеш био изнад
сваке друге радости.
154. Молитва и читање су прекрасни. Они заустављају сујетно скитање мисли,
свезују помисли које неприлично круже и са коришћу их задржавају ни мало
расејаним у том прекрасном занимању.
155. Молитва нас подстиче на разговор са Богом. Дуготрајном навиком, она нас
уводи у саживот са Њим, који и безначајне људе воли и не стиди се пријатељског
зближавања са њима, све док им љубав која у њима пребива пружа смелост.
156. Молитва ум одрешује од сваке помисли о чулном и узводи ка Богу који је
изнад свега, приводећи га разговору са Њим. Она од Њега са смелошћу иште све
што јој је угодно. На тај начин она чини да човек живот проводи у чистоти. Јер, он
је већ био у општењу са Богом и ускоро се опет припрема на то општење.
157. Свети Павле учи да будемо у молитви постојани (Рим.12,12), те да
дуготрајним пребивањем у њој створимо навику на њу (Кол.4,2; Еф.6,18). Он још
заповеда да се молитва врши на сваком месту (1.Тим.2,8) како се ни један
лењивац не би изговорио тиме што живи далеко од молитвеног храма. Свако
место је погодно за молитву. Бог прима оне који га призивају са чистим срцем и
праведним делима, гледајући на њихово расположење и слушајући њихову
молитву, чак и да се место на коме га призивају, по нашем мишљењу, ничим
посебним не издваја.
158. Понекад на бденију треба брзо читати Псалам, а понекад треба
предпоставити певање Псалама. Ми треба да мењамо начин деловања, насупрот
замкама непријатеља који нас понекад подстичу да ломимо језик у брзом читању,
а понекад побуђују на надмено слатко појање.
159. Када твоје срце нападне непријатељска помисао, немој молитвом искати
једно или друго, већ исуци мач суза против непријатеља. Иступивши против
непријатеља са тако силним оружјем, ми ћемо га брзо приморати да одступи од
нас.
160. Заволи бављење рукодељем, премда у молитвеном расположењу. Оно,
наиме, не доноси свагда свој плод, а она - увек. Немој прекидати молитву све док
у потпуности не испуниш молитвени дуг, нити слушај помисао која ти говори да је
време да седнеш за посао. Осим тога, седећи за послом немој да се силно
обузимаш делом како не би, хитајући, узнемирио срце своје и учинио га
неприкладним за молитву.
161. Ум из кога је украдена мисао о Богу и који стоји далеко од сећања на Њега
већ равнодушно греши спољашњим чулима. Јер, он више не може да буде чувар
ни слуха ни језика, будући да је из његове унутрашњости отишла приврженост ка
подвижничком труду над самим собом.
162. Дешава се да се напрежемо да творимо чисту молитву и да не успевамо.
Међутим, дешава се и то да душа пребива у чистој молитви и без нашег
принуђавања. Прво произилази од наше немоћи, а друго од благодати одозго, која
нас призива ка искању душевне чистоте. И једним и другим, она нас поучава да
чисту молитву не приписујемо себи, већ да је сматрамо даром Дародавца. Јер не
знамо као што треба о чему ћемо се молити (Рим.8,26). Када се деси да се
напрежемо да творимо чисту молитву и нисмо у стању, већ се помрачујемо,
омочимо образе сузама и молимо Бога да се развеје ноћ борбе и да у души засија
светлост.
163. Сећање на телесну похоту смућује [човека]. Оно не само да не дозвољава
разговор са Богом, већ и ум, који се наводно моли, оскрнављује маштаријама
гнусних представа. Добро је непрестано пребивати у молитви и ум упражњавати у
беседи са Богом. Међутим, да ли је тако код нас? Често се одвајајући од речи
молитве ми пратимо помисли које нас заводе, уместо да се удаљавамо од њих и
уместо да нас огорчују, што би био признак несагласности воље са онима који нам
подмећу неприлично. И премда спољашњост показује молитвени изглед (због
преклоњених колена другима изгледа да се молимо), ми мишљу представљамо
нешто пријатно: љубазно разговарамо са пријатељима, са гневом грдимо
непријатеље, празнујемо са гостима, зидамо куће за сроднике, садимо дрвеће,
путујемо, бавимо се трговином, на силу нас приводе свештеничком чину, са
великом брижљивошћу водимо дела цркви које су нам уручене. И велики део
свега тога пребирамо у мислима, саглашавајући се са свиме што нам представи
помисао онако како је угодно страсти која надахњује наше срце.
164. Молитва захтева да ум буде чист од сваке помисли и да у себе не прима
ништа што није молитвено, макар се радило и о нечем часном. Напротив, као
надахнут Богом и одвојивши се од свега, обављај свој разговор са Њиме јединим.
165. Ко своје време дели на рукодеље и молитву, своје тело укроћује трудом и
његове неуредне захтеве доводи до умерености. Душу, пак, која се труди заједно
са телом и након извесног времена жели одмор, он орасположује на молитву као
на неко лакше [дело]. И душа ка молитви приступа са усрдношћу и живим силама.
Јер, она осећа утеху при промени дела и прелазу од једног ка другоме, док је
дуготрајно занимање једним истим притиска. Она се оптерећује једнообразношћу,
док је разноврсност занимања радује. Њој се чини да, остављајући једно дело, са
себе скида неки терет због чега ка другоме приступа као са свежим снагама и као
да тек започиње труд.
166. Ко не воли да ради неделатношћу храни страсти и жељама даје слободу да
се устремљују ка предметима који су им сродни. То се највише пројављује у време
молитве, будући да је тада пажња ума потпуно прогутана оним чиме је заузето
срце. Он тада у помислима пребира оно што је донела страст која је ступила у
дејство уместо да беседи са Богом и да од Њега иште себи корист. Знајући то,
свети Павле са ревношћу напада лењост и све апостолском влашћу обавезује на
труд (2.Сол.3,6-12). Дело је сидро за мисао и даје јој безопасан смер. Чак и ако
одасвуд наилазе буре и наиласци ветрова прете бродоломом, мисао стоји
непоколебиво, задржавана делом као сидром. Она се унеколико колеба
помислима које се подижу, али не пада у опасност стога што су узе које је држе
силније од ветрова који јуре.
167. Они који одбијају рукодеље под изговором да треба непрестано да се моле, у
ствари се и не моле. Управо стога што мисле да лењошћу души оставе слободу
од брига, они се запетљавају у лавиринт безизлазних помисли и постају
неспособни за молитву. Тело које се труди над делом задржава мисао при себи,
будући да она, не мање него очи, треба да прати оно што се ради и да садејствује
телу у непогрешивом вршењу дејстава. Покојно тело, напротив, мисли даје
слободу да лута. Стога се у време покоја буде страсти. При сваком похотљивом
сећању оне хватају мисао и овладавају њоме као заробљеницом.
168. Постоји виша молитва савршених, неко усхићење ума, свецело одрешење од
чулног, у којој се он неизрецивим уздасима духа приближује ка Богу који види
расположење срца које је отворено као исписана књига и које у безгласним
образима изражава своју вољу. Тако је до трећег неба био однесен Павле, не
знајући да ли у телу или изван тела (2.Кор.12,2).
169. После прве постоји и друга молитва. На њој ум са умилењем прати речи које
произноси, знајући коме упућује молбу.
170. Молитва коју прекидају помисли и која је сједињена са телесним бригама
стоји далеко од настројења које приличи молитвенику. Такав не чује самог себе,
носећи се мишљу тамо-амо и не сећајући се какве речи изговара. И зар ће
Божанствени слух обратити пажњу на оно на што ни сам молитвеник, у својој
расејаности, не пази? Код оних који су говорили: Пази на молитву моју, услиши
молитву моју (Пс.16,1), и: Нека твоје уши пазе на глас моје молитве (Пс.129,2), сав
ум беше марљиво сабран. Он се није разливао на оно на шта се обично разлива и
расејава мисао немарних која не влада собом.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
Уздржање, храброст, мудрост и правда- Прим. прев.
ДОБРОТОЉУБЉЕ
ПРЕПОДОБНИ НИЛ СИНАЈСКИ
АСКЕТСКЕ ПОУКЕ ПРЕПОДОБНОГ НИЛА СИНАЈСКОГ
ИИ садржај
О ОСАМ ДУХОВА ЗЛА
а) О СТОМАКОУГАЂАЊУ
1. Зачетак плода је цвет, а почетак делатног живота је - уздржање.
2. Ко обуздава стомак умањује страсти, а ко попушта пред прождрљивошћу
умножава сластољубиву похоту.
3. Први међу незнабожним народима је Амалик, а прва међу страстима -
стомакоугађање.
4. Храна за огањ су дрва, а храна за стомак - јела.
5. Много дрва распаљује велики пламен, а много хране храни похоту.
6. Пламен нестаје кад понестане грађе, а оскудна храна исушује похоту.
7. Похота према јелу је породила непослушност, а слатко јело је довело до
истеривања из раја.
8. Скупа јела наслађују грло, али хране и неуспављивог црва похотљивости.
9. Стањено црево припрема за бдење на молитви, а препуно наводи на дубоки
сан.
10. Трезвоумље прати сувоједење, а сит живот у угодностима погружава ум у
дубоку сањивост.
11. Молитва испосника је слична младом орлу који пара висине, а молитва онога
који се гости пада доле, оптерећена ситошћу.
12. Ум испосника је као светла звезда на чистом небу, а ум онога који се гости као
мрачно небо у ноћи без месеца.
13. Магла скрива сунчеве зраке, а густа испарења употребљених јела помрачују
ум.
14. Запрљано огледало не предаје јасно црте лика који се у њему одражава, а
мисаона сила, замагљена ситошћу, не прима познање Бога.
15. Земља која се дуго не обрађује рађа трње, а ум стомакоугодника - срамне
помисли.
16. Није могуће обрести мирис у гноју, нити благоухање сагледавања код
стомакоугодника.
17. Око стомакоугодника тражи где су гозбе, а око уздржљивца - где је сабор
мудрих.
18. Душа стомакоугодника броји дане спомена мученика [ради обилног ручка који
га очекује], а душа уздржљивца подражава њихов живот.
19. Плашљиви војник дрхти од звука трубе који наговештава борбу, а
стомакоугодник од наговештаја почетка поста.
20. Стомакоугодљиви монах је слуга свог стомака, и под његовим бичем плаћа
свакодневни данак.
21. Хитри путник брзо достиже до града, а уздржљиви монах - до мирног
устројства срца.
22. Спори путник (који није достигао насељена места) ноћи у пољу, под
откривеним небом, а стомакоугодљиви монах не достиже до дома бестрашћа.
23. Дим тамјана замиришује ваздух, а молитва уздржљивца - Божији њух.
24. Уколико се предајеш похоти ситости стомака, ништа неће моћи да задовољи
твоје сластољубље, будући да је беснило стомака огањ који уништава горући
грађу и свагда тражи ново вештаство.
25. Пуна мера (нечега што се ставља у сасуд) пуни посуду, а стомак неће рећи:
"Доста", па макар се распао.
26. Подизање руку је нагнало у бекство Амалика, а дела која су устремљена горе
побеђују плотске страсти.
27. Истребљуј из себе све што оживљава страсти и крепко умртвљуј своје телесне
удове.
28. Као што мртав непријатељ у теби не побуђује страх, тако умртвљено тело
неће помутити твоју душу.
29. Мртво тело не осећа бол од ватре, ни уздржљивац - сласт у умртвљеном телу.
30. Ако победиш Египћанина, сакриј га у песку, тј, ако победиш страст похоте
немој насићавати тело (већ га држи на сувоједењу). Јер, као што из земље, када
се овлажи, ниче оно што је у њој било сакривено, тако се и страст похоте
разгорева када се тело насити.
31. Згаснут пламен поново јарко пламти ако се додају суве гране. И угасла сласт
похоте поново оживљава кад се стомак насити јелима.
32. Немој имати сажаљење према телу кад почне да се жали на изнемоглост, нити
га насићуј угодним јелима. Јер, ако опет ојача, устаће на тебе и подићи ће против
тебе непомирљиву борбу све док не заплени твоју душу и не преда те као роба
страсти блуда.
33. Умерено храњено тело је као добро укроћен коњ који никада неће збацити
коњаника. Коњ који је обуздан уздом попушта и повинује се руци коњаника, а тело
које је укроћено оскудицом у јелу и бдењем се не отима из руку помисли која је
села на њега, нити рже, како иначе чини кад је покренуто страсним поривом.
34. Преједање храном храни помисли, а пијани поји сан маштом.
35. Пријатност насладе умире чим храна прође кроз грло, али у том гробу
оживљава похотљивост.
36. Труд на обрађивању свог дела земље као плод доноси упокојење, а разни
видови задовољства за свој крај имају - горење (или телесно овде, или
кажњеничко - тамо).
37. Онај ко подвизима чини да вене цвет плоти, свакодневно у телу помишља о
својој кончини.
38. Нека благоразумност срца труд уздржања мери према стању тела како, по
раслабљености тела, и само не би пострадало.
39. Нека се тело задовољи умереним подмирењем природних потреба.
40. Нека се твоје телесно подвижништво усмерава наравственим разлозима како
би се научио да болујеш срцем (због грехова) и да саосећаш душом.
41. Мајка (похотног) сластољубља јесте стомакоугађање: оно рађа сластољубиву
похотљивост и многе друге страсти. Од њега, као од неког корена, ничу стабљике
других страсти. За кратко време поставши дрвеће подједнако са оним које га је
родило, оне се разгранавају у пороке који досежу до неба. Тако су среброљубље,
гнев и туга пород и израслине стомакоугађања. Стомакоугоднику је понајпре
потребан новац да би задовољио жељу која увек пламти, премда се никада не
подмирује; осим тога, он ће се свакако узбудити гневом против оних који га
ометају да стекне новац; када, пак, гнев буде био немоћан да пређе у дело, по
нужности ће се појавити туга.
42. Стомакоугађању су више него било чему другоме сродни сладострасни
покрети. Желећи да покаже сродност тих страсти, и сама природа је полним
органима назначкла место под стомаком. Том блискошћу она означава њихову
тесну везу. Према томе, ако ослаби та страст (тј. похота), значи да је ослабило
оно што је изнад, тј. стомак, а ако се осили и ступи у покрет, значи да је примила
силу одозго. Међутим, стомакоугађање не храни и не доји само ту страст. Оно у
човеку искорењује свако добро. Чим оно дође до површине, обично падају и
нестају уздржање, целомудреност, храброст, трпљење и све остале врлине.
43. Прекрасно је остајати у пределима потребе и старати се свим силама да се
они не преступе. Уколико некога похота по мало претеже на страну житејских
сласти, већ никаква реч неће бити у стању да заустави његово стремљење (у том
правцу). Јер, за оно што премашује потребе не постоји граница. Неуморно
старање и бескрајна испразност без мере умножавају труд (за своје задовољење),
те хране похоту као што се пламен храни додавањем дрва.
б) О БЛУДУ
1. Уздржање рађа целомудреност, а стомакоугађање јесте мајка блудне
похотљивости.
2. Уље храни пламен светилника, а општење са женама распаљује огањ похотне
сласти.
3. Ударцима таласа се носи тамо-амо ненатоварени брод, а блудним помислима -
неуздржљиви ум.
4. Блуд себи присваја преједање и стаје у ред са противницима ума, до краја се
борећи против њега заједно са његовим непријатељима.
5. Љубитељ безмолвија се тешко рањава стрелама непријатеља, а онај ко се
меша са гомилом непрестано од њега прима ране.
6. Гледање на жену је отровна стрела која рањава душу и у њу уноси отров. И што
више застарева та рана, утолико прави већу озледу.
7. Ко се чува од тих стрела не иде на многољудна сабрања и не лута расејано по
празницима. Јер, боље је спокојно остајати кући и пребивати у молитвама, неголи,
са намером да се успоштују празници, постати лаки плен непријатеља.
8. Ако хоћеш да будеш целомудрен, избегавај општење са женама и никад им
немој дати слободу смелог обраћања. Јер, у почетку оне или истински имају, или
лицемерно показују суздржљиву стидљивост, док се касније одважују на све. И то
за тебе постаје удица која лови на смрт, вешта замка која вуче у погибао. Нека те
оне не доведу у обману скромним речима, будући да се у њима крије зли отров
зверињи (звери из бездана).
9. Боље је да приђеш јаркој ватри, неголи младој жени док си и сам млад. Јер,
осетивши бол од огња ка коме се приближиш, одмах ћеш одскочити даље.
Разнеживши се, пак, женским речима, нећеш одједном отићи.
10. Буја трава која расте поред воде, као и страст нечистоте у општењу са
женама.
11. Онај ко пуни стомак и обећава да ће бити целомудрен личи на онога ко тврди
да ће сламом зауставити дејство огња. Као што је, међутим, немогуће сламом
зауставити силу распламсалог огња, тако је немогуће преједањем зауставити
ватрено стремљење похоте.
12. Стуб се опире на своју основу, а блудна страст се покоји на преједању.
13. Лађа у бури жури у пристаниште, а целомудрена душа иште пустињу. Лађа
бежи од морских таласа који прете опас-ошћу, а душа од женских лица која
изазивају погибао.
14. Изглед украшене жене потапа горе него таласи. Из валова се, из љубави
према животу, још и може испливати, док привлачни изглед жене наводи на
презирање и самог живота.
15. Пустињско шибље је безбедно од пламена, и целомудрени [монах], који је
далеко од жена, заштићен је од распаљивања страсти похоте. Јер, као што
сећање на огањ неће сагорети мисли, тако ни страст нема силу када нема хране.
16. Ако се смилујеш на противника, остаће ти непријатељ, а ако поштедиш ту
страст - устаће на тебе.
17. Поглед на жену код неуздржљивог изазива нечисту страст, док целомудреног
подстиче на прослављање Бога.
18. Чак и ако похотна страст при обраћању са женама буде покојна, немој
веровати бестрашћу које обећава. Јер, и пас, окружен гомилом, маше репом све
док не изађе из ње, да би одмах затим показао љутину која му је својствена.
19. Када сећање на жену постане бестрасно можеш закључити да си ступио у
предео целомудрености. Уколико ти, пак, њен лик обузима душу, знај да си још
далеко од те врлине. Међутим, ни у првом случају се немој задржавати на таквим
помислима, нити беседи мислено са женским ликом, будући да се та страст лако
враћа назад. Опасност од ње је врло близу.
20. Умерено топљење чисти сребро, а претерано га оштећује. Тако и целомудрена
навика квари дуготрајно представљање жене у мислима.
21. Немој дуго разговарати са лицем које ти се представило да се у теби не би
запалио пламен сластољубља, те да се не би запалило гумно твоје душе.
22. Као што искра, која се дуго остави у слами, изазива пламен, тако и дуготрајно
сећање на жену подиже похоту.
23. Уколико тело које похотствује на дух смириш подвижничким трудовима, иза
граница овог века ћеш имати славу која је обећана речима о блаженствима,
будући да си у борби победио онога ко се у твоме телу бори против закона твога
ума и поробљава те законом греха који је у твојим удовима (Рим.7,23).
24. Треба да схватиш да се одвојени видови блуда, наиме, телесни и духовни
блуд, остварују заједно. Када се блудна помисао раствори у твом духу, твоја душа
се спаја са прелесном представом. Немој да се заносиш призраком који нема
стварности да и телом не би учинио нешто слично. Духом блуда бивају преварени
сви који унутрашњу прељубу не одбијају крстом.
25. Демон на себе узима женски лик како би душу навео на сједињење са њим.
Облик женског лика на себе узима бесплотни демон како би похотљивом
помишљу душу навео на блуд.
26. Кажњавај помисли оскудношћу хране како би мислиле о глади, а не о блуду.
27. Са молитвеним бдењем сједини сузе како би стекао помоћ у борби.
28. За време блудне борбе немој прихватати позив на гозбу.
29. Демон похоте на ревносног борца напада брзо, изненада га обасипајући
стрелама страсне похоте, будући да не може дуго да подноси опаљивање
светлоносним огњем који исходи из његових подвижничких трудова. Ка ономе, пак,
ко је, услед варљиве сласти похоте, ослабио у строгости самообуздавања он мало
по мало приступа и његово срце наводи на разговор како би се оно, разгоревши се
злом похотом, предало беседи са њом, било њом заробљено и потпуно напустило
мржњу према том греху.
30. Најопасније је ако се срце погрузило у навику на сласти похоте. Биће потребно
много труда да се то растиње ишчупа из корена.
31. Немој приучавати помисао да ступа у беседу са сластима похоте стога што се
у гомили страсних мисли и покрета разгорева огањ (Пс.105,18). Распаљујући те,
они те наводе на мишљење да је тешко задржати огањ природе и да више ниси у
стању да чиниш насиље над природом. [Они те наводе на мисао да није толико
страшно ако] данас по невољи згрешиш, јер ћеш се сутра покајати по заповести.
Јер, (хришћански) закон је човекољубив, те лако опрашта грех онима који се кају.
При томе, они ти наводе пример како су неки пали после уздржања и како су се
опет покајали, придајући вероватност своме варљивом савету како би, срушивши
чврстину противљења надом лаког обраћења кроз покајање, храм
целомудрености претворили у дом блуда.
32. Пази, човече уздржања, да се под изговором покајања не вараш неизвесном
надом. Јер, многи су, павши, одмах били покошени смрћу, док други нису имали
снаге да устану (од пада), везани навиком на сласт похоте као законом. Јер, како,
човече, знаш да ћеш бити жив и да ћеш се покајати и како себи назначујеш године
живота? Падајући, ти попушташ телу, уместо да се предајеш сећању на смрт, како
би у срцу свом живље представио страшну одлуку суда и тиме угасио мудровање
распаљеног тела.
33. Природни начин живота и за нас и за животиње је, по Саздатељевом
опредељењу, један исти: Ето, дах вам, говори Бог човеку, сваку траву у пољу.
Вама и зверињу ће то бити храна (Пост.1,29-30). Добивши заједничку храну са
бесловеснима и својим досеткама је претворивши у много раскошнију, са правом
треба да се сматрамо неразумнији од животиња, будући да оне остају у границама
природе, не нарушавајући оно што је Бог поставио, док ми људи, обдарени
разумом, потпуно одступамо од древног устава. Јер, где је лакомство код
бесловесних? Какви пекари и кувари на хиљаде начина припремају насладу
њиховом бедном стомаку? Не воле ли они древну оскудност, хранећи се травом и
задовољавајући се оним што се нађе, користећи за пиће воду, и то понекад и
ретко? Стога се они и телесним насладама предају ређе, не распаљујући жеље
никаквом храном која гоји, и не препознајући увек разлику између мушког и
женског пола. Јер, то осећање им се даје једном годишње када природни закон,
као начин за продужење рода, одређује њихово спајање ради сејања њима
сличних. У остало време они се до те мере удаљују међусобно да потпуно
заборављају на ту жељу. У људима је, пак, скупоценим јелима ненасита похота
прељубе посејала махните жеље које ни у какво време не дозвољавају да се
страст смири.
в) О СРЕБРОЉУБЉУ
1. Среброљубље је корен свих зала. Оно, слично рђавим гранама, храни све
остале страсти и не дозвољава да увене оно што је од њега процветало.
2. Онај ко жели да истреби страсти, нека најпре ишчупа овај њихов корен. Све док
остаје среброљубље, нећеш имати никакве користи од одсецања грана. Јер, и ако
се одсеку, оне ће опет брзо израсти.
3. Грамжљиви монах је као претоварен брод који се лако потапа у таласима које
подиже бура.
4. Неграмжљиви монах је лаки путник који на сваком месту себи налази
пристаниште.
5. Неграмжљиви монах је орао који лети у висинама. Он се са висина спушта
једино када га принуди потреба за храном.
6. Такав је изнад сваког искушења, подсмевајући се над свим што постоји.
Стремећи горе, он се удаљује од свега земаљског и живи са горњима. Јер, он има
лака крила, која нису оптерећена бригама.
7. Ако наиђе невоља, он без туге оставља своје место. Ако настане време смрти,
он благодушно одлази одавде, будући да никаквим земаљским узама није везао
своју душу.
8. Грамжљивац је, напротив, спутан бригама, и слично псу - привезан ланцем.
Уколико је принуђен да се пресели, он тужно сећање о имању носи са собом као
тешко и бескорисно бреме.
9. Кад дође смрт, он са жалошћу оставља садашње. Он предаје душу, док му се
око не спушта са онога што има код себе. И њега вуку као побеглог роба. Он се
раздваја са телом, али се не раздваја од имања, стога што је страст која га је
обузела силнија од оних који га вуку.
10. Море се не пуни иако у себе прима мноштво река. Ни похота среброљупца се
не сити већ сабраним имањем. Ако га удвоји, он опет жели да удвоји удвојено. И
он никада неће престати да удваја све док смрт не пресече тај бескорисни труд.
11. Благоразумни монах има у виду само потребу тела, те празан стомак пуни
само хлебом и водом.
12. Он неће ласкати богатима како би стомаку пружио насладу, нити ће слободан
ум предати у ропство многим господарима. Јер, његове руке су довољне да
послуже телу и да задовоље његове природне потребе.
13. Неграмжљиви монах је неухватљиви борац и лак тркач који брзо достиже до
награде небескога призвања (Фил.3,14).
14. Многограмжљиви монах се радује многим приходима, а неграмжљиви -
венцима због напретка.
15. Многограмжљиви монах марљиво ради, а неграмжљи-ви проводи време у
молитвама и читању.
16. Среброљубиви монах ризницу пуни сребром, а неграмжљиви сабира ризницу
на небу.
17. Проклет да је онај ко прави идола и полаже га у скривеном месту
(Пон.Зак.27,15). Међутим, такав је и онај ко гаји страст среброљубља. Први се без
користи клања лажном богу, а други машту о богатству сакривено носи у срцу као
кумир.
18. Неграмжљиви живи безбрижним животом, а многограмжљиви свагда болује
бригом о богатству.
19. Одвешћеш у плен гомилу помисли уколико срцу не дозволиш да брине о
вештаственом. И крст ћеш понети без расејавања уколико се одрекнеш од жеље
да имаш сопственост.
20. Помисао о вештаственом стицању предсказује ти старост и болести, како би
своју наду на Бога поделио са надом на имање.
21. Онај ко је изабрао подвижнички живот у одрицању од света нека се осени
вером, нека се укрепи љубављу и утврди надом. Вера није остајање без ичега,
већ непоколебиво убеђење у посед савршенијег, са трпељивим уздањем и живом
љубављу.
22. Када се одрекнеш свих ствари више немој обраћати пажњу на мрачне помисли
које ће те прекоревати због осиромашења, представљајући ти лишавања, беду и
бешчашће, како би те сликом таквог злопаћења довели до раскајавања због
славне врлине. Међутим, уколико проникнеш у смисао таквог подвижништва, наћи
ћеш да ти се управо због тога због чега те оне прекоревају теби плете венац.
23. Оставимо житејске ствари и окренимо се духовним добрима. Докле ћемо се
заустављати на дечијим играчкама, не доспевајући до мушког начина мишљења?
У детињству се ради забаве користе коцкице, лопте, и слично. И деца су
пристрасна према томе све док не доспеју у савршени узраст. А када омужа, човек
одбацује све то и са усрђем се занима важним делима. Ми, пак, све остајемо у
младалачком узрасту, дивећи се ономе што је својствено детињству и нећемо да
се побринемо о бољем, тј. о томе што приличи мужевима. Као што је срамно
гледати како одрастао човек седи у гомили пепела и црта по њему дечије шаре,
тако је срамотно, или чак и срамније, видети како они који имају у виду
наслађивање вечним добрима рију по праху земаљских ствари те,
неприкладношћу таквих поступака, срамоте достојанство завета. Узрок тога је,
како изгледа, у томе што ми себи не представљамо ништа важније од видљивог,
што нисмо свесни безначајности садашњих добара и превасходства тамошњих
добара, те што се ослепљујемо блеском онога што се овде сматра вредним
поштовања, прилепљујући се уз њега свом жељом.
24. Почнимо да се одвајамо од садашњих добара, занемаримо имање и новац и
све што у себе погружава и потопљује помисао. Кад се нађемо у бури, избацимо
товар како би се спасао крманош (ум) и посада (помисли). Ако они који плове
морем у време буре не маре за свој товар, те својим рукама и скупоцене ствари
бацају у море, свој живот стављајући изнад имања, због чега ми ради бољег
живота не пренебрегавамо оно што душу вуче у бездан? Због чега код нас није
толико јак страх Божији колико је код њих јак страх од мора? Они из љубави према
временском животу не сматрају високим губитком погибао оног што возе, а ми,
говорећи да желимо вечни живот, не пренебрегавамо ни маленкости, већ се
решавамо да је боље да погинемо са ништавним товаром, неголи да се спасемо,
лишивши се њега. Због тога вас умољавам да све свучемо са себе. Борци у борбу
не ступају обучени, будући да их закон борбе на поприште изводи наге. И било да
је врућина, или хладовина, они иступају остављајући одећу ван попришта. Онај ко
се не сагласи да се обнажи мора да се одрекне и од борбе. Ми, пак, давши завет
да се подвизавамо, не само да не скидамо одећу (поседовања), него ступамо у
подвиг носећи на плећима хиљаду бремена, пружајући противницима мноштво
могућности да нас ухвате.
25. Како ће грамжљивац да се бори са духовима злобе када је њему [због те
страсти] лако наносити ударце? Како ће се са духом среброљубља борити онај ко
је засут новцем? Како ће заобићи демоне, који су лишени сваке бриге, онај ко је
обучен у хиљаде брига? Божанствено Писмо говори: Наг ће побећи у тај дан
(Ам.2,16). Наг је онај ко није обучен у безбројне прње брига о житејским делима;
наг је онај коме многосложне помисли о новцу и имању не сметају да брзо трчи.
Јер, злобници нагог тешко могу ухватити.
26. Борци се боре наги и премазани уљем. Нагост чини да борци не могу да се
ухвате ни за шта, а мазање уљем им даје могућност да исклизну из руку чак и ако
их противник ухвати. Због тога се противници старају да један другог поспу
земљом како би прахом учинили да гладкост уља постане храпава. Тиме би себи
дали могућност да задрже противника у рукама кад га једном ухвате. Што је прах
код њих, то су у нашем подвигу земаљска дела, а што је код њих уље, код нас је
отсуство брига.
27. Савршеној души је својствено да нема брига, док је нечастивој својствено да
се сатире бригама. О савршеној души је речено да је као крин у трњу (Пес.2,2). То
означава душу која усред оних који се брину о многоме живи безбрижно. Крин и у
Јеванђељу означава душу која нема брига, будући да је речено: Не труди се нити
преде, па ипак је одевена у славу која је већа од Соломонове (Мт.6,28). О онима,
пак, који имају много брига о телесном се каже: Сав живот нечастивог је у бригама
(Јов 15,20). И заиста, нечастиво је распростирати бригу о телесном на читав живот
и уопште се не бринути о будућем (2,86).
28. Мера стицања треба да буде потреба. Оно што превазилази ту меру, тј.
излишност, јесте нешто оптерећујуће, а не олакшавајуће. Одећа која је сразмерна
са телом уједно сачињава и потребу и украс. Одећа, пак, која са свих страна пада,
опасује ноге и вуче се по земљи не само да је ружна, него и омета сваки посао.
Тако и имање које превазилази телесну потребу уједно представља и сметњу за
врлину и подвргава се прекору оних који су у стању да испитају природу ствари.
29. Неграмжљивошћу ми не називамо невољно сиромаштво које, дешавајући се
по нужди, притиска дух и које се, као непроизвољно, сматра несносним, већ
добровољну решеност да се [човек] задовољи са малим. Она се стиче
самовласношћу помисли која захтева труд све дотле док се упражњавање не
претвори у навику. Она ће, пак, и оно што је дуго изгледало тешко и неиздржљиво
учинити подношљивим. Жељу не вара силно само телесна красота, већ и блесак
богатства. У оба случаја је потребна храбра душа како се не би уступило пред
њиховом варљивошћу.
30. Заиста треба сматрати великим и назвати храбрим оне који на овом попришту
побеђују иако их нападају и саплићу помисли убедљивим доказима, слично
покретима тела, старајући се да докажу како се треба сагласити са мишљењем
многих и како треба признати за истински добро оно што само изгледа као добро,
не одбијајући оно што се, по општем мњењу, сматра вредним. Оне наговарају да
се [човек] не уклања од поседовања онога што је сам Саздатељ дао на употребу,
те да не изобличава узалудно стицање онога што је приведено у биће са неким
циљем, а не тек тако. Ти подвижници су заиста достојни дивљења, будући да нису
уступили пред противником. Они нису побегли са попришта, нити су се дали у руке
непријатеља. Утврдивши своја колена на исправном расуђивању, они се нису
приклонили стицању земаљских ствари, већ су нерасејани живот претпоставили
метежном, умереношћу у потребама стекавши безметежност.
31. Древни светитељи су до те мере распростирали ревност за неграмжљивост да
су водили живот без крова над главом, хранећи се оним што је давала природа.
Они би налазили постељу на месту где би се задесили. Они нису имали ни кров,
ни постељу, ни трпезу, док им је овчија кожа служила као одећа. Они су се
трудили да са свом тачношћу следе Господњи савет: Погледајте на птице
небеске... Погледајте на кринове у пољу... (Мт.6,26-18). Они су искрено веровали
да ће оно што је потребно телу доћи само од себе уколико се угађа Богу који све
даје и уколико се изнад свега брине о стицању Царства небеског.
32. Како ће наш живот, одасвуд окружен сваким изобиљем, да се упореди са
животом оних блажених које нису узнемиравале помисли о телу и телесном и које
је нека чиста чежња за Божанственим, непрестано их усхићујући ка узвишеном,
убеђивала да забораве на оно што се на земљи сматра бљештавим? Они на
земљи нису имали ништа осим тела које је природа задржава доле. Међутим, они
су и њега желели да имају са собом тамо где су пребивали умом, сагледавајући
небеска блага. И они се никада не би одвајали од тамошње сладости кад их
природа не би враћала ка подмиривању телесних потреба. Због поштовања према
Ономе који је душу свезао са телом, они су принуђени да се побрину од телу,
премда сматрају да је крајње потребно отуђење од њега.
33. Телесна потреба брзо тече и пролази. Она у прошлости није промишљала о
садашњем, нити у садашњем не промишља о будућем: она лечи само садашње.
Труд, пак, врлине јесте семе које даје плод који не оскудева. Он и у време самог
напрезања радује савест очекивањем сладости, и по пресељењу одавде се
показује као диван и као саузрочник вечног весеља.
34. Пут који води у Царство је врло тежак, будући да је узак и са свих страна
окружен стрминама. Због чега се онда обремењујемо теретом новца и друге
својине и покушавамо да идемо њиме? Расејавајући и вукући доле, бриге о
вештаственом чине да се лако падне, нарочито тамо где је потребна оштра и
трезвоумна пажња. Чак и при таквој пажњи путовање ретко пролази без падова
услед тешкоћа на уском путу по стрминама. За оптерећеног непотребним теретом
поседовања, пак, пад је неизбежан. Та и само поседовање је већ пад.
35. Наш живот у односу на стицање може бити трострук: узвишен, средњи и -
овештаствљен и многограмжљив.
У рају је првоствореноме било речено: Јешћеш пољско биље (Пост.1,29).
Достојанство Онога који је наредио сведочи о пуној довољности такве хране за
живот који је човеку назначен. Појашњавајући ту довољност можемо додати да је
таква храна била најприкладнија за очување жељене виткости у онима који су
створени по образу Божијем: њоме мислена сила свагда остаје лака и
трезвоумље непомрачено. Све што је било потребно за живот нудило се само од
себе тако да се ум, остајући слободан од телесних напора, све време узносио ка
духовним сагледавањима која су у њему разливала неисцрпно весеље. Такво
делање је у њему васпитавао сам Бог који је, по свом благовољењу, свакодневно
долазио к њему ради разговора. Таква је норма живота који је својствен човеку.
Његова суштина се не може изменити, нити укинути, иако је могуће да се промени
начин његовог испољавања, као што се и десило услед каснијег пада.
Ономе ко је преступио заповест и изгнан из раја, Бог одређује други начин живота,
који одговара његовом палом стању. Он наређује да онај који покојем није умео да
се користи као што приличи и који није знао да постојано пребива у служењу Богу
и разговору са Њим (имајући слободно време и немајући потребе за телесним
трудом), храну треба да стиче радом и трудом. За храну му је одређен хлеб који
добија у зноју лица, а за одећу - кожне ризе, којима се одређује граница
грамжљивости и сујети. Првобитна рајска неграмжљивост је замењена скромним
имањем, које је, уосталом, и поред знојног труда, више зависило од Божијег
благослова.
Из тога су се на делу раскрила три начина живота: једни су задовољни са
скромним имањем, у зноју лица свога се уздајући у Бога; други су се, удубивши се
у нади на Бога, сасвим одрекли сваког стицања (ревнујући да васпоставе рајску
неграмжљивост) и били храњени Богом; а трећи су се удубили у труд сваке врсте
и на њему засновали наду за потребним, обезбеђење свог живота полажући у
много имање. Последњи су заборавили на Бога: за њих је бог постала
грамжљивост. То су три вида нашег односа према стицању.
36. Други вид представља понашање које је (првенствено) прилично разумном
бићу: проводити време у служењу Богу и потребно добијати из ризнице Божијег
промисла; надати се на Божије старање и земљу имати као ризницу; искрено
служити Саздатељу и на твар полагати данак опскрбљивања потреба; овде бити
странац а стаништем сматрати оно које је припремљено на небу. Такав живот је у
почетку одредио Саздатељ и њиме су, повинујући му се, живели сви свети (као
Илија, Јелисеј, пророчки синови, Претеча, апостолски чин).
37. Таква је виша неграмжљивост светих. Међутим, много корисног постоји и у
средњој неграмжљивости, која одговара времену и потреби. Премда и не може да
се избори за првенство и да се похвали равном чашћу са превасходним начином
живота, њој неоспорно припада други степен части. Први светитељи (са
савршеном неграмжљивошћу) су живели једино за душу и за Бога који ју је саздао,
ни у шта не рачунајући тело. Ипак, они су и без бриге о њему имали све потребно,
и то не од онога што је претходно сабрано у житнице, него од онога што је, по
Божијем благовољењу, благовремено постајало доступно. Светитељи који следе
за њима (са средњом неграмжљивошћу) су своје руке употребљавали сагласно са
мером коју је захтевало најнеопходније услуживање тела, бринући се о неопходној
утехи тела и промишљајући о томе да се, услед занемаривања животне стране,
не разруши оно што је, по вољи Саздатеља, сједињено са нама (тј. тело). Па ипак,
они су већи део времена проводили у бризи за душу, у молитвама, у богомислију
и потребним занимањима, имајући у виду напредовање у добрим делима.
38. Последњи су, пак, у потпуности поставши тело, себе свецело посветили
служењу земном кумиру желећи да имају не само оно што је довољно за телесни
живот, већ и оно што их не би разликовало од оних који се одликују изобиљем и то
стога што би бар тиме били свима пред очима. Тиме они очигледно показују своје
безумље, желећи да се похвале оним што је за осуду, те мислећи да на себе
обрате пажњу и заслуже дивљење оним што је достојно презира и подсмеха. Оно
што је сагласно са неким звањем да је повод за одобравање, док оно што не
приличи звању (премда у другим околностима и није рђаво) изазива негодовање,
будући да не приличи месту.
39. Којима од наведених су средњи ближи? Наравно, онима којима се
приближавају делом, разглашавајући своје сродство са њима тиме што се старају
да су им блиски по животу. Иако сачињавају средњи чин између једних и других,
они нису подједнако склони и једнима и другима, већ непосредно следе за онима
што су испред, младалачком ногом ступајући њиховим трагом. Они су удаљени од
оних коју су иза њих онолико колико се они који трче раздвајају од оних који
ходају, или чак - стоје у месту. Први, пак, са последњима немају ништа заједничко.
Јер, каква је веза оних који имају много вештаственог са неграмжљивима? Каква
је заједница оних који мудрују телесно са онима који размишљају духовно? Какав
је заједнички удео оних који су оковани житејским делима са онима који безбрижно
служе Богу? Једни апостолски остављају све што су стекли, а други стичу и оно
што нису имали. Једни пребивају у безмолвију, унутрашње прилажући старање о
духовном напретку, а други воде све врсте борбе, ратујући за новац и имање.
Једни се са духовима злобе препиру око небеских блага, а други ради земаљских
добара нападају сличне себи. Једнима Павле говори: Да сијате као светила у
васиони (Фил.2,15), светлећи славом живота и за оне које виде поставши
виновници доброг опонашања, док је другима речено: Име се моје због вас хули
(Рим.2,24), будући да поступате супротно звању и будући да носите спољашњост
која противречи делима.
40. Ко се неће узгнушати оног ко говори да се одрекао житејског, а на делу се
предаје његовим разбибригама; и оног ко се хвали да је презрео свет, а до
страсти се предаје светским делима; и оног ко је обећао да неће обраћати пажњу
на земаљско, а делима показује лажљивост обећања; и оног ко тврди да се растао
са сујетом, а не одваја се од ње? Ако си изашао из Египта, шта имаш заједничког
са прављењем цигли? Ако идеш пустињом, журећи ка обећаној земљи, зашто
касниш, бавећи се узалудним пословима, те постајеш спор путник на далеком
путу? Због чега луташ по раскрсницама, подвргавајући се опасности да не
достигнеш покој, када пут који те очекује захтева сваку марљивост? Када си
положио руку своју на плуг, због чега се обазиреш назад, губећи из вида Царство
Божије? Када си иза себе оставио пет запаљених градова, због чега се обазиреш
да видиш шта се у њима дешава? Када си узео крст, иди за Христом, оставивши
све стога што Он, са којим си се сјединио, жели да га волиш изнад свега.
41. Тело нема потребе за многим утехама: потруди се о томе. Јер, ти си
привремено везан са телом. Стога треба да се побринеш о њему како би га имао
као сарадника у вршењу врлина и како душа не би имала сметњу у свом
напредовању. И како ће имати времена да се сети Бога онај ко се стара о
воловима, ко свакодневно пребраја стадо оваца, ко непрестано похађа виноград,
шуму, њиве и баште, кад му ни цео дан није довољан да обави све послове? Када
ће он наћи времена да се подухвати псалмопојања? Када - да се помоли? Како ће
наћи време за упражњавање у богомисленом сагледавању? Међутим, чак и да
ретко нађе могућност да се између других дела помоли, зар ће његова молитва
Владици бити чиста, будући да му мисао није одвојена од онога за шта је везана
његова брига и старање? Како ће он посматрати кретање страсти како би
приметио јучерашње и садашње стање и запазио разлику на боље или на горе?
Како ће размрсити помисли које се многообразно смењују и отежавају само
посматрање? Или, зар не примећујеш како те дању ломе дела, а ноћу брига о
њима, чинећи да се време одмора претвори у време мучења? Приводећи на
мисао онога ко је нарушио границу, ко је оштетио плодове, ко је пресекао воду за
заливање, ко је изгазио пашу, ко чини или је учинио неку другу штету, или се
препире и спори, сећање раздражајну силу душе доводи до беснила, побуђујући
на освету и не дајући време за сан и покој, а још мање за молитву која захтева
велико безмолвије и слободу [од свега], као и разрешење од свих брига.
г) О ГНЕВУ
1. Гнев је бесна страст која лако изводи из уравнотежености чак и оне који имају
познање. Он душу чини сличном звери и наводи је да се удаљава од општења.
2. Силни ветар не колеба стуб, као што ни негневљиву душу не узнемирава
раздражљивост.
3. Вода се колеба дејством ветра, док се раздражљиви узнемирује нерасудним
помислима.
4. Гневљиви монах је пустињски вепар. Чим види некога - открива зубе.
5. Увећање магле згушњава ваздух, а покрет раздражљивости огрубљује ум
гневљивца.
6. Облак заклања сунце, а помисао злопамћења - ум.
7. Лав у кавезу непрестано потреса запоре на вратима, а раздражљиви у келији
пребира гневљиве помисли.
8. Мирно море је пријатан призор, премда не толико колико - мирно настројење
духа.
9. У тихом мору играју делфини, и у мирном настројењу духа ничу богодоличне
мисли.
10. Дуготрпељиви монах је тихи извор који свима пружа пријатно пиће, а ум
гневљивог је свагда помућен и жедноме не пружа воду. Уколико се, пак, и деси да
је пружи, биће мутна и неприкладна.
11. Код гневљивца су очи мутне и крваве, те изобличавају смућеност срца. Лице,
пак, дуготрпељивог је спокојно, док су му очи добронамерне и гледају право.
12. Кротост човекова ће се поменути код Бога (Пс.131,1), и негневљива душа
постаје храм Светога Духа.
13. Христос приклања главу ка дуготрпељивом духу, а умирени ум постаје обитељ
Свете Тројице.
14. У злопамтљивој души живе лисице, а у узнемиреном срцу се крију звери.
15. Частан човек избегава срамно место, а Бог - злопамтљиво срце.
16. Воду помућује камен који падне, а срце човека - рђава реч.
17. Удаљи гневљиве помисли из своје душе и не допуштај да се раздражљивост
усели у твоје срце, те нећеш бити смућен у време молитве.
18. Дим од труле сламе уједа очи, а злопамћење - ум за време молитве.
19. Помисли гневљивца су пород аспиде, који изједа срце које га је родило.
20. Молитва раздраженог је мрзак дим, а псалмопојање гневљивог - непријатан
звук.
21. Дар злопамтљивог је црвљива жртва, која не треба да се приближи олтару
очишћења.
22. Раздражљивац види смутљиве снове, а гневљиви маштају о нападу звери.
23. Дуготрпељиви човек у виђењу види саборе светих анђела, а незлопамтљиви
се упражњава у духовним речима, ноћу примајући разрешење тајни.
24. Видевши да се нисмо запалили у самој ватри увреде, демони се старају да у
тишини побуде оно што је владалачко у нама (ум) како бисмо накнадно устали
против оних према којима смо сачували мир док су били са нама лицем у лице.
25. Када се мирно заврши твој спор или размирица са братом поводом неког
незадовољства, сматрај да си сам погрешио како се у безмолвију у твом срцу не
би развила борба помисли од којих би једне истицале ништавност увреде
(прекоревајући због задржавања на ожалошћењу), а друге - њену важност
(наводећи на тебе жаљење због тога што ниси узвратио истом увредом).
26. Уколико силно раздражење огорчи неке од братије у општежићу, помисли пред
њима почињу да ублажавају оне који живе у усамљености како би их лишиле
благодушног трпљења или их удаљиле од попришта љубави.
27. Онај ко благодушним трпљењем од себе одбија гнев, и љубављу - огорчење,
двема врлинама одгурује две зле и гневљиве звери.
28. Онај ко на коленима огорченог моли да прекине гнев, одједном обојицу
удаљује од раздражљивости.
29. Ко измирује гневљивце побеђује сам дух гнева.
30. Ко ради мира трпи срдитог, заиста јесте син мира.
31. Припреми се да будеш кротак и ратоборан: кротак са људима, а ратоборан са
нашим непријатељем. Јер, природна употреба гнева се и састоји у
непријатељевању против змије.
32. Кротост кротког се састоји у томе да, ради љубави, буде великодушан према
брату и да се бори са (гневљивом) помисли.
33. Кротки треба да буде спреман и за борбу, не распростирући кротост на зле
помисли и не ширећи борбу на ближње по природи.
34. Немој природну употребу гнева преокретати у против-природну, тј. немој се
гневити против брата, уподобљавајући се змији, нити се саглашуј са злобним
помислима, братимећи се са змијом.
35. Ако и претрпи нешто скорбно, кротки не оставља љубав, већ ради ње све
сноси, све трпи (1.Кор.13).
36. Ако је дело љубави - имати дуготрпљење, онда је борба против брата ствар
нељубавности.
37. Гнев буди огорчење и мржњу, а љубав их сво троје одгони.
38. Ако си утврђен у љубави, онда више пази на њу неголи на онога ко те вређа.
39. Онај ко је стекао врлину љубави лови страсти које су својствене рђавима.
40. Онај ко од Свете Тројице има три врлине - веру, наду и љубав, биће као град
са три зида, утврђен кулама врлина као пушкарницама.
41. Онај ко се рањава увредама других, не односећи их на ђавола као на извор,
још више изазива непријатеља да припрема стреле против њега, будући да му
душа пада, рањена опањкавањем.
42. Трпећи и највећу увреду или тешку клевету, немој бити злопамтљив, већ
благосиљај.
43. Ко је злопамтљив према демонима, неће бити злопамтљив према људима.
Међутим, онај ко је злопамтљив према брату, са демонима је склопио мир.
44. Гнев и мржња су пожар срца, а душа незлопамтљивих се орошује духовном
росом.
45. Огњено угљевље од себе испушта искре, а злопамтљиве душе из себе
избацују злобне помисли.
46. Као што ујед шкорпије изазива жесток бол, тако и злопамтљива душа у себи
држи најгорчи отров.
47. Када су га вређали, Давид није ништа одговарао, већ је зауставио и Авесину
осветољубивост (2.Цар.16,10). Ни ти не узвраћај увредом када те клевећу, већ
укроти и онога ко би хтео да те освети.
48. Трпељиво подноси увреду и устима закључај врата гневу: у томе се састоји
твој напредак.
49. Ништа не одговарај онима који ти прете, како би ћутањем затворио уста која
дишу пламеном.
50. Ставивши узду на своја уста, ти ћеш причинити осетљив бол онима који ти
прете и који те вређају.
51. Ћутећи, ти нећеш бити прогутан увредом. И онај ко те вређа биће силно рањен
твојим ћутањем, видећи како великодушно подносиш његову дрскост.
д) О ТУЗИ
1. Ожалошћени монах не зна за духовну сладост. Туга је увенулост душе и јавља
се као последица гневних помисли. Јер, гнев иште освету, а неуспех у освети рађа
тугу.
2. Туга је лавља страст која лако гута ожалошћенога.
3. Туга је црв у срцу који изједа мајку која га је родила.
4. Мајка се мучи када рађа дете, али се ослобађа муке када га роди. Туга,
међутим, и за време рађања изазива велики бол, и по рођењу мучи не мањим
болом.
5. Ожалошћени монах не зна за духовну радост, као што онај ко пати од велике
грознице не осећа укус меда.
6. Ожалошћени монах свој ум неће подићи ка сагледавању и никада неће уздићи
чисту молитву, будући да туга омета свако добро.
7. Узе на ногама ометају брзи ход, а туга је сметња сагледавању.
8. Онај кога заробе варвари бива закован у гвожђе, а заробљен страстима се
везује тугом.
9. Туга нема силу ако нема других страсти, као што ни узе не вежу уколико нема
свезаних.
10. Свезани тугом је побеђен страстима и као изобличење свог пораза носи узе.
Јер, туга је последица незадовољене самољубиве жеље, а жеља је повезана са
свим страстима.
11. Ко је савладао жеље, савладао је страсти, а ко је победио страсти, избегао је
тугу.
12. Уздржљиви се не жалости због тога што није дошао до хране, целомудрени се
не жалости због тога што није упао у срамну неприличност, негневљиви - што му
није успело да се освети, смиреноумни - што је лишен људске почасти,
неграмжљиви - што је претрпео неуспех. Они су потпуно у себи погасили све такве
жеље и стога не осећају такву тугу. Јер, бестрасног не рањава туга, као што
одевеног у оклоп не пробија стрела.
13. Штит војнику пружа заштиту, а граду - зидине. Међутим, монаху највећу
заштиту пружа бестрашће. Јер, штит често пробија стрела која лети, и зид руши
мноштво војника. Бестрашће, међутим, туга не може савладати.
14. Ко је савладао страсти, надвладао је тугу. Онај, пак, ко је савладан страсном
слашћу, неће избећи њене узе.
15. Ко се често растужује, а себи приписује бестрашће, личи на болесника који се
претвара да је здрав. Јер, као што болесника открива боја лица, тако страснога
изобличава туга.
16. Ко воли свет имаће велику тугу, а ко презире све што је у свету - увек је весео.
17. Када грамжљиви претрпи губитак, горко тугује, а онај који презире имање -
нема брига.
18. Славољубиви се жалости када трпи бешчашће, а смиреноумни га прима као
пријатеља.
19. Топионица чисти нечисто сребро, а туга по Богу - срце у гресима.
20. Често претапање умањује олово, и светске жалости слабе ум.
21. Мрак умањује енергију очију, а туга притупљује сагледавање ума.
22. Сунчева светлост не допире у дубину водену, и срце у тузи не озарује светло
сагледавање ума.
23. Сунчев излазак је мио сваком човеку. Међутим, жалосна душа се не наслађује
њиме.
24. Болест желуца пресеца дејство укуса, и туга одузима осећање душе.
25. Онај ко презире светска задовољства неће бити смућен помислима туге.
26. Када у себи савезом мира будеш сјединио тројицу (тј. дух, душу и тело) ти
ћеш, као онај ко се објединио по заповести Божанствене Тројице, чути: Блажени
миротворци, јер ће се синови Божији назвати (Мт.5,9).
27. Велики је тај савез мира зато што се са њим сједињује и радост која
просвећује мислено око за сагледавање виших добара.
28. Уколико стекнемо миротворну радост у тешким околностима, лако ћемо са
благодарношћу одбијати жалост и демона туге који риче и иште да прогута душу,
највише је нападајући у скорби, и који припрема место и духу унинија како би
заједно силније помрачили душу и упропастили њен труд.
29. Нека радост мира за нас буде закон који је написан у срцу. Нека она прогони
тугу, гаси гнев, одбија мржњу, уништава осветољубивост, расејава униније и скорб
претвара у весеље.
30. Скривајући се у мирној благодушности, та радостје море врлина које крстом
потапа ђаволску војску.
31. Међутим, треба да разумеш да постоји и супротна радост - смућујућа. Пази да
се не превариш сенком и да уместо једне не примиш другу. Јер, демони се
сакривају и испод [наводних] духовних дарова како би призраком увели ум у
заблуду и довели га до беснила. Духовна радост прилази без икаквог спољашњег
разлога, налазећи премудрог водича у тузи по Богу.
32. Туга по Богу сузама обнавља душу, весели брижљиво старање о смрти и суду
који се приближавају, и мало по мало учи да се они очекују са жељом.
33. Неиспуњене жеље рађају тугу, а молитве и благодарење их исушују.
34. Међу гневљивцима се креће туга која посредује. Уколико се неко од њих
отрезни и другом пружи руку са извињењем, прогнаће горку тугу.
35. Туга постаје болест душе и тела. Душу она поробљава, а тело исушује.
36. Туга се рађа од онога што је противно (од беде, скорби, огорчења). Од туге
произилази мрачно расположење духа (као што се каже: "Он није у духу"). Од њих
заједно се рађа бесмислена свадљивост (гунђање на све).
37. Ако хоћеш да савладаш тугу са мрачним расположењем духа, загрли
благодушну љубав и обуци се у незлобиву радост.
38. У скорби изнад свега буди благодаран. Кроз њих се, наиме, јасније осећа
благодат заступништва. Благодарењем прогањајући тугу од скорби које су те
постигле ти нећеш помрачити блиставу красоту храбре благодушности.
ђ) О УНИНИЈУ
1. Униније је изнемоглост душе. Изнемогла душа, пак, немајући оно што јој је
својствено по природи, губи храбру истрајност пред искушењима.
2. Оно што је храна за здраво тело, то је искушење за храбру душу.
3. Северни ветар храни растиње, а искушења крепе трпељивост душе.
4. Безводни облак носи ветар, а ум који нема трпљење - дух унинија.
5. Пролећна роса потпомаже раст растињу у пољу, а духовна реч узвишује
устројство душе.
6. Дух унинија монаха изгони из његовог станишта, а ко има трпљење - свагда
пребива у безмолвију.
7. [Монах] кога је ухватило униније као разлог за напуштање [келије] наводи
посећивање болесних, премда, у ствари, има свој циљ.
8. Монах је у унинију брз за служење, сматрајући га заповешћу којом задовољава
своју жељу.
9. Лагани ветар савија слабо растиње, а мисао о туђиновању лако обузима
[монаха] са унинијем.
10. Дрво које се добро укоренило не померају ветрови, као што ни униније не
савлађује крепке душе.
11. Монах који лута је као осушена пустињска грана. Он ће за кратко поседети у
келији, да би се опет упутио било где.
12. Дрво које се пресађује са места на место неће донети плода, и монах који лута
неће донети плод врлине.
13. Болесник се не задовољава једино са храном, и монах у унинију - једино са
послом.
14. Сластољубивоме није довољна једна жена, и монаху у унинију није довољна
једна келија.
15. Поглед онога који је у унинију непрестано се окреће према вратима и његова
мисао машта о посетиоцима. Чим шкрипну врата он скаче, чим се чује глас он
погледа на прозор и не одлази од њега док му не досади.
16. Онај кога је [напало] униније често зева док чита књигу. Док га обузима сан, он
отире лице, протеже се, подиже руке и одваја очи од књиге, упорно гледајући у
зид. Окренувши се опет књизи, он чита кратко време, обрће листове, занима се за
крај текста, броји странице, пребраја целе листове, оштећује рукопис и украсе.
Најзад, склопивши књигу и ставивши је под главу, он пада у лаган сан, будући да и
глад већ почиње да узнемирава његову душу, приморавајући га да се побрине о
њој.
17. Монах у унинијује лењив за молитву и никада не изговара молитвене речи.
18. Као што болесник не подноси тешко бреме, тако ни онај ко је [обузет] унинијем
није у стању да марљиво испуни дела Божија. Јер, код првог су телесне снаге
растројене, а другом недостају душевне силе.
19. Од унинија лечи трпељивост и истрајност на свом делу, са сваким
самопринуђивањем из страха Божијег.
20. На сваком делу определи себи меру и не остављај га све док је не испуниш.
Такође, моли се разумно и упорно, па ће дух унинија побећи од тебе.
21. Свим твојим напорима нека претходи храбро трпљење. Јер, против тебе ће се
са свом злобом подићи униније. Оно прати твоје напоре и испитује их све. И
уколико нађе да неки од њих није укрепљен трпљењем, оно га чини
неподношљиво тешким.
22. Дух унинија који напада за време службе Божије нашаптава души да је
псалмопојање врло заморно, истичући лењост као противницу усрдности. Он
наговара да се убрза псалмопојање како би се телу дао одмор, будући да је,
наводно, из неког разлога врло уморно.
23. На ноћном бдењу, за време службе, немојмо седети са унинијем, будући да ће
одмах прићи демони, сабрати плеву помисли, и посејати је у наше срце.
24. Пробудивши се пре службе, испунимо срце светлим помислима како бисмо,
припремивши се њима, са бодром мишљу могли да затим стојимо на
псалмопојању.
25. Као што наш спољашњи човек ради својим рукама како не би друге
обременио, тако нека и наш унутрашњи човек ради (на свом послу) како не би
допустио да му се ум обремени помислима. Јер, помисли задају свој посао души
уколико је нађу слободном од помисли по Богу.
26. Труди се око рукодеља из човекољубља и око мислене силе из мудрољубља:
првим да би послужио исхрањивању странаца и ради уништења или савршеног
прогнања лењости, а другим да би имао путеводитеља ка сагледавању и
савршеном очишћењу ума од помисли.
27. Немојмо се селити са места на место, већ боље потрпимо у безмолвију и
труду. Јер, због лењости помисли нас надјачавају.
28. Помисли нас најпре орасположавају да заволимо одређено место и да
пређемо на њега, да би нас, затим, подстицале да се раскајемо због тога како би
нас у свему учиниле непостојаним и бесплодним.
29. Промена места нека буде условљена духовнијим, а не спокојнијим животом.
30. Трпљење, благодушност и љубав су благодарни и у невољама, а униније,
лагодност и самољубље се радују спокојном животу.
е) О ТАШТИНИ
1. Таштина је неразумна страст која се лако везује за свако дело врлине.
2. Линија повучена по води се брзо губи. Тако бива и са трудом врлине у таштој
души.
3. Бела рука сакривена у недрима и дело које се сакрива - сијају јасније од
светлости.
4. Бршљен обавија дрво и кад дође до врха - суши му корен. Таштина се, пак,
прибија (прираста) уз врлине и не одваја се од њих све док им не одузме сваки
значај.
5. Грозд на лози која се спусти до земље или прилегне на земљу - лако трули.
Пропада и врлина која се прилепи уз таштину.
6. Ташти монах је бесплатни радник: подиже труд а не добија награду.
7. Пробушени сасуд не задржава оно што се у њега сипа. Тако и таштина
погубљује награду врлине.
8. Уздржање таштог је као дим из пећи: и једно и друго се расејава у ваздуху.
9. Ветар замеће трагове човека, а таштина [погубљује] милостињу.
10. Ма колико јако био бачен, камен не досеже до неба. Ни молитва
човекоугодника неће узићи на небо.
11. Таштина је подводни камен: ако се удари у њега, губи се товар.
12. Благоразумни човек сакрива ризницу, а добромислени монах - труд на врлини.
13. Таштина саветује да се молимо на тргу, а онај ко се бори са таштином молитву
врши у својој клијети.
14. Неразуман човек пред свим народом објављује о свом богатству, чиме многе
побуђује на злобу против себе. И ти, идући путем на коме се налазе разбојници,
сакривај оно што имаш све док не дођеш у град мира и не почнеш да се безопасно
користиш својим добром.
15. Врлина таштога јесте скршена жртва коју не треба приносити на олтар Божији
(Лев.22,22).
16. Униније раслабљује душевну силу, а таштина и болесног чини здравим и
старца снажнијим од младића, уколико је само много сведока онога што се ради.
Тада су лаки и пост, и бдење, и молитва, будући да похвала много подстиче
усрђе.
17. Немој продавати труд за славу људску и немој давати будућу славу за похвалу
која не вреди ништа. Јер, људска слава се обраћа у прах и њен метеж замире на
земљи, док слава врлине пребива у векове.
18. Истинска врлина не тражи људску хвалу и не наслађује се почашћу, мајком
зала.
19. Почетак почасти јесте човекоугађање, а њен крај - гордост.
20. Онај који иште почасти виси на самом себи и не може поднети понижење.
21. Нека ти част буде труд око врлина, а бешчашће - изречена похвала.
22. Немој искати славу од тела, јер си решио да се одвојиш од страсти тела, већ
потражи оно што је боље. И то ће ти бити на славу.
23. Онај ко жели почасти завиди ономе који га превазилази славом. Тој зависти он
придодаје и мржњу.
24. Онај ко је побеђен жељом за почашћу не може да истрпи да некога другога
више поштују. Он се отима о првенство да се не би показао нижим од било кога.
25. Он не трпи да хвале онога који га надмашује, чак ни у његовом одсуству, те
славу његових напора обично представља као ништавну.
26. Омаловажавање је за славољубивог најтежа рана. Он не може да избегне
мржњу према увредиоцу.
27. Славољубиви је у ропству код сурове господарице. Њега препродају многим
владарима - превазношењу, зависти, љубомори и свим гомилама духова. Ко, пак,
дух частољубља савлађује смирењем, прогања читав пук демона.
28. Онај ко из смирења постаје слуга свих уподобљава се Ономе који се смирио и
узео обличје слуге (Фил.2,7).
29. Уколико будеш самог себе мерио малом мером, нећеш се поредити са
другима.
30. Онај ко сузама буде обнаруживао своју немоћ уопште неће високо мислити о
својим трудовима.
31. Демони често на смиреноумне наводе понижење и увреде како би, не
претрпевши незаслужени презир, оставили смиреноумље. Међутим, ко у смирењу
храбро поднесе бешчашће, узноси се на висину мудрољубља.
32. Изгони из себе чак и мисао о људској похвали како би самодопадљиву
помисао таштине одбио још пре њеног рођења.
33. Уколико победиш страсти, борећи се са њиховим узроцима, немој дозволити
да те лукава помисао велича како не би, поверовавши јој, пао у прелест. Боље се
постарај да видиш недостатке у ономе у чему се трудиш како твој напредак не би
био поткраден од унутрашњих непријатеља.
34. Понеки су, будући похваљени за напредак, са временом постали немарни.
Тако је и похвала прошла, и труд пропао.
35. Понеки су, осуровивши се од надмености својим делима, узмаштали да су
нешто велико. Међутим, код њих се савест све више рањава, болест хвалисања
појачава, док помисли, под видом похвала, растурају сав њихов труд, одвраћајући
поглед душе од њених рана.
36. Када примете да се усрдно кајеш због својих грехова, демони почињу да
узносе твоје покајне подвиге, те умањују грехе, често их прекривајући заборавом,
или наводе на мисао да су ти опроштени како би ти, ослабивши напор, сматрао да
више није потребно да горко оплакујеш своје падове.
37. Најоштрије оружје (древне) змије јесте таштина која уништава плодове свих
наших напора. Међутим, онај ко је претходно припремио супротни маневар тајне
врлине припрема се да одруби главу самог ђавола.
38. Мирис својих подвижничких трудова сакривај под печатом ћутања. Јер,
уколико се обелодани језиком, може се десити да се растури славом.
39. Сакривај језик свој у делатном прохођењу подвижништва. Јер, у том случају
ћеш, и поред ћутања, о свом животу имати сведоке достојне вере - своје напоре.
Онај о коме сведоче спољашњи трудови нема потребе да сам сведочи својим
језиком.
40. Понеки су, скинувши са себе терет трудова, покушали да своју лењост
прикрију делима из прошлог времена, неуверљиво и неубедљиво представљајући
као сведоке дела која нису уочљива.
41. Као што од људи сакриваш своје грехе, тако сакривај и своје трудове. Ти се
стидиш да откриваш своја срамна дела како се не би подвргао увредама и
понижењу, иако би то било корисно за твоју душу. Бој се, међутим, да показујеш и
своје напоре како грех човекоугађања не би изазвао погибао твоје душе.
Откривајући јединоме Богу своје срамне падове, од људи сакривај своју борбу са
њима, како је не би схватили као венац победе.
42. Понеки су, прочувши се у народу рђавим понашањем, на себе обукли частан
живот, премда не стога да би своје греховне падове оплакали у подвижничким
трудовима, него да би зауставили прекорни глас о себи. Међутим, онај ко се дела
благочашћа прихвата једино ради имена не служи Богу, него људима.
43. Онај ко се у свом подвижничком животу одликује бледим лицем треба да од
себе одбија људску похвалу пре него што дође, тј. док још непријатељ, пре
сусрета са људима, полаже хвалољубиву помисао.
44. Пошто проведеш много времена уздржавајући се од вина, уља и осталих
излишности, помисли ће, рачунајући време, са похвалом почети да те наводе на
попуштање трудова ради тела. Тим злонамерним мерачима говори насупрот све
што може послужити ка обарању њихове замисли. Тако је један од братије
унутрашњим помислима које су га хвалиле због труда у борби против демона
говорио речима Писма: Нека сместа устукну они који ми говоре: Лепо, лепо
(Пс.69,4).
45. Немој да се облачиш у лепу одећу како се не би обукао у демона таштине. Јер,
ружноћа одеће показује да носиш одећу врлина, и подвижнички напори, као
златни украси, сведоче о лепоти одеће твоје душе.
46. Онај ко, након искуства у делатном и сагледатељном животу, неопитним
преноси опит разликовања помисли треба да пази да му се не прокраде
надимање знањем и жеља да га ради славе изнесе пред друге.