DANIEL LEVINPOSLEDNJI ODSJAJ

Mojoj majci, pripovedačici

Svi antički tekstovi pomenuti u ovom romanuzaista postoje. Postoji i Vakuf - tajanstveni islamskizemljišni trust koji od 1187. godine naše ere upravljaBrdom Hrama u Jerusalimu.

Istoričari su krivotvorci.- Život Josifa Flavija,prvi vek naše ere

1 Petnaest minuta posle ponoći. AerodromFjumičino. Rim. „Zašto su tražili da prvim letom doñem ovamo?\",Džonatan Markus upita vozača trudeći se da nadvičezimsku kišu. Rimska oluja, burrasca. Pljusak je šibao po haubiautomobila marke maserati kvatroporte sedan. Ispodkišom natopljene košulje vozačev trbuh se ocrtavaopoput vreće žita. „Partner vas očekuje, signore\", odgovori vozačprihvatajući Džonatanovu torbu i otvori zadnja vrata. Voda se slivala Džonatanu niz pantalone i natapalamu cipele marke feragamo, ali on kao da to nijeprimećivao. Pokaza na svetla piste aerodroma Fjumičino. „Ispod piste na koju sam upravo sleteo nekad senalazila najveća pomorska luka carskog Rima. Nazivalisu je Portus. Tu se još nalaze rimski brodovi stari dvehiljade godina!\" Vozač učtivo klimnu glavom. Stavio je Džonatanovuaktentašnu u prtljažnik, a kad ga je zatvorio, iznenadiose ugledavši visokog mladog čoveka kako i dalje stojipored otvorenih vrata, laktova oslonjenih na krov,atletski razvijenih ramena uz koja su se pripijali pokislinabori bele svečane košulje. Zurio je u pistu. Džonatan Markus se vratio u Rim. Mladi advokat utamnoplavom odelu s tankim belim prugama,olabavljene Hermesove kravate, nije proveo ni desetminuta na terra antique, a uspomene iz vremena kad jespremao doktorat iz klasičnih nauka već su ga odvlačiles pločnika. „Signore? \"Vozač blago pokaza ka vratima. Džonatan uroni u besprekorno zadnje kožnosedište. Na lepom drvenom pultu sveže skuvani

kapućino pušio se iz porculanske šolje na kojoj se videodostojanstveni znak firme DALINGI PIRS. Priseti sekoliko je firma opsednuta formalnostima, pa navuče izakopča sako s kojeg se cedila kiša. „Nisam se baš sasvim upristojio\", tiho rečesklanjajući mokri pramen smeñe kosu sa čela. Kratkaneobrijana brada naglašavala je snažne crte privlačnoglica i prikrivala dečački izgled. Na sredini pulta kobaltnoplavi sjaj digitalnogčasovnika pokazivao je vreme - sedamnaest minutaposle ponoći. Dug dan, pomisli Džonatan. Svega dvanaest časova ranije Džonatan je sedeo zasvojim stolom na četrdeset prvom spratu Dalingovogsedišta na Menhetnu i očekivala ga je još jednausamljena noć u kojoj će morati da pregleda dokumen-ta, a onda je internom kancelarijskom poštom dobioplan putovanja preko kojeg je, poput crvene trake,pečatom udarena reč HITNO. Pojedinosti je bilo veoma malo, tek to da Alitalijinlet sa aerodroma Kenedi polazi za tri sata i broj njegovogsedišta u prvoj klasi. To je prevazilazilo čak i legendarnamerila Dalinga i Pirsa o tajnosti klijenta. Nedavnazdravica partnera na firminoj večeri sada je zvučala kaozlokobno proročanstvo. ,,S tvojim poznavanjemklasičnih nauka, Markuse, trgovci antikvitetima širomsveta poželeće da učestvuješ u njihovim parnicama, zarne?\" Prethodnog meseca Džonatan je zastupaoDalingovog klijenta i trgovca rimskim antikvitetimaAndrea Kavetija i izbio u središte pažnje u svetuantikviteta. Italijanska vlada podigla je tužbu predOkružnim sudom Sjedinjenih Država na Menhetnunavodeći da je galerija gospodina Kavetija u AvenijiMedison izložila ženski akt, bronzanu statuu visokupetnaest centimetara, protivzakonito iskopanu udrevnom gradu Morgantini na sicilijanskoj obali.

Džonatanovo unakrsno ispitivanje stručnjaka italijanskevlade doktora Filipa fon Botmera, kustosa za grčke irimske antikvitete u Muzeju umetnosti Metropoliten,dovelo je italijansku tužbu do propasti. „Doktore Fon Botmeru, kada je drevni gradMorgantina, mesto gde je moj klijent navodno vršioiskopavanja, razrušen?\" „Krajem trećeg vekapre nove ere.\" U glasu doktoraFon Botmera osećao se prekor, kao da Džonatan nijepažljivo slušao njegovo višečasovno svedočenje.„Morgantina je nepromišljeno pružila pomoć Kartagini uDrugom punskom ratu protiv Rima. Naslage arheološkihnečistoća sastoje se od crne čañi, što ukazuje da je sve uMorgantini u to doba razrušeno. Potpuno uništenje.\" „Potpuno uništenje\", ponovi Džonatan. Zastao je iprišao maloj skulpturi izloženoj na pročelju govornice zasvedoke. „Kažite mi, doktore, volite li vi grudi?\", rečeDžonatan. Jedan porotnik se glasno nasmeja, što neuspešnopokuša da prikrije kašljanjem. „Molim?\" upita doktor Fon Botmer. „Grudi, doktore.\" Džonatan skupi ruke ispredsopstvenih grudi. „Zar vam grudi ove skulpture ne delujupomalo skromno?\" Advokat iz italijanske ambasade skoči sa stolice.„Ovo je maltretiranje, časni sude!\" S galerije se začusmeh. Za Dalingovim stolom, partner koji je nadziraoDžonatanov rad rukama se uhvati za ćelavu glavu. „Opis grudi rimskih žena, časni sude, korisno jemerilo u odreñivanju datuma nastanka relikvije -jesu ligrudi una manus ili duae manus, što su latinski izrazi zajednu, odnosno dve šake.\" Govorio je kao da objašnjavanajdosadniju sudsku formalnost. „Po stručnjakovojtvrdnji da je ova statua nastala pre prvog veka,predstava bi morala biti pohotnija i odisati paganskimuticajem. Ovako male grudi odaju hrišćanski uticaj

primereniji poznijem artefaktu iz, recimo, Vizantije.\" Sudija Okružnog suda podiže naočari za čitanje, pase obrati svedoku. „Je li to tačno, doktore Fon Botmeru?\" Prvi put seprimetilo da je svedoku nelagodno. „Paganski lik sladostrasne Venere zamenjen jeumerenijim hrišćanskim prikazom nakon prvog veka.Dakle\" - nakašlja se - „možda...\" „Možda\", ponovi Džonatan prilazeći poroti. „Kakoonda statua poprsja karakterističnog za hrišćanstvomože poticati iz Morgantine? Prema vašem svedočenju,Morgantina je pretvorena u pepeo dvesta godina preuspona hrišćanstva.\" Doktor Fon Botmer se promeškolji i nervoznopogleda ka stolu italijanskog advokata. „Povući ću pitanje, časni sude\", reče Džonatantrenutak kasnije, puštajući profesora da se poput bokseraodbije o konopce ne bi li ga zatim udario pravo u bradu. Džonatan je govorio s jednakim poštovanjem, ali seviše nije smešio. „Doktore, zar nije vaš muzej upravovratio Eufroniosov krater italijanskom Ministarstvukulture, pošto se saznalo da je 1984. protivpravnoiskopan u Morgantini? Zar nije moguće da se time štodanas svedočite ovde, a čak i vi znate da je vašesvedočenje akademski beznačajno, Metropoliten nada daće izbeći obnovljeno zanimanje italijanske ambasade zaostale predmete u muzejskoj zbirci?\"*( Eufroniosov krater setrideset godina nalazio u Metropolitenovoj zbirci, sve dok ga ujanuaru 2008. Muzej nije vratio Italiji. (Prim. aut.)) Doktor Fon Botmer zausti, ali ništa ne reče. Džonatan se vratio do stola odbrane. „Cognoscerementem, cognoscere hominem\", reče dovoljno glasno daga čuje doktor Fon Botmer. „Prepoznajem motiv,prepoznajem čoveka.\" „Signore\", reče vozač. Maserati se zaustavi na Trgu Navona u centru

Rima. Vozač je izbacio menjač iz brzine. Džonatan se nagnu napred. „Nisam dobio informaciju kuda da idem.\" Vozač ništa ne reče, već samo pokaza na suprotnikraj trga i svetlošću okupano barokno pročelje palate izšesnaestog veka. Džonatan se priseti rečenice iz svog diplomskograda o rimskoj književnosti. „Ducunt volentem Fata,nolentem trahunt\"*( Lucije Anej Seneka, Pisma prijatelju, XVII,107. (Prim. prev.)) promrmlja. Pogled mu se susrete s vozačevim očima uretrovizoru kad, na Džonatanovo zaprepaštenje, vozačprevede rečenicu iz Senekinog dela. „'Sudbina vodi onog ko joj se prepusti\"', reče vozač,,,'a vuče onog ko joj se opire.'\" 2 Prošla je ponoć. U napuštenom skladištu uz rimskopristanište Čivitavekja, comandante Jakopo Profeta je izfutrole izvadio kratkocevni pištolj tanfoljo i povukaookidač. Kao komandant Službe za očuvanje italijanskogkulturnog nasleña, Tutela del Patrimonio Culturale, usvetu najbolje istražne jedinice za krivična dela koja setiču antikviteta, Profeta je znao da njegov posao postajesve opasniji. Na raspolaganju mu je u jedanaest oblastibilo preko dvesta pedeset policajaca koji su pomagali uistragama, počev od prismotre kobnog arheološkognalazišta u Pompejima do večerašnje racije u lučkomskladištu u potrazi za ukradenim antikvitetima. „Talibani su trgovinu opijumom iskoristili zafinansiranje svojih aktivnosti\", često je comandanteProfeta podsećao svoje policajce, „ali teroristi su otkrilinov izvor prihoda, antikvitete. Ti ljudi nisu arheolozi. Tosu ubice.\" Svetlost Profetine baterijske lampe preseče tamuskladišta. Oštar miris prevrelog maslinovog ulja

pomešao se sa smradom slivnika i rñe. Pod skladištazarastao je u korov. Profeta se načas ugleda upolomljenom prozorskom oknu. Proreñene sede kose,veoma kratko ošišane, sa zlatnim naočarima, krupnimsmeñim očima i sedom bradom koja je trebalo da sepodšiša, Profeta je ličio na snažnog, ali ostarelogmornara koji je predugo na moru. „Pazi se, Profeta\", reče sam sebi. „Nisi više mlad kaonekad.\" Poručnik Rufio, koji je nedavno prešao iz Odeljenjaza antikvitete iz Palerma i bio Profetin novi primotenente, prvi poručnik, uključio je reflektor na podu, paskladište preplavi slaba ljubičasta svetlost. „Šta pokušavaju da sakriju?\" upita posmatrajućiprostoriju. „Fontanu Trevi?\" „Comandante\", prekide ih drhtavi glas poručnikaBrandizija, najmlañeg člana jedinice, „nešto je na podu.\" U sredini prostorije, na podu, ležao je drevnimermerni stub, nestručno odstranjen iz drevnihruševina. Osnova mu je jednim delom još bila prikačenaza pepperino, vulkanski kamen na kojem je stub nekadstajao. Podsećao je na kameno deblo, s korenomizvañeno iz zemlje. Kad Profeta i njegovi policajci priñoše stubu, težakšumski miris borove smole i cimeta ispuni vazduh. Mermerni stub bio je presečen uzduž, a gornji deoodstranjen pa se videla šuplja unutrašnjost. Profetiniljudi sumorno zaćutaše kad ugledaše sadržaj stuba. Očuvani leš nage lepe žene plutao je u žutojtečnosti, u biljnim uljima. Telo boje sedefa bilo joj jesavitljivo i gipko kao u trenutku smrti. Profetini ljudi zurili su u leš bezmalo očekujući dabi se mogao pomeriti. U gustoj tečnosti, plave oči su jojbile otvorene i obrazi još rumeni kao za života, ustapoluotvorena, a kosa uredno uvijena u dve spiralnevitice. Krupne guste kovrdže podsećale su na ukrasejonskih kapitela. Tako su se plemkinje u starom Rimu

rado češljale. Četiri duga šava kojima joj je rasporenautroba zatvorena, pružala su joj se od uskog struka dogrudi. Takve duboke rane bi čak i danas bilesmrtonosne.Profeta je polako obilazio leš. Izvor kratkotrajnog užeglogsmrada postade jasan. Ženina leva noga bila je poduprtai koleno je virilo iz tečnosti. Truljenje ju je napaložestinom životinje, oglodavši meso do kosti. Usledraspadanja, tetiva je nalikovala na gangrenoznu crnualgu. Iznad tečnosti, pocrnelu hrskavicu sisao je obad.Jedan policajac ga otera rukom iz poštovanja premalešu. Njena meka bela koža, zaronjena u tečnost, bila jeočuvana poput fosila u ćilibaru. Profeta je znao da su ustarom Rimu, kako bi telo zaštitili od raspadanja, zabalsamovanje upotrebljavali medom zaslañeni cimet,smolu drveta i ulje iz tinjajućeg kedrovog drveta, koje jePlinije Stariji nazivao cedrium, ali činilo se da jenemoguće da telo iz drevnog sveta bude očuvano uovolikoj meri. Latinske i grčke reči bile su kružno istetoviranesitnim tamnoljubičastim slovima oko pupka leša. „Phere nike umbilicus orbis terrarum\", naglaspročita Profeta istetovirane reči, pa ih prevede. „Pobedau pupku sveta.\" „Kakva je ovo bolesna šala, comandante ?\"upitaporučnik Rufio. Ali Profeta ga nije čuo. Nagnuo se nad leš ne bi lina desnoj mišici opazio ožiljak od vakcine protiv velikihboginja ili na malim nejednakim zubima tragove

zubarske intervencije ili obuće koja bi nažuljala noge -bilo šta što bi upućivalo na savremeno doba. Ništa nijenašao. „Rufio\", reče comandante Profeta, „dovedimrtvozornika.\" 3 Na skeli uz spoljašnju stranu zlatne Kupole nasteni u Starom gradu u Jerusalimu, stajala su četvoricamuškaraca, odevena u ukradene restauratorskekombinezone s natpisom „Unesko\" na leñima. Njihovekrivotvorene, plastificirane propusnice nosile su pečatMinistarstva kulture Hašemitske Kraljevine Jordana idozvoljavale im da restauriraju srednjovekovne plavekeramičke pločice sa spoljne strane svetilišta. Oni,meñutim, nisu naumili da restauriraju. Prigušenimbušilicama probijali su ukrasnu mermernu rešetkuprozora na drugom spratu da bi odozgo pristupilisvetom mestu. Radili su s uvežbanom delotvornošćupljačkaša banke koji obijaju sef. „Šeiče Saladine, odstranili smo prozor\", reče AhmedHasan, talentovani mladi tvorac bombi. Pogleda uprtog u tri prenosna računara pričvršćenau dnu skele, Saladin se i ne osvrnu na mladića. Rukomprotrlja kratku crnu kosu. Bronzanog tena, tankogpravilnog nosa i svetlih, žućkastih očiju, ličio je više naEvropljanina nego na Arapina. Besprekorno obrijano licei naočari u tankom žičanom okviru davale su muzamišljen, akademski izraz, kao da bi mogao biti kakavmladi predavač Univerziteta u Gazi. Nije ličio na čovekaza kojim Interpol već godinama traga i koji je udokumentaciji te organizacije bio poznat podpseudonimom Saladin, imenom islamskog ratnika izdvanaestog veka koji je odbranio Jerusalim od krstaša. Na prenosnim računarima rotirale su se slikeosmougaone unutrašnjosti Kupole prikazane u

koordinatnom sistemu. Saladinu su savršenematematičke proporcije Kupole na steni bile dalekovažnije od religijskog značaja svetinje. Te proporcijeodredile su dužinu konopca neophodnog da se njegovtim spusti u unutrašnjost zdanja. S vojničkom usredsreñenošću, Saladin proverivreme na crnom digitalnom hronografu na svojoj ruci -jedan sat i trinaest minuta posle ponoći. „Moramosmesta da uñemo\", reče. „Hajdemo, profesore.\" „Još nismo spremni\", odgovori profesor GustavoČanari, proćelav, sitan muškarac. Nervozno je skinuonaočari, otkrivši sitne žmirkave oči kakve imaju noćneživotinje. „Odlomak Josifovog teksta ne otkriva lokacijupredmeta, već samo činjenicu da je pronet kroz nekakvutajnu kapiju.\" „I upravo zato sam vas spasao iz akademsketamnice u Rimu\", reče Saladin. „Vi ste možda jedini živinaučnik na svetu koji je mogao da dešifruje lokacijutajnih kapija na osnovu tetovaže one žene.\" „Ona žena je bila poslednja jerusalimska princeza\",reče profesor Čanari, uvreñen nepoštovanjem koje jeglas njegovog poslodavca odavao. „Odlučila je da radijeumre u Koloseumu nego da oda značenje reči umbilicusorbis terrarum. 'Pupak sveta.' Videli ste u kojoj je merinjeno kraljevsko telo očuvano.\" ,,A to su pre deset minuta videli i karabinjeri. Vašaitalijanska policija upravo je otkrila naše istraživačkeprostorije u Rimu. Artefakt moramo pronaći večeras.\"Saladin zakorači prema omalenom muškarcu.„Razmislite, profesore. Artefakt zbog kojeg je Tit pokoriočitav Jerusalim, ali koji nije uspeo da odnese u Rim.\" Profesor nerado krenu za Saladinom uza skelu, pakroz otvor u obliku vrha koplja gde se ranije nalazioarabeskni prozor. Pošto su ušli u svetilište, stajali su naunutrašnjem ispustu dvanaest metara iznad podasvetog mesta. Profesorove strepnje ustuknuše predzadivljenošću veličanstvenom unutrašnjošću Kupole na

steni. Ogromno osmougaono svetilište podsećalo je naorijentalnu verziju bazilike svetog Petra, prostranipaviljon inkrustiranih mermernih zidova i ukrasa kojesu finansirala viševekovna arapska osvajanja. Zracimesečine probijali su se kroz rešetkaste prozore i spajaliu jednoj tački, na najdragocenijem blagu pozlaćenogsvetilišta - Svetoj steni, Al Sakri, prirodnom vrhu BrdaHrama - velikom kamenom ispupčenju na skoro trikvadratna metra unutar zaštitne ograde, dodatnoobezbeñenom crvenim izukrštanim zracima detektorapokreta postavljenim iznad njega. Čanarijeve studente arheologije u Rimu uvek jezaprepašćivalo to što je ograñena stena dragocenija odzlatne kupole iznad nje. „Najveći ograñeni dragulj sveta\",nazivao je profesor Čanari ovaj kamen na tri kvadratnametra. Ta stena najveća je zemaljska svetinja za trireligije - upravo je to mesto, kako je opisano u Postanju,gde je, i prema hrišćanstvu i prema judaizmu, patrijarhAvram položio svog sina Isaka na žrtvenik i gde ćehiljadu godina kasnije Solomon sagraditi Svetinju nadsvetinjama Prvog hrama. Pravougaono udubljenje usredištu stene navodno je bilo mesto gde se čuvaoZavetni kovčeg pre vavilonskog razaranja Jerusalima586. godine pre nove ere. Prema islamskoj tradiciji,Muhamed se s te stene uzneo na nebo, a vernici i danasgledaju otisak kopita Buraka, konja na kojem seuzdigao. „Eno 'Pupka sveta\"', reče Saladin pokazujući narupu u južnom delu stene. „Kad su rimske snage 70.godine naše ere srušile zidove Hrama, sveštenik jeartefakt tuda proneo u tunel pod stenom.\" Govorio jekao da traži begunca koji je umakao tek nekoliko satiranije. „Nažalost, ma šta da leži ispod Svete stene,nepristupačno je\", reče profesor, potajno osećajućiolakšanje što bi se opsesivna potraga ovog čovekakonačno mogla završiti. „Detektori pokreta sprečavaju

da se steni priñe s tla.\" „S tla, profesore\", reče Saladin, „ali ne i odozgo.\" Ahmed je pomogao Saladinu da provuče noge krozremenje i prikačio vrlo izdržljiv konopac za sigurnosnimehanizam. „Nameravate da se spustite konopcem kroz stenu?\"upita profesor. Čanari. U odgovor, Saladin zakorači sa ispusta i spusti sekroz polumrak svetilišta kao da silazi niz prečke odmesečine. I užasnut i zadivljen, profesor je posmatraokako Saladin lebdi kroz sredinu Kupole, spušta sedvanaest metara niže i prolazi kroz otvor Svete stene - slakoćom izbegavajući treptave crvene laserske zrake kojisu štitili okolni prostor. Profesor sa ispusta začuzveckanje remenja u trenutku kad se Saladin spustio ukriptu ispod stene. Profesor kroz spoljna vrata svetilišta ču da sepribližavaju imami. Prazno remenje vrati se do ispusta.Dva muškarca ga grubo zgrabiše, gurnuše mu noge krozremenje i poslaše ga za šeikom. Dok se spuštao,profesor je, na svoje zaprepašćenje, primetio da jepovršina Svete stene hrapavija nego što je zamišljao.Pukotine u prastaroj površini talasale su se kaonepomični olujni valovi, kao da odražavaju drevnujudeo-hrišćansku tradiciju koja se s tog jednog jedinogkamena svuda razgranala. I Čanari se sada kajao što je upravo on Saladinadoveo ovamo, tačno u središte sveta. Umbilicus OrbisTerrarum. Profesor Čanari jače stegnu remenje dok je prolaziokroz otvor u kamenu. Ispod Svete stene, govorilo se,okupljaju se neroñene duše, pa ga do srži prože hladnajeza od iznenadnog šaputanja. Nestao je kroz otvor u Svetoj steni i počeo ubrzanoda diše, kao da odnekud zna da se zauvek rastaje odsveta koji je ostavio iznad sebe.

4 Na Trgu Navona Džonatan izañe iz sedana. Turisti,karikaturisti i razni izvoñači od kojih po danu trg vrvi odživota odavno su otišli na spavanje, a stolovi ispredkafana naslagani i lancima obezbeñeni preko noći. Čuose šum četaka spazzatrice, kamioneta za čišćenjekolovoza. Prišao je svetlošću okupanoj palati i ubrzoprepoznao barokno pročelje Dalingove rimskekancelarije. Viñao ju je u članku objavljenom u časopisuArchitectural Digest, koji je bio izložen u predvorju firmeu Njujorku. Firma je bila ponosna na izgled palate izšesnaestog veka, koju je uredila bogata papskaporodica, i na njenih pet kitnjastih spratova, gde su sevekovima održavale brojne gozbe za pape i rimskoplemstvo. Divovska vrata palate bila su visoka kaosrednjovekovni pokretni most, debela šezdesetakcentimetara i izrañena od gvožñem okovane hrastovine.Džonatan podiže zvekir u obliku glave razjarenog vukačiji su očnjaci bili zabodeni u mesinganu alku, ali pre nošto je zalupao, masivna vrata se pokrenuše i zacvilešelagano se otvarajući. Džonatan zakorači u dvorište s kolonadom, a podnogama mu zakrcka šljunak. Iznad glave je primetiojedinu, neistaknutu naznaku savremenog doba - crvenosvetlašce kamere za nadzor treptalo je ispod izvajanogmermernog anñela u svodu prolaza. Oko kamere pratiloje Džonatana dok je koračao dvorištem. Najnoviji model blekberija vibrirao mu je u futrolipričvršćenoj na kaiš pantalona. Na ekranu u boji ukazase poruka. Za: Džonatana Markusa Od: Brusa Tatona (izvršnog partnera zaEvropu)

Džonatan otvori poruku. Sala za sastanke, na spratu. Džonatan se priseti kako je antički istoričarSvetonije pisao da su rimske vojskovoñe prenosile planborbe starešinama na bojnom polju krijući poruke ugrozdovima grožña. Partneri u firmi svoja su nareñenjaslali blekberijem*( Igra reci - naziv ovog ureñaja doslovno znači„kupina\" (blackberry). (Prim. prev.)). Što se više menja, pomisliDžonatan, svet sve više ostaje isti. Na kraju severne kolonade velika hrastova vrataostavljena su odškrinuta. Popeo se uz mermerno stepenište na drugi sprat.Hodnik, niz koji su se pružale niše sa skulpturama,vodio je do salona, preureñenog u salu za poslovnesastanke. Kao da se bori protiv naleta vetra, Brus Taton sedlanovima naslanjao na uglačani hrastov sto ispodkristalnog lustera. Bio je snažno grañen, sredovečanAmerikanac guste, pažljivo začešljane kose ošišane uskupom salonu i gustih crnih obrva. Crna satenskaleptir-mašna i odgovarajući svileni tregeri s diskretnomšarom ispod fraka upućivali su da je s neke važnesvečanosti pozvan da hitno reši problem u kancelariji. Pored Tatona je bio Endru Mildren, koji je ranijeradio u londonskoj kancelariji Dalinga i Pirsa u svojstvuadvokata saradnika. Mildren je sedeo za stolom iizgledao poslušan kao terijer. Na sebi je imao elegantnosivo odelo s tankim prugama i tamnoplavu satenskukravatu s krupnim vindzorskim čvorom. Mildren je bionekoliko godina stariji od Džonatana i ciljao je na mestopartnera. U svakoj advokatskoj firmi jedan saradniknapravi čudo braneći zlikovca. Mildrenova nadahnutaodbrana proizvoñača oružja (optuženog zbogneispravnih sigurnosnih mehanizama) nedavno jeubedila Visoki sud u Londonu da optužbu odbaci i

odredi da se nova tužba po istom osnovu ne možepokrenuti. Velika pobeda za Dalingovu londonskukancelariju i evropsko tržište oružja, govorkalo se,donela je Mildrenu šestocifrenu nagradu - izraženu ufuntama sterlinga. Ispred velikog konferencijskog stola, u staklenojmuzejskoj vitrini, ležala su dva drevna mermernafragmenta. Bili su veliki, svaki širok skoro metar, iuklapali su se kao delovi ogromne slagalice. Brus Tatonpovuče peševe fraka u stranu, zaobiñe sto i priñeDžonatanu. „Ti si, Markuse, dobio prokletu Nagradu Rima zaklasične nauke\", bez uvoda poče Taton, optuživačkipokazujući na fragmente mermera. Prepoznaješ li ih?\" Žustro odveza leptir-mašnu kojamu je sad visila oko vrata. Džonatan priñe drevnim kamenim fragmentima,netremice ih gledajući.„Ovo su fragmenti Forma Urbis Romae\", reče. „Što znači?\", prasnu Mildren. „'Oblik grada Rima'doslovni je prevod s latinskog. To je bila ogromnakamena mapa izrañena početkom trećeg veka naše ere izauzimala je površinu veću od dvesta kvadratnihmetara.\" Džonatan pokaza na oznake urezane u

mermer. „Još se vide oznake ulica starog Rima. Ovikružni koncentrični znakovi predstavljaju nekakvuarenu.\" „Dvesta kvadratnih metara?\" reče Mildren.„ðavolski velika mapa.\" „Bila je\", uzvrati Džonatan. „Prekrivala je čitav zidzgrade na rimskom Forumu. Rani učeni svet jeuglavnom smatrao da je njena veličina mit, preterivanje,sve do renesanse, kad su delovi mape polako ponovoizbili na površinu meñu grañevinskim materijalom upopločanim vrtovima rimskog plemstva i ukrasima nastepeništu unutar Velikog balkona crkve svetog Petra.\" „Tvoje je poznavanje klasičnih nauka, Markuse,postalo\" - Taton podiže pogled na mural na tavanici -„relevantno za našeg klijenta koji poseduje ovaj artefakt.Možeš li da prepoznaš koji deo Rima ovi fragmentiprikazuju?\" „Morao bi biti neki veliki amfiteatar, najverovatnijeKoloseum. Ovi pravougaoni žlebovi unutar linija zacelosu kapije.\" Mildren preko stola gurnu debelu fasciklu, koja senaglo zaustavi pod Džonatanovom rukom. „To je fascicolo, predmetni spisi za ove fragmente.\" „Koji predmet?\", upita Džonatan. „Nisam dobionikakve informacije.\" „Naš klijent je ova dva fragmenta anonimnopozajmio Kapitolskom muzeju\", objašnjavao je Tatonkao da izlaže pravila sportske utakmice. „ItalijanskoMinistarstvo kulture tvrdi da su pre nekoliko decenijaukradeni iz Italijanskog državnog arhiva u Rimu. VeštakMinistarstva službenik je Ujedinjenih nacija i tvrdi da jeprošle godine video ove fragmente, koji na pečatu imajuupravo one reči koje bude strah u srcu svakogkolekcionara antikviteta, 'Archivio di Stato', što znači dasu iz državnog arhiva.\" „Gde je on video ove fragmente?\" „Nije on, već ona\", odgovori Taton. „Tvrdi da je ove

fragmente videla dok je istraživala nezakonitoiskopavanje u Jerusalimu nedaleko od Brda Hrama.\" „Njihov svedok tvrdi da je video baš ove fragmente?\"upita Džonatan. „Forma Urbis se razbila na hiljadekomada kad su Goti razorili Rim 410. godine naše ere irazneli ih širom antičkog sveta. Naučnici otkrivaju novefragmente jednom u desetak godina.\" „Službenica Ujedinjenih nacija identifikovala jenatpis na poleñini fragmenata\", reče Taton. Džonatan čučnu i pogleda kroz dno staklenemuzejske vitrine. Na poleñini kamena behu tri grubourezane latinske reci. ,,'Tropaeum fosepho Illumina'\", naglas pročita,pogrbljen ispod muzejske vitrine. „Umeš li da to prevedeš?\" „Tropae znači spomenik' ili 'trofej'.\" Prisetio seporekla reči, kako su drevni vojnici kočićima obeležavalimesto gde bi se bitka preokrenula u njihovu korist.„Illumina znači otkriven\", nastavi, „ili, doslovno, 'iznet nasvetlo'. Natpis je oštećen pri kraju, ali je verovatnopisalo illuminatum, što znači otkriven, dakle, 'Spomenikotkriven...'\" „Kome?\", upita Taton, prekrstivši ruke uiščekivanju. „Josifu\", reče Džonatan i ustade. „Spomenik Josifuotkriven.\" „Ti si, kako mi je rečeno, radio doktorsku tezu oJosifu Flaviju\", reče Taton. „Na Američkoj akademiji uRimu.\" „Pre mnogo godina. Bojim se da istraživanje nijemnogo vredelo.\" „Vredelo je dovoljno da ti se plati karta za sedište uprvoj klasi aviona iz Njujorka, zar ne?\", obrecnu seMildren. „ A da skineš sako?\" Džonatan rado skinu mokri sako, ali ga Mildren neprihvati. Umesto toga, neodreñeno pokaza napresvučenu stolicu za konferencijskim stolom. Džonatan

zakorači prema njoj, ali nije imao srca da mokar sakospusti na staru tkaninu, već ga stavi pod ruku. Taton uze žutu fasciklu s konferencijskog stola inaglas pročita. „Roudsova stipendija za rimsku književnost prvogveka i, pre doktorata, Nagrada Rima za tvoju tezu odrevnom istoričaru Josifu Flaviju.\" Taton podiže pogled.„Dopusti mi pitanje ili dva.\" Džonatan pokaza na fragment. „Nisam čak ni siguran da se ovaj natpis odnosi naJosifa Flavija\", reče. „Imamo samo deo imena nanatpisu, a osim toga fragment govori o spomeniku.Istoričar Josif Flavije nije bio veoma omiljen u drevnomsvetu. Mala je verovatnoća da je spomenik podignutnjemu u čast.\" „Zašto?\", upita Mildren. „Retko je koji antički autor ocrnjen kao JosifFlavije\", odgovori Džonatan. „Bio je jevrejski zapovednikkoji je branio Jerusalim, ali pošto su ga Rimljanizarobili, kasnije im je odao kako da sruše gradske zidineJerusalima. Njegovom istorijskom ugledu nije pomogloni to što mu je car Vespazijan posle rata, u znakzahvalnosti, dodelio rimska grañanska prava. Josifovaistorija o rimskoj opsadi Jerusalima smesta je postalačuvena u rimskom svetu. Staro je pitanje je li dogañajeopisao iz ugla političkog realiste ili ubojitog izdajice.Njegova verodostojnost je pod znakom pitanja.\" „Onda Josif ima nešto zajedničko sa službenicomUjedinjenih nacija koja kaže da je videla ove fragmente\",reče Mildren. ,,I njena verodostojnost je pod znakompitanja. Ona tvrdi da je na ovom delu fragmenta videlapečat, 'Archivio di Stato'.\" Mildren pokaza na glatki krajmermerne ploče. „Na našim fragmentima nema pečata\",gordo reče. „Ali taj deo je istrugan i uglačan\", uzvrati Džonatanpokazujući na bočnu stranu polomljenog mermernogkamena. „Artefakte često izmene kako bi uklonili

muzejsku identifikaciju. To je kao kad ukradena kola nabrzinu prefarbaju.\" Džonatan je još pažljivije zagledaofragment. „Izgleda kao da je čak neko pokušao da ovajdeo veštački poštara hemikalijama. Valjano arheološkotestiranje...\" „Neće se izvršiti\", prekide ga Taton. „Nas ovde nezanimaju misterije drevnog sveta. Arheologija možda iiskopava istinu po svaku cenu, ali to nije slučaj i spravom. Jedina verzija istorije koju mi nastojimo dapredstavimo jeste verzija našeg klijenta. To pred naspostavlja jedno jedino pitanje. Kako da diskreditujemosvedočenje ove službenice Ujedinjenih nacija pokazujućida ovi artefakti nisu isti koje je ona navodno videla uJerusalimu?\" „Zašto sa svojim timom iz Ujedinjenih nacija nijepovratila ove fragmente još u Jerusalimu?\" „Zato što nije mogla\", reče Taton. „Tvrdi da jefragmente našla u\" - on odmahnu rukom - „nekakvomtajnom istraživačkom objektu. Ali kad je na to mestodovela istraživače Ujedinjenih nacija, ništa nisu zatekli.Nigde ni traga artefaktima. Čak nisu našli ni njenogkolegu iz Ujedinjenih nacija koji je ostao na tom mestu.\" „Delić njega ih je ipak sačekao\", reče Mildren.„Istražitelji Ujedinjenih nacija na patosu su našli deomozga tog momka. To je sve što je od njega ostalo.\"Mildrenov ton je odavao radost. „To će nam dobro doći.\" „Molim?\", reče Džonatan. „Mildren hoće da kaže da će nam to, gledano izpravnog ugla, svakako koristiti\", reče Taton. „Njenkolega je tu ubijen i ta trauma je, tvrdićemo\" - Tatonnedužno slegnu ramenima - „uticala na njeno pamćenje.Istina je da je cene kao jednog od najboljih konzervatorau Ujedinjenim nacijama, ali administratori je opisujukao naglu i preterano revnosnu.\" Taton podiže časopissa žutim ivicama i baci ga nasred stola. „Pogledaj sam.\" Bila je to Nacionalna geografija, broj posvećenudaljenom arheološkom lokalitetu u Sri Lanki, ali

naslovna fotografija bi više priličila nekom sjajnommodnom časopisu. Žena preplanulog lepog lica,uokvirenog mokrim bičevima pepeljastoplave kose,imala je preko bronzanog ramena prebačenupoluautomatsku pušku. Džonatan nije zurio ufotografiju, nego u naslov: ,,Dr Emili Travija - anñeočuvar artefakata\". ,,U svetu konzervacije antikviteta\", prezrivo rečeTaton, „smesta je dobila nadimak.\" „Markuse, je li ti dobro?\" upita Mildren. „Bled sikao da si video duha.\" Ali Džonatan je u mislima bio negde drugde. Predočima mu je bila slika stara sedam godina - Emili naAkademiji, laktovima oslonjena na patoskonzervatorskog studija, gde je, pored otvorene bocevina, kao dobitnica Nagrade Rima za konzervaciju,žmirkala od smeha dok je Džonatanu pokazivala kakoda očisti drevnu rimsku mozaičku pločicu prekrivenuprašinom starom dve hiljade godina. „Da\", reče Džonatan, koji je gotovo fizički osečaošok u grlu. „Dobro.\" „Markuse, hoću da nam pomogneš da sutra naunakrsnom ispitivanju unakazimo doktorku Travija\",reče Taton. „Ono što ti imaš jeste obrazovanje,poznavanje istorije. Pregledaj ove artefakte i pripremispis kojim ćeš njeno svedočenje napasti iz svakogmogućeg ugla. Ne želim nikakva iznenañenja.\" „Sutra?\" „Imaš dovoljno vremena da se pripremiš\", rečeTaton. Povukao je rukav da pogleda na ručni sat, nakojem je bilo više zlata nego na antičkoj pogrebnojnarukvici. „Imaš sedam sati. Naći ćemo se u Palatipravde nešto pre devet.\" ,,I molim te, presvući se\", reče Mildren. „Izgledaškao da si spavao u mašini za pranje rublja.\" Taton zgrabi kaput i zastade u dovratku. „Mora da ti je neobično što si posle svih ovih godina

opet u Rimu. U hotelu s pet zvezdica kakav je Eksedrabiće malo drugačije nego u onim studentskim danima,zar ne?\" „Kao u drugom životu, gospodine.\" „Savršeno.\" Taton mu uputi kratak osmeh kojiDžonatan nije mogao da odgonetne. „Roma, non basta una vita\", reče Taton. Za Rimjedan životni vek nije dovoljan. 5 Comandante Profeta se odmaknu od leša unapuštenom skladištu i osmotri najsavremeniju opremukorišćenu u operaciji. Ravni plazma ekrani, ulubljenihplastičnih poklopaca, ležali su rasuti po podu. Kućištaračunarskog servera isprevrtana, na jednom sveža rupaod metka ispaljenog u ležište za kompakt-disk. Neko je znao da dolazimo. „Ovde su stranice starog rukopisa!\" povikaporučnik Brandizi. „Desetine stranica, comandante !\" Profeta preñe na drugi kraj prostorije i vide gomilupergamenata rasutih po podu. Izgledali su kao da suvekovima stari. S gomile podiže jednu stranicu, a zatimjoš jednu. „Josif Flavije\", reče Profeta. „Ko?\" „Istoričar iz prvog veka koji je zabeležio rimskuopsadu Jerusalima\", odgovori Profeta, pokazujući nailustrovanu naslovnu stranu. „Ovi pergamenti istrgnutisu iz renesansnih prepisa Josifa Flavija. Neko je ovdekrijumčario...\" Profeta najednom zaćuta. „Comandante ?\", reče poručnik Brandizi. „Queste sono pagine che scottano\", reče Profeta. Ovestranice su vruće. „Mislite, ukradene?\", upita Brandizi. „Ne, mislim na njihovu stvarnu temperaturu\", reče

Profeta stavljajući dlan na sredinu pergamenta. Taj deoje bio toliko potamneo i krt da je mogao buknuti. „U tojgomili je izvor toplote\", reče Profeta, a glas mu je odavaosve veći nemir. Profetina zabrinutost privuče pažnju svih policajacau prostoriji. U svojoj dugoj karijeri comandante je uoperacijama radi povraćaja ukradenih antikviteta imaoneverovatna predosećanja koja su mogla da izazovujezu. U nedavnom dokumentarcu pod nazivom Odbeglaremek-dela Profetin tim odustao je od pretraživanjafabrike za pakovanje ribe kad je, na oduševljenje autoradokumentarnog filma, Profeta jednu ribu probušioolovkom i otkrio blistavo vizantijsko staklo,krijumčareno u trbusima zaleñenih šarana. Naslov oveepizode predstavljao je igru rečima koja se odnosila naProfetinu pronicljivost i prezime - Il Profeta, prorok.Njegova seda brada samo je potkrepljivala slikustarozavetne mudrosti, ali Profeta nikad nije koristio ani voleo nadimak „Prorok\". Je li se na nadimak ježio izsujeverja ili iz straha od bogohuljenja, bilo je nejasno.„Niko nije prorok za svog života\", često je govorioProfeta. Nezakonita trgovina antikvitetima ionako je sveopasnija, i bez iskušavanja sudbine. Profeta kleknu meñu hartije. Prebirajući popergamentima, osećao je sve veću vrelinu. Kopao je svebrže, sklanjao rukopise u stranu dok nije otkrionarandžaste svetleće navoje stare grejalice smeštene uulubljenoj čeličnoj kutiji. „Grejalica!\", s olakšanjem reče poručnik Brandizi.„Ostavili su uključenu grejalicu.\" Profeta pregleda ureñaj. Bio je star i slabogkvaliteta, sa zarñalom rešetkom, bez termostata. Ispodgrejalice, dve epruvete ispunjene bistrom tečnošću bilesu trakom zalepljene za pod podruma. Tamni tragtečnosti vodio je do zidova koji su se blistali, naoko odkondenzacije. Vijugavi pramenčići dima dizali su se spoda u blizini grejalice.

Profeta se nagnu bliže tečnosti i naroguši se nanjen oštar, kiselkast miris. „Svi napolje iz prostorije\", mirno reče. Prepoznao jeeksploziv na bazi peroksida, triaceton-triperoksid,želatinastu materiju koja je, znao je, razlog što se, ponovim propisima u avionskom saobraćaju, zabranjujeunos tečnosti u količini većoj od osamdeset petmililitara. Nekoliko stotina grama ovog gela može da udeliću sekunde proizvede stotine litara gasa. Zidoviskladišta bili su premazani time. „Ali leš...\", poče Brandizi. „Idi\", prekide ga Profeta, upinjući se da i daljegovori mirnim tonom. „Ovi zidovi su premazanieksplozivom.\" Policajci pojuriše napolje iz skladišta. Proverivši daizuzev njega niko nije ostao, Profeta se osvrnu i pogledastub. Svi ovi dokazi biće uništeni. Potrča nazad do stuba pa uroni ruku u gustužućkastu tečnost. Podiže pihtijastu šaku leša iznadpovršine pa joj pritisnu prste na poleñinu jedne stranicerukopisa, gde ostadoše mrkožuti otisci. Gusta viticanjene kose slobodno je plutala i Profeta je zgrabi. Istrčaiz mračnog skladišta kroz vrata, pa pojuri dokom,izbegavajući školjkama obrasle elise i trule drvenešalupe. Pre dvadeset godina jedan pljačkaš grobova muje lopatom smrskao čašicu kolena, pa je Profetin sprint idalje podsećao na nespretan bočni trk. Profeta je video kako ispred njegov tim juri premaskupini od šest neobeleženih policijskih automobila kojisu obezbeñivali dok. Kola su spolja izgledala oronulo, aliispod tih pohabanih karoserija bila su opremljenaneprobojnim staklima, gumama presvučenim kevlarom iprilagoñenim italijanskim motorima napravljenim takoda mogu preteći čak i najnovije nemačke automobile.Policajci u njima uopšte nisu bili svesni opasnosti odpredstojeće eksplozije.

Nadao se da su se parkirali dovoljno daleko. Usled talasa koji su najavljivali oluju, tegljači subučno udarali o dok, a njihovi ogromni gumeni odbojniciškripali su trljajući se o drvene stubove. Profetini povicise od te buke nisu čuli. „Vraćajte se!\", vikao je mlateći rukama iznad glave.„Vraća...\" Pod njim dok zadrhta i Profeta polete preko niskebetonske ulične prepreke kad ga nalet vreline, nalikonom iz pećnice, pritisnu uz mokro drveno pristanište.Prozori ukotvljenih tegljača zatresoše se. Cigle zasušepolicijska kola poput topovske ñuladi. Mala zarñala elisazabi se u dasku nekoliko centimetara od Profetine ruke. Trenutak kasnije Profeta podiže glavu. Sivi oblacipepela valjali su se iz skladišta dok su oprljene daskedoka cvrčale pod kišnim kapima. Ošamućen od dima izaglušenih ušiju, Profeta ugleda crvena signalna svetlabroda za krstarenje koji pristaje uz udaljeni mol. Nakorak-dva od njega ležala je mrtva bela čaplja, pocrnelaod eksplozije. Snagom volje natera se da ostane prisvesti, iako se gubio i video bele čaplje svoje mladostikako nadleću suncem izbeljene dokove Salerna.Postepeno mu se sluh vratio, a ono što je čuo nimalomu se nije dopalo. Obavi ga neizbežna zbrka uzvikapolicajaca i škripanja automobilskih guma. 6 Džonatan je sam sedeo u sali za sastanke. Ostavioje fasciklu s predmetnim spisima i ustao da protegnenoge, pa krenuo prema drevnim fragmentima ustaklenoj kutiji. » „Emili\", nežno reče Džonatan. „U šta si seupetljala?\" Džonatan je pažljivo proučavao natpis u dnufragmenata. TROPAEUM JOSEPHO ILLUMINA. Izuzevosobenog latinskog, ništa drugo nije bilo neobično. Ako

je reč illumina u punom obliku, latinski glagol pogrešnoje napisan u imperativu, ali ne bi bilo ni prvi niposlednji put da su ulični grafiti gramatički netačni. Tatonov glas mu je odzvanjao u mislima. Nas ovdene zanimaju misterije drevnog sveta. Džonatan zgrabi kaput, ustade od stola i priñevratima i tabli s prekidačima za svetio. Odspavaj malo, Džone, pomisli prigušujući svetio.Sala za sastanke bila je u mraku, izuzev niskihhalogenih sijalica koje su visile iznad izložbene vitrine.Pod zrakom svetlosti koji je obasjavao kamenu mapumermer beše siv, gotovo beo tamo gde je svetlost bilanajjača. Zatim se kroz stakleno dno vitrine zrak probijaosve do poda, izuzev na mestu tačno ispod fragmenta,gde su se obrisi kamena ocrtavali kao velika senka. Džonatanu nešto zape za oko. On čučnu poredkutije i ne zagleda se u fragmente, već u senku podnjima. U sredini senke neznatna svetlost halogenesijalice kao da se probijala do poda i ocrtavala raznelinije. Džonatan ustade i, gledajući mapu odozgo,primeti da koncentrične linije što prikazuju Koloseumkroz čitavih petnaestak centimetara mermerapropuštaju svetlost na pod. Džonatan se ponovo sagnu. Svetlost je kao krozmali projektor u senci kamena ocrtavala nejasnooblikovana latinska slova. Odjednom on oseti odavno uspavano naučničkooduševljenje kakvo je osećao u danima postdiplomskihstudija, kad nakon višenedeljnog istraživanja iscepanipapirus postane čitljiv. Džonatan je sada razumeo reći Tropaeum illumina unatpisu. Glagol u imperativu. Zapovest - „osvetlikamen\". Gramatička konstrukcija na poleñini fragmentanije slučajna. To jeste naredba. Osvetli kamen. Gurao je izložbenu vitrinu, pomerajući je zanekoliko centimetara dok se nije našla tačno ispodhalogene sijalice što visi s tavanice. Svetlost je

zapanjujuće jasno projektovala nejednak niz latinskihslova koja su blistala na senci kamena. ERROR TITI „Titova greška\", prevede Džonatan. Zgrabi penkalo izapisa na Alitalijinoj salveti koju izvadi iz džepa sakoa.„Steganografska poruka\", reče Džonatan, misleći nadrevnu veštinu nevidljivog pisanja. Izañe iz sale i požuri hodnikom ukrašenimPiranezijevim gravirama muzejskog kvaliteta. Džonatanje čuo kako Mildren priča telefonom i video odškrinutavrata jedne kancelarije. Pokuca na vrata i otvori ih.Mildren je sedeo za radnim stolom i govorio u bežičnuslušalicu pričvršćenu preko glave. Bilo je skoro dvaujutro i Džonatan je pretpostavljao da Mildren razgovaras kancelarijom u Njujorku, gde je bilo šest sati manjenego u Evropi. Da li ovaj čovek ikad spava?, pomisliDžonatan čekajući u dovratku. „Zvaću vas kasnije\", reče Mildren i skinu slušalicu.„Izvoli?\" „Jesmo li organizovali da fragmente pregledastručnjak?\" upita Džonatan. „Ti si stručnjak\", odgovori Mildren, zavali se ustolicu pa prekrsti ruke. „Nema drugih. Tako je naložioklijent.\" „Zato što mislim da postoji nekakva...\" Džonatanzastade. „Nekakva poruka uklesana u kamen.\" Onpokaza na hodnik. „Mogu da vam pokažem ako biste...\" „U kamen\", ravnodušno reče Mildren. „Poruka ukamenu.\" „Uklesana u kamen, da\", reče Džonatan pružajućiMildrenu zgužvanu salvetu na kojoj je nacrtao neuredantrodimenzionalni prikaz mermernog fragmenta. „Gornjapovršina fragmenta prikazuje lokaciju u Rimu, baš kaoostali fragmenti Forma Urbis. Ali prikaz arene uKoloseumu uklesan je dublje nego što izgleda na prvipogled i mermer propušta svetlost. Neko je na poleñiniuklesao pukotine, koje deluju prirodno, ali one zapravo

propuštaju svetlost u obliku slova. Zrak halogenesijalice iznad vitrine projektovao je na pod reči Error Titi,'Titova greška.\" „Titova greška?\", uspravi se Mildren u stolici. „Štato, do ñavola, znači?\" „Mislim da se odnosi na rimskog cara. Premaantičkim istoričarima, car Tit je na samrtničkoj posteljinavodno rekao: 'Napravio sam jednu grešku.'\" „Kakvu, do ñavola, grešku?\", upita Mildren gubećistrpljenje. „To je jedno od velikih pitanja drevnog sveta nakoja nije odgovoreno\", slegnu ramenima Džonatan. „Preno što je postao car, Tit je predvodio rimsko osvajanjeJerusalima. Neki istoričari kažu da se ta greška odnosina njegov ulazak u Svetinju nad svetinjama u Hramu,gde nijednom smrtniku nije bilo dozvoljeno da uñe.\" „Zvuči pomalo paranoidno, zar ne?\" „Zvučalo bi da jedan živi rimski grad, kad je Titkasnije stupio na tron, nije ostao pod pepelom.\" „Misliš na Pompeje?\" „Tačno, i Titu su žreci rekli da je to osvetajevrejskog boga, koji je odabrao Pompeje, grad nazvanpo jedinom rimskom imperatoru koji je prema Tita ušaou unutrašnje svetište Hrama u Jerusalimu.\" „Jedina greška koju ja ovde vidim, Markuse, jestešto ti na ovo trošiš vreme koje naplaćujemo klijentu. Mašta da si video jednostavno je slučajnost, odraz ilimožda...\" „Poruka koja je trebalo da promakne rimskimcenzorima\", prekide ga Džonatan. „Ovo bi mogla bitidrevna steganografija u svom najlepšem obliku.\" „Stenografija? Kakve veze ima sudski zapisničar saovim?\" „To je stenografija, od grčkog steno, kratko, igrapho, pisanje, što znači 'brzopis'. Steganografija jenešto drugo. To je drevni oblik šifrovanja. Slovasakrivena ispod neispisanog voska ili prokrijumčarena u

trbuhu kunića. Steganos znači sakrivena poruka,skriveno pisanje. Steganografska poruka nije naprostošifrovana, već i ne znate da postoji.\" „Skriveno pisanje, dobro.\" Mildren je odgovaraoravnodušno, kao da želi da iz Džonatana više izvuče.„Šifrovana poruka.\" ,,S tim što vam šifrovanje daje privatnost, ali nekoipak zna da šaljete poruku, kao što je Cezar slaošifrovana pisma svojim zapovednicima ili kao štoInternet raščlani broj vaše kreditne kartice dok ne stignedo prodavca. Steganografija vam ne pruža samoprivatnost, već i tajnost, prikriva činjenicu da steporuku uopšte i poslali. Bio to britanski špijun izdevetnaestog veka koji raspored neprijateljske artiljerijekrije u crtežima leptirovih krila ili irački pobunjenik izdvadeset prvog veka koji u pisani tekst umetne MP3 fajl,tehnika je ista. Drevna špijunaža razlikuje se samo pometodu.\" „Drevna špijunaža\", jednoličnim glasom ponoviMildren. „Znam da ovo zvuči pomalo ludački...\" „Pomalo ludački!\" Mildrenov govor preñe u viku.„Mi smo usred ročišta, a ti sanjariš o nekakvoj drevnojšpijunskoj zaveri! Zaista, Džone, govoriš o starom Rimu,a ne o Hladnom ratu.\" „Herodot je opisao da su stotinama godina preRima Grci tajne poruke tetovirali robovima na glaviispod kose. Pisali su nevidljive poruke upotrebljavajućiurin, vosak, i šifre da sakriju...\" „Jedino što je ovde sakriveno, Markuse, jestesuština tvoje priče.\" „Suština je u tome da bi, ukoliko optužba vidi ovuporuku, to moglo podržati Emiline... navode doktorkeTravija. To bi moglo objasniti zašto su oni fragmentiukradeni i istraživani negde u Jerusalimu. Neko izdrevnog sveta ovde je ostavio poruku, a mislim da znami ko.\"

„Ne znaš ukoliko fragment nije potpisan, a nije, doñavola.\" „Ali možda jeste\", reče Džonatan. „Latinski natpisna poleñini fragmenta.\" „Spomenik otkriven Josifu\", reče Mildren. „Upravosi ga ti preveo.\" „Nije otkriven Josifu, nego ga je Josif otkrio. Nalatinskom bi se to u oba slučaja isto pisalo. Možda jeovaj sakriveni natpis isklesao sam Josif.\" „Nadajmo se da su tvoji pravni argumentidosledniji. Zašto bi Josif morao da ostavlja tajneporuke? Pre jednog sata si rekao da je bio blizak Titu isvi istraživači se s tim slažu.\" „Ne slažu se svi\", reče Džonatan, dok mu je glaspostajao sve ubedljiviji. „Na Akademiji sam istraživaomogućnost da Josif nije izdao Jerusalim, već da sepredao Rimljanima da bi postao...\" „Špijun\", preseče ga Mildren. „Da\", potvrdno klimnu Džonatan. „Uhoda izJerusalima na rimskom dvoru.\" Mildren ustade od stola. „Da ti dam jedan savet, Markuse. Jednostavnimrečima. Ovde neće biti nikakvih skrivenih poruka, ničegunatraške, naopačke, naglavačke, u redu? Slušaj. Ovajrazgovor nikad nismo vodili.\" „Koji razgovor?\" „Ovaj, ovaj koji upravo vodimo. Na suñenju, nikadnisi bio u mojoj kancelariji i ispod artefakta sasvimsigurno nisi otkrio nikakve poruke tipa biblijskog koda.Nikakve zrake svetlosti. Je li jasno?\" „Trebalo bi makar da obavestimo Tatona. Rekao jeda ne želi nikakvo iznenañenje na suñenju.\" Džonatanpokaza na zgužvanu salvetu. „To jeste iznenañenje.\" „Ne, to je salveta\", reče Mildren. „I ma šta da sinažvrljao na njoj, to je tvoja mašta. Ovde bi jedinoiznenañenje bilo kad bi to primetio neko iz italijanskogMinistarstva kulture.\"

„Šta je to?\", upita profesor. „Helijumski kompresor\", reče Saladin. „Jednimudarom izbija skoro desetinu kvadratnog metra.\" Bešumni pneumatski čekić, pomisli profesor. Nijetrebalo da bude iznenañen s obzirom na ostaleSaladinove naprave poput satelitskih telefona, sonara zadigitalne mape podzemnih prolaza, da se ne spominjehelikopterski transport. Ali daleko upečatljivija od svihsredstava što su mu bila na raspolaganju bešeSaladinova inteligencija. Profesor Čanari je čuo kakomladi čovek bez akcenta govori pet-šest jezika, neračunajući brojna narečja arapskog. Bez pomoći jeprevodio nepoznate grčke i latinske tekstove i bio ustanju da ih, videvši ih samo jednom, naizust ponovi. Ahmed na rame podiže napravu ciljajući vrhom upod. Za razliku od zvuka pneumatskog čekića, ovde sečuo samo jedan udar, poput šuma vazdušne puške,nakon čega usledi krckanje razbijenog mermera.Kameni pod smesta popuca i jednim jedinim lakimudarcem Saladinove noge kamen se uruši. Začudo,fragmenti ne proizvedoše nikakav zvuk dok su padali unaizgled bezdanu jamu. Ispod poda je šupljina. Iz otvoraih nalik dahu živog bića zapahnu vlažan vazduh. Saladin uperi baterijsku lampu u otvor. Isklesanokameno stepenište spuštalo se do jedne platforme. Saladin se spusti kroz otvor, a profesor za njim.Stigli su do uzanog kamenog mosta koji kao da je lebdeoiznad ogromne crne provalije. Za Saladina je bilo sasvim prikladno da ga, kako sepribližavao kraju istraživanja teksta, ova vlažnapodzemna odaja podseti na početak - na mračni podrumu Bejrutu zidan blokovima od šljake u kući gde jeproveo detinjstvo i gde mu je, nasuprot željamaSaladinove majke, deda prvi put pokazao buñavepergamente koje je sa starogrčkog dečaku prevodio naarapski. Unuku je čitao o borbama za vreme rimske opsade

Brda Hrama, u prljavštini njihovog podruma oživljavaoprvi vek naše ere. Opisivao je izgled Jerusalima podopsadom 70. godine - hiljade rimskih legionara,kopljanici, vatre što se dime i drveni katapulti, svipostavljeni oko gradskih zidina Jerusalima. Saladin jepamtio kako je deda iskrivljenim prstom udarao podebelom delu Josifa Flavija ispisanom na najfinijempergamentu. Rimski vojskovoña Tit nije zauzeo Jerusalimiz političkih razloga, podsećao ga je posle svakog čitanja.Osvojio je Jerusalim zato što se plašio. Njegovi žreci sugovorili da je moć u jerusalimskom Hramu jača od onekoju mora da porazi. Jednom prilikom Saladin je zaspaou dedinom krilu, a kad se probudio, primetio je da dedane čita, već tužno odmahuje glavom. „Titova greška\",rekao je starac prelazeći rukom preko stranice. Tekposle mnogo godina Saladin je razumeo da deda niježalio zbog neuspeha rimskog cara, već zbog svogsopstvenog. Posle dedine smrti Saladin se često vraćaoplesnivim kartonskim kutijama i povezivao starčevenedosledne priče, i drevne i savremene. Požutelenovinske fotografije izazvale su u Saladinu, tadatinejdžeru, ushićenje kakvo donosi spoznaja istine obajci - isečci su prikazivali dedu s visokim nemačkimoficirima u Berhtesgadenu, a na naslovnoj straniitalijanskih novina beše fotografija na kojoj Musolinivažno pokazuje dedi rimske iskopine. „Čuven\", sećao sekako je deda teško disao dok je pokazivao na reči ispodslike iz svoje mladosti - Veliki muftija jerusalimski. Saladin je vremenom saznao zašto ih je njegovamajka preselila iz Kaira u Damask, a potom u Bejrut.Njenog oca je Jugoslovenski vojni sud za ratne zločineosudio jer je za SS lično regrutovao skoro dvadesethiljada muslimana. Dedine naškrabane beleške otkrilesu da su za njim tragali agenti izraelske tajne službe.Zapisi su uglavnom bili nedosledni i bilo je teškorazlikovati stvarne vesti od sećanja na nepovezani

košmar. Ali na dnu poslednje kartonske kutije, ispodstranica nažvrljanih beleški, ležala je mala sveska ukožnom povezu, prepuna citata iz Josifovog dela ipodataka o raznim lokacijama poput tavana pariškedžamije i skladišta u Bagdadskom arheološkom muzeju.Svaka lokacija je Saladina vraćala na drugu priču kojuje deda prepričavao, takoreći buncao zgrbljen uzpodrumske blokove od šljake, cupkajući belu braduretku poput iskidanog pamuka. Istraživanje je potragaza nekim artefaktom, shvatio je Saladin. Nešto što čak nigrčka ni rimska vojska nisu mogle da osvoje. Saladin sekajao što mu onda nije verovao. Mala knjiga dokazivalaje sve o čemu mu je deda govorio. Bila je to šifra zanjegovu dušu. Sada, posle mnogo godina, Saladin je stajao poredprofesora Čanarija i odmeravao podzemnu pećinu kojusu upravo otkrili. Nikad nije bio bliži pobedi. „Brdo Hrama je opkolila sila od pedeset hiljadarimskih vojnika\", reče okrećući se prema profesoru, ,,asveštenik je pobegao ovuda, ovim akveduktom.\" Svetlost njegove baterijske lampe otkri uzanikameni akvedukt što se protezao u tami. Izgledao je kaoda lebdi nad bezdanom koji ga okriljuje. ,,I sa sobom je odneo artefakt koji je srušio jednogrimskog cara.\" 8 Rimski jutarnji saobraćaj vukao se prekoPalatinskog mosta, pa je Džonatan sad morao da juri uzmermerno stepenište Palate pravde, preskačući po dvastepenika. Ogromno neoklasicističko pročelje grañevinepružalo se poput grañanskog hrama uz obalu Tibra,dvaput duže od zgrade Vrhovnog suda SjedinjenihDržava. U predvorju suda Džonatan je predao pasoš i

zakoračio kroz detektor za metal. Visoke pet metara,statue čuvenih rimskih advokata, od Cicerona doitalijanskih zakonodavaca iz devetnaestog veka, ukra-šavale su mermerne hodnike sa svodovima višim nego ukatedrali. Na kraju jednog prostranog hodnika Džonatanugleda grupu ljudi koji su ulazili u sudnicu. Poslednja ugrupi bila je mlada žena, plave kose vezane u labavupunñu. Na sebi je imala sivo vuneno odelo, ble-dožućkastu svilenu bluzu i elegantne naočari s crnimokvirom. Njeno pristalo poslovno odelo sasvim serazlikovalo od ogromnih pletenih džempera koje je nosilana Američkoj akademiji, ali Džonatan je smesta znao daje to dottoressa Emili Travija. Kao da oseća da je posmatra, Emili baci pogled nizhodnik. Džonatan zastade, zbog nečeg krupnijeg odmermernog prostranstva koje ih je delilo. Iz njenogneumoljivog i gnevnog pogleda Džonatan je shvatio danjegova uloga advokata na ovom suñenju nije tajna.Nijedno od njih ne reče ni reč. Netremice ga je gledala uoči, kao da prebira po prošlosti ne bi li otkrila šta jedovelo do pada njegovog morala i zbog čega je prihvatioovaj predmet. Čak i s tolike udaljenosti Džonatan jevideo kako blago gricka donju usnu, što je uvek radilakad razmišlja. Imala je pune usne, naglašene uskombradom i nežnim crtama. Bila je još lepša, jošuzbudljivija nego što ju je pamtio. S istim izrazom lica,okrenula se i ušla u sudnicu. Veličanstvena sudnica ispunila je Džonatanovaočekivanja. Pilastri su razdvajali veoma visokepaladijanske prozore koji su gledali na Rim. Jedinamoderna pogodnost bila je govornica s neprobojnimstaklom, koju su, pretpostavljao je Džonatan, koristilina suñenjima članovima mafije. Prvobitna tamna drvenagovornica za svedoke, koja će se ovog jutraupotrebljavati na ročištu, nalazila se blizu sudijskogstola.

Sto Dalinga i Pirsa bio je ispred pregrade koja jedelila galeriju od ostalog dela sudnice. Na jednom krajuveć je sedeo Taton, a pored njega Mildren, koji jebesomučno pisao po beležnici pripremajući Džonatanovspis za Tatonovo unakrsno ispitivanje. S druge stranesudnice, pored svog stola, advokati italijanskogMinistarstva kulture postavili su stalak s velikimfotografijama veličine postera na kojima su se videlirazni natpisi na fragmentima Forma Urbis. Izmeñu dvaadvokatska stola, iza uglačanog pročelja od orahovinesedeo je omaleni italijanski sudija sa staromodnimsmeñim plastičnim naočarima i proreñenom tamnomkosom koja mu je poput opiljaka padala na čelo.Nasuprot raskošnom duborezu svoga trona, sam sudijaličio je na prezauzetog knjigovoñu. Sudski pomoćnik pruži Džonatanu crni ogrtač,nalik sudijskoj halji, i beli platneni okovratnik, fiocco,koji je podsećao na crteže britanskog Gornjeg doma izsedamnaestog veka, a kad ga je Džonatan najzadnespretno namestio, ličio je na salvetu kakva se urestoranima obično koristi kad se jede jastog. „Ono je Mauricio Fjorelo, advokat Ministarstvakulture\", reče Mildren kad je Džonatan seo za njihov sto.Pokazivao je na niskog, razbarušenog, sedog muškarcakoji je upravo oblačio advokatsku halju prekoizgužvanog odele i pletene kravate. „To je Fjorelo?\", upita Džonatan. U krugovima kojisu se bavili povraćajem umetnina Mauricio Fjorelo bio jena glasu po svom umeću da umetnička dela i antikviteteotme iz privatnih zbirki i muzeja. Znajući za njegovugled, Džonatan je očekivao impozantniju priliku usudnici. A opet, možda je Fjorelov neupadljivi izgled biosmišljen kontrast aristokratskoj eleganciji Tatona ipodsetnik italijanskom sudiji na ono protiv čega se boreitalijanske jedinice za antikvitete. Suparništvo izmeñuFjorela i Tatona nije se ogledalo samo u spoljnomizgledu. Fjorelo je za Dalingovog partnera jednom rekao

da je „američki consigliere organizovanih kriminalnihgrupa koje se bave trgovinom starinama\".*( Ital: consigliere- savetnik. Misli se na savetnike kakve uobičajeno imaju američkimafijaški bosovi. (Prim. prev.)) „Silenzio!\", viknu sudski izvršitelj i ručnimzvoncetom pozva na tišinu i početak ročišta. Bez uvoda,sudija podiže papire pred sobom. „Član četrdeset četiri italijanskog Zakona o baštiniiz 1939. godine zabranjuje neovlašteno iznošenjeistorijskih predmeta iz Republike Italije. Ministarstvokulture tvrdi da artefakti iz zbirke u posedu optuženogpripadaju Državnom arhivu. Je li tako, sinjor Fjorelo?\" „Tako je, gospodine sudijo.\" Fjorelo ustadegledajući poslednje zabeleške koje je držao u ruci.Zakorači ka sredini sudnice, pa beleške spusti na drvenipult ispred sudije. „Mogu li da pozovem prvog svedoka?\" Sudija potvrdno klimnu glavom i zavali se u stolicu. Čuvši svoje ime, Emili ustade s mesta pored Fjorelai smesti se za govornicu za svedoke. Skinula je naočari iprekrstila ruke. Delovala je sabrano i profesionalno.Džonatan se priseti poslednje prilike kad je nasamo biosa Emili. Sedela je na ivici njegovog uzanog kreveta uAkademiji, naga od pojasa naviše, i s osmehom mučitala jednu strofu Ovidijeve erotske pesme nalatinskom. Džonatan se uhvati za greben nosa i uze razbacanebeleške, pokušavajući da se ponaša što prisebnije. „Ne mogu da verujem\", promrmlja. „Ni ja\", isceri se Mildren. „Sva sreća što sesvedočenje ne meri seksepilom, zar ne?\" „Hoćete li, molim vas, reći svoje ime i zvanje?\", rečeFjorelo. „Doktor Emili Travija\", odgovorila je. „Zamenikdirektora Meñunarodnog centra za konzervaciju uRimu.\" Fjorelovo ispitivanje doktorke Travija uspostavilo je

ritam pitanja i odgovora koji su potvrñivali njenustručnost - doktorirala na Univezitetu Sapijenca,dobitnica Nagrade Rima, koju Američka akademija uRimu svake dve godine dodeljuje samo jednomitalijanskom državljaninu, napredovala uMeñunarodnom centru od mesta asistenta do zamenikadirektora.Fjorelo se odmaknu od pulta i preñe na pitanja odogañajima vezanim za rad njenog konzervatorskog timau Jerusalimu. Zamolio je doktorku Travija da objasniterenski rad tima na ispitivanju Brda Hrama.„Moj tim konzervatora iz Rima stigao je u Jerusalim2007. zbog navodnih arheoloških uništavanja kojeUprava Vakufa vrši ispod Brda Hrama.\"„Uprava Vakufa?\", upita Fjorelo.„Naziv potiče od reči vakuf, što doslovno značizadužbina'. Vakuf je verski zemljišni trust koji BrdomHrama u Jerusalimu upravlja od 1187. godine. Našakancelarija je saznala za neovlašteno iskopavanje i našapočetna istraga otkrila je gomile šuta u maslinjacimaKedronske doline u podnožju Brda Hrama.\" Emili jeispričala kako je njen tim, poput preneraženih lekarakoji pregledaju bojno polje na kojem nema preživelih,pretraživao nagomilane ostatke i pronalazio parčićegrnčarije iz biblijskog doba i izlomljene krstaškeamajlije. „Tamošnji manastir je potvrdio da je šutbuldožerima odlagan usred noći.\",,I stupili ste u vezu sa Upravom Vakufa?\"„Da. I kao što smo i očekivali, nismo dobili nikakavodgovor.\"„Očekivali ste da će vaš rad na očuvanju proćinezapaženo?\", Fjorelo se pretvarao da je iznenañen.„Uprava Vakufa budno pazi da nemuslimani neposećuju izvesne delove Brda jednako kao što su nekadu carskoj Kini mandžurski sveštenici sprečavali običnesmrtnike da uñu u Zabranjeni grad. Ukoliko smo htelida ispitujemo ispod Brda, doktor Lebag i ja smo znali da

bismo to morali obaviti bez dozvole.\" „Doktor Sarif Lebag je bio član vaše delegacije?\"Fjorelo se sada približavao svedoku za govornicom naisti način kako se počeo približavati suštini njenogsvedočenja. Dodirnuo je ogradu kao da nudi podrškupripremajući je za razgovor o njenom ubijenom kolegi. „Doktor Lebag je već nekoliko meseci boravio uJerusalimu.\" Emili proguta knedlu. „Činjenica da govoriarapski i poštuje tradicionalne islamske običajeolakšavala je regrutovanje doušnika. Jedan prodavač izMuslimanske četvrti u Starom gradu obavestio ga je omogućem nezakonitom iskopavanju blizu njegove tezgena tržnici začina. Ljudi s bušilicama i pijucima koristilisu ranije napuštena zarñala vrata naspram prodavčevetezge. Doktor Lebag i ja smo posetili tržnicu začina ipregledali vrata. Izgledala bi kao da se vekovima neupotrebljavaju da nije bilo jedne sitnice.\" „ A to je?\" „Na zarñaloj gvozdenoj kvaki stajali su silikonskisenzori za identifikaciju otisaka prstiju.\" „Magistrato !\", pobuni se Taton. „Ovo je sve veomafascinantno, ali u ovom sporu reč je o artefaktu. Postojili ikakva veza...\" „Magistrato, dokazujem vrednost ovih fragmenatana osnovu neobičnog truda da se oni sakriju.\" Magistrato klimnu glavom i dozvoli da se ispitivanjeproduži. Fjorelo nastavi: „Ako je za ulazak kroz ova napuštena vrata bilaneophodna provera otisaka prstiju, verovatno nistemogli da uñete?\" „Ne, ali smo nabavili mapu Jerusalima na kojoj jeoznačena drevna podzemna ulica što se pruža ispodtržnice začina i tačno ispod tih vrata. Narednog jutrasmo ušli u tržnicu.\" Emili je pred sobom jasno videlaprizore o kojima je govorila. „Doktor Šarif Lebag i ja smose obukli kao turisti, a u iscepanim rancima smo nosili

litijumske baterijske lampe, konopac za penjanje iašove. Prodavač, Šarifova veza, dozvolio nam je dapomerimo kamen sa slivnika ispod njegove tezge.Drevna ulica je bila duboko ispod nas, pa smo se do njespustili pomoću konopca. Tu smo zatekli ogromnestubove na kojima počiva savremeni Jerusalim. Svetlostnaših baterijskih lampi odozdo jedva da je dosezala dostropa.\" ,,I tu ste videli ove fragmente?\" „Ne odmah. Na kraju ulice pećina je pretvorena uprostoriju ojačanu čeličnim gredama. Tu se nalazilanajsavremenija arheološka oprema, uključujućistaklenu vitrinu s kontrolisanim nivoom vlažnosti začuvanje originalnih svitaka i pergamenata. Digitalniprikazi renesansnih rukopisa na grčkom i latinskom bilisu okačeni na zidove pećine s nalepnicama na kojima sunavedene godine iz kojih potiču stranice.\" „Jesu li nalepnice identifikovale izvor teksta?\" „Jesu. Na svim stranicama su se nalazili odlomcikoje su pisari prepisali iz dela Josifa Flavija. U srediniprostorije, na staklenom stolu pod lampom s optičkimvlaknima, ležali su mermerni fragmenti. I Šarif i ja smoartefakte smesta prepoznali. Bili su to fragmentiMermerne mape\" - pokaza na fotografiju artefakata nastalku - „ovi fragmenti Mermerne mape.\" „Jesu li bili označeni?\" upita Fjorelo. „Jesu\", odgovori Emili. ,,'Archivio di Stoto'.\" „Rimski državni arhiv\", zamišljeno reče Fjorelo. ,,Ivideli ste još jedan natpis na fragmentima?\" „Šarif... doktor Lebag, izvinite... identifikovao jenatpis na poleñini.\" „Šta je pisalo?\" „Isto što i na ovim fragmentima. 'Tropaeum JosephoIllumina'.\" ,,I šta se onda dogodilo, doktorko Travija?\" „Odozgo, s tržnice, začuo se pucanj. Jedan jedinipucanj. Kroz ulične rešetke videli smo da na tržnici

začina nastaje metež. Šarif i ja smo se vratili na mestoodakle smo se spustili i pomoću vitla koje smo učvrstiliza slivnik, on me je podigao ponovo do tezge na tržnici.\"Emili proguta knedlu prisiljavajući se da ostanepribrana. „Izašla sam iz slivnika i ugledala prodavčevenoge, baš kako je i ranije sedeo za tezgom. Izvukla samse ispod stola i\" - Emili načas zastade - „videla sam dasedi, presamićen preko stola, širom otvorenih očiju.\"Emili zažmuri, zamišljajući prizor, sećajući se kako muje krv iz sredine čela curila u žutu hrpu mlevene slačice.Emili pogleda Fjorela. „To je poslednje čega se sećam prenego što sam od udarca izgubila svest.\" „Kada ste se osvestili?\" „Sat kasnije. U katoličkoj bolnici izvan KapijeDamask. Doživela sam težak potres mozga i časnasestra mi nije dozvolila da odem dok to nije odobrioslužbenik Izraelskog nadleštva za starine. Niko nije imaovesti od doktora Lebaga. Smesta smo se vratili uMuslimansku četvrt da ga potražimo.\" „Vratili ste se do tezge?\" „Da, ali nije bilo ni traga od mrtvog prodavca ni odnjegovog stola. Tezga gde smo se Šarif i ja spustili bila jeprazna. Obližnji prodavci tvrdili su da tu danima nikognije bilo. Pokazala sam službeniku zarñala vrata, alisilikonskih senzora više nije bilo. U stvari, vrata su sadapomalo visila sa šarki i moglo se proći.\" Emili se sećalakako su joj se mišići u nogama naprezali dok je otvaralavrata i žurila niz dugi niz strmih kamenih stepenika.Podstaknuta naglim naletom straha, potrčala je upećinu u koju su ušli svega nekoliko sati raniije. Sećalase prodorne jeke kojom joj je pećina uzvraćala dok jedozivala Šarifa. ,,I šta ste zatekli, doktorko Travija?\" „Prostorija je bila prazna. Dugi čelični stolovi sunestali, kao i kopije rukopisa koji su prekrivali zidove.Nije bilo ni ormana. Ni mermernih fragmenata. Sve jenestalo, prostorija je bila ogoljena...\" Emili zastade.

Setila se kako je na podu spazila jezivi trag krvi, gustepoput crvene boje nanesene jednim potezom četke. Krozuličnu rešetku odozgo dopiralo je dovoljno svetlosti dase na podu uoči jedan komadić veličine kockice, nalikparčetu belog mermera. „Bio je tu jedan delić\", reče sećajući se kako jeblistao pred njenim nogama kao da je očišćenružičastom zaštitnom smolom. Kao da je nagoni nekastrana sila, podigla ga je i držala na dlanu. Okrenula jedrugu stranu i ugledala pramičak crne kose. Od šoka jezadrhtala, noge su je izdale i srušila se na pod. „Istražitelji Ujedinjenih nacija\", reče Emiliprekidajući ćutanje, „zaključili su da je sa Šarifovelobanje, deo potiljačne kosti i mozga kuda je izašaojedan jedini metak.\" 9 Početkom osamnaestog veka u sedištukarabinjerske Službe za očuvanje italijanskog kulturnognasleña nalazio se teološki fakultet. Poznobaroknagrañevina sada je pripadnicima ove elitne jedinice bilapoznata kao Komanda. Jutarnje sunce probijalo se uzamračenu konferencijsku salu na šestom spratu, aporučnici su posmatrali kako comandante Profeta stupau plavičasti snop svetlosti projektora. Na ruci je imaozavoj - u sinoćnoj eksploziji poseklo ga je odletelo parčedaske. Policajci, i dalje u uniformama potamnelim odpepela, ćutke su sedeli za stolom. Profeta je trljao rame. Bolničari su ga doneli ubolnicu, lekari su čitave noći pravili njegove rendgenskesnimke kao da je grčki kuros sumnjivog porekla.*( Grč.:kuros - doslovno, mladić. Statua mladića tipična za grčko vajarstvo.(Prim. prev.)) Iako ništa nije slomio, lekari su se protivilinjegovom odlasku i želeli da obave dalja ispitivanja.Profeta se nije obazirao na njihove savete i u zoru sevratio u Komandu. Znao je da im vreme ističe.

Laboratorija još nije javila nikakve podatke o lešu.Pošto im je bilo preko potrebno da se psihički opuste,poručnici su se zabavljali stvaranjem sopstvenog mita opronañenoj ženi. „Princeza od pristaništa\", čuo je Profetakako je nazivaju. Mlañi policajci su se kladiliprocenjujući njenu starost, a pobednika će odlučitirezultati do kojih će doći laboratorija. Na ekranu se pojavi prvi slajd - uvećana fotografijaženskog leša uronjenog u gustu tečnost u drevnomstubu. Snimljeno iz podnožja sarkofaga, ženino nagotelo je na oštroj digitalnoj slici delovalo još životnije. „Kasno sinoć pored napuštenog trgovačkog doka uČivitavekji naš tim je otkrio ovu žrtvu, ženu, otprilikepoznih tridesetih godina, a uzrok smrti su, izgleda,razderotine na njenom trupu. Počinioci su prikriliubistvo uverljivo oponašajući drevni pogreb korintskedevice.\" „Korintske device?\", upita Brandizi. „Drevni običaj po kojem su osvajači ratnezarobljenice vraćali u njihov grad i doslovno ihsahranjivali u stubovima. Nazivane su korintske device.\" „Varvarski\", dobaci neki policajac. „Nije slučajno što žlebovi korintskih stubova još idanas oponašaju prevoje ženske toge, kad su sesahranjivale u njima\", reče comandante, „niti što jonskikapiteli podražavaju frizure žena iz prvog veka.\" Profetaje znao koliko se obrednih tajni krije u klasičnojarhitekturi. Univerziteti su svoje zgrade ukrašavalipervazima od jaja, strelica i kandži, ne shvatajući da bisvaki drevni Rimljanin te simbole prepoznao kaoobeležja paganskog prinošenja žrtve. „Može li ovo biti obredno ubistvo?\", upita jedanpolicajac. „Obred inicijacije koji je otišao predaleko?\" „Moglo bi biti\" reče Profeta. „Neko je pažljivoproučio drevne običaje, sve do pojedinosti poputemulzija korišćenih u starom Rimu. Podvala jepripremljena bolje od svih koje sam dosad video. Molim

sledeći slajd.\" Profeta klimnu glavom prema začelju prostorije.Sledeći slajd prikazivao je raskošno ilustrovane stranicepergamenta rasute po podu skladišta. „Našli smo na desetine ovakvih stranica. Potiču izrukopisa starog stotinama godina. Gotovo sve bi bileveoma dragocene, naročito ova iz petnaestog veka\" -Profeta pokazivačem dodirnu ekran - „da ih neko nijepraktično obezvredio.\" Sada se na novom slajdu ukrupnom planu video tekst. Originalni kitnjasti rukopisbio je prepun znakova, zagrada i zaokruženih slovaupisanih penkalom. „Neko je obeležavao tekst, neštoistraživao. Je li iko primetio šta je zajedničko svim ovimstranicama?\" Comandante nikad, čak i kad je bilo malo vremena,nije propuštao priliku da objasni istorijski kontekst iusavrši istražne veštine svojih policajaca. Neprestano ihje i strogo podučavao antičkoj istoriji u tolikoj meri dasu njegova predavanja postala čuvena u Interpolovimjedinicama za antikvitete. Profeta stade pored ekrana na kojem se videla slikas projektora, pa na školskoj tabli iza svojih leña napisavelikim štampanim slovima. JOSIF FLAVIJE, 37-IOO. G.N.E. „Josif Flavije\", reče Profeta pokazujući nailustrovani rukopis na ekranu. „Pogledajte kako je prvoslovo na svakoj stranici ukrašeno malim crtežom gradau plamenu, koji prikazuje zapaljene kule jerusalimskihzidina posle rimske opsade. Josif Flavije je kao očevidacnapravio ključni zapis rimskog osvajanja Jerusalima,poznat kao Bellum Iudaicum, „Judejski rat\". Smesta jepostao najtraženiji spis drevnog sveta i vekovima supravljeni prepisi ovog dela. Do renesanse je, s izuzetkomBiblije, Josifova istorija bila najčitaniji tekst uZapadnom svetu. Stranice rukopisa koje smo zatekli u

skladištu\" - Profeta pokaza na ekran - „sve do jedneistrgnute su iz dragocenih izdanja Josifovih dela, odsrednjovekovnih rukopisa do renesansnih stranica. Svesu prepisivali različiti pisari, sve su iz različitih vekova ina raznim jezicima, ali sve su prevodi dela jednog teistog istoričara iz prvog veka. Kao da su se verzijeprepisa iz različitih vekova poredile kako bi se u tekstunešto pronašlo.\" Profeta načas zastade i pogleda po prostoriji. „Ako su oni za kojima tragamo istraživali drevnogistoričara Josifa Flavija...\" Policajci su dovoljno dobro poznavalikomandantove metode, pa u horu graknuše: „Onda moramo i mi.\" Profeta ponovo obrati pažnju na rukopise naekranu. „Šta još znamo o ovom drevnom piscu?\" „Sorcio !\", reče Brandizi, što u dvorani izazva prekopotreban smeh. Cinkaroš, pojam jedinstven uorganizovanim kriminalnim porodičnim grupama skojima se karabinjeri bore u surovijim delovima Tore delGreka, kod Napulja. „Izdajnik.\" Profeta potvrdno klimnu glavom. „To jepopularno stanovište. Josifov brzi uspon od ratnogzarobljenika do rimskog grañanina ukazuje na dogovorpostignut prilikom njegovog hvatanja. Još zagonetnije su okolnosti Josifove predajeopisane na stranici rukopisa koju vidite na ekranu.\" „Mislite na trenutak kad su svi ostali vojnici uJosifovom odredu odlučili da radije izvrše samoubistvonego da ih uhvate?\", upita Brandizi. „Tačno\", reče Profeta. „Zamislite da je Josif biozapovednik i vodio svoje vojnike ne bi li zaustaviorimsko napredovanje prema Jerusalimu. Ali kad surimske snage stekle taktičku prednost nad njegovimodredom, Josif i njegovi ljudi su bili opkoljeni. Ljudi podnjegovim zapovedništvom pretili su da će ga ubiti ako se

preda. Stoga je Josif predložio da svi izvrše samoubistvo.Kockom su odredili ko će koga ubiti.\" Profeta jelaserskim pokazivačem pokazivao svaki red na slajdu iprevodio tekst: „Ubijte mene\", reče Josif Flavije, „ali najpre dabacamo kocku i poubijamo jedan drugog. Ko prvi izvučestradaće od ruke sledečeg koga kocka odredi i takoredom do kraja kako sreća odluči...\" Bez oklevanja, svakije čovek pružio vrat da ga onaj sledeći poseče. Ali Josif-hoćemo li to pripisati božjem proviñenju ili jednostavnosreći? - ostade živ...*( Josif Flavije, Judejski rat, III, 8, 7. (Prim.prev.)) „I tu leži suština zagonetke Josifa Flavija\", rečeProfeta. „Kako je on poslednji preživeo?\" „Podseća me na Josifov problem u informatici\", rečeProfetin tehnološki direktor, poručnik Lori Kopja, ženana samom kraju dugog stola. „Josifov problem?\", upita Profeta. „Bezbednosna dilema u zaštiti kompjuterske bazepodataka. Zaštitni zidovi su uglavnom podignuti s ciljemda digitalni opseg obezbede eliminacijom neovlaštenihkodova. Josifov problem se javlja kad neovlašteni kodprepozna ovaj obrazac pa svaki put može da izbegneeliminaciju.\" Profeta se osmehnu. „Savremeni pojam pogaña suštinu istorijskepolemike o Josifu. Kako je Josif uspevao da svaki putizvuče povoljan žreb? Originalni Josifov problem.\" Platno za projekciju slajdova se podiže, a prigušenasvetla ponovo zasjaše punom snagom. „Kad smo kod tehnologije, Kopja, jesmo li došli dokakvih informacija iz razbijenih računara iz skladišta?\" „Još tražimo, comandante. Pre eksplozije smouspeli da iznesemo samo jedan računar. On imaarapsku tastaturu. Trenutno radimo ninhidrinski testza otiske prstiju.\" „Hard-disk?\"

„Sačuvane su malobrojne sekcije hard-diska.Verovatnoća da ćemo doći do podataka veoma je mala.\" „Dalje, Brandizi. Jesmo li otkrili ikakvu aktivnostna pristaništu blizu skladišta? Ima li svedoka?\" „Nikog živog, comandante. Poslednja prijavljenaaktivnost na pristaništu bio je projekat konzervacije prenekoliko meseci. Rimska osmatračnica iz trećeg veka,mala kružna grañevina pored skladišta.\" „Dalje, Rufio, forenzički nalaz?\", reče Profeta, alizastade načas pa se ponovo obrati Brandiziju. „Kad bolje razmislim, nabavi spisak svih koji suuključeni u taj konzervatorski projekat, Brandizi.Donatori, osoblje.\" Profeta se obrati Rufiju.„Forenzičari?\" „Našli smo nekoliko izgorelih opštinskih propusnicas imenima\", odgovori Rufio. „Falsikovane ili ukradene?\", upita Profeta. „Još je rano da se kaže\", uzvrati Rufio. „Prilično suoštećene u eksploziji, comandante.\" „Ljudi koji vode tu sigurnu kuću bili suprofesionalci\", reče Profeta, vraćajući se školskoj tabli ikuckajući po njoj pokazivačem. „ A ko god da je tuoperaciju vodio, nije zainteresovan za istoriju uakademskom smislu. Josifa su proučavali s veomapraktičnim ciljem.\" Sastanak se završio, a Profetin prvi poručnikAlesandro Rufio napusti Komandu i krenu Trgom svetogIgnacija duboko uvlačeći dim ručno savijene cigarete. Rufio je bio visok mlad čovek dugih udova, svetlekože i crvene kovrdžave kose koja je jasno ukazivala nanjegovo sicilijansko poreklo. Kao i mnogi Sicilijanci, i onje svetloputost dugovao normanskom osvajanju Sicilijeu jedanaestom veku, ali ovde u Rimu bio je upadljiviji.Brzo je išao sporednim ulicama, često skrećući kako bise uverio da ga niko iz Komande ne prati. U svakojuličici tražio je telefonsku govornicu. Nareñeno mu je da

telefonira iz javne govornice. Razlog za to mu je biodobro poznat - karabinjeri su metodom slučajnoguzorka nadzirali mobilne telefone kako bi prisluškivaliorganizovane kriminalne grupe, o čemu se nije mnogopričalo. Iz Ulice Korzo skrenuo je u mali prolaz, ni metarširok. Namerno je odabrao govornicu u kojoj se čujejutarnja saobraćajna gužva - svi prislušni ureñaji,kakvima raspolažu karabinjeri, u kabini bi bilibeskorisni kad sirene zatrešte. Nareñeno mu je da zove na račun primaoca poziva idat mu je broj u inostranstvu. Broj je bio u Egiptu,najverovatnije u Kairu, ali je znao da je to, naravno,samo centrala. Nervozno je stajao u poluotvorenojkabini, a na metalnoj slušalici hvatao se mraz odnjegovog ubrzanog daha. Začu signal, najpreneravnomeran, a zatim ujednačen, a onda se ništa niječulo dok se poziv prebacivao nekud drugde. Iznenadniškljocaj prekide zvonjavu. Neko se javio. „Digao si skladište u vazduh\", gnevno reče Rufio, neobazirući se na jačinu sopstvenog glasa, ,,a ja sam jošbio unutra.\" 10 Mauricio Fjorelo se vratio do pulta gde je započeoispitavanje svedoka. „Magistrato, bila su potrebna čitava pokolenja daovi fragmenti Mermerne mape preñu čitav krug crnihtržišta arapskog sveta i zapadne Evrope da bi senedavno, zahvaljujući anonimnoj pozajmici, ponovoobreli u Kapitolskom muzeju. Daling i Pirs će za porekloovog artefakta ponuditi neubedljivo i izmišljenoobjašnjenje, kako to čine i svi ostali beskrupuloznidileri. U svojim podnescima će pokušati da vas uvere daje ovaj artefakt bezbedno dremao na neznanomženevskom imanju ili u nekoj privatnoj francuskoj zbirci

pošto je iz Italije iznet, kakve li slučajnosti, baš pre nošto je naš zakon o antikvitetima 1902. godine stupio nasnagu. Ali ovog puta im ne smete verovati, magistrato.Ovi fragmenti Mermerne mape napokon su se vratili uRim. Za razliku od hrabrog službenika Ujedinjenihnacija doktora Šarifa Lebaga, oni su preživeli putovanjekroz žestoke vode nezakonite trgovine antikvitetima. Nesmemo dozvoliti da doñu u opasnost i ponovo krenu natakvo putovanje.\" Kad je Fjorelo seo, sudija se nagnu i napravinekoliko kratkih beležaka. Emili je s mesta za svedokeosmotrila sudnicu. Podigavši glavu, u gornjem nivougalerije primeti jednog starca. Sedeo je sam u posled-njem redu na balkonu, u iznošenom smeñem kaputu, skačketom. Jedva i da se primećivao dok je odozgo pratiodešavanje u sudnici. Sudija sa svog mesta glavom dade znak BrusuTatonu. Taton ustade da započne unakrsno ispitivanje.Sačekao je da zavlada tišina dok je prilazio svedoku. „Ovi čuvari Brda Hrama, Uprava Vakufa, tako sezovu, zar ne? Koliko godina je Brdo Hrama pod upravomovog islamskog trusta?\" „Kao što sam rekla, od muslimanskog osvajanjaJerusalima 1187. Od Saladinove pobede nad RičardomLavlje Srce.\" ,,I kazali ste da niste imali njihovu dozvolu zaulazak u podzemnu dvoranu koju ste otkrili.\" Taton jekoračao. „Je li to tačno?\" „Pokušali smo da stupimo u vezu...\" „Odgovorite, dottoressa, jeste ili niste.\" „Nismo dobili formalnu dozvolu od Vakufa.\" „Dakle, neovlašteno ste ušli?\" „Prigovor, magistrato !\", reče Fjorelo. „Je li sve tobitno za identifikaciju fragmenta koju je obaviladoktorka Travija?\" „Veoma je bitno, magistrato. Ova svedokinja jeprekršila bezbrojne zakonske propise ušavši u područje

ispod Brda Hrama. Saglasno Ujedinjenim nacijama,Brdo Hrama možda leži u srcu Jerusalima, ali je i daljepod jordanskom upravom. Zašavši iz IstočnogJerusalima u utrobu Brda Hrama, svedokinja je sramnonarušila meñunarodno pravo. Njeno ponašanje dovodi upitanje njen kredibilitet.\" „Proceda\", reče sudija. Nastavite. „Doktorko Travija, optužili ste Upravu Vakufa daobavlja nezakonita iskopavanja ispod Brda Hrama. Je lito tačno?\" „Jeste.\" „I da je ta prostorija koju ste otkrili nekakopovezana s tim iskopavanjima?\" „Videli smo topografske mape s prikazima raznihslojeva arheoloških nivoa Brda Hrama.\" „Kako onda objašnjavate prisustvo fragmenataMermerne mape? Očekivali bismo mermernu mapudrevnog Jerusalima, a ne Rima.\" „Ja samo izveštavam o onome što sam videla.\"Emili uzdahnu, iznervirana. ,,A videla sam upravo ovadva fragmenta\", reče pokazujući fotografiju na stalku usredini sudnice. Fjorelo klimnu glavom, zadovoljandramskim efektom. „Videla sam ih tamo pod savršenimsvetlom, osvetljene lampom za ispitivanje.\" „Koliko dugo?\" „Molim?\" „Koliko dugo ste bili u ovoj podzemnoj prostoriji?\" „Sve pojedinosti sam dala službenicima Ujedinjenihnacija koji su istraživali smrt doktora Lebaga.\" „A, da\", reče Taton. „U redu.\" S Dalingovog stola onpodiže debelu fasciklu s izveštajem o internoj istraziUjedinjenih nacija. „Po vašoj ličnoj proceni, dottoressa\" - Taton jeobilazio pult za svedoke - „nepuna četiri minuta i onda\"- govorio je tiše pošto joj je bio sasvim blizu - ,,BAM!\"viknu. Svi u sudnici poskočiše. „Neočekivan je bio, zar ne? Onaj pucanj koji je

prekinuo vaše ispitivanje?\" Emili ništa ne reče, zureći kao da gleda krozTatona. „Jedan jedini pucanj, a zatim metež na tržnici, nasuku, iznad vas. Istraga Ujedinjenih nacija o smrtidoktora Lebaga ukazuje da je prodavač ubijen zato štovam je pomagao. Ma ko da je ubio njega, a potom idoktora Lebaga, učinio je to kako bi iz podzemnedvorane uklonio predmete koje tvrdite da ste tamovideli. Je li to vaš stav?\" „Jeste.\" Emili se ukruti. „Verujem da se pročulo danam je prodavač pomogao.\" „I sigurni ste da ste videli ove fragmente Mermernemape? Za mnoge fragmente te drevne mape i dalje se nezna gde su.\" Taton priñe mestu za svedoke. Govorio jeravnodušno. „Zar nije istina da postoje mnogi fragmentiMermerne mape koji bi izgledali\" - otezao je svaki slogda bi ih još više naglasio - „upravo\" - zastade - „poput\" -ponovo zastade - „ovih?\" „Ali natpisi na fragmentima\", odgovori Emili.„Identični su kao oni koje sam videla u Jerusalimu.\" Džonatan se nagnu napred, napravivši podsvestan,zaštitnički pokret, kao da je Emili njegov svedok. Emilije pogrešila. Nije trebalo da upotrebi reč „identični\". „Identični ?.\", upita Taton, naglasivši reč kao dasvet od nje zavisi. „Ali nisu identični, čak ni po vašemsopstvenom priznanju, zar ne, dottoressa ?. Fragmentkoji ste vi opisali imao je natpis\" - Taton se teatralnozagleda u svoje beleške - „'Archivio di Stato', zar ne? Naovom fragmentu nema takvog natpisa.\" Fjorelo skoči sa svog mesta nastojeći da spase svogsvedoka. „Magistrato, podneli smo iskaz veštaka u kojem senavodi da je poleñina fragmenta nedavno namernosastrugana. Je li ovo nadmudrivanje neophodno?\" Emili se promeškolji za pultom za svedoke: prviznak nelagode.

„Sasvim neophodno, magistrato!\" Tatonov baritonzvučao je prijatno, gotovo prijateljski. „Oprostite miprostodušnost, ali rekao bih da je svedok ove artefaktepomešao s nekim sličnim. Odista, već je dovoljno čudnoi pomisliti na fragment drevne mape Rima ispodJerusalima, a sada, nemati ni fizički dokaz za to?\" Sudija klimnu glavom dajući znak da je ovakvoispitivanje prihvatljivo. Taton podiže ruke kao da je spreman da seusprotivi. Ali Džonatan je znao da je to samo predstava ilažna ljubaznost. Već je osvojio poen kod sudije. „Još samo nekoliko pitanja, doktorko Travija.\"Taton se približavao, kružeći poput ajkule, i odlučivaogde će zadati najveću ranu. „Sutra se ovde u Rimuodržava sastanak Odbora za svetsku baštinu, zar ne?\" I ovo jedno pitanje Džonatanu je jasno govorilo daEmili može da očekuje gadan trenutak. „Da\", reče Emili pogledavši Fjorela. Fjorelo klimnu glavom, pokazujući da je njenaiskrenost valjana strategija. „Podneli ste predlog Odboru da se navodnonezakonito iskopavanje ispod Brda Hrama istraži?\" „Tražila sam dozvolu Odbora da se arheološkiinspektori pošalju ispod Brda Hrama s obzirom načinjenice koje smo prikupili u Jerusalimu.\" „Ali koje činjenice postoje?\" uzvrati Taton. „Nemateni jedan jedini dokaz da Vakuf vrši arheološkorazaranje...\" Taton naglo zaćuta, gledajući je pravo u oči.„Izuzev možda jednog?\" „Ako pokušavate da nagovestite da koristim ovajincident...\" „Ne nagoveštavam ja ništa\", uzvrati Taton veomaodlučno. „Nameravam da vam otvoreno kažem.\" Tatonse nasloni na pult za svedoke kao da daje savet.„Ponekad ono za čim žudimo nije istina, već zago-netnost nečeg većeg.\" Sve je glasnije govorio. „Većezavere kojom želite da opravdate sopstvene tragične

greške. Činjenica je da ovi fragmenti nisu oni koje stevideli u Jerusalimu, zar ne?\" Njegov brižni, gotovoočinski ton je postepeno bledeo. „Jedan naš kolega, bivšidobitnik Nagrade Rima upravo kao i vi, proučio je ovefragmente i zaključio da bi se za pedeset ili stotinudelova te drevne mape lako moglo pogrešno pomisliti dasu upravo ova dva. Rekao nam je da su stotine takvihdelova rasute po muzejima širom sveta.\" Emilin pogled se polako pomeri na Džonatana.Izraz gañenja koji joj se video na licu bio je tolikoneočekivan, toliko otvoren da se Džonatan trže.Trenutak kasnije ponovo je gnevno pogledala Tatona,ništa ne rekavši. Fjorelo ju je upozorio - ne sme izgubitiživce. „Ne postoji ni jedan jedini dokaz nezakonitogiskopavanja.\" Taton se namršti, vidljivo se pretvarajućida je razočaran. „Stoga ste izmislili sjajnu teoriju, zarne? Teoriju po kojoj je naš klijent ukradeni artefaktnekako pribavio od onih koji su ubili vašeg kolegu.\"Krenuo je ka svom mestu. „Ali ovde ne postoji nikakvazavera. Nikakav veliki savez kartela umešanih u krañeantikviteta.\" Naslonio se na sto. „Postojala je samo jedna odluka.\" Taton napravidugu stanku. Džonatan je znao da se Taton sprema dazada kobni udarac. „Vaša odluka da nezakonito uñetepod Brdo Hrama, a nju su životom platili nedužnipijačni prodavač i službenik Ujedinjenih nacija, koji vamje uz to bio i prijatelj. I sada, da biste sebi oprostili,ophrvani osećanjima, stvorili ste...\" „Ja nisam ophrvana osećanjima, gospodineTatone\", mirno ga prekide Emili. „Objasnila samčinjenice najbolje što sam umela.\" U glasu joj se osećalaoštrina. Fjorelo podiže ruke iznad stola dajući joj znak da sepovuče. Osećao je da se Emili sve više nervira. Neupadaj u zamku koju ti postavlja, upozoravao je njegov

pokret. „Vi jeste ophrvani osećanjima\", odgovori Taton.„Toliko ste ophrvani osećanjima da ste izmislili teorijukako ispod površine ovog fragmenta leži nekakvoizgubljeno značenje.\" Sada je bio sasvim ozbiljan isumnjičavo ju je posmatrao. „Sve samo da opravdatesvoja sopstvena osećanja!\" „Osećanja?\", reče Emili, ključajući od besa. „Reklasam vam činjenice!\" Ali sada je njen glas odzvanjao isuviše glasno za uljudno ponašanje koje nalaže sudnicai potvrñivao upravo ono što je Taton tvrdio od samogpočetka. „I ne, nisam izmislila teoriju. Neko iz mog timaje mrtav, i tu nema ničeg teoretskog!\" Njen prodorni glasodjekivao je sudnicom. Sudija udari čekićem. Za stolomUjedinjenih nacija Fjorelo čujno uzdahnu. „Ponašanje, dottoressa\", došapnu joj sudija blagiprekor, ali shvatajući bol koji je Taton vešto, s razornomprepredenošću, uspeo da razotkrije. „Nemam više pitanja, magistrato\", reče Taton. 11 Spuštajući se sve dublje u utrobu Brda Hrama,Saladin i Čanari stadoše na uzani kameni akveduktokružen tamnom provalijom. Kanalom je tekao curakvode. „Akvedukt\", reče profesor dodirujući vodu. „Baškako je opisano u biblijskim tekstovima. Akveduktkorišćen za svakodnevno očišćenje i prinošenje žrtavakoje su izvodili sveštenici na oltaru.\" Na kraju akveduktskog mosta tlo se širilo u tunel sdrevnim stubovima velikim poput stabala sekvoje. „Ovi stubovi su stariji od Drugog hrama, koji jepodigao Irod\", reče profesor. „Pogledajte asirski stilgradnje i neobrañene tragove mistrije.\" Profesor seosvrnu. Oči su mu blistale od uzbuñenja i neverice. „Onisu iz Prvog hrama, koji je sagradio Solomon, i potiču iz

osmog veka pre nove ere. Irod mora da je ove stuboveupotrebio da podupre temelje Drugog hrama,podignutog na ostacima Prvog.\" Znao je da je već iotkriće ovih stubova dovoljno za uspešnu karijeru.Arheoloških ostataka iz doba Solomona bilo je izuzetnomalo, naročito pošto se smatralo da vrh skiptra u oblikunara od slonovače, jedini predmet iz Prvog hrama kojipostoji u Muzeju Izraela, nosi krivotvoreni natpis naaramejskom. Profesor Canari je znao da Vakuf koristinedostatak dokaza kako bi doveo u pitanje čak i samopostojanje biblijskog hrama.Ispred njih su sleva i zdesna ležale ogromne hrpešuta izmeñu kojih je ostavljen samo uzani prolaz.„Ovo kamenje je iz asirske opsade Prvog hrama715. godine pre naše ere\", stenjao je od napora profesorČanari penjući se preko velikog stuba što je preprečioprolaz. Nespretno se prebaci preko stuba, ispustivši izruku velike skice. Divio se gromadama duž prolaza ipokušavao da uporedi prostor u kojem se zatekao scrtežima napravljenim prema arheološkimpretpostavkama o tome šta leži ispod Brda Hrama.Njegove kolege su i dalje raspravljale postoje li uopšteovi tajni prolazi, a on, eto, tuda korača. U ovakvimtrenucima Čanari bi se setio zašto je doputovao uJerusalim. Bez dozvola i budžeta, Saladinova tajnaiskopavanja ispod Rima i Jerusalima omogućila suprofesoru da prkosi birokratiji sklonom rimskomarheološkom načelniku, koji ga je prognao u bibliotekukao u zatvor.Iza kamenja se podzemni tunel naglo završavaovisokim zidom od nabijene zemlje.Čanari osmotri pergamentsku mapu pa zid.„Ovaj tunel se urušio u zemljotresu 1202. ipreprečio ulaz u Kraljevsku dvoranu.\"„Kraljevska dvorana\", reče Saladin. „Bićete prviarheolog koji će potvrditi njeno postojanje.\"„Dvorana je pre hiljadu godina pala u zaborav\

,"reče profesor, ushićen. „Josif je opisao ogromnupodzemnu dvoranu ispod Brda Hrama koja je služilakao kamenolom. Odatle se vadio krečnjak za gradnjučitavog Hrama. Navodno ima trista metara u prečniku.\" Saladin dade Ahmedu znak da stane napred.Zamahnuvši iz sve snage, Ahmed zabode pijuk u zid iodlomi veliko parče zemlje. Sledećim zamahom odvalilose još nabijene zemlje. „Iskopavanje kroz ovaj zid moglo bi potrajatinedeljama\", reče Čanari. „Mora da se šut taložio udvorani hiljadama godina.\" „Ponovo\", reče Saladin. Ahmed je udarao u zid. Ruke su mu se kretalepoput zamajca dok je, iz udarca u udarac, sporonapredovao. Zaustavi se da doñe do daha. „Ponovo!\", viknu Saladin. Mladić opet zamahnu pijukom i gvožñe se zaglavi uzidu kao da ga je probilo. Kad je Ahmed s mukomizvukao alatku, mala rupa u zidu propusti tračak belesvetlosti koji obasja tunel. „Nalazimo se trideset metara ispod zemlje\",prošaputa Čanari. „Šta je ovo?\" „Ponovo!\" reče Saladin. Ahmed je zamahivao pijukom, a svaki udarac jeotkrivao novu tačkicu jake svetlosti koja se poputsićušnog sunčevog zraka probijala kroz tunel. Profesorje žmirkao, približavao se, nastojao da proviri kroz rupeu svetlost s druge strane. „Za ime božje, šta li je tamo iza?\" 12 Ročište se završilo, ali je Džonatan ostao da sedi zastolom Dalingovih advokata. Ne rekavši ni reč, Taton seišetao iz sudnice s Mildrenom, koji mu je poslušno nosioaktentašnu. Sudnica se ispraznila. Džonatan je sedeo sam i

zurio u govornicu za svedoke kao da, ukoliko sedovoljno napregne, može poništiti ono što je Tatonupravo učinio. U dnu sudnice se otvoriše vrata obložena kožom.Džonatan se okrenu i ugleda kako Emili ide premapročelju sudnice. U tišini je prošla kroz ogradu koja jedelila galeriju od službenog dela sudnice, i zgrabilafasciklu koju je ostavila pored govornice za svedoke.Okrenula se ne pogledavši ga i pošla niz prolaz izmeñusedišta. „Emili\", reče Džonatan. Zastala je i polako se okrenula. Izraz na njenomlicu u Džonatanu ožive još jednu sliku iz njihoveprošlosti. Bilo je to na Španskom trgu pre sedamgodina. Emili je u polusumraku pozirala lokalnom crta-ču. Pristala je na to samo zato što su prethodno popilipo tri pića na dosadnom koktelu posle predavanja uFrancuskoj akademiji. Crtač, s naočarima na vrhu nosa,zaneto je radio praveći široke poteze po crtačkom bloku.Iznenada počeše da padaju krupne kapi kiše. Crtačpohita da skloni stalak i pruži im nedovršen crtež nakome je Emilino lice, delimično nacrtano, izgledalo kaoda lebdi na papiru. U svojoj nedovršenosti, slika jezračila nekom neodoljivom lepotom. Emilina plava kosa,nacrtana sivim linijama iznad male, lepo izvijene obrve, isvetle tužne oči lebdele su u sivilu crteža. „O, izgledamveoma tužno\", nasmejala se Emili na kiši. Šaljivo jedobacila za crtačem kao da ga izaziva: „Uopšte ne liči namene!\" A sada, posle svih tih godina u njenim tužnimočima video se, gotovo zlokobno, upravo onaj izraz kojije crtač dočarao. „Žao mi je\", reče Džonatan. „Nisam znao da ćeTaton reći bilo šta od onoga.\" Prišla mu je ne govoreći ništa. Usne joj serazdvojiše kao da će nešto reći, ali se predomislila.Smrknuto ga je gledala, a Džonatan se, stojeći ovako

blizu, sećao njenih zelenozlatnih očiju - nalik patini nadrevnoj bronzi, kako je oduvek mislio. Ali sada nisu biletakve. Sada su, potamnevši, odražavale njenoraspoloženje. „Žao?\", reče pažljivo ga gledajući. „Misliš da nisamčula kako si zastupao sicilijanskog kradljivca antikvitetaAndrea Kavetija? I za tvoju sjajnu odbranu posle koje sugrčki sarkofag koristili kao fontanu na nekakvompopularnom mestu u Las Vegasu? Misliš da ne znam dasi postao advokat koji brani ljude od kojih mi štitimo oveartefakte? Misliš da ne znam da si se iz lovočuvarapretvorio u lovokradicu?\" Džonatan na trenutak ništa ne reče. „Emili, prošlo je sedam godina. Pravišpretpostavke...\" „Pretpostavke?\" Emili pokaza na artefakt na srediniprostorije. „Ko god je tvom klijentu prodao ovaj komad,taj je možda i ubio Šarifa. Šarifa, Džone. On ti je bioprijatelj.\" Zakorači ka njemu, a zvaničnog držanjanestade. „Reci mi\", obrati mu se, „šta te je slomilo? Tošto se tunel srušio? Što si izbačen iz Akademije? Što siradio u Metropolitenu nakon što si dobio Nagradu Rima?Ili to što si morao da prihvatiš posao u Sadebijevomskladištu kako bi plaćao školarinu na pravnomfakultetu?\" Napravi još jedan korak ka njemu, neodstupajući. „Još u tebi mogu da nazrem onognekadašnjeg doktoranda, Džone, poput ruševinezakopanog ispod tog skupog odela.\" Još jedan korak. ,,Imožda bi se posle dovoljno kopanja moglo i naslutiti daje sa ðanpaolom u grob otišlo i tvoje junaštvo.\" „Junaci su za mitove!\", reče Džonatan glasnije negošto je želeo. „Ovo je stvarnost, a ti još pričaš o junacima?Moj posao nisu ni mitovi ni junaštva, već pravo.\" „Ovaj slučaj nije običan, Džone. Ima nečeg u timfragmentima.\" „Emili, drevne tajne su bile zanimljiva razonoda napostdiplomskim studijama, ali...\"

„Papa Pavle Četvrti je 1555. dozvole za prodajukatoličkih suvenira na Trgu svetog Petra dao samoJevrejima, pošto je taj posao ispod hrišćanskogdostojanstva. Dozvole su sada prilično vredne jer seprenose s pokolenja na pokolenje rimskih Jevreja.\" „Zašto ste me pozvali?\", upita Emili. „Prošle godine dok ste radili u Jerusalimu, videliste, kako ste rekli, stranice rukopisa Josifa Flavija.\" Tvrdnja, primeti Emili. Prvi koji nije izgovorio rečnavodno, pa čak ni ako u vezi s onim što je doživela uJerusalimu. „Da.\" „Uz vaše dopuštenje\", reče Orvijeti, „voleo bih davam pokažem arhiv odakle su te stranice potekle.\" Emili krenu za Orvijetijem pored trojice teškonaoružanih rimskih policajaca koji su patrolirali okosinagoge. Četvrti je bio na pauzi, naslonjen na čeličnommrežom prekriven prozor karabinjerskog džipa, i pušiocigaretu. Emili je znala da je dvadesetčetvoročasovnasmena bila žalosna mera predostrožnosti još od 1982,kada su maskirani i naoružani Palestinci otvorili vatruna jevrejsku decu koja su izlazila sa službe. Orvijeti je otključao bočna vrata od holandskoghrasta, pa ih, kad Emili uñe, zatvori i spusti debelumetalnu prečagu kao da ojačava utvrñenje. Arhivista i Emili stupiše u hram. Oko pozlaćenogprozora na tavanici visokoj preko trideset metara videose mural duginih boja. Išli su gotovo svečarski nizprolaz, uspeli se uz pet mermernih stepenika do bime,uzdignutog postolja s kovčegom zastrtim plišanimzavesama. Orvijeti, još sitniji naspram veoma dugihzavesa, otključao je malena borova vrata pored kovčega,pa Emili za njim uñe u uzano stubište sa zaobljenimzidovima od armiranog betona. Tesne kružne stepenice koje su vodile u kupolusinagoge podsećale su na stepenište u svetioniku.Orvijeti je stupao iznenañujuće krepko, zastajući samo

povremeno, zadihan, kao da nestrpljivo čeka da gaostarelo telo sustigne. Nije se obazirao na malu bocu skiseonikom koja mu je visila o ramenu. Na zaobljenimzidovima videli su se delovi drevnih grobova shebrejskim natpisima, pa čak i srednjovekovnimsimbolima zodijaka. Zahvaljujući svom radu uMeñunarodnom centru za konzervaciju, Emili je znalada se u tornju nalaze najlepši pronañeni srednjovekovnirukopisni komentari Starog zaveta, čak i pošto susinagogu 1943. opljačkali nemački profesori izEinsatzstab, elitnog nacističkog SS odreda koji je pokraoretke jevrejske rukopise i spise iz bezbrojnih arhivaširom okupirane Evrope. Do dana današnjeg blaga kojačuva arhiv Sinagoge i suviše su dragocena da bi bilaobjavljena u bilo kom javnom katalogu. Vrata arhiva bila su od teške hrastovine optočenelivenim gvožñem. Pravu suprotnost predstavljala jesavremena crna tastatura, ugrañena pored vrata u zid sgipsanim ukrasima. Kad je Orvijeti ukucaosedmocifrenu šifru, čelična reza se otvori uz tihielektronski šum. Ukazaše se knjige poslagane uzatvorene police na tri sprata, a svi behu uzanimbalkončićem meñusobno povezani sa spiralnimstepeništem u samoj kupoli. A ljudi misle da se samo u vatikanske tajne arhiveulazi na poseban način, pomisli Emili. „Imao sam osamnaest godina kad su straniceJosifovog rukopisa ukradene\", poče Orvijeti. „Pomagaosam starijem arhivisti.\" Orvijetijeve oči su bile crvene ivlažne. Prišao je uzanom vitražnom prozoru - pri žutojsvetlosti, lice mu je odjednom izgledalo starije, izboranoi koščato. „Jedan čovek je došao s dvojicom nemačkih oficira.Bio je to dan kada je zatražen otkup za Geto.\" Emili je smesta razumela na šta misli. Septembra1943. godine, za vreme nacističke,okupacije Rima,oberšturmbanfirer Herbert Kapler naredio je da se od

Jevreja koji žive u Getu za trideset šest časova prikupipedeset kilograma čistog zlata. „Redovi darodavaca protezali su se od vrata hramado sledeće ulice. Muškarci i žene darivali su svojeburme, porodični nakit i drugo nasledstvo. Nekiovdašnji sveštenici takoñe su stajali u redu i poklanjalizlato, iako su time svoje živote doveli u veliku opasnost.Ipak nam je nedostajalo još nekoliko kilograma. Poštosu mnogi srednjovekovni rukopisi bili optočenidragocenostima, poslali su me u biblioteku da sasrednjovekovnih tekstova poskidam zlatne kopče ikorice.\" Orvijeti mahnu ka nekoj udaljenoj tački u kupoli,kao da tamo i dalje neko stoji. „Tu sam ga video. Na sebi je imao egzotičnu odeću.Po četvrtastoj crnoj bradi i istočnjačkom fesu shvatiosam da je islamski mula*( Mula - islamski duhovnik nižegranga. (Prim. prev.)). Bio je nizak, možda ni metar i povisok. Naočari za sunce nije skidao čak ni u arhivu. Išaoje pored polica kao da je kraljevsko visočanstvo u poseti,prebirao po koricama knjiga. Pošto su ga okruživalinemački vojnici i mladi profesori iz Berlina, koji su tečnogovorili latinski, hebrejski i grčki, znao sam da je važnaličnost. Nadgledao je nacističke oficire dok supretraživali police.\" Orvijetiju je u ušimajoš odzvanjao glas muškarca koji je govorio nemački sgrlenim bliskoistočnim naglaskom.\" „On je ovamo doveo Ajnzacštab?\" upita Emili. Orvijeti klimnu glavom. „Mnogo godina kasnije\", reče, „istražiteljiJugoslovenskog vojnog suda došli su ovamo, u arhiv.Rekli su mi da je islamski mula bio Hadž Amin elHuseini, veliki muftija jerusalimski od 1926. do 1939.Osuñen je in absentia za ratne zločine, pa su ispitivalisve što bi ih dovelo do njega.\" „'Firer muftija', tako su ga zvali\", reče Emili. Znalaje za ozloglašenog muftiju, najvišeg muslimanskog

duhovnika tridesetih godina u Jerusalimu, koji je tadabio pod britanskom upravom. Gestapo je muftiji daodozvolu da pretrese arhive širom okupirane Evrope. Zarukopisima i artefaktima koji se tiču Jerusalima tragaoje s opsednutošću koja se merila s Himlerovompotragom za Atlantidom. Emili je znala da je antisemitizam velikog muftijeostavio neizbrisiv trag u arapskom svetu. Dok je 2000.godine radila na konzervaciji vizantijske crkve u Gazi,Emili se iznenadila saznavši da je na teritorijama podpalestinskom vlašću na listi najprodavanijih knjigašesta po redu Majn kampf, koju je na arapski preveošeik El Huseini. Nikad nije čula da je neki arhivista ilibibliotekar preživeo susret s muftijom. „Zahtevao je da mu donesem najstarije Josifoverukopise u arhivu i stavim ih na sto, što sam i učinio.Nemački profesori su u njima tražili tačno odreñenestranice i iskinuli ih iz njih. Ali muftija je tražio još neštoi zahtevao je da vidi sve skice Koloseuma koje imamo uarhivu.\" Orvijeti se još dobro sećao kako je niski čovekbesneo. „Svaki put kad bi našao stranicu na kojoj behuarhitektonske skice koje nije tražio, cepao bi je naparčiće i kao nekakvu mantru ponavljao reci: 'Ja nećunapraviti Titovu grešku'.\" Orvijeti priñe velikoj knjiziskica koja je ležala na stolu na sredini prostorije. Kožniomot bio je ispucao kao kora drveta, a iz profila je knjigapodsećala na uvezan svežanj osušenih listova. Pažljivo jeokretao lomne stranice dok nije došao do odreñeneskice. „Verujem da je ovo tražio.\" Crtež je prikazivao spoljašni izgled Koloseuma udevetnaestom veku. Jedan luk je bio trošan i obrastaošikarom. „Ovo je crtež iz vremena Napoleonovih arheološkihiskopavanja iz 1809. u Koloseumu\", objasni. „Ono što je Napoleon uradio Rimu ne bih bašnazvala arheologijom\", reče Emili, susprežući svojukonzervatorsku srdžbu. „Arheološka iskopavanja tog

čoveka za vreme okupacije Rima nanela su rimskimiskopinama više štete nego topovi.\" Veoma pažljivo, bezmalo ponizno, Emili je podiglacrtež iznad stone lampe koja je osvetlila gusto tkanjehartije. Sredina skice bila je oštećena vlagom, ali jeostatak bio u dobrom stanju. „Pronašao sam ovo u posleratnim godinama, kad jesinagoga obnavljana, sakriveno u jednoj drvenoj klupi uhramu. Tek tada sam se setio da je prethodni arhivistajedanput spomenuo kako je član Napoleonovogarheološkog tima svoje crteže zaveštao arhivu. Bio je topapski arhitekta ðuzepe Valadijer.\" „Architetto camerale?\" Emili je znala da je ðuzepeValadijer, kao papski arhitekta, početkom devetnaestogveka obavio desetine arheoloških restauracija. „Zašto nebi sve svoje skice ostavio Vatikanu?\" „Mislim da je za vreme iskopavanja u Koloseumupronašao nešto\", reče Orvijeti. „Nešto što je želeo dasakrije od Napoleona, čak i od Crkve. Nešto što je tolikovažno da muftija iz Jerusalima posle dva veka doñe dato traži.\" „Ali i posle svih ovih godina\" - Orvijeti slegnuramenima - „ne znam koji je luk na ovom crtežu.\" Emili pogleda crtež. „Čekajte malo\", reče.„Pogledajte gore, iznad potpornog kamena. Vidite li šta

ovde piše, signore ?\" „Ne piše ništa\", odgovori Orvijeti. „Tačno. Ovaj luk, signore, nema broj. Gotovo svihosamdeset lukova Koloseuma obeleženo je brojevima.\"Emili se priseti svog nedavnog konzervatorskog rada uareni. „Ali ne i gladijatorske kapije kuda su zarobljeniciodlazili u smrt. Ako bismo mogli da ispitamo ispod...\" „Izvinite, dottoressa Travija\", prekide je Orvijetipodižući ruku, „ali ja sam odavno odustao od potrage.Da bi se sasvim shvatilo značenje crteža, tvrdio jeprethodni arhivista, čovek mora\" - zastade - „da veruje.\"Orvijeti posramljeno skrenu pogled. „Rekao je da čovekjoš mora verovati.\" „U šta?\" upita Emili. ,,U to da se Crveno more razdvojilo\", bez oklevanjaodgovori Orvijeti. „Zbog toga i želim da neko drugi uzmeove skice, dottoressa Travija. Bojim se da ja više neispunjavam uslove.\" Prešavši Palatinskim mostom u Trastevere,doktorka Emili Travija se vratila u svoju kancelariju uobnovljenom samostanu iz sedamnaestog veka gde jebio smešten Meñunarodni centar za konzervaciju. Selaje za sto ispod malog polukružnog svoda od cigle koji jenekad natkrivao žitnicu. Kasno jutarnje sunce je krozvisoki prozor osvetljavalo fotografije konzervatorskihprojekata zakačene iznad plastičnog radnog stola kojimsu je snabdele Ujedinjene nacije. Budistički hram izdevetog veka oštećen 2004. u cunamiju. Šiitska džamijau centru Bagdada. Trudila se da ne misli na jutarnjeročište, ali je članak u Herald tribjunu, u koji je zurilačitave noći, i dalje stajao pred njom. DVE GODINE KASNIJE FRAGMENT MERMERNE MAPE POJAVLJUJE SE U RIMU. OČEKUJE SE SVEDOČENJE SLUŽBENICE UJEDINJENIH NACIJA

Rim. Predstavnici italijanskog Ministarstva kulture danas će u sudu raspravljati o poreklu dva fragmenta Mermerne mape koja je neimenovani izvor pozajmio Kapitolskom muzeju. Ministarstvo tvrdi da fragmente treba vratiti Rimu... Muzejska postavka, pomisli Emili. Poslednje dvegodine pretraživala je crno tržište u Londonu i aukcijskekuće u Šangaju pokušavajući da pronañe ove deloveMermerne mape zbog kojih je, verovala je, Šarifnastradao. A pojavili su se u muzeju. Emili umornoprotrlja slepoočnice. „Dottoressa Travija?\" Emili se prenu kad s vrata začu glas. DoktorkaŽaklin Olivije, generalna direktorka Meñunarodnogcentra, nosila je tanku crnu akten-tašnu i crno-žućkastikarirani kaput preko ruke. Kao i obično, stigla je uprostorije Ujedinjenih nacija nakon radnog doručka iuredno se pojavila u kostimu s dvostrukimzakopčavanjem i maramom oko vrata, tamne ofarbanekose savršeno očešljane. Finih aristokratskih crta,spokojnog izgleda učene žene i plemićkog pariškogporekla, direktorka Olivije bila je pravo otelovljenjeugledne ustanove koja se bavi konzervacijomneprocenjivih spomenika civilizacije. Nasuprot njoj,Emili su na iznureno lice padali pramenovi plave kose.Naglo se uspravila, postiñena što ju je ovako elegantna isamouverena ličnost zatekla izgubljenu u mislima. Ali u direktorkinim očima se nije nazirao ninajmanji trag osude, već briga. „Čula sam za vaše današnje svedočenje\", reče. „Znam šta mislite o snazi naših dokaza,direktorka.\" „Ili o nedostatku snage\", reče direktorka Olivijeprekinuvši je. „Emili, znam koliko vam ovaj artefaktznači, pogotovo što se ove nedelje održava i sastanak

Odbora za svetsku baštinu. Nadali ste se da će ovajartefakt spasti vaš trud da dokažete ilegalnaiskopavanja ispod Jerusalima.\" „Potvrñuje ono što smo doktor Lebag i ja videli.\" Žaklin se nasloni na dovratak i gurnu rukavice udžep kaputa. „Ali zar zaista treba da verujemo da je neko započeonerede u Muslimanskoj četvrti Jerusalima da bizaustavio vašu istragu? Da su bili spremni da ubijuŠarifa kako bi zaštitili svoje istraživanje?\" Emili tiho odgovori. „Bili su spremni da ubiju mnogo više ljudi, ne samoŠarifa. Ali se jedino on zatekao dole.\" Doktorka Olivije se blago nasmeši. Izraz koji jetrebalo da pruži utehu očigledno je pokazivao da čak injena upravnica želi da se ovo završi, da njeni službenicinastave dalje, i samo je postigao suprotno dejstvo.Ohrabrio je Emili. Politička celishodnost zbog koje jedirektorka želela da veruje da je Šarifova smrt nesrećanslučaj upravo je podstrekivala onakvu reviziju istorije odkoje je Emili, kao konzervator, naučena da se štiti. „Emili, volela bih da vas mogu nagovoriti daostanete sutra na svečanosti Odbora za svetskubaštinu.\" „Neću ukoliko mi ne dozvolite da na plenarnojkonferenciji iznesem naše nalaze o ilegalnimiskopavanjima ispod Brda Hrama. U suprotnom, večerasse vraćam u Jerusalim.\" „Čarterom Svetskog programa za hranu,pretpostavljam?\" direktorka zakorači iz njenekancelarije, majčinski pripretivši prstom. „Sada stezamenik direktora, doktorko Travija. Treba da počneteda putujete kao zamenik direktora.\" Bat direktorkinih koraka iščeznu niz hodnik, aEmili ustade. Skinula je svoj kaput od tvida s kukice navratima, pritegnula šal i pažljivo uzela skice izNapoleonovog doba koje joj je Orvijeti poverio. Ako

odgovori na pitanja o onim fragmentima Mermernemape leže u Koloseumu, ona će ih pronaći. 14 Comandante Profeta je provukao identiflkacionukarticu kroz ureñaj na ulazu u laboratoriju Komande zaračunarsku forenziku i, u pratnji poručnika Rufija, ušaona staklena vrata. Očuvana tavanica laboratorijeodslikavala je prvobitnu namenu zgrade, koja je ranijeslužila kao jezuitski koledž. Freske na svodu uzdizale suse nad stolovima s kompjuterskim serverimazaplenjenim u ponoćnoj raciji. Rasklopljeni računari izkojih su virile žice podsećali su na operaciju naotvorenom elektronskom srcu. „Sačuvali smo digitalnu sliku, comandante\",ponosno je rekla poručnik Kopja pružajući Profetiodštampani papir. „Potiče s jednog LCD monitora kojismo izneli pre eksplozije.\" „Ali rekli ste da je nasred ekrana rupa od metka\"reče Profeta. „Tačno\", odgovori Kopja, „ali metak koji je prošaokroz ovaj ekran napravio je kratak spoj na LCD displeju,pa je na ekranu ostao hiper-kompresovani zapis.\"Tehničarka pokaza na odštampani papir u Profetinimrukama. „To je bila poslednja slika na ekranu.\" Na papiru se videla crno-bela skica, nejasna, kaoda je fotokopirana kroz polomljeno staklo. Usred slike sevidela rupa od metka. „To su fragmenti Mermerne mape\", reče Profeta.„Izgleda kao da su sastavljali delove drevne mape kakobi rekonstruisali izgled Koloseuma.\" „Comandante!\", reče Brandizi. Uleteo je u prostorijustežući neke papire u desnici, kao da nosi baklju. „Imampodatke o konzervatorskom projektu nedaleko odskladišta na dokovima u Čivitavekji.\" „O konzervatorskom projektu?\", reče Profeta.

„Da, rekli ste da ispitamo konzervaciju male rimskeiskopine na istom doku na kojem je skladište gde smosinoć izvršili upad. Kao što je očekivano, konzervatorskeradove finansirali su Odeljenje za kulturu u Čivitavekji ilokalna turistička organizacija, ali i jedan privatnidonator. Saudijski fond za kulturnu baštinu podnazivom Al Kuds.*( Al-Quds - „Sveti\": arapski prevod hebrejskognaziva za Jerusalim (Ir Ha Kodesh - sveti grad). (Prim. prev.))\"Brandizi pogleda u zgužvane stranice u rukama. „Fond,koji dotira Unesko, osnovan je u Maroku 1998. zaočuvanje islamske kulturne baštine u Jerusalimu'.\" ,,U Jerusalimu?\", reče Profeta. „Kakve veze imaJerusalim sa iskopinama na napuštenom pristaništuudaljenom dvadeset minuta od Rima?\" „Možda je projekat u okviru kulturne razmene\",reče Rufio misleći na spajanje stranih konzervatorskihprojekata zarad meñusobnih donacija. „Time se dobijana publicitetu. Verovatno nije u pitanju ništa neobično.\" „Proverio sam finansira li ovaj isti fond još nekikonzervatorski projekat ovde i našao sam jedan ucentru grada.\" „Gde?\" upita Profeta podižući pogled sa slikerazmrskanog ekrana i prikaza Mermerne mape. „Odmah uz Trg Koloseum.\" „Uz severoistočnu kapiju Koloseuma, pored UliceKoloseum?\", upita Profeta. Brandizi ponovo pogleda u svoje izgužvane papire. „Da\", zapanjeno reče. „Restauracija gladijatorskihćelija, tik do tog dela Koloseuma. Otkud ste znali?\" Profeta pokaza na odštampani prikaz. „Tu se nalazi kapija prikazana na ovimfragmentima Mermerne mape.\" Profeta se obrati Rufiju.„Rufio, pošaljite četiri službena vozila da opkoleKoloseum. Možda su ti kradljivci antikviteta upravosada u ruševinama.\" „Comandante, jeste li sigurni?\" upita Rufio dok muse obraz nekontrolisano trzao. Ali znao je da Profeta nije

čuo glas koji je njega, Rufija, progonio otkako je umalom prolazu pre jednog sata spustio slušalicu ugovornici. „Jasno ti je kakve će mere Saladin morati dapreduzme ako otkriju iskopavanja blizu Koloseuma\",rekao je prigušeni glas. „Na trgu oko Koloseuma ima na stotine turista!\"bunio se Rufio. „Nije to tek tamo neki napušteni dok kojijednostavno možete podići u vazduh...\" No veza se već prekinula. Snimak glasa telefoniste,koji je brzo govorio na arapskom, prekinuo je Rufrja,verovatno ga savetujući da ponovo nazove. 15 Taton i Mildren su se vratili u firmu kaotrijumfalna povorka koja je pobedila u bici. Džonatan jeišao iza njih gledajući kako pročelje palate blistaobasjano iznenadnim zracima zimskog sunca, baš kao injegova buduća karijera u Dalingu. Pre sedam godinaizgarao bi od ushićenja što je u delu Mermerne mapeotkrio tajnu poruku i verovatno bi objavio naučni rad oprikrivenim slovima. Sada se užasnuo Mildrenovimpredlogom da se poleñina fragmenata izbrusi električ-nom brusilicom. U mislima mu je odjekivao Tatonov glas. Nas ovdene zanimaju misterije drevnog sveta. I nasuprot tome,kao odgovor, Emiline reci: „Šarif je znao da ovi fragmentiznače nešto više, Džone. Zato je tamo i ostao.\" Zasvoñene štale s glatkim staklenim zidovima udvorištu palate služile su kao natkriveni parking zapartnere. Sada, radnim danom, prostor je izgledao kaoraskošan salon vrhunskih italijanskih automobilamarke ferari i alfa romeo. Džonatan je bio negde na sredini dvorišta kad jeshvatio da naprosto ne može da odustane. Titovagreška. Drevna špijunska veština bila je i suviše

očigledna da bi je zanemario. Ako se natpis o caru Titunalazi s unutrašnje strane gladijatorske kapije, porukauklesana u samom fragmentu Mermerne mape bila binajtrajniji način da se, čak i vekovima kasnije, nekomeda znak da je pročita. „Do ñavola\", reče i okrenu se ostavljajući Dalingovupalatu za sobom. Koloseum nije daleko, pomisliDžonatan. Po ovakvom vremenu verovatno neće biti krcatturistima. Išao je odlučnim korakom kao da ga još posmatrajuoči firme. Pretpostavljao je da bi istraživanje koje jenameravao da obavi moglo biti na ivici ugrožavanjapoverljivog odnosa izmeñu advokata i klijenta, a sebinije mogao priuštiti da ostavi trag. S Trga Republikeskrenuo je u uzanu uličicu, pored male renesansne nišes kipom Bogorodice i svežeg cveća koje su svakodnevnoostavljali ovdašnji vernici. Vetar je sada duvao mnogo jače i bezmalo ga guraopreko Trga Venecija. Poruka Error Titi uklesana je u onefragmente Mermerne mape da bi se obeležilagladijatorska kapija u Koloseumu. Džonatan zavrteglavom kao da pokušava da se otrgne toj misli. Ali obuzega klasičarima dobro poznat nalet adrenalina, osećajpredstojećeg otkrića, opipljiv poput ledenog vetra kojimu je zadizao krajeve sakoa. Ostaci Foruma jasnije su se videli sa uzvišice nakojoj se nalazi spomenik Vitoriju Emanuelu. Rimski Forum, arheološki park pod otvorenimnebom u samom srcu Rima, pružao se dvadesetakmetara niže od okolnih ulica zakrčenih vozilima. Poletnjem danu ti drevni pločnici prepuni su glasnihturističkih vodiča i dece koja vrište. Ali u hladno zimskoposlepodne, ispod sve gušćih oblaka, maglovitedremljive iskopine izgledale su opustelije nego ikad. Za Džonatanovo izvežbano oko, razbacani stubovi imermerne ruševine predstavljali su ćutljive duhovemetežnih tržnica i drevnih poslovnih grañevina koje su

nekad stajale u ovom jezgru rimske države. Zviždukvetra ga je neprestano podsećao na to koliko brzocivilizacije nestaju. Džonatan je strčao niza stepenište kroz kapiju.Stigavši na originalni rimski pločnik Svetog puta, poddonovima kišom natopljenih feragamo cipela osetio jeneravnine drevnog druma. Ponovo poče sitna kiša, ali Džonatan je bezoklevanja grabio krupnim koracima, isturenih ramena.Idući kroz iskopine, prolazio je pored slavolukaSeptimija Severa, kraj nagorelog kamenja drevnebeležničke službe i šarenog mermera hramovnihstubova. Džonatan ubrza korak, sve nestrpljiviji što seviše bližio Koloseumu, koji se sada pomaljao. Kročio je na Trg Koloseum, ogromno kaldrmisanoprostranstvo, čak i u ovo zimsko poslepodne prepunoturističkih vodiča koji su se na raznim jezicimanadvikivali sa sitnim prodavcima suvenira s pregrštimapritiskivača za papir u obliku Koloseuma. Meštaniodeveni kao gladijatori stajali su ispred spoljnih lukova ikuckali limenim mačevima o svoje plastične grudneoklope ne bi li privukli turiste da se s njima slikaju zadva evra po fotografiji. Čak i sa suprotnog kraja trga stolovi sa suvenirimaizgledali su sićušno u odnosu na masivne pilastreKoloseuma, napravljene od krečnjaka i travertina.Narandžasta izmaglica popodnevnog sunca spustila senisko na četiri sprata klasičnih kamenih svodovaKoloseuma. „Marko Aurelije!\" Glas gotovo uplaši Džonatana. Naleña mu se spusti mesnati dlan, koji ga veoma snažnoprijateljski potapša. Džonatan je smesta prepoznao glas. ČandlerMening. Džonatan ga godinama nije video. Izgledao jegotovo isto kako ga je Džonatan pamtio iz bibliotekeAmeričke akademije - oniži, dežmekast, kosa mu uneredu pada na oči, delimično uvučena košulja ispod

izgužvanog plavog sakoa. Čandler je smršao, ali nedovoljno. „Vidi, vidi, ko se vratio!\", reče Čandler podižućizdepaste ruke. Delovao je niži nego što ga je Džonatanzapamtio. U desnoj ruci Čandler je držao razvučenipokazivač s ljubičastim perom zalepljenim za vrh, kaoorijentirom za grupicu turista koji su ga pratili. Natrenutak, spotičući se o neravni kamen Foruma, potrčaoje da sustigne Džonatana koji je odmicao dugačkimkoracima. Džonatan stade i pruži ruku. Čandler je šaljivoodgurnu, pa ga snažno zagrli. „Zdravo, Čandse\", reče Džonatan. Kad je Džonatan boravio na doktorskim studijamana Akademiji, Čandler Mening je bio bibliotekar.Čandler je govorio neodreñenim britanskim naglaskom,izbačene vilice. Premda Amerikanac, usled godinaprovedenih u inostranstvu i dara za jezike svoj originalninaglasak zamenio je stranim, zbog čega je retko komogao pogoditi da je detinjstvo proveo u malomrudarskom mestu na severozapadu Oregona. „Dame i gospodo\" - Čandler se okrenu prematuristima koji su u polukrugu stajali oko njega i beznapora im se obrati na nemačkom - „ovo je velika čast,zaista. Bivši dobitnik Nagrade Rima koji nas je svezasenio.\" Oduševljeno su klimali glavama kao da je Džonatanneočekivani spomenik o kojem ni reči nema u brošuri.Jedan turista ga je fotografisao. „Prošlo je sedam godina, Aurelije?\" Bio je toČandlerov manir - davanje nadimaka ljudima oko sebekako bi ih odmah prisvojili. Marko Aurelije bio je rimskicar od 161. do 180. g.n.e. „Još pamtim kako juriš poForumu\", reče uz osmeh koji je odavao bliskost, nostal-giju. „Znao si iz koje godine potiče svaki kamen ovde,zar ne?\" „Preteruješ, Čandse\", uljudno uzvrati Džonatan.

„Kako te ovih dana slušaju drevni kultovi?\" „Nisu više drevni, Džone, sada se bavimsavremenim.\" Pružio je Džonatanu vizitkartu. Izgledalaje pomalo tajanstveno sa zelenom šarom što podseća nakrugove u žitu. Džonatan vide da na kartici piše:„Rimska kabala - večno znanje u Večnom gradu\". „Ako ti išta treba dok si ovde, Aurelije, pozovi tajbroj ili samo doñi. Uglavnom sam na toj adresi.\" Džonatan podiže pogled s kartice. „Kabala? Šališ se, Čandlere.\" Čandler slegnu ramenima. „Komercijalni misticizam i malo preduzetničkogzdravog razuma ovih dana daleko sežu. Kupio sambiblioteku nekog pokojnog okultiste kod Trga cveća zajednu pesmu. Mesto je naprosto magično. I dvapredavanja za veče. Čak na recepciji imam devojku kojaprima kreditne kartice.\" Džonatan se nije iznenadio. Sećao se kako je uzpiće u lokalnom pabu Termopolijum, pored Američkeakademije, Čandler umeo da očara brojne naučnike.Razmećući se svojim fotografskim pamćenjem predlepom italijanskom šankericom, povezivao bi starerukopise benediktinskih opata sa egipatskomastrologijom kako bi izveo teoriju da je sfinga zaistapredstava svetog Pavla. Bila je to besmislica, dakako, alijedino što je Džonatanu tu smetalo bilo je to kako takvesmicalice u službi zabave prikrivaju Čandlerovuizuzetnu sposobnost da poveže bezmernu grañu koja seproteže vekovima i da se u trenutku seti pojedinosti. „Izgleda da si našao svoj poziv, Čandlere.\" ,,A ti?\" Čandler mu se primaknu, širom otvorenihočiju. Lice mu načas poprimi sasvim ozbiljan izraz. „Tvojodlazak bio je dostojan drevnog mita.\" Čandler uzmaknukao da ostavlja prostor za te krupne reci. „Drevnogmita\", ponovi. „Mislim, nakon tragedije one noći ukatakombama, za tebe kao da je važila damnatiomemoriae\", reče on, misleći na političku tradiciju starog

Rima po kojoj su se na statuama prethodnih carevabrisali natpisi i uništavala lica kako bi se izbrisalauspomena na njih. „Sećaš se kako Akademija čuvaportrete dobitnika Nagrade Rima iznad one male drveneprečage pored salona u vili? Tvoj su čak i skinuli.Drskost, kažem ti.\" „Slušaj, Čandlere\" - Džonatan primeti dugi redispred Koloseuma - „strašno se žurim, ali mi je drago dasam te video. Zaista.\" Džonatan se malo udalji, s osmehom na čvrstostisnutim usnama, držeći Čandlerovu karticu kao danamerava da je upotrebi. Čandler uperi pokazivač ka Džonatanu kaonakrivljeni floret. „Još nešto.\" Pokazivačem je kucnuo Džonatana po grudima, kaoda mu u šali preti. Turistima u grupi se ponovo obrationa nemačkom. „Jesam li spomenuo da ovaj naš Markusovde nije samo naučnik, već i vrstan mačevalac?\"Ponovo progovori na engleskom. „Šampion prve katego-rije u mačevanju sabljom na Univerzitetu Kolumbija, zarne?\" „Siti koledž u Njujorku.\" „Još bolje. Tu snobovi iz gornjeg grada ionako neumeju da rukuju ničim drugim izuzev floretom.\" Džonatan pogleda Čandleru preko ramena.„Čandlere, zaista, ja...\" „Hajde, Džone, jedan poen za stara vremena.\"Čandler iz džepa jakne izvadi još jedan pokazivač,sasvim ga razvuče i pruži Džonatanu. Savivši kolena, Čandler zauze klasičnu pozu zamačevalački napad, mašući onim ljubičastim peromispred Džonatana. „Sledeći put\" - Džonatan se usiljeno osmehivao -„bojim se da sam i suviše...\" Džonatan zakorači ulevo kako bi ga učtivozaobišao, ali i Čandler zakorači ulevo, nogu pred nogu.

U ritmu jedan-dva, tap-tap, udarao je svojimpokazivačem po Džonatanovom izazivajući ga. Ovo jesmesno, pomisli Džonatan. Da mu se nije toliko žurilo,Džonatan bi čekao da ova zabava proñe, ali turisti su seveć okupljali i sve se pretvaralo u predstavu. I protivsvoje volje, Džonatan podiže pokazivač držeći gadovoljno labavo da navede Candlera da zamahne, a kadje ovaj to i učinio, Džonatan ga vesto i kratko odozdoudari po prstima. Kao da je na opruzi, Čandlerovpokazivač odlete u vazduh, a zatim pade pravo naDžonatanov dlan. Okrenuvši se, Džonatan gurnupokazivač u Čandlerove grudi s takvom snagom da ga jesabio na džepnu veličinu. Nemački turisti imali suutisak da ga je zaista probo, pa su zagledali svog vodičada vide je li pokazivač izašao na drugu stranu. Čandler pocrvene, postiñen, ali se već sledećegtrenutka nasmeja. „Uvek si bio korak ispred mene, zar ne?\" Ispružiruku smešeći se i krenu, dajući znak svojoj grupi da gaprati. „Ovo je poen za tebe, Aurelije, ali pobeda će bitimoja!\" 16 U karabinjerskom vozilu parkiranom ispred TrgaKoloseum, Profeta i Rufio su preko malog rasklopivogstola raširili satelitsku mapu Koloseuma. Viši patrolnipolicajac zadužen za ovo područje pognuo se ispodfluorescentne svetiljke i pokazivao na mapi dok ih jeizveštavao. „Kamere izvan Koloseuma pokazuju da je tim zaiskopavanje ovde, u gladijatorskoj školi na drugoj straniUlice Koloseum.\" Govorio je u sve većoj nelagodi, neskidajući pogled s mape. Njegovi patrolni policajcipogrešili su što nisu proverili dozvole tima zaiskopavanje. Trebalo je da istraže sve radove koji seobavljaju toliko blizu Koloseuma.

„Ovi ljudi rade u ruševinama već dve nedelje usreddana na trideset metara od Koloseuma? I nemajunijednu dozvolu?\" Profeta nije podizao ton trudeći se daobuzda gnev. Toliko o pojačanoj bezbednostinajpopularnijih gradskih atrakcija, što su rimske gradskeslužbe obećale posle eksplozija u Londonu. Karabinjerisu 2002, pre svega nekoliko godina, pronašli velikekoličine cijanidnih jedinjenja u komunalnim tunelimaispod Ulice Veneto, nedaleko od lokalnih punktova zavodosnabdevanje. Profeta je zadrhtao na pomisao šta bisposobna grupa razbojnika mogla da uradi kad bi imalapristup drevnim tunelima koji su se pružali ispodKoloseuma. „Bili su u dometu nadzornih kamera sa spoljašnjestrane Koloseuma\", reče policajac. „Pregledamo snimkeda vidimo je li neko od policajaca razgovarao s njima.\" „Kakve kamere?\", osorno upita Rufio. „Kamere za praćenje vandala\", odgovori Profeta.„Ministarstvo kulture postavilo je nadzorne kamere nanajznačajnijim rimskim nalazištima da bi se sprečiloispisivanje grafita.\" Profeta je znao da su kamereizazvale razmirice meñu starijim rimskim meštanima,koji su bili uzdržani prema lokalnim vlastima još odfašističke okupacije pre pola veka. Ali Profeta je podneoubedljivo pismo podrške Ministarstvu kulture. Vandalisu već jednom opustošili Rim, rekao je misleći narazaranje Rima u petom veku. To ne smeju ponovoučiniti. „Jeste li sigurni da municipio nema podatke oradovima koji se obavljaju u ovoj oblasti?\", upita Rufioobuzdavajući svoj nemir. „Arheološki načelnik je rekaoda nikakva oprema ni vozila nisu ukradeni.\" „Ovo su profesionalci\", reče Profeta. „Postavili susopstvenu skelu i doneli sopstvenu opremu.\" Brandizi se pojavi na vratima. „Osoblje iz kancelarije arheološkog načelnikaotvorilo je kapije koje vode do gladijatorskih ćelija.\"

„Poručnice Rufio\", reče Profeta, „idite s njima doruševina i pregledajte ima li kakvih tragova ilegalnogiskopavanja.\" Uprkos hladnom vetru, Rufio se znojio dok jeprelazio ulicu od Koloseuma do drevnih gladijatorskihćelija, sada otkopanih polukružnih ostataka obraslihmahovinom. Rufio je znao da je to nalazište uglavnomzanemareno pošto je doslovce u senci istočnog zidaKoloseuma, ali je mala arena gde su gladijatori vežbalipre borbi bila jedna od najbolje očuvanih iskopina podotvorenim nebom. Pored kapije što vodi do stepenica nalazišta Rufiougleda dvoje službenika iz kancelarije načelnika rimskearheološke službe, pretpostavljenog svim arheolozima iinženjerima zaduženim za zaštitu gradske arheologije odsavremenih opasnosti, počev od ilegalnog iskopavanjapa do predloženih tunela za podzemnu železnicu. Ovoodeljenje bilo je poznato po potkupljivosti, ali dok jeRufio prilazio dvoma sredovečnim službenicima -krupnoj ženi s beležnicom i oćelavelom muškarcu snaočarima - prokleo je svoju sreću, jer izgledalo je da ćemu se u pregledanju područja pridružiti jedina dvanepotkupljiva službenika u čitavoj službi. Ne obazirući se na Profetina nareñenja, Rufio jenaložio inspektorima da ostanu kod kapije dok on obiñenalazište. Autoritativno držanje i oštar ton ubedljivo sunagoveštavali da to čini zarad njihove dobrobiti, ali je, ustvari, uradio to radi sebe - svi tragovi ilegalnogiskopavanja moraju biti uklonjeni. Sišao je niza stepenice u ruševine i stigao do vlažnemahovine, pušeći se od besa. Zašto mu niko nije rekaoza one kamere za vandale? Za koji dan neki mladipolicajac dobiće zadatak da pregleda svaki snimak uposlednjih mesec dana i videće nikog drugog doporučnika Rufija lično kako stoji pored ruševine,pregleda prošlonedeljna iskopavanja ovih ljudi isprečava da ih iko drugi od policije uznemirava.

Rufio je išao kroz ulegnute lukove gladijatorskihćelija. Šest metara iznad drevnog pločnika na kojem jestajao nalazile su se sadašnje bučne ulice, gde je vladalasaobraćajna gužva. Bio je zahvalan što je ranije tog jutrapadala kiša i obrisala tragove koraka. Saladinovi ljudi, očekivano, Rufiju nisu rekli štatraže. Rufija to i nije zanimalo. Oni su dobili pristupostacima gladijatorskih ćelija a da ih policija pri tom nijekinjila, a Rufio je dobio dvadeset hiljada evra uaktentašni ostavljenoj na stolici za stolom u kafeu poredistočne ograde nalazišta. Dok je sada završavao obilazak iskopina, Rufio jeduboko disao. Nije bilo tragova nikakvim radovima. Rufio izañe iz ruševine ne obazirući se na dvojeinspektora koji su ga još čekali pored kapije. Prešao jeUlicu Koloseum, žustrim korakom prošao pored nizakafića i skrenuo u uzanu smrdljivu srednjovekovnuuličicu. Na sredini ulice stajala je telefonska govornica. Ruka kojom je slušalicu prineo do uva tresla mu sedok je nervozno zavijao još jednu cigaretu i kad je liznuopapir. Pušio je dok je telefon naizgled beskonačno dugozvonio, ali najzad začu znak da se uključila telefonskasekretarica. „Niko neće otkriti druge lokalitete na kojima seobavlja iskopavanje\", podrhtavao je Rufiov glas.„Nikakve nove mere nisu potrebne. Ponavljam, nikakvenove mere nisu potrebne.\" Rufio se vratio do ostataka gladijatorskih ćelija.Užasnuo se kad je video da Profeta i Brandizi hodajuispod drevnih lukova. „Nema dokaza da se ovde vrši ilegalno iskopavanje,comandante!\" viknu Rufio žureći niza stepenice zanjima. Profeta klimnu glavom. „Nema ih ovde u ruševinama, nema\", reče. Pokazana betonski zid podignut oko nalazišta. „Ali plašim se daovaj iskop koriste kao prilaz Koloseumu.\"

„Prilaz?\", upita Brandizi. On pokaza nagore, naautomobile koji su jurili niz ulicu sa četiri saobraćajnetrake koja je okruživala Koloseum. „Ali, comandante,izmeñu Koloseuma i ovih ruševina nalazi se UlicaKoloseum.\" „Samo iznad zemlje, poručniče\", reče Profeta. ,,Uantičko doba ove su gladijatorske ćelije sa arenom bilepovezane podzemnim tunelom.\" Profeta je obilazio ruševine i dalje pregledajući kosizid koji je podupirao ulice iznad njih. Prišao je oronulimvratima sa zarñalom rezom i katancem. Katanac je biotoliko zarñao da Profeta nije mogao čak ni da gapodigne. Kleknuo je u mahovinu i pogledao donji deovrata. Ispod mrke zarñale površine bila je skrivena bravaod sjajnog titanijuma. „Smesta otvarajte ova vrata\", reče Profeta. 17 Džonatan se pomerao u redu za turiste ispredKoloseuma, prateći krivudavi prolaz ograñen konopcimaunutar spoljašnjeg luka grañevine. Iza dugog staklenogzida sedeli su blagajnici u džemperima, nalikbankovnim činovnicima, izdavali karte, slušalice ibrošure nadjačavajući buku metalnih prečaga koje su seokretale pri prolasku svakog posetioca. „Molim jednu kartu za odrasle i slušalice\", učtivoreče blagajnici. Sa slušalicama neće biti neobično što seseta sam, a ne u grupi. Skoro deset hiljada turistasvakog dana posećuje Koloseum, najpopularnijuturističku atrakciju u Italiji. Džonatan je znao da je tomnoštvo posetilaca samo delić u poreñenju sa šezdesethiljada Rimljana koji bi se u antičko doba sjatili u arenuda gledaju gladijatorske borbe. Prošao je kroz metalne prečage na ulazu i obreo seu ogromnom unutrašnjem delu Koloseuma koji je ličiona ovalni kameni krater obrubljen stotinama lukova

izdubljenih u zidovima arene. Svaki klasičar se naprostomorao diviti Koloseumu kao uzoru urbanog opstanka.Zemljotresi su amfiteatar oštetili 442. i 508. godine, a1349. pretvoren je u tvrñavu. Zabacivši glavu, Džonatan je posmatraoprostranstvo eliptičnog oblika, površine dvadeset četirihiljade kvadratnih metara. Na najvišem redu video jezaseke u kamenu gde se iznad ogromnog mnoštvapostavljala velika platnena nadstrešnica, velarium. Nasvetu prvi pomični krov na stadionu. Džonatan jepogledom upijao složenu arhitekturu Koloseuma, saosamdeset lukova na svakom spratu i stepeništima štosu se spuštala izmeñu nizova sedišta. Brojevi urezaniiznad lukova ukazivali su na moderan sistem nadzoraposetilaca. U sredini Koloseuma, raskopani pod areneotkrivao je podzemni lavirint drevnih prolaza od opekekoji se prostirao na četiri sprata ispod tla. Džonatan jerazaznavao stare metalne šarke, još uvek u opekama,odakle su, pomoću valjaka, čekrka i protivtegova,podizali gladijatore i životinje kroz vrata u podu arene.Malobrojni su shvatali koliko je Koloseum tehnološki bionapredan. Čavke proleteše izmeñu žbunova u mračnimzasvoñenim prolazima. Bilo je nemoguće zamisliti drevnimetež Koloseuma - smrad mrtvih zveri i razmere ljudskeklanice u areni. Zbog svoje nasilne istorije Koloseum je idalje veoma stvaran politički simbol. Svaki put kad senegde u svetu ukine smrtna kazna, lokalne vlasti uRimu, u okviru programa „Gradovi za život\", osvetleogroman podignuti palac na zidinama Koloseuma,podsećajući na znak kojim bi drevni carevi gladijatorupoštedeli život. Džonatan je ušao u neveliku, staklom ograñenumuzejsku prodavnicu i kupio malu mapu nalazišta isuvenir - baterijsku lampu u obliku olovke s natpisomOpstao sam u Koloseumu, ispisanim svetlucavimslovima. Proverio je lampu znajući da dnevna svetlost

pritisnuo dugme na slušalicama. Iz elektronskogureñaja koji mu je visio oko vrata glasno se začu melodi-čan glas na francuskom i odjeknu tunelom. „Bienvenueau Colisee...\" Snop svetlosti naglo se uperi prema njemu iDžonatan pohita u mrak pipajući po zidovima.Baterijska lampa iza njega svetlela je sve jače, a kako jeubrzavao korak, više nije mogao da predvidi nagle zavojehodnika. Sad već trčeći, udari glavom o strop i osetikako mu oštro probadanje pulsira niz vrat kao da jeprogutao bol. Presavio se u bezglasnoj agoniji, uhvatioza glavu i osetio kako mu krv curi niz čelo. Snopbaterijske lampe ga sustiže i osvetli onako presamićenoguza zid. Džonatan zažmirka pod svetlošću. „Čekaj!\" Bez daha, ispruženih ruku, na trenutak jebio zaslepljen. Nasuprot svim očekivanjima, Džonatan prepoznaglas iza baterijske lampe. Oko ruba svetlosti, i ispodotkopčanog kaputa, razaznao je isti sivi kostim koji jetog jutra nosila u sudnici. „Da pogañam\", reče Emili Travija. „Prikupljaš ovdedokaze za neku parnicu.\" 18 U akveduktu ispod Brda Hrama Ahmed je probijaozid što je sa svakim udarcem propuštao sve višesvetlosti u tunel. Zapanjeni profesor zakorači ispredSaladina. Otvor je bivao sve veći i profesor je, gotovobogobojažljivo, zurio u beskrajnu svetlost osećajući nalicu strujanje suvog, prašnjavog vazduha iz provalije. Alikad su mu se oči privikle i pogled razbistrio, prizor ga jetoliko prenerazio da je, užasnut, zanemeo. Zid tunela vodio je u pećinu veliku poputzatvorenog sportskog stadiona. Bleštavobeli reflektorivisili su s metalnih nosača osvetljavajući ono što jeizgledalo kao ogromno gradilište. Otvor tunela nalazio se

visoko iznad dna pećine u kojoj je vrvelo kao u omanjemgradu. Buldožeri su se kotrljali po tlu izdubljene pećine.Desetine muškaraca, glave pokrivene kurijom,tradicionalnom arapskom maramom, gurali su ručnakolica prepunjena komadima kamenja, krhotinamaterakote i slomljenim staklom. Sistem čekrka podizao jei spuštao vedra grnčarije s primitivnih drvenih platformikoje su se njihale duž zidova pećine. U dnu pećine jedan čovek je iz staklene kabineupravljao ogromnom mašinom s tovarnom lopatomveličine automobila. Profesor je jedva susprezao gnevposmatrajući kako rije po zidu pećine. Hiljade krhotinastakla iz rimskog razdoblja svetlucalo je u gomilamazdrobljenog kamenja. Mašina se udalji od zida,propraćena neprestanim krckanjem vaza od terakote idrugih predmeta smrvljenih u njenim raljama. Podigavši pogled, profesor primeti da je svod pećineneravan poput prirodnog stenovitog tla, i zaključi da jenajverovatnije prirodno naličje Brda Hrama. Znao je dase trideset metara iznad njih ljudi različitih veroispovestiskupljaju da bi se u tišini pomolili pred Zidom plača, udžamiji Al Aksa ili u samostanu Sionske sestre, nesvesniovog razaranja ispod jednog od najuzvišenijih mesta nasvetu. „Čuo sam da se priča o ilegalnim iskopavanjimaispod Brda Hrama\", reče Čanari, „ali ovakvo neštonisam mogao zamisliti.\" Tek sad je profesoru postalojasno zašto je Uprava Vakufa uskratila pristupistražiteljima Ujedinjenih nacija, navodeći da je BrdoHrama u njihovoj nadležnosti od otomanskih vremena,bez obzira na izraelski suverenitet i okolne hrišćanskepatrijaršije. „Iza sveg ovog razaranja stojite vi, zar ne?\"Profesorovo sitno lice pocrvenelo je od ljutnje. „Ja to radije nazivam iskopavanje\", odgovoriSaladin. „Vaši ljudi su ovde mesecima\", srdito reče profesor.

Pokazivao je mesta gde su bezbrojne sekire rascepilekrečnjak. „Zašto sam vam onda ja bio potreban danañete mesto odakle tunel iz Hrama ulazi u ovupećinu?\" „Sveštenici su artefakte iznosili akveduktom koji jenekad premošćavao zidove ove pećine\", hladno odgovoriSaladin. „A da bih našao kraj mosta koji više nepostoji...\" „... morali ste da pronañete njegov početak\",ozlojeñeno dovrši profesor. ,,I sad smo ga našli\", reče Saladin pokazujući namesto gde se završavao tunel a počinjala pećina. „Sadamoramo samo da nañemo gde se tunel nastavlja nadrugoj strani pećine.\" Saladin i profesor su se motorizovanomaluminijumskom skelom spustili petnaest metara niže,do samog dna pećine. Uprkos tome što je skela radila nastruju, trebalo im je skoro trideset sekundi da se spuste. „Ne možete biti sigurni da je most uopšte i postojaoizmeñu ovih zidova!\", reče profesor nadglasavajućielektrične testere i buldožere. Saladin pokaza na stolarsku tezgu kojoj je prišao. „Mogu\", reče. Kad profesor ugleda šta se nalazi na tezgi, zaboravina buku generatora, dovikivanje radnika na arapskom,miris hašiša što se mešao s dizelom i asfaltom. Na tezgi je stajala ilustrovana mapa iz jedanaestogveka s prikazom ostataka rimskog akvedukta koji jenekad spajao zidove pećine. „Ovo je originalna mapa Brda Hrama iz krstaškograzdoblja. Mislio sam da ne postoji\", reče Čanari. „Gdeste ovo našli?\" Saladin ništa ne reče - znak da je profesorzakoračio u polje i suviše sveto da bi u njega zašao. Čaki sada Saladin se sećao uputstava kako da doñe domape za koju je njegov deda strahovao da je izgubljena. ,,U asirskom krilu Bagdadskog muzeja...

mape...\", uspeo je da izusti gušeći se od kašlja u podrumu njihove bejrutske udžerice. Muftija, potkraj života oboleo na plućima, uspevao je da u jednom dahu izgovori svega nekoliko reci. „Mapa Brda Hrama.\" Saladin je dvadeset godina čekao da je se domogne. Tek mu se 2003, za vreme haosa izazvanog američkim napadom na Irak, ukazala prilika. Sećao se kako je prerušen u člana konzervatorskog tima Ujedinjenih nacija ušao u bombardovani Bagdadski muzej, i osećao nalet adrenalina dok je stajao nadomak sanduka u kojima se nalazilo životno delo njegovog dede. Pratio ga je mršavi američki vojnik, vukući se nekoliko koraka iza njega, gotovo posrćući pod težinom opreme. Saladin je išao kroz srušene galerije ni najmanje se ne obazirući na polomljene vavilonske vaze i muzejske vitrine isprevrtane u nedavnoj pljački. Sećao se kako je ušao u skladište i na zaboravljenom drvenom sanduku u uglu ugledao crnu tursku sablju, obeležje muftijine SS Handžar divizije. Saladin je doživeo trenutak iskupljenja kakvo mu nije mogla ponuditi nijedna religija. „Treba ovo otkriće da prijavim radio- vezom\", nervozno je kazao mladi američki vojnik tražeći voki-toki, ali pre nego što je pritisnuo dugme za govor, Saladin mu je otkopčao futrolu, izvadio vojnu beretu i uperio cev u mladićevu ključnu kost ispod maskirne jakne. „Ne treba\", rekao je Saladin i pucao vojniku u grudi. „Prvosveštenik je nastavio da beži onuda.\" Saladinpokaza na suprotni zid. „Tu je sakrio jedino blago koje jeTit tražio.\"

„Zašto da vam pomognem da otkrijete gde se tunelnastavlja? Da biste mogli da uklonite sve judeo-hrišćanske artefakte s Brda?\" Čanariju je glas drhtao odnavale osećanja. Gledao je kako buldožer udara u zidpećine. „Ja sam arheolog, a ne kasapim\" „Upravo sam vas zato i odabrao\", mirno odgovoriSaladin. Pokaza na duboke useke u naspramnom zidupećine. ,,I sami možete videti da nismo imali mnogouspeha.\" „Vodite me odavde\", progunña Canari. „Otići u ovom trenutku, profesore\", reče Saladin,„znači zanemariti dragocenu priliku u ovoj potrazi.\" „Priliku da se siluju sveti slojevi koji sežu u vremenaših patrijarha?\" „Priliku da ih spasemo\", reče Saladin. „Grubljasredstva\" - pokaza na ogroman traktor - „potrebna susamo u nedostatku vaše stručnosti.\" 19 „Brava je napravljena od titanijum-karbida,comandante\", reče Brandizi. „Policajci nemajuodgovarajuću opremu da je iseku.\" „Odmaknite se\", naredi Profeta. Policajci stadošeiza njega, a Profeta izvadi tanfoljo i povuče okidač.Čvrsto držeći pištolj obema rukama, nanišani u vrata.Ruševinama odjeknu pucanj, što mačke lutalice nagnau beg. Brava se okrenu i spade, a vrata se otvoriše. Dnevna svetlost koja je prodrla u tunel obasjasavremenu opremu za iskopavanje naslaganu uzazidove. Profeta priñe hromiranom ureñaju veličinekišobrana. „Ovo je helijumski kompresor\", reče, zadivljenkvalitetom opreme. „Izbacuje kamen brzim udarimavazduha, a ne metalnim delom kao pneumatski čekić.\" „Da bi bešumno bušio ispod trga\", reče Brandizi.

Profeta klimnu glavom. „Moramo biti brzi. Možda znaju da smo ovde.\" Toga se i plašim, pomisli Rufio. Svetlost Profetine baterijske lampe probijala se krozmrku prašinu. Odozgo je kroz odvode za kišu dopiralaprigušena buka s Trga Koloseum. „Ovaj tunel povezuje gladijatorske ćelije spomoćnim prolazima ispod Koloseuma\", reče Profeta. Lica okupanog znojem, Rufio je nervozno gledaotamo-amo. „Je li vam dobro, Rufio?\", upita Profeta. „Naravno, comandante ?\" odgovori Rufio, jedvadišući od napetosti. Krenuo je prvi kako bi delovao samopouzdano. Aliznao je bolje od svih kakva ih opasnost čeka. Ljudiodgovorni za ovo iskopavanje neće oklevati da u vazduhdignu čitav tunel i sve policajce u njemu. Buka s trga je utihnula i sada je tunelom odjekivaosamo bat njihovih koraka. Profeta je razgledao iskopanezidove. „Izgleda kao da su ovde kopali i Džekil i Hajd\", rečeProfeta. „Džekil? Već znate ko je ovo uradio?\", zadivljenoreče Brandizi. Proroku ništa ne može da promakne. „To je engleski izraz\", uzvrati Profeta. „Ovde suradile dve ličnosti. Ovamo\" - Profetina lampa osvetligomilu naslaganog kamenja, pravilno napukle opeke irascepljen kamen - „rad je metodično izvodio neko ko ješkolovan, kao da je komade ostavljao da ih posle daljeproučava.\" Zatim osvetli drugu gomilu šuta. „ A ovde jekopano grubo, kao kad bi motornom testerom seklifresku.\" Nasred hodnika ih je dočekala visoka gvozdenakapija. Bila je malo niža od lučnog svoda od opeka. Sa spretnošću atlete, koja iznenadi Rufija, Profetase uhvati za kovano gvožñe, stade na zarñalu poprečnuprečagu, bradom okrznuvši vrh kapije dok je prebacivao

drugu nogu, i doskoči s one strane kapije. Brandizi poñeza njim. Rufio je zaostao i svaki hodnik izbezumljenoosvetljavao baterijskom lampom. Nekoliko puta jepokušao da dosegne poprečnu prečagu, ali nije uspevao. „Rufio, jesi li siguran da ti je dobro?\", upita gaBrandizi s druge strane kapije. „Ništa mi nije!\", prasnu Rufio. ,,I ne pitaj me više.To je nareñenje, sottotenente.\" Potporučniče. Posle jošnekoliko pokušaja, Rufio je uspeo da preskoči kapiju. Kad su ga sustigli, comandante je čučao u hodnikui desnom rukom im davao znak da tiho priñu. „Čujete li to?\", prošaputa Profeta. Brandizi potvrdno klimnu. Hodnikom su odjekivaladva glasa. Sva trojica izvukoše pištolje. 20 „Šta, za ime boga, radiš ovde, Džonatane?\", oštroupita Emili. Džonatan ustade, još zadihan. „Trebalo bi da ja tebe to pitam.\" Emili se odmaknu. „Odgovori mi, Džone.\" Džonatan primeti da se udaljila. „Čekaj, ne misliš valjda da ja...\" „Učestvuješ u ovome? Zašto bi inače bio sadaovde?\" „Zato što sam video...\" - Džonatan zastade. „Sve jeto, zapravo, samo pretpostavka.\" Iz džepa je izvadiopocepanu Alitalijinu salvetu na kojoj je nažvrljao natpiss fragmenta. Pruži joj zgužvani papir. „Izvoli\" reče. Emili je pri svetlosti baterijske lampe zurila usalvetu. „U kamenu je bila poruka\", reče Džonatan. „U kamenu?\" „Reč illumina je imperativ\", reče Džonatan,„zapovest posmatraču da osvetli fragment. I tako sam

postupio. Uperio sam svetio na artefakt i\" - zastade natrenutak - ,,u senci fragmenata pojavila su se nekaslova. Steganografska poruka. 'Error Tit’i\" „Poruka u kamenu, naravno\", reče Emili,zatvorenih očiju zabacivši glavu. „To je objašnjenje zajake lampe koje smo Šarif i ja videli iznad fragmenata uJerusalimu.\" „Ne znaš je li to povezano\", reče Džonatan. „Moždaiza ovog iskopavanja stoje puki tombaroli, neki pohlepnirazbojnici u potrazi za artefaktima.\" Emili ukloni bokorčić pečuraka i otkri prikazgladijatorske borbe uklesan na zidu. „Da su tombaroli,Džone, ovaj reljef bi dosad bio isečen, spakovan i poslatnekoj aukcijskoj kući u Londonu. Ovo iskopavanje jedrugačije. To nisu plaćenici. Oni ovde nešto traže. Nekuinformaciju.\" „Emili, čak i da je tako - ne, pogotovo ako je tako,moramo smesta da prijavimo ovaj ilegalni iskop.\" „Da prijavimo?\", reče Emili. „Ogradiće ove hodnikekonopcima i nedeljama niko ništa neće učiniti. Neidem.\" „Emili, molim te, karabinjeri će...\" Emili podiže ruku. Sedmogodišnja razdvojenostponovo se uvuče izmeñu njih. Strogo ga gledajući,podiže okovratnik kaputa da se zaštiti od hladnoće.Krenula je niz hodnik. „Srećno, Džone.\" „Odavde ne možeš čak ni da stigneš do kraja ovihtunela\", doviknu za njom Džonatan. Dok je spremaodoktorsku disertaciju, sa arheolozima je obilaziopodzemlje ispod Koloseuma i uporeñivao ostatkelavirinta s drevnim zapisima. „Ti prolazi su dugi četiristometara. Treba ti neko ko je ovde već bio!\" Emili je i daljehodala. „Čekaj\", reče Džonatan vrteći glavom. Požuriprema njoj. Okrenula se i pogledala ga smešeći se. „Šta?\", upita Džonatan. „Šta je bilo?\" „Ne želim ni da pomislim na šta će posle svih ovih

tunela ličiti te skupe cipele.\" 21 Džonatan i Emili su išli hodnikom koji se,vijugajući poput zmije, spuštao sve dublje. Nad glavamasu im u tami leteli slepi miševi. Emilina lampa osvetlinovu brazgotinu u zidu prečnika oko pola metra. „Ovi zidovi su isečeni na komade.\" Emili zavrteglavom, zgañena ovakvom grubošću. „Koristili suelektrične brusilice i testere. Idioti.\" Prolaz je sada bio širi i počeo se uspinjati. „Mora da smo blizu gladijatorske kapije\", rečeDžonatan. „Ovde je tle na kosini. Antički izvori opisujuda su gladijatori u arenu ulazili penjući se uz prilaz podnagibom.\" Pokaza na gvozdene kuke na zidovima. „Ovo mora biti spoliarium.\" „Spoliarium?\", upita Emili. „Na ovakve kuke vešani su leševi gladijatora da bise ocedila krv\", objasni Džonatan. „Bila je to traženaroba. Pakovala se u boce i prodavala na rimskomForumu kao napitak za poboljšanje muževnosti.\" Emili proñe pored njega. „Antička vijagra.\" Kroz nizak zasvoñeni ulaz iz tunela se ulazilo uodaju koja je delovala kao da je isklesana u steni.Vazduh je bio zagušljiv od prašine, a s tavanice su visilipramenovi mahovine. Omanji kameni zidić duž istočnestrane odaje služio je kao klupa. Nizovi urezanih crticapružali su se zidovima i Džonatan preñe rukom prekoimena ispisanih iznad njih. „Šta predstavljaju sve ove crtice?\" „Pobede\", svečano izgovori Džonatan. „Mnogizarobljenici borili su se za svoju slobodu. Svaka crticaoznačavala je novu pobedu u areni.\" Crtice su bilezlokobni ostaci čovečnosti. Džonatan je znao da su za

zarobljenike koji su preživeli rimsko osvajanje ove crticezapravo predstavljale obred pričesti. Iznad zasvoñenog ulaza duboko su uklesana slova -Damnato ad Gladium. „Osuñeni na gladijatorsku borbu\", prevede Emili. „Drevna kazna predviñena za ratne zarobljenike iizdajnike. 'Osuñeni na gladijatorsku borbu' značilo je daće u okršaj s uvežbanim gladijatorima ući s neznatnimoklopom ili bez njega. Ti zatvorenici su utoljavalinezajažljivu želju starog Rima za krvavim predstavama.\" Po zidovima su različitim rukopisima bili ucrtanidrevni grafiti. „Svi ovi natpisi su na različitim jezicima\", rečeDžonatan pregledajući zid. „Sirijski, aramejski, grčki,latinski. Ti jezici su se govorili u Partiji, Galiji, Judeji,provincijama koje je pokorila rimska vojska. Mora da suzarobljenici i robovi ovde čekali početak borbe u areni.\"Okrenu se prema Emili. „Nalazimo se na mestu gde su ustarom Rimu osuñenici na smrt čekali izvršenje kazne.\" Činilo se da odaja odiše tragedijom. Natpisi su bilitoliko dobro očuvani da su se Džonatan i Emili osećalikao uljezi. „Zamisli samo kako vojnici odvlače ratnezarobljenike iz ove prostorije i izbacuju ih pred šezdesethiljada krvožednih Rimljana.\" Džonatan je prstom prelazio preko imena uklesanihna zidu. U jednom trenutku se zaustavi. „Pogledaj ovoime. Aliturius Actoris.\" „Aliturije, glumac\", reče Emili. „Mora da je to glumac Aliturije koji se u višenavrata spominje u Josifovoj istoriji.\" „Toliko o lošim pozorišnim kritikama\", reče Emili.„Otkud njegovo ime ovde?\" „Aliturije je bio omiljeni glumac cara Nerona ikoristio je svoje političke veze kako bi uticao na odluke\",reče Džonatan. „Potonji carevi, meñutim, nisu bilinjegovi obožavaoci.\"

„Očigledno\", reče Emili. Džonatan je dalje razgledao imena na zidu. „Klement.\" Okrenu se prema Emili. „Rimski konzul,pogubljen zbog izdaje.\" Džonatan stade kod sledećegimena. „Epafrodit, izdavač politički provokativnih dela. Ion je pogubljen u poslednjim danima Titove vladavine.\"Džonatan pročita još jedno ime. „Beronike.\" „Ona Berenika? Kćerka poslednjeg kraljaJerusalima koja je postala ljubavnica cara Tita?\" „Vrlo moguće. Mnogi istorijski izvori navode da jeTit naglo prekinuo vezu sa Berenikom. Javnost ju jeodbacila zato što ju je Tit doveo kao ratni plen izJerusalima, a tek potom se zaljubio u nju. Rasin je čaknapisao tragični komad o nesrećnoj ljubavi Berenike iTita. Moguće je da je sa ostalima i ona pogubljena ovdeu Koloseumu.\" Džonatan se odmaknu od zida. „Svinatpisi izgledaju kao da su iz istog razdoblja i pisani suistim pismom.\" „Šta im je svima zajedničko?\" Džonatan je zurio u zid. „Uhode\", reče trenutak kasnije. „Svi su osumnjičenida su bili uhode u Titovoj palati.\" „Uhode? Šališ se.\" „Pogledaj Aliturija\", reče Džonatan, „glumca koji jekoristio političke veze s Neronom.\" „To što neko koristi slavu u političke svrhe ne značida je špijun\", uzvrati Emili. ,,U tom slučaju bi vašeMinistarstvo za unutrašnju bezbednost već pohapsilopola Holivuda.\" ,,U pravu si\", složi se Džonatan. „Ali o tom navodnočuvenom glumcu nema podataka ni u jednom rimskomizvoru izuzev u Josifovim spisima. Mnogi istoričarismatraju da Aliturije nije bio akter na pozorišnoj, već naobaveštajnoj sceni. Pogubljen je uoči Titove smrti.\" ,,A Berenika?\" upita Emili. „Pretpostavljaš da je Titpodozrevao da mu je sopstvena ljubavnica bila uhoda?\" „To bi objasnilo njen nagli nestanak iz rimskih

istorijskih knjiga, zar ne?\", reče Džonatan. „Josif u višenavrata hvali Bereniku i njenu paedeia. U antičkomsvetu pod time se podrazumeva 'primenjeno znanje',odatle i u reči 'enciklopedija'. Ali verovatno nije hteo dakaže samo kako je pametna. Neki istoričari misle da tajpojam označava ‘strategiju' ili čak 'špijunažu'. Homeropisuje da je Odisejeva paedeia došla do izražaja kad seprerušen vratio u Itaku.\" Džonatan je išao dalje, ali najednom stade. „Nisam čak ni siguran da je osumnjičenost zašpijunažu prava veza izmeñu svih ovih ljudi.\" „Pa šta je onda?\" „Nije šta, nego ko.\" Džonatan se približi poslednjem imenu na zidu,koje je bilo urezano krupnijim slovima. „Josef ben Matitjahu\", polako reče zureći u natpis.„On ih sve povezuje.\" „Josef ben Matitjahu? Nikad nisam čula za njega.\" „Jesi, ali pod njegovim romanizovanim imenom kojeje uzeo nakon što je osloboñen kao ratni zarobljenik izJerusalima. Josef je dodao rimski sufiks 'us' kad jepostao rimski grañanin. Taj čovek je\", reče Džonatanpokazujući na zid, „Josif Flavije.\" „Hoćeš reći da je Josif poznavao sve koji su prošlikroz ovu prostoriju?\" Džonatan se vrati na početak izrezbarenogkamenog zida. „Aliturije je Josifu omogućavao privatne sastanke scarom Neronom pre rimskog pohoda na Jerusalim.\" Onzakorači dalje kao da je zid školska tabla. „Berenika jetakoñe Josifu omogućila da se približi Titu i njegovomdruštvenom krugu.\" ,,A Klement?\" „Advokat koji je Josifa branio od optužbi dašpijunira Rim.\" ,,A Epafrodit?\" „Njegov izdavač. Josif mu je čak posvetio svoju

poslednju knjigu.\" „Ali zašto bi Tit pobio sve na svom dvoru koji supoznavali Josifa, ukoliko nije...\" Emili zaćuta i polako seokrenu ka njemu. „Tvoja doktorska teza, Džone\", reče.„Sećam se tvog istraživanja o Josifu Flaviju...pretpostavljao si da je Josif bio uhoda u Titovoj palati.\" „Emili\" - Džonatan podiže ruke - „nikad to nisamdokazao. Svi naučnici koji su za poslednjih petstogodina proučavali Josifa zaključili su da je Josif bioizdajnik jerusalima i odan Titu.\" „Svi izuzev tebe. U to vreme nisi mario što je tvojateza u suprotnosti s petstogodišnjim znanjem o Josifu.Svi smo te bez daha slušali dok si govorio o svom radu uTermopolijumu... i Šarif i ðanpaolo i ja.\" Termopolijum. I na sam pomen tog naziva Džonatan se u mislima vrati u kafe blizu Akademije. Video je kako njih četvoro sede za stolom u uglu, ispod portreta iz devetnaestog veka - Garibaldi u ratnom ruhu - i piju koktel od isceñenog paradajza i votke, i dalje poznat pod nazivom „papina krv\", čime je kafe ukazivao neobičnu počast pobuni koju je 1859. Garibaldi predvodio protiv vatikanske vlasti. Džonatan se šetao kako Šarif pokazuje na stranice njegove doktorske teze što su ležale na stolu od čvornovatog drveta. „To je teorija koju si krio od nas?\", govorio je. „To je ideja koju si štitio kao zidine Ilijona?\" „Imaš li ti uopšte predstavu šta tvrdiš?\" upitao je ðanpaolo, s jakim italijanskim akcentom, „josifa svi znaju kao najvećeg izdaj- nika u istoriji antičkog sveta.\" „A ti kažeš da je sve to samo privid\", rekla je Emili, primaknuvši se, manje sumnjičava od ostalih. „Toliko uspešna

obaveštajna operacija da su svi naučnici dodana današnjeg ostali u mraku i neznanju.\" „Džone, istoričari skoro hiljadu godinagledaju na Josifov prebeg Rimljanima kao nalako rešiv slučaj\", dodade Šarif. „I jeste tako\", složi se Džonatan. „Ukolikonije vodio mrežu uhoda u Rimu nakon padaJerusalima, a za to je uloga laskavogdvorskog istoričara bila savršen paravan.\" „Čekaj da razjasnimo\", reče Šarif. „Tikažeš da je Josif pisao laskave povesti o Titukako bi u Rimu radio kao dvostruki agent? Zarto nije pomalo neverovatno?\" „Bilo bi da za to nema osnove u Josifovojautobiografiji. On nije početnik u špijunskojigri. Josif je u svojim spisima sebe opisivaokoristeći grčku reč kataskopos. Ona znači'izviñač, ali i špijun.\" „Ali postoji problem u tvojoj teoriji\", tvrdioje ðanpaolo. „Kako objašnjavaš činjenicu dasu Rimljani Josifa zarobili?\" „Nećeš valjda reći da je i to uredio\", kazaŠarif spuštajući čašu soka od paradajza.Šankeru je samo jednom spomenuoograničenja koja mu religija nameće i starijičovek mu je uvek donosio bezalkoholnu verzijukoktela, a da Šarif više nikad nije morao tonaglasiti. „Takva operacija bi se moralagodinama planirati.\" ,,I planirana je. Sve je zapisano uJosifovim delima... ako znaš kako da ih čitaš.Ne zaboravi da je, pre no što je Jerusalimobjavio otvorenu pobunu protiv rimske vlasti,Josif tvrdio da Hram nema izgleda da opstanepod opsadom rimske vojske. Zašto se onda,nakon što je Jerusalim objavio rat, Josifodjednom dobrovoljno prijavio da zapoveda

odredima na severu Judeje, gde će biti tačnona putu kojim ide vojska vojskovoñeVespazijana? Nedosledno, zar ne? Nije imaonikakvog vojničkog iskustva. Njegovi ljudi nisuimali nikakvog izgleda protiv Rimljana.\" „ Dakle, ti kažteš da se on utrkivao dabude zarobljen pre no što Rimljani stignu doJerusalima?\", upita Emili. „Tačno, i smislio je kako da to ostvari. Alinije sve išlo po planu. Kad su Josifi njegovivojnici stigli u severnu Judeju, ubedio je gali-lejsko Veće staraca da ovlasti meštane daopljačkaju letnjikovac rimskog guvernera. Josifje znao da će pljačka namamiti Vespazijanovuvojsku i dovesti im Rimljane na prag. Stoga jeVeću naložio da čeka na njegov znak pre nošto meštanima da ovlašćenje za pljačku.Josifu je trebalo vremena da izjaše dovoljnodaleko i udalji se od svojih odreda kako bi gaRimljani samog opkolili.\" ,,I šta je pošlo naopako?\" nestrpljivo upitaðanpaolo. „Meštani su se polakomili i, ne odolevšiplenu, poharali guvernerovu kuću preJosifovog signala. Josif se uspaničio i naredioda pljačka smesta prestane. Pokušavao je daspreči da Vespazijan pre vremena sazna zapljačku, ali bilo je prekasno, mamac je većbačen. Vespazijanovi vojnici su se stuštili kanjima i okružili i Josifa i njegove ljude. U scenikoja je bezbroj puta dramatizovana, Josifoviljudi su se odlučili da radije umru u pećini uGalileji nego da ih zarobe. Ali Josif se, poodluci koja većinu istoričara užasava, predaoRimljanima.\" „Ako si u pravu\", reče Emili, „zamislikoliko ga je savest grizla dok je gledao kako

se njegovi ljudi jedan po jedan ubijaju: Kad suga Rimljani izveli iz te pećine, Josif je moraobiti doslovno natopljen krvlju prolivenom u tommasovnom samoubistvu.\" „Tako je, operacija je umalo propala nasamom početku. Ali Josif je, kako je planirano,ipak bio zarobljen i na kraju postavljen zaličnog prevodioca vojskovoñe Vespazijana injegovog sina Tita. U tom trenutku je suštinanjegovog zadatka stupila na snagu. Stekao jepoverljiv položaj koji mu nijedan vojni pohodnije mogao doneti. Bio je u rimskom šatoru itačno znao kako se odvija rimska opsadaJerusalima. Na izvestan način, Josif je samodokazivao svoju omiljenu poslovicu kojuspominje u Petoj knjizi Judejskog rata. 'Onikoji se ističu u fizičkoj borbi mogu se jednakoistaći i inteligencijom! A seti se, Sarife, grčkereči koju upotrebljava za inteligenciju.Pliroforion ne znači umnost', već ‘obaveštajni'rad. Ta ista reč je i danas u nazivu grčkeobaveštajne službe.\" „Ali ako je sve to plan da se Josif ubaci urimske ratne redove\", upita Sarif „zašto nepokušati da se spase Jerusalim?\" „Zato što je njegovo razaranje bilo svršenčin\", odgovori Džonatan. „Kad je pedesethiljada rimskih legionara opkolilo zidineHrama, Josif je znao da će grad biti sravnjen.Ali šta ako je postojalo još nešto što je mogaozaštititi? Neka informacija koju je po svakucenu morao preneti budućim naraštajima.Informacija koja je u izvesnom pogledujednako dragocena kao i sam Irodov Hram.\" „Onda ju je morao uneti u spis za kojizna da će biti sačuvan\", reče Emili. „Laskava povest o rimskom caru, na

primer\", pretpostavio je ðanpaolo. „Baš tako\", reče Džonatan. „Josif je znao da je Tit opsednut time da uništi svaku verziju prošlosti koja se ne slaže s njegovom. Stoga je znao da istinu mora preneti tajno pomoću istorijskog spisa o caru.\" Džonatan se zavali u stolicu. „Josif Flavije je možda bio najuspešniji jerusalimski operativac do vremena Mosada.\" „Džonatane?\", reče Emili u tunelu Koloseuma iosvetli ga baterijskom lampom. „Je li ti dobro?\" „Jeste\", odgovori Džonatan vraćajući se ustvarnost, pa obrisa vodu koja mu je kapala na rever ikravatu. Vlažni vazduh ispod Koloseuma delovao jehladnije nego pre časak-dva. ,,U Akademiji si to nazivao najvećom obaveštajnomoperacijom u istoriji antičkog sveta\", divila se Emili.Ponovo je osvetlila zid i prelazila preko svakog imenakao da dešifruje egipatske hijeroglife. ,,I u tome sumožda učestvovali svi ovi ljudi. Špijunska mreža okodrevnog istoričara usred Titove palate.\" „Tu teoriju nikad nisam dokazao.\" „Ova imena ti je mogu dokazati, Džone.\" Okrenu seka njemu. „Mada, ako je Tit otkrio Josifa i pobio sve kojisu mu pomagali, a čini se da je upravo tako postupio,zašto onda Josifova misija nije opštepoznat istorijskipodatak?\" ,,U tome je genijalnost Josifovog plana\", rečeDžonatan. „Do trenutka kad ga je Tit razotkrio, Josif jeveć ispisao bezbrojne stranice istorije koja veliča cara.Tit nije mogao da obnaroduje Josifovu izdaju a da pritom ne dovede u pitanje istinitost njegovih istorijskihzapisa.\" „Dakle, Josif je Titovu opsednutost istorijomokrenuo protiv njega.\" „Tačno, i ma kakve informacije da je prokrijumčario

u tekst, znao je da će ih car sačuvati za sva vremena.\"Džonatan zastade da se ogradi. „Ali kao što rekoh, to jebila samo teorija. Moje istraživanje nije trebalo da odetoliko daleko. Čak i ako je Josifova izdaja lažna, mojateorija nikad nije uspela da utvrdi motiv. Zašto stvaratišpijunsku mrežu nakon što je Jerusalim pao? Hram jeveć bio spaljen, a Jerusalim opljačkana ruševina. Šta jeostalo da se spase?\" „Nešto dovoljno moćno što je podstaklo čovekakakav je Josif da svoj ugled zauvek upropasti\", rečeEmili pokazujući na zidove oko sebe. „Nešto zbog čega jejedan glumac rizikovao svoju slavu, izdavač svojuzaostavštinu, a ljubavnica udoban život u palati... svepod nosom rimskih frumentarii, najbezobzirnije tajneslužbe starog sveta. To što su sačuvali, ma šta da je,bilo je važnije nego što mi možemo i da zamislimo.\" Emili ode na suprotni kraj pećine i podiže crnoplatno sa zida. „Pogledaj ovo. Ovde su iskopavanjavršena pre svega nekoliko dana.\" Džonatan je osećao miris sveže iskopane zemlje.Oprezno je skidao platno kao da uklanja flaster s rane. Džonatan i Emili su zurili u drevni reljef izdubljenu samom zidu. Bio je to prikaz drveta sa sedam grana,uokviren nejednakim belim kamenjem. Ponegde jeumesto kamene pločice stajala ostrugana životinjskakost. Nije vrhunsko delo kao raznobojni mozaik ukakvom aristokratskom portiku, ali izuzetno s obziromna to da su ga stvorili zarobljenici zatvoreni u Koloseum. „Izvrstan je\", reče Emili. Budući iskusan konzervator, Emili je uočila da jepovršina nedavno oštećena kiselinom visokekoncentracije. „Neke pločice su rastvorene azotnomkiselinom.\" Džonatan se približi. „Ispod reljefa je natpis,mešavina starohebrejskog i latinskog.\"

„'Kodosh Arbor Ohr’ \" pročita naglas prisećajući seoskudnog znanja hebrejskog koje je stekao radeći nadrevnim tekstovima. „Kodosh znači sveti'.\" „Arbor je, naravno, drvo\"', Emili prevede latinskureč. ,,A ohr, druga hebrejska reč, znači svetlost'.\" „Sveto drvo svetlosti\", reče Emili. „Ovo je kultna predstava. Drveta su paganskaobeležja. Zašto bi neko hebrejskim pismom odavaopoštovanje paganskoj predstavi? Ratni zarobljenici izJerusalima bili su monoteisti, a ne pagani.\" Džonatan preñe prstom preko drugog reda unatpisu. „Domus aurea znači zlatna kuća'.\" „Kao Neronova Zlatna palata ovde u Rimu?\", upitaEmili. Zahvaljujući konzervatorskom radu na obroncimaOpijskog brda, Emili je mnogo radila na Neronovojogromnoj zlatnoj palati. Često je citirala antičkogarhitektu Fabilija, koji je govorio da zdanje odražava„pohlepu za nemogućim\". Rimsko stanovništvo preziraloje neumerenost palate, te su potonji carevi bili prisiljenida svega pet godina posle Neronove smrti grade nad timmestom, zahvaljujući čemu je palata očuvana i nanovobila otkrivena u doba renesanse. Džonatan primeti da su oko reči domus aureaizrezbarene ptice. „Ovo su sove\", reče Džonatan. „Ma gde da je mestona koje se odnosi natpis, tu se sigurno nešto čuva, kaou nekakvom sefu.\" ,,I to si shvatio na osnovu dve sove\", dobaci Emili. „Sove su u antičkom svetu simbol zaštite. Našaideja o mudrosti sova ima uporište u drevnom verovanju

u sposobnost sove da opasnost prepozna izdaleka.Rimske vojske su sove koristile kao simbol na svomnaoružanju. Predstava sove bila je utisnuta u staregrčke novčiće. Iako je to još jedno pagansko obeležje, usuprotnosti sa odanošću ovih zarobljenika Jerusalimu,ovde se nesumnjivo nešto štiti.\" Emili zavuče ruku u torbu i izvadi tanak i crndigitalni fotoaparat, tek nešto veći od kreditne kartice. „Je li ovo pravi trenutak za slikanje?\" našali seDžonatan. Emili je aparat postavila na metar-dva od zida islikala. „Dokumentujem ova ilegalna iskopavanja.\" Otišla je na drugi kraj prostorije i fotogransalaostale zidove kad je primetila da ispod niskog lučnogprolaza na suprotnom zidu izlazi para. Džonatan priñe ičučnu pored nje. Oboje su zapazili da para smrdi. „Mora biti da onde curi kanalizacija\", rečeDžonatan pokazujući na prolaz. „Ne\", uzvrati Emili. „Ovo je mešavina metana isumpora koja se skuplja u rimskim ruševinama kadzagañivači prodru u zemlju. Zovemo je ‘zmajev dah'.\" „Lepo\", reče Džonatan. „To nije sve\", dodade Emili. „Metan je veomazapaljiv. U uzanim prolazima jedna jedina iskra možeizazvati vatru. Kiseonika ima malo, pa eksplozija trajetek sekund-dva, ali dovoljno dugo da ubije svakogglodara ili čoveka koji se tu zatekne.\" Emili zakorači u prolaz gazeći kroz niski sloj pare.Šarala je svetlosnim snopom baterijske lampe dok nijeotkrila izvor pare. Velika razbijena cev ležala je na podui iz nje je vruća para izlazila poput dima iz debele cigare. „Pukla je cev za paru\", reče Džonatannadglasavajući šištanje pare. „Nije pukla sama od sebe\", reče Emili pokazujućibrazgotinu u cevi gde je čelični omot bio skinut kao slimenke. U sredini prolaza, para je zagrevala metan,

usled čega je nekoliko centimetara iznad tla lebdeoplavičasti plamen. Emili se zakašlja. „Metan se meša s parom\", rečenaslonivši se dlanovima na kolena. „Džone, ovaj prolazće eksplodirati.\" 22 Profeta, Rufio i Brandizi su se ispod Koloseumasuočili sa izborom - tri fornici, zasvoñena prolaza, vodilasu u tri pravca u tamu. Stojeći pored Profete, Rufio je disao sve teže kakosu mu zebnje rasle. U prolazu nije video eksploziv - jošne. „Možda da se vratimo\", predloži. „Buka je dolazila iz jednog od ovih prolaza\", rečeProfeta. „Razdvojićemo se. Ako čujete nešto, smestajavljajte.\" „Ja ću u ovaj\", reče Rufio pokazujući na hodnik kojije vodio prema areni. „Dobro. Brandizi, ti idi u srednji, a ja ću u levi.\"Razdvojili su se i lagano, sa spremnim pištoljima,krenuli niz hodnike. Ostavši sam, Rufio se nasloni na zid ne morajućiviše da sakriva potrebu da doñe do daha. Opseg ovihiskopavanja ga je razbesneo, ne samo zbog uništavanja,već i zbog toga što će sigurno dovesti do istrage u ode-ljenju. Prethodne nedelje se svojski trudio da prikrijenjihovo iskopavanje, čak je jednom presreo žalbu koju jeneki ugostitelj uputio turističkoj organizaciji navodeći dazbog jednog Saladinovog kamiona turisti koji čekaju uredu za Koloseum ne vide njegov kafe. Trebalo je da znada će ga ovi ljudi izdati. Ljudi koji su vršili nezakonitaiskopavanja južno od Napulja makar su poštovalidogovore s karabinjerima, pomisli tražeći eksploziv pozidovima tunela. Kako se prolaz sužavao, Rufio, strasnipušač, sve je teže disao. Poput ronioca koji u boci ima

vrlo malo kiseonika a ipak želi da zaroni još dublje,Rufio je napredovao po sve većem mraku. Opazi svetlost baterijske lampe na zidu. Rufio pripremi devetomilimetarski glok. Znao je daće, ako ubije prvog tombarolo na koga naiñe, sa sebeskinuti svaku sumnju u istrazi. Podigao je pištolj inanišanio. *** Džonatan i Emili su se žurno vraćali istim putemkojim su i došli. Kad je tunel postao dovoljno širok,potrčaše. Odozgo začuše glasove turista. „Turisti\",užasnu se Emili. „Moramo da evakuišemo Koloseum.\" „Ferma!\", povika Rufio. Stoj! Stajao je desetakmetara iza njih. Džonatan i Emili stadoše i skloniše se u neku nišu,priljubivši se leñima uz kamen. Muškarac je sada bioudaljen svega nekoliko koraka, a drhtava svetlostnjegove lampe bivala je sve jasnija kako se bližio. „Chi diavolo sei ?\" viknu Rufio. Ko ste vi, doñavola? Džonatan i Emili su videli da muškaracosvetljava i pregleda jednu po jednu nišu. „To su stepenice kojima sam došla\", šapnu Emilipokazujući na drugu stranu prolaza. Emili tiho krenu kroz mrak i stiže do stepeništa, aon poñe za njom, kad Rufio osvetli hodnik. Džonatan sebrzo vrati u nišu. Od Emili ga je sada delio gust oblakprašine koja je lebdela na svetlosti Rufiove lampe. „Idi!\" šapnu Džonatan. „Naći ćemo se gore!\" Emili odmahnu glavom. „Ali kako ćeš...\" „Samo idi!\", reče Džonatan. Emili krenu uzastepenište i nestade u mraku. Rufio je naizmenično osvetljavao levu pa desnustranu hodnika. Džonatan je sada već video da muprilazi neki muškarac, a zatim i razaznao crvenu traku

na njegovim plavim pantalonama, belu kožnu futrolu zapištolj i natučenu policijsku šapku. Karabinjer, solakšanjem pomisli Džonatan. „Agente\", na italijanskom progovori Džonatanizlazeći u prolaz. „Chi sei tu !\", viknu Rufio. Naglo osvetli Džonatana inanišani. U odsjaju jarke svetlosti Džonatan je ugledaoRufiove zakrvavljene oči i životinjski bes - čovek je biovan sebe. Pištolj mu je toliko poskakivao da Džonatanpomisli da bi slučajno mogao i opaliti. „Mogu da objasnim\", tiho na italijanskom uzvratiDžonatan i podiže ruke, pa pokaza na slabu svetlost štoje dopirala niza stepenište. „Ali ovde nije bezbedno.\" „Ovako se nismo dogovorili\", viknu Rufio mašućipištoljem. „Ovako se uopšte nismo dogovorili!\" Džonatan je nepomično stajao na sivoj svetlostikoja se probijala kroz rešetku u svodu i osećao dašaksvežeg vazduha. Ruke su mu bile napola podignute,laktovi savijeni. Dogovorili? Kako dogovorili? Džonatanprimeti da se čovek nekontrolisano trese. „Ne znam šta...\" poče Džonatan. „Na kolena!\" Rufio ispravi ruku u kojoj je držaopištolj. Džonatan se spusti na jedno pa na drugo koleno.„Nemamo vremena\" reče. „Otkrili su skladište!\", vrištao je Rufio. „ReciSaladinu da je gotovo.\" „Skladište?\", ponovi Džonatan, osećajući da jepolicajčev bes pre lični nego profesionalni. „Zamenili steme s nekim...\" Ali Rufio prekide Džonatana udarivši ga nogom ustomak. Džonatan se presamiti, a Rufio se sagnuobraćajući mu se podrugljivim tonom. „Ja sam saSicilije, a tamo vladaju pravila\", reče Rufio i ponovo gaudari u slabine. Džonatan pade, načas se upitavši je limu čovek polomio kičmu. S mukom se podiže nakolena. „Ali Saladin igra po svojim pravilima, je li?\"

nastavi policajac naglasivši pitanje brzim udarcemDžonatanu u rebra, toliko jakim da ga je odigao centi-metar-dva od tla. Zgrabi ga za kosu i prisloni mu pištoljpod grlo. ,,E pa i ja imam pravila\", reče Rufio. „Reci muda ovo nije Jerusalim. Ovo je Rim.\" „Ne znam o čemu pričate\", prošišta Džonatan. „Niko je... Saladin...\" „Ne laži!\", viknu Rufio i povuče mu glavu unazad. „Došao sam\" - Džonatan se borio za vazduh - ,,sturističke platforme.\" Kao da pokušava da shvati smisao tih poslednjihreci, Rufio je žmirkao shvatajući da je priznanje izrekaopred čovekom koji se tu zatekao slučajno. Na sivojsvetlosti Džonatan primeti da se Rufiju ruke sve višetresu. Rufiov voki-toki oglasi se primajući signal krozuličnu rešetku iznad njih. Začuo se izbezumljeni glaspolicajca, ali toliko isprekidan da se nije razaznavalo štagovori. Rufio podiže Džonatana na noge, ne sklanjajućimu pištolj s grla, pa ga odvuče do rešetke. „Alesandro!\"Rufiju radio zatrešta od Brandizijevog uspaničenogglasa. „Smesta izlazi! Odred za demontiranje bombijavlja daje tunel prepun metana!\" Rufio zgrabi radio, ali ispusti baterijsku lampu,koja se otkotrlja po zemlji. Spustio je pištolj i sagnuo seda dohvati lampu. Džonatan iskoristi priliku i jurnu umrak. Gotovo istog trena oseti kako se policajacotpozadi bacio na njega. Obojica padoše na zemlju iprevrnuše se. Džonatan tresnu policajčevom rukom ozemljani pod. Rufiju ispade pištolj, koji Džonatan gurnuu mrak. Rufio iz pojasa izvadi mali elektrošoker. Kad plavanit svetlosti zasija, Džonatan je gurnu premakarabinjeru. Policajčev trup se zgrči, grudi mu se izvišeu luku izazvanom defibrilacijom. Ruke kojima je dotadčvrsto stezao Džonatanovu košulju omlitaviše mu ipadoše na pod.

Džonatan posrćući ustade i potrča niz hodnikosećajući oštar bol u levoj šaci. Primeti da na prstimaima posekotine, ali se nije sećao kako ih je zaradio. U hodniku se Rufio podigao na kolena i pritiskaoočne duplje dlanovima zbog glavobolje izazvaneelektrošokom. Džonatan pojuri u lavirint raskopanih hodnika kojisu nekad podupirali pod arene. Iz tog podzemnog delaKoloseuma video je kako se sunce probija kroz uzaneprolaze od opeke. Džonatan pogleda uvis pokušavajućida nañe izlaz. Čuo je kako iznad njega štekću metalneprečage na izlazu, žamor grupe turista kojoj se vodičobraćao na ruskom. Neko dete besni. Džonatan nikadnije toliko žudeo za dvadeset prvim vekom. Ispred sebe Džonatan ugleda višespratnu skelukoja je služila kao podupirač delimičnoj rekonstrukcijipoda arene. Izvi se da dohvati metalne cevi i pope se uznjih. Strme aluminijumske stepenice povezivale supoprečne grede skele i Džonatan pojuri uz njih premaplatformama za turiste. Svež povetarac s Palatinapotvrdio mu je da je napokon iznad zemlje. Izašao je usredinu arene žmirkajući da se privikne na bleštavusvetlost što je dopirala kroz oblake. Išao je po najvišojdasci prema niskoj ogradi arene gde je grupa turistastajala s druge strane i njemu, srećom, okrenutaleñima. Džonatan načas zastade da doñe do daha. Odjednom ga odozdo jedna ruka zgrabi za gležanj ipovuče nadole s takvom snagom da Džonatan pade nadrvenu dasku udarivši najpre stomakom. Celim telom seizvijao da oslobodi nogu mučeći se da na dasci održiravnotežu na jednom kolenu. Ali sila nije popuštala, kaoda ga sam Had vuče u podzemni svet. Džonatan spusti pogled i vide prljavu karabinjerskuuniformu, lice iskrivljeno od bola, oči još krvave odtunelskih isparenja. Rufio ga je i dalje progonio. „Fermati ades...\", poče Rufio, ali ne dovrši. Negde ispod prolomi se prigušena buka nalik

grmljavini udaljenog topa. Tutnjava je postajala sveglasnija kako je odjek dobijao na snazi, a cevi skele sesilovito zatresoše. Zvuk se najzad razvi u zaglušujućueksploziju kad se iz jednog luka ispod arene isplazi širokjezik vatre, koji se brzo ugasi i pretvori u gejzir dima. Prolomi se prasak slomljenog izloga prodavnicesuvenira i poput pucnja prekide ćutanje užasnutih ljudi.„Erdbeben!\", vrisnu nemački vodič. Zemljotres! Porodicekoje su se svega nekoliko trenutaka ranije poslušnokretale po obodu arene sada su jedne druge grubosklanjale s puta. Roditelji su nosili unezverenu decujureći ka metalnim prečagama na izlazu. Džonatan vide da je Rufio popustio stisak i pao nanižu dasku na skeli, gde je bez svesti ležao u dimu.Džonatan se nagonski spusti niz cevi, prebaci Rufiovuruku sebi preko ramena i povede ga uza strme stepeniceka daskama na vrhu. Kao krpu ga prebaci preko ogradearene tako da su policajcu ruke visile napred, a zatim sei sam prebaci i pope na moderne opeke platforme zaturiste. „Džonatane!\" Emili potrča kroz gužvu kad ga jespazila. Rastrojen od šoka doživljenog u poslednjih nekolikominuta, Džonatan je samo zurio pred sebe. ,,U pravu si\", reče, ošamućen. „Liči na zmajev dah.\" 23 „Poručnik Rufio je nañen u Koloseumu?\", upitaProfeta probijajući se izmeñu karabinjerskih vozila, čijasu plava svetla nečujno bleskala pred metalnimprečagama na ulazu. Pristup iskopinama sada je većtrideset minuta bio zabranjen. Po okolnom trgu, odKonstantinovog slavoluka preko Svetog puta,postavljena je policijska traka. Uniformisani policajci sukao reka prolazili kroz metalne prečage na ulazu.Vatrogasci su već ušli u unutrašnje hodnike Koloseuma

da pregledaju turističke staze i otvoreni deo ispod podaarene. Profeta zakorači u zastakljenu blagajnu Koloseuma.Rufio je sedeo na malom frižideru naslonjen na mašinuza espreso kafu. Bolničar mu je na posekotinu naslepoočnici nanosio nekakav melem i gazu. „Alesandro\", reče comandante Profeta stavivši rukuna Rufiovo rame. „Mislili smo da smo vas izgubili.\" „Nije to ništa, samo nekoliko modrica,comandante\", reče Rufio. „Imate li opis?\" „Muškarac, tridesetak godina, visok preko dvametra. Na sebi ima odelo.\" „Odelo?\" „Tamno odelo i kravatu\", reče Rufio. „Jurio sam gapo skeli do platforme za turiste.\" Jedan od starijih stražara pokaza na susednuprostoriju: „Comandante, spremni su snimci nadzornihkamera.\" Profeta proñe pored zida gde su stajale slušalice zaiznajmljivanje i uñe u kancelariju službe bezbednosti.Šestorica stražara premotavali su trake sa snimcima.Okupili su se oko stola s malim plavim ekranima igledali unutrašnjost Koloseuma snimljenu iz raznihuglova. Prostorija je postala stanica gde su pripadniciobežbeñenja Koloseuma trijažu vršili na licu mesta.Profeta je stajao pozadi i virio u ekrane kroz lišće papratikoja je stajala na ormanu za dokumenta. Profeta odatle progovori. „Zaustavite taj kadar.\" Primaknu se. „Premotajtesamo malo unazad, baš tu.\" Mladi stražar za monitorom pritisnu dugme i slikase brzo vrati unazad. Na zaustavljenom zrnastom crno-belom snimku dovoljno jasno se razaznavao obris mladežene u kaputu od tvida. Videlo se kako se odvojila odgrupe i nestala ispod tamnog luka. „Ponovo premotajte traku, molim vas\", reče Profeta.

Žena je pogledala na jednu pa na drugu stranu pre nošto je pojurila ispod luka. „Ponovo, molim vas\", reče. „Usporite.\" Žena se sadasporije kretala. „Koji je to luk?\" Stražar je povećao sliku i gledao iznad luka. „Nemabroja, comandante\", reče. „Taj luk nema broj.\" „Neka ekipa ode dole čim se dim raziñe\", rečeProfeta i pokaza na ekran. ,,I pošaljite forenzičare dapronañu njene ostatke.\" Za nekoliko minuta policijska traka visila je izmeñukamenih stubova luka pored platforme za turiste, aProfeta je silazio niza strme kamenite stepenice ulavirint od opeke ispod Koloseuma. Jake bele lampeosvetljivale su hodnik, a snažni ventilatori rasterivalidim. Miris nagorele gline bio je nesnosan. „Tu me je napao, comandante\", reče Rufiopokazujući na pod. „Dolazio sam niz hodnik.\" Profeta ništa ne reče, pipajući izgoreli zid sfreskama. Čučnuo je i pregledao polomljeni deo cevi uzjedan zid. Uvek su ga kritikovali što se bavi poslovimanedostojnim njegovog položaja kad su oficiri nižeg rangaspremni da obave fizički pregled na mestu zločina. Profeta kleknu i sagnu se gotovo dodirnuvšinaočarima ugljenisani deo cevi. „Nije čudo što niste mogli da dišete, poručnice\",reče Profeta. „Udisali ste skoro čist gas.\" „Comandante\", doviknu sa stepeništa Brandizi,„jedan stražar je upravo identifikovao ženu sa snimka.\" Profeta požuri uza stepenice do prostorije službebezbednosti iza blagajne. Meñu uniformisanimpolicajcima sedeo je mladi stražar iz Koloseuma.Žalosno je zurio u ekran, kažiprstom dodirujući staklo. „Doktorka Emiii Travija\", reče stražar kad ugledaProfetu i ostale. „Konzervator iz MCKR-a.\" „MCKR?\" upita Rufio. „Meñunarodni centar za konzervaciju u Rimu\", rečestražar, bezvido zureći u zid sa slušalicama. „Njeno

osoblje pomaže u pripremama za sutrašnji svečanipočetak rada Odbora za svetsku baštinu.\" 24 Džonatan i Emili su išli senovitom sporednomulicom pored Trga cveća, dela Rima sagrañenog usrednjem veku. Njegove uske, kamenom popločane ulicesada su bile dom boemskim umetničkim galerijama ikafanicama. Tragovi sinoćnog veselja - prazne pivskeflaše i opušci - ležali su rasuti po kaldrmi. U jednom kafeu gosti su se tiskali ispred televizorapostavljenog iznad šanka. Na ekranu se videlanovinarka koja je uživo izveštavala iz Koloseuma, a izanje su pristizala reportažna vozila. Pričala je onerazjašnjenoj eksploziji ispod iskopina i intervjuisalamladog britanskog turistu koji se u tom trenutkuzatekao u Koloseumu i još uvek pokušavao da zaustavikrv što mu je curila iz nosa. Amaterski snimakprikazivao je dimom obavijeni stampedo. Prema prvimpokazateljima, rekla je novinarka, izgleda da je nezgoduizazvala cev za paru. Opštinske vlasti sprovode istragu. „Nezgoda?\", reče Emili, uvreñena. „To je namernoizazvana eksplozija!\" „Mora da su nedeljama iskopavali pod Koloseumomda bi otkrili onaj natpis\", odsutno reče Džonatan. ,,I da bi ga uništili\", dodade Emili. Prolazili su pored karabinjera, koji su stajali stinejdžerima odevenim u kožu i pušili. Džonatan navučetek kupljeni kačket s oznakom rimskog fudbalskogkluba ne bi li zaklonio lice. „Moramo da stignemo do američke ambasade uUlici Veneto\", reče. „Smesta.\" ,,I šta ćemo tačno da im kažemo? Da si otkrioilegalno iskopavanje dok si pokušavao da rešišzagonetku iz prvog veka? Ili da si napao uniformisanogpolicajca i da ga umalo nisi ubio?\"

„Napao? On je mene napao! Rekao sam ti, tajpolicajac je umešan u iskopavanje. Samo što me nijeubio.\" Emili se nije iznenadila. „Gotovo sva ilegalna iskopavanja u ovoj zemljiposledica su korupcije opštinskih vlasti, Džone.\" Sećalase kad je prvi put za MCKR obavljala terenski rad ubrdima Kaprija, gde je čitav grad primio mito da bidozvolio ilegalno iskopavanje na gradskom trgu. „Osimtoga, sigurna sam da će policajac drugačije opisati onošto se dogodilo. Kad se bude osvestio.\" „Mislio je da sam tombarolo\", reče Džonatan,pokušavajući da očisti pepeo sa uprljanog sakoa. „Pričaoje o nekom čoveku, Saladinu, nešto o...\" Emili stade u pola koraka. „Šta je rekao? Kaži mi tačno kako su glasile njegovereci.\" „Nisam baš mogao da vodim zapisnik, Emili, dokme je šutirao.\" „Spomenuo je to ime, Saladin?\" „Da. I kako treba da mu prenesem poruku da ovonije Jerusalim, da su ovde pravila drugačija.\" Emili ponovo zakorači, razmišljajući o njegovimrečima. „Znaš li ko je taj čovek?\" upita Džonatan. „Saladin? Niko ne zna. Makar ne njegov praviidentitet. Samo ime je pseudonim. Naši doušnici uJerusalimu kažu da on vodi najveće ilegalno iskopavanjeispod Brda Hrama. Proverili smo ime sa Interpolom. Oniga traže već dve godine i pripisuju mu iskopavanja uIstambulu i Kalabriji. Interpol nema nijednu njegovufotografiju. Čak ni snimak glasa.\" „Američka amabasada može da pomogne\", rečeDžonatan. „Kao što je tebi pomogla pre sedam godina?\", upitaEmili. „Ponovo se obrati vlastima, pa će ti i ova karijerabiti uništena.\"

Gledala je njegovo sivo odelo, pantalone uprljanepepelom i zemljom. „Ali najpre mislim da treba da se doteraš\", reče ipovuče iscepanu tkaninu koja mu je visila iz prednjegdžepa sakoa. „Ukoliko se ovako ne oblačiš za neformalneposlovne prilike.\" 25 Ispod Brda Hrama, profesor Čanari je proučavaomapu iz krstaškog doba, jedva uspevajući da seusredsredi uz svu buku. Navikao sam da radim ubiblioteci, pomisli, ophrvan grižom savesti, a ne na ruši-lištu. Mora da se, zbog dubine pećine i čvrstogkrečnjaka, električne testere i motori buldožera i ne čujuiznad zemlje. Čanari je posmatrao kako neki sredovečnimuškarac električnom brusilicom s malog zida uklanjacrtež dveju truba, tačan prikaz svešteničkihinstrumenata u Irodovom hramu. Užasnut, profesor jebespomoćno stajao dok je brusilica zadirala u kamen, atačkice drevne crvene boje otpadale. Nameravaju da unište sve arheološke dokaze kojigovore o judeo-hrišćanskoj istoriji Brda Hrama. Profesor Čanari zatvori oči i protrlja lice. A ja sam im pomogao. Pomisli opet da ode karabinjerima u Rimu ilivlastima u Jerusalimu, i pored sudbine koja je nedavnozadesila njegovog kolegu doktora Tika Arana, arheologakoji je Saladinu pomagao u Turskoj. Dve nedelje nakonšto je doktor Aran konačno odbio da se ispod Aja Sofijeu Istambulu dalje iskopava, telo mu je pronañeno naobali Bosfora usred grada. „Niko nikad nije bio bliže, profesore\", reče Saladinnadglasavši larmu. „Finansirao sam vaša iskopavanjaod izvora u Avinjonu do ruševina ispod Koloseuma, sveda bih pronašao ovaj artefakt.\" Pokaza na zid nasuprotnom kraju pećine. „Da bismo do njega došli, treba

samo da pratimo putanju akvedukta.\" „Izmeñu ovih zidova pećine ima šezdeset metara\",reče profesor. „Ima na desetine pravaca u kojima seakvedukt mogao pružati.\" „Nema ukoliko možemo izračunati prirodni padakvedukta\", odgovori Saladin. „Da napravimo projekciju pada akvedukta krozpećinu?\", usprotivi se profesor. „Za to treba nedeljudana rada na terenu.\" „Ne kad imate našu tehnologiju.\" Saladin dade znak Ahmedu, koji je i dalje stajao naivici otvora tunela kuda su ušli u pećinu. Na žutitronožac postavio je ureñaj nalik geometarskoj prizmi. Izureñaja se pojavi četvorokraki plavi laser i jedan jedinizrak stiže na drugu stranu pećine poput zapetog užeta.Na suprotnom zidu označio je tačku. „I eto druge polovine akvedukta\", reče Saladin.„Onuda je sveštenik pobegao s predmetom za koji bi Titdao sav plen iz Drugog hrama samo da ga se domogne.\" Saladin reče nešto na arapskom u slušalice. Buldožer krenu prema zidu, crnih pneumatskihcevi nalik mišićima zveri koja je u stanju da izvršistrahovito razaranje. „Ne možete tom mašinom probijati zid\", rečeČanari, pobledeo, shvativši koliko je najzad Saladinblizu. „Oštetićete artefakt!\", povika nadvikujući se sklokotanjem dizel motora koji je pokretao buldožer. Saladin pogleda profesora u oči. Video je da gubivlast nad starcem. Saladin dade znak čoveku koji jeupravljao buldožerom. Buka motora se utiša. „To je svetinja\", reče profesor.

priñe Džonatanu, pokazujući kroz staklo. „Samopogledaj ove. Knjige o gematriji, rozenkrojcerskimanifesti, čak i Šimuš tehilim, magijska upotrebapsalama.\" Pokaza na iscepani, naoko drevni, kožnipovez s potpuno očuvanom srednjovekovnombronzanom kopčom. „To je jedan od najstarijihprimeraka Zohara.\" Džonatan se nagnu, a za njim i Čandler. Lica su imbila tik iznad stakla kad Čandler prošaputa: „Da nije1583. oštećen u poplavi u Veneciji, vredeo bi više negoferari.\" „Šta je ovo?\" Emili je razgledala drugi krajbiblioteke. „Drevni egipatski obredi. U tim spisima su merepiramida, kako su dokumentovane 1864. Jeste li znalida originalna visina od sto četrdeset osam i po metarapomnožena s milijardom daje udaljenost Zemlje odSunca?\" Čandler se sruči u svoju stolici, zadovoljan samsobom. „Sve je to tačno.\" „A prema merenju Umberta Eka, kad uzmeš jednuod onih telefonskih govornica na trgu i pomnožiš je snjenom širinom, a zatim sa sto hiljada, dobiješ obimZemlje\", reče Džonatan.*( Džonatan se šali misleći na razgovoriz romana Fukoovo klatno Umberta Eka. (Prim. prev.)) Emili se nasmeja. „Postao si zahtevna publika, Aurelije\", uzvratiČandler. Emili pruži Čandleru svoj digitalni fotoaparat ipokaza na ekran. „Džonu i meni treba tvoja pomoć,Čandlere. Upravo smo otkrili ovaj natpis.\" „Sveto drvo svetlosti\", naglas prevede Čandler.„Izuzetno\", uzdahnu. „Gde ste ovo videli?\" „Ispod Koloseuma\", odgovori Džonatan. ,,Uhipogeumu.\" „Bili ste ispod Koloseuma?\" reče Čandler, nepokušavajući da prikrije zavist. On zapreti prstomDžonatanu. „Znao sam da se veliki Marko vratio. Video

sam ti to u očima.\" „Neko se zdušno potrudio da skrene pažnju na tajlokalitet ispod Koloseuma\", reče Džonatan vadeći izdžepa zgužvanu salvetu. „Našao sam ovu porukuuklesanu u fragment Mermerne mape. Njeno značenje,izgleda, seže u tvoje polje... ovaj...\" - Džonatan sepodozrivo osvrnu po prostoriji - „stručnosti.\" „Titova greška?\" reče Čandler nagnuvši se napred.Zurio je u salvetu, a zatim polako podiže pogled isusrete se sa Džonatanovim. Sva njegova slatkorečivostje nestala. Lagodnije mu je, izgleda, bilo da razvijateorije koje je sam smišljao kao da rizikuje zakockarskim stolom gde zna da se ne igra u pravi novac.Ali dok je proučavao natpis, na licu mu se ukaza panikakao da mu je neko došapnuo da su ovog puta ulozipravi. „Aurelije.\" Čandler podiže pogled s fotoaparata,odjednom slomljenog glasa. „Ovo je veoma ozbiljno.\" 27 „Comandante Profeta, stižemo u Meñunarodnicentar za konzervaciju u Rimu\", reče poručnik Brandizis prednjeg sedišta karabinjerskog sedana, isključujućimobilni telefon. Okrenu se licem prema Profeti, koji jesedeo pozadi. „Direktorka Centra Žaklin Olivije čeka vasu svojoj kancelariji.\" Profeta je glavnim dvorištem Meñunarodnog centraza konzervaciju stigao do ulaza i predao oružje pre nošto je prošao kroz metalni detektor. Visoki stražar splavim šlemom i svim obeležjima Ujedinjenih nacijaoznačio je Profetino oružje i dao mu perforiranu karticukako bi ga ponovo preuzeo pri izlasku. Iako jeMeñunarodni centar za konzervaciju zasebna službaUneska, Profeta je znao da se u zgradi primenjuju raznipropisi koji proističu iz nezavisnosti Ujedinjenih nacija,uključujući i činjenicu da nijednoj mesnoj policiji nije

dozvoljeno da unosi oružje. Hodnici su vrveli od službenika koji su mobilnimtelefonima razgovarali na desetinama raznih jezika. Naekranu televizora ugrañenog u zid uživo se prenosioizveštaj o eksploziji u Koloseumu. Profeta je razgledao zidove na kojima su visilameñunarodna priznanja, plakete i nagrade dodeljeneCentru. Ispred jedne je naglo zastao. Nagrada doktorki Etnili Travija za konzervaciju i zaštitu kulturnih dobara u konfliktnim regionima, Pariz, decembra 2004. „Izgleda kao ugledna nagrada, Brandizi\", zadivljenoreče. „Jeste, i sasvim je zaslužena\", dodade direktorkaOlivije, stojeći iza njih u hodniku. Rukovala se najpre sProfetom a potom i s Brandizijem. \"Ja sam ŽaklinOlivije, direktorka Meñunarodnog centra za konzervacijuu Rimu.\" Direktorka Olivije pokaza na plaketu.„Doktorka Travija je moj zamenik. Svi smo naročitoponosni na njen konzervatorski rad u konfliktnimregionima, od Bagdada preko Jerusalima do Bosne. Onasvoju ulogu shvata veoma ozbiljno.\" „Čini se da je tako\", reče Profeta. „Ovuda, comandante\", reče direktorka Olivije.Odvela ih je niz hodnik do svoje kancelarije na uglu, ukojoj su se videli znaci zahvalnosti s meñunarodnihlokaliteta gde se vršila konzervacija. U prozoru su stajalimala Budina glava, afrički obredni nož, nepalskamaska. Kroz okno se u daljini video prelepi Aventinskibrežuljak. „Poručnik Brandizi i ja smo došli zbog eksplozijeispod Koloseuma.\" „Odbor za svetsku baštinu sastaje se u Koloseumusutra, a grejne cevi su baš sad našle da eksplodiraju.\"Osmehnula se, ali joj je u očima Profeta video da je

napeta. „Bojim se da je vaša službenica doktorka EmiliTravija bila veoma blizu eksplozije.\" „Nije povreñena?\" reče direktorka, čiji osmehsmesta nestade. „Ne možemo sa sigurnošću reći. Poslednji put su jesigurnosne kamere snimile kako se spušta ispodKoloseuma nekoliko minuta pre eksplozije.\" „To mora biti greška. Sigurno je neko drugi\", rečedirektorka uverena da ne greši, kao i svako ko je ušoku. „Službenik Koloseuma ju je prepoznao. Naši timovipretražuju iskopine...\", Profeta se prekinu. „Pretražujuih upravo sada.\" Direktorka ništa ne odgovori. Odvezivala jeelegantnu svilenu ešarpu oko vrata, pogleda uperenogkroz prozor. „Je li doktorka Travija radila nešto neuobičajeno, jeli imala profesionalne obaveze koje bi mogle olakšatiistragu?\" „Jutros je počelo ročište u vezi s nekimfragmentima Mermerne mape koje je tim doktorkeTravija prošle godine otkrio ispod Jerusalima. Našaslužba je na tom zadatku izgubila kolegu. Ročište je,bojim se, ostavilo traga na svima nama.\" „Fragmenti Mermerne mape?\", upita Profetaposmatrajući direktorkino lice. „Da\", reče. „Dva fragmenta koja prikazuju deoKoloseuma. Kapitolski muzej ih je izložio zahvaljujućianonimnoj pozajmici. Ministarstvo kulture je tražilo dadottoressa Travija svedoči kako bi se dokazalo da jepozajmljivač u nezakonitom posedu.\" Direktorka otvorifasciklu i Profeti pruži isečak iz novina. Profeta bacipogled na podnaslov: „Dve godine kasnije fragmentMermerne mape pojavljuje se u Rimu. Očekuje sesvedočenje službenice Ujedinjenih nacija.\" Profeti se pogled ukoči kad je video fotografiju na

margini. Fragmenti za koje je doktorka Travija tvrdila dasu otkriveni u Jerusalimu prikazivali su isti deoKoloseuma kao i monitor računara što je njegov timprethodne noći našao u raciji na skladište. „Gospoño direktorka\", reče Profeta naginjući senapred kao da je pred njim značajno otkriće, „moraćuda vidim sve informacije koje imate o radu doktorkeTravija u Jerusalimu.\" 28 „Sveto drvo svetlosti\", uzdahnu Čandler, i daljerazrogačenih očiju. Sada je činio ono što uvek radi kadje nervozan - rastavljao je spajalice i njima otvaraozarñali katanac koji mu je služio kao pritiskivač zapapir. Sedeo je za stolom, a prsti su mu se pokretali sneverovatnom lakoćom dok je vrhom spajalice prelazionapred-nazad po mehanizmu. Čim bi se katanacotvorio, smesta bi ga zatvorio i sve počinjao nanovo. „Ovaj natpis je tsurat ha-hidah\", reče Čandler. „Šta je natpis?\", upita Emili. „Hidot-tsurah-ve-lo'ez, doslovno prevedeno shebrejskog, znači amblem zagonetka'. Ovakve zagonetkebile su veoma popularne u antičko vreme\", odgovori.„Tsurat ha-hidah, veoma prefinjene višejezične fraze, uovom slučaju na latinskom i hebrejskom, uzajamno bidelovale sa amuletskim simbolima. Ilustracije u ovakvimzagonetkama bile su poznate kao έµβάλλω, embalo, štoje grčka reč od koje je izvedena reč ‘amblem'. To jestandardna špijunska tehnika drevnog sveta.\" „Drugim rečima\", Džonatan se obrati Emili,„poruka je namenjena samo onima koji mogu da jerazumeju.\" „Tako je, Markuse\", reče Čandler, pa se okrenuprema Emili. „Ovaj je glavni špijun drevnog sveta. Sviostali u Akademiji uživali su u antičkoj junačkoj poeziji,ali ne i Markus. On bi se zavukao u biblioteku i pod

svakim pergamentom tražio drevne špijune.\" „Izraz 'Titova greška' mogao se odnositi na bilo kojeod uklesanih imena koja smo videli u Koloseumu\",pretpostavljao je Džonatan. „Mnogi od navedenih ljudiverovatno su pogubljeni kao izdajnici... Berenika,Klement, Epafrodit.\" „Tačno je da Tit ništa nije želeo da prepustislučaju\", reče Čandler ponovo pogledavši Džonatana.„Ali mislim da je napravio veću grešku. Mislim da govorio podsticaju za njihov špijunski rad.\" „Što se, smatraš, razotkriva u reljefu?\" upita Emili. „Da. Ne zaboravi, niko od ovih ljudi nije očekivao daće iz arene izaći živ. Ovaj reljef bi mogao biti poruka,simbolična zagonetka, namenjena potomcimazarobljenika iz Jerusalima. Zato su neke reči napisanena hebrejskom. Samo pogledaj šta je zajedničko svimimenima\", reče Čandler. „Svi su povezani sJerusalimom. Berenika je bila kćerka judejskog kralja,Klement je pogubljen zbog izdaje koju je počinio šaljućiporuke u Jerusalim, Aliturije je opisan kao jevrejskipozorišni satiričar, Epafrodit je objavljivao provokativnepovesti o rimskom ratu protiv Jerusalima.\" „Zašto bi onda njihov poslednji crtež upućivao napagansku predstavu, na sveto drvo svetlosti?\" upitaDžonatan. „Sveto drvo deo je paganskog panteona, a nejerusalimskog monoteizma.\" „Ali jesi li zaista siguran da ova predstava upućujena pagansko obožavanje drveta?\" U Čandlerovim očimanazirao se nestašluk. „Da ovaj nagoveštaj nije možda tekpuka varka?\" „Šta hoćeš da kažeš?\", upita Emili. „Jeste, obožavanje drveća bilo je paganski ritual\",nastavi Čandler. „Najraniji religiozni običaji uglavnomsu se sastojali od obožavanja drveta. U ovimprebiblijskim kultovima izgleda da je predmet obo-žavanja bio drvo kao ženska životna sila, nekakva MajkaZemlja, na sumerskim amuletima iz bronzanog doba

često prikazivana kao drvo sa sedam grana i grudima.\" „Ali to su bili paganski kultovi\", reče Emili. „Tepredstave su sasvim napuštene u monoteizmu.\" „Sasvim? Nisam baš siguran\", usprotivi se Čandler.,,U najranijim predanjima drevnog monoteizma postojalisu motivi obožavanja drveta da bi se privuklipreobraćenici. Razmisli o tome. Gilgameš traži svetovino, božanska Sita traži travku života u podzemnomsvetu. A šta kažete na drvo čiji se plod ne jede? Neprilazite drvetu? Ne prilazite onom drvetu u bašti.\" Smehzaigra na Čandlerovim usnama. „Zvuči poznato, zar ne?\" „Postanje\", reče Emili. „Nije slučajno što Sveto pismo praktično počinje uvrtu\", reče Čandler. „Zašto postoji drvo kojem ne smemoprići, čiji nas plod ne hrani? To je prekor koji ranimonoteizam upućuje obožavanju drveta i svima onimakoji smatraju da je njegov plod hranljiv. U stvari, nekiproučavaoci Biblije tvrde da je naše izbacivanje iz rajskebašte priča koja otkriva naš tegobni prelazak sjednostavnog idolopoklonstva kultovima plodnosti iobožavanja drveta na težu i apstraktniju duhovnost nakojoj smo zapravo morali da poradimo. Ne zaboravite,pošto više nisu u vrtu, Adam i Eva sada moraju daobrañuju duhovno tle.\" Čandler dohvati tekst s police iza leña. „Naravno, biblijski tekstovi nam i dalje pružajunagoveštaje o obožavanju drveta. Tu je grm koji gori aline izgori, zar ne? Lišće koje ne vene?\" Osmehnu se. „Putod politeizma ka monoteizmu nije bio jednostavan, što imnogi proučavaoci Biblije priznaju.\" „Ali kakve to veze ima s drvetom iz Jerusalima?\"nestrpljivo upita Emili. „Ovaj natpis\", odgovori Čandler, „štiti sveti predmetiz Jerusalima.\" „Tu piše 'drvo'\", reče Emili. „Ali to znači nešto daleko moćnije\", nastaviČandler. „Pomisli na prve monoteiste. Dok njihov

misticizam sazreva, njihovo obožavanje drveta koje daježivot postaje više metafizičko. Umesto da oblikujuidolopokloničke predstave glinenog drveća sa sedamgrana, rani monoteisti su malo izmenili predstavu te onasada liči na svetiljku sa sedam krakova.\" Čandler dohvati debelu Bibliju koja mu je stajalazdesna i poče da čita iz Knjige izlaska: ,,'I načinisvijetnjak od čistoga zlata. Šest grana izlažahu mu sastrana.'\"*( Stari zavet, Druga knjiga Mojsijeva, koja se zoveIzlazak, 37:17-18, u prevodu Dure Daničića. (Prim. prev.)) Čandlerse zavali u stolicu kao da je sve rekao. „Reljef ispodKoloseuma neposredno upućuje na menoru izunutrašnjeg svetišta Hrama poznatog kao Mishkan iliTabernakul od latinskog tabernaculum, što znači šatorili malo sveto mesto, a odatle i danas imamo reč'taverna'. Kladim se da vam nikad nije palo na pamet davaša lokalna kafanica ima isti etimološki koren kao naj-svetija prostorija na svetu...\" „Čekaj malo\", prekide ga Džonatan. „Hoćeš dakažeš da je ova zagonetka prikriveni nagoveštajnajdrevnijeg simbola monoteizma, menore ?\" „Razmisli, Džone\", reče Emili. „Vekovima jepredstavljala simbol vere, pa bila urezana u kamenMasade ili na zidove koncentracionog logora Majdaneka.Zašto bi oni zarobljenici iz Jerusalima, osuñeni na smrtu Koloseumu, bili drugačiji?\" „Pa\", reče Čandler, „njihov crtež se razlikuje ujednom.\" ,,U čemu?\", upita Emili. „Mislim da nisu mislili samo na puki simbol.\"Čandler ustade. „Mislim da su opisivali upravo svetumenoru načinjenu od jednog talenta čistog zlata,*( Meraza težinu - 34,3 kilograma. (Prim. prev.)) svetiljku koja je gorelau unutrašnjem svetilištu Irodovog hrama u Jerusalimu.Mislim da jedan od tih zarobljenika pokušava da vamkaže gde ju je ostavio.\"

29 „Menora\", reče Emili. „Ona iz Irodovog hrama uJerusalimu. Mora da se šališ.\" „Ona je jedan od retkih artefakata iz drevnog svetačiji je istorijski put zanimljiviji od popularnih mitova kojije okružuju\", uzvrati Čandler. „Zar je Rimljani nisu pretopili?\" upita Emili. Kaokonzervator, Emili je znala priču o menori koja sevekovima prepričavala. „Znamo da su se cene zlata uSiriji prepolovile zbog sveg zlata koje su Rimljani 70.godine poharali iz Hrama u Jerusalimu.\" „Ostale posude iz Irodovog hrama pretopljene su dabi se finansirala izgradnja Koloseuma, ali ne i menora\",reče Čandler. „Menora je kao simbol pobede bilavrednija nego u polugama. Car Vespazijan je narimskom Forumu čak podigao novo zdanje da biprikazao menoru kao glavni ukras svog ratnog plena.Stajalo je tu četiristo godina, sve do 455, kada suVandali opustošili Rim, ukrali menoru i poslali je uKartaginu. Vandali su menoru izložili kao znak da jeKartagina jedina država koja je u hiljadugodišnjemrazdoblju probila zidine Rima.\" „Ali Rim se osvetio\", dodade Džonatan okrećući seprema Emili. „Skoro osamdeset godina kasnije, rimskizapovednik Velizar je 533. godine otplovio u Kartaginuda poravna račune. Kartaginu je ostavio u ruševinama,severnu Afriku opljačkao i vratio se s njenim blagom.Rimski istoričar Prokopije kaže da su Rimljani ponovona ramenima proneli menoru ulicama Konstantino-polja.\" „Dakle, menora je Rimu vraćena početkom šestogveka?\" upita Emili. „Ne zadugo\", odgovori Čandler. „Ne zaboravi da je533. godine Rim bio hrišćansko carstvo sa sedištem uKonstantinopolju. Zapovednik Velizar putuje uKonstantinopolj i menoru predaje dvoru vizantijskog

cara Justinijana. Ali tu postoji jedna istorijskazanimljivost. Ispostavlja se da je car Justinijansujeveran. Svi gradovi u čijem je posedu sveta svetiljkabila - Jerusalim, Rim, Kartagina - razrušeni su. Hoće li iKonstantinopolju doneti razaranje? Stoga Justinijannareñuje da se menora pošalje hrišćanskoj crkvi uJerusalimu.\" „Dakle, menora je vraćena u Jerusalim?\" rečeEmili, pomalo razdražljivo. „Nije tamo bila ni pedeset godina, a verovatno je većpremeštena\", odgovori Džonatan. „Persijanci su 614.opljačkali Jerusalim, ali su hrišćanski sveštenici, premamnogim istorijskim tekstovima, uspeli da menoruprokrijumčare i vrate u Konstantinopolj. To potvrñujurazni tekstovi iz sedmog veka koji opisuju tu svetiljkučudnog oblika, izloženu u palati pod kupolom gde je ovajsedmokraki svećnjak, heptalychnos, paljen opraznicima. U stvari, prema istorijskim izvorima,menora je bila u vizantijskoj palati sve dokKonstantinopolj 1204. nije poharan.\" „Godina Četvrtog krstaškog rata\", dodade Čandler.„Papa je naredio krstašima da zauzmu Jerusalim, ali jeSveti grad bio i suviše dobro utvrñen, pa su neobjašnjivoskrenuli i uputili se na istok, u Konstantinopolj. Krstašisu poharali i zapalili Konstantinopolj i navodno menoruponovo odneli u Rim.\" „Jeste li vas dvojica završili?\" upita Emili. „Da\", uglas odgovoriše Čandler i Džonatan. „Dakle, moguće je da je menora u posedu Katoličkecrkve?\" „Ti svakako ne bi bila prva koja tako razmišlja\",reče Čandler. „Izraelska državna delegacija je 2002.posetila Vatikan i zvanično tražila da Crkva vratimenoru, koju su u prvom veku ukrali rimski legionari,ili makar da iz Vatikanskih tajnih arhiva pruži relevan-tne informacije o tome gde se menora trenutno nalazi.Ishod je bio potpisani diplomatski sporazum, a izraelska

delegacija se vratila u Tel Aviv s trajno pozajmljenimdragocenim jevrejskim rukopisima koje je Crkvazaplenila za vreme progona rimske jevrejske zajednice učetrnaestom i petnaestom veku. Ali bez menore. Ustvari, Vatikan je izričito uslovio pozajmicu time što sena prvobitni izraelski zahtev neće odgovarati, a izraelskevlasti više neće dozvoljavati da se Vatikanu upućujuzvanični upiti o menori.\" „Ali ako trag vodi do Crkve, zašto onda neko vršiiskopavanja ispod Koloseuma da bi od zarobljenika izprvog veka saznao gde se nalazi menora?\" ,,E ovde sve postaje malo složenije\", reče Čandler. „Ovde sve postaje složenije?\", Emili nezadovoljnopogleda Džonatana, koji slegnu ramenima. „Pogledaj povorku prikazanu na Titovomslavoluku\", reče Čandler, pretražujući police s knjigamakao lovački pas koji prati miris. Izvadio je zbirkuarheoloških skica iz devetnaestog veka, veličine plakata,i žurno ih okretao dok nije došao do Titovog slavoluka.Zatim pokaza na južni bareljef unutar slavoluka. „Štavidiš?\" Emili je pogledom prelazila preko nacrtanog prizora- robovi iz Jerusalima pod bičem rimskih nadzornika.„Rimski vojnici u Rim vraćaju Titovu dragocenost,menoru iz Tabernakula.\" „Baš menoru iz Tabernakula?\" reče Candler.„Pogledaj malo bolje. Jesi li sigurna?\" „Jesam\", reče Emili. „To je menora iz Irodovoghrama.\" „Čekaj\", kaza Džonatan. Nagnuo se preko Emilinogramena i zagledao u postolje menore isklesane uslavoluku. „Pogledaj postolje menore\", reče. „Neodgovara opisu u Bibliji. Nije iz jednog komada zlata. Ipogledaj na njoj ovog orla s vencem u kljunu.\" Džonatanpogleda Čandlera. „To je bio rimski carski simbol. Aovde\" - Džonatan pokaza na niže heksagonalno postolje- „ovde je nekakvo morsko čudovište. Ili zmaj.\"

„Zmaj\", potvrdi Candler, ,,a svi znamo da je topaganski simbol, pa je nemoguće da je ovo bilaoriginalna menora. I naučnike je dugo zbunjivalo zaštonam Josifov detaljni opis pustošenja Hrama ne govori ozaplenjivanju svete menore.\" Čandler ponovo sede isklopi ruke. „Možda zato što nam Josif kazuje damenora uopšte i nije zaplenjena.\" „Hoćeš da kažeš da su Rimljani ukralikrivotvorinu\", reče Emili. „Da je menora na Titovomslavoluku kopija?\" „Upravo to govorim. Talmudski izvori ukazuju dakraci zlatnog svećnjaka nisu nužno bili zakrivljeni kakoje prikazano na reljefu na Titovom slavoluku, već pravi idijagonalni... netačan podatak koji je mogao da opstaneu gotovo svim potonjim predstavama relikvije. Štaviše,menora na slavoluku nije dovoljno visoka. Sveštenik kojije prinosio plamen morao se uspeti uz tri velikastepenika da bi je upalio.\" Emili se nagnu napred, ne skidajući oka sČandlera. „Dakle, svi osvajači koji su se hiljadu godina boriliza ovu relikviju... Tit, koji je poharao Jerusalim, Vandalikoji su opustošili Rim, Vizantijci koji su pokraliKartaginu, krstaši koji su opljačkali Konstantinopolj...svi su napravili istu grešku?\" Čandler potvrdno klimnu glavom ponovootključavajući katanac na svom stolu. „Menora ukradena iz Jerusalima pre dve hiljadegodina uopšte nije bila original\", reče. „To je, prijateljimoji, bila Titova greška.\" I uz te reči opet otvori katanac. 30 Sedeći u konferencijskoj sali pored direktorkinekancelarije, Profeta je u krilu držao izveštaj Ujedinjenihnacija o istrazi povodom smrti doktora Šarifa Lebaga,koji je prethodne godine stradao u Jerusalimu. Profeta

je pročitao izveštaj i ustao. „Dakle, pre dve godine Unesko je pozvao timdoktorke Travija da proveri navode o ilegalnomiskopavanju ispod Brda Hrama. Slučajno je otkrilaistraživačku laboratoriju ispod Jerusalima gde su, nanjeno zaprepašćenje, fragmenti Mermerne mape pomnoispitivani pomoću sofisticirane opreme. Po zidovima subile okačene razne stranice Josifovog rukopisa, ali nijesaznala zašto.\" Direktorka Olivije dostojanstveno klimnu glavom. ,,A sada su se ti isti fragmenti Mermerne mapepojavili ovde, u Rimu. Ministarstvo kulture rado jekoristi kao svedoka da bi razotkrilo poreklo artefakata,ali njen cilj je nešto sasvim drugačije... da razotkrijezagonetku ovih fragmenata.\" „ Ukoliko zagonetka postoji, comandante.\" „Ilegalno iskopavanje otkriveno ispod Koloseumatačno na mestu koje je uklesano na ovim fragmentima?Meni to zvuči kao zagonetka, gospodo direktorka.\"Profeta je koračao, zamišljen. „Doktorko Olivije, je li vampoznat fond Al Kuds ?\" „Jeste, naravno. Al Kuds je arapski naziv zaJerusalim. Fond finansira kulturne projekte u Staromgradu.\" „Kakve kulturne projekte?\" „Uglavnom upravu nad dva verska svetilišta naBrdu hrama, džamijom Al Aksa i Kupolom na steni. Iakoje Brdo na popisu Svetske baštine, finansijska podrškaAl Kudsa omogućava upravnom islamskom trustupoznatom kao Uprava Vakufa da radi bez sredstavanaše organizacije, a to, uveravam vas, nosi svojevrsneprobleme.\" „Zato što vaša organizacija nema nadzor na tomlokalitetu?\" „Tačno\", reče direktorka. „Vakuf već deset godinaodbija sve pokušaje Ujedinjenih nacija da se istraženavodni grañevinski radovi ispod Brda Hrama.\"

„Uključujući zahteve doktorke Travija?\" Direktorka klimnu glavom. „Vakuf se sada jednostavno poziva na presedan.Nemuslimanima se već više od sto pedeset godina nedozvoljava pristup ispod Brda. „Ali kao i obično, doktorka Travija je bila istrajna.Prošle godine agitovala je da Generalna skupštinasuspenduje sredstva Vakufu dok se ne obustave svaneovlašćena iskopavanja i svi grañevinski radovi ispodBrda Hrama, ali su, glasajući jedinstveno, arapskezemlje predlog lako odbacile. Otkako je doktor Lebagstradao, Emili pokušava da ubedi Odbor za svetskubaštinu da otvori sveobuhvatnu istragu o njihovimaktivnostima.\" „Trebalo je da govori na sutrašnjoj konferenciji?\"Profeta je ponovo zapisivao u svoju beležnicu.Direktorka je sačekala s odgovorom poštujući njegovistražni metod. „Ne, nije predviñeno da govori. Njeni dokazi nisudovoljni za intervenciju na Brdu Hrama.\" „Zar o tome ne odlučuje Odbor za svetskubaštinu?\" Profeta podiže pogled. „Pred Odborom imamo samo toliko vremena dagovorimo o svega nekoliko lokaliteta u celom svetu,comandante. Naše ekipe u Kini i Maleziji imajukonkretne dokaze o nepopravljivoj šteti u budističkimhramovima. Kako Vakuf u Jerusalimu ne sarañuje,istraživanje doktorke Travija nije uspelo da identifikujeni jedno jedino ilegalno iskopavanje ispod Brda. Zbogtoga je i gubitak doktora Lebaga još bolniji.\" „Jesu li pronañeni posmrtni ostaci doktoraLebaga?\", upita Profeta. „Na mestu zločina pronañen je deo lobanje. Dvenedelje kasnije u Gazi\" - direktorka načasdostojanstveno zaćuta - „našli su njegovo telo, spaljenodo neprepoznatljivosti.\" ,,DNK?\"

Direktorka potvrdno klimnu. „Lično samučestvovala u istrazi lokalnih vlasti.\" Profeta oseti da rana još nije zacelila. DoktorkaTravija nije bila jedina koja oseća odgovornost za smrtdoktora Lebaga. Pribravši se, direktorka ponovo smireno progovori: „Comandante, čim se doktorka Travija javi našojkancelariji, smesta ćemo obavestiti vaše odeljenje.\" „Naravno, i hvala vam, gospoño direktorka.\" Profetaustade s namerom da poñe. „Još jedno pitanje, gospoñodirektorka.\" „Izvolite, comandante.\" „Ako se ilegalno iskopavanje vrši ispod BrdaHrama, kako nagoveštava doktorka Travija, zašto im jevažan fragment Mermerne mape? Čemu istraživanjedrevne mape Rima?\" „Upravo je to pitanje na koje se doktorka Travijanada da će odgovoriti.\" Brandizi se pojavi u dovratku. „Comandante, razgovarao sam s MauriciomFjorelom, advokatom koji je jutros bio u sudu. Muzej jefragmente Mermerne mape pozajmio od anonimnog lica.Anonimne donatore zastupa advokatska firma\" -Brandizi pogleda u svoju beležnicu - „Daling i Pirs.\" „Javi im da nas očekuju\", reče Profeta. 31 Emili je gledala kroz prozor, ošamućena. „Zato Saladin ovde vrši iskopavanja\", reče. „Zato štou Rimu postoje podaci koje ne može da nañe ispodBrda. Džone, nemaš pojma koliko je sve ovo\" - tražila jeodgovarajuću reč na engleskom - „golemo.\" „Golemo?\", znatiželjno upita Čandler. „Kad smo Šarif i ja bili u Jerusalimu, njegovidoušnici su nam rekli da Saladin traga za relikvijom.Bilo bi savršeno logično da traži menoru. Ako su

jerusalimski zarobljenici sakrili menoru, i o mestu gdese nalazi ostavili poruke u Rimu, Saladinov tim je najpremorao da kopa ovde da bi saznao gde je.\" „Emili, imaš li uopšte predstavu kakvu operaciju biiziskivalo to što Čandler govori? Trideset četiri kilogramačistog zlata prokrijumčareno s Brda Hrama uočirazaranja Jerusalima? Niko od onih čija smo imenavideli ispod Koloseuma nije imao pristup neophodan dase menora prokrijumčari dok traje Titova opsada.Berenika se prekasno infiltrirala na dvor i Tita zavelaposle razaranja. Klement, Aliturije i Epafrodit nisunapuštali Rim za vreme sukoba. Niko od njih nije znaokada će tačno Tit napasti Svetinju nad svetinjama.\" „Izuzev Josifa\", usprotivi se Emili. „Sam si rekao daje bio u Titovom zapovedničkom šatoru. Mogao je daiskoristi rimske vojne podatke i sazna koje su im slabetačke u opsadi, sve samo da bi prokrijumčario jedinoblago koje su pre Rima želela mnoga carstva. Ovo sesavršeno uklapa u tvoju teoriju, Džone. Josif je poslerata razvio mrežu da bi sakrio menoru u Jerusalimu imožda je onim natpisom ispod Koloseuma pokušavao danekom kaže gde je sakrivena.\" „Mora da poruka postoji i u Zlatnoj kući\", rečeČandler gledajući ponovo natpis na ekranu digitalnogfotoaparata. „Natpis ispod Koloseuma s razlogom izdvajaNeronovu zatrpanu palatu. Mape tih ruševina možemodobiti iz biblioteke na Akademiji.\" „Iz biblioteke u Akademiji?\", Džonatan odmahnurukama. ,,E za mene je ovde kraj. Ovo nisupostdiplomske studije!\" Zgrabio je svoj isprljani sako sastolice. „Pre sedam godina provodio si dane i noćiproučavajući Josifa da bi otkrio zašto je za sva vremenauništio svoj ugled\", reče Emili. „Možda smo dole uKoloseumu najzad pronašli odgovor, a ti ćeš sad otići?\" Džonatan stavi sako pod mišku. „Ukoliko si zaboravila, pre sedam godina sam već

jednu karijeru upropastio. Nemam nameru da to ponovoučinim.\" Njegov blekberi se oglasi i Džonatan ugledahitnu poruku od Mildrena. Za trideset minuta. Sastanak u Tatonovoj kancelariji. „Šta je?\" upita Emili. „Firma. Sastanak.\" „Sastanak?\" Čandler je u neverici gledaoDžonatana. „Mi pričamo o najdragocenijem ratnomplenu u istoriji rimskog sveta, a ti govoriš o sastanku?\" „Neću ugroziti čitavu karijeru u firmi zbognekakvog predosećanja. Možda ću im biti potreban nasastanku\", reče Džonatan i krenu prema vratimabiblioteke. Pogleda na sat. „Sada je jedanaest i trideset.U Rimu nisam ni punih dvanaest sati. Proveo sam jutrou sudu kao advokat, a sat kasnije sam jedva izbegaoeksploziju u Koloseumu i morao da se šunjamsporednim uličicama da bih izbegao policiju. To jesasvim dovoljno za jedan dan.\" Okrenu se prema Emili.„Obrati se karabinjerima. Oni ti mogu pomoći da ovorešiš.\" „Kao što su tebi pomogli pre sedam godina?\",odbrusi mu Emili. „Optužili su te za ðanpaolovupogibiju istog trenutka kad si dospeo u onu kancelariju.A ti si krivicu preuzeo ne pobunivši se ni rečju.\" Njena neposrednost je zapanjila Džonatana. Sećaose kako je satima nakon što se katakomba urušila sedeou maloj sobi za ispitivanje u prostorijama ambasade uUlici Veneto. Bezimeni američki službenik u civilu injegov jednako tajanstveni italijanski kolega beskrajnosu ga ispitivali, čas učtivim tonom, čas ga gnevnooptužujući da je kriv za nesreću. Pamtio je da se osećaokao da lebdi izvan sopstvenog tela, posmatra sebe kakoćuti. U zoru su ga odveli na Akademiju, gde su mustvari već bile spakovane i prtljag ga je čekao pored

kapije. Kad bi Emili samo znala zašto je prihvatio uslovetih ljudi, koji su mu zabranili da pre odlaska s njomrazgovara. Učinio je to da nju zaštiti, da i nju ne izbacekao njega. „Dobro de, polako\", reče Čandler, osećajući snaguoptužbe. Stao je izmeñu njih dvoje. „Starom advokatutreba samo malo vremena da razmisli o ovome...\" „Meni treba nekakav dokaz\", izgovori Džonatanprolazeći rukom kroz kosu. „Za ime božje, ja sam sadaadvokat.\" „Za to si sam kriv\", reče Emili. Džonatan poñe prema vratima. Emili je stajala na drugom kraju prostorije, negledajući ga. Tih sedam godina ih je ponovo delilo iDžonatan je osećao koliko je postojano ono što ostavljaiza sebe. „Neću obavestiti karabinjere\" reče Džonatan, „alijednostavno ne mogu da učestvujem u ovome. Više ne.\" „Hajde, Džone\", kaza Čandler. „Sad nikako nemožeš nazad. Ovo je, čoveče, tvoj Rubikon.\" Rubikon. Tipični Čandler. Svakom studentuklasičnih nauka Rubikon je značio više od reke koja je ustaroj rimskoj državi predstavljala granicu. Na njenimobalama je 49. godine pre nove ere Julije Cezar okupiosvoju vojsku i, kao u svakoj junačkoj legendi, i on sesuočio sa sopstvenom nedoumicom - pokoriti se zakonuili mu prkositi. Čandler je u pravu, pomisli Džonatan. Neotići na sastanak značilo je preći sopstveni Rubikonizaći na tle izvan ličnog interesa. Trebalo je samo daponovo baci kaput preko stolice i da joj pomogne. To bibilo junačko delo. ,,U pravu si, Čandlere. Ovo jeste moj Rubikon\",reče Džonatan, zamišljajući sebe kao Cezara,vojskovoñu na konju s hiljadama pešaka koji čekajuznak za napad. Ali Džonatan je znao da napada nećebiti. Video je sebe kako se na konju udaljava od obale i,na razočaranje bezbrojnih vojnika, povlači bez reči.

„Oboma vam želim sreću\", reče i zatvori vrata zasobom. 32 U hotelu Eksedra Džonatan se presvukao u jedinoodelo koje je, pored onog što je imao na sebi, doneo uRim - sivo odelo od vunenog štofa što je držao ukancelariji u Njujorku kao rezervno i koje je, srećom,spakovao pred polazak na aerodrom. Nije imao vremenada se istušira, ali odelo, očešljana kosa i dva flastera nalevoj ruci povratili su mu stari fizički izgled. Na lice jenaneo nekakav jeftin losion posle brijanja što je kupio uuličnom kiosku u Ulici Paskvino, na uglu kod firme. Povratak u mir koji je vladao u palati Dalinga iPirsa ličio je bezmalo na priviñenje - ostarele sekretariceza baroknim stolovima, italijanski poslovni ljudi puše nadrugom spratu ispred dvorana u kojima se pregovara.Jedan advokat je u salu za sastanke uvodio dveItalijanke aristokratskog izgleda: svaka je imala šeširvelikog oboda i kučence u naručju. Ma u kojoj zemljibio, Džonatan je umeo da prepozna klijente čiji sepredmeti tiču trustova i imanja. Na odmorištu izmeñu spratova palate stajala jestatua mladog Herakla koji čisti Augijine staje.Džonatan se seti prvih godina koje je proveo u Dalingu iPirsu, kad je mesecima pregledao dokumenta i morao daizbriše svaki dopis iz računara, laptopova i mobilnihureñaja klijenata optuženih za sva zamisliva krivičnadela koja može počiniti jedan službenik. Mladi junakčisti mitske staje. I Džonatan je, takoñe, morao da čistipogan bogova. Na najvišem spratu palate Džonatan zastade ispredzatvorenih dvostrukih vrata Tatonove kancelarije.Upravo je hteo da pokuca kad primeti da su mu crnecipele umazane gustim sivim blatom kojim je gazio ispodKoloseuma. Brzo ode do toaleta, očisti cipele i pogleda se

u ogledalu. Savršena slika advokata kakav je bio presedam godina -sada u ispeglanom sivom edelu, s belimokovratnikom i tamnoplavom svilenom kravatom. Jedininagoveštaj poslednjih nekoliko sati bio je posekotina načelu koju pokri pramenom kose. Džonatan je zurio uogledalo i, onako iscrpljen, u mislima odlutao dotrenutka kad je pre šest godina upoznao Brusa Tatona.Kako mu je prethodno akademska karijera propala,Džonatan je radio u aukcijskoj kući na katalogizacijiantikviteta prodatih prethodne večeri. „Da vas nije bilo, naš klijent bi na kaminu sada držao lažnog Kupidona\", bile su prve reči kojima mu se Brus Taton obratio. Džonatan je prepoznao muškarca koji je prethodne večeri bio na aukciji. Sedeo je meñu elegantnim kolekcionarima i dilerima antikviteta, koje je osoblje nazivalo „blistava gomila\". Džonatan se setio da je muškarac sedeo u prvom redu i nadmetao se za mer- mernu statuu Kupidona dok su se na velikom monitoru sve ponude pretvarale u dolare, evre, jene, švajcarske franke. Iza scene, gde je stajao, Džonatan je primetio da su uvojci na potiljku statue upleteni, što je frizura nepoznata antičkom dobu. Predmet broj 102, Džonatan je smesta znao, bio je krivotvorina. Setio se da je pogledao licitanta i bezglasno izgovorio jednu jedinu reč: „Ne.\" Možda je tridesetogodišnje iskustvo s licima porotnika i sudija Tatonu omogućilo da istog trenutka reaguje. Znak s brojem, koji je podizao da bi učestvovao u licitaciji, zaustavio je ispred grudi i spustio ga u krilo. Sada, jutro nakon aukcije, isti taj muškarac stajao je pred Džonatanom u Sadebijevom skladištu gde mu, u onom

besprekornom odelu, očigledno nije bilo mesto. „Direktorske kancelarije su gore\", rekao je Džonatan prilazeći zidu na kojem se nalazio plan zgrade. „Ovo je skladište. Na pogrešnom ste mestu.\" „Na pogrešnom mestu?\" Taton se nasloni na drveni sanduk. „Prvi ste bili u svojoj klasi na njujorškom Siti koledžu i finalista u mačevanju na nacionalnom takmičenju prve kategorije u Olbaniju. Roudsova stipendija za rimsku književnost 1999. Nagrada Rima 2001. A vi ovde brišete prašinu sa starih mermernih statua kao magacionerčić koji treba da plati zakupninu stana u kojem bespravno živi iznad radnje s girosima na Louer Ist Sajdu.\" Taton se osvrnu po skladištu. „Nije baš karijera kakvu bih očekivao.\" Gurnuvši tablu s papirima pod ruku, Džonatan ga gnevno pogleda. „Izvinite me. Moram da se pripremim za podnevnu aukciju.\" Taton mu pruži vizitkartu. „Naša advokatska kancelarija zastupa kolekcionare izuzetno vrednih antikviteta.\" Taton se okrenu i pode. Siluetu mu je uokvirivala dnevna svetlost koja je dopirala iz dela za utovar. Osvrnuo se po skladištu. „Nisam ja na pogrešnom mestu, Džonatane. Vi ste.\" „Do ñavola, Markuse, jesi li na sebe istresao čitavubočicu losiona za brijanje?\" Džonatan se trgnu i vrati usadašnjost. S fasciklama u rukama, Mildren je proviriokroz vrata toaleta. „Šta radiš toliko? U Tatonovukancelariju. Smesta.\" Tatonova kancelarija bila je prostrana poputpozlaćene balske dvorane. U odnosu na prostor koji jezauzimala, čak je i ogroman francuski barokni sto odizrezbarene hrastovine, koji je možda pripadao i samom

Napoleonu, izgledao majušno. Poluloptasta tavanica srenesansnim muralom, ružičastim oblačićima imnoštvom anñela odisala je odgovarajućom atmosferomnepogrešivosti. Taton je koračao po raskošnomobnovljenom patosu od čvornovatih orahovih dasaka itiho govorio u telefon kao da teši ožalošćenog. Mildren se sruči u zelenu plišanu fotelju, a Taton ihobojicu pozdravi zloslutnim klimanjem glave. „Služba za zaštitu kulturne baštine\", reče Tatonprekrivši slušalicu rukom, a zatim prekinu razgovor.Mildren je sedeo ćutke, sa spremnim penkalom i blokomza pisanje. Znao je da gospodar ima običaj da dodapokoju informaciju u trenutku kad to njemu odgovara.„Sastanak\", Taton se obrati neposredno Džonatanu, kaoda su mu potrebna posebna uputstva. „Ne bi trebalodugo da traje.\" „Služba za zaštitu kulturne baštine?\", upitaDžonatan. „Tutela del Patrimonio Culturale\", odgovori Mildrenpišući po bloku već prepunom beleški. „Karabinjerskajedinica.\" „Odred za antikvitete, zar ne?\" Džonatan prikrinapetost u glasu. „Tako je\", reče Taton. „Ovamo stiže samcomandante.\" „U kancelariju?\" „Obično se na to misli, momče, kad se kažeovamo'\", reče Mildren. „Na mesto gde se nalaziš.\" Na Tatonovom stolu blesak crvene lampice natelefonu proprati nenametljiv ton. Džonatan je krozprozor posmatrao kako se kapija otvara i policijskovozilo nadire lagano poput napadačke sile. „Je li spomenuo još nešto?\" Džonatan je znao dapostavlja previše pitanja, pa požuri da objasni: „Zato štosam našao neko istraživanje koje...\" „Koje je vrlo korisno, siguran sam, da\", prekide gaTaton nameštajući mali časovnik na stolu precizno u

milimetar. „Nalažem ti da ne govoriš ništa.\" Karabinjersko vozilo parkiralo se ukoso u odnosuna vrata firme. Džonatan je gledao kako iz kola izlazibradati muškarac u kaputu. Mlañi policajac, koji jetakoñe izašao iz vozila, ostade na trgu. Džonatanprepoznade njegovo mršavo telo, visoko čelo i umršeneriñe kovrdže. Policajac je još držao kesu s ledom nadesnom laktu. Džonatanu srce snažno zakuca. Bio je tomuškarac koji ga je pre svega dva sata napao ispodKoloseuma. U nekom čudnom vremenskom rascepu Džonatanje gledao kako Taton ustaje, klima potvrdno i govori uslušalicu: „Mandali su.\" Pošalji ih gore. „Nisu rekli zbog čega dolaze?\" uspeo je Džonatan daupita Mildrena, ali mora da je ovo izgovorio glasnije negošto je nameravao, pošto mu sa svog mesta za stolomodgovori Taton. „Naravno da nisu\", reče Taton brišući nepostojećutrunčicu prašine sa stola. „Kako su ono Grci govorili?Iznenañenje vredi stotinu ljudi?\" Profeta je išao hodnicima palate Dalinga i Pirsa, apratio ga je firmin službenik za odnose s javnošću,omaleni Italijan u tamnosivom odelu i s uzanom crnomkravatom, koji se po prirodi držao blago nagnut napred,kao da se ljubazno klanja. Nervozno se osmehivao i uhodu govorio o istoriji i arhitekturi palate, umirući odželje da sazna zašto comandante najelitnijekarabinjerske jedinice želi da razgovara s najstarijimpartnerom u firmi. „U palati, sagrañenoj 1650, živela je porodicaInokentija Desetog...\" „Njegova ljubavnica\", reče Profeta dok su išli. „Molim?\" „Ovu palatu je Inokentije Deseti podigao za svojučuvenu ljubavnicu Olimpiju Majdalkini.\" „Obično ne spominjemo taj deo istorije\", rečeslužbenik za odnose s javnošću. Još jedan nervozan

osmeh. »Naravno da ne\" reče Profeta. S učtivošću jednog dvoranina, službenik tihopokuca na ogromna dvostruka vrata Tatonovekancelarije i otvori ih. Profeta je čekao nekoliko korakaiza njega. „Comandante\", reče Taton. „Kakva čast, zaista. Kadsmo poslednji put imali zadovoljstvo?\" „Prilikom restauracije Ara Pacis\", odgovori Profeta. „ A da\", reče Taton, učtivo prenebregavajućiznačenje njegovih reci. „Kako sam mogao dazaboravim?\" Comandante Profeta je glasno kritikovaoprikupljanje sredstava od velikih korporacija za lokalnekonzervatorske projekte. Na restauraciji Ara Pacis,Oltara mira - što su uglavnom sponzorisali klijentiDalinga i Pirsa - comandante je podrugljivokomentarisao postmodernističku arhitekturu novogmuzeja za Oltar, što je otkrilo daleko više odarhitektonske kritike. „Čelično-stakleni kavez novogmuzeja odaje počast ne samo modernizmu, već injegovim sponzorima\", navela je Republika Profetinereči. „Čak i izgleda kao benzinska stanica.\" Taton dade znak Profeti da sedne u veliku foteljunaspram njega, a zatim pokaza na Mildrena iDžonatana. „Comandante, moj saradnik Endru Mildren inaš kolega iz Njujorka Džonatan Markus.\" Džonatan klimnu glavom u znak pozdrava, trljajućinos palcem i kažiprstom kao da ga glava boli, a dok serukovao s Profetom, samo ga načas pogleda u oči. Zatimse vrati na svoje mesto gledajući kroz prozor uporučnika Rufija, koji je i dalje stajao poredkarabinjerskog vozila. Policajac više nije bio očajni čovekkoga je Džonatan sreo u tunelima ispod Koloseuma. Bioje viši nego što se Džonatanu u prvi mah učinilo, adržanje mu je odavalo disciplinu i eleganciju. Taton je seo naklonivši se s poštovanjem.

„Comandante\", reče poslovnim tonom, „kako možemo davam pomognemo?\" Sekretarica je unela šoljice s kafom i stavila ihizmeñu Profete i Tatona. Džonatanu je postalo jasno dakarabinjer - neverovatno - nije došao da ga uhapsi. „Kasno sinoć izvršili smo raciju u napuštenomlučkom skladištu u Čivitavekji. Izgleda da to je bilasigurna kuća za nezakonitu trgovinu antikvitetima.Našli smo najsavremeniju opremu i sanduke sastranicama iscepanim iz starih rukopisa.\" „Zanimljivo, comandante.\" Tatonov ton bio jeoprezan. „Ali ne znam kako vam mi možemo pomoći.\" Profeta izvadi parče papira iz žutog koverta koji jedržao pod rukom. Lagano ga gurnu preko Tatonovogstola. „Naš tehnološki tim uspeo je da s harddiskadobije ovu sliku. Ne zamerite što je na sredini rupa odmetka. Izgleda da je neko žurio da ukloni tragove svogistraživanja.\" S mesta gde je sedeo Džonatan je razaznao skicufragmenata Mermerne mape ispod sloja slomljenogstakla. „Je li vam ova slika poznata?\" „Nalazite se u advokatskoj firmi, a ne na odeljenjuza klasične nauke\", reče Taton i vrati papir Profeti. „Žaomi je, nije mi poznata.\" „Ovo su fragmenti Mermerne mape\", reče Profeta.„Fragmenti Mermerne mape koji pripadaju vašemklijentu\", dodade, kao da mu ljubazno pomaže. „Comandante\", reče Taton, lagano se naslanjajući,podignute glave, vrata izvijenog kao u plemeniteživotinje koja oseća opasnost. Ton mu je i dalje bioučtiv, ali negodovanje je sad jedva prikrivao. „Nećetevaljda da kažete...\" „Da je vaš klijent nekako umešan u operacijupovezanu s racijom koju smo sinoć izvršili?\" Profetasačeka jedan trenutak. „Nije jasno. Operacija nema zacilj prodaju antikviteta ovde u Rimu.\"

„Nema za cilj prodaju?\", upita Mildren, kao da gapomisao vreña. „Šta joj je onda cilj?\" „Istraživanje\", zloslutno reče Profeta. „Ili opet krijumčarenje.\" Taton se nasmeši.„Palimpsesti i rukopisi ovih dana veoma dobro prolazena aukcijama.\" „Na stranicama su ispisane beleške, što im znatnoumanjuje vrednost. Štaviše, svaku stranicu je prepisivaodrugi pisar, a sve su verzije dela Josifa Flavija, istoričaraiz prvog veka.\" „Josifa?\" naglas ponovi Džonatan, premda mu tonije bila namera. „Da\", potvrdi Profeta. „Da su stranice deoneokrnjenih rukopisa, bili bi to neki od najstarijihpotpunih grčkih tekstova Josifovog Judejskog rata.Stranice su iz izdanja koja obuhvataju viševekovnorazdoblje.\" Comandante preko stola gurnu uvećanu fotografijustranice starog rukopisa. „Ovo je fotokopirani primerak stranice koju smopronašli.\" Taton se nije ni potrudio da je pogleda, već je samoposmatrao Profetu. Džonatan se nagnu da vidi tekst na stolu.Nameravao je da ćuti, ali mu adrenalin nije dao mira.„Smem li da pogledam?\" „Naravno\", reče Taton uz ledeni osmeh. „Svi smoovde da pomognemo istrazi komandanta Profete kolikogod možemo, zar ne?\" Džonatan pogleda tekst i smesta ga prepozna.Odlomak iz Josifovog opisa poslednjeg Titovog, napadana Svetinju nad svetinjama u Hramu. „I cezar je poveosvoje starešine u Hram\", prevodio je Džonatan za sebe,,,i razgledao najsvetije svetilište i ono stoje u njemu.Vojnici su se nadali pljački videvši da je napolju sve odzlata. Ali neko utrča pre njih.'\"*( Josif Flavije, Judejski rat, VI,4, 7. (Prim. prev.)) Poslednja rečenica ga iznenadi, pa je

„Mora da se tu nalazi skrivena kapija.\" Džonatan malo podiže blekberi iznad stola, i, poštoje ureñaj mogao da služi i kao fotoaparat, slikao jefotografiju mrtve žene, pri tom se nakašljavši da biprikrio zvuk aparata. „Mučna stvar, comandante\", reče Taton, ali je bilojasno da je njegova uljudnost dosegla tačku ključanja.„Jeste li uspeli da identifikujete žrtvu?\" „Počinioci su skladište digli u vazduh pre no štosmo uspeli da izvučemo leš\", odgovori Profeta. „Ovi ljudipo svaku cenu uništavaju dokaze svog istraživanja. Njihne zanimaju ni istorija ni kultura. Biće noviheksplozija.\" „Novih eksplozija?\", umeša se Džonatan. „Da\", potvrdi Profeta skupljajući svoje papire sTatonovog stola. „Verujemo da ti ljudi stoje iza eksplozijekoja se pre samo dva sata dogodila ispod Koloseuma.\" „Izvinite me na trenutak\", reče Džonatan ustajući.Nove eksplozije. Više nije imao živaca za ovakveopasnosti. Moram da zaustavim Emili. Lagano je poredporučnika išao prema vratima. Osećao je poručnikovpogled na potiljku, kao da ga je prepoznao. „Kako ste povredili ruku?\", upita Rufio na brzomitalijanskom dok je Džonatan prolazio. „Molim?\" na engleskom odgovori Džonatan, trudećise da ne zvuči kao čovek ispod Koloseuma koji je tečnogovorio italijanski. „Šta vam se dogodilo s rukom?\" Rufio pokaza naDžonatanove prste. „Posekao sam se papirom\", reče Džonatan zažalivšiistog trena. Gurnuo je ruku u džep i izašao u hodnikzatvarajući vrata za sobom. Polako, kao na usporenomsnimku, išao je hodnikom i prošao pored prostorije gdese kopiraju dokumenta i čuva besprekorno složen kan-celarijski pribor. Čekao je da stigne mesingani lift, kojise uspinjao brzinom puža, i sa svakim šumom njegovihzupčanika zamišljao da poručnik Rufio naglo otvara

vrata i juri da ga uhapsi. Ušao je u lift i pomislio, tren pre no što su semesingana vrata zatvorila, kako je uspeo da se za dlakuizvuče kad hodnikom odjeknu tresak zalupljenih vrata. „Fermati!\" Džonatan ču kako neko viče, a zatim itrči niz mermerni hodnik. Neko mu se približavaokrupnim koracima. Policajac me je prepoznao, pomisli.Na trenutak je razmišljao o mogućnostima koje su muna raspolaganju. Moram da izañem odavde i zaustavimEmili. Brzo je pritisnuo dugme za zatvaranje vrata. Ali uposlednjem trenutku jedna ruka zaustavi lift imesingana vrata ponovo se otvoriše. „Da?\", reče Džonatan nedužno nakrivivši glavu.Srce mu je udaralo toliko snažno da je bio uveren kakomu rever odskakuje. Vrata se otvoriše i, na svoje iznenañenje, predsobom nije ugledao Rufija, već Mildrena. „Markuse\", prodahta on, zadihan, „nikom da nisirekao, čuješ li me?\" „Šta da ne kažem nikome?\" „Ono, do ñavola, što si mi jutros ispričao ukancelariji.\" Mildren je delovao potreseno. „Ako nekomesamo i nagovestiš da je na ovim fragmentima nekakvaglupava poruka, možeš sam sebi da kupiš kartu zapovratak. Jasno?\" Džonatan je ćuteći zurio u njega. „Jasno?\" ponovi Mildren, kome su po vratu odpanike iskočile vene. „Sasvim\", reče Džonatan. Vrata se zatvoriše izmeñu njih i lift stiže uprizemlje. Prolazeći pored stražarske kućice, Džonatanuspori korak i nehajno mahnu stražaru, koji se ponudida mu pozove taksi. „Hvala, ali više volim da idem pešice\", rečeDžonatan. Išao je kroz gužvu na Trgu Navona, ne znajući štaga je više zaprepastilo - rešenje drevne zagonetke ili želja

daje ignoriše. Zaboravi je i idi dalje, govorio je mladiadvokat u njemu. Vrati se u Njujork. Kako je Emili tonazivala? Ponovno zakopavanje. Kad konzervatorislučajno otkriju arheološke lokalitete koje ne mogu daodržavaju. On, meñutim, ovo nije mogao zanemariti. Tek poštoje postao svestan da brže korača, razumeo je i zašto. Premnogo godina Džonatan je u biblioteci Akademijeprovodio bezbrojne noći tragajući za jednim jedinimelementom koji je nedostajao njegovoj teoriji o Josifu -za motivom. Za razlogom koji je bio toliko važan dadrevni istoričar zauvek uništi svoj ugled. A sada, poslesamo jednog dana ponovo provedenog u Rimu, velikazagonetka drevnog sveta praktično mu se sama resila. Džonatan odmahnu glavom shvatajući da je onda,pre svih ovih godina, bio u pravu. Josifov pad u rimskozarobljeništvo bilo je pomno pripremljen, kao i njegovuspon u rimskoj hijerarhiji - da bi saznao tačantrenutak Titove opsade svetilišta u Hramu i menoru izTabernakula prokrijumčario na sigurno. „Cognoscere mentem, cognoscere hominem\", rečenaglas Džonatan prisetivši se fraze koju je sveganekoliko nedelja ranije izrekao u sudnici. „Prepoznajemmotiv, prepoznajem čoveka.\" 33 Džonatan je s trga skrenuo u uzanu uličicu, sadveć trčeći. Prošao je kroz još jednu kaldrmisanu ulicu, azatim požurio uz stare mermerne stepenice. Nije smeodozvoliti da ostavi trag. Stigavši u Ulicu Arenula, uñe u taksi i vozačokrenu kola. Onako zamišljen, Džonatan je zaboravio damu kaže kuda ide. Trenutak kasnije Džonatan izgovorireći za koje je mislio da ih nikad više neće izustiti naitalijanskom. „Do Američke akademije u Rimu, molim vas.\"

Taksi je preko Tibra prešao u Trastevere, pa uzJanikulski brežuljak ispod gustih grana pinija. Vila ukojoj je Akademija smeštena još od devetnaestog vekastoji na vrhu strme padine brega koji gleda na čitav Rim. Džonatan je iz taksija izašao ispod obnovljenerenesansne Kapije svetog Pankracija, nedaleko od vrhabrežuljka. Sišao je niza strmu ulicu oivičenu živicom iprišao gvozdenoj kapiji Akademije. Džonatan oseti mirisiz vrtova i seti se kuvareve leje origana. Čak i posle svih tih godina u stražarskoj kućici nakapiji sedeo je isti čuvar. Kosi, poreklom iz Toga, slušaoje prenos fudbalske utakmice na malom radiju, baškako ga je Džonatan pamtio. Bilo je sasvim primerenoda Kosi radi u Akademiji. Nije bio običan čuvar, većneko s velikom ljubavlju i znanjem o antičkom svetu.Kosi je postdiplomske studije iz klasičnih naukapohañao na malom univerzitetu nedaleko od Gane doku pobuni nije stradao i univerzitet i dobar deo Kosijevoglevog obraza. Nakon dugih noći provedenih uistraživanju, Džonatan bi dolazio do stražarske kapije iuz espreso u zoru razmenjivao latinske izraze iz velikihdela antičkog sveta. Nadajući se da ga čuvar nije zaboravio, Džonatanpriñe kapiji. „Ventis maria omnia vecti, oramus\", reče Džonatan.Stih iz Enejide. Čuj Trojance, rasute po svim morima! Kosiju se ožiljak duž obraza nabra kad se u nevericinasmešio. „Džonatane Markuse?\" Kosi je osedeo na slepoočnicama, ali je njegovosmeh blistao kao i uvek. Kosi je smesta znao kontekststiha koji je Džonatan naveo. Enejini ljudi mole Didonuda ih primi na svoje obale. Čuvar odgovori na latinskomizgovarajući sledeći stih iz antičkog klasika, što mnogiprofesori najboljih američkih univerziteta ne bi mogli daučine. „Solvite corde metum.\" Bez straha i brige budite.*(

Publije Vergilije Maron, Enejida, Prvo pevanje, stihovi 524 i 562 uprevodu Mladena S. Atanasijevića. (Prim. prev.)) Kapija se otvori. Kosi očinski zgrabi Džonatana zaramena. Džonatan se negde u sebi nadao da učuvarskoj kućici neće zateći Kosija, da je Kosizahvaljujući svojim sposobnostima dobio mestoprofesora negde u Evropi, ali i posle sedam godina bio jetu, s knjigom Katulove poezije u ruci, uz zvukefudbalske utakmice u pozadini. „Sada si, čujem, advokat.\" U Kosijevom glasu serazaznavao ponos, ali i nekakva seta. „Kosi, ima li ikog u Crkvi?\" Crkva. Tako supostdiplomci nazivali zasvoñenu biblioteku u Akademiji.„Hitno je.\" Kosi zavrte glavom. „Riposo.\" Džonatan pogleda na sat - jedan posle podne.Italijanska pauza, riposo, ni na pamet mu nije pala.Zaista odavno nije bio u Italiji. „Bojim se, Kosi, da ne mogu toliko da čekam. Trebami... treba mi za sastanak.\" „Za advokatski sastanak?\" Džonatan klimnu glavom. „Komplikovano je.\" „Drago mi je što vidim da se ništa nije promenilo.\"Kosi pokaza na mermerne stepenice. „Naći ćemo sepokraj vrata.\" Američka akademija nije štedela. Zahvaljujućiličnim sredstvima Endrua Karnegija, Džona Rokfelera iVilijama Vanderbilta, glavnu zgradu su projektovaliMakim, Mid i Vajt, u čije ostale skromne projektespadaju i Muzej umetnosti Metropoliten i stara StanicaPensilvanija u Njujorku. U glavnoj zgradi smešteno jetrideset najtalentovanijih američkih naučnika iumetnika koji tu provode godinu-dve dana proučavajućiklasičnu tradiciju Rima. Džonatan uñe u unutrašnju loñu Akademije, i daljese diveći bršljanom obraslim pilastrima ibledoružičastim zidovima s gipsanim ukrasima. Pusto

unutrašnje dvorište, cortile, podsećalo je na grad duhovakroz čije je zasvoñene kolonade zviždao vetar. Setio sekako dvorište izgleda leti, kad polaznici tu ručaju kao napikniku i pijuckaju grapu. Džonatan je bio siguran daviše nikad neće kročiti kroz tu kapiju. Duž jedne strane dvorište iza velikih francuskihprozora videla se prostrana dvorana, sada osvetljena nasvega tri mesta niskim lampama iznad pokrivenihstolova za bilijar. Džonatan se sećao kako su se tudružili studenti. U mislima je još čuo njihove razgovore oantičkom svetu i udarce bele bilijarske kugle. Džonatanne zakorači u usnulo dvorište, već u svoju prošlost. „Igraj već jednom, Šarife'.\", gunñao je ðanpaolo pored bilijarskog stola. „I Kserks je brže brodovima premostio Helespont!\" Gostujući kolega iz Egipatske akademije Šarif Lebag odmeravao je ugao prema beloj kugli. „Ako sam ja Kserks, onda si ti Spartanac, ðanpaolo.\"Šarif udari kuglu i ubaci je u rupu. ,,A ovo je, gospodine\" - ne prateći kuglu, već gledajući pravo u ðanpaola - „tvoj Termopilski klanac.\" Ubacio je kuglu promrmljavši nešto na engleskom. Sa sofe se začu aplauz. „Jesi li siguran u to, Šarife?\" mladi Džonatan reče s fotelje na kojoj je sedeo sa Emili. „U šta?\" „Da bi više voleo da budeš na Kserksovoj strani. Na kraju krajeva, deset godina kasnije Spartanci su uništili Mardonija i čitavu persijsku vojsku.\" Šarif okrenu bilijarski štap prema Džonatanu, u šali mu preteći. „Poen, Markuse\", reče misleći na njihove svakonedeljne duele u mačevanju u sportskom

centru Foro Italico, u centru Rima. „Šarife, zaboravio si najvažniju lekciju antičkog sveta\", reče Emili. Kolege se nasmejaše. ,,A ona je?\" „Istorijaje nepredvidljiva.\" Idući loñom, Džonatan pogleda u susednuprostoriju, gde je disciplinska komisija Akademijeokončala njegovu akademsku karijeru. Džonatan sesećao kako je posle nesreće, i dalje s flasterom iznadlevog oka, sedeo u prostoriji izmeñu koncertnog klavira ivelikog časovnika ukrašenog slonovačom. Pred njim -četvorica profesora. Pucali su na njega kao streljačkistroj. Nikad od svog osnivanja 1894. godine Akademijanije uložila toliko političkog uticaja kod rimskih vlasti dabi jednog od svojih izvukla iz nevolja sa zakonom. „ðanpaolo je zbog vas mrtav, Markuse!\" Profesor Rulen je udario pesnicom o sto od mahagonija. Rulenov raskošni glas i izuzetno držanje predstavljali su otelotvorenje akademskog sveta. Nosio je leptir mašnu i imao guste sede bakenbarde koji se izgledali kao s dagerotipije iz devetnaestog veka. „Krišom odvesti još dva doktoranda dvadeset metara ispod Rima u neistraženu katakombu? Konopcima ste se spustili kroz slivnik!\" Profesor Rulen je bio jedan od četvorice profesora koji su za stolom sedeli u raskošnim stolicama s izrezbarenim naslonima za ruke. „Da je bilo kako su Italijani hteli, sad biste sedeli u rimskom zatvoru!\" Prostorija najednom ponovo opuste. Antikni pisaćistolovi blistali su pad sivom svetlošću što je dopirala

kroz prozor. Na zidu su stajali mali portreti bivšihdobitnika Nagrade Rima, Čandler je bio u pravu.Džonatanova fotografija je skinuta, baš kao što suimena nepopularnih careva brisana sa spomenika.Damnatio memoriae. Džonatan je za Kosijem ušao kroz velika vrata smesinganom pločicom - BIBLIOTEKA. Prašnjavipergamenti i trešnjevim drvetom obloženi zidovi odisalisu akademskim mirisom koji je Džonatan skorozaboravio, rustičnim mirisom hrastovine, zagrejaneugljem, i kožnih poveza. Duž polica s knjigama zlatnimslovima označene su kategorije - drevni duborezi,rimska topografija, paleografija. Na svakom drugommestu za većinu knjiga na ovim policama smatralo bi seda su retke - primerci Ovidija iz sedamnaestog veka,Vitruvije u povezu od teleće kože. Ovamo je pristupimalo svega trideset dobitnika Nagrade Rima i osobljebiblioteke. Poverenje se nije dovodilo u pitanje. Iz vrtova vile zraci dnevne svetlosti probijali su se učitaonicu, osvetljavajući niz bronzanih statualegendarnih arheologa s kraja prošlog veka, poput Vulijai Kartera koji su otkrili podzemne gradove imajući odopreme jedino drevne mape i bič. Kosi pritisnu prekidač i mesingane lampe s ravnimsijalicama, veličine sladoleda na štapiću, oživeše dužpolica s knjigama. „Dobro došao\", reče Kosi i zatvori vrata za sobom. Džonatan brzo poñe niza središnji prolaz učitaonici. „Emili! Jesi li još ovde?\" Na jednom stolu ugleda raširene velike mapepodzemnog Rima. U otvorenoj svesci primeti dugebeleške na italijanskom. Bio je to njen rukopis. „Emili?\", zazva. Nema odgovora. Otišli su, pomisli. Razmišljajući šta mu je dalje činiti, Džonatan sesruči u stolicu. Gledao je kroz žaluzine na prozoru.

Trava je previše porasla na terenu za boćanje gde je,sećao se Džonatan, Šarif pobeñivao njega i Emili,pomalo rotirajući balotu kako bi zaobišla deo kamena iztrećeg veka koji je štrčao iz zemlje. Iza terena za boćanje primeti slabu žutu svetlost uRustičnoj kući, seljačkom zdanju iz sedamnaestog vekakoje se pružalo zadnjim delom imanja gde se nalazilaAkademija. Casa Rustica, pomisli Džonatan. Naravno.Ugnežñena u senku Aurelijevih zidina, stara kuća senije lako primećivala, pa je vekovima bila omiljenomesto tajnih skupova. Grañani su se tu 1611. okupilida odaju priznanje svom sugrañaninu Galileu Galileju injegovom, u to vreme novijem strumento, teleskopu. Džonatan potrča preko pedantno ureñenogtravnjaka izmeñu biblioteke i Rustične kuće. Kiša jeprestala i drveće je još bilo mokro, a latice bugenvilijepriljubljene uza stepenište s gipsanim ukrasima.Džonatan je znao da su još od 1920. stipendistiAkademije koristili ovu seljačku kuću kao arheološkiistraživački arhiv za lokalitete širom Rima. Približivajući se, primeti mutna stakla naprozorima Rustične kuće, što je upotpunjavalo njenuizvanrednu sličnost s kućicom od slatkiša kakva sepominje u bajkama. Na kamenoj prilaznoj stazi jasno suse videli blatnjavi tragovi koraka dvoje ljudi. 34 Poručnik Rufio je komandanta Profetu čekao udvorištu advokatske firme. Naslonio se na karabinjerskisedan, povukao poslednji dim cigarete i opušak ugasiona pošljunčanoj stazi. Zatim priñe skupim italijanskimkolima, vlasništvu advokata, parkiranim u negdašnjimkonjušnicama palate, i zagleda se u ferari 250 LM iz1964. godine, osećajući se kao siromašno dete koje setrese od zime pred izlogom prelepe, tople prodavniceigračaka.

Čime su oni ovo zaslužili?, pitao se pijuckajućitrunke duvana koje su mu ostale na jeziku. Kao dečakna Siciliji, radio je u mehaničarskoj radnji svog oca.Niko od ovih aristocratici ne može znak Enca Ferarija,crnog konja koji sepropinje, poštovati kao ja. Jednog dana ću ovo sebi moći da priuštim. Ali do tada, Rufio je znao, policajci će prihapšenjima i dalje svoje glave stavljati u torbu, aadvokati će biti ti koji braneći svoje klijente zarañujubasnoslovne iznose. Zločin se odista isplati, pomisli Rufio, ako siadvokat. Drugo karabinjersko vozilo priñe palati i iz njega sasuvozačkog sedišta izañe poručnik Brandizi, kojižustrim korakom krenu ka Rufiju. „Comandante razgovara s partnerom?\" „Pa ne igraju scacchi,\"*( Ital: scacchi - šah. (Prim. prev.) ) obrecnu se Rufio ne skidajući pogled sjarkocrvenog ferarija. „Viñena je, izgleda, ona žena, doktorka EmiliTravija\", reče Brandizi. „Možda je živa.\" „Gde?\", upita Rufio pripaljujući novu cigaretu. „Ispred Američke akademije u Rimu\", odgovoriBrandizi. „Svim stanicama smo poslali njenu fotografijusa snimka i upravo su se javili neki policajci koji rade naJanikulskom brežuljku.\" Poñe prema ulazu u palatu.„Obavestiću komandanta Profetu.\" „Ne\", reče Rufio zgrabivši ga za ruku. „Idem ja.\" „Ali comandante mi je rekao da...\" „Comandante ima mnogo briga. Znaš li štacomandante vrednuje kad unapreñuje ljude?\" Rufiopokaza na Brandizijevu oznaku nižeg čina na reveru.„Delegazione. Kad se u istrazi zaduženja daju nekomdrugom pre no što njega uznemiravamo pojedinostima.\" Brandizi stisnutih usana klimnu glavom kao daspoznaje veliku tajnu. „Ionako je dojava najverovatnije lažna\", reče Rufio.

„Ti sačekaj komandanta. Ja ću to sam proveriti.\" 35 Džonatan pokuca na ogromna vrata Rustične kuće,blago ih gurnu i otvori. „Ima li koga?\", glasno reče ulazeći. Fotografije arheologa, koji su u poslednjihsedamdeset godina bili stipendisti Akademije, visile suna zidovima uz njihove lične poklone za uspomenu,zahvaljujući čemu je u Rustičnoj kući vladala muzejska,starinska atmosfera. Crno-bela fotografija iz 1928.godine na kojoj se video tim bejzbol kluba Njujork Jenkizbila je okačena iznad dugačkog stola od hrastovine. Dužčitavog zida u dnu prostorije nalazili su se masivniormani od mahagonija s fiokama za mape i arheološkeizveštaje iz devetnaestog veka. Tanka nit svetlosti iznad hrastovog stola obasjavalaje mape podzemlja ispod Domus Aurea uz koje su stajaledve papirnate šolje kafe i polupojedeno parče pice namasnom papiru. Džonatan stavi dlan iznad šolja.Hladne su. „Ima li koga?\", zazva Džonatan žureći izmeñuvisokih drvenih polica s drevnom grnčarijom. Zamišljaoje dim eksplozije u Koloseumu. Ti ljudi se nećezaustaviti, seti se Džonatan Profetinih reči. Ovde je vladala samo tišina. „Emili!\" povika. Iznenada škripnuše drvene daske u potkrovlju, gdeje bilo još polica s knjigama. „Da nisi malo preglasan?\" Emili je stajala nastepenicama i mirno mu pružala desetak mapa. „Staviovo tamo na sto\", reče, ni najmanje se ne iznenadivši štoje Džonatan tu. „Neki od nas imaju posla.\" Krenula je za njim i na sto spustila dva naramkaknjiga. „Znam kako je to izveo\", reče Džonatan. „Kako je

Josif prokrijumčario menoru s Brda koje je opkolilopedeset hiljada rimskih vojnika.\" „Pre jednog sata si tu ideju odbacio kao... kaopretpostavku, mislim da si upotrebio taj pravni izraz.\" „Sada je ne odbacujem\" reče Džonatan. „Upravosam video odlomak teksta.\" „Josifovog?\" Džonatan potvrdno klimnu. „Sinoć su karabinjeriupali u skladište gde su našli pojedine stranice rukopisaJosifa Flavija. Neko je godinama pronalazio te retkerukopise i cepao stranice, a mislim i da znam zašto.\" Iz gomile knjiga začu se tresak, a zatim i Čandlerovglas: „Sve je u redu! Dobro sam!\" Čandler siñe s drugog nivoa, takoñe nosećinaramak knjiga. Pogledao je Emili kao da je upravodobila opkladu. „Dobro, bila si u pravu\", reče. Prišao je stolu, uzeozalogaj pice i žvaćući okrenuo se prema Džonatanu.„Rekla je da ćeš se vratiti za jedan sat.\" Džonatan pokaza na radni sto gde je krhki rukopisležao uvezan starom svilenom crvenom trakom kaodavno zaboravljeni božični poklon. „Je li to primerakJosifa?\" „Najstarija Josifova knjiga na latinskom kojapostoji u biblioteci\", reče Čandler, pomalo gordo. „Iz1689. Upravo sam je doneo iz biblioteke.\" Čandlerodveza traku, na šta se podiže oblačić prašine. Knjiga je ličila na veliki pohabani rečnik i Čandlerje stavi na debeli stalak od polistirenske pene. Džonatanpruži ruku. „Izvoli, koristi štapiće\", podseti ga Čandler.Bibliotekari su uvek zahtevali da stipendisti straniceokreću pomoću drvenih štapića da spise ne bi oštetilimasnoćom koja se luči iz ruku i glavni je uzrokrazlaganja papira. Džonatan je pažljivo okretao stranice. „Evo\", reče.„Josif opisuje kako su rimski vojnici srušili spoljne

zidine Jerusalima i ušli u unutrašnje dvorište Hrama.\"Džonatan stavi štapić tačno iznad tog reda i poče daprevodi. „Vojnici su pojurili u Svetinju nad svetinjama unadi da će naći blago. Ali neko...\" Džonatan prestade dačita. „Šta je bilo?\" upita Čandler, radoznao da čuje novizaplet. „Neko je...?\" „Neko je utrčao pre njih\", reče Džonatan zureći urečenicu. Zatim ih pogleda. „Neko je ušao u najsvetijuodaju Hrama pre Tita i njegovih ljudi. Ako je iko mogaoda izda Tita i prokrijumčari menoru, to se moralodogoditi u ovom trenutku.\" „Ali Titovi ljudi su opkolili Svetinju nadsvetinjama\", reče Emili. „Ne možeš da gurneš onolikusvetiljku od čistog zlata pod svešteničku halju i nadaš seda to niko neće primetiti.\" „Tačno\", odgovori Džonatan pregledajući svakustranicu. S prstom iznad teksta, pretraživao je nekolikoredova niže. „Zato su sve Josifove stranice u skladištusadržale dodatnu rečenicu upravo ovde.\" Džonatan izvadihemijsku olovku da zapiše na parčetu papira. „Obične olovke, molim\", promrmlja Čandler i izdžepa izvadi olovčicu pa je dodade Džonatanu.Džonatan se priseti pravila koje je važilo za sve zbirkeretkih starih rukopisa. Na stolovima nije bilo dozvoljenonikakvo trajno mastilo. Džonatan je zapisao rečenicu u originalu, nagrčkom, a zatim je preveo. ,,I pobegao je kroz skrivenu kapiju odnoseći sasobom plamen.\" „Kroz skrivenu kapiju?\", upita Čandler. „Da.\" Džonatan ustade. „Najverovatnije tunel ili...\" Ali Emili nije do kraja čula Džonatanovoobjašnjenje. Zurila je u njega shvatajući da ovo nijetrenutak iskupljenja samo za Josifa Flavija. Džonatan jekoračao oko stola i dok je govorio, videla je kako mu uočima blista strast za koju je mislila da je zanavek

nestala. Živo je gestikulirao, pretvarajući se spontano uzagovornika ne samo Josifovog već i svog dela. „... i tako su sveštenici pobegli kroz skrivenukapiju, noseći nekakav plamen\", završavao je Džonatan,„spašavajući ne samo menoru, već, što je još važnije...\" „Njen plamen\", reče Čandler. „Kakav plamen?\" upita, najednom izgubljena,Emili. „Plamen, Emili. Sedmi plamen, da budemprecizan\", reče Čandler, „na najzapadnijoj granimenore.\" Emili pogleda iznenañeno. „Nisam znala da to imaposeban značaj.\" „Veoma poseban značaj\", reče Čandler. „Biblija jeizričita i u Drugoj i u Trećoj knjizi Mojsijevoj ‘da žišcigore vazda', a plamen naziva zakonom vječnim odkoljena do koljena.*( Stari zavet, Treća knjiga Mojsijeva, koja sezove Levitska, 24:2-3, u prevodu ðure Daničića. (Prim. prev.)) Bio jeto večni plamen što je goreo otkako je Mojsije posleizlaska iz Egipta posvetio prvobitni tabernakul. Svetlostje bila svedok Izrailjevom sporazumu s Bogom, besmrtniplamen prenet u Solomonov hram, sakriven za vremevavilonskog razaranja u šestom veku, prenet u Jezdrinhram u petom veku, i tako dalje. Bio je simbol večnogobećanja da će Avramovih potomaka biti 'kao zvijezdana nebu i...'\"*( Stari zavet, Prva knjiga Mojsijeva, koja se zovePostanje, 22:17, u prevodu Dure Daničića. (Prim. prev.)) „Peska na morskom žalu?\", dodade Emili. Čandler i Džonatan je iznenañeno pogledaše.„Časovi veronauke\" - Emili slegnu ramenima. „Tako je\", reče Čandler. „To je obećanje datonedugo pošto je Avram dokazao bezuslovnu veru u Bogana konačnom ispitu.\" „Kakvom ispitu?\" „Žrtvovanje Isaka\", reče Džonatan. „Znaš priču, Bogzapoveda Avramu da mu kao žrtvu prinese sina, u čemuga u poslednjem trenutku zaustavlja anñeo.\"

„I premda tri najveće svetske religije imaju različitatumačenja, bilo da se u islamskoj tradiciji umesto Isakapojavljuje Ismail ili je hrišćanski naglasak na očevojžrtvi kao predviñanju njihovog spasenja, sve tri religijese slažu da Avram u tom trenutku zaslužuje božanskizavet, zavet otelotvoren u večnom plamenu koji Mojsijenosi kroz pustinju. Zato do dana današnjeg kabalistigovore o večnoj svetlosti menore kao o 'Isakovoj vatri'.\" ,,I naravno, nije slučajno što biblijski topografskiopisi ukazuju da se mesto gde je Isak vezan na žrtveniknalazilo ne samo na Brdu Hrama u Jerusalimu, većupravo na mestu gde je plamen menore goreo uSolomonovom hramu hiljadu godina kasnije.\" „Ali zašto bi druge države marile za plamen?\" „Da si na njihovom mestu, zar ne bi i ti?\" - nasmejase Čandler. „Zamisli da je godina 1290. pre naše ere i daJevreji napuštaju Egipat kao rulja robova, ali odjednomodnose neočekivane vojne pobede nad većim i boljeopremljenim vojskama u pustinji. Do trenutka dok nenasele Jerusalim nekoliko stotina godina kasnije iSolomon ne utvrdi Hram da zaštiti plamen, negdašnjeneobično obećanje da će Jevreja biti kao peska namorskom žalu počinje da brine žrece iz okolnih državakoji su čuli za večnu vatru menore i plašili se njenogznačaja. Nijedan pohod nije bio previše složen upokušaju da se ugasi plamen menore. Asirci su napaliJerusalim u osmom veku pre nove ere da bi ga ugasili,ali nisu uspeli. Vavilon je isto pokušao 586. godine prenove ere i tada su se dokopali Zavetnog kovčega, ali ne iplamena menore. On je održavan na skrivenom mestučak i kad su Persijanci napali pedeset godina posletoga.\" „Dakle, pre rimskog razaranja, plamen se nikadnije ugasio?\", upita Emili. „Tačno, a izbegavanje najveće opasnosti i dalje je,sasvim opravdano, najčuvenije\", odgovori Candler.„Četiristo godina nakon Vavilonaca Grci su napali

Jerusalim. Petorica sinova Matatije, sveštenika Hrama,odbili su grčki napad s takvom snagom da su ih nazivali‘maljevima' ili, kako se ta reč kaže na aramejskom,maccaba, a nama su poznati kao Makabejci.\" „Makabejci?\", upita Emili. „Njihovo ime potiče odreci 'malj'?\" „Sad izraz 'jak kao malj' dobija sasvim novoznačenje, zar ne?\" „Čandlere...\" - Džonatan zakoluta očima. „U redu, Markuse, ali poenta je u tome što uoskrnavljenom Hramu, kad Makabejci ponovo preuzmukontrolu nad Brdom, ulja koje održava sakriveni plamenima još samo za jedan dan. Nevolja je u tome što zapripremu osvećenog ulja za menoru treba sedam dana.Da bi se plamen održao, to malo ulja mora da trajesedam dana, inače...\" „Inače?\" „Inače će se plamen ugasiti prvi put otkako ga jeMojsije upalio u pustinjskom tabernakulu hiljadugodina ranije. Začudo, meñutim, jednodnevna količinaulja gorela je ne jednu, već osam noći, upravo onolikokoliko je potrebno da se iscedi još ulja i plamen spase.Bilo je to čudo ponovnog osveštanja Hrama ili, nadrevnom aramejskom, hanukkah, koja se i dalje slavipaljenjem svećnjaka koji su Grci pokušali da ugase.\" ,,I u vreme kad su Rimljani opkolili Jerusalim uprvom veku naše ere\", dodade Džonatan, „priča oMakabejcima je Josifu bila dobro poznata, kao iizuzetan značaj plamena menore u Hramu.\" „Ne samo to\", reče Čandler, „Josif je znao da je Titasujeverje nagnalo da pohara jerusalimski Hram. Nakraju krajeva, Tit je znao da svetište u Hramu ne obilujezlatnim statuama susednih paganskih provincija. Čakmu nije bilo stalo ni do menore od čistog zlata. Ono dočega mu jeste bilo stalo\" - Čandler napravi dramskupauzu - „bila je njena vatra. Plamen menore ugrožavaoje njegovu božansku prirodu. Zato je, čak i pošto su

njegove legije probile unutrašnje zidine Jerusalima izapalile Hram, Tit ipak protrčao kroz zapaljene zidove uSvetinju nad svetinjama i zario mač u sveti zastor. Italmudski i rimski izvori navode da je iz zastora krv lilana pod. Tit je pokazivao na njih i vikao: 'Ovo je krv vašegboga.'\" „A za to vreme\", reče Emili vrteći glavom, „praviplamen...\" „... krišom je iznet\", reče Čandler ozbiljno klimajućiglavom. „Pomisli samo na važnost plamena koji gorineprestano još otkako ga je Mojsije održavao poredZavetnog kovčega u vreme Izlaska. Možeš li dazamisliš?\" Čandler se zavali u stolicu, pogleda uprtog utavanicu kao da pred sobom vidi razmere dogañaja.„Čak i danas, posle dve hiljade godina, ideja o večnojvatri utkana je u savremenu tradiciju više no štoshvatamo. Gotovo sve sinagoge stalno drže električniplamen 'upaljen’ iznad kovčega u svetilištu i čak čestoza njega imaju zaseban generator za slučaj da nestanestruje. U većini katoličkih i luteranskih crkava gorineprestana vatra upaljena svećama iz starijih crkava.Plamen u japanskom budističkom hramu Daišoin gorineprestano od osmog veka.\" „Da ne spominjemo svetovni značaj večnogplamena širom sveta\", dodade Džonatan, „poput onogna grobu Džona Kenedija na groblju Arlington...\" „Ili onaj u Memorijalnom parku mira u Hirošimikoji će goreti dok sve nuklearno oružje ne budeuništeno\", dodade Emili. ,,I pomisli šta bi značilo da se ijedan od njih ugasi\",reče Čandler. „Učesnici demonstracija za ljudska pravaotišli su toliko daleko da su se popeli na kablove mostaGolden gejt kako bi presreli olimpijsku baklju na putuza Peking 2008.\" „Dakle, Tit mora da uñe u Svetinju nad svetinjamai lično ugasi plamen?\", upita Emili. „Kao da vrši nekakvobogoubistvo?\"

„Tačno\", odgovori Čandler. ,,I zato je Josif zbog svogsvešteničkog porekla pravi čovek da uñe u Svetinju nadsvetinjama pre Tita. Ne zaboravi, samo je pripadnikkohanim, svešteničkog staleža, mogao da utrči uunutrašnje svetilište i kroz tajnu kapiju krišom iznesemenoru i njen plamen.\" Emili je na trenutak razmišljala. „Dakle, kad je Josif dodao rečenicu: 'Ali neko jeutrčao pre njih', mislio je na...\" „Sebe\", Džonatan dovrši njenu misao. „Vekovimaniko nije shvatao da Josif sve vreme govori o sebi.\" „Da samo imamo sad neku ideju gde je ta kapija\",reče Emili. „Mislim da imamo.\" Džonatan posegnu rukom udžep sakoa. „Na onoj stranici rukopisa piše gde je tajna kapija?\"- oduševljeno se primaknu Čandler. „Ne\", reče Džonatan odsutnim glasom, sećajući seužasne fotografije koju je pola sata ranije video uTatonovoj kancelariji. „Položaj kapije nije zapisan urukopisu, već na drugom mestu.\" Džonatan iz džepa izvadi blekberi i nañe fotografijukoju je snimio u Tatonovoj kancelariji. Slika se prikazana ekranu. Njene male dimenzije nisu umanjile jezivuprirodu očuvanog leša koji je ležao u tečnosti. „Šta je...!\" Čandler ustuknu kao da je digitalnaslika zarazna. „Šta je, do ñavola, ovo?\" „Karabinjeri su ovaj leš našli u skladištu, uzstranice Josifovog rukopisa\", reče Džonatan, pa seokrenu prema Emili. „Očuvana korintska devica iz prvogveka.\" „Pokvarena ñubrad.\" Čandler se nagnu nad sliku,odskoči pa se ponovo primaknu. ,,U čemu pluta? Umaslinovom ulju?\" „Verovatno u ambri\", reče Emili, „ili nekom drugomprirodnom konzervansu.\" „Jesu li proverili fotografiju u Interpolovoj bazi

podataka o nestalima?\" upita Čandler. „Nisam siguran da bi im to mnogo pomoglo\",odgovori Džonatan. „Zašto ne? Ta baza odavno postoji. Ova žena nemaviše od četrdeset godina.\" „Mislim da bi se osećala polaskano, Čandlere\", rečeDžonatan, „budući da si verovatno pogrešio za dvehiljade godina.\" 36 Kasneći na sastanak u prostorijama UpraveVakufa, Saladin je odsečnim vojničkim korakom žuriokroz uzane prolaze Starog grada u Jerusalimu. Nemamvremena da razgovaram o politici uz čaj i suvo voće,pomisli. Ali prihvatio je neblagovremeni poziv zasastanak s mutevelijom.*( Arap.: mutwali- upravnik, nadzornik,administrator, staratelj. (Prim. prev.)) Znao je da Vakuf sveslabije podržava njegova iskopavanja. Saladin ne smedozvoliti da zbog ponosa ugrozi pristup koji je njegovomtimu dozvoljen ispod Brda. Ne sad kad je ovako blizu. U zasvoñenom ulazu prostorija Vakufa kod KapijeBab el Nadir dvojica stražara u tradicionalnimislamskim odorama skrenuše poglede dok su Saladinudavali znak da uñe. Imami su izgleda lično bili uvreñeništo neko njegovog porekla - unuk velikog muftije šeikaHuseinija - nosi zapadnjačku odeću i svakodnevno kršizabrane koje Kuran nalaže. Nameravam da muftiji odam počast nečim većim, ane tek pukim rečima molitve, odgovori Saladin, ali nenaglas. Ušao je kroz vremenom nagrizena vrata Vakufa udvospratnu zgradu koja je od četrnaestog veka gledalana Haram el Šarif.*( Haram el Šarif - „Uzvišeno utočište\", arapskinaziv za Brdo Hrama. (Prim. prev.)) Saladin se meñu ovimimamima osećao kao stranac, ali je voleo istoriju Vakufai činjenicu da njegova jurisdikcija seže do vremena kad

su 1192. srednjovekovni islamski ratnici prognaliRičarda Lavlje Srce i njegove krstaše iz Jerusalima. Tadaje stvoreno telo koje će muslimanskim svetilištima naHaram el Šarifu upravljati preko Vakufa, dobrotvornogtrusta. Mladi imam je pratio Saladina pored obnovljenihprostorija s granitnim podovima, uglačanim Irodovimkamenim zidinama i veličanstvenim persijskim ćilimimakoji su govorili o skorašnjem blagostanju trusta. Znao jeda fond Al Kuds na godišnjim meñunarodnim islamskimkonferencijama prikuplja velike iznose namenjeneodržavanju Vakufa i grañevinskim radovima u utrobiBrda. Samo je Saudijska Arabija od 2000. godinepoklonila preko sto miliona dolara za projekte Vakufa. „Čast je pozdraviti te u prostorijama Vakufa\", rečeimam prilazeći mu. Nije se trudio da prikrijeneiskrenost, s otvorenim neodobravanjem odmeravajućiSaladinove crne vunene pantalone i belu košulju. „Dvadeset četvrto poglavlje Kurana\" - učtivo seosmehnu Saladin. Alah osuñuje laži. Mladi imam povede Saladina u primaću sobuukrašenu dvema polukružnim molitvenim nišamaokrenutim prema Meki. Izmeñu njih je visila uramljenafotografija velikog muftije jerusalimskog. Fotografija iztridesetih godina dvadesetog veka prikazivala je muftijukao mladog muškarca, likom izrazito sličnog Saladinu.Posuda s maslinama i suvim voćem bila je postavljenana niski sto izmeñu dva sedala u središtu prostorije -niska crvena plišana fotelja prijala je mutevelijinimostarelim leñima, a drvena stolica bila je namenjenaposetiocima. Saladin je seo i poslužio se. Bio je to izrazgostoljubivosti i Saladin je znao da se posluženje nemože odbiti. Iznad radnog stola visila je stranica Kuranaisklesana u mermeru. Sluga otvori vrata i u dovratku se pojavi TarikHuseini, sadašnji mutevelija Vakufa. Zbog zamršenihrazloga proisteklih iz islamskih zakona, koje se Saladin

nije trudio da nauči, Vakuf je praktično i dalje bio trust,a glavni upravnik, mutevelija, vodio je najosetljivijeposlove. Mutevelija, sitan muškarac bačvastih grudi, retkoje skidao velike zatamnjene naočari. Kako mu veštačkevilice nisu valjano nalegale, usne su mu stalno bilenapućene, a crne brkove je farbao toliko da mu je kožaiznad usana odavno poprimila mrtvačku modrosivkastuboju. Gegao se u hodu, što je podsećalo na ratnupovredu koja mu je osakatila nogu 1948. dok se sjordanskim snajperistima borio da Izraelcima ne dozvoliulazak u Jerusalim. Otmenim pokretom spustio se uplišanu fotelju i dao znak rukom. Sluga, odeven u bledožućkaste pantalone i vojničkujaknu, unese poslužavnik s crnim čajem. Dok sesaginjao, Saladin primeti da ima oružje - blistavocrnuberetu koja je govorila o nedavnoj aktivnosti u Iraku. Tajpištolj je bio standardno oružje američkih vojnika, ameñu pobunjenicima je nošenje oružja ubijenogneprijatelja obeležavalo stari arapski običaj zadržavanjamača poraženog protivnika. Barem su jedno naučili odmog dede, pomisli Saladin. Da štite Brdo, ali nesporazumima, već ratnicima. Mutevelija se nagnu napred, odmeravajući vrata.Stražar koji je čekao napolju shvati da je unutrazavladala tišina, pa sasvim zatvori vrata. „Naš posao je gotovo završen\", reče Saladin. Mutevelija im obojici polako nasu čaj. „Nije naš posao, mladi Saladine. Tvoj posao.\"Mutevelija se nasloni pijuckajući čaj. „Tvoj rad nepodržavaju imami iz Uprave Vakufa. Misle da si otišaopredaleko.\" „Predaleko? Dve hiljade godina, mutevelijo. A sadanas od otkrića dele sati. Gde Asirci, Vavilonci, Grci iRimljani nisu uspeli, ja ću uspeti\" Mutevelija klimnu glavom gledajući kroz prozor.Zlatna Kupola nad stenom blistala je čak i pod oblačnim

nebom. „Nisi otkrio kuda je ispod Brda Josif pobegao sartefaktom\", reče. Saladina zapanji mutevelijino poznavanje njegovograda. „Misliš da ne pratim tvoje istraživanje?\" Mutevelijas mukom ustade. „Divio sam se tvom dedi, putovao snjim u Berlin, po Balkanu, tražio nagoveštaje u delimaJosifa Flavija. Ali Vakuf ne možemo izložiti opasnostizato što ti kao i on opsesivno želiš da vladaš prošlošću.\"Mutevelijino lice postade strože. „Tvoja iskopavanjamoraju prestati, Saladine. Odbor za svetsku baštinu bisvakog dana mogao izglasati da se Ujedinjenimnacijama dozvoli inspekcija Hrama.\" „Inspekcija? Ali Vakuf skoro hiljadu godina imapotpunu vlast nad Brdom.\" „Imami sada gledaju na Brdo više kao na deo...sadašnjosti.\" Mutevelija odsutno odmahnu rukom.„Namera im je da napune veliku cisternu u Brdu vodomiz Svetog izvora Zamzama u Saudijskoj Arabiji, čime biJerusalim postao svetinja ravna Meki. Ako počnuizgradnju pre inspekcije Ujedinjenih nacija, mogu tvrditida to, kao verski projekat koji već traje, treba i nastaviti.Tvoj rad, kažu, previše se bavi drevnom istorijom.\" „Drevnom istorijom? Seti se učenja mog dede,velikog muftije, počivao u miru.\" Saladin podiže pogledprema fotografiji. „Arheologija je politika.\" Na trenutakzavlada tišina puna poštovanja. „Je li moj deda mislioda je to drevna istorija kad je vršio iskopavanja prešezdeset godina?\" „Tvoj deda je jedini razlog što Al Kuds i daljefinansira tvoj rad izvan Jerusalima.\" Polako otpi jošjedan gutljaj čaja, netremice gledajući Saladina u oči.„Ili si zaboravio da Kongres Sjedinjenih Država umalonije doneo zakon kojim bi palestinskim vlastimauskratio fmansiranje ukoliko ne prekinemo našeprojekte ispod Brda?\" Pred njim je stajao svežanj papira.Mutevelija popravi naočari da lakše pročita. „Nacrt

zakona Predstavničkog doma Kongresa SjedinjenihDržava broj 2566. Sećaš li se koliko smo pažljivo moraliosmisliti poslovne interese Al Kudsa kako bi se naftnilobi tiho mobilisao i ugasio taj požar?\" „Još ne mogu da prekinem iskopavanja\", rečeSaladin. „Obećao sam velikom muftiji da ću pronaćiartefakt.\" „Alah će ti oprostiti što nisi ispunio obećanje.\" „Mene ne brine Alah!\", reče Saladin podižući glas,pa ustade sa stolice. Vrata se otvoriše i stražar pogleda muteveliju, kojiočinski klimnu glavom. Sve je u redu. „Ti nisi video mog dedu na samrti u Bejrutu\", rečeSaladin zakoračivši prema prozoru. „Nisi mu držao rukudok je klečao na molitvenom tepihu Omarove džamije,gledajući kako se u senkama okupljaju ljudi. Znao je kosu. Isti oni Izraelci koji su uhvatili Ajhmana u Argentini,došli su po njega u Bejrut. Nisi video kako je vadio malutabletu cijanida iz korica svog Kurana. Uvek ju je nosiosa sobom za slučaj da ga pronañu.\" Saladin nastavinešto blaže. „Nisi posmatrao kako je stavlja u usta nitiga držao za ruku dok je padao i na podu se previjao ubolovima. 'Nemoj da pogrešiš kao Tit', rekao mi je.\"Saladin podiže pogled prema fotografiji na zidu. „Znaš li zašto je tvoj deda istraživao s takvomstrašću? Verovao je da svećnjak još plamti. Verovao jeda Rimljani nisu uspeli da unište Jevreje zato što ga Titnije ugasio, zato što su ga izdali i što je ukrao običnuvatru dok je pravi plamen pohranjen na sigurno.Nastojao je da završi zadatak koji Tit nije mogao daokonča. Je li to tvoj cilj, Saladine?\" Mutevelija skinunaočari i otkri jezive bledoplave oči. „Možda, na krajukrajeva, imaš i dedinu strast prema veri?\" „Predmet je istorijski simbol moćniji od svih verskihmitova\", reče Saladin. „Znaš istorijske zahteve koji ćeuslediti ako ga drugi pronañu. Preko noći će dovesti upitanje vlast Vakufa nad Brdom.\"

„Profesor Čanari, tvoj stručnjak iz Rima, možda je imogao da ga nañe, ali...\" Mutevelija je misao završioneobičnim pogledom, s izvesnim divljenjem - aliočigledno si nasledio i dedinu narav. Saladin spusti pogled i primeti kapljice profesorovekrvi na manšeti svoje košulje. „Imaću novog stručnjaka\", reče Saladin. „RamataMansura.\" „Tvog roñaka?\", upita mutevelija. „Ramat Mansur zna o Brdu više nego svi profesori.\" „Ali roñak ti neće pomoći u radu. Protivi se tvojimaktivnostima ispod Brda.\" „U ovom poslu će mi pomoći\", reče Saladin. „Ja ćuse za to postarati.\" „Imaš vremena do sabaha\", reče mutevelija i spustipogled na svoj čaj. Do zore. „Žao mi je, Saladine\", nastavi. „Ne mogu dozvoliti...\"Ali mutevelija ne završi misao. Kad je podigao pogled,shvati da mladi muškarac više ne stoji pored prozora.Pokazavši potpuno nepoštovanje, Saladin je usredmutevelijine rečenice izašao ostavivši za sobom širomotvorena vrata. 37 „Leš žene iz antičkog vremena\", reče Čandler.„Pluta u stubu. Čestitam, Aurelije, sad smo izravnaliračune. Mislim da si poludeo. I imaš li uopšte predstavukoliko mi je teško da to kažem? ðavolski teško.\" Okrenuse prema Emili. „Mislim, je li to uopšte i moguće? Datako bude očuvana posle dve hiljade godina?\" ,,U stvari, moguće je\", odgovori Emili. „Radnici kojisu 2002. gradili autoput u istočnoj Kini otkrili su kovčegispunjen tečnošću u kojoj je bio jednako dobro očuvanleš. Gotovo savršen, izuzev što je mišićno tkivo izbledelood alkalne tečnosti.\"

„Ovoliko staro?\" upita Čandler. „Još starije. Kraljica iz dinastije Han. Početak prvogveka. Kladim se da bi se metodom radioaktivnogugljenika moglo dokazati da je pedeset godina starija odove mlade žene.\" „Dobro\" - Čandler nakrivi glavu - „recimo da jetoliko stara, Aurelije. Šta nam ona govori?\" „Reči istetovirane oko njenog pupka ukazuju nalokaciju\", reče Džonatan i pročita: ,,'Phere NikeUmbilicus Orbis Termrum.'\" „Šta to znači?\", upita Emili. „Pa, phere ili pheros se odnosi na nekog ko neštonosi, kao phospheros, 'kamen koji nosi svetlost'\", rečeDžonatan, „ili Kristofer, 'Hristonosac’. Nike, naravno,znači 'pobeda', umbilicus, kao što pretpostavljate, znači‘pupak', a orbis terrarum znači 'Zemaljska kugla'.\" „Pupak sveta.\" Čandler najednom ustade. „Čekaj\", zapita se Emili. „Piše 'orbis terrarum’, štoznači ‘okrugla Zemlja'. To znači da ovaj natpis nijemogao biti napisan u prvom veku. Drevna nauka jesmatrala da je Zemlja ravna.\" „Ali s tim se nisu slagali drevni sveštenici uJerusalimu\", polako izgovori Čandler, naglasrazmišljajući. „Jerusalirnski kabalisti su dobropoznavali astronomiju. Napravili su tačan modelsolarnog sistema dve hiljade godina pre no što suevropski filozofi shvatili da je Zemlja okrugla. U stvari,nije slučajno što šest grana menore opisuju sasvimokrugle orbite oko centralnog plamena. Za antičkemistike, menora je predstavljala solarni sistem, gde jesvaka grana oličavala revoluciju vidljivih planeta okocentralnog svetla, Sunca.\" Čandler slegnu ramenima.„Crkva je možda pokušala da Galileu zbog iznošenjaheliocentrične teorije odrubi glavu, ali jerusalimskisveštenici su milenijumima ranije mirno koristilisimbolizam menore da shvate precizniji prikazplanetarnog poretka. Za centralni plamen svećnjaka,

shamash, čak se koriste ista hebrejska slova kao u rećishemesh, što znači 'Sunce'.\" „Čandler je u pravu, Emili\", reče Džonatan. „SamJosif kaže: 'Sedam grana svetog svećnjaka opisuju putplaneta.' Onaj kome je ova tetovirana poruka namenjenaznao je, u najmanju ruku, da je Zemlja okrugla.\" „Centar sveta?\", reče Emili. „To i dalje ne sužavakrug, zar ne?\" „O, da, sužava\", osmehnu se Čandler. „Antičkakosmologija je Jerusalim smatrala centrom sveta, aBrdo Hrama središtem Jerusalima.\" „Čitavog sveta?\", upita Emili. „'Izrael je pupak sveta'\", govorio je Čandlernapamet, zatvorivši oči da bi ostavio još veći utisak,,,'Jerusalim je u središtu Izraela, a svetilište u središtuJerusalima.'\"*( Midraš Tanhuma (Kedošim 10). (Prim. prev.)) Onse okrenu Džonatanu. „Čak i u srednjem veku kartografisu kontinente prikazivali kao listove deteline, a BrdoHrama u centru Zemlje.\" Emili je najednom izgledala sumnjičavo. „Ali kako znamo da je ova žena uopšte i povezana sbilo čim od svega ovoga? Možda je bila samo...\" „Šta?\", reče Čandler pokazujući na tetovažu.„Nekakav antički hipster, a 'pupak sveta' joj je bioomiljeni antički pank bend?\" Emili se pravila da ga ne čuje. „Džonatane, ovažena možda čak nije iz istog veka. Sada si ti taj kojipravi pretpostavke.\" „Ovde uopšte nema pretpostavki\", reče Džonatan.Pokazao je na trbuh leša na fotografiji. „Pogledajtedužinu ove četiri zakrivljene posekotine na stomaku.Izgledaju kao...\" „Tragovi kandži\", prošaputa Emili. „Da\", reče Džonatan, ,,i to velikih. Verovatno su odtigra. Ovako prefinjena žena iz grada nije ubijena udivljini. Najverovatnije je bila damnata ad bestias.\" „Osuñena na borbu sa zverima\", prevede Emili.

„Tačno, i to najverovatnije zbog izdaje. Znamo da jeTit čuvao tigrove za izdajice pošto je smatrao da njihovoproračunato nedelo zaslužuje dželata koji progoni svojplen.\" „Dakle, misliš da je bila član Josifove mreže, jednaod zatvorenika pogubljenih u Koloseumu?\" „Da, i mislim da možemo ustanoviti ko je bila.\"Džonatan pogleda Čandlera. „Čak i bez Interpolove bazepodataka.\" Pokaza na natpis. „Na telu su joj zapisaliime.\" „Ime?\" Čandler se nagnu nad sliku. „Ne vidim nigdenalepnicu na kojoj piše: 'Zdravo, zovem se...'\" „Pogledaj natpis. Puka kombinovana šifra.\" „Kombinacija dve reči, na primer\", reče Čandler. „Tačno, reči phere i nike znače ‘pobedonosac', štose odnosi na onoga ko je uspeo da iz Hrama pobegne smenorom. Ali kombinacijom ovih reči dobijamo grčkoime, Pherenike, kako se u makedonskom dijalektupisalo ime Bherenike.\" „Berenika\", tiho reče Emili kojoj ime odjeknu umislima. „Titova ljubavnica i poslednja jerusalimskaprinceza. Ukoliko joj je pravo ime bilo Berenika\", uzvratiDžonatan. ,,S obzirom na dvojako značenje, Josif moždazaveru nenametljivo otkriva u svom delu kako bi izbegaorimsku cenzuru i, da bi to izveo, možda se ponovo ovdekoristi pseudonimom. Baš kao što je onom takozvanomglumcu dao ime Aliturije, što upućuje na njegovu ulogujerusalimske uhode na Neronovom dvoru, Josif je moždapostupio jednako i s Titovom ljubavnicom dajući joj imekoje podrazumeva njenu pravu ulogu zaverenice.Bheronike, 'pobedonositeljka', koja je pomogla Josifu daposle razaranja Jerusalima menoru prenese nabezbedno mesto.\" „Ali nevolja je i dalje u tome\", reče Čandler, „što,čak i da nam njena tetovaža objašnjava kako je Josif smenorom pobegao iz Svetinje nad svetinjama, nema

nikakvog podatka kuda je menora otišla.\" „To je istina\", složi se Džonatan. „Pojmovi su isuviše nejasni da bi poslužili kao arheološki vodič.Trebalo je da nam jerusalimski robovi ostave detaljnumapu Jerusalima kako je izgledao u prvom veku.\" Emili se s druge strane stola neočekivanoosmehnu. „A ja mislim da znam gde je\", reče. 38 Comandante Profeta upravo se vratio u svojukancelariju na šestom spratu Komande. U posetiDalingu i Pirsu saznao je više nego što je očekivao. Mladipolicajac ćutke je čekao pored stola dok je comandantepotpisivao niz Interpolovih obrazaca čime će tražitipodatke o ženevskoj korporaciji koja je Kapitolskommuzeju pozajmila fragmente Mermerne mape. Pošto jedobio i poslednji papir, mladi policajac izjuri izkancelarije umalo se ne sudarivši sa dežmekastimsredovečnim muškarcem koga je Profeta smestaprepoznao. Dr Stanoje Odalović, zamenik mrtvozornika gradaRima. „Stanoje, uñi\", reče Profeta. Profeta je Odalovića poznavao otkako je ovaj, tadavitki emigrant s Kosova, crnih gustih brkova, ovlaštenipatolog iz Prištine, bez radne dozvole počeo da radi umrtvozorničkoj službi. Profeta je od tada redovnosarañivao sa doktorom Odalovićem, a sada, otkako jepreprodaja antikviteta počela odnositi ljudske živote, joši češće. Profeta, meñutim, Odalovića nikad nije videoovoliko uznemirenog. „Comandante, prerano je za pesce d'aprile\", rečedoktor Odalović misleći na italijanske prvoaprilske šale. Doktor Odalović iz velikog žutog koverta izvadifotografiju ženskog leša koji su Profetini ljudi otkrili u

skladištu. „Starija je\" - nervozno se nakašlja doktor Odalović -„nego što smo mislili.\" „Koliko starija?\" „Pa, možete reći ljudima u Odeljenju za ubistva daobustave istragu\", reče. „Recimo samo da je zakon ozastarevanju za nju istekao.\" „Ne razumem, Stanoje.\" Profeta skinu naočari. „Upravo smo dobili preliminarne rezultate analizescintilacija u tečnoj sredini. Uzorak folikula koji si midao...\" Doktor Odalović se promeškolji. „Prvi vek našeere. Ono što si video, Jakopo, nije prevara. Ona je zaistaiz antičkog doba.\" Doktor Odalović je pogledom pratio Profetu, kojiustade sa stolice i priñe prozoru, pre zamišljen negoiznenañen. ,,A tečnost u kojoj se nalazila?\" „Savršen antički recept za balsamovanje. Kedrovoulje, kleka, smola drveta. Sve organske komponentedatiraju iz istog razdoblja.\" „Uzrok smrti?\", upita Profeta. Doktor Odalović se iznenadi kad mu comandantepostavi to rutinsko pitanje, kako bi učinio za kakvusavremenu žrtvu. „Uzrok smrti? Upravo sam ti rekao da je ona iz...\" „Čuo sam tvoje analize, Stanoje. Imaš li uzroksmrti?\" Doktor Odalović klimnu glavom i izvadi slajd izžutog koverta. ,,U pramenu kose koji si poslao u mojulaboratoriju, bila je vlas koja je... drugačija. Nijeljudska.\" „Kako to misliš, drugačija?\" „Nije ljudska.\" „Nije ljudska?\" Doktor Odalović pruži Profeti uvećan slajd izfascikle.

„Ovde je jedna jedina vlas uvećana sto puta. Vidiš lione šare nalik laticama? Takvu dlaku ima životinja počijem krznu su velike tačke. Jaguar ili leopard.\" Profeta je zagledao sliku. „Po rasekotinama na trupu i kristalima peskaprisutnim u kosi, rekao bih da su uzrok i mesto njenesmrti očigledni\", reče Stanoje Odalović služeći selogikom svojstvenom patologu. „Ovu ženu je na peskuubila zver.\" Profeta pogleda kroz prozor. „Koloseum\", reče. „I još nešto, comandante\", reče doktor Odalovićspremajući se da poñe. „Da, Stanoje?\" „Nakon što smo dobili prve rezultate, pomislili smoda nešto nije u redu s aparatom u našoj laboratoriji.Stoga smo rezultate proverili opremom za procenustarosti ugljenikom u Odeljenju za geonauke naUniverzitetu Sapijenca.\" „I?\" „I rekli su da je uzorak s istim rezultatima podnetsvega nekoliko dana ranije. Uzorak je uzet iz leve patele,iz čašice kolena.\" Leva čašica kolena. Profeta spusti pogled nafotografiju gde se videIo da je leva noga pokojniceizdignuta i da je čašica kolena izvañena. „Ko je predao uzorak?\" Doktor Odalović proveri u svojim beleškama. „Čanari, Profesor Gustavo Čanari, profesor...\" „... biblijske arheologije na Sapijenci\" dovršiProfeta. Zaćutavši načas, posmatrao je kakoposlepodnevno sunce lebdi nad kupolom Panteona.Profeta posegnu za telefonom na stolu. „Do ñavola, Čanari\" reče Profeta. „Šta si uradio?\" 39 „Mapa Jerusalima iz prvog veka ?\", pobuni se

Džonatan. „Emili, ukoliko nije opstala u suvompustinjskom okruženju poput svitaka s Mrtvog mora,mapa zasigurno nije sačuvana.\" „Mapa nije bila pergament, već slika na zidu.\" „Slika na zidu?\" reče Čandler u neverici. „Zar tonije malo svima naočigled?\" „Nije tamo gde su je naslikali.\" Emili se obratiDžonatanu. „Mislim da je dole u Domus Aurea, uNeronovoj Zlatnoj kući. Ispod natpisa 'Sveto drvosvetlosti' zatvorenici u Koloseumu su u drugom redudopisali: 'Domus Aurea.'\" ,,I to nije svima naočigled?\", upita Čandler. „Mapanaslikana na zidu carske palate?\" „Na mestu gde se palata ranije nalazila\", uzvratiEmili. ,,U vreme kad su robovi iz Jerusalima dovedeni uRim, Domus Aurea više nije bila Neronov draguljimaoptočen raj. Tit je palatu zatrpao i na tom mestuizgradio javna kupatila.\" „Zanimljiva teorija\", složi se Džonatan, „ali potrebnonam je više istorijskih podataka...\" ,,I imamo ih\", spremno reče Emili. „Početkomšesnaestog veka prvi istraživači Zlatne kuće opisali sudrevni mural koji prikazuje nepoznati grad s velikimjavnim dvorištima i zidinama na kojima se nalaze kule.\" Džonatan je znao da je, zahvaljujući svomopsežnom konzervatorskom radu na restauraciji Zlatnekuće obavljenoj 1999. godine, Emili bila u izuzetnompoložaju da proučava dugu istoriju iskopavanja ovognalazišta. „Mapa otada nije pronañena, ali iz opisaistraživača, arheolozi su nekad tvrdili da slika prikazujeRim pre velikog požara 64. godine s obzirom na to ukolikoj meri je promenjen izgled starog Rima. Požar jeuništio skladišta i privatne kuće u području koje će nakraju biti mesto gde su podignuti Koloseum i javnakupatila.\" „Ali rekla si da su na zidinama bile kule\", reče

Džonatan. „Na rimskim zidinama kule nisu postojaledok nisu podignute Aurelijeve zidine, grañene od 270.do 280. godine naše ere.\" „Tačno\", odgovori Emili, ,,i upravo su zato novijikomentatori tvrdili da mapa koju su otkrili u Zlatnojkući prikazuje neki drugi grad. Grad koji se pripremaoza napad rimskih snaga.\" „Jerusalim\", reče Čandler. ,,Da\",potvrdi Emili. Naslanjala se na stoispravljenih ruku, ispruženih šaka, a neuredna plavakosa joj se njihala tik iznad površine stola. Odisala jeonom istom strašću koje se Džonatan sećao. „Džone\",tišim glasom reče Emili, „zatvorenici su ispodKoloseuma napisali onaj drugi red u natpisu da bi namrekli kuda dalje da idemo.\" „Doneo sam neke mape Zlatne kuće iz istraživačkihpohoda u devetnaestom veku!\" reče Čandler, brzo seosvrćući kao da bi svakog časa mogle nestati. „Evo.\" Očimu se razrogačiše kad je na stolu razvio veliki požutelipergament. „Čekaj malo\", pobuni se Džonatan. „Čak i da slikajeste dole, rekla si da je izgubljena. Zlatna kuća seproteže na tri kilometra.\" Emili je ćuteći proučavala mapu. Neronovi drevnipaviljoni bili su nacrtani crvenom bojom i označeno jekoliko duboko sežu u Opijsko brdo. Svaki put kad bividela ceiokupnu sliku Neronove ogromne palate,razumela je prekor drevnog satiričara Marcijala: Rim jesada jedna kuća!*( Marko Valerije Marcijal, Knjiga o priredbama,2,4. (Prim. prev.)) „Džone?\" reče Emili povišenim tonom iz kojeg senaslućivalo da je na tragu otkrića. „Šta je dole uKoloseumu bilo nacrtano oko natpisa?\" „Sove\", odgovori Džonatan. „Nacrtane su oko reči'Domus Aurea’ u drugom redu.\" „Pogledaj ovamo.\" Emili mu dade znak da joj priñe iiz njenog ugla osmotri mapu. „Pogledaj gde se trem

završava. Odaja\" - nagnula se još više da se uveri da jedobro pročitala mapu - „sova. Odaja sova.\" PogledaDžonatana. „Praktično su nam rekli kuda da idemo.\" Čandler ode u dno prostorije, a zatim se iz mrakapojavi noseći veliku tamnoplavu torbu. Džonatan ju jesmesta prepoznao. „Zašto nosiš lestvice od užadi?\", sumnjičavo upitaDžonatan. „Misliš li da će petnaest metara biti dovoljnodugačko?\", uzvrati Čandler. „Te su ovde najduže, alineki delovi Kuće zaista su veoma duboko.\" Stavio je nasto tri teške crne aluminijumske baterijske lampe, dugedvadeset pet centimetara. „I biće nam potrebnebaterijske lampe\", reče Čandler. „Tamo dole će bitiprilično mračno.\" „Tamo dole\", ponovi Džonatan boreći se da sačuvapribranost. „Predlažeš da se spustimo u Domus Aurea !\" „Oni bunarski otvori od cigle u gradskom parku naOpijskom brdu vode pravo u hodnike Zlatne kuće.\" „Renesansni istraživači su te strmine koristili da bidospeli do Zlatne kuće!\", odgovori Džonatan. „Jedinirazlog što i dalje postoje jeste to što ih Muzej DomusAurea koristi za ventilaciju.\" „Tačno\", reče Čandler, ,,a Muzej je zatvoren već višeod godinu dana.\" Džonatan je znao daje rimski arheološki načelnikokončao neverovatno dvadesetogodišnje obnavljanje dabi se za podzemni muzej besprekorno očistilo desetprocenata zidnih slika u Zlatnoj kući. Ali za četiri godineje karbon-dioksid, koji izdišu turisti, obezbojio drevnecrteže, a činjenica da se noću urušio deo unutrašnjegzida otkrila je da se drevne cigle počinju drobiti. VrataZlatne kuće ponovo su zatvorena 2006. godine, pa jevećina turista nanovo primorana da njene muralerazgleda samo u udžbenicima istorije umetnosti. „Džone.\" Emili pokaza na mapu. „Čandlerov plan jezapravo izvodljiv. Ako krenemo ovuda\" - prstom je

prelazila preko isprekidane linije što predstavlja drevnitrem - „stići ćemo pravo u Odaju sova.\" ,,Mi ?\" uzviknu Džonatan. „Ovaj... ja se konopcemnikud neću spuštati.\" Emili mu je po očima videla da seživo setio ðanpaolove smrti. „Ne moramo da se spustimo konopcem\", umirivalaga je Emili. „Muzej nije sasvim zatvoren.\" Pogledala je nasat. „I dalje se nekoliko puta sedmično organizujuposlepodnevni delimični obilasci.Uglavnom za visokeličnosti i dobrotvore. Mogu da proverim ima li neštodanas. Imam prijatelja u Ministarstvu kulture koji bimogao...\" „Emili, čak i da uñemo u Muzej, morala bi krišompreći stotine metara od restauriranih hodnika do Odajesova. Te tunele niko nije video već dvesta godina.\" „Pa šta onda predlažeš da uradim?\", upita Emilizaobilazeći sto i krenu prema njemu. „Oni, Džone, brišuistoriju. To godinama rade ispod Brda Hrama, a sada suu Rim došli da dovrše posao. Ako je tvoja teza ispravna,onda su Josif i bezbrojni robovi dali živote da bi zaštitilimesto gde se nalazi menora. Ne mogu da dopustim daVakuf i to uništi.\" „Brava. Mene si ubedila\", reče Čandler pružajući jojsvoj ajfon. „Vidi postoji li obilazak.\" Trebalo bi sam da obavestim karabinjere, pomisliDžonatan. Ali to bi Emili i Čandlera samo dovelo u jošveću opasnost u Zlatnoj kući. Obe eksplozije, i uskladištu na dokovima i u Koloseumu, dogodile su setek nakon što su obavešteni karabinjeri. Neko ihupozorava. „Za trideset minuta.\" Emili prekide vezu,samozadovoljna. „Baš na vreme.\" „Šta je za trideset minuta?\" upita Čandler. „Obilazak s vodičem, za neke dobrotvore izLondona\" reče Emili. „Dakle, imaš sreće. Vodič čakgovori na engleskom.\" „Za pola sata je obilazak s vodičem?\" reče

Džonatan. „Jesi li to isplanirala?\" „Audentes fortuna iuvat\" - Emili slegnu ramenimacitirajući Vergilija. „Sreća služi hrabre.\"*( Publije VergilijeMaron, Enejida, Deseto pevanje, stih 284. (Prim. prev.)) Pred kapijom Akademije zatrešta policijska sirena. „A možda i ne\", reče Čandler gledajući kroz prozor.„Danas sreća služi karabinjere.\" „Mora da su karabinjeri razaslali fotografiju\" rečeDžonatan, pa se okrenu prema Emili. „Je li iko video dasi ušla ovamo?\" „Neki od karabinjera koji stražare ispred američkeambasade preko puta ulice mora da je primetio Emili\",reče Čandler, zatvori drvena vrata i zaključa ih.„Policajci su iz svog džipa zviždali i dobacivali čitavminut dok smo prolazili.\" Čandler se okrenu kaDžonatanu. „Pretpostavio sam da je to zbog nje, a nezbog mene.\" „Ali američka ambasada se nalazi u Ulici Veneto\",reče Džonatan. „To je američka ambasada za Italiju, momče. Rim jejedini grad u svetu gde postoje po dve ambasade, jednadiplomatska misija za Italiju, a druga za četiristotrideset sedam hiljada suverenih kvadratnih metaraVatikana. Američka ambasada za Vatikan nalazi sepreko puta.\" Gvozdena kapija Akademije se zalupi i uñeuniformisani karabinjer. Džonatan je s Čandleromstajao pored prozora. Videli su rotaciono svetlousamljenog karabinjerskog vozila, parkirahKONTL? \"ćTThR

smrad ustajale vode i plesni. Odjednom začuše zvono mobilnog telefona i upanici se zgledaše, na trenutak prestrašeni da se oglasiojedan od njihovih telefona. Ali telefon je bio Rufiov. Čuli su kako odgovara napoziv, izgovara jednu jedinu rečenicu i prekida vezu. „Kaži Saladinu da su otišli\", reče. 40 Ispod poda u Rustičnoj kući Džonatan, Emili iČandler slušali su bat čizama poručnika Rufija dok jepretraživao police i gledao ispod stolova. Čandler jevelikom baterijskom lampom osvetijavao zidove i starerimske žlebove koji su nekad označavali nivo vode. Gvozdena kanalizaciona cev, sva zarñala, pružalase drevnim tunelom poput štapa za limbo.*( Limbo - vrstaplesa u kojem plesači u ritmu muzike prolaze ispod štapa što seposle svakog kruga spušta sve niže. (Prim. prev.)) Drevni rimski graditelji tunel su postavili poduglom kako bi voda tekla naniže, prema gradu.Džonatan, Emili i Čandler hodali su nagnuti unazadkako bi održali ravnotežu niz nagib. Posle tridesetakmetara ugledaše dnevnu svetlost koja se odozgoprobijala kroz slivnik. Čandler gurnu poklopac i shvatida se nalaze u ulici naspram ulaza u Akademiju.Nepažljivi vozač plavog smarta Čandleru umalo nijeprignječio ruku, ali je automobil ipak prošao ne nanevšimu nikakve ozlede. Popodnevna svetlost napadno jebleštala. Dvojica karabinjera stajali su ispred ambasade,zaneti razgovorom. Od Emilinog motocikla delilo ih jesvega pet metara. „Još ga imaš?\" reče Džonatan pobledevši kadugleda motocikl. „Dukati?\"*( Ducati - marka motocikla. (Prim.prev.)) Pamtio je Emilin klasični motocikl, čiji je ručno

rañen motor bio izuzetan čak i po italijanskim merilima.Priseti se njihovih ludih vožnji pri brzini od šezdesetkilometara na čas niz krivudave ulice Janikula. ,,I još siživa? Sreća zaista služi hrabre.\" „Slušajte, ja idem prvi\", reče Čandler. „Privući ćuim pažnju, a vas dvoje se izvucite motociklom. U redu?\" „Čandlere, kako ćeš ti stići do Zlatne kuće?\", upitaEmili. „Uvek ima neki taksi kod Fontane del Akva Paola.\"Čandler pokaza niz ulicu. „Kruže kao lešinari ne bi livozili iscrpljene turiste koji su potcenili janikulskiuspon. Biću srećan ako ih ubedim da uključetaksimetar.\" Čandler je izašao iz slivnika i za svega nekolikosekundi krenuo ka policajcima; obraćao im se nastranom jeziku i mahao rukama, na šta se karabinjerizabrinuto okupiše oko njega. „Sačekaj ovde\" reče Emili. „Dolazim po tebe.\" Dolazi po mene?, pomisli Džonatan. Pre no što jeuspeo da išta kaže, Emili je iskočila iz slivnika i žustroišla prema motociklu. Nečujno je sela na motor, ali kadga je pokrenula, jedan policajac uzviknu. Dodala je gas ipojurila sporednom ulicom prema Džonatanu. „Penji se!\" Nakratko je usporila. Džonatan je jedva i prebacio nogu preko sedištakad se muklo gunñanje pretvori u urlanje. Motocikl sezanese na ivičnjaku i umalo ne udariše u zatvorenikiosk sa cvećem u Ulici Mazina. Grupa meštana se kaočudom razdvoji kad se motocikl očešao o ivičnjak.Zadnji točak zakači rešetku iznad uglja na kojem jeulični prodavač pekao kestenje. Poput džokeja povijenanad upravljačem, Emili se, onako sitna, nagnu napred imotocikl pojuri niz Ulicu Gloriozo kao da je meñuoblacima pronašao parče vedrog neba. Džonatan je zgrabi oko struka i povika joj na uvo:„Zašto nemaš vespu kao svi ostali?\"

41 Profetina vožnja od Komande do kapije palate izšesnaestog veka u kojoj je smeštena Sapijenca trajala jenepuna dva minuta, ali se on osećao kao da se vratio udrugo vreme. Tu je kao mladi postdiplomac proučavaooblast sanacije umetnina i arhitekture pre no što mu jeu mračnoj biblioteci prišao neko iz prvog karabinjerskogspecijalizovanog odreda. Ta uspomena mu je sada ličilana deo univerzitetske prošlosti, na još jednu istorijskučinjenicu, daleku kao i onu da je Univerzitet 1303.osnovao papa Bonifacije Osmi, a papa Eugen Četvrti1431. povećao porez na vino ne bi li prikupio novac zaškolu koja će u šesnaestom veku postati poznata podjednostavnim nazivom Sapienza, „mudrost\". U dobaEugena Četvrtog vino možda jeste trpelo zaradobrazovanja, ali u vreme kad su Profeta i njegove mladekolege polovinu svojih stipendija ostavljali u mesnimkafanama, obrazovanje je trpelo zbog vina. Profeta je išao glavnim dvorištem prema crkvi SanIvo ala Sapijenca, jednom od originalnih baroknihzdanja iz sredine sedamnaestog veka. Njen neobičnizavojiti toranj, delo Frančeska Borominija, podsećao jena mračni zamak iz srednjeg veka. U Musolinijevo vremeskoro svi univerzitetski profesori prešli su u prostraneneoklasične zgrade, bliže Stanici Termini, ali ne iČanari. Zahvaljujući svom položaju, mogao je da ostaneu ovim istorijskim kancelarijama u palati, gde se sadanalazi Državni arhiv. „Čanari\", promrmlja Profeta odmahujući glavom.Radio je na univerzitetu još kad je Profeta biopostdiplomac. Profeta je znao da su Čanarija, koji sebavio biblijskom arheologijom, uvek marginalizovaliskeptici na njegovom odseku. Kao univerzitetskiprofesori, Čanarijeve kolege nisu verovale ni u ono štopiše u Bibliji, a kamoli da bi ona mogla biti upotrebljivarheološki tekst. Čak su ga i postdiplomci prekorevali

zbog terenskog rada po turskim brdima i potrage zamestom gde se Nojeva barka nasukala na Ararat.Čanarijeve ambicije bile su bez premca, a upravo je tobrinulo Profetu. Ako je Čanari najzad pronašao nekogko veruje ili, što je još opasnije, finansira neku njegovuludoriju, takav poduhvat bi mogao obuhvatiti nekolikozemalja. Ispred poluotvorenih vrata kancelarije profesoraČanarija stajao je policajac. „Niko od univerzitetskogosoblja nije video profesora već dve nedelje, comandante.Na putu je, van zemlje, kažu.\" „To je sve, hvala vam\", reče Profeta, koji se sadplašio najgoreg. Sam je ušao u kancelariju. Knjige suprekrivale sve zidove od patosa do tavanice. Bile su tuvisoke lestve na točkićima, a u vazduhu se osećaoslatkast, težak miris nauljene kože. Ovu kancelariju suveć sedamsto godina neprekidno nastanjivali profesori. Oko radnog stola vladao je nered. Nije sve biloispreturano, ali su se videli tragovi muka kroz koje jeovaj čovek prolazio. Otvorene knjige na starogrčkom ilatinskom ležale su na stolu. Profeta zaobiñe sto i,služeći se maramicom koju je izvadio iz džepa, podižerukopise ispod kojih otkri sjajnu fotografiju. „Ne mogu da verujem\", reče zureći u crno-belusliku. „Šta je bilo, comandante ? \", upita poručnikBrandizi, koji je upravo ušao u kancelariju. Kad jeBrandizi prišao stolu, odgovor je bio suvišan. Leš iz napuštenog pristaništa u Čivitavekji ponovoje lebdeo pred njima, ovog puta usred uvećanefotografije na radnom stolu Gustava Čanarija.Fotografija nije snimljena u skladištu, već u podzemnojšpilji niske tavanice od nepravilnog kamena. Odsečen jebio samo gornji deo poklopca stuba pa se leš video odramena naviše, kao u delimično otvorenom kovčegu.Ostatak stuba je i dalje bio nažlebljena celina, onakavkakav je zatečen kad je prvobitno otkriven. Pored stuba

je stajala motorna testera, a prah na oštrim zupcimaukazivao je da je svega nekoliko trenutaka ranijetesterisan kameni stub. „Tu su je našli\", reče Profeta gledajući oslikanedelove groba u pozadini fotografije. „Izgleda kaokatakomba iz prvog veka.\" „Ko je snimio ove fotografije?\", upita Brandizi. „Mislim da je Čanari, ali čini se da je to izveokrišom\", odgovori Profeta. „Po crvenkastom odsjaju bi sereklo da je izbegavao upotrebu blica.\" Profeta podiže fotografiju. Skinuo je naočari za čitanje i primaknuo ihfotografiji upotrebljavajući ih kao lupu. Zagleda se ufresku u dnu špilje. Nije mogao da razluči šta je nadrevnom crtežu, ali je video da je neko oštetio slikunapisavši crvenim sprejom dve reči u samom dnu. „Pljačkašu grobnice bi ova drevna slika biladragocena\" reče Brandizi. „Čemu grafit?\" „Mislim da ga je Čanari napisao\", reče Profeta. „Arheolog koji uništava drevnu sliku?\" „Možda je to bio jedini način da Čanari identifikujemesto gde ovi ljudi iskopavaju. Ma šta da su tražili,dovoljno je važno da Čanari oseti potrebu dadokumentuje kontekst.\" Ispod Čanarijevog stola Profeta na podu primetiveliki zgužvan papir, po veličini nalik mapi. Podiže ga iraširi preko razbacanih papira. Bio je to satelitskisnimak centra Rima. Neko je plavim flomasteromzaokružio dve lokacije u Rimu. Jedan krug opisan je okoiskopina preko puta Koloseuma. „Prepoznajete li lokaciju, poručnice?\", reče Profeta.Brandizi primeti notu žurnosti u komandantovom glasu. „Gladijatorske ćelije\", reče Brandizi. „Tako je, poručnice. Tačnije, mesto eksplozije kojase dogodila pre svega tri sata.\" Profetin kažiprst prelazio je preko satelitskogsnimka kao da lebdi nad gradskim jezgrom. Zaustavi se

kod drugog kruga, opisanog oko crkve na Opijskombrdu, pola kilometra dalje od Koloseuma. Pored kruganeko je užurbano zapisao: „SPIV\". „Izgleda kao potpis\", naglas reče Brandizi. „Oviinicijali, SPIV.\" „Nije to potpis, poručnice. Po lokaciji bih rekao daje najstarija rimska relikvijska crkva, San Pietro inVincoli. Sveti Petar u okovima. Poručnice, ovo bi moglibiti isti ljudi koji su u vazduh digli prolaze ispodKoloseuma. Evakuišite turiste iz te crkve.\" 42 Na ulicama u podnožju Janikula bile su postavljenebarikade. Emili ugasi motor i niz neravne kamenestepenice poveze motocikl niz neravnu padinu. Izašli sustepeništem u Ulicu Gofreda Mamelija, kao da sepojavljuju iz planinske stene. Emili upali motor, dodadegas i prateći tramvajske šine krenu Garibaldijevimmostom nazad preko Tibra. Policijsko vozilo jurilo je u suprotnom smeru,prema kapiji Akademije. Emili naglo skrenu s UliceArenula, vozeći sporednim uličicama iza Trga Veneciia.Vožnja je neobično podsećala na film Praznik u Rimu,kad je Odri Hepbern vozila, a Gregori Pek joj se držaooko struka kao davljenik za slamku. Motor se kroz saobraćaj u Kavurovoj ulici probijaokao po stazi za slalom, a kad stigoše u mračne sporedneuličice na Opijskom brdu, Emili smanji gas i lagano uñeu zapušteni gradski park s panoramskim pogledom.Rim se pod njima uzdizao iz mora kočionih svetalapredvečernje saobraćajne gužve. Primetili su da supolicijska vozila i dalje rasporeñena nalik jatu gusaka uklinastom poretku pred spoljnim lukovima Koloseuma.U Ulici Fori Imperijali video se zastoj turističkihautobusa, izazvan kad je nekoliko sati ranije zbogeksplozije nenadano zatvoren Trg Koloseum.

Džonatan pogleda na sat. Beše skoro četiri ipetnaest. Gledao je kako Emili graciozno silazi s motorai odlaže kacigu podno sedišta. Nije mogao da veruje daju je prvi put posle sedam godina video tek jutros usudnici. Kako je Taton kazao? „Za Rim nije dovoljanjedan život.\" Očigledno. „Tamo ću ostaviti motor\", reče Emili. Odgurala ga jedo nekakvih ruševina od cigle i tu ga sakrila u bršljanširok čitav metar. U parku su se na sve strane videli mali otvori odopeka, nalik dimnjacima. Džonatan je znao da su toventilacioni ispusti drevnih hodnika Zlatne kuće, koji suse pružali dužinom od skoro pola kilometra ispod ovogotpacima zasutog parka. Džonatan se priseti Plinijevogmaštovitog opisa palate: „Čak i kad su vrata zatvorena,unutra drago kamenje blista kao svetlost dana\",*( PlinijeStariji, Morija prirode, XXXVI, 46. (Prim. prev.)) ali znao je da je,čak i kad je Muzej otvoren za javnost, iskopana samojedna desetina od sto pedeset prostorija u Zlatnoj kući. Iz parka su ušli kroz još jednu kapiju iza staklenekućice gde su se nekad prodavale karte za Muzej Zlatnekuće, ali je sada tu stajao natpis: „Obilasci samo svodičem\". Mala privatna turistička grupa, sedambritanskih parova umotanih u bunde i kašmirskešalove, okupila se ispred blagajne. Jedna žena, ponaglasku bi se reklo obrazovana, izražavala jeiznenañenje što je ulaz u ovu „palatu\" nezanimljivačelična kapija koja vodi pod zemlju. „Gde je Čandler?\" reče Emili. „Možda neće do... Čekaj, evo ga\", uzvrati Džonatan. Jedna prilika žurila je uzbrdo prema ulazu uMuzej. Čandler Mening je nespretno trčao s velikimlistom pod rukom. „Ja... doneo sam\", dahtao je Čandler pružajući imkartografski prikaz Zlatne kuće iz devetnaestog veka.„Kad se odvojite od grupe, trebaće vam ovo da bistepronašli mapu Jerusalima.\"

Džonatan razvi pergamentsku mapu dok su čekaliostale iz turističke grupe. „Grupe s vodičima prolaze tačno kroz Neronovuosmougaonu trpezariju, a ona je povezana s hodnikomšto vodi do Odaje sova.\" „Ali kako ćemo se odvojiti od grupe?\" - pokaza Emilina čuvara koji je stajao na začelju grupe. Znala je da sumuzejski hodnici Zlatne kuće mračni i da mnogi prolazinaglo završavaju kod presahlih vodopada, litica lažnihpećina i drugih opasnih mesta. Da bi svi posetioci svevreme bili na okupu, u obilascima Zlatne kuće čuvar jeuvek bio na začelju skupine. „Ne brini\", namignu Candler. „Kad doñe vreme,skrenuću pažnju vodiča na sebe. Ti se samo postaraj dami ovaj naš Aurelije kaže kad treba da se izgubite.\" „To će biti otprilike ovde\", reče Džonatanpokazujući na mapu. „Kad grupa uñe u osmougaonuprostoriju, svi će stati ukrug, i to će tebi, Čandlere, bitiznak da vodiču skreneš pažnju.\" „Dobro došli u Domus Aurea, Neronovu Zlatnufantaziju!\" reče turistički vodič, lepa Italijanka napostdiplomskim studijama, živahna poput učiteljice uobdaništu. Počela je da uzmiče. „'Roma domus fiet!' -'Rim će uskoro biti samo jedna kuća!', kazao je drevniistoričar opisujući veličanstvene odaje koje ćemo sadazajedno razgledati!\"*( Misli se na Gaja Svetonija Trankvila (oko69 - oko 130). (Prim. prev.)) Kroz zasvoñene prolaze grupa krenu dublje podzemlju. Devojka koja ih je vodila pokaza uvis, na kružneotvore u visokim drevnim stropovima. „Tuda su se renesansni umetnici najpre spuštalikonopcima ne bi li otkrili ovu drevnu grañevinu. Neki odnajpoznatijih rimskih umetnika šesnaestog vekazapisivali su svoja imena garom od sveća kako bi znalikuda da se vrate i ne izgube se u hodnicima!\" Turisti su uzvikivali dok im je na tavanicipokazivala razna imena, meñu kojima su stajali potpisi

Karavaña i Rafaela. Emili se sećala kako je na postdiplomskimstudijama videla arheološke radove pre nego što jeZlatna kuća otvorena za javnost. Pamtila je gde senalazila skela, gde su bili postavljeni improvizovanistolovi s mapama ogromnog nalazišta. Sada joj je svedelovalo uglañeno. Na pločama od brušenog staklaprikazana je izgradnja Neronove zlatne palate strodimenzionalnim skicama. I pored sveg znanja, Emilinije nikad prestala da se divi začuñujućoj očuvanostidrevnog prolaza, detaljima poput komadića mermernogkristala koji i dalje blista u zidu od opeke i živopisnogzidnog gipsanog prikaza Ahileja usred borbe. „ A ovde\", reče vodič glasnije kako bi istakao značajlokacije, „ovde se nalazi velika osmougaona trpezarija.Po lučnom svodu možete videti da je ovo verovatno biostrop od slonovače kroz koji su na goste koji su večeraliprosipani cvetovi i miomirisi.\" Džonatan glavom dade znak Čandleru. „Ili je to\", uzviknu Čandler, „možda bila prostorijaza orgije napravljena za carsko kupanje i maratonskeseksualne vežbe.\" „Molim?\" reče devojka koja ih je vodila. „O, nemojmo se snebivati. Neronove zvanice nisubaš bile čedne, zar ne? Molim vas, ovde smo svi odrasli!\"Čandler stade usred kruga. „Ružine latice su padale stavanice na sofe koje su se okretale! Možete se kladiti dato nije bilo samo da bi se'podstakao razgovor.\" Pokazana antički mural na kojem su tri žene okružile nagogmuškarca. „Ovo je prikaz mitskog boga Prijapa. Znateono kad pozovete lekara posle četiri duga sata? Ne zovese to prijapizam zabadava, narode!\" Devojka je izgledalaposramljeno kad se čitava grupa okrenula ka njemu, aČandler - kako je za to bio nadaren - smesta napravispektakl i grupu nagradi lascivnim legendama oNeronovim zabavama. „Ovuda\" šapnu Džonatan i obodom osmougaone

trpezarije povede Emili iza grupe. Primaknuo se jednomod lučnih prolaza koji je vodio u mrak i zakoračiounazad povukavši Emili za sobom. Za tili čas su se našliu potpunoj tami. Sačekaše trenutak da se uvere danjihov nestanak nije primećen. Bili su i suviše blizu grupe da bi uključili baterijskelampe i Džonatan uza se oseti Emilino toplo telo. Rukeim se dodirnuše dok su se povlačili unazad ineočekivana mekoća njene kože podseti Džonatana dasu se sad prvi put dodirnuli otkako se vratio u Rim. Prislaboj svetlosti što je odozgo dopirala kroz rešetku izparka, Džonatan opazi da Emili ne gleda u zidove, već unjega, kao da je i on freska Zlatne kuće i da je ispodvišegodišnjeg taloga otkrivena nekakva neobičnastarina. Osmehnu mu se i uhvati ga za ruku. „Imamo mnogo posla\", reče, nežno mu stiskajućiprste. „Hajdemo.\" 43 Dok su se karabinjerski automobili uspinjali uzEskviiin, Profeta je u dnu zapadne padine brežuljkagledao Koloseum. „Kakav pogled\", reče Brandizi Profeti, koji je sedeona zadnjem sedištu. „Neron je o tome vodio računa kad je gradio svojupalatu na bregu\", odgovori Profeta. Na kraju Eudoksijine ulice karabinjerska vozilausporiše pored samostana iz petnaestog veka što senalazio uz crkvu Sveti Petar u okovima. Prvobitnonamenjena smeštaju opata, zgrada je sad služila osobljukoje je na Univerzitetu Sapijenca predavalo tehničkugrupu predmeta. Na traci okačenoj izmeñu dva stuba izšesnaestog veka stajala je dobrodošlica profesorimatehnike na godišnju konferenciju posvećenu robotici. Naulazu u dvorište starog samostana studenti su sedeli nastepeništu, pušili i uživali u kratkom predahu od kiše.

Karabinjerska vozila zaustaviše se ispreddvospratnog pročelja Svetog Petra u okovima. Čak i porimskim merilima, crkva smeštena na severnom krajujednostavnog trga, koji je pretvoren u lokalni parking,na prvi pogled deluje neupadljivo. Ali Profeta je znao dautisak vara. Iza nenametljive kapije od kovanog gvožña ijonskih stubova nalaze se neke od najznačajnijihdragocenosti hrišćanskog sveta. Ispod glavnog oltara urelikvijaru od zlata i biljura pohranjeni su drevni okovi ukoje je sveti Petar bačen u Jerusalimu, kako jezabeleženo u Delima apostolskim. „Evakuacija crkve je gotovo završena\", reče Rufiosusrevši se s Profetom i Brandizijem kad su izašli izvozila. „Bio sam na Janikulu kad sam primioBrandizijevu poruku da se crkva evakuiše. Imali smopogrešnu informaciju da je viñena doktorka Travija.\" Iz crkve su, poput reke izbeglica, izlazili turisti.Neki policajac se raspravljao s prodavcem sladoledazahtevajući da ukloni vozilo s trga. S drugog kraja trgajasno se čulo kako se prodavač ljuti i udara se podozvoli koju je nosio oko vrata kao da je ratni orden. Kad je Profeta kročio u crkvu, svi turisti su već biliizašli. Dugačka pravougaona crkva imala je malobrojneprozore, pa je unutra čak i u letnjim mesecima bilomračno. Dvadeset četiri stuba vodila su ka jednojjedinoj tački, gde je relikvijar s okovima svetog Petraležao u mesinganom confessionale ispod oltara.Profetinom znalačkom oku nije promaklo da je drevnomermerno sedište povrh oltara zapravo deo kupatila izantičkog Rima, ali ništa nije rekao pošto je sedište sadaslužilo kao biskupski tron nad okovima svetog Petra. Profeta je stajao usred prolaza izmeñu klupa. „Comandante\", reče rektor crkve s drugog kraja,„otac Cičino će vas sada primiti.\" Profeta proñe kroz mala crna vrata do sakristijeosvetljene zidnim svećnjakom. Prošao je pored odloženihodora sveštenika i poslužitelja i sišao niz mračni hodnik

gde su visili portreti sveštenika koji su u dobarenesanse služili u Svetom Petru u okovima; meñunjima bese i Frančesko dela Rovere, koji će se upravoodavde uzdići do položaja pape. Profeta zakorači krozdrvena vrata, a iza njih zateče sredovečnog muškarca,čija atletska graña iznenadi Profetu. Otac Cičino bližiose pedesetoj i pred sobom je imao još mnogo godina zapolitički uspon u Kuriji. Sveštenik je sedeo za radnimstolom, a iza njega je na zidu visio veliki krst. Obrijanolice uokviravala mu je negovana crna kosa, a na čelo muje padao poneki prosed pramen. Sveti Petar u okovimabio je važna parohija, a Profeta je po besprekornojkancelariji zaključio da je otac Cičino sposoban čovek.Rukom je pokazao Profeti da sedne. Delovao jeopušteno, kao da je evakuacija u njegovoj crkvisvakodnevna pojava. „Izvolite, comandante, šta mogu da učinim za vas?\" „Izvinjavam se što vas ometamo, oče\", reče Profeta.„Imamo razloga da verujemo da su vaši relikvijari uopasnosti.\" „Comandante, ova crkva se stara o nekim odnajvećih hrisćanskih dragocenosti već više od hiljadugodina. Okovi svetog Petra ovde su bezbedni još odpočetka petog veka, kad ih je carica Eudoksija donelaovamo posle putovanja u Jerusalim. Nalaze se iza stakladebelog petnaest centimetara.\" „Je li se u crkvi nešto obnavljalo ili gradilo?\" „Pre dve godine restauriran je Mojsije.\" Profeta je znao za restauraciju najveće atrakcije ovecrkve. Mikelanñelov Mojsije, smešten u južnomtranseptu, bio je deo nedovršene grobnice Julija Drugog. Italijanska kompanija Lotomatika finansirala ječišćenje Mikelanñelove statue. Još jedan korporacijskipoduhvat. Profeta nije bio siguran šta bi renesansnimajstor rekao da zna kako restauracija njegove statuepredstavlja propagandni podvig jednog od najvećih pro-izvoñača opreme za kockarnice.

„A ispod crkve nije bilo nikakvih grañevinskihradova?\" „Ne ispod crkve, ne.\" Zastade na trenutak. „Mada,osoblje tehničkih fakulteta vrši zamašno renoviranje dužnjihovog istočnog krila, pa se povremeno čini kao davibracije dopiru tačno ispod crkve.\" Profeta podiže pogled s notesa i klimnu Brandiziju,koji izañe. Profeta se ponovo obrati svešteniku: „Mogu li ponovo da vidim glavni oltar, oče?\" Išli su prolazom izmeñu klupa, samo njih dvojica. Umračnoj crkvi su se ukrštali snopovi svetlosti izbaterijskih lampi Profetinih policajaca koji supretraživali svaki transept ne bi li otkrili kakavneobeležen ranac ili neki drugi opasan predmet. Otac Cičino pokaza na transept gde je MikelanñelovMojsije sedeo u priličnom mraku. Po danu su turisti uredu stajali ispred male kutije u koju su ubacivali pojedan evro da bi na trideset sekundi aktivirali svetioiznad remek-dela. Ali sada u praznoj crkvi, u mračnomtranseptu izvan centralne lañe crkve, izgledalo je kao daje statua zaboravljena. „Malo je prevelik da bi ga ukrali, zar ne?\" -osmehnu se otac Cičino. Profeta odvrati pogled od statue i uperi ga upročelje glavnog oltara. „Šta se nalazi ispod oltara?\" „Ratnici, comandante.\" „Ratnici?\" ponovi Profeta osvrćući se. „Mislio samda su ovde jedino grobovi prethodnih kardinala iz ovecrkve.\" „O, ne, comandante, izuzetak predstavlja prostorispod oltara. Tu su grobovi Makabejaca\", reče otacCičino. Profeta zastade u pola koraka. „Makabejaca?\" „Da, kad je 1876. vršena restauracija, ispod oltarasu otkriveni grobovi Makabejaca. Iz natpisa se saznaloda je u šestom veku papa Pelagije doneo sedmoricu

braće Makabejaca kako bi se ovde ponovo sahranili.Lokacija njihovih grobova uglavnom je nepoznata, alismatramo da je, upravo zato što su ovde, ova crkvaprikladno mesto za grobnicu Julija Drugog, čoveka kojije poznat kao...\" „Papa ratnik\", reče Profeta. „Da, comandante\", reče sveštenik uz osmehizvinjenja, „Julije Drugi bio je poznat po svojoj hrabrosti,premda bi neki rekli i po nasilju. Bio je veliki poštovalacMakabejaca kao branitelja Jerusalima.\" Profeta je načas zaćutao. „Josif\", najzad izusti. „Molim?\" „Josif, istoričar iz prvog veka. On vodi poreklo odMakabejaca...\" Mladi policajac, čiji brzi koraci odjeknuše niz prolazizmeñu klupa, prekide ga i nešto mu šapnu na uvo. Profeta se okrenu prema ocu Cičinu. „Bojim se da će moji ljudi morati da odu pod oltar,oče.\" „Comandante, ne mogu tek tako da otv...\" „Crkva je u neposrednoj opasnosti\", reče Profeta.„One vibracije koje ste čuli nisu iz susedne zgrade.\" „Ali dobili smo obaveštenje od tehničkog fakulteta\",reče otac Cičino, otkrivajući svoju birokratsku prirodu. „Te vibracije nastaju ispod vaše crkve.\" „Jeste li sigurni?\" „Moji ljudi su se upravo raspitali, oče. U susednojzgradi se ne vrši nikakvo renoviranje.\" Sveštenik je niz malo stepenište pratio Profetu dootvora ispod oltara. Izvadio je ukrasnu kožnu kutiju izmantije i stavio je na stočić gde su gorele sveće. Iz kožnekutije izvadio je ključ koji je podsećao na predmet izbajke. Ključ zazvecka u bravi male rešetke i rezazastenja, ali se ne pomeri. Neko od osoblja za održavanjecrkve donese mazivo za metal i, koristeći svu svojutežinu da spusti metalnu polugu, otključa bravu.

Profeta je osmotrio četvrtasta otvorena vratanca, azatim proviri kroz njih. Glas mu je iznutra odjekivao.„Ovde je ogroman prostor\", reče Profeta. Rufio čučnupored njega i baterijskom lampom osvetli tamu ispodgrobnice. Uzano stepenište od cigle spuštalo se naizgledu beskraj. Profeta krenu prvi pridržavajući se za zid. Svetlostnjegove baterije otkri podzemnu odaju s kitnjastimkamenim stubovima izdubljenim u zidovima. Sedamsarkofaga ležalo je u odaji, a na svakom su bili isklesaniprizori iz bitke. „Posmrtni ostaci makabejske braće\", reče Profeta. Na suprotnom kraju odaje Profeta primetinovoodlomljeno kamenje. Nepravilan otvor pijukomnapravljen je kroz samu stenu. Profeta ga osvetli.Prostrani tunel pružao se u tami. „Ovaj tunel je ogroman\", reče Rufio. „Dovoljno jevelik za...\" „... carsku palatu\", dovrši Profeta. „Ti tuneli su biliovde mnogo pre no što je iznad njih sagrañena crkva.Nalazimo se u Neronovoj palati, u Zlatnoj kući.\" 44 Džonatan prisloni dlan uz lampu ne bi li umanjioblesak i sprečio da neki turista primeti sjaj u hodniku. Teren je bio strmiji i Emili se pridržavala za kamenezidove dok su išli niz trem. „Pazi kako hodaš, veoma je klizavo\", reče Džonatan. Emiline sive pantalone nisu mogle bitineprikladnije za istraživanje pećina, ali joj je bilo dragošto su vunene. U hodnicima Zlatne kuće temperatura jebila deset stepeni niža nego na ulicama Rima. „Ova cisterna mora da je visoka osamnaestmetara\", reče Emili kad su ušli u narednu odaju. „Nije to cisterna\", reče Džonatan. „Pogledaj.\" Onuperi snop svetlosti na zid. Pred njima se ukaza sjajna

antička freska u crvenim i plavim tonovima. Prikazivalaje seoski predeo, ptice i drveće, oslikane do neverovatnihpojedinosti, kako priliči vili jednog cara. Odjednom iznad sebe začuše tutnjavu, koja jepostajala sve jača i glasnija. „Šta je to?\" viknu Emili ne bi li nadglasala buku. Džonatan je čekao da utihne. „Mislim da smo ispodstanice metroa. To je bio voz.\" Džonatan pokaza uvis, a zatim na mapu Neronovepalate koju im je dao Čandler. „Ovaj arhitrav od opeke ovde\", reče gledajući mapu,„to je dvostruki polukružni svod trema u palati. Napravom smo putu.\" Išli su hodnikom prateći oblinu zida od čisteslonovače dok nisu stigli do ogromnog prostora zaprijem gostiju. Prašina je padala odozgo pod težinom jošjednog voza što je kloparao. Ovovremski zvuci su naDžonatana delovali umirujuće dok su se spuštali dubljeu hodnike. Mislio sam da ovo više nikad neću raditi,pomisli. Dok je Emili skidala debeli sloj algi sa zida i divilase izuzetnim gipsanim ukrasima na pejzažimaprikazanim u stilu Pompeja, Džonatan oseti da se podlagano pomera. Okrenuo je bateriju nadole i shvatio dapod vrvi od crva poput beskrajnog sloja špageta koje seuvijaju. Ružičastobeli crvi rojili su se preko njegovihferagamo cipela, a jedan mu čak uñe u cipelu. „Ovaj deo postdiplomskih studija mi nijenedostajao.\" Džonatan i Emili zañoše dublje u palatu. Zvukpodzemnih vozova koji su prolazili sada se sveo na tihu,udaljenu grmljavinu. Jetki podzemni vazduh štipao ih jeza nozdrve, pa su oboje disali blago uzdišući. Okruživaoih je vazduh star hiljadu petsto godina. Džonatan prvi uñe u polukružnu prostoriju. Iznaspramnog zakrivljenog zida zrakasto se granalosedam prolaza.

„Kako znamo koji prolaz vodi do mape Jerusalima?\" „Ove freske\", reče Džonatan. Osvetljavao je nizantičkih slika na zidovima jednog hodnika. „Izgleda kaoda su nedavno iskopane.\" Na prvoj slici boja je izbledela,ali su figure bile sasvim jasne - mladi muškarac, lancemoko vrata privezan za druge zarobljenike, vukao je teškokamenje. „Ne prepoznajem mit\", reče Emili. „Sizif gurakamen?\" „Ne\", uzvrati Džonatan. „Pogledaj sledeću sliku.\"Isti mladi zarobljenik, zapazi Džonatan, i dalje s lancemoko vrata, sada je stajao pred kraljem koji je zanetoslušao. Zarobljenik je pokazivao uvis, iznad njegoveglave, gde su dva reda krava stajala jedan pored drugogmeñu zvezdama na noćnom nebu. „Na ovoj poslednjoj slici rob je pred kralja dovedeniz zatvora\", reče Emili. „Kralj izgleda kao egipatskifaraon.\" „Jeste\", potvrdi Džonatan, ,,i tumači faraonov sanpokazujući na mršave i debele krave.\" „Koji je to rimski mit?\", upita Emili. „Nije rimski\", odgovori Džonatan. „To je priča izBiblije.\" „Rimljani su bili pagani, Džone.\" „Ali zarobljenici iz Jerusalima nisu. Mladić na frescije zarobljenik u Egiptu koji tumači faraonov san. Je li tisad poznatije?\" „Biblijska priča o Josifu\", odgovori Emili. „Tačno. Pogledaj krave. Faraon je sanjao sedamdebelih krava koje stoje pored sedam mršavih kravapredskazujući opštu glad u zemlji.\" „Ovo mora biti pravi tunel\", reče Emili pružajućikorak. Dok su zalazili dublje u hodnik, Emili osvetli podtunela. „Džone, pogledaj ovaj alat.\" Stari zarñali pijuci itestere s izlizanim drvenim ručkama stajali su uza

zidove. „Ova oprema nije korištena sto godina.\" Lampomje osvetlila i uklesani natpis na italijanskom. ,,U čast pape Pija Sedmog. ðuzepe Valadijer.1811\", prevede Džonatan stojeći iza nje. „Pije Sedmi poznat je kao prvi papa koji se baviokonzervacijom\", reče Emili. „Mora da je angažovaopapskog arhitektu Duzepea Valadijera da vodikonzervacijske radove ovde u ovom hodniku.\" Prolaz je vodio do malog zasvoñenog ulaza.Džonatan uperi snop svetlosti iznad luka i nad njimotkri ogromnu sovu uklesanu u kamenu. Sovine oči bilesu sferni sjajni dragulji koji su ih, činilo se, pratili krozvrata. „Odaja sova\", ushićeno reče Emili. „Mapa mora bititu.\" Ušli su u veliku kružnu prostoriju. Na visokomlučnom svodu otvori gvozdenih slivnika propuštali suuzane snopove svetlosti što su, na njihovo iznenañenje,obasjavali veliku modernu skelu od aluminijuma,postavljenu uz jedan od ogoljenih kamenih zidova. Bli-stava metalna konstrukcija odskakala je od ostalogzarñalog alata iz devetnaestog veka poput kulisa izpogrešnog pozorišnog komada. „Izgleda i suviše savremeno za iskopavanje spočetka devetnaestog veka\", reče Džonatan. „Tek je podignuta. Na cevima jedva da ima i kapvlage\", primeti Emili. Hodala je po prostoriji. „Zaštodizati skelu kad nema nijednog drevnog murala koji bitrebalo restaurirati?\" Džonatan prodrma niže cevi skele proveravajući imizdržljivost, a zatim se pope uz nekoliko prvih prečki. „Džone, šta radiš?\" „Ovde je, Em. Ogromna je!\" Emili se osvrnu. „Na zidovima nema ničega.\" „Skela nije podignuta da bi se gledali zidovi, većpod.\" Emili spusti pogled. Ispod zelenog opnastog sloja

algi razaznavala je blede boje nekakve slike. Popela sena skelu pored Džonatana i upijala veličinu podne slike. „To je slika Jerusalima\", reče, „velika kao ovaprostorija.\" Drevna podna slika prikazivala je Jerusalim podblistavim plavim nebom, što se ispod algi naziralo u viduljuspica plavog gipsanog maltera. Oko velikih javnihprostora uzdizali su se visoki zidovi, a u središtu muralastajala je prostrana bela grañevina okružena pravo-ugaonim portikom. „Tako je... spokojno\", reče Emili, iznenañena takvimumirujućim prikazom Jerusalima iz prvog veka. Poznatasu joj bila brojna evropska dela na kojima su rimskivojnici palili Jerusalim, a meñu njima najistaknutijaPusenova, leševima zasuta slika Razaranje Hrama uJerusalimu pod Titom iz sedamnaestog veka, ali nikadnije videla ovako idiličan prikaz Irodovog hrama preuništenja. „Ove koncentrične kolonade su svešteničkadvorišta na Brdu Hrama\", reče Džonatan pa pokaza nasredište slike. „Velika bela zgrada mora da je Svetinjanad svetinjama.\" Josifov opis pravougaone zgrade odbelog mermera bio je iznenañujuće tačan. Poput snegompokrivene planine što blista na suncu.*( Josif Flavije,Judejski rat, V, 5,6. (Prim. prev.)) Emili pogleda mapu. „Tit je sagradio svoja kupatila tačno iznad ovogkrila Zlatne kuće. U gradnji je kao radnu snagu koristiojevrejske robove, baš kao i za Koloseum. Robovi susigurno mesecima krišom dolazili ovamo i radili na ovojslici\", reče Emili. ,,A mislim i da znam zašto.\" Džonatan siñe sa skelei krenu po fresci. Kleknuo je i uklonio alge s prikazaunutrašnjeg dvorišta Hrama što je okruživalo Svetinjunad svetinjama. „Ova slika mora da pokazuje put kojim je Josif smenorom pobegao...\" tiho reče, „... kroz tajnu kapiju.\"

„Ali ovde ništa nije nacrtano.\" Džonatan je okretao regulator baterijske lampesužavajući svetlosni snop sve dok ga nije sveo na maliblistavi krug usmeren na sliku. Tropaeum Illumina,Džonatan se priseti uputstva s fragmenta Mermernemape. Osvetli spomenik. Na njegovo zaprepašćenje, mali niz crvenihkamenčića ispod tankog sloja gipsanog malterazasvetluca jarkim narandžastocrvenim sjajem i jarkoobasja stazu koja se ukazivala kako je pomerao lampu. Put od dragog kamenja umetnutog ispod slike. „Emili, doñi ovamo!\", reče Džonatan. „Izgleda kaoniz...\" „Rubina?\" upita Emili već stojeći pored njega. „Ili piropa\", reče Džonatan, „crvenog mineralanazvanog prema grčkoj reci pyropos, što znači Vatreneboje.\" Džonatan nakrivi glavu da pogleda niz kamenčića,tek nekoliko milimetara ispod boje. „Sasvim sakriveni\",zadivljeno reče, „ali ih otkriva svetlost, baš kao što kažeuputstvo uklesano u Mermernu mapu.\" „Robovi su ovo kamenje izvesno skupljali izNeronovih draguljima optočenih zidova i zakopavali gaispod gipsanog maltera kako bi osvetlili put kojim jeJosif pobegao s menorom\", reče Emili prateći snopomsvoje lampe trag koji se naglo prekidao na mestu gde sevodom oštetećen gipsani malter potklobučio. „Tamo gdese boja oljuštila kamenje je otkriveno i sad ga nema.\"Pogleda Džonatana. ,,Quae amissa salva. Što jeizgubljeno sačuvano je.\" Džonatan podiže ruku. „Čuješ li?\" Iz tame koja ih je okruživala nepogrešivo se čuo batžurnih koraka. Pre no što su išta uspeli da učine, svetlost snažnogLED reflektora dopre kroz lučni prolaz i poče šarati sjedne na drugu stranu prostorije kao kad u zatvorutraže begunce. „Karabinjeri!\", viknu Profeta. „Ne pomeraj se!\"

Džonatan je stajao osvetljen plavičastom svetlošćukao da je zamrznut u ledu. Emili ga zgrabi za ruku ipovuče u susedni hodnik. „Džone, tamo gore!\" Pokazala je na kamenuizbočinu tri metra iznad tla. Do nje se moglo popetipreko strme hrpe nabijene zemlje. Dok su se verali,policajci su svakog sekunda bivali sve bučniji. Baš kadsu baterijske lampe stigle do udubljenja i osvetlile ga,Džonatan i Emili su ležali jedno na drugom na uzanojkamenoj izbočini tri metra iznad njihovih pomamljenihsnopova. Svetlosni zraci projuriše mimo njih i Džonatan iEmili se ponovo obreše u potpunom mraku, tolikostisnuti na ispustu da su im se usne gotovo dodirivale.Džonatan oseti privlačni miris na Emilinom vratu ipomisli kako mu ne bi smetalo da tu ostanu zarobljenimalo duže. „Mora da postoji izlaz\", prošaputa Emili. „Izlaz?\" šapatom joj uzvrati Džonatan. „Mora daimaju dvadesetoricu stražara na izlazu. Zašli smo skoropola kilometra u Domus Aurea ! Ne, nema izlaza...\"Prekide ga udaljena tutnjava podzemnog voza. „Čekajmalo\", reče dok mu se rañala ideja. „Šta je?\" nestrpljivo reče Emili. „Prostorija s mapom Jerusalima\" odgovoriDžonatan. „Iznad lučnog svoda postoji slivnik.\" „Šta s njim?\" „Mislim da vodi u železničku stanicu.\" „Ispred stanice obično ima desetak karabinjera.\" „Po zvuku ovih vozova, mislim da se otvor slivnikanalazi u stanici.\" „Idemo\", reče Emili i skliznu s njega. Tragajući, karabinjeri su zašli dublje u iskopine, aDžonatan i Emili ponovo tiho uñoše u prostoriju gde suotkrili ogromnu fresku. Džonatan pokaza na slivnikiznad njih. Metar i po ispod slivnika na gvozdenimnosačima visila je metalna rešetka.

„Mora biti da je to platforma koju koriste zapopravku šina\", reče Džonatan. „Ako se popnemo naskelu, možemo se približiti lestvama koje vise s dnarešetke, ali možda je previsoko, pa nećemo moći da je...\" Emili potrča ka zidu i krenu da se penje uz skelu. „... dohvatimo.\" Džonatan zavrte glavom i krenu zanjom uz aluminijumske cevi. Bili su više od šest metaraiznad tla kad se jedan karabinjer vratio u prostorijuispod njih. Oboje se ukopaše na mestu ne bi li sprečiliškripu skele koja se njihala pod njihovom težinom. Ispod njih, karabinjer je polako obilazio prostoriju.Napravio je nekoliko koraka, koji odjeknuše dok jebaterijskom lampom osvetljavao pod. Otkopčao je kožnufutrolu i začuše zvuk metala koji se tare o kožu.Karabinjer izvadi pištolj. Džonatan ga prepozna. Poručnik Rufio. Džonatan i Emili stajali su nepokretno. Akopodigne snop svetlosti za četrdeset pet stepeni, otkrićeih. Dok je obilazio skelu, nabijeni gipsani pod krckaomu je pod nogama. Poručnik Rufio je osvetljavao duboke niše sastatuama. Obišao je čitavu prostoriju i očigledno se sveviše uzrujavao. Džonatan shvati da karabinjer ne tražinjih, već nešto drugo. Rufio iz džepa izvadi par belihkarabinjerskih rukavica, brzo ih navuče pa iz mračnogudubljenja u zidu iznese dva plastična kanisO?zo\"hRhLudublvom i sO?zo\"hAHRNFL!N!hRNNKNOO?žep\"?i\"ćhRNFTOKN

približavao slivniku, Džonatan podignu Emilizahvaljujući adrenalinu koji mu se stvarao jedino izstraha od smrti. Stežući joj nadlaktice, uspeo je ujednom zamahu da je podigne uvis do metalne platformeduž zida podzemnog tunela i odgurne se tako da je paopravo na nju. Voz je, i ne usporivši, protutnjao pored njih - nizvagona, zaglušujuće glasan, toliko blizu da su metalnebočne stranice Džonatanu dodirnule odelo. Ležeći pod njim, Emili je osetila kako Džonatanusrce tuče toliko snažno da se činilo da pulsira kroz nju.Pogledala je Džonatana u oči, razrogačene od užasa, iprotrljala mu leña. „Nije čudo što je Neron ovde sagradio palatu\", rečeosmehujući se od olakšanja. „Gradski saobraćaj jenadohvat ruke.\" Ustajući, Emili opazi električnu cev nalemljenu nazid. Pronañe prekidač i jedna za drugom duž zida tunelazatreptaše sijalice, zaštićene rešetkama. Na kraju tunelaugledaše bele svetiljke Stanice Koloseum. Krenuše kaizlazu i zakoračivši preko narandžastog znaka snatpisom: „Passaggio vietato!\",*( Ital.: Zabranjen prolaz. (Prim.prev.)) uñoše u stanicu osvetljenu bleštavobelomfluorescentnom svetlošću. Usred uskomešanog mnoštvai ponekog čudnog pogleda na njihova lica, garava oddima, oboje se opustiše u anonimnosti kakvu pružakretanje kroz vrevu putnika na peronu. Žustro su išli prema izlaznim stepenicama kadDžonatan oseti kako ga iz meteža iznenada nešto snažnozgrabi za ruku. Naglo se okrenu i na nekolikocentimetara pred sobom ugleda čañavo Rufiovo lice dokmu je čovek snažno pritiskao pištolj u stomak. „Dakle, to si ti\", reče Rufio. ,,Quell'awocato.\" Onajadvokat. Oko njih su se putnici rojili, žureći da stignuna voz. Džonatan je čuo kako ga Emili, već odmaklanapred, doziva iz gomile.

Sa zvučnika se začu obaveštenje da se vratapodzemnog voza zatvaraju. „Želim da razgovaram s nekim iz američkeambasade\" zvaničnim tonom odgovori Džonatan. „Iz ambasade?\", nasmeja se Rufio. „Ne nameravamda te uhapsim.\" Rufio mu još jače gurnu pištolj uslabine. Pokaza na stepenice koje su vodile s perona.„Kreni prema izlazu.\" Neki putnik stade izmeñu njih da Rufija upita kudada ide, što je Džonatanu dalo pola sekunde da seoslobodi stiska. On jurnu u vrevu prateći Emilin glas. „Džone! Gde si...\" „Produži\", reče Džonatan hodajući blizu nje poredvoza. „On je ovde, na peronu.\" Vrata voza se umalo nisu zatvorila kad Emilineočekivano izbaci nogu, zaglavi vrata stopalom i ona sena trenutak otvoriše, tek toliko da sklizne u vagon. „Ulazi!\" povika Emili. Džonatan je zurio u razmakizmeñu perona i voza. Posle ovih petnaest centimetaraprostora nema povratka. Ovo je njegov Rubikon. Dvekamere za nadzor stajale su tačno iznad njih. Njega će,nema sumnje, identifikovati. S lakoćom po kojoj bi sereklo da uopšte nije bilo premišljanja, Džonatan uñe uvoz iza Emili. Rufio jurnu ka vozu i gurnu ruku izmeñucrnih gumenih traka na spoju kako bi otvorio vrata.Napor koji mu se video na licu nestade kad je uspeo,zlurado se osmehujući. „Jesi li zaista očekivao da...\" Emili zamahnu desnicom kroz vrata i pogodi gapesnicom pravo u lice. Rufio se na peronu zateturaunazad, a vrata vagona se uz tihi šištaj zatvoriše. 47 Ramat Mansur stajao je u dovratku svoje kuće navrhu Silvana, arapskog naselja na suvom belomobronku u senci zidina Brda Hrama. Mansur je bio

uredan, mršav muškarac, negovanih crnih brkova. Dokje supruzi u naručje vraćao svoje najmlañe dete, dečaka,kufija s crnim gajtanom mu je nakon poslepodnevnogdremeža još bila razmotana i obavijena oko vrata.Bezvoljno je zakopčao pamučnu dišdašu, dugu košulju,i pritegnuo sandale. Idući pošljunčanom stazom, prošaoje pored svoje radnjice sa starim novčićima i grnčarijomi proverio vrata od valovitog čelika, zabravljenakatancem za šip u kamenu. Pripalio je cigaretu marke parlament i pogladiobrkove, u kojima su se već nazirale prve sede. Nastavio je pošljunčanom strmom Ulicom Bab Hutado Kupole na steni. Napredovanje tom uzbrdicom nekadje za Mansura predstavljalo veliku radost. Sećao se kakoje svaki dan započinjao odlazeći s ocem iz doma uSilvanu na sveto mesto. Ali sada Mansur nije mogao nida pogleda minaret Al Akse a da ne zažali zbogtakozvanih iskopavanja koja vrši Vakuf. Prošlo je više od godinu dana otkako je čovek izVakufa došao u radnju i kazao da bi Mansurovpostdiplomski rad iz arheologije na Univerzitetu Bir-Zejtmogao biti koristan. Mansur se naivno ponadao da muse Vakuf obraća ne bi li ga zaposlio kao arheologa. Brzoje zatvorio radnju i otrčao kući po preporuke koje jedobio iz akademskih krugova, poljubivši suprugu inovoroñenog sina za bettawfeeq inshallah, za sreću. Ali kad se narednog jutra vratio kući, bio jeošamućen, lica umazanog sivim blatom. Kao da jenesvesno bio prisiljen da počini zločin kakav nije mogaoni zamisliti. „Rekli su da je to za iskopavanje\", šapatom jeprestravljeni Mansur pričao svojoj ženi. „Ali imali subuldožere i na desetine ljudi s pijucima.\" Stisnutihpesnica, opisivao je kako su ljudima naložili da razvalepodni mozaik iz Irodovog vremena i vizantijsko staklo,kako su buldožerima prolazili kroz ukrašenu kupolu upredvorju Solomonovih štala. Rečeno im je da izmešaju

slojeve kako niko ne bi mogao pregledati naslage i pouz-dano odrediti arheološko razdoblje. Mansura je otacvaspitao da se drži islamske vrline i poštuje ostatke dvahrama koja su nekad stajala na Brdu. Kad je sve ispričao, otvorio je dlan, na šta senjegova žena zaprepastila - Mansur je držao jedinustarinu koju je bio u stanju da spase. Na jutarnjemsuncu se svetlucao prelep, poput žada zelen primerakrimske čaše, čije je dno prikazivalo stubove Hrama.Sledećeg dana Mansur je čašu anonimno ostavio predvratima Muzeja biblijskih zemalja u ZapadnomJerusalimu. Mesecima kasnije doveo je suprugu i decuu Muzej. Bio je ponosan kad je video da je čašabezbedno izložena pod snopom svetlosti u sredinimuzejske vitrine. Mansura nije iznenañivalo što se glavninauništavanja ispod Brda Hrama čini bez znanja mnogihduhovnika koji se mole na Brdu. Poštovanje drugihkultura i njihovog nasleña za njega je predstavljalonajviši poziv plemenite vere. Zar nije sam Muhamedtražio da se tamo moli upravo zbog svetinje koju sustvorili Jevreji? Zar nije Sulejman Veličanstveni preuzeoupravo Solomonovo ime zbog velikog utiska koji je nanjega ostavio drevni voña? Zar nije Sulejman naredio dase s Brda Hrama očiste sve rimske ruševine da bi odaopočast hramovima koji su tu stajali pre njegovogvremena? Godinu dana je prošlo otkako su se prvi put obratiliMansuru, koji je sada ponovo išao u kancelarije Vakufau Istočnom Jerusalimu. Pomoćnik iz Vakufa koji ga je sat ranije nazvao bioje dovoljno pametan da mu ne traži da „iskopava\".Umesto toga, zamolio je Mansura da pregleda većzavršeno iskopavanje. Čovek je ponudio više šekela negošto je Mansur video za šest meseci. U antikvarnicu muveć nedelju dana niko nije kročio. Hrišćanske grupe sureñe dolazile otkako je pre godinu dana nasilje u Gazi

učestalo, a za Mansura je to značilo manje kupaca. Čovek iz Vakufa je u telefonskom razgovoru shvatioda Ramat okleva i rekao mu da će mu dolaskom ukancelariju učiniti i ličnu uslugu. „Tvoj roñak Saladin želi da smesta razgovara stobom.\" *** „Nemoj da ideš\", rekla je Mansurova žena kad jekrenuo iz kuće. Obratila mu se sa vrata njihove spavaćesobe, obučena u tamnu haljinu i s hidžabom na glavi.*(Hidžab - marama kojom muslimanke pokrivaju kosu. (Prim. prev.))„Baš me briga što su vam majke bile sestre, baš mebriga što ste nekad bili kao braća. Ne moraš da ideš. Štaako se nešto...\" Naglo je zaćutala, nadlanicom prekrivšiusta. „Ko bi nas štitio?\" „Moram da idem\", kazao je Mansur. „On mi je rod.\"Mansur se sećao dana kad su njegovi roditelji prihvatilimalog dečaka kao svog nakon što mu je umro deda,dečakov jedini preostali staratelj. Musavo šestogodišnjesiroče prokrijumčareno je iz Bejruta. Mansurov otac jebrzo zaveo pravilo da niko ništa ne pita o dečakovojprošlosti. Kad bi se pomolili u džamiji Al Aksi, otac bi dečakeodveo u svoju malu antikvarnicu podno Siloamskebanje. Ramat se s mlañim roñakom igrao i trčao izmeñupohabanih vitrina. Satima su proučavali antičke novčićeu radnji, premeštali ih kao u igri ne bi li bili prima-mljiviji turistima koji su svraćali posle obilaskaSiloamske banje. Kao usrdan vernik, Ramatov otac jegajio duboko poštovanje prema arheologiji judejsko-hrišćanske tradicije što je počivala ispod Jerusalima.Banja, koja se nalazila neposredno ispod radnje, bila jeizvor gde je, prema hrišćanskim jevanñeljima, Isusjednom izlečio nekog slepca. To mesto su hrišćaniveoma često posećivali i Mansurov otac je podsticao oba

dečaka da prate turiste i usavršavaju znanje engleskogjezika. Razmišljajući sad o tome, Mansur shvati da jetrebalo da zna. Dečačka nevinost koja je u stanju dazanemari užasnu prošlost, ne može tu prošlost iizbrisati. U ranim tinejdžerskim godinama, kad je sroñakom delio sobu, Ramat je viñao kako roñak usrednoći ustaje iz kreveta i iskrada se u podrum da biproučavao dedine crteže koje im je Mansurov otaczabranio da gledaju. Ramat se pretvarao da spava kadbi mu se roñak vraćao iz tih pohoda i mrmljao kao darazgovara s nekim. Jedina reč koju je Ramat jasnorazumeo bila je jedd. Deda. Godinama docnije obojicasu studirali arheologiju, Ramat na Univerzitetu Bir-Zejt,a njegov roñak na raznim fakultetima po Evropi. Izgubilisu vezu, ali je Ramat znao da je njegov roñak opasnoumešan u političke aspekte arheologije. Čak i tada su gabliski prijatelji zvali Saladin zbog njegovih ekstremnihstavova. Dvojica stražara su sada Mansura pratili na sprat,na otvoreni trg Haram el Šarif i pomračinu Islamskogmuzeja. Stražari su čekali ispred muzejskih vrata, aMansur je ušao sam. U širokom hodniku iz dobatemplara nalazila se glavna muzejska galerija na Brdu.Mansur je prošao pored zbirke ukrašenih mačeva ibodeža iz sedamnaestog veka, kao i retke verzije Kuranaiz osmog stoleća, pripisivane Prorokovom praunuku. U središtu galerije ogromna ograda od kovanoggvožña iz krstaških vremena, što je okruživala Svetustenu od dvanaestog do dvadesetog veka, zaklanjala jemuškarca koji je stajao iza nje. „Previše, Ramate\", blago ga prekori glas izazaklona. „Previše je vremena prošlo.\" Saladin izañe izsenke. „Znam da različito gledamo na to kako sačuvatiarheologiju ovde na Haram el Šarifu, ali smo rod. Našemajke bile su sestre. Isti nam je jedd, počivao u miru.\" „Ja ti neću pomoći da razaraš, roñače. Arheologija

se ne čuva izgradnjom još jedne podzemne džamijeispod Brda koja može da primi deset hiljadahodočasnika.\" Znao je da je džamija, uprkos protestimaUjedinjenih nacija, bezmalo završena i daje usled togajužni zid sada pod otklonom od skoro petnaestcentimetara, što može imati kobne posledice. „Mene ne zanimaju verski projekti Vakufa\", rečeSaladin koračajući izmeñu izložbenih vitrina. „Za tebeimam samo jedno arheološko pitanje.\" „Arheološko\", sumnjičavo ponovi Ramat. „Da, koje će ti pružiti retku priliku da se platformaBrda Hrama sačuva umesto da se uništi\", reče Saladin.Prišao je jednoj vitrini i na staklenoj površini raširiotopografsku mapu Brda Hrama. „Ti si u Jerusalimu najbolji nadzornik zaarheološka iskopavanja. Trebaće mi tvoja pomoć.\" „Izvini, roñače\", reče Mansur okrećući se da izañe izgalerije. „Kopanje nekakve ogromne cisterne za vodu saizvora Zamzam u Meki nije arheologija.\" „Taj mali projekat radi Vakuf, a ne ja.\" Mali projekat?, pomisli Mansur. Nadničari suverovatno uklonili hiljade tona arheološki vredne zemlje. „Rad koji ti predlažem jeste isključivo arheološki.Otkrio sam drevni tunel kod Josifa\" reče Saladin. „Onajkoji je tvoj deda tražio čitavog života.\" Mansur zastade, ali se ne okrenu. „Vodi od tla ispod Svete stene do Kraljevske pećine,ali moramo otkriti gde se nastavlja. Mislili smo da će seprodužiti tačno kroz pećinu, da će pratiti putanjuakvedukta, ali naša najnovija iskopavanja otkrila susamo puki kamen. Naš arheološki stručnjak nijedostupan. Zatrpan poslom, bojim se. Potrebno nam jetvoje znanje, roñače. Naš deda Hadž Amin el Huseiniovome je posvetio život.\" „Moj otac ti je zabranio da gledaš muftijine spise.\" „Zabranio nam je kad smo bili dečaci. Vremena suse promenila, Ramate. Vakuf je čekao da tvoj otac umre

kako bi iz podruma izvadio muftijine spise. Naš deda jedecenijama tragao za ovim tunelom. Njegovaarheologija...\" „To nije bila arheologija\", reče Mansur, i daljeokrenut leñima. „To je bio revizionizam.\" Saladin se trgnu. „Kad smo bili deca, pratio sam teuz potoke od Siloamske banje do legendarnihpodzemnih rezervoara ispod Brda. Pešačio si satima pomraku pre no što si upalio svecu da mi pokažeš Izvorskavrata koja spominje Isaija i Zmijsko jezero koje spominjeJosif. U svojoj jedanaestoj godini, roñače, mogao si darekonstruišeš drevni Jerusalim bolje nego skoro sviarheolozi.\" Mansur je ćutao. „Kaži mi, roñače\", reče Saladin primetivši da seMansur iznenada zamislio. „Koliko zakupnine duguješza radnju?\" Ponovo je koračao, ovog puta kružeći okoMansura. „Moji izvori mi kažu da dvanaest meseci nisi ustanju da platiš najamninu. Ja mogu da te oslobodimpolovine tog duga.\" Mansur sklopi oči preispitujući sopstveni moral.Svakodnevno se brinuo zbog neplaćene najamnine, ažena mu je u drugom stanju, ponovo... „Odrastao si jureći se po tunelima ispod Brda.Poznaješ ih bolje nego iko.\" Mansuru su pred očima bili dedini crteži uprašnjavim kartonskim kutijama ispod doma u kojemsu proveli detinjstvo. Znao je da je deda bio opsednutJosifom Flavijem, da je proučavao njegova dela ne bi lipronašao tajni tunel koji vodi do nekakve skrivenekapije. „Još jednom ću te zamoliti za pomoć. U zamenu zanju platiću sve što duguješ za zakup radnje. Za svihdvanaest meseci.\" Kao da se cenka na suku, Saladin jeposmatrao Mansurove oči. „Pregledao sam gotovo sveistorijske izvore da otkrijem gde akvedukt izlazi izKraljevske pećine i ne mogu da nañem.\"

„Ne možeš zato što putanju akvedukta opisujejedan istorijski izvor koji ti nikad nisi pročitao\", rečeMansur, čiji je blaži ton odražavao njegov moralni poraz.„Stari zavet.\" 48 Emili i Džonatan su se iskrali kroz službeni izlaz nashdećoj stanici metroa, Stanici Circus Maximus. Nasuprotnoj strani ulice zašli su u hlad drveća, a kad suse osvrnuli, iznenadiše se što pred ulazom stoji sveganekoliko uniformisanih policajaca. Emili je očekivala daće policajci pretraživati stanicu, u poteri za njimapreskakati metalne prečage na ulazu, pretresati svakivagon podzemnog voza. Dok su odmicali ulicom,osmatrali su farove vozila što jure mimo njih, strahujućida bi svako moglo biti karabinjersko. „Zašto onaj policajac nije zaustavio voz?\" upitaEmili. „Ili obavestio narednu stanicu?\" „Zato što poručnik Rufio ne želi da nas uhapsi\",reče Džonatan. „Boji se da ću, ako dospem u sobu zaispitivanje, obelodaniti šta je rekao ispod Koloseuma.\" „Onda možda i neće svima razaslati tvojufotografiju\", kaza Emili. „I to treba da me oraspoloži?\" Džonatan stade. „Tošto u mojoj hotelskoj sobi sada verovatno čekabezobzirni karabinjer ne bi li me ubio?\" „Makar se oboje slažemo da odlazak karabinjerimane dolazi u obzir\", reče Emili, odlučnog lica. ,,I sada smokorak bliže da dokažemo vezu izmeñu nezakonitihiskopavanja u Jerusalimu i Rimu. Ta mapa u Zlatnojkući mora biti razlog što je Saladin ovde iskopavao.Pokušavao je da otkrije put kojim je Josif pobegao.\" Džonatan je načas ćutao. Kao kad se otkrivajudokazi u prilog osnovanosti valjanog sudskog predmeta,tako je i u Zlatnoj kući otkrivena nova potvrda o silnomtrudu u prošlosti da se menora zaštiti. Natpisi ispod

Koloseuma. Osvetljena putanja ispod murala Jerusalima. Najednom oseti breme odgovornosti, kao da jesama istorija postala ključni dokaz koji neko pokušavada uništi. „Sećaš se da sam ti pokazala onaj stari crtežneoznačene kapije u Koloseumu? Valadijer ga je nacrtaodok je 1809. vršio iskopavanja za Napoleona. Mora daje, baš kao i mi, pronašao natpise zarobljenika i sledioih do Zlatne kuće.\" „Ali ma šta da je ta podna slika otkrivala\", rečeDžonatan, „to se ne može rekonstruisati. Dosad se topretvorilo u prah.\" Prošli su pored tinejdžera koji su se uz gitaruokupili oko vatre na travom obraslim razvalinamaVelikog cirkusa. „Možda bismo mogli bolje pogledati mural\", rečeEmili ubrzavajući korak. „Sećaš se da smo u Zlatnojkući videli da su iskopavanja vršena za papu? Vodio ihje ðuzepe Valadijer. Isti onaj konzervator izdevetnaestog veka koji je nacrtao skicu neobeleženekapije što sam ti pokazala pre nekoliko sati. Mora da je ion otkrio natpise zarobljenika i sledio ih do Zlatne kuće,baš kao što smo i mi.\" „ Vraćaš se u Zlatnu kuću?\" Džonatan zastade.Onda ćeš ići sama. „Ne moramo da se vratimo.\" „I misliš da je Valadijer možda nacrtao i skicu togmurala kao što je nacrtao i skicu Koloseuma?\" „To je, dakako, sasvim moguće\", odgovori Emili. „ Aako jeste, onda je skicu ostavio tamo.\" Pokazala je na Veliku sinagogu, čija se četvrtastaaluminijumska kupola uzdizala pred njima upurpurnom sumraku. „Velika sinagoga?\" - u neverici je gledao Džonatan.„Hoćeš reći da je konzervator koji je vodio papskaiskopavanja Zlatne kuće zaveštao svoje crtežeJevrejima?\"

„Valadijer je verovatno shvatio da gladijatorskakapija u Koloseumu sadrži poruke koje otkrivaju gde jemenora. Sve relevantne skice ostavio je Getu u pokušajuda svetu relikviju vrati pravim naslednicima.\" „I nije rekao papi?\" „Ne bi bio prvi koji radi za papu, a skice tajnoostavlja Jevrejima\", uzvrati Emili. „Nakon svañe sJulijem Drugim, Mikelanñelo je 1506. prekinuo sveradove ovde i vratio se u Firencu, rekavši svom pomoć-niku: 'Prodaj sve moje stvari Jevrejima.'\" Hodali su u senci male renesansne crkve prekoputa sinagoge; nad velikim dvostrukim crkvenimvratima stajao je natpis na hebrejskom, a povrh njegaprevod na latinski. Džonatan baci pogled na latinskitekst dok su prolazili ispod natpisa. „Nije baš najprijatniji odlomak iz Isaije\", rečeDžonatan. „'Narodu koji me jednako gnjevi u oči.'\"*(Knjiga proroka Isaije, 65:3, u prevodu Dure Daničića. (Prirn. prev.)) „Četiristo godina su zidovi ove crkve služili kaojedan od ulaza u Geto\", reče Emili. „Posramljenistorijskom netrpeljivošću Crkve, pastor San Gregorija je1990. tražio od rimskih gradskih vlasti da se fasadaizmeni. Naša kancelarija se protivila promeni, a imalismo i neočekivanog saveznika, arhivistu Velike sinagogeMozea Orvijetija. Orvijeti se usprotivio želji Crkve daukloni trajni trag progona Jevreja.\" Emili pokaza uvis. „Ijoš tu stoji.\" Džonatan je na drugoj strani ulice video visokiprozor ispod kupole sinagoge. Unakrsni zraci žutesvetlosti iza okna podsećali su na najviši prozorsvetionika ili zatočeničke kule. „Orvijeti i dalje radi tamo gore?\" „Sinjor Orvijeti radi u tornju više od šezdesetgodina.\" „ A za vreme rata?\" ,,I za vreme rata.\" Emili spusti okovratnik dok sudvorištem sinagoge prilazili stepenicama na začelju

bogomolje. „On je dragocen izvor podataka u parnicamakoje vodi Meñunarodni centar za konzervaciju zapovraćaj imovine žrtvama holokausta. Ima gotovo enci-klopedijsko znanje o arhivskoj grañi pre rata.\" „Izgleda da mu je to životno delo.\" „Taj arhiv je sve što mu je ostalo.\" Emili pokaza najavni trg ispred sinagoge koji se graničio s trošnimlukovima antičkog amfiteatra. „Nacisti su na ovom trguokupili dve hiljade devedeset jednog pripadnikajevrejske zajednice i sve ih odveli. Izgubio je suprugu ičetvoro dece.\" Džonatan je ćutao. „Posle rata, 1948\", nastavi Emili, „mnogi koji supreživeli holokaust okupili su se na Forumu da podržeosnivanje izraelske države. Članovi ovdašnje jevrejskezajednice poreñali su se ispred Titovog slavoluka, ispodreljefa što prikazuje povorku jerusalimskih zarobljenikakoje na Forum dovode kao robove. Znaš li šta su tadauradili?\" Emili načas zastade. „Krenuli su u suprotnom smeru. Ne na Forum, kaonjihovi preci, već s Foruma kao slobodni muškarci, ženei deca. Posle hiljadu osamsto godina kroz slavoluk su sevratili u koloni jedan po jedan. Za mnoge rimskejevrejske porodice to nije predstavljalo samo simboličančin. Mnogi su napustili Rim i emigrirali u Izrael.\" ,,I Orvijeti je prisustvovao?\" „Da, bio je u povorci. Priča se da je prišaoslavoluku, ali su ga preplavila sećanja na suprugu ičetvoro dece koji su svi spaljeni u Aušvicu. Samo jestajao tu i posmatrao kako deca i njihovi roditeljiprolaze ispod luka sve dok nije ostao jedino on. Svi suućutali i stajali s druge strane luka, čekajući na njega.\" „I šta je uradio?\" upita Džonatan. „Kažu da je dugo zurio u slavoluk, a zatim seokrenuo i vratio u Geto. U sinagogu.\" Smrknuta, Emili kroz tešku gvozdenu kapijusinagoge priñe vratima od holandskog hrasta gde ih je,

u odgovor na Emilin hitan telefonski poziv, čekaoOrvijeti. Zatvorio je vrata za Emili i Džonatanom, pa spustiodebelu metalnu prečagu s unutrašnje strane ogromnihvrata sinagoge. Emili mu je predstavila Džonatana, azatim stepeništem poñoše za Orvijetijem u arhiv. Ušli suu osmougaoni toranj, gde je kroz okna u tavanici četvr-taste kupole svetlost padala na hrastove police nazidovima. Džonatan je zurio u zid sa stotinama knjiga uplatnenom povezu. „To je prepiska\", reče Orvijeti sedajući da predahne. „Duga prepiska\", reče Džonatan osvrćući se.„Izmeñu koga?\" „Izmeñu rimskih Jevreja i Katoličke crkve od 1555.do 1843. Hiljade pisama roditelja koji mole Crkvu davrate otetu i nasilno pokrštenu decu.\" Emili priñe stolu i sede pored Orvijetija. „Mislim da sam otkrila zašto je veliki muftija tražioovu skicu i Josifove rukopise\", reče. „Onda sam na ovaj trenutak čekao šezdesetgodina\", uzvrati Orvijeti. „Crtež Koloseuma koji ste mi jutros dali prikazujelučni prolaz u Koloseumu gde su zarobljenici čekali napogubljenje. Jutros smo ispod Koloseuma Džonatan i javideli mnoga njihova imena koja i sad stoje uklesana uzid. Jedno od tih imena jeste Josef ben Matitjahu.\" „Josif\", prošaputa Orvijeti. „Tako je\", reče Emili. „Izgleda da je bio jedan odoptuženika pogubljenih zbog špijunaže na Titovomdvoru. Meñu tim imenima su i Berenika, Epafrodit iAliturije.\" „Videli ste njihova imena?.\"' „Ne samo njihova imena, već uz njih i natpis kojiupućuje na uzrok njihove zavere na Titovom dvoru.'Sveto drvo svetlosti.'\" „Jeste li sigurni da je to pisalo?\" upita Orvijetirazrogačenih očiju.

„Znate šta to znači?\" „Da, ali to je samo mit. Prazna priča prethodnogarhiviste koji je kazao da te reči opisuju...\" Orvijetijaizdade glas. „Menoru?\" upita Emili. „Da, menoru iz Irodovog hrama\", odgovori Orvijetičežnjivo se smešeći. „Ali legende se već vekovimapronose Getom.\" „Signore, možda je to pre istorija nego legenda\",reče Emili, „što možda objašnjava zašto je veliki muftijatragao za Josifovim rukopisom.\" „Ali uzeo je samo odreñene stranice\", uzvratiOrvijeti. „Upravo su mu one i bile potrebne. Te stranice izsrednjovekovnih prepisa Josifovog dela sadrže dodatnurečenicu koja opisuje skrivenu kapiju u Brdu Hrama. Mimislimo da je Josif krišom izneo originalnu menoru teknekoliko trenutaka pre no što su Tit i njegovi ljudi ušli uSvetinju nad svetinjama. Natpisi ispod gladijatorskekapije odveli su nas do odaje u Zlatnoj kući, gde smovideli ogroman mural Jerusalima koji možda ukazujegde je menora ostavljena.\" „Jerusalimski robovi su ostavili poruke\" prošaputaOrvijeti. „Prikrivene poruke\", reče Džonatan, „kako ih rimskicenzori ne bi otkrili.\" ,,I kad 1809. godine, posle hiljadu osamsto godina,član Napoleonovog arheološkog tima ispod Koloseumapronañe imena uhoda iz Josifove mreže, shvata njihovznačaj i crtež mesta gde se nalaze ostavlja...\" „Ovde, ovom arhivu\", dovrši Orvijeti, čije senaborano čelo podiže poput ogromne zavese. Emili jeznala da bi se pred ovakvim arheološkim otkrićemsvakome zavrtelo u glavu, a kamoli čoveku koji je čitavživot proveo premećući delove ove slagalice. Počela je da mu detaljnije opisuje biblijske freskekoje su ih dovele do mape Jerusalima u Zlatnoj kući.

„Mislio sam da je to nemoguće\", blago reče Orvijeti,klimajući glavom kao da analizira logički problem koji jenajzad postao rešiv. „Sigurni ste da freske u Zlatnoj kući prikazujusedam mršavih pored sedam debelih krava?\" upitaOrvijeti. Emili potvrdno klimnu glavom. „Onda se sad sve uklapa. On je bio Josif rimskogsveta\", reče Orvijeti. „Ko?\" „Josif Flavije.\" Izgubljen u sopstvenim mislima,Orvijeti zastade. „Rimska verzija biblijskog Josifa.\" „Vi znate šta te freske znače?\", upita Emili. „Razmislite na trenutak o priči biblijskog Josifa.Utamničen je, a zatim pozvan iz zatvora. Zašto? Faraonuse morao rastumačiti san o sedam debelih i sedammršavih krava. Josif je iskoristio viziju da predskažebudućnost i uzdigavši se iz tamnice postao na krajufaraonova desna ruka, je li tako?\" „Jeste.\" „To je, takode, i priča Josifa Flavija. I on je bioutamničen i dospeo je do carskog dvora. Kako?Predvideo je da će Vespazijan postati sledeći cezar, štose, srećom po Josifa, pokazalo kao tačno. Kao i biblijskiJosif, i Josif Flavije je od zatvora stigao do cara usvojstvu proroka i tumača. Čak mu i ime ukazuje naosnovnu težnju da očuva korene svog biblijskogimenjaka Josifa.\" „Ali kakve veze to ima s Josifovim planom dasakrije menoru?\" „Razmislite o faraonovom snu koji je predstavljenna onim freskama. Sedam mršavih krava pored sedamdebelih. Čak su i faraonovi žreci znali da kravepredstavljaju sedam godina oskudice i sedam godinablagostanja.\" „Ako su žreci to već znali, zašto je onda Josifovotumačenje toliko značajno?\"

„Zato što su žreci i dalje imali logički problem. Akosu krave godine, faraonove žrece je zbunjivalo zašto dvareda krava stoji jedan pored drugog.\" Orvijeti ustadetoliko žustro da se Emili i Džonatan iznenadiše. Iz hrpeknjiga koje je doneo izvadio je iskrzani primerak Starogzaveta. Listao je stranice dok se napokon nije zaustaviona jednoj na kojoj se načas zadržao, a zatim jeprogovorio. Pokaza na hebrejski tekst. „Na biblijskom hebrejskom, ovde, eytzel ne znači'ispred*, već ‘pored'. Kako godine blagostanja sto jepored godina oskudice? Kako postoje jednovremeno?\" „Kako?\", upita Emili. „To je ono što je Josif objasnio. Shvatio je da jeodgovor u samom snu\", reče Orvijeti. „Morali su smestapočeti da skladište žito. Morali su se za oskudicupripremiti za vreme blagostanja.\" „Dakle, kažete da se Josifovo predskazanjesastojalo u tome da se nešto pohrani pre no što budeugroženo\", reče Džonatan. „Da. I kao i njegov biblijski uzor, i Josif Flavije jepredvideo vreme pustošenja. Plan za očuvanje menorepokrenuo je pre no što bude prekasno.\" 49 Šef Stanice Koloseum Karlo Pavan se povio nadružičastim stranicama Gazete delo sport kad jepobesneli karabinjer, nosa umazanog usirenom krvlju,viknuo nešto o dvoje begunaca koji su ušli u stanicu.Od tog trenutka prošlo je dvadeset minuta. Najdužihdvadeset minuta na poslu kojih se Pavan mogao setitijoš od 2005. i eksplozija bombi u londonskom metrou,posle čega je svaki Rimljanin koji se vozio podzemnomželeznicom pobegao iz stanice. Pavanova mala staklena kancelarija, ne veća od dvespojene telefonske govornice, otad je sama za sebe

postala mala Stanica Termini za karabinjere koji suulazili i izlazili, izbezumljeno deleći kolegama spisakljudi iz obližnjih stanica koje treba obavestiti u hitnimslučajevima kako bi se odredili bezbednosni parametri. Po uputstvima karabinjera, Pavan je naredio da seautobusi postave ispred ulaza kako bi putnike prevezlido najbliže stanice metroa, Stanice Kavurov trg, alimeñu drskim putnicima tek pokoji se odvezao auto-busom. Čuvari na peronu čuli su žamor koji jenagoveštavao nerede ukoliko još jedan voz zaobiñestanicu. Neredi u mojoj smeni, pomislio je Pavan. Zašto tibegunci nisu mogli da odaberu neku drugu stanicu? Comandante Profeta je poručnika Rufija zatekao ukancelariji šefa stanice. „Poručnice, sigurni ste da je to bila doktorkaTravija? Dobro ste je videli?\" Rufio pokaza na sasušenu krv ispod nosa. „Veoma dobro, comandante.\" ,,I videli ste njenog saučesnika?\" Rufio ozbiljno klimnu glavom. „Istog onog što me je napao ispod Koloseuma.\" „Dostavili smo Interpolu snimke nadzornih kamera.Pitanje je sata kad ćemo ga uhapsiti.\" Nećete ako ga se ja prvi dokopam, pomisli Rufio dokje naizgled poslušno klimao glavom. „Idite da se sredite i umijete, Rufio\", ljubazno rečeProfeta. „Dobro ste se tamo pokazali.\" Rufio izañe iz kancelarije šefa stanice i stade poredaparata za kupovinu karata, držeći krvavu papirnumaramicu u jednoj i mobilni telefon u drugoj ruci. Uključio je telefon. Dok je na malom ekranupretraživao internet, onako uzbuñenom činilo mu se dase veza za bežični prenos podataka ostvaruje sporije. Kad je s Profetom posetio Dalingovu kancelariju,Rufio je znao da mu je mladi muškarac bio poznat. Sadase sve uklapalo. Odelo u kojem ga je video ispodKoloseuma, posekotina koju mu je u kancelariji primetio

na ruci. Veb-stranica advokatske firme polako se učitavalaotkrivajući sivu pozadinu šarenu poput mermera i lepaštampana slova koja su se lagano ukazala na margini -DALING I PIRS. Pozadina veb-stranice se izoštri i sada jevideo elegantnu fotografiju staklenog oblakodera usepiji. Rufio pritiskom na dugme odabra link podnazivom „Kancelarije\", a zatim „Njujork\" i konačno „Našiadvokati\". Pregledajući stranicu, Rufio se osećao kao da vrebau zasedi i sa svakim novim pritiskanjem dugmeta beznapora se približava svom plenu. Fotografije. Rufio se nasmeši. Uz svako ime stajalaje mala fotografija. Dok je palcem okretao točkić na mobilnomtelefonu, divio se i samom broju fotografija. Unafabbrica, pomisli. Čitava fabrika. Pretraživao je sve doknije stigao do... Evo ga. Na lepoj crno-beloj fotografiji video sesmireni lik mladog muškarca koga je malopre videouspaničenog pod fluorescentnim svetlom u vagonupodzemnog voza. Na slici je bio u tamnom odelu, a glavuje blago okrenuo u stranu. „Džonatan Markus\", pisalo jeispod fotografije. „To je on.\" Ali Rufiov tihi slavodobitni trenutaknarušila je grupa policajaca koji su prilazili. „Kakav dan, Alesandro!\" zadivljeno uzviknu jedanporučnik, a ostali zapljeskaše. Rufio klimnu glavom. „Da ne veruješ.\" „Comandante.\" Brandizi uñe u kancelariju šefastanice. „Iz Kurije su upravo zvali vašu kancelariju.Kardinal Inočenti pokušava da vas pronañe.\" „Zbog nedozvoljenog ulaska u prostor ispod oltaraSvetog Petra u okovima?\" iznenañeno upita Profeta.Inočenti nije bio od ljudi koji bi ga kinjili zbogformalnosti.

„Ne\", odgovori Brandizi. „Pregledao je snimke racijekoje smo poslali u Vatikansku biblioteku.\" „Stranice Josifovog rukopisa\", reče Profeta. „Tražio je da se s njim što pre sastanete uVatikanskoj biblioteci.\" 50 Emili je i dalje sedela pored Orvijetija za stolom. ,,I zato su zarobljenici iz Jerusalima oslikali pod uZlatnoj kući\" nastavljala je. „Želeli su da mapaJerusalima iz prvog veka ostane u rukama Josifovihpotomaka.\" ,,I verujem da je ostala\" reče Orvijeti. „Ali mapa u Zlatnoj kući je previše oštećena da bise mogla tumačiti\", uzvrati Emili. ,,I rekli ste da je sveostale skice iz Napoleonovog doba ukrao veliki muftija.\" „Nije nam predata u obliku crteža. I suviše jevažna.\" Džonatan i Emili se zgledaše. „Pa u kojem obliku onda još imate mapu?\" „Verujem da je naslikana na zidu sinagoge nadrugoj strani Oktavijinog portika\", reče Orvijeti. „Signore\", blago kaza Emili, „izuzev ove, u Getu nijepreostala nijedna sinagoga.\" „Još postoji preko puta ulice\", uzvrati Orvijeti.„Ispod Geta.\" „Ispod?\" uglas uzviknuše Emili i Džonatan. „Ovaj deo Rima uz Tibar nekad je bio šest metaraniže nego danas. Papa je 1872. podigao nivo Geta.Krovovi prodavnica i kuća postali su potpora za novetemelje ulica i zgrada. Renesansni Geto, uključujućinjegove uličice i prizemne fasade, nikad nije porušen.Jednostavno su gradili iznad njih.\" Orvijeti se izgubi meñu brojnim knjigama i vrati senoseći jednu, ogromnu i izlizanu. Ugledavši ilustracijuna koricama, crveni voštani pečat Vatikana, i Džonatan

i Emili shvatiše da je to mapa Geta iz doba osnivanja1516. Krhkog tela povijenog nad knjigom, Orvijeti jeokretao stranice, a zatim ispruži ruke i uhvati se za ivicestola. Na sivoplavim crtežima videle su se uzane uliceGeta. „Još se može doći do prvobitnih ulica Geta.\" „Kojim putem?\", upita Emili. „Ispod kotlarnice u ovoj zgradi\", odgovori Orvijeti. Orvijeti ih iz tornja povede niza spiralne stepenicedo nivoa ispod podruma sinagoge gde se do početkaveka nalazila kotlarnica. Povukao je jednu uzicu iprigušena svetlost sijalice što se zanjihala obasjaprostoriju. Prošli su pored nekih zarñalih cevi iistrulelog rezervoara za naftu. Po Orvijetijevom uputstvu, Džonatan provuče prstekroz gvozdenu mrežicu grejne rešetke u dnu zida ipažljivo je povuče kao da skida tananu sliku. Rešetkakvrcnu i mrvice maltera mu zasuše cipele. Iz mračnogčetvrtastog otvora zapahnu ih vlažni vazduh. „Ja dalje ne mogu\", reče Orvijeti slabašno seosmehujući. „Lekar mi kaže da je vazduh i suvišeredak.\" Džonatan prvi puzeći krenu kroz otvor, a za njim iEmili. Svetlosni snopovi njihovih baterijskih lampiobasjaše gvozdene pilone iz devetnaestog veka kojima suulice uzdignute do nivoa na kojem se danas nalaze. Spustili su se niza stepenice što su vodile još dubljepod zemlju. Oko njih se poput izmaglice obavijao vonjugljene prašine i pacovskog izmeta. Podzemni prizorpružao se pred njima nalik izgubljenom gradu: ulica zaulicom je krivudala spuštajući se sve dublje pod zemlju.Povremeni naleti kužnog vazduha otežavali su imdisanje. Sve je ličilo na podvodnu sliku ulice - istrulelaburad ležala su napola zatrpana glibom, čestice prašinelebdele su slične planktonu na svetlosti baterijskihlampi, algom pokrivene table još su visile ispred malihdućana. Sablasne, sasvim očuvane ulice pružale su se

desetinama metara. Ove rimske ulice žive su zakopane. „Portik\", reče Emili, puna strahopoštovanja. Pred njima su se uzdizali džinovski granitnistubovi, visoki preko šest metara, dvostruki red stubovakoje je Avgust podigao svojoj sestri Oktaviji. „Nadanašnjim ulicama\", reče Emili, „vide se samo vrhoviovih stubova.\" Zdesna ugledaše spuštenu gredu od mermera imrkog peščara iznad drvenih vrata, urušenih ipovijenih, s tragovima vekova. „Ovamo\" reče Emili pokazujući na ulaz izmeñu dvespojene zaobljene ploče s lavovima uzdignutim nazadnje šape. Bio je to jasan prikaz deset zapovesti. „To jeto\", reče Emili. „Bogomolja.\" Proñoše kroz vrata iza kojih se oko njih tamazgusnu. Pod svetlošću baterijskih lampi nazirali suvelelepnost svetilišta kao da su ušli u nekad raskošneprostorije potonulog broda. Iznad prevrnutih molitvenih klupa ukaza seogromna rupa u tavanici ispunjena cementom temeljazgrade podignute iznad nje. „Pogledaj.\" Džonatan lampom osvetli mural na zidu.Pred njima je bila veličanstvena replika mapeJerusalima iz Zlatne kuće. Oboje su ćutali, zaprepaštenine samo majstorstvom, već i dalekovidošću umetnika,koji je, uprkos tome što je bio papski arhitekta, krišomsačuvao Josifovo zaveštanje napravivši 1825. godinereprodukciju drevne slike na zidu sinagoge u Getu. „Kakva ironija\", reče Emili. „Valadijerov poslodavacPije Sedmi bio je upravo papa koji je ponovo uspostavioGeto neposredno nakon što ga je Napoleon ukinuo.Mora da nije ni znao šta je papski arhitekta uradio.\" „Nisam siguran da je iko znao\", uzvrati Džonatan.„Niko u Getu nije ni sanjao da mural pred njimaprikazuje put kojim je pre dve hiljade godina menoraizneta s Brda Hrama.\" „Pogledaj detalj iz Ulice Kardo\", reče Emili

pokazujući na glavnu ulicu drevnog Jerusalima.„Naslikao je čak i portike s obe strane ulice koja vodi naBrdo Hrama.\" Detalj na mapi bio je precizna, živopisnareplika izbledelog mozaika koji su otkrili pre samojednog sata pod zakopanim zidovima Zlatne kuće. Džonatan priñe središnjem delu murala, naizgledmalom u odnosu na četiri masivna sačuvana zida BrdaHrama i kule naslikane na svakom uglu. „Ovde postojitanka crvena linija\", reče pokazujući na centar BrdaHrama. „Nastavlja se tamo gde se prekida niz draguljana muralu u Zlatnoj kući.\" Prelazio je rukom po muralustružući sivu plesan poklopcem baterijske lampe. „Taj put vodi kroz sadašnju Muslimansku četvrtJerusalima\", reče Emili. „Izgleda da tunel vodi odsredišta Brda do tvrñave Antonije.\" Pokaza na starutvrñavu s kulama nacrtanu duž severne ivice slike. Ispod crvene linije koja je vodila u tvrñavu video semali natpis na latinskom. CUNICULUS EZEKIAE Chiesa sotto cannone „Cuniculus znači 'tunel' ili 'podzemni prolaz'\",prevodio je Džonatan. „Druga reč je latinski genitivimena Jezekija.\" „Jezekijin tunel\", reče Emili. ,,A ispod toga jeValadijer dopisao na savremenom italijanskom: 'Chiesasotto cannone\", naglas pročita. „'Ispod kanonske crkve ?\", prevede Džonatan. „Da. Obrati pažnju kako je Valadijer upotrebiodrugačija slova i boju. On je bio meñu prvimkonzervatorima koji su razlikovali moderne dopune odoriginala. Kada je restaurirao Titov slavoluk na Forumu,namerno je upotrebljavao travertin da se razlikuje oddrevnog mermera.\" „Jezekijin tunel\", reče Džonatan. „Šta to znači?\" „Mislim da nam govori kako je Josif izneo trideset

četiri kilograma zlata iz Brda Hrama\", divila se Emili.„Kroz tunel koji je kralj Jezekija prokopao u osmomveku pre naše ere.\" 51 Emili i Džonatan pohitaše kroz podzemne ulicenazad do kotlarnice sinagoge. Dok je Džonatan vratiorešetku na mesto i uza stepenice krenuo za Emili, ona jeveć Orvijetiju pričala šta su otkrili i pokazivala mufotografije murala na digitalnom ekranu svogfotoaparata. „Jezekijin tunel\", reče Orvijeti. „Pa naravno, moraobi biti.\" Priñe policama s knjigama i pruži ruku da s jednevisoke dohvati knjigu. Džonatan htede da mu pomogne,ali ga Orvijeti zaustavi. „Ovo je moja vežba\", blago reče. Otvorio je knjigu i vratio se za sto. „Dnevnici\",*( Misli se na knjige Starog zaveta koje se zovuDnevnici. (Prim. prev.)) reče Džonatan. „Je li vam poznata priča o kralju Jezekiji?\" upitaOrvijeti. Džonatan odmahnu glavom. Uvek ga je grizlasavest što biblijsko razdoblje ne poznaje dobro kolikopaganske civilizacije poput Rima i Grčke. „Bilo je to oko 700. godine pre naše ere\", rečeOrvijeti listajući tanane stranice. „Jezekija, kralj drevneJudeje, odlučio je da asirskom kralju više ne dajetangenti.\" Pogledom zatraži od Emili da prevede. „Mito\", osmehnu se ona. „Jezekija je znao da asirske snage neće gubitivreme i da Jerusalim očekuje opsada\", nastavi Orvijeti.„Znajući da će grad biti opkoljen, Jezekija je osmisliovodovod što ide ispod Brda do izvora Geona, izvangradskih zidina.\"

„I taj tunel je otkriven?\", upita Džonatan. „Samo njegov najjužniji deo\", odgovori Emili. ,,Udevetnaestom veku neki dečak se kupao u arapskomselu blizu izvora Geona i otkrio tunel i ploču iz osmogveka pre nove ere na kojoj je opisana gradnja tunela,baš kao u biblijskom tekstu. Ali i dalje je tajna kuda seispod Brda proteže ostatak tunela.\" „Ali to verovatno nije bila tajna za Josifa\", rečeDžonatan. „Zato je i mogao da pobegne s Brda a daRimljani pri tom ne čuju da se kopa. Koristili su tunelkoji je već postojao.\" „Nažalost, čak i ako je ta teorija ispravna\", rečeOrvijeti, „nema načina da se sazna gde je Jezekijintunel.\" „Nema ukoliko nam Valadijer nije rekao\", umeša seEmili. „Bio je tu i natpis na savremenom italijanskom,zar ne? Chiesa sotto cannone.\" „'Ispod kanonske crkve'?\", upita Orvijeti. „To se mora odnositi na savremenu lokacijutunela\", reče Džonatan. „'Ispod kanonske crkve.'\" Emili uveća sliku na ekranu digitalnog fotoaparata.„Jedini problem predstavlja to što u Muslimanskojčetvrti Jerusalima danas postoji najmanje dvadesetcrkava. Pravoslavne, katoličke, franjevačke, jermenske.Sve se one smatraju delom ovog ili onog hrišćanskogkanona.\" „Još uvećaj\", reče Džonatan zureći joj prekoramena u digitalnu sliku. „Ovde je reč cannonenapisana s dva 'n. Mislim da se ne radi samo ozastarelom načinu pisanja. Kao i u engleskom, canone sjednim 'n znači 'tradicija', ali s dva 'n' znači...\" „Top\", reče Emili. Džonatan potvrdno klimnu, a zatim podozrivopogleda. „Čekaj, ovaj natpis nam govori da tražimocrkvu na kojoj je veliki top? To baš nema smisla.\" „Ali možda je imalo smisla 1825. kad je ovaj muralnaslikan. Otomanska vlast nad Jerusalirnom bila je

nepouzdana\", reče Emili. „Top se mogao nalaziti na crkvii biti uperen preko jerusalimskih bedema u odbrambenesvrhe.\" „Možda ovde imamo neke mape Jerusalima\", rečeOrvijeti pretražujući drugi kraj arhiva. Ali Emili je bila i suviše zadubljena u sopstvenemisli da bi odgovorila. Zurila je u digitalnu fotografijufreske, a u očima joj se nazirao vragolast sjaj. „Stani, stani\", otegnuto reče Džonatan. „Ne mislišvaljda...\" „Naravno da mislim.\" „Emili, govorimo o crkvi koja je u Jerusalimupostojala pre bezmalo dvesta godina? Čak i da doñeš doJerusalima, ta crkva možda više i ne postoji. Ponašaš sekao da možeš uskočiti u avion i tek tako se vratiti uJerusalim iz devetnaestog veka.\" ,,I mogu\" odgovori Emili. „U Starom gradu postojipodrobna maketa Jerusalima napravljena od cinka zaSvetsku izložbu 1873. Prikazuje sve strukturnepojedinosti Jerusalima iz devetnaestog veka, sve doobojenih zastava na konzulatima. Izgleda tačno onakokao što je Jerusalim izgledao nekom hodočasniku udevetnaestom veku.\" Emili primeti kako se na Džonatanovom licu načasukaza radoznalost. „Ne možeš čak ni da stigneš donde\", usprotivi seDžonatan. „Karabinjeri su nas verovatno identifikovalina osnovu snimaka nadzornih kamera. Zaustavili bi tena prvom sutrašnjem letu za Jerusalim.\" „Ne razmišljam o običnom putničkom letu, Džone.\"Zakorači prema njemu. „Kancelarija Svetskog programahrane nalazi se ovde, na Trgu Popolo. Teretni avioni letesvake nedelje s Ćampina na Ben Gurion, transportujupakete hrane koji se šalju u Gazu.\" ,,I to je večeras?\" „Ionako je predviñeno da budem na tom letu\",odgovori mu.

„Emili, barem sačekaj jedan dan da vidimo možemoli razgovarati s nekim u...\" ,,S karabinjerima?\" prekide ga. ,,I šta da imkažemo? Da smo otkrili niz umetnutih poruka istoričaraiz prvog veka koga su svi naučnici u svetu tumačilipogrešno? Da ipak nije bio izdajica, već je zapravoupravljao Rimom kao dvostruki špijun kako bi menoruiz Tabernakula krišom odneo na sigurno mesto? Iuzgred, baš kad je trebalo da njegove poruke buduotkrivene u Napoleonovim megalomanskim ekspedici-jama pre dvesta godina, arhitekta iz osamnaestog veka,koji je radio za papu, poruke je sačuvao tako što jenaslikao kopiju drevnog murala u Getu?\" Džonatan uzdahnu, u neverici vrteći glavom. „Onda i ja idem s tobom\", reče osećajući stezanje ugrudima. „Neću ti dozvoliti da ideš sama.\" „Još jutros si mi u sudnici rekao da si ovde samoradi suñenja. A sada zbog nekakve teorije hoćeš da idešsa mnom? U Jerusalim?\" „Više me ne brine to što bi tvoja teorija mogla bitipogrešna. Brine me da bi mogla biti tačna. Ne može sereći na šta su sve oni ljudi spremni. Izazvali sueksploziju ispod Koloseuma.\" „A firma?\" zajedljivo reče. „Rekao si da si potrebanfirmi.\" „Sad sam potreban tebi\", uzvrati Džonatan. „I nemislim samo na to da bolje od tebe znam latinski. Moguti pomoći da sve ovo razrešiš. Mogu da te urazumim,mogu da te... zaštitim.\" Emili mu priñe. Po ozbiljnosti i brzini s kojom je toučinila, rekao bi da ju je naljutio ili da je pomislila kakoje smatra slabom. Gurnula ga je u desno rame, izmeñuknjiga, sklanjajući ga s pogleda. ,,U redu\" reče Džonatan. „Dakle, ne znam latinskibaš mnogo bolje od...\" Ali Emili mu nije dozvolila da završi. Otvorila jeusne i poljubila ga zaronivši mu ruke u kosu.

„Čekaj\", reče odmaknuvši se. „Imamo problem.\" „Kakav problem?\" upita Džonatan. „To baš nijeproblem.\" „Nemaš putne isprave potrebne za let avionomUjedinjenih nacija. Bez propusnice ni na pistu ne možešda kročiš.\" Džonatan je znao da je za imaoce nedostižnihsvetloplavih propusnica Ujedinjenih nacija prelazak inajkomplikovanije granice u svetu prilično jednostavan. „Propusnice dobijaju samo meñunarodni državnislužbenici, zar ne?\" Emili načas razmisli, a zatim se zavereničkiosmehnu: ,,E pa to ćemo sad da promenimo.\" 52 U Vatikanu, Profeta je išao sporednim hodnicimapapskog stana, daleko od mesta na koja je turistimadozvoljen pristup. Ceremonijalna papska garda uživopisnim odorama užurba se otključavajući nizhrastovih vrata što vode do čitaonice za vatikansketekstove i rukopise - Sala Consultazione Manoscritti.Profeta je znao da su samo odabrani nezavisniproučavaoci hrišćanstva i Vatikana imali prilike da videčitaonicu, čija je veličina oduzimala dah. Neverovatnodugački zidovi prekriveni starim knjigama izgledali supoput dva ogledala u kojima se u nedogled pružajuodrazi zasvoñenih prolaza ukrašenih u stilu rokokoa. Natavanici su igrali anñeli s knjigama i ključevima dok susvici pergamenata padali s neba izrañeni izuzetnomtehnikom trompe l'oeil.*( Franc: „varka oka\". Ova umetničkatehnika potiče iz slikarstva starog Rima, a posebno se primenjivala uitalijanskom baroku, kada se pomoću ekstremno realističnepredstave stvarala optička iluzija da odreñeni objekti zaista i postoje.(Prim. prev.)) Ugnežñeno izmeñu dve kartoteke, telo kardinalaFrančeska Inočentija gotovo je popunilo malu nišu gde

mu je stajao radni sto. Profeta se pitao kako je neko kotoliko voli staru rimsku kuhinju uspeo da dočekaInočentijeve pozne godine. Pre više od pola stolećakardinal je karijeru u Crkvi započeo kao bibliotekar, asada, nakon što se povukao iz Kolegija kardinala, gde jeproveo dvadeset godina, vratio se svojoj istinskoj ljubavi,katalogizaciji svetskih retkosti, ispucalih i izbledelihknjiga, iza vatikanskih zidina gde je i počeo radni vek. Na stolu mu je stajao rukopis star nekoliko stotinagodina, metalnih bravica pocrnelih od vatre. „Jakopo, hvala vam što ste ovako brzo došli. Doneliste stranicu rukopisa koju sam tražio?\" Profeta mu pruži stranicu u plastičnim koricama.Kardinal Inočenti izuzetno pažljivo izvadi stranicu izzaštitnog omotača i položi je na otvoreni srednjovekovnirukopis pred sobom. Unutrašnja iskrzana ivicarukopisne stranice savršeno se uklopila s dugačkimpocepanim delom koji je štrcao nekoliko centimetara izpoveza. „Kako ste znali da ova stranica pripada upravo tojknizi?\" upita Profeta. „Stranice iz mnogih Josifovih rukopisa nedostajuveć dve stotine godina\" odgovori kardinal Inočenti.„Napoleon je 1809. jurnuo na rimske zidine i bacioVatikan na kolena. Sva vatikanska blaga bila su muprepuštena na milost i nemilost, a šta je uzeo? Nenajveće vatikanske dragocenosti poput statua Avgustaili pak Laokonta. Umesto toga, njegovi arheolozi su došliu biblioteku i pregledali rukopise Josifa Flavija.\" „Josif Flavije kao arheološki vodič? Ali car Tit jeJosifa angažovao da napiše istoriju koja će služiti kaopropaganda. Pristrasna je podjednako kao i nekeBerluskonijeve novine koje pišu o politici.\" Kardinal se nasmeja, ali se uozbilji kad je podigaostranicu rukopisa. „Titova namera je izvesno bila da Josif napišelaskavu rimsku istoriju, ali šta ako je Josif imao nešto

drugo na umu?\" „Pergament je tretiran kalijum-nitratom. Tražili suzapis izbrisan s pergamenta na kojem se nalazi postojećitekst. Možda kod Josifa ima više nego što izgleda na prvipogled.\" „Vaša ekselencijo, takav trud je primereniji kakvomnaučniku nego kradljivcu antikviteta. Ti ljudi ne delevašu ljubav prema istoriji.\" „Ja ne govorim o istoriji\", reče kardinal Inočenti,pogleda prikovanog za Profetu. „Ja govorim o pohlepi,comandante. Tretirati Josifove rukopise hemikalijama?\"Pokaza na zaokružena slova u tekstu. „Tragati zajednako udaljenim nizovima grčkih slova? Kako ide onaposlovica koju ste mi jednom rekli za ukradeneantikvitete?\" „Što veća relikvija, to veći kradljivac\", reče Profeta. ,,Veramente\"*( Ital.: Uistinu. (Prim. prev.)) složi sekardinal Inočenti. Okrenu se u stolici i dohvati žuti koverat koji mu senalazio iza leña. „Naši samostani u Jerusalimu već godinama prateilegalne arheološke aktivnosti ispod Brda Hrama.Nažalost, u poreñenju s nadležnošću Vakufa,unutrašnje funkcionisanje Vatikana izgleda kaootvorena knjiga.\" Iz koverta je izvadio fotografije i pružio ih Profeti.Na svakoj su se videle ogromne gomile šuta meñustablima maslina. U velikoj hrpi zemlje Profeta razaznaslomljene delove mermera i terakote. „Šta je ovo?\" „Dragocene iskopine iz utrobe Brda Hrama\",odgovori kardinal Inočenti. „Našli smo ih bačene uKedronskoj dolini. Gomile su namerno izmešane kako bise sprečila buduća iskopavanja.\" ,,I ta iskopavanja vodi Vakuf?\" „Ne direktno, ne. U Upravi Vakufa ima mnogočasnih i religioznih imama koji o tim iskopavanjima ne

znaju ništa. Ali nekolicina u Vakufu zloupotrebljavanadležnost trusta i dozvoljava neprestana iskopavanjakatastrofalnih razmera koja predvodi čovek poznatjedino kao Saladin.\" „Saladin, poput ratnika iz dvanaestog veka?\" Kardinal potvrdno klimnu glavom. „Naši hrišćanski doušnici u Jerusalimu javljaju dataj Saladin proučava neprocenjive Josifove rukopise idetaljne topografske mape Rima.\" ,,I vi mislite da je to povezano sa iskopavanjimakoja smo otkrili u Rimu?\" „Da, naši izvori kažu da Saladin iskopava ovde dabi otkrio lokalitet ispod Jerusalima. Jakopo, taj ćeprimeniti brutalnije metode iskopavanja nego što možetei da zamislite.\" „Brutalnije od onog što sam video ispodKoloseuma? Nisam siguran da je to moguće.\" „Naši kontakti u Vitlejemu izveštavaju onitroceluloznim eksplozivima, kao i gumenim podlogamaza prigušivanje vibracija i zvuka, prokrijumčarenimpreko Sirije. Ma šta da traži, izazvaće eksplozije da bi tonašao.\" Comandante Profeta uze svoj radio-primopredajnik.„Brandizi, zovi mi Ejlat Segev iz Izraelskog nadleštva zastarine, smesta.\" 53 Emilin motocikl se približavao oronuloj posleratnojstambenoj zgradi na periferiji Rima. Na betonskimzidovima ove šestospratnice videle su se mrlje od rñe, atragovi dleta na prozorima na prvom spratu odavali sumesto odakle su izvaljene sigurnosne šipke. „Pretpostavljam da ovoga nema na turističkimmapama\", reče Džonatan. Na vrata je bio zalepljen znak u obliku heraldičkogsimbola. RAUL FRADELI, REMEK-DELA, PORTRETI.

„Stigli smo\", reče Emili. „Fradeli?\" reče Džonatan. „To ime mi je poznato.\" „Začas ćeš postati službenik Ujedinjenih nacija.\" Džonatan pogleda rukom slikani znak. „Remek-dela?\" Džonatan zavrte glavom. „Nemoj mi,molim te, reći daje falsifikator.\" „Gledaj to s vedrije strane. Dobićeš jedan odnajbolje krivotvorenih pasoša Ujedinjenih nacija nasvetu.\" Džonatan je znao da je za većinu falsifikatora mirneruke i oštrog oka unosnije da krivotvore zelene karte ipasoše Evropske unije nego da mesecima preslikavajunekog Monea samo da bi se nadmetali sa obližnjomprodavnicom postera. „Ime mi je veoma poznato\", reče Džonatan. Emili pritisnu zvonce. ,,Quem e’ ?*( Port: Ko je? (Prim. prev.)) začu se osorniglas na portugalskom. „Raule, ja sam, Emili.\" U odgovor se oglasi metalni zvuk brave koja seotvara. Popeli su se uz škripave stepenice, izlizane do temere da su gazišta bila ulegnute daske. Hrapavi zvucineke opere sa stare gramofonske ploče odzvanjali sustepeništem koje je odisalo oštrim mirisom buñi. „Čekaj malo... Raul Fradeli\", prošaputa Džonatan.Setio se da su pre tri godine Daling i Pirs zastupali jedanmuzej u Detroitu u sporu protiv malog italijanskogdilera. Osiguravajuća kompanija muzeja povela jeistragu o nekoj slici i ustanovila da potiče iz studijaizvesnog Raula Fradelija. Fradeli je tvrdio da je slikusamo restaurirao po zahtevu dilera, ali bilo je očito da juje sam naslikao od početka do kraja. Džonatan zastade na odmorištu. „Emili, poznajem ovog čoveka sa suñenja.\" „Da sam na tvom mestu, to ne bih pominjala\",uzvrati Emili. „A ako on prepozna mene?\", prošaputa Džonatan.

Džonatanu u mislima iskrsnu slika sale zasastanke u nj uj drskoj kancelariji Dalinga i Pirsa. Sedeoje naspram Raula Fradelija i gledao kako ga starijiadvokati zasipaju pitanjima o restauraciji slike. Veštacinisu mogli da se slože koji su kvadranti platnaoriginalni. „Tužba protiv njega je odbačena\", reče Džonatan. Dok se spremala da pokuca, Emili se okrenu inasmeši. „Rekla sam ti da je dobar.\" Raul otvori vrata - okovratnik belog mantila mu jebio podignut, beretka nakrivljena na jednu stranu, nalicu trodnevna brada. Izgledao je kao pravi boem.Držanje mu se smesta promeni kad je ugledaoDžonatana. „Ko je ovo, jebote?\" upita Raul na engleskom sjakim portugalskim naglaskom. Emili proñe pored njega. „Prijatelj kome treba usluga.\" Raul je s nelagodom zagledao Džonatana, škiljeći,kao da mu je odnekud poznat. ,,I koji je spreman da za to dobro plati\", dodadeEmili. Raul se najednom isceri. „Ako je tako, onda je tvoj prijatelj i moj prijatelj.Benvenuto.\" Na zidovima iza Raula visile su replike Goje, Pikasai poluzavršen Džekson Polok. U umivaoniku je malicrtež u olovci stajao potopljen u sapunici - tehnika kojase upotrebljavala da bi papir za koji sat izgledao kao daje star nekoliko stotina godina. Emili povuče Raula u stranu pokazujući mu svojupropusnicu koja se izdaje meñunarodnim službenicimaUjedinjenih nacija. Raul nerado klimnu glavom i uzedokumente iz Emiline ruke. Došapnu joj naitalijanskom: „Poznajem li ja ovog momka?\" „Ne, Raule, ne poznaješ.\"

„Jesi li sigurna?\" „Platiću koliko tražiš i nestati iz tvog života\", rečeDžonatan, iznenada pun samopouzdanja, jednakolažnog kao i umetnička dela oko njega. „Dopada mi se\", saopšti Raul Emili, pa se obratiDžonatanu. „Dopadaš mi se, pa ću ti dati popust.\" Spapirima koje je uzeo od Emili priñe štednjaku ipromeša ključalu vodu u kojoj je kuvao pastu. Zatim sevrati do stola za kojim je sedeo Džonatan. „Za le bleu ?\", reče Raul gledajući Džonatana. „Šta je le bleu ?\" „Ono najpoželjnije\", odgovori Raul i podiže Emilinmali plavi pasoš Ujedinjenih nacija. „PropusnicaUjedinjenih nacija.\" Potom reče tihim glasom punimpoštovanja. „Otključava sve granice sveta.\" „Koliko?\", upita Emili. „Mille.\" Hiljadu evra!, uzviknu Džonatan, ali samo u sebi.Emili klimnu glavom dajući znak da se cena prihvata. „Sasvim razumno\", reče Džonatan brojećinovčanice. Bila je to bezmalo sva gotovina koju jepodigao iz banke pre no što je krenuo u Rim. Raul priñe da uzme novac, ali Džonatan povučeruku gledajući u štednjak. „Je li ono pasta?\" Raul potvrdno klimnu glavom. Džonatan mu pruži novac prisetivši se da čitav danništa nisu jeli. „Onda bi bilo bolje da je u ovo uračunata i večera.\" Raul se isceri i povede ih u sobu u dnu stana gde jeuza zidove stajala oprema za plastificiranje i skeniranje.Ostatak stana bio je prašnjava zanatska radionica, pa jetehnologija u ovoj prostoriji Džonatana zaprepastila.Emili pogleda opremu i slegnu ramenima: „Makar je profesionalac\", prošaputa. „Ovo će biti stvarna osoba\", reče Raul stavljajućinaočari s dodatnim staklima za uvećavanje, kakve

koriste juveliri. „Čak i ako skenerom proveravaju pasoš,pokazaće se da odgovara jednom od petnaest hiljadapasoša koje su izdale Ujedinjene nacije.\" Izvadio jeprazan obrazac svetloplavog pasoša, britvu s ravnomoštricom i tanak flomaster. Spustio je uvećavajućastakla i bacio se na posao. Emili i Džonatan su čekali za malim stolom poredsudopere s nagomilanim prljavim sudovima. Do njih sudopirali zvuci rezanja kartona i skenera. NedovršeniŠagalovi crteži stajali su na kuhinjskom zidu, odajućimastiljavi miris pepela i krede. Kad se pasta skuvala,Emili donese dve činije što su se pušile. „Imam pitanje za tebe\", reče Emili. „Ako hoćeš da pitaš umem li još da namotam pastukako si me nekad učila\", trgnu se Džonatan, „pripremise za razočaranje.\" ,,U vezi s tvojim poslom u firmi.\" Emili ponovo sedeza sto. „Još sam iznenañena što si pre nekoliko mesecizastupao dilera antikviteta.\" „Kojeg?\" „Andrea Kavetija. Znao si da taj nije čist\", rečeEmili. „Vodi ilegalna iskopavanja blizu Napulja, nalokalitetu većem od fudbalskog stadiona.\" „Ali akt u bronzi nije ilegalna iskopina. I mesto musigurno nije bilo u nekom italijanskom muzeju.\" „Zašto si toliko siguran?\" „Zato što je falsifikat.\" „Molim?\" Emili razrogači oči. „Gramatička pravila u latinskom natpisu nisupostojala pre desetog veka, a kosa je očešljana kao urenesansne lepotice.\" „Nijedan drugi veštak to nije primetio?\" Džonatan slegnu ramenima. „Neko će primetiti. Kad-tad.\" „Dakle, uspeo si da sprečiš Italijane da se obrukajuizlaganjem falsifikata u muzeju, Kaveti je očuvao ugled uumetničkom svetu i Daling je opet pobedio.\"

„Nije baš herojski postupak, ali pravdu više ne deleheroji s mačevima\" reče Džonatan. „Dele je advokati.\" „Polazak sa mnom u Jerusalim jeste herojskipostupak.\" Emilin ton je bio blaži. „I kako objašnjavatetu odluku, pravozastupniče?\" „Ovde govorimo o jednoj od najvećih dragocenostidrevnog sveta, Emili.\" No oboje su znali da je taj odgovor zamena za onajkoji se nije mogao izgovoriti iako je visio u vazduhu. Zatošto te umalo nisam izgubio tamo dole. Zato što sam testotinu puta zamišljao kako ležiš u ruševinamakatakombe, kako ti krv curi sa usana. Zato što pamtimkako sam te zgrabio za ruku, izbezumljeno opipavaopuls, šaputao ti na uvo: „Samo ostani sa mnom... Samoostani sa mnom.\" „Jesi li nešto rekao, Džone?\" upita Emili sedeći ukuhinji. „Upravo si rekao: 'Ostani sa mnom.'\" „Mislio sam, da ostanem s tobom\", promrmljaDžonatan. „Voleo bih da ostanem s tobom.\" „Potreban mi je tvoj pravi pasoš.\" Raulov glas izsusedne prostorije donese priželjkivani prekid. „Zašto?\" upita Džonatan. „Samo hoću da pozajmim sliku, skeniram je i zatimvraćam na mesto.\" Raul ponovo spusti uvećavajućastakla. „Slika mora delovati kao da je presavijana ipohabana. Nova fotografija te odmah oda.\" Džonatan je posmatrao kako mu Raul rastavljapasoš i odlepljuje sadašnju sliku. Priseti se kako sustari Rimljani strugali i prali kožni pergament kako bi gaponovo koristili, ali bi godinama kasnije, kad bi kožaostarela, stari natpis, scriptio inferior, ponovo izbio napovršinu. Dok gaje Emili hvatala za ruku, prekoravajućiga što pastu viljuškom ne namotava kako treba,Džonatan shvati kako je neverovatno čitak scriptioinferior njegove prošlosti ponovo izbio na površinu. ,,I molim vas da tog Šagala na kuhinjskomelementu ne isprskate sosom od paradajza\", reče Raul

pogledavši ih. Kroz uvećavajuća stakla oči su muizgledale komično velike. „Britanski muzej ga je upravokupio.\" 54 U istočnom Jerusalimu, general Ejlat Segev jesedela u svojoj kancelariji u Izraelskom nadleštvu zastarine, smeštenom u Rokfelerov muzej, zgradu izdevetnaestog veka podignutu u vizantijskom stilu koja jeizgledala kao da je isklesana iz jednog komada peščara.U hodnicima oko njene kancelarije neprocenjive grčkeskulpture i rimski kapiteli stajali su naslonjeni nadrvene sanduke kao u depou. Bilo da je Izraelskonadleštvo za starine namerno odlučilo da sačuvaasketske običaje šatorske britanske arheologije izdvadesetih godina dvadesetog veka ili da izraelska vladajednostavno nije bila voljna da ulaže u javnu zgradusmeštenu duboko u arapski deo Jerusalima, neukrašeniklasični ambijent Rokfelerovog muzeja ne bi mogao višepriličiti snazi i jednostavnosti generala Ejlat Segev, ženekoja rukovodi jedinom izraelskom organizacijom zasprečavanje nezakonitih iskopavanja i ilegalne trgovinedrevnim artefaktima. General Segev se nagnula preko radnog stola. Dugusedu kosu je sklonila s lica, preplanulog i izboranogtridesetogodišnjim radom na terenu. Još je bila u istojbeloj bluzi i maslinastim pantalonama, prašnjavim odrada na nalazištu gde je bila ranije tog dana. Odeća jojje davala neodreñen vojnički izgled, a dok se naginjalanad mape, veoma usredsreñena, podsećala je na sliku izsvojih vojničkih dana kada je, kao zapovednik elitnejedinice, duboko u noć proučavala kretanja sirijskihsnaga duž granice. Arheologija joj je bila prva ljubav ali drugi posao,koji se nije ostvario sve dok se njena vojna uloga visokogoficira u obezbeñenju stranih velikodostojnika nije naglo

okončala u Šarm el Šeiku, gde je metak namenjenizraelskom ministru spoljnih poslova završio u njenomstomaku. Strast prema arheologiji, uz otvorene pohvaleiz kabineta ministra spoljnih poslova, omogućila je Ejlatda se uz preporuke prebaci u redove Izraelskognadleštva za starine. Smatrala je da će bavljenje tom strašću,arheologijom, značiti mirniji posao. Ali Ejlat je vodilaorganizaciju koja je počela da liči više na Mosad nego naslužbu za arheološka nalazišta. Njeni tajni agenti uIzraelskom nadleštvu za starine gotovo su svakodnevnootkrivali nove tunele što su se koristili za krijumčarenjeantikviteta i oružja iz Egipta u Gazu. A njena služba je uskorije vreme aktivirala hasidske doušnike kako bipratili periferne verske grupe koje nameravaju da ošteteislamska istorijska mesta. Ejlat se jeste borila u svimratovima za Izrael od 1967. godine, ali kad je u pitanjunjena profesionalna predanost, štitila je islamskeminarete s jednakom žestinom kao i Zapadni zid. Telefon na njenom stolu zazvoni. „Segev\", reče podigavši slušalicu. „Generale Segev?\" Smesta je prepoznala Profetinteški italijanski naglasak i odsečni glas. Da ne spominjenjegovu upornost u tome da je i dalje oslovljava njenimvojničkim činom. „Jakopo\", reče Segev. Obraćala mu se naengleskom, jeziku koji su oboje govorili. Pod drugačijim okolnostima prisećali bi seuspomena iz mlañih dana, kada je Tutela del PatrimonioCulturale sarañivala sa Izraelskim nadleštvom za starinena hapšenju kriminalne grupe zbog krade svitaka izgenize u Amanu.*( Geniza - spremište u sinagogi ili na grobljugde se odlažu pohabane hebrejske knjige i spisi s verskomtematikom, budući da je zabranjeno baciti spise u kojima se pominjebožje ime. Spomenik na genizi obično se obeležava uklesanom iliizvajanom otvorenom knjigom. (Prim. prev.)) Ali Profeta je znaoda Ejlatin raspored obiluje sve većim zahtevima, a i

opasnostima. Nedavno je zapanjila publiku u javnojdiskusiji s Profetom u rimskoj Palati konzervatora.Zatraženo joj je da opiše razliku izmeñu rimskih iizraelskih ruševina. „Jednostavno\", rekla je okupljenima. ,,U Rimu suiskopine mrtve.\" „Generale\", poče Profeta, „naš tim je ovde u Rimuotkrio niz ilegalnih iskopavanja koja su, verujemo,možda povezana sa iskopavanjima ispod Brda Hrama.Jeste li otkrili neku neubičajenu aktivnost?\" „Jakopo, ne mogu da pošaljem ni jednog jedinogslužbenika tamo, ali dobijamo izveštaje o velikomrazaranju u utrobi Brda.\" „Razaranju?\" ,,U islamskom političkom svetu prihvaćena je idejada se s Brda ukloni svaki trag judeo-hrišćanskearheologije. Jaser Arafat će svakodnevno tvrditi da tamonikad nikakvi hramovi nisu postojali.\" ,,I ne možete tamo da pošaljete arheologe čak ni dabi Unesko napravio kratak pregled njihovih aktivnosti?\" „Arijel Šaron je otišao na Brdo na deset minuta isledećih šest meseci smo smirivali nerede. Naravno,mnogi misle da mu je to što je zakoračio na Brdo dalomističnu moć da oživi svoje političke aspiracije. Nepunadva meseca posle odlaska na Brdo, postao je premijer.Brinuli smo se da će nam se političari postrojiti i čekatina svoj red da dodirnu tlo na Brdu Hrama.\" Pošto su se nasmejali, Profeta ponovo progovoriozbiljnim tonom. „Generale Segev, ovo nisu pukitombaroli. U našoj istrazi se pojavilo ime Saladin.\" „Jakopo, je li vam faks pri ruci?\" Profeta je smesta razumeo zašto traži ureñaj koji nespada u vrhunsku tehnologiju. I suviše je osetljivo da bise slalo elektronski. Pročitaj i uništi, jasno je govorio njenton. Pored Profetinog radnog stola u Rimu ožive fakspriključen na bezbednu telefonsku liniju, i uskoro se

ukaza crno-bela fotografija. Prikazivala je četiri muškarca na restauratorskojskeli pred Zlatnom kupolom. „Jeste li primili?\" „Fotografija restauracije?\" upita Profeta. „Paravan\", reče Segev. „Restauracija je samosredstvo da se uñe pod Brdo.\" Profeta primeti da je jedan muškarac na skelileñima okrenut fotoaparatu. Videli su mu se samopotiljak i kratka crna kosa. „Ovaj okrenut leñima\", reče Profeta. „Zna da ihsnimaju.\" „Verujemo da je to on. To je Saladin.\" „Ima li Interpol bolju fotografiju, koju bismo moglisvima da pošaljemo?\" „Za pet godina prismotre ovo je njegova jedinaslika. Ali naši obaveštajci iz Vakufa izveštavaju damnogi imami smatraju da je Saladin otišao predaleko.Ma šta da traži, sve manje ima vremena da to nañe.\" ,,A zbog toga je još opasniji, generale. Imamoinformacije da krijumčari nitroceiulozni eksploziv izSirije. Možda će izazvati eksploziju.\" „Šta ste još saznali, Jakopo?\" „Samo to.\" „Saladin izuzetno dobro vlada klasičnim naukama\",reče Profeta. „Njegov tim je uspeo da izvrši iskopavanježenskog leša u antičkoj odeći i očuvanog u uljima kojasavršeno odgovaraju Plinijevim tehnikama balsamo-vanja.\" Segev je ćutala. „Jakopo, je li na njenom trupu bilo istetoviranihreči?\" Iz njenog glasa nestade svaki trag umora. „Jeste, i grčkih i latinskih. 'Kroz pupak sveta.'\" „To je pisalo?\", upita Segev glasom u kojem se čak ipreko telefona razaznavao užas. „Sigurni ste?\" Profeta shvati da je zašao na posebno osetljivuteritoriju. Izmeñu njih se najednom podiže barijera

informacija. „Nešto mi govori da sam zašao u dublje vode negošto sam mislio.\" Ejlat Segev načas ponovo zaćuta. „Jakopo, nenazivaju vas uzalud Prorokom.\" 55 Premda je bila ponoć, rimski aerodrom Čampino bioje prepun putnika čiji su letovi kasnili zbog kiše kojačitavog dana nije prestajala. Džonatan još više navučena lice kačket rimskog fudbalskog tima, pa krenušeprema imbarchi, putničkim izlazima, utapajući se ucrkvenu grupu iz Devonšira. „Za hiljadu evra mogao jeda me pusti da odlučim čiji ću državljanin biti.\"Džonatan se okrenu prema Emili, držeći u rukamapasoš Ujedinjenih nacija u koricama od imitacije kože.„O Kanadi ne znam ništa.\" Za razliku od većeg meñunarodnog rimskogaerodroma u Fjumičinu, koji je nudio isključivoputničke letove, Čampino je bio i civilni i vojniaerodrom, pa je vrveo od desetina vojnika sa svimvojnim obeležjima. To što su se vrzmali po bescarinskimprodavnicama nije delovalo blagotvorno na Džonatanovenapete živce. Kroz gužvu je pratio Emili do malog stepeništa kojeje vodilo na mezanin, gde su u boksovima od pleksiglasabile smeštene kancelarije avionskih kompanija, službeza putnike i agencija Ujedinjenih nacija. Agencija Ujedinjenih nacija bila je odmah poredaerodromskog obezbeñenja. Pripadnici službeobezbeñenja su sedeli, jeli panini, sendviče i gledaliepizodu serije Red i zakon sinhronizovanu na italijanski.Niko od njih ni pogled nije podigao kad su Džonatan iEmili prošli. „Ćao, Andre\", pozdravi Emili rukovodioca službeUjedinjenih nacija koji je sedeo za stolom. Bio je odeven

u svetloplavu uniformu Ujedinjenih nacija, razvezanakravata iskrivila mu se u stranu, a jedna epoleta mu jevisila s ramena. Niko iz sedišta službe očigledno nećeskoro doći u inspekciju. „Možeš li da nas provedeš kroz granični prelaz?Hteli bismo da stignemo na ponoćni čarter za BenGurion.\" Smejući se, Andre zavrte glavom: „Poleće za četrdeset minuta! Hoćeš li se ikadnaučiti?\" Ostavio je sendvič. „Kao i obično, biće teško.Ništa ne obećavam.\" Emili mu predstavi Džonatana, koji je razmišljao otome da s druge strane pregrade osmorica karabinjeragledaju američku seriju na italijanskom. Džonatan začupucnjeve pištolja i poskoči. Bas gitara i glavna muzičkatema serije Red i zakon podsetiše ga da je to samotelevizijska emisija. „Preterali ste s kafom?\", osmehnu se Andre. Poveo je Emili i Džonatana kroz službeneaerodromske hodnike od cigle. Oduševljen što imapriliku da vežba engleski, koji nije dobro znao, Andre jeDžonatanu pričao beznačajne podatke o aerodromu.„Aerodrom najveće starosti!\", ponosno reče. „Pokušava da ti kaže da je Čampino najstarijikomercijalni aerodrom na svetu\", šapnu EmiliDžonatanu na uvo. „Iz 1916.\" Džonatan uljudno klimnu glavom. Nadam se da suavioni novijeg datuma. Kroz automatska vrata izašli su na jarko osvetljenupistu i krenuli ka konopcima ograñenom delu iza nizageneratora. Bleda zelena svetla videla su se u mraku, apored njih projuriše kamioneti s trepćućimnarandžastim svetlima, koji su nosili hranu zaLufthanzin let. Prišli su avionu Ujedinjenih nacija,ruskom antonovu AN-30, teretnom vazduhoplovu selisno-mlaznim motorom, velikog nosa oblika pilule i sastarinskim kružnim prozorima koji su pomalo podsećali

na brodske. Emili se obraćala Džonatanu, ali se uopštenije čula od zaglušujuće buke motora. Izbledeli znak -hrvatska zastava na repu - nagoveštavao je da se avionranije koristio u vojne svrhe, a zatim je prilagoñen zakratke letove po Sredozemlju i isporuke Ujedinjenihnacija. Džonatan pokaza na jarkocrvenu oznaku.„UNFAO?\" „Avion pripada Organizaciji ujedinjenih nacija zahranu i poljoprivredu. Sedište organizacije nalazi seovde, na Trgu Popolo.\" Dvojica pilota stajali su ispod trupa aviona i ćaskalis mehaničarima kao taksisti koji su se zapričali udispečerskoj centrali pre no što odu kući. Emili i Džonatan se popeše u avion narandžastimstepenicima. Bočne stranice aviona iznutra su bilepresvučene tankim slojem nekakvog platna. U odsjajulampica iz pilotske kabine video se teret u trupu aviona- dugi redovi naslaganih lioflliziranih obroka. Ispredtereta su jedina dva pomoćna sedišta bila okrenutajedno prema drugom. Kada su piloti ušli i Emili i Džonatan zauzeli svojamesta, avion neočekivano krenu, ubrzavajući bez ijednereči pilota. „Dakle, niko ne objašnjava postupak u slučajuopasnosti\", reče Džonatan. Tresući se pod sopstvenom težinom, metalnakonstrukcija aviona zastenja kao zarñala vašarskavrteška. Motori su pištali glasno poput čajnika, a spojevimetalnog trupa pucketali su kao da će se čitav avionsvakog trenutka raspasti. Naviknuta na sve to, Emili jeu krilu držala mape Jerusalima i pregledala ih. Kad suse točkovi uvukli, zavlada mir. Dole, na mračnoj rimskojobali, videla su se svetla. „Tako je\", reče Emili kao da smiruje krupnuživotinju, pogleda prikovanog za metalni strop aviona,„samo ti malo nisi u formi, to je sve.\" Pogled je

zaustavila na Džonatanu, koji shvati da se njeneposlednje reči odnose na njega, a ne na avion. Avion se naginjao nad mrakom Sredozemlja. Podtankim snopom svetlosti iznad sedišta, Emili jezaokruživala razne samostane na mapi Jerusalima. Podigla je pogled. „Šta si video tamo dole, Džone?\" „Gde dole?\" „One noći pre sedam godina u katakombi, pre nošto se urušila\", reče. „Nešto si video, zar ne? Nekufresku, natpis.\" Džonatan skrenu pogled. Nikad nisu ovakootvoreno razgovarali o tragediji. Znala je da Džonatanuspomenu na taj dogañaj pomno čuva i trudi se da jepotisne u neki zabačeni pretinac sećanja. „Pošto si se spustila niz konopac u katakombu,ðanpaolo i ja smo bili nekoliko metara ispred tebe\", rečeDžonatan. Pamtio je kako je s ðanpaolom išao krozniske hodnike grobnice. Kao i obično, ponekihtrenutaka sećao se kao kroz maglu, kao da na staromanalognom televizoru s lošim prijemom gleda mutnusliku, na mahove zaprepašćujuće jasnu. „ðanpaolo i ja smo ušli u veliku grobnu prostorijugde je na sva tri zida bio ogroman stari mural. Na prvomzidu videla se prostrana arena u čijem je središtu stajaostariji bradat muškarac, damnatio ad bestias.\" „Osuñen na smrt u borbi sa zverima.\" „Tačno\", potvrdi Džonatan, odsutnog pogleda kaoda su mu pred očima i dalje slike na zidu grobnice. „Nasledećoj slici muškarac beži, propada kroz pod arene.\" „Kao kroz vrata u podu?\" „Da\", reče Džonatan. „A na trećem zidu nosi bakljukroz podzemni tunel koji izlazi iz Koloseuma. Odeven jeu plemićku togu, što ukazuje na ulogu na carskomdvoru.\" „I sad misliš da je muškarac na slici Josif Flavije,zar ne?\"

Džonatan klimnu glavom. „Ispod slike su senalazile čuvene Svetonijeve reči. 'Pošto je izvesna žrtvautekla iz Koloseuma, Tit je gorko plakao.'*( Gaj SvetonijeTrankvil, Dvanaest rimskih careva. (Prim. prev.)) Po onome štosmo danas videli, Tit nije očajavao samo zbog Josifoveizdaje, već i zato što je shvatio da mu je prava menoraizmakla.\" Na Džonatanovom licu se videla napetost, kao da setrudio da spreči nadiranje uspomena. „ðanpaolo je zatim radio-vezom javio Šarifu da smopronašli zidne slike i tada je grobnica počela da seurušava.\" Džonatan je kroz prozor zurio u svetlo za maglu nakrilu, a u mraku koji je obavio avion sudbonosna noćdelovala mu je stvarno kao i pre sedam godina. U oblaku ruševina Džonatan je onesvešćenu Emili prebacio preko ramena i trčao uspevajući da bude tek korak ispred svoda katakombe koji se rušio. Stigli su do odaje u koju su se prvobitno spustili. Lestve od užeta klatile su se tridesetak centimetara iznad tla i sezale do slivnika iznad kojeg se videla Šarifova glava. „Šta se, do ñavola, desilo tu dole!\", odozgo im je dovikivao Šarif. „Kao da je eksplodirala bomba!\" „Katakomba se urušila!\", povikao je Džonatan. „ðanpaolo prvi izlazi!\" Okrenuo se prema ðanpaolu. „Ti ideš prvi, zatim ću izneti nju!\" „Potrebna joj je pomoć!\" kazao je ðanpaolo. „Najpre nju iznesi!\" Džonatan je zgrabio prvu prečagu lestava, nameštajući Emili na ramena kako bi mogao da se služi obema rukama. „0, bože\", reče ðanpaolo. „Sve će biti u redu, ðanpaolo\", promrmlja

Džonatan penjući se uz lestve. „Svi ćemo seizvući, obećavam.\" Upravo u tom trenutkuogroman deo svoda pade i komadići gipsarazleteše se udarajući u zidove prostorije. Džonatan je nastavio da se penje.Opterećen težinom i njenog i sopstvenog tela,podizao je jednu nogu iznad druge osečajučinapor u butinama. Činilo mu se da mu vene upodlakticama gotovo pucaju dok se izvlačiouvis prema izlazu. Stigao je do otvora slivnikagde Šarif pruži ruke, podiže Emili i položinjeno mlitavo telo na travu. Šarif ustade hvatajući se rukama zaglavu. „Šta se, do ñavola, dogodilo, Džone!\" „Idi po pomoć, Šarife. Ispred kapije supolicajci.\" „Ali ne smemo da budemo...\" „Smesta idi! Ona mora u bolnicu'.\" Šarif odjuri niza stazu klizavu od kiše. „ðanpaolo, čuješ li me?\" „Da, pokušavam da se popnem, Džone.Ne mogu.\" Džonatan ču kako mu glas drhti.Danpaolo je plakao. „Slušaj me, ðanpaolo, samo treba da sedržiš za lestve. Samo se drži, ja ću te izvući!\" Ogroman deo stropa se sruši, a izkatakombe se začu krik. „ðanpaolo, jesi li dobro?!\" „Ovde sve pada, Džone!\" Džonatan je zurio u slivnik. Video je samosivu prašinu. „Samo se drži za lestve, u redu?\" Nije dobio odgovor, ali osećao jeðanpaolovu težinu na lestvama. Polako iveoma oprezno Džonatan je podizao lestve nakojima je stajao Danpaolo. Nakon što je četiri-

pet puta povukao, ðanpaolovo lice, pokrivenosmrvljenim gipsom, ukaza se iz sive prašine.Kao da prvi put vidi svetlost, žmirkao je nasvetlosti ulične lampe iza Džonatana. „Ne mrdaj!\", kriknu Džonatan. Džonatan se pomerao prema otvoruuspevajući da istovremeno savladava lestve,pa pruži ruku i zgrabi ðanpaolovu šaku. „Daj drugu ruku, ðanpaolo\", proštenjaDžonatan. „Ne mogu da te držim!\" ðanpaolo je u drugoj ruci, u čvrstostegnutoj pesnici, držao parče papira izsveske. Pre no što se grobnica urušila, na zidusu pronašli natpis na latinskom koji jeðanpaolo zapisao. „Bacipapir i daj mi ruku!.\" „Ja... ne mogu. \"ðanpaolo razrogači oči,zbunjen činjenicom da mu se sopstveni mišicisuprotstavljaju. „Ruka neće da mi se otvori,Džone.\" „Kliziš, ðanpaolo! Molim te\", rečeDžonatan osećajući kako mu rameni zglobiskače. „Samo mi daj...\" Ali ðanpaolovo lice je već poprimilonekakav čudnovat spokojan izraz, izraz koji ćese često pojavljivati u Džonatanovimkošmarima i on će, makar je tako mislio,jednog dana shvatiti - nagli preobražaj grča usanjiv, nezabrinut spokoj. „Džone?\" bilo je sve što je rekaoðanpaolo. Tu svoju poslednju reč izgovorio je nežno,kao da postavlja pitanje i prepoznaje nekogkoga nije očekivao da vidi. Ili još sablasnije,kao da se iznenadio što je neko kome jepotpuno verovao dozvolio da se to desi. Džonatan je osećao kako mu ðanpaolovi

prsti klize iz šake, jedan po jedan. Sećao se kako mu je i poslednji iskliznuo a ðanpaolo počeo da pada, glave nakrivljene kao u začuñenog deteta, i kako ga je sledećeg trenutka progutao oblak prašine. Džonatan je klečao, drhteći iznad slivnika u koji je još posezao kao da i dalje drži ðanpaola. „Odmakni se od nje!\" Karabinjeri su sada opkolili Džonatana i vikali na njega dok je klečao pored slivnika a telo besvesne Emili ležalo pred njim poput prinete žrtve. Džonatan Markus, dobitnik Nagrade Rima za klasične nauke, poslednjom snagom podiže ruke iza glave. „Ona mora u bolnicu\", promuklo reče gledajući u Emili. „Molim vas.\" Džonatan se naglo trgnu iz sna. Napolju je bila noć.Avionski motori tutnjali su kao udaljeni gromovi, svetlaza maglu na krilu treperila su u tami. Crvena poluga zaslučaj opasnosti na čeličnim vratima urezala mu se uslabine. Iscrpljen, Džonatan protrlja oči, ali ne zato štoje sve video kroz maglu, kako se to obično dešava nakonbuñenja na nepoznatom mestu. U ušima oseti nagli padpritiska u kabini. Avion se spuštao. Džonatan poskoči u sedištu shvativši da je Emilinomesto prazno. Odjednom se otvoriše vrata pilotske kabine i on jeugleda - očigledno je samo razgovarala s pilotima.Zajapurenih obraza, plave kose koja joj je blago padalana ramena, izgledala je nekako osveženo. Na svetlosti ukabini, pune usne su joj se sjajile i Džonatan se setikako ih je nekad - uz divljenje i smeh - poredio saružičastim trupom starog rimskog broda trireme, anjihove zanosne nabore sa stotinu vesala koja sepružaju s obe strane lañe.

„Slećemo za nepunih deset minuta\", reče Emili isruči se ponovo u svoje sedište, sasvim nesvesnasopstvene lepote. „Baš pred zoru.\" „Dakle, na ovom letu ne služe hranu?\" Džonatanpokaza na kutije s paketima pomoći u hrani. „Mogu danapravim kajganu od tone jaja u prahu.\" Pilot je glasno govorio u voki-toki. Po propisima zasletanje, avion je sada iz zone kairske kontrole letaulazio na područje koje je nadzirao kontrolni toranjJužne komande Izraela. „Približavamo se Tel Avivu\", reče Emili. Džonatan jena obali ugledao niz svetlucavih hotela kad je avionoštro skrenuo na istok i za nekoliko minuta ukazaše seosvetljeni stakleni zidovi aerodromske zgrade, neobičnemoderne arhitektonske oaze u tamnom pustinjskomkrajoliku. Nedavno renoviranje, u koje je uloženo stomiliona dolara, preobrazilo je Ben Gurion u dugačku,višeslojnu strukturu od stakla i hroma podignutu natemeljima od jerusalimskog kamena. Dok se avion Ujedinjenih nacija približavao pisti,pritisak u kabini bio je upola slabiji a ugao pod kojim seavion spuštao dvaput oštriji u poreñenju s putničkimavionima. Džonatan je još pokušavao da doñe do dahakad se avion zaustavio i piloti se pozabavilipopunjavanjem formulara. Na obzorju se video svetloplavi trag. Kad pilot otvorivrata, dočekaše ih jak miris kerozina i trojica izraelskihvojnika koji su se uspinjali uz aluminijumske stepeniceda bi proverili unutrašnjost vazduhoplova Ujedinjenihnacija prema standardnoj proceduri za sve teretneavione Svetskog programa hrane koji sleću na BenGurion. Po izlasku iz aviona Emili i Džonatan se smestišena zadnje sedište vozila dok su oko njih jurila teretnakolica za istovar namirnica iz programa Ujedinjenihnacija. Džonatana i Emili provezoše ispod trupa aviona s

afričkim obeležjima parkiranog na pisti. Desetak ljudi udronjcima spuštalo se stepenicama iz aviona. „Koji još avion stiže u\" - Džonatan pogleda na svojsat - „pet ujutro?\" „Novi etiopski emigranti\", reče vozač pokazujući nastarog Afrikanca s pletenom belom jarmulkom, koji je svelikom mukom silazio niza stepenice. Džonatan se setiudžbenika za meñunarodno pravo i zamršene istorijeizraelskih zahteva da etiopska vlada dozvoli povratakpripadnicima jevrejske zajednice koja je milenijumimapostojala u Africi i za koju je uvreženo mišljenje da jeizgubljeno pleme Danovo. Džonatan je posmatrao kakostarac stiže do dna aluminijumskog stepeništa dok ga zaslabašne ruke pridržavaju dva mlada izraelska vojnika.Starac kleknu i poljubi zemlju. I Emili je ovo videla. Terra sancta, pomisli Džonatan.*( Lat.: Sveta zemlja.(Prim. prev.) ** Hebr.: Hvala. (Prim. prev.)) „Dobro došao u Obećanu zemlju\", reče Emili. Mermerno prostranstvo centralnog terminala BenGuriona pružalo se pred njima, višespratno velikopredvorje u obliku polumeseca prepuno neonskihreklama za američke brendove ispisane hebrejskimpismom. Veliki znak - KOŠER - na engleskom visio jeiznad Mekdonaldsa u delu s restoranima. Zatim naiñoše na petnaest šaltera za pasoškukontrolu. „Pasoš, molim.\" Dok mu je srce lupalo kao ludo, Džonatan gurnuRaulov ručni rad ispod pokrivenog prozorčića na šalteruUjedinjenih nacija. Lepa izraelska službenica srdačnomu se osmehnu i iz uvojaka smeñe kose izvuče olovkuda napravi kratku zabelešku. Džonatan se usiljenoosmehnu, ali jako stisnute usne su mu već pobledele.Još juče sam radio kao advokat, a sada putujem sfalsifikovanim pasošem. Džonatan je zamišljao kako seizraelsko osoblje za obezbeñenje pojavljuje niotkud iodvlači ga u udaljenu aerodromsku prostoriju, a potom

ga pod vojnom pratnjom vraća u Rim. Bez ikakvoguzbuñenja, meñutim, mlada žena mu je vratilaizmenjeni pasoš. „Todah\"** rekla je i ljubazno klimnulaglavom, a zatim skrenula pogled na sledećeg u redu. Ipored zdušnog truda, Džonatan je bio vidno iznenañenkad mu je rukom dala znak da proñe. Pošto su izašli kroz staklena aerodromska vrata,suvi levantski vetar oduva Džonatanu kravatu prekoramena. Sunce, koje se dizalo nad priobaljem, ispredterminala osvetli niz taksi vozila marke kia. „Emili!\", začuše uzvik otpozadi i oboje se naglookrenuše. Kroz prozor promoli glavu vitak mlad Arapin,tamnoput i zgodan, s avijatičarskim naočarima zasunce. Izbezumljeno je mahao iz starog prašnjavogmercedesa, limuzine čija se oljuštena bledožućkastaboja zacrnela od sopstvenih dizelskih isparenja. Unutrasu na prozorima visile pohabane zavesice. Takavautomobil bio je od onih kakve je pre dvadeset godinamožda imao diktator neke zemlje trećeg sveta. Mladić iskoči iz kola i zagrli Emili. Razmenili sunekoliko reči na arapskom. „Džonatane, ovo je Jusef Rašid. Radi s nama uUnesku već pet godina. Jusefe, Džon Markus je stariprijatelj.\" Stari prijatelj, pomisli Džonatan. Napredovao sam. Jusef skinu naočari i njegova mladost - sveže lice,krupne, svetlo-smeñe oči - postade mnogo očiglednija.Džonatan na haubi automobila primeti slova ,,TV\",napravljena od crne samolepljive trake. Boja kola sejasnije videla na mestu gde je ranije istom takvomtrakom bilo ispisano „UN\". „Prešli ste u novinare?\" upita Džonatan. „Ne\", osmehnu se Jusef. „Imao sam 'UN' da ne bipucali na mene. Ali to više ne uspeva.\" Podiže vitki prstkao da spoznaje tajnu koja daleko prevazilazi njegovegodine. „A onda sam shvatio da ovde niko ne voli lošpublicitet.\"

56 S povezom preko očiju, Ramat Mansur je osećaočvrst stisak dvojice Saladinovih ljudi, koji su ga držali zalaktove i požurivali. Saplitao se po neravnom tlu hodnika dok podnogama nije osetio glatku metalnu podlogu. Jedan odčuvara pritisnu dugme, na šta oštar električni zvukproprati utisak da se spuštaju. Lift. Kad se vrata lifta otvoriše, muškarci mu s očijuskinuše povez. Ramat se nañe u velikom podzemnomprolazu. S divljenjem je gledao gromade duž podzemnoghodnika, trudeći se da mesto gde se obreo poistoveti shipotetičnim skicama onoga za šta su arheolozinaslućivali da se nalazi ispod Brda Hrama. U hodnikunije bilo nikoga izuzev nekoliko duhovnika na malimdrvenim stolicama, s puškama na grudima - dokazomtajanstvene prirode ovog sveta. Saladin je zahtevaoodanost od svih koji su ispod Brda. Ramatu su i suvišedobro bile poznate ovdašnje fatve donete protiv porodicačak i onih za koje se samo posumnja da su izdajice. Jedan od duhovnika posmatrao je Ramata kakoprolazi. „Nadam se da će tebe duže zadržati negoprethodnog\", našali se duhovnik. Na kraju hodnika Ramatu je grudi i noge opipaokrupan stražar s poluautomatskom puškom prebače-nom preko pozamašnog trbuha. „Nemam pištolj\", reče Ramat stražaru koji ga jepretresao. „Ne tražim pištolj\", odgovori stražar, „većfotoaparat, kameru.\" Ramat se priseti da se svaki dokument o njihovomiskopavanju pokazao kao daleko veća pretnja i odkakvog oružja. Stražareva potraga za opremom za snimanjenanovo je Ramatu izazvala grizu savesti, podsećajući ga

na radove od pre godinu dana, kad je pomogao da seizvedu početne faze ovog „iskopavanja\". Tada je uprostoriji bila raščišćena tek nevelika površina, a namnogim mestima ljudi su se morali saginjati da bizamahnuli pijukom a da pri tom ne udare u svod. Stražar se savi u kolenima i upotrebi svu snagu dapodigne rezu na gvozdenim vratima pred kojima jestajao. Najpre Ramat nije mogao da se orijentiše,ubeñen da su ga ponovo izveli napolje. Tek kad je visokoiznad sebe ugledao strop prostorije, shvatio je razmereradova koje je Saladin uspeo da dovrši. Stražari gagurnuše napred. Daj mu informacije i vrati se svojoj porodici, pomisliRamat, uspaničen što je čak i video opseg operacije.Probijao se izmeñu teške grañevinske opreme,preskakao bušilice i zaobišao buldožer da bi stigao dodrvenog struga gde je, pognut nad arhitektonskommapom, stajao Saladin. „Gore.\" Saladin pokaza otvor tunela u zidu na visiniod dvanaest metara. „Dotle je tunel stizao od mestaispod Svete stene, ali gde se akvedukt nastavlja?\"Rukom je crtao zamišljenu liniju kroz vazduh. „Našatehnološka oprema predvidela je da će se akveduktnastaviti tamo\" - Saladin pokaza na ogroman usek nasuprotnom zidu, što je nagoveštavalo nova oštećenjaizazvana buldožerom. „Ali ti su proračuni očigledno bilineprecizni\", reče Saladin. Čvrsti kameni zid bio jedovoljan dokaz njegovog nepovoljnog položaja. Pognute glave, Ramat preñe metar-dva. Kleknuo je iopipao blagu krivinu koju su razdvajale dve iviceisklesanog kamena udaljene tridesetak centimetara.Odvodni kanal. „Ovde je tlo neravno, ali vide se ostaciodvodnog kanala i pored toga\" - i pored toga što su ihtočkovi tvoje mašinerije gotovo uništili - „što su pretrpeliizvesnu štetu\", reče Ramat obuzdavši se. Prolazio je krozprostoriju prateći ostatke odvodnog kanala. ,,I primećujese promena u boji ove stene.\" Pokaza na tamniju žilu

stene koja se pružala po tlu. Saladin se osvrnu i pogleda visoki otvor tunela.„Voda je padala iz tunela i tekla po dnu ove prostorije.\" „Da, a to objašnjava nagib tla prema naspramnomzidu\", reče Ramat. „Ali ne postoje podaci da se rimski tunel nalaziotamo\" - Saladin pokaza u dno suprotnog kamenog zida. „Sveštenici iz rimskog doba mora da su koristiliodvodni sistem Prvog hrama, iz asirskog vremena, izosmog veka pre naše ere\", reče Ramat. „Ako tamo izapostoji tunel, iskopao ga je biblijski kralj Jezekija.\" Saladin ljudima dade znak da buše kroz zid.Uputstva je izdavao s umešnošću vojnog zapovednika.Ali Ramat je u roñakovim očima video nespokoj. Ističemu vreme. Šezdeset godina istraživanja velikog muftijedovelo je Saladina do ovog trenutka, ali Ramat je znaoda je njegov roñak ovo pretvorio u ličnu opsesiju. Dvojica muškaraca podigoše pneumatski čekić ipostaviše ga ukoso desetak centimetara iznad tla.Nakon nekoliko zaglušujućih isprekidanih prasaka,bušenje načas utihnu kad se oseti vazduh iz tunela izazida. „Dosta!\" viknu Saladin i klokotavi zvuk motorabušilice utihnu. Saladin priñe zidu i kleknu. Iz zida jeizlazio tanki curak vode. „Ovo je akvedukt koji vodi do skrivene kapije\", rečeSaladin i okrenu se prema Ramatu. „Roñače, našao siga.\" 57 Odlazeći u zoru sa aerodroma Ben Gurion,Džonatan je posmatrao kako se Judejsko gorje utapa uzimske kiše iz sivih teških oblaka koji su, osvetljeniizlazećim suncem, podsećali na velike zapaljene balevune. Kroz otvorene prozore automobila Džonatan jeosećao suvi pustinjski vazduh i miris čempresa. No za

nekoliko minuta krenuše uza strmi uspon i kako su seiz niskog telavivskog priobalja bližili jerusalimskojuzvišici, klima se menjala. Jusef ih je sa aerodromapovezao Drumom broj jedan. Dve trake novog asfaltapružale su se poput vrpce kroz vetrovito judejskobespuće. Nije usporavao na zavojitom planinskom putu,pa su se Džonatan i Emili blago naslanjali jedno nadrugo, čas levo čas desno, i nervozno se zgledali.Džonatan ugleda restaurirani rimski miljokaz poredputa. Colonia Aelia Capitolina XXIV. Aelia Capitolina,pagansko ime koje su Rimljani dali Jerusalimu nakonšto su ga osvojili. Drevni miljokaz pokazivao je da je dozidina Starog grada preostalo još dvadeset četiri rimskemilje. Rani sunčevi zraci padali su na Emilino bledo čelo.Posmatrajući je, Džonatan je znao da u tome što je, kaokroz kakav portal, gurnut nazad - ka Rimu, kaAkademiji, ka njoj - ima nečeg opasnog po život, ali inečeg što održava život. Ponovo je osećao svoju pravuprirodu, sada otkrivenu. Setio se šta mu je pre nepunadvadeset četiri časa Emili rekla u sudnici: „Vidim kako siispod tog odela zatrpan kao iskopina.\" Mimoilazeći stene tek za koji centimetar, mercedesje klizio uzanim kanjonom. Činilo se kao da je prolazprobijen eksplozivom, ali je bio delo prirode i Josif ga jeopisao kao „planinsku kapiju\". Kao jedini direktanpravac od priobalja do Jerusalima, ovaj klanac je biojedno od najčuvenijih uskih grla u istoriji, a u odbraniJerusalima pomogao je tako što je usporio Asirce uosmom, Vavilonjane u šestom i Grke u drugom veku prenaše ere, a Rimljane u prvom i krstaše u jedanaestomveku naše ere, te Turke u šesnaestom i Jordance udvadesetom. Sve ove sile nameravale su da napadnuJerusalim, i spaljeni kosturi izraelskih tenkova ikombija i dalje su stajali kao spomenici izraelskimvojnicima koje su ubili jordanski snajperisti rasporeñeniduž ovih planinskih zidina 1948. godine, za vreme

Izraelskog rata za nezavisnost. „Može li Izraelsko nadleštvo za starine da namobezbedi siguran prolaz ispod Brda Hrama?\", upitaDžonatan. Emili odmahnu glavom. „Najviše što mogu da učine jeste da nam daju mapekoje su koristili Čarls Voren i ostali britanskiistraživači.\" „Emili, ti ljudi su u Jerusalim došli 1867\", rečeDžonatan. „Oni su poslednji bili ispod Brda Hrama\" - Emilislegnu ramenima. Kad su prošli krivinu i planinsku padinu, nadKedronskom dolinom ugledaše jerusalimski Stari gradnalik slici iz bajke, s grudobranima na kamenimzidinama isprepletenim s kulama poput džinovskihtopova na šahovskoj tabli. Ogromni gradski bedemidelovali su, naročito u svitanje, kao iz srednjovekovnelegende, i dalje dovoljno široki da deset strelaca stanujedan pored drugog. Preko nižih grebena ispododbrambenih zidina razlivale su se stepenaste živopisnereke divljeg cveća. Kad naiñoše na strmiji uspon, Jusefubaci menjač dizel limuzine u drugu brzinu. Automobil je prošao pored u belo okrečene opatijeUspenja, u čijoj se neposrednoj blizini, prema većinihrišćanskih predanja, odigrala Tajna večera, i sada jevozio oko zidina Starog grada. Džonatan pokaza naneobičnu tačku gde je jedna od monumentalnih kapija,što vodi u Brdo Hrama, zatvorena kamenjem izšesnaestog veka. „Zlatna kapija\", objasni Emili. „Zazidana je ušesnaestom veku po nalogu Sulejmana Veličanstvenog,koji je javno odbacio sve religije izuzev islama, alisaznavši kako se u Bibliji proriče da će jednog dana kroztu kapiju ući mesija, Sulejman je, potajno strahujući,naredio da je zazidaju. Čak je kapiju okružio grobovimaza slučaj da mesija bude pripadnik svešteničkog reda

kome jevrejski zakon zabranjuje da ulazi u groblje.\" „Dobar način da se zaštitiš\", reče Džonatan. Kako su kola stigla na poslednji deo uspona, dužuzanog druma iznad Kedronske doline umesto tla sevideo jaz dubok šezdeset metara, a jutarnja izmaglicanačas stvori privid da zidine Starog grada vladajuobodom zemlje. „Stigli smo\", reče Jusef zaustavljajući automobil.„Kapija Jafa.\" Jusef se parkirao tačno ispred čuda praveotomanske arhitekture, jedne od najstarijih gradskihkapija, s nežnim kamenim kulama povrh zašiljenogluka. Džonatan izañe iz kola. Planinski vazduhJerusalima bio je neočekivano hladan. Džonatan krenuza Emili kroz kapiju. Stari vozač s kutijom čiji se taksipreprečio čitavom širinom drevne kamene uliceradoznalo ih je posmatrao. Emili pomisli kako joj čak ito što je naučila da vozi u centru Rima ne bi pomoglo dasavlada lavirint ulica Starog grada. U kapiji su se nizale prodavnice, svaka u svomkamenom svodu s navučenim zasunima. Knjižaramesijanskih Jevreja, Franjevački kutak, Halijev kebab.Iznad prodavnica je hotel Petra, s napuklinama ubledožućkastom kamenu i krivim drvenim prozorskimkapcima, jednako oronuo kao i kad ga je Mark Tvenopisivao dok je tu boravio 1867. Prišli su tamnoj kamenoj tvrñavi, sagrañenoj poputzamka i okruženoj šancem obraslim travom. Strmakamena fasada, grudobrani vekovima stari i zidovi ukojima još postoje otvori za strelce odaju utisak da bizdanje moglo odoleti još jednoj srednjovekovnoj opsadi. „Tu idemo?\" „To je muzej\", reče Emili. „Zgrada izgleda starije od eksponata.\" ,,I jeste\", osmehnu se Emili. „Ova citadelasagrañena je kao Fazaelova kula u Irodovo doba, zatim

je u trećem veku postala rimski hram posvećenJupiteru, u sedmom veku je bila umajadska tvrñava, ujedanaestom krstaško sedište, u dvanaestom Saladinovouporište, u šesnaestom turska džamija, a dvadesetihgodina prošlog veka čak i britanski društveni klub.\" „Drugim rečima\", suvo uzvrati Džonatan, „ovommuzeju mesto je u muzeju.\" Emili ga povede uz visoko kameno stepeništecitadele do tankog drvenog mosta iznad petnaest metaradubokog šanca, koji je u ovo doba dana izgledao kaozdenac mraka. U muzej se ulazilo kroz dvostrana vrataod glatkog mutnog stakla u kamenom gotičkom luku,zanimljivom spoju savremene i drevne arhitekture. Emiliposegnu za kvakom. „Emili, još nema ni šest sati. Muzej sigurno nije...\" Kvaka lako popusti i vrata se otvoriše. „... ovaj, otvoren\", reče Džonatan. „Unutra nas čeka moja veza.\" U ulazu muzeja, pod prigušenim halogenimsvetlima kamenog predvorja, Džonatan razazna lik žene.Kad su se približili, shvatio je da je starija nego što jenjena vitka silueta nagoveštavala. Zbog njene sede kosei izboranog lica ocenio je da joj je šezdesetak godina.Opušteno se naslanjanala na zid. „Emili, u šta si se upetljala?\", reče Ejlat Segev. 58 „Želeli ste da me vidite, comandante Profeta?\", rečeporučnik Rufio stojeći na pragu Profetine kancelarije. „Da\", potvrdi Profeta. „Imamo sliku osumnjičenog izpodzemne stanice.\" Profeta preko stola gurnu snimak krupnog zrna,napravljen nadzornim kamerama. Bila je to fotografijamladog čoveka u sivom odelu snimljenog u podzemnojStanici Koloseum. Iako prikazan iz profila, lice mu sejasno videlo pod tamnom kosom, razbarušenom od

vetra. Poručnik Rufio je znao ko je na fotografiji -Džonatan Markus. „Je li vam poznat?\" „Jeste\", nerado reče poručnik Rufio. „To je on, onajiz Koloseuma.\" „Snimljen je nadzornom kamerom iznad perona\",reče Profeta. Zurio je u lik čoveka na fotografiji. Zatimpogleda kroz prozor prema kupoli Panteona, od kojeg gaje delila ulica. „Već tri puta nam je umakao.\" „Tri puta?\" upita Rufio nadajući se da Profeta jošnije identifiko-vao čoveka na slici. „Čak i ako on jesteosumnjičeni iz Koloseuma, to su dva puta, comandante.Jednom u Koloseumu i jednom tamo u podzemnojstanici. Kad je bio treći put?\" „Kad sam sedeo naspram njega u advokatskoj firmiDaling i Pirs\", odgovori Profeta. „Džonatan Markus.Američki advokat koji je stigao u Rim sinoć u jedanaest ipedeset i prijavio se na recepciji hotela Eksedra u četiri ičetrnaest ujutro.\" Pored snimka nadzorne kamere stavio je crno-belufotografiju Džonatana Markusa s veb-stranice Dalinga iPirsa. „Američki advokat je umešan u eksploziju uKoloseumu?\", upita Rufio, pretvarajući se da jeiznenañen. „Ne bilo koji američki advokat\", reče Profeta. „Presedam godina kao dobitnik Nagrade Rima boravio jeovde na Američkoj akademiji i proučavao Josifa Flavija.Sve je ovde\", reče Profeta pružajući poručniku Rufijucrvenu fasciklu. Rufio je znao kako se označavajufascikle. Crvena boja ukazivala je na ranije hapšenje. „Ima policijski dosije?\" Rufio nabra čelo, sadaistinski iznenañen. Otvorio je fasciklu i podigao isečak izitalijanskih novina. Naglas pročita naslov: „'Noćnoiskopavanje s tragičnim preokretom'.\" Rufio prelistaostale papire u fascikli i pogleda Profetu. „Zbog ometanja poseda?\", upita Rufio i dalje ne

dižući pogled s fascikle. „Imao je sreće što ga nisu optužili za omicidio\", rečeProfeta. „Za ubistvo?\" „Izgleda da smo potcenili Markusovo poznavanjedrevnog sveta\", odgovori Profeta. „Odveo je još tridoktoranda na periferiju Rima u potragu za nekakvimgrobom. Preskočili su ogradu i dospeli na posednapuštene vile Torlonije, a zatim se konopcem spustili ustaru katakombu.\" „Prema istrazi karabinjera, spustili su se uruševine u pola jedan ujutro\", pročita Rufio iz fascikle.„Do urušavanja je došlo nešto posle jedan ujutro.\" „I jedan doktorand je poginuo\", dodade Profeta.„Rimljanin ðanpaolo Narkuzi proglašen je mrtvim ujedan i četrdeset jedan ujutro, pošto je dovezen urimsku bolnicu San Pjetro Fatebenfrateli\", nastavljao jeProfeta, koji je sve podatke zapamtio. „Ali za naš slučajvažnija su preostala dva doktoranda koja su bilaprisutna te večeri.\" Poručnik Rufio naglas pročita prvo ime izpolicijskog izveštaja. „Emili Travija, gospodine\", reče Rufio. „To jeslužbenica Ujedinjenih nacija iz Koloseuma.\" Profeta klimnu glavom. „A četvrti doktorand?\" „Ne mogu da verujem\", promuca Rufio. „'ČlanMeñunarodnog centra i bivši saradnik Palatekonzervatora...\" Rufio podiže pogled. „Šarif Lebag.\" „Ali ono što je još važnije za našu istragu nije ko jes njim sinoć bio, nego gde su iskopavali.\" Profeta Rufiju pruži još jednu fotografijunestručnog iskopavanja. Motorna testera ležala je poredpretesterisanog stuba. „Ta je fotografija danas uzeta iz kabineta profesoraČanarija. Pretpostavljamo da je Čanari shvatio važnostotkrića i dokumentovao nalazište grafitom na zidukatakombe.\"

,,I suviše je tamno da bi se pročitalo.\" „Kvalitet je slab\", složi se Profeta, pružajući mupoboljšan primerak. „Kopjin tim uspeo je da snimakdigitalno posvetli.\" Na uvećanom snimku jasno su se videlenaškrabane reči. „Vila Torlonija\", reče Rufio. „Tako je, poručnice, stub koji smo otkrili uskladištu nañen je...\" „... tačno tamo gde je Džonatan Markus vršioilegalno iskopavanje pre sedam godina\", dovrši Rufio. „Ne znam kakvo je istraživanje gospodin Markuszapočeo pre sedam godina, ali izgleda da neko pokušavada ga završi.\" Rufio ustade da krene. „Još nešto, poručnice.\" „Da, comandante?\" „Voleo bih da vi vodite potragu za osumnjičenim.Upotrebite sve neophodne snage da ga dovedete naispitivanje.\" „Da, gospodine\", s poštovanjem reče Rufio. „Sveneophodne snage.\" 59 Ejlat Segev je uvela Emili i Džonatana u dvorištemuzeja u drevnoj citadeli, gde još nisu bila pogašenanoćna svetla. Popeli su se spoljnim metalnimstepeništem do grudobrana na zidinama Starog grada.Beličasta jutarnja izmaglica polegla je po susednojdolini, a sunce je još bilo nisko nad zamagljenimJudejskim gorjem u daljini. Za Ejlat je pogled bio drugačiji. Sećala se 1967.godine i borbi protiv Jordanaca za kontrolu nad ovomstarom citadelom, posle čega je postala muzej. Na ovimvisokim drevnim zidinama jordanski snajperisti čekalisu ležeći izmeñu grudobrana nalik srednjovekovnim

strelcima i odbijali napade izraelskih odreda koji su senoću uspinjali uz citadelu. Do dana današnjeg Ejlat jeposmatrala roditelje i njihovu decu na ovim bedemima.Gledala je kako se u poslepodnevnim posetama muzejuzadržavaju na mestima odreñenim za fotografisanje ikrišom se sećala svih ljudi koji su za taj pogled daliživote. Ejlat ukuca šifru u tastaturu u kamenu irešetkasta kapija se bešumno otvori. Ušli su u veliki holgde su se nalazile makete drevnog Jerusalima iz raznihrazdoblja - Solomonovo doba, od desetog do šestog vekapre nove ere, vreme Drugog hrama, od šestog veka prenove ere do prvog nove ere. U vitrinama su se nalazilisrebrnjaci iz vremena kad je Hadrijan vladaoJerusalimom, stari mač iskopan iz ruševina blizu BrdaHrama. Duž drugog zida predvorja stajala je mesinganareplika Verokiovog Davida, poklon grada Firencepovodom ponovnog izraelskog preuzimanja Starog gradaiz jordanskih ruku. „Jeste li komandantu Profeti rekli za naš razgovor?\"upita Emili. „Naravno da nisam. Nisam mogla od njega očekivatida razume. Nisam sigurna da iko u Evropi, pa ni uUjedinjenim nacijama, razume situaciju ispod BrdaHrama\", odgovori Ejlat. „Infracrveni film koji smo snimiliiz helikoptera iznad Brda pokazuje da su buldožeri ikiperi u Brdu i da ruše zidove i sad, dok mi ovderazgovaramo.\" „Ali Izrael se pridržava Uneskovih propisa\", rečeDžonatan. „Zar se ne može ništa učiniti da...\" „Ne može.\" Ejlat lagano odmahnu glavom. „UpravaVakufa je nadležna za Brdo Hrama skoro osamstogodina. Zapravo, poslednjih osamsto godina s izuzetkomnekoliko sati.\" „Nekoliko sati ?.\", upita Džonatan. „Mi smo 1967. odbili napad Jordana i zauzeliIstočni Jerusalim, uključujući i Brdo Hrama, i prvi put

posle dve hiljade godina ujedinili Jerusalim. Još možetevideti rupe od metaka u Sionskoj kapiji, gde smo uzpucnjavu ušli u Stari grad. Sećam se kako je prekovojne radio-veze pucketao glas nadležnog pukovnika.'Brdo Hrama je u našim rukama! Brdo Hrama je unašim rukama!' Ali za svega nekoliko dana vojska jevlast nad Brdom prepustila Vakufu.\" „Zašto bi kontrolu nad Brdom Hrama vratiliVakufu?\" „Neki istoričari kažu da su tadašnji izraelskipolitičari okolišali zbog verskih osećanja. Nisu želeli daideje o mesijanskom spasenju poremete razvojpraktičnog, modernog društva u Istočnom Jerusalimu ina Zapadnoj obali.\" „I dozvolili su da Brdo ostane u rukama Vakufa?\",upita Džonatan. „Formalno, nadležnost nad Brdom trebalo je da sevrati jordanskom kralju, koji je imao nominalnukontrolu nad Brdom zahvaljujući jordanskoj okupacijido 1967. U to vreme kralj je u pogledu svakodnevneuprave Vakufu samo prepustio strogo svešteničkedužnosti. Ali nakon mirovnog sporazuma u Oslu,Palestinska oslobodilačka organizacija, predvoñenaJaserom Arafatom, pokušala je da se preinači više uterorističku organizaciju. Kako bi oponašao pravu vlast ipokazao izvesnu organizacionu sposobnost, Arafat jeohrabrivao neke članove Vakufa da preotmu kontrolu odJordanaca. Čak ni Jordanci ne znaju razmerearheoloških aktivnosti koje se u poslednjih petnaestgodina odvijaju ispod Brda. Vakuf se povukao u tajnostkakva se ne pamti još od otomanskih vremena. Do danadanašnjeg Brdo Hrama je i dalje ostrvo vrhovne vlastiVakufa, čije se finansiranje usmerava preko tajnihsaudijskih kulturnih grupa i nepoznatih korporacijskihfondova.\" „Nastavlja se legat velikog muftije.\" Emili zavrteglavom. ,,I kad pomislim da im malo nedostaje da

pronañu...\" „Emili\", reče Ejlat, „Izraelsko nadleštvo za starinegodinama je istraživalo moguće lokacije artefakata kojeje Rim opljačkao u Jerusalimu. Saslušala sam prekotelefona čitavu tvoju teoriju. Ne postoji čvrst dokaz dasu Josif Flavije ili neka druga istorijska ličnost uspeli dapobegnu s menorom iz Hrama. Nakon iscrpnogistraživanja u Francuskoj, Izraelsko nadleštvo za starineodlučilo je da obustavi radove na pronalaženju relikvije.\" „Zašto u Francuskoj?\", upita Džonatan. „Da budem precizna, u Karkasonu. Još sam u tovreme radila u obaveštajnoj službi za stranubezbednost\", reče Ejlat. „Izraelska tajna služba je 1979.poslala odred u Karkason, gde su vekovima kružilelegende da je menora zakopana. Pretpostavljam da jepretpostavka smešna, ali sam, na osnovu sopstvenedoktorske disertacije na Hebrejskom univerzitetu,smatrala da je ta lokacija logična. Goti su Rim opljačkali410. godine naše ere, četrdeset pet godina pre čuvenijepljačke koju je izvršila Kartagina. Prema tome, trebalo bida su Goti uzeli menoru, a ako je tako, menora bi sGotima završila u južnoj Francuskoj ili, tačnije, uKarkasonu. Golda Meir je odobrila projekat, ali poduslovom da se operacija obavi obazrivo, da izraelskiporeski obveznici ne saznaju da Mosad juri zalegendama.\" Slegnula je ramenima. „Naravno, njihovodvonedeljno istraživanje otkrilo je samo tamošnje ludakei jeftine relikvijske radnje koje reklamiraju misterijuzakopanog blaga. Jedina preostala moguća lokacija,naravno, jeste samo Brdo Hrama.\" Potištena, Ejlatzavrte glavom. „ A u ovakvoj političkoj klimi to je...\" „Utoliko nam je važnije\", prekinu je Emili, „dapronañemo koji je samostan u Jerusalimu opisan kao'kanonski samostan na muralu rimske sinagoge.Moramo da vidimo maketu.\" Emili i Džonatan krenuše za Ejlat Segev nizaspiralno stepenište u depo. Sijalice su se palile jedna za

drugom osvetljavajući vlažni zasvoñeni podrum. Usredini prostorije metalna maketa grada pružala se udužini od devet metara i na jednu i na drugu stranu. „Izuzetno podrobno urañeno\", reče Džonatan. „Teška je više od jedne tone.\" Segev pokaza namaketu. „Ovde bi trebalo da pronañete samostan.\" Da pronañemo samostan?, pomisli Džonatannaginjući se nad maketom. Ovde bi se mogao pronaći ikoji otpadak bačen u devetnaestom veku. Duž obodamakete spoljni otomanski bedemi stvarali supravougaonik na grebenu uz Kedronsku dolinu. Unutargradskih zidina na maketi su se videli svaka ulica isvaki prolaz, čak i zastave na raznim samostanima, kaoi mali polumeseci na vrhu jedne od otomanskih tvrñava.Na visokoj zaravni što gleda na uličice, ruševine na BrduHrama delovale su napušteno. Maketa je prikazivalaoronuli drveni svod Kupole na steni onako kako jeizgledao 1873. „Ovi noseći zidovi, sagrañeni u rimsko doba, idanas podupiru zaravan Brda Hrama\", reče Ejlat.Crvenim laserskim pokazivačem označila je područjeBrda Hrama. „Svaki je visok oko dvadeset metara igrañen od kamenih blokova ogromnih razmera. Iako jetajna odakle taj Saladin vodi svoje operacije, znam da jeVakuf obnovio podzemne zasvoñene odaje urezervoarima uz severozapadni kraj Brda, ovde.\" Sad jelaserski pokazivač pomerala duž severnog zida Brda.„Verujemo da kamioni sa otpadom ulaze ovuda, krozBab el Asbat ili Lavlju kapiju, koja se ne vidi ni s jednecrkve ni sinagoge u Starom gradu. Kad kamioni izañu,sav arheološki nalaz bacaju u Kedronsku dolinu, ovde\" -laserskim pokazivačem opcrtala je krug oko područja udolini stotinama metara ispod spoljnih zidina Staroggrada - ,,u ovaj maslinjak.\" Čvornovata stablamaslinovih drveta na maketi bila su prikazana donajsitnijih pojedinosti. „Izdubili su toliki deo Brda Hrama da ovom zidu

ovde\" - Emili pokaza na deo južnog zida na maketi -„preti opasnost od rušenja. Uneskove ekipe godinamarade na učvršćivanju zida sa spoljne strane. To je Šarifa,kao gostujućeg člana osoblja, isprva i dovelo ovamo.\" Džonatan je otišao do suprotnog kraja makete. „Emili!\" „Molim?\" „Na vrhu ovog zvonika nalazi se top.\" Pokaza naminijaturni kameni samostan, na maketi udaljenpetnaestak centimetara od Brda Hrama. Iznadpolukružnog samostanskog krova video se sjajni srebrnitop. „Samostan Sionske sestre\", reče Ejlat. Uviñala je daEmilin plan počinje da se ostvaruje. „Nemoj na to ni da pomišljaš, molim te\",majčinskim tonom reče Ejlat. „Ne možemo te zaštititikad uñeš u Brdo. Prelaziš u mesto koje je izvan našihzakona. Neću moći čak ni da kažem da sam ti pomoglada tamo uñeš.\" 60 Saladin se kroz tunel kretao kao da sa svakimkorakom probija stene. „Odavde\", reče, ushićen, „tunel bi trebalo da jezatvoren još od prvog veka.\" Nažalost, pomisli Ramat, gotovo sigurno i jeste.Znao je da su u zemljotresu 363. godine naše erezatrpani gotovo svi prolazi ispod Brda, pa su tako mnogeodaje zaštićene od mistika, lovaca na srednjovekovnesuvenire, čak i od čuvenih templara. Ramat je osećaosve veću grižu savesti. Zahvaljujući meni, prvi čovek kojiide ovim akveduktom još od rimskih vremena nije ništabolji od Tita. Tunel je isklesan u steni, ne u krečnjaku, pa nijebilo mnogo smrvljenog kamenja. Saladinovi ljudipostavljali su po sredini tunela rebrasta žuta creva za

uklanjanje prašine. Svod tunela se uzdizao i Saladin je baterijskomlampom osvetljavao zamršene biblijske prikaze izrimskog doba i fantastične životinje - krilatog lava sorlovskim kandžama, zmiju koja hoda kao čovek. Doksu prolazili, jedan od ljudi iza Saladina sprejom je nasvakom prikazu ispisivao veliko crveno ,,X\", čime ih jeobeležavao za uništenje. Saladin je svoj tim vodio dalje u hodnik. Zamakaoje za ugao i stao. Tamna kosmata mahovina, gusta kaodrevna brada, prekrivala je zid ispred njega. Baterijskomlampom osvetljavao je tavanicu otkrivajući metal sasvetlom patinom. Saladin pažljivo zakorači ka mahovini, pri tomproučavajući kamenje u osnovi. Lagano pomerajućiruku, iz pasa izvadi dugi nož i u mahovinu zavuče rukuskoro do ramena. Napipao je nešto čvrsto i kucnuo potome vrhom oštrice. Začu se oštar zveket metala ometal. „Prema Josifu, skrivena kapija je od bronze\", gotovobez daha prošišta Saladin. „Ovo mora biti ta kapija.\" „Ta vrata su na tri metra visine\", prošaputa Ramatstojeći iza Sala-dina, pun strahopoštovanja. „Dani supotrebni da se skinu sa šarki.\" Saladin ne obrati pažnju na njega. Hladnimpogledom upijao je veličinu drevne grañevine. „Evakuišite sve ljude iz Brda\", reče. „Da bismouklonili ova vrata, potrebna je najjača eksplozija.\"Okrenu se Ahmedu. „Postavi začine ispod blagajne natrgu kod Zapadnog zida do osam ujutro.\" On ponovo pogleda stara bronzana vrata.„Pometnja mora nastati jednovremeno.\" 61 U Istočnom Jerusalimu su Džonatan i Emili pratiliEjlat Segev kroz arapski suk i išli prema samostanu

Sionske sestre. Čak i u sedam ujutro tržnica u Staromgradu mirisala je na životinje. U lavirintu kamenihuličica kasapin je na tezgi pod otvorenim nebom zajutarnje kupce pripremao trupove zaklanih ovaca i koza.Pokazujući na kamen klizav od životinjskih iznutrica,kasapin ih opomenu da paze kuda idu. Jedino što sečulo bila je tiha iranska pop muzika što je dopirala iznjegovog radio-aparata. Dublje u suku, meñu zabravljenim kioscima,ugnežñenim ispod balkona od lepo isklesanog kamena,neke tezge su već odisale vašarskom atmosferom i tu suse starci žestoko prepirali zbog prvih isporuka voćasloženog izmeñu kamenih bedema. Kufije i taubi, dugemuške halje, visile su sa stropova, a Džonatan i Emili suse kroz njih probijali kao kroz granje guste džungle ukojoj se lako može izgubiti. Ispod ogoljene sijalice jedanprodavač popisivao je robu pre otvaranja radnje.Džonatan je primetio kako slaže uramljene fotografijeJasera Arafata pored majica s naštampanim recima:„Moja draga voli Kotel\".*( Hebr.: Kotel hamaaravi - Zapadni zidili Zid plača. (Prim. prev.)) ,,E ovaj čovek ima raznovrsnu robu\", primetiDžonatan. ,,U trgovini netolerancija predstavlja luksuz\", rečeEmili. Znala je da se nezakonita trgovina relikvijamapovremeno najuspešnije obavlja izmeñu sunita i šiitakoji prelaze preko meñusobnih verskih razlika kako biantikvitete prokrijumčarili iz Iraka. „Tu smo\", reče Džonatan kad stigoše do pročeljasamostana Sionske sestre. Zakucaše na teška hrastova vrata. Posle nekoliko trenutaka tišine začu se kako nekootključava rezu, a zatim oprezno otvara vrata. Kroz otvor se ukaza visoka mršava žena. Haljinasrednje dužine, sivi džemper i ravne bele cipele za Emilisu značile da žena pripada Sionskom sestrinstvu,rimokatoličkoj sekti iz sredine devetnaestog veka.

Uprkos mladalačkoj kestenjastoj kosi koja joj je padalaniz leña, žena je izgledala kao da se bliži pedesetoj. „Možemo li razgovarati sa časnom majkom?\", obratijoj se Emili na engleskom. „Bojim se da je hitno.\" „Časna majka je trenutno zauzeta\", odgovori žena saustralijskim naglaskom. „Ali prilično je...\" „Žao mi je. Samostan je otvoren za posetioce samood...\" „Imamo informacije o nezakonitom iskopavanju ublizini podruma vašeg samostana\", reče Emili. Vrata, koja se umalo ne zatvoriše, ostadošeodškrinuta. „Molim?\", reče žena. Emili nasluti da je žena odjednom zainteresovana. „Nezakonito iskopavanje. Moglo bi ugrozitisamostan.\" Žena još malo otvori vrata, pa su joj se sada videlaoba oka. Džonatan je bio svestan da on i Emili neostavljaju baš sjajan utisak. Njemu se košulja od znojazalepila za grudi. Emili je i dalje bila u ogaravljenimsivim pantalonama, a na svilenoj bluzi su joj se videlitragovi požara ispod podzemne stanice u Rimu. „Uñite\", reče žena. Povela ih je dugačkim hodnikom neoslikanih zidovaobloženih okrnjenim daščicama od mahagonija. Na tabliod plute video se raspored službi i prikačena razglednicas nekom Rafaelovom slikom iz Vatikanskih muzeja. Ušli su za njom u veliku samostansku dvoranu zapredavanja gde je objasnila da u samostan dolaze grupevernika iz celog sveta kako bi u podrumu videlilithostrotos. „Pločnik?\" upita Džonatan prevodeći grčku reč.„Dolaze iz čitavog sveta da bi videli pločnik?\" Opatica se osmehnu. „Govori se da je lithostrotos ispod samostanaoriginalni kameni pločnik iz prvog veka na kojem je

Poncije Pilat održao čuveno suñenje Isusu. To jeoduvekbilo tiho mesto za razmišljanje.\" Skrenu pogled.„Sve dosad.\" „Jeste li odozdo čuli buku?\" upita Emili. „Mesecima se čuje\", umorno odgovori opatica.Uspela je da ih načas pogleda u oči dok je govorila. „Kakva je to buka?\" upita Emili. „Kao da se čuju snažne električne bušilice i motorivelike grañevinske opreme.\" „Grañevinske opreme?\" „Smesta sam obavestila Rim\", reče opatica. „Dobilasam pismo u kojem se kaže da zemljište oko ovebogomolje pripada muslimanskoj verskoj upravi.Odgovorila sam im da se podzemne odaje pored ovogsamostana nalaze ispod Brda Hrama, da je dužnost svihreligija da ga zaštite. Rečeno mi je da o ovome više nepričam.\" Žalosna, zaćuta. „Ali tu buku nikad nisam čulaglasnije nego...\" Ponovo zaćuta ne znajući koliko daotkrije. „Glasnije nego kad, sestro?\", reče Emili. Opatica se primaknu: „Nego sinoć.\" 62 Ahmed Hasan je koračao kroz metež buke i bojatržnice začina gledajući kako prodavci s ručnih kolicaistovaraju teške džakove crnog kima, korijandera,morača i karija. Kad je Ahmed prišao poslednjoj tezgi,prodavač mu klimnu glavom dozvoljavajući mu dapregleda džak s kurkumom. Ahmed se povi i posegnu uhrpu jarkožutog praha. Delovao je kao da proveravasastav začina, ali je u prahu napipavao tri epruvete ukojima je crveni fosfor bio pomešan s nitrocelulozom,eksploziv koji bi se mogao koristiti za proizvodnjuoružja. Ahmed zaveza i podiže džak. Krhko telo mu sepovijalo pod težinom vreće od grube kudelje koju je

nosio na ramenu. Nitroceluloza nije mnogo uvećalatežinu džaka iako joj je eksplozivna moć bila jednakarazornoj snazi sto kilograma TNT-a. Ahmed je išaolavirintom jerusalimskih prolaza, niz Via Dolorosaprošao pored niza zatvorenih radnjica sa hrišćanskimsuvenirima i kroz Bab el Hadid dok nije stigao do maletezge u srcu Muslimanske četvrti na kojoj su seprodavale šavarme.*( Šavarma - jelo veoma slično girosu: meso,povrće i humus od leblebija služe se u tankim lepinjama. (Prim.prev.)) „Čitavo jutro čekamo te začine!\", reče starac koji jepred poluzatvorenom radnjom sekao jagnjetinu. Govorioje glasno pošto je Muslimanska četvrt bila podizraelskom prismotrom. Ahmed brzo uñe u radnju ispusti džak sa začinom iza tezge, pa pažljivo izvadi triepruvete nitroceluloze. Otvorio je čelična vrata u poduprodavnice, na šta ga zapahnu oštar miris zaklanihživotinja od kojeg mu se zavrte u glavi. Ahmed kroz otvor siñe u hladnu kamenu prostorijugde su s kuka na zidovima visila kozja trupla. Smesta jeuočio plastičnu kesu s odećom koju je za njegapripremio Saladin. Ahmed se skinu, pa na suvonjavo golo telo obuče ipažljivo zakopča belu košulju koju je izvadio iz kese.Zatim stavi cicit, mali molitveni šal s resama kakve noseortodoksni jevreji, pa navuče izgužvane crne pantalone icrni sako, prikači crnu somotsku jarmulku, a povrh njenatuče veliki crni šešir širokog oboda. Na kraju iz keseizvadi ukradeni sidur, molitvenik na hebrejskom, otvoriga i na mesto odakle su isečene stranice uredno smestiepruvete nitroceluloze. Znajući koliko je eksplozivnisadržaj osetljiv, Ahmed pažljivo spusti sidur uunutrašnji džep sakoa i krenu uza stepenice. Kad je izašao iz prodavnice i prošao kroz Bab elKatanin, dvojica izraelskih vojnika mu mahnuše daproñe kroz početni bezbednosni kontrolni punkt prematrgu pred Zapadnim zidom. Onako retke brade i

preobučen u sefardskog studenta ješive, Ahmed jedelovao toliko ubedljivo da mu stražari nisu postavili nijedno jedino pitanje. 63 Sledeći opaticu, Džonatan i Emili su ušli usamostansku kapelu. Prišli su mestu iza oltara gde jetanak čelični lanac visio izmeñu dva niska metalnastuba na vrhu spiralnog stepeništa. Opatica skinu lanaci povede ih niza stepenike u tamu. „Čula sam zvuk bušilica dok sam čistilalithostrotos, što činim svake večeri u podrumu.\" Kameni pod u dnu stepeništa obilovao je drevnimgrafitima. U kamenje su bili urezani koncentričnikvadrati. „Šta predstavljaju ovi crteži?\", upita Emili. „Saturnalije\", odgovori opatica. „Ovo kamenje biloje u podu rimske tamnice u tvrñavi Antoniji. Rimljani subili surovi tamničari i prisiljavali su zatvorenike daigraju igru kraljeva.\" „Igru kraljeva?\" „Rimski vojnici i stražari su jevrejske zatvorenikečesto izvrgavali ruglu. U toj igri rimski stražari bi čovekana jedan dan ili na čitavu sedmicu proglasili kraljem, azatim bi ga razapeli na krst. Šta mislite, zašto se naposlednjim prikazima Isus vidi s krunom od trnja?Rimski tamničari bi jevrejskog zatvorenika preobrazili ulažnog kralja. Ovde su\" - opatica pokaza na pod - „nekeod najlepših sačuvanih natpisa na rimskom pločnikuzapravo urezali zatvorenici, prisiljeni da igraju igrukraljeva na dan svoje smrti.\" Kvadrati su bili ispunjeniraznim astrološkim i paganskim simbolima. „Zato je naš samostan toliko značajan zahriščanske hodočasnike. Sasvim je moguće da je neki odovih crteža u kamen urezao sam Isus. Ovde su gaRimljani držali i osudili kao i ostale jevrejske zatvorenike

koji su izazivali političke nevolje. Zato o pločniku vodimoveliku brigu.\" Kameni pod je vodio u veliku odaju iz rimskogdoba. Duž zidova su stajali slomljeni stubovi. Pod je tubio napravljen od pravih rimskih pločica sjajne sivegleñi. Jedina svetlost dopirala je od visoke usamljenesveće iznad oltara u središtu prostorije. „Izuzetno\", reče Džonatan pokazujući u mrak.„Osnove ovih stubova urañene su u poznom atičkomstilu, baš kako Josif opisuje.\" Kao pravi naučnik,Džonatan nije mogao da se ne divi konstrukciji stubova.„Monolitni su, a kapiteli su im izrezbareni vizantijskomvarijacijom korintskog stila.\" Podigao je baterijskulampu prema stropu. „Na ovim lukovima počiva čitav grad. Jerusalim jedoslovce grad podignut na drvenim šipovima iznadprostranih dolina.\" Opatica pokaza na ogromnu stenu.„Rimsko razaranje 70. godine naše ere za sobom jeostavilo toliko ruševina da su Rimljani jednostavno narazvalinama podigli novi grad.\" Na suprotnom kraju odaje podrumski kamenipločnik završavao se velikom vodenom površinom. Belisnop svetlosti iz Džonatanove baterijske lampe pružaose u crnilo, nedovoljno jak da bi osvetlio drugi kraj vode. „Ova voda mora da teče ispod Brda Hrama\" rečeEmili. „Je li to bio drevni rezervoar iz kojeg jeopsluživana tvrñava?\" „Nije rezervoar\", odgovori opatica. „Bio je to kanalkoji je odvajao drevnu tvrñavu od Brda Hrama.\" „Ovom vodom može se stići pravo do prolaza ispodBrda?\", upita Emili. „Moglo je početkom šezdesetih godina devetnaestogveka i tada se splavom moglo preći na drugu stranupodzemnih odaja. Ali 1867. britanska ekspedicija ČarlsaVorena slučajno je uplovila u ovaj podrum s parafinskimštapom. Opaticama se učinilo da je duh i naredile su dase podigne zid kojim će se zatvoriti vodeni tuneli.\"

Pokazala je na jedan od zasvoñenih prolaza iznad crnevode. „Ali govorka se da je taj hodnik tunel kojim se idalje može stići do prolaza ispod Brda.\" „Onaj tunel?\" Emili pokaza na mesto gde se ispodogromnog kamenog luka voda pružala u mrak. Opatica potvrdno klimnu glavom. Emili krenu prema trošnom drvenom čamcu navesla koji je plutao u algama, dna umazanog talogomnakupljenim uz ivicu vode. „Možemo li da ga pozajmimo?\" „Čekaj malo\", reče Džonatan. Pogled mu polete nastari mali čamac pa se vrati na nju. „Ne predlažeš valjdada idemo time?\" „To je jedini način, Džone.\" Na Emilinom licu seukaza bolan osmeh. „Moraćemo ovim čamcem da sespustimo ispod Brda.\" „Čamcem? Ako je nekad i bio čamac\", pobuni seDžonatan, „sad više liči na splav. Ne znamo čak ni da liplovi!\" Emili se obrati opatici: „Plovi li?\" „Mislim da plovi, ali ja ne bih...\" „Vidiš?\", osmehnu se Emili Džonatanu. „Plovi.\" Ne rekavši više ni reči, Emili zakorači u drveničamčić, saginjući se kako bi održala ravnotežu. Džonatan podiže kažiprst očajnički pokušavajući dasmisli razlog kojim će je odgovoriti od toga, ali ipakkrenu za njom. Čamac se nesigurno ljuljao na vodi, paga pažljivo usmeriše odgurujući se o kamene stubovekoji su se sada videli iznad vodene površine. Opterećennjihovom težinom, čamac je dublje utonuo i zastrugaopo nekakvom drevnom kamenju. Minut kasnije zañoše udublju vodu i osetiše da ih, kako su se udaljavali odsamostanskog podruma i uranjali u tamu, polako nosistruja. Svod, sada viši nego što su mogli i zamisliti, bio jenaličje ulice. Dnevna svetlost što se probijala kroz

rešetke s uličice svetlucala je na vodi poput mesečine. Sve brže su plovili mračnim vodenim tokom, pa ječamac udarao o zidove tunela. Čamac je jurio kao da nailazi na vodopad, štoDžonatana podseti na splavarenje i onaj osećajpropadanja u stomaku. Smesta se naslonio kako biprerasporedio težinu u čamcu. U tom trenutku Emili seumalo nije prevrnula preko prednjeg dela čamca koji jenaglo poleteo uvis, udario po vodi i odbacio je unazad,Džonatanu u krilo. Čamac se ispravi, dižući se napred-nazad, ljuljajući se duž vodenog kanala izmeñu niskihkamenih nasipa. Džonatan povrati ravnotežu i nagnu se preko ivicečamca. Svetlost njegove baterijske lampe zaroni u crnilo.Kao da plovi kroz vazduh, čamac je klizio niz drevniakvedukt iznad ponora. Čamac stiže na drugu stranu akvedukta i zagrebapo peskovitom dnu uzanog hodnika. Istočni zid ličio jena liticu kanjona, čiji se nazubljeni kamen boje rñepružao uvis. Naspram stenovitog zida, na suprotnojstrani hodnika, veštački zid, sačinjen od ogromnihpravougaonih kamenih blokova, uzdizao se do vrtoglavihvisina. Sunčevi zraci probijali su se izmeñu blokovabacajući tanane snopove svetlosti na prvobitne stenoviteobronke Brda Hrama. „Ovaj divovski potporni zid podigao je Irod kako bise Hram pružao preko ivice obronaka Brda\", reče Emiliidući hodnikom. Pod nogama kao da im je zašuštalosuvo lišće. Džonatan osvetli tlo i uvide da su do članakau suvim papirnim svicima. „Ovo mora da je zapadni potporni zid\", reče Emili. „Otkud znaš?\", upita Džonatan. „Jevreji vekovima stavljaju pisane molitve izmeñukamenja u Zapadnom zidu.\" On potapša kameneblokove. „Pre no što su neke pukotine ojačane, novi svicimora da su potiskivali stare, koji su najzad dospeliovamo, ispod Brda.\"

Hodnik je bivao mračniji, a na tlu su se videliotpaci, konzerve i plastične kese. Postajalo je sve jasnijeda se tu vrši iskopavanje. Uza zidove su stajali pijuci,ćuskije, lopate, ručna svrdla i metalne grebalice. „Nisu baš alati kojima naučnici vrše iskopavanja\"reče Emili čiji je glas odavao gnev. Na zidu je mali natpis o svešteničkim dužnostimasvetlucao od nedavno nanetog providnog gela. Džonatanse približi zidu i podiže ruku da ga dodirne. „Ne!\", reče Emili. „To je visokokoncentrovana smesahlorovodonične kiseline.\" „Kako zn...\" „Po mirisu. Pomešana je sa sumpornom kiselinom.Koristi se za rastvaranje kamena još od srednjeg veka.\"Još jedan sloj ove hemikalije i drevni natpis će postatinečitljiv i nalik tek još jednoj naprslini u neravnojpovršini stene. Kako su odmicali i prolazili pokraj nasumičnihgomila zemlje, gline, mulja i peskovitog površinskogsloja, smišljeno uništavanje postajalo im je sveočiglednije, kao da proniču u misli same Uprave Vakufa.U jednom hodniku je drevna oslikana grnčarija ležala ukrhotinama usred pijuka i plastičnih kanistera iz kojihsu izliveni rastvarači. Ručna testera stajala je napoluunakaženom mozaiku. Zupci testere bili su dopolazariveni u nebeskoplave pločice koje su nekadprikazivale nekakav sveštenički obred. Džonatanpažljivije pogleda i na pijuku ugleda tragove plave gleñi.Emili je prstima prelazila preko ostatakasrednjovekovnih templarskih grbova. Mnoge pločice većsu izvañene i bačene u vedro. Emili izvadi digitalni fotoaparat da bidokumentovala razaranje fotografijama primitivnogalata, uništenih artefakata, plastičnih rukavicaupotrebljenih pri rukovanju štetnim rastvaračima. „Čuješ li?\", reče. Iz daljine je dopiralo slabo zujanjebušilice. „Tamo.\" Pokaza niz hodnik.

„Ovaj, sad imaš dokaze.\" Džonatan pogleda u njenaparat. „Nisam siguran da bi trebalo dalje da idemo...\"Ali Emili je već jurila niz hodnik. „Znaš, nije lepo kad to radiš\", doviknu Džonatansledeći je. Zujanje se sada čulo glasnije i snažnije. Hodnik jevodio do kitnjastog drevnog stepeništa izdubljenog ustenovitom zidu. Na vrhu stepenica se jarka svetlost probijala okorubova modernih čeličnih vrata. „Šta misliš, šta je iza njih?\" upita Džonatan. „Kraljevska odaja\", reče Emili. „Mora biti da tu vršeiskopavanja.\" „Kraljevska odaja koju spominje Josif?\" - Džonatannabra čelo. „Čiji je prečnik navodno trista metara. Kojaje široka gotovo kao čitavo Brdo. Niko je nije video još odantičkog doba.\" „Skoro niko. Osamdesetih godina devetnaestog vekaneki britanski istraživači dolazili su krišom, bez znanjaturskih gospodara, i tvrdili da su u njoj održavalimasonske skupove.\" ,,I to su ti naučni izvori?\" „Imaš pravo\", reče Emili. Oni se primakoše svetlošću obrubljenim vratima.Stepenice su bile uzane i strme, bezmalo kamene lestve.Džonatan se peo prvi, naginjući se ka steni kako biodržao ravnotežu. Stigavši na vrh, stavi dlan na hladnu metalnukvaku na vratima. Mračni hodnik kroz koji su upravoprošli, strmo kameno stepenište, jarka svetlost izametalnih vrata - sve je to delovalo jezivo kao kakvazagrobna vizija. Trista metara u prečniku, pomisli Džonatanpritiskajući kvaku. To mora da je mit.

64 Ahmed Hasan je namestio šešir dok je čekao u reduza poslednju bezbednosnu proveru pred ulazak na platogde se nalazi Zapadni zid. Velika grupa turista iz nekeameričke sinagoge stajala je ispred njega, a na desetinetinejdžera slikalo se sa izraelskim vojnicima dok su imšareni rančevi prolazili kroz rendgenske ureñaje. Usredtog meteža Ahmed je neprimećen prošao kroz metalnidetektor. Sada, stojeći s druge strane ureñaja, gledao jekako molitvenik na traci rendgenskog ureñaja pristiže zanjim i znao da će eksplodirati ukoliko se njime budepogrešno rukovalo. „Odakle si, habibi ?\", upita visoka, vitka Izraelka upolicijskoj uniformi, desetak godina starija od Ahmeda.Pogled mu se ukoči, krupne smeñe oči zalediše se odstraha. Zašto mi se obraća na arapskom? Habibi naarapskom znači „dragi moj\". Ali njen osmeh raskravisleñene Ahmedove živce podsećajući ga da mnogi mladiIzraelci upotrebljavaju arapske reči kao izraze odmilošte. Zbog tog žargona mnogi Ahmedovi prijatelji bilisu besni. Najpre nam uzmu zemlju, a onda i jezik. AliAhmedu se dopadalo kad čuje da ovi stranci govorenjegovim jezikom. Makar je načas mogao da ih razume. „Iz Jemena\", odgovori Ahmed, kako ga je podučioSaladin. Zbog talasa religioznih jevrejskih emigranatakoji su iz Jemena stizali u Jerusalim, policajka je nesamo poverovala Ahmedu, već joj se njegov odgovorčinio uobičajenim. S trake je dohvatila molitvenik ovlaš ga držeći zakorice. Ahmed poče da se znoji. „Još jedno pitanje\", reče Izraelka. Mladić ju je pomno posmatrao raširenih očiju.

„Šta je ovonedeljna parasha ?\", postavi mu onapitanje za brzu bezbednosnu proveru, predviñeno zareligiozne Jevreje koji bi trebalo da znaju koji je deo Toreodabran za čitanje u odreñenoj sedmici. Ahmed s olakšanjem odahnu, zahvalan što ga jeSaladin pripremio baš za ovo pitanje. Bez napora jeizgovorio dve reči na hebrejskom, a Izraelka seosmehnu. Pružila mu je molitvenik i pokazala ka Zapa-dnom zidu. „Moli se za mene\", reče mu pomalo cinično, a zatimse okrenu prema sledećem turisti. Ahmed bez razumevanja klimnu glavom. Opsežna istraga u odeljenju na kraju će dovesti dostrogog ukora izrečenog policajki zato što je postavilapitanje za koje je Hamas znao pošto su dva mesecaranije ukradena pitanja sa obuke pripremljene zabezbednosno osoblje El Ala. Takoñe je ukorena što nijezapazila niz pojedinosti primećenih na snimkusigurnosnih kamera. Šnala kojom je Ahmed prikačiojarmulku bila je preduga i izgledala je kao šnala zakufiju. Na vunenom cicitu videla se isprana ružičastamrlja od krvi na grudima gde je tkanina nemarnozakrpljena da bi se prikrila poderotina, široka otprilikekao shafra, nazubljeni nož, često upotrebljavan unedavnim napadima na žitelje Zapadne obale. Držeći se severnog zida platoa, Ahmed je krenuoprema blagajni gde su se prodavale karte za obilazaktunela duž Zapadnog zida. Svetla u blagajnineočekivano se upališe - s unutrašnje strane je mladaRuskinja u uniformi čistačice brisala stakla. Ne podižućipogled, Ahmed proñe pored nje i ode iza blagajne. Izmolitvenika izvadi epruvete s nitrocelulozom i primeti daje na lepljivoj strani trake toliko dlačica s tkanine sakoada nije bio uveren da će traka držati. Sagnuo se ipritisnuo epruvete na zid blagajne pazeći da ih nepolomi. S ruke je skinuo jeftini sat marke kasio, otvorioga s naličja, izvadio namotanu bakarnu žicu i upleo je

izmeñu dve epruvete. Oprezno je povukao ruku i kratko zahvalio bogu štose traka prilepila. Od blagajne se uputio premaZapadnom zidu, kako mu je rečeno da postupi, ukolikoneko osmatra. Pošto je pred Zidom proveo minutpretvarajući se da se u tišini moli meñu brojnimmladićima, odevenim istovetno kao i on, Ahmed seudaljio s platoa. 65 Veličina odaje nije bila mit. Ugledavši razmererazaranja, Džonatan se naježio. Emili je pored njegastajala kao ukopana. Prostrana odaja bila je prazna, aličak i u tišini što je vladala u njoj, nepokretni buldožeri,desetine ručnih kolica koja su ležala okrenuta postrancei veliki plavi čelični trup krana ukazivali su na opsegsvakodnevnih aktivnosti. Brojne drvene platforme visilesu sa džinovskih zidova poput primitivnih skela. Nadaskama platformi Džonatan je video električne testere ivedra puna komadića grnčarije i krhotina drevnogstakla. „Ovo je arheološki terorizam\", najzad prozboriEmili. Džonatan i Emili zakoračiše kroz vrata na uzanualuminijumsku stazu što je išla ukrug visoko iznad podaodaje. Pokazujući nadole, ka velikim brazgotinama poobodu zida, Džonatan reče: „Pokušavaju da pronañutunel kojim je Josif bežao od Titovih vojnika.\" ,,I mislim da su ga našli\", uzvrati Emili, pokazujućina novoiskopani tunel pri tlu. Pored otvora su ležalitehnički crteži, rasuti po drvenom stolu. Gumenepodloge za prigušivanje eksplozivnih udara prekrivale suulaz u tunel. Ispod gume su se upolje pružali gustiredovi žutih cevi, povezanih s ogromnim ventilatorom napodu.

„Šta je sva ova oprema?\", reče Džonatan. „One gumene podloge iznad luka treba da prieksplozivnom udaru umanje raspršivanje krhotina. Aone cevi služe za usisavanje pri radu vodokopačem.Čelični tankovi za otpatke na kraju će usisati prašinu iu tunel uduvati svež vazduh trideset sekundi nakondetonacije.\" Dva Arapina u kombinezonima kakve nosiUneskovo restauratorsko osoblje izjuriše ispod luka ipričvrstiše gumene podloge za bočne zidove. Emili iDžonatan se odmaknuše od ivice i povukoše se u mrak.Posmatrali su kako muškarci pričvršćuju gumenepodloge oko ulaza u tunel, a zatim trče uz šestospratnedrvene stepenice ka izlazu iz odaje. Jedan krenu nazad,ali drugi povika na njega pokazujući na sat. „Izgleda da su u žurbi\", reče Džonatan. „Upravo su u taj tunel postavili eksploziv. Sad ćedetonirati.\" 66 Ramat Mansur je skinuo povez s očiju. Bio je sam.Stajao je ispred zidina Brda Hrama, meñu kvrgavimdeblima maslinjaka u Kedronskoj dolini. Sećanje naprethodna dva sata - kako su ga požurivali krozhodnike, kako je žmirkao pod jarkom svetlošćureflektora koji su obasjavali ogromno nalazište, kako jeotkrio bronzana vrata iz doba Hrama - izgledalo mu jekao čudnovati niz nepovezanih snova. Ramat je i inačemesečario, pa se nadao da su poslednja dva sata bilasamo jedan nemili hulum*( Arap.: san. (Prim. prev.)) Ali mali drveni sanduk pored nogu neprijatno ga jepodsećao da nije tako. Nalepnica je govorila da su usandučiću libanske jagode, no Mansur je pretpostavljaošta se sada u njemu nalazi. Podigao je poklopac - u triuredna svežnja novih novčanica bilo je saudijskih rijalakoliko Ramat nikad nije video. U svakom svežnju moralo

je biti stotinu novčanica, što bi, po lokalnom deviznomkursu, bilo dovoljno da Ramat plati zakup ne samo zajednu, već za dve godine. Ali umesto da ga uteši, novacje predstavljao potvrdu zastrašujućeg značaja onoga štoje Ramat učinio. Odveo je Saladina do skrivene kapijekoju je opisao Josif Flavije. U mislima je povezao Šta jeu trenutku otkrića Saladin rekao tinejdžeru. Postavi začine... osam ujutro... ispod blagajne natrgu kod Zapadnog zida. Pometnja mora nastatijednovremeno. Mansur ustade noseći sandučić pod rukom.Udaljavao se od Brda Hrama, prešao popločani put, paniz pošljunčanu stazu ušao u svoj rodni Silvan.Jednovremeno, pomisli Mansur. Zastade. Nameravajuda eksplozivom probiju skrivenu kapiju. Jednovremeneeksplozije. U mislima je video dečaka Ahmeda i setio sekako mu nedostaje parče ušne resice. Mladi tvoracbombi. Mansur je polako shvatao da Saladin nameravada iskopavanje vrši kroz Bronzanu kapiju - novudetonaciju ispod Brda prikriće drugom eksplozijom. Blagajna kod tunela Zapadnog zida, u osam ujutro,priseti se Ramat i pogleda na sat - sedam i pedeset šestminuta. Četiri minuta. Ramat Mansur potrča nazad pošljunčanom stazom,pa projuri kroz Marokansku kapiju. Iza ulaza na platoZapadnog zida i niza rendgenskih ureñaja, video je kioskgde se kupuju karte za obilazak tunela Zapadnog zida.Tinejdžeri iz desetak različitih zemalja, naslonjeni nablagajnu, sedeli su i ležali na rančevima. Šta sam uradio? Mansur izvadi džepni sat - sedam i pedeset sedam. Pod naletom adrenalina, protrča kroz nečuvanimetalni detektor i pojuri preko platoa vičući: „Ashwikqunbula!\" Bomba! „Hafsik!\", odjeknu za njim šuplji zvuk policijskogelektričnog megafona. A onda još jednom, na arapskom.Stani ili pucam.

Mansur stade. Mladi izraelski policajac koji je pojurio zaMansurom na plato podiže pištolj. Čuo je reč qunbula.Na obuci je naučio desetinu arapskih reči za „eksploziv\",od kojih je svaka u ovakvoj političkoj klimi predstavljaladozvolu da se puca. Ali kada se Mansur okrenuo, nije imao staklastipogled tinejdžera kome je Hamas isprao mozak. Udesnoj ruci držao je izraelski pasoš, imetak za kojim sužudeli žitelji lokalnih arapskih sela, i na osnovu koga suon i njegova porodica imali sva prava koja dajedržavljanstvo. Zašto li pokazuje pasoš? „Bomba će eksplodirati za dva minuta!\", vikao je naarapskom pokazujući na prostor iza turističkog kioska. Ne razumevajući ni reći, policajac povika: „Otkopčajkaput!\" „Tamo je bomba!\" Mansur ponovo povika naarapskom pokazujući preko platoa. Policajac se naprezao da ispod Ramatove odećenazre pojas s eksplozivom natrpanim ekserima. Ako sepotvrdi da je bombaš, pucaj da ga usmrtiš. Taktika kojaisključuje upozorenja spasla je na desetine života ispredkafanica u Ulici ben Jehude i u telavivskim tržnimcentrima. Ali policajcu je nešto govorilo da ne puca.„Prevodioca!\", povika policajac i dalje držeći Mansura nanišanu. „Smesta mi dovedite prevodioca!\" Petnaest metara iznad njih, Saladin je posmatraometež usred platoa. Stajao je iza zatamnjenog stakla,ugrañenog u srednjovekovni prorez za strelce na južnomkraju zapadnog zida Brda. Nalazio se u administrativnojkancelariji Islamskog muzeja, ali će, zahvaljujućipogledu koji se odatle pruža na plato, moći da vidi kadblagajna eksplodira. Posmatrao je kako Ramat mašerukama pokušavajući da se sporazume sa izraelskimpolicajcem.

Saladin pogleda na sat. Preostao je još jedan minut.Previše vremena. Ako policija spreči eksploziju ispodblagajne, detonacija ispod Brda Hrama odjeknuće skorokilometar unaokolo. Meñunarodni incident. Saladin tonije mogao da dozvoli. Roñače, za ovo si sam kriv. Odmaknuo se od prozora i glavom dao znakonižem, debelom muškarcu u zelenom kariranomdžemperu. Iz kofera postavljenog polstirenskom penommuškarac izvadi dugu crnu snajpersku pušku dragunovkalibra 7,62 milimetra, s crnim čeličnim kundakom ioptičkim nišanom. Opušten kao da samo želi daodškrine prozor ne bi li ušao svež vazduh, niskimuškarac je na duboki kameni prozorski prag spustiocrni prigušivač i nosač prednjeg nišana. Izoštrio je slikuna teleskopskom tražilu, pa u sveščići postaviomatematičku jednačinu da izračuna uticaj vetra inagiba. Promenio je uvećanje s tri na devet puta i krozoptički nišan ugledao mladež na Ramatovom vratu. Policajac je posmatrao Ramata. „Šta pokušavaš dami kažeš!\", vikao je. „Je li bomba postavljena na plato?\" Ramat klimnu glavom, vičući na arapskom dok jekažiprstom pokazivao u pravcu blagajne za turiste. „Tamo, pored turističkog kioska?\" Bez ikakvog upozorenja - policajac je načas čakpomislio da mu je sopstveni pištolj slučajno opalio -metak prolete Mansuru kroz vrat. Mansur se obemašakama uhvati za krvavi otvor, očiju razrogačenih odužasa, šišteći kroz novu rupu u vratu. Krv je šikljaladok je jezivo krkljao nagonski pokušavajući da udahnevazduh. Policajac smesta shvati šta se dogodilo. „Tzalaf\",viknu. Snajper! Srušivši se na kolena, Mansur vide kako policajackleči pored njega i pokušava da mu dodatnim pritiskomzaustavi krvarenje iz vrata. Ali Ramat je i daljeizbezumljeno pokazivao na turistički kiosk. Policajacpojuri u tom pravcu, dovikujući turistima da napuste

čitav severni kraj platoa. Desetine tinejdžera pobegošeostavivši sve stvari za sobom. Policajac se trkom vrati do Ramata, opetpokušavajući da mu zaustavi krvarenje. Preblizu smoblagajni, govorile su Ramatove oči. „Idi\", tiho zakrklja. „Molim te.\" U ruci mu je stajaootvoren džepni sat - osam sati. Ramat je sada sam ležao na evakuisanom platou. Ublagajni se bela svetlost rasprsnu kao sijalično vlakno,prozori zasvetleše poput divovske svetiljke dok se metalsavijao upolje, a konstrukcija izobličavala i širila. Takoje izgledao i poslednji trenutak Ramatovog života. Rekapolomljenog stakla slivala se preko njega nalik blistavomtalasu. Ramat sklopi oči pred poslednjom slikom, nakojoj je u naručju držao svog sina dok ga zapljuskujutalasi u Gazi. 67 Emili i Džonatan su išli uzanom stazom u jarkoosvetljenoj dvorani, leñima pribijeni uza stenoviti zid.Džonatan pogleda dole. U odnosu na pod dvoranemorali su biti na visini ravnoj petospratnoj zgradi. Emili je fotografisala nalazište. „Sa slikanjem je gotovo, Em. Imaš fotografije zasastanak Odbora za svetsku baštinu\", reče Džonatan.,,A sada hajdemo odav...\" Iznenadni povik na arapskomprekide ga u pola reči. Na drugom kraju staze sredovečni stražar iz Vakufavikao je na njih uperivši kalašnjikov pravo u Džonatana. „Šta kaže?\" upita Džonatan. „Da si pas koji je zašao u tuñ posed\", reče Emili. „Mogao je to i lepše da kaže\", reče Džonatan laganopodižući ruke uvis. Mukla grmljavina zatrese zidove dvorane. S visokogstropa padala je prašina. „Detonirali su\", reče Emili.

Podrhtavanje se pojačavalo i stražar spusti puškuda bi se pridržao za ogradu. Emili i Džonatan sepogledaše pitajući se hoće li skela izdržati vibracije.Hoće li i Brdo izdržati?, pitala se Emili. Znala je da su uprošlosti zemljotresi zatrpavali tunele i velike dvoraneispod Brda Hrama i da je Izraelsko nadleštvo za starinejavno upozoravalo da bi neprestano nezakonitoiskopavanje moglo oslabiti Brdo do te mere da bi se i nanajmanje podrhtavanje čitavo moglo urušiti i progutatiKupolu na steni. Odozdo, iz tunelskog otvora, prasnu oblak kamenjai smrvljenog krečnjaka. Gumena podloga popusti i uleteu dvoranu. Za njom se valjala magla prašine, koja prekripod dosežući sve do ogromnih točkova buldožera. Velikiventilatori oblak poteraše u stub. Stražar je podigao pušku i petljao s ureñajem zaradio-vezu vičući brzo na arapskom. „Vidiš li stepenice?\", tiho upita Džonatan. Brzo jepogledao šest nivoa drvenih stepenika što su sa skelevodili do dna dvorane. „Džone\", prošaputa Emili, ne mogavši da odvojipogled od kalašnjikova u stražarevim rukama, „onajčovek je uperio pušku pravo u tebe.\" „Za trenutak više neće moći da nas vidi\", odvratiDžonatan. Oblak prašine, stvoren eksplozijom, brzo sedizao prema njima. Emili već nije mogla da razaznasopstvene cipele. „Ventilatori podižu prašinu ovamo.Dole se u dvorani već raščistilo. Možemo se dokopatitunela.\" ,,A ukoliko je crtež u Rimu tačan\", reče Emili,zakašljavši se od prašine, „taj tunel...\" „Dovodi nas pravo do Siloamske banje izvangradskih zidina\", dovrši Džonatan. „To je isti put kojimje Josif išao pre dve hiljade godina.\" Muškarac s kalašnjikovom je sada sasvim nestao uoblaku prašine. „Idemo\", reče Džonatan nadglasavši stražarevu

viku. „Duboko udahni, Emili.\" Ako budem mogla, pomislila je već se gušeći odprašine. Brzo su išli aluminijumskom stazom i Džonatanstavi Emilinu ruku na ogradu. Na odmorištima sumenjali mesta dok ne stigoše do dna dvorane. U Džonatanovim plućima gotovo više nije bilokiseonika i mučio se da zadrži dah. Znao je da i Emiliponestaje vazduha. Osećao je kako joj stisak sve višeslabi dok ju je vodio oko žutog trupa teške mašinerije.Džonatan je sledio zvuk vakuumskih generatora i baškad je hteo da skrene, prašina se raziñe i sasvimnestade. Duboko su disali žureći tunelom, pored zidova sazamršenim natpisima iz asirske ere. Za Emili je bilobolno što mimo njih mora da projuri. Znala je da je tojedinstvena prilika u životu da u Brdu vidi originalnenatpise iz vremena Prvog hrama. Kako su odmicalitunelom, na zidovima su videli oštećenja od detonacije,a hodnik je mirisao na spaljen kamen. ,,I evo zašto su ovde detonirali\", reče Džonatan ipokaza na masivnu bronzanu kapiju koja je odeksplozije spala sa šarki i ležala ukoso izmeñu zidova.Dok se provlačila ispod kapije, Emili je naizmeničnoosećala bes zbog uništavanja i divljenje prema veličinikapije i umešnosti s kojom je izrañena. Prošavši ispod kapije, na zidovima ugledaše složenereljefe. Prikazivali su otvorene dlanove s delimičnoraširenim prstima. „To je obeležje svešteničkog blagoslova\", reče Emili.„Ovaj hodnik su koristili kohanim.\"*( Hebr.: kohanim -sveštenici; oblik jednine glasi kohen. (Prim. prev.)) Hodali su u tišini, misleći ne samo o svetosti mestana kojem su, već i o mogućnosti predstojećeg otkrića. Sasvakim korakom bližili su se istini. Džonatan je biotoliko uzbuñen da je načas prestao da sumnja. Može liovo biti mesto gde su sveštenici sakrili menoru iz

Tabernakula? Sledeća prostorija bila je okrugla i nevelika,prečnika šest metara, zasvoñene tavanice. Eksplozija jeuništila pilastre, ali su izlomljeni ostaci jasno govorilikoliko su zidovi bili ukrašeni. „Ovo je podzemno svetilište\", reče Emili. „Sudeći pošarama, iskopano je u osmom veku pre naše ere, u dobaPrvog hrama.\" „ A sedam stotina godina kasnije, u doba Drugoghrama, sveštenici su ga verovatno koristili kao tajnuodaju.\" U središtu prostorije su tri visoka stepenika,izdubljena u jednom jedinom bloku jerusalimskogkamena, vodila do ravne prazne platforme. Džonatan jeimao utisak da je tu nekad stajao veliki predmet. Tri stepenika, pomisli Džonatan prisetivši seČandlerovih reči. Prvosveštenik se peo uz tri stepenikada bi dosegnuo žiške menore. „Menoru su ovde krili za vreme opsade\", reče, punstrahopoštovanja. Pokaza na strop pocrneo od dima. ,,Aovde su održavali plamen.\" Idući prema najvišem stepeniku, osvetli gabaterijskom lampom. „Evo natpisa.\" „Od zarobljenika do usta Rima\", prevodio je, ,,azatim je na hebrejskom napisano ime Yoseph*( Odhebrejskog imena Yosef ili Yoseph (Josef) izvedeno je grčko Iosephus,a zatim latinsko Josephus, koje se u srpskom transkribuje kao Josif.(Prim. prev.)) što je, otkako je latinskom pismu u šesna-estom veku pridodato slovo j...\" „Josif\", dovrši Emili.\" Džonatan potvrdno klimnu glavom.

„Ime mu je još bilo Josef u vreme razaranja Hrama.Promenio ga je u Josif tek nakon što je dobio rimskagrañanska prava, posle rata.\" „Ali u prvom veku Josef nije bilo retko ime uJerusalimu\", reče Emili. „Po čemu znamo da je ovo čovek koji je postaoJosif?\" „Po tome što je Josifu ovih pet reći bezmalo zapisaoautobiografiju. 'Od zarobljenika do usta Rima.' Jednogtrenutka Josif je zarobljen i utamničen, a već sledećeg jevrhovni pregovarač Rimskog carstva.\" „Pregovarao je u ime Rima?\" ,,U autobiografiji opisuje svoje pokušaje da zastupaTita u pregovorima s Jerusalimom. Vojni čelniciJerusalima pristali su da pošalju izaslanika koji će pougledu biti ravan Josifu. Dok je Josif čekao predkapijama Jerusalima da se s njim sretne\" - Džonatanzastade - „pustili su svinju.\" Emili se nasmeši. „Pretpostavljam da ti pregovorinisu protekli najuspešnije.\" „Josif to i nije očekivao, makar potajno nije. Ali zajavnost je bio rimski pregovarač. Doslovce, ‘glasnikRima'.\" „No znajući tebe, pretpostavljam da se tu krije jošneko značenje.\" „Toliko sam predvidljiv, a?\" - osmehnu seDžonatan. „Tačno je, mislim da nam Josif nije ostaviosvoju biografiju samo da bi rekao ko je on. To je mogaoučiniti i drugačije. Mislim da nam govori gde je mesto nakoje je potom odneo menoru.\" Emili je zurila u natpis, a zatim se naglo ozari.„Ostija\", reče. „To je geografska odrednica. Ostium neznači 'usta'. Ovo se odnosi na Ostiju, staru rimsku luku!Luka se zove Ostija, a nazvana je tako zato što se nalazina ušću Tibra u Sredozemno more.\" ,,A captivo se ne odnosi samo na Josifa kaozarobljenika, već i na relikviju. Na menoru\", dodade

Džonatan. „Menora je bila opkoljena, zarobljena, sve dokje neko nije krišom izneo ne samo s Brda, već izJerusalima.\" ,,I odneo je u rimsku luku\", reče Emili razrogačivšioči i pri samoj pomisli na razmere drevne operacije. „Josif je znao da u izgnanstvu samo sveštenik možeda održi plamen\" kaza Džonatan, jednako zapanjenotkrićem. „Morao ju je nositi sa sobom.\" 68 Okrenut prema ostacima vile Torlonije, Profeta jestajao u Ulici Nomentana. Iza njega su karabinjerskavozila radila u mestu pred visokom kapijom naizgledopustelog i zapuštenog parka. Mračno zdanje jedva sevidelo u jutarnjoj magli. Rufio je stajao pored Profete iposmatrao imanje. Korov je carevao nekad urednimvrtom usred kojeg se nalazila napuštena oronula vila. „Prema policijskom izveštaju\", reče poručnikBrandizi, „Džonatan Markus je pre sedam godinaiskopavanja vršio tamo.\" Pokazao je mesto pored vile. „Izgleda kao kuća duhova\", reče Rufio. ,,I jeste\", uzvrati Profeta. „Političkih duhova, unajmanju ruku. Musolini je vilu konfiskovao kao svojuprivatnu rezidenciju, a za vreme nemačke okupacije tusu 1943. živeli oficiri SS-a.\" „Takvi vlasnici baš i ne služe na čast\", primetiBrandizi. „To objašnjava zašto je grad dozvolio da vilapropada. Rim je i dalje probirljiv kad odlučuje koje ćedelove svoje prošlosti očuvati.\" „Gde su grobnice, comandante ?.\" „Svuda oko nas. Ispod nas se grobovi pružaju nadužini od trinaest kilometara.\" „Trinaest kilometara?\", iznenadi se Brandizi. „Područja izvan drevnog Rima bila su ogromnigradovi mrtvih\", uzvrati Profeta. „Preko njih su na kraju

podignute palate i ambasade.\" Jedan stražar otvori kapiju vile. „Comandante, možda gubimo vreme\", reče Rufio.„Zašto smo ovde?\" Brandizijev voki-toki se oglasi. „Policajac je upravopronašao nekakav iskop u dnu vile\", Brandizi preneseProfeti. Približavali su se iskopu idući kroz opustele vrtovekoji su podsećali na mračnu šumu iz bajke. Crnamahovina zastirala je stazu ka vili. Iz zemlje je štrčalabela grobnica, ne viša od oltara, kojoj je nedostajalajedna mermerna stranica. „Gledajte ovo\", reče Brandizi, uperivši baterijskulampu udesno. Rov, dubok šezdeset centimetara, bio jeiskopan duž grobnice, gde je sasvim zarñala ceviščupana iz zemlje, pa se video polomljeni spoj cevi. „Možda su radnici iz gradske službe popravljali ceviz koje curi gas\", reče Rufio. „Ovo, poručnice, nije delo gradske službe.\" Profetakleknu na travu. „Neko je jedinjenjem kiseline premazaonadgrobni spomenik kako se natpis ne bi mogaopročitati.\" Profeta uperi baterijsku lampu na unutrašnjostgrobnice. Smesta je prepoznao unutrašnju odaju sfotografija koje je snimio profesor Čanari. Iz sredineodaje nedostajao je stub u kojem se nalazila ženanañena prethodne noći u skladištu. U odaji je ležalagornja polovina stuba, isečena na komadiće. „Dakle, ovde su je pronašli\", reče Profeta, a glas muodjeknu odajom. „Koga?\" „Ženu koju smo otkrili u skladištu\", odgovoriProfeta, pa pokaza na bledi natpis na mermeru,delimično obrisan: „Sepulcrum Berenices Reginae\". Grobprinceze Berenike. „Njeno ime objašnjava neobičnu sahranu. Bila je toBerenika, poslednja jerusalimska princeza.\"

Dok je izlazio iz grobnice, Profeta ugleda dokaz kojinije očekivao da će naći. U vlažnoj travi ležao jeneizbeljeni papirić, natopljen višednevnom kišom. Papir za uvijanje cigareta. Poručnik Rufio nije primetio kad je Profeta papirićstavio u džep. 69 Emili začu korake u hodniku. „Onaj stražar nam sepribližava.\" Povike nadjačaše meci koji su udarali o zidove. „Idemo\", reče Džonatan. Ali i dok su trčali, Emili se divila činjenici da je ovajtunel potvrda priče o Jezekijinom tajanstvenom izvoruvode u vreme asirske opsade. Samo je pitanje vremenakad će Saladin i ovo uništiti, pomislila je. „Čuješ li?\", upita Džonatan, korak iza nje. „Znam, stražari se sve više približavaju\", uzvratiEmili. „Mislim na vodu\", reče Džonatan. Oboje stadoše.Zvuk podzemnog toka jasno se čuo. „Mora da smo blizuizvora.\" Uperio je snop baterijske lampe u prostor prednjima. Od kraja hodnika delilo ih je svega desetakcentimetara. Emili je bila toliko blizu ivice da joj je jednanoga već zadirala u tamu. Iza ivice tunela, pod svetlošću Džonatanove lampe,videla se čudna šuma belih puzavica što su se spuštaleodozgo. „To je korenje maslina iz doline iznad nas\", objasniEmili. „Neka stabla stara su preko hiljadu godina.\" Sada su se iza Džonatana i Emili već videliskakutavi snopovi baterijskih lampi koje su nosilistražari. „Korenje mora da je pratilo nivo vodenog toka kojise vekovima spuštao\", reče Džonatan. „Možemo se niz

njega spustiti do vode pomažući se zidom.\" „Da se spustimo ? \", zapanji se Emili. „Ovo korenjene može da izdrži našu težinu.\" Pored njih prozvižda metak. „U redu, prvo ti\", reče Emili. Džonatan posegnu za žilama maslinovog stabla, alisu one bile predaleko od ivice tunela. Skočio je i zgrabioisprepleteno korenje čvrsto se držeći dok se ljuljaoizmeñu zidova okna. Korenje je bilo iznenañujuće suvo ikrto, i osećao je kako se napinje pod njegovom težinom.Ali bilo je dovoljno jako da ga izdrži. Skliznuo jepetnaestak centimetara niza žile i napipao izbočinu usteni na koju je preneo težinu nogu. „Sad ti!\", doviknuo je Emili. „Skoči iznad mene!\" Emili se baci prema korenju. Obema rukamazgrabila je isti izdanak kao i Džonatan, na čija je ramenaoslonila stopala. „Ne pomeraj se\", prošaputa Džonatan. „Tačno suiznad nas.\" Odozdo su čuli huk brze vode. Baterijske lampestražara bile su svega metar-dva iznad njih. Stražari susada vikali meñusobno se optužujući što su krenulipogrešnim tunelom. Džonatan i Emili su nepomično visili u mraku.Jedino što se čulo bilo je pucketanje korenja koje je -zasad - podnosilo težinu njihovih tela. „Neće izdržati.\" Emilin prestravljeni šapat jedva dase i čuo. Neke žile popucaše, usled čega Emili iDžonatan skliznuše nekoliko obeshrabrujućihcentimetara niže. Stražari Vakufa stajali su na iviciponora, šarajući snopovima baterijskih lampi po tami,ali ne i ispod ivice tunela gde su se Džonatan i Emilinjihali na korenju. Džonatan začu kako korenje pucketa, pa pogledauvis. Sada su visili o jednoj jedinoj žili. Mora da je i neki od stražara čuo isti zvuk pošto jeuperio lampu preko ivice i ugledao ih kako vise. Ali

stražar nije imao vremena da išta učini. Žila puče prasnuvši kao prut što se lomi. I kaobreme, njihova tela, uvijajući se, padoše u bezdan. 70 Svega nekoliko sekundi nakon eksplozije na platouZapadnog zida, crni blindirani mercedes sazatamnjenim prozorima i palestinskim tablicamazaustavi se ispred Kapije Damask. Mladi bradati mulaiskoči i otvori čelična vrata mercedesa, ojačanapolietilenom. Saladin se smesti na zadnje sedište,opremljeno posebno prilagoñenim satelitskimterminalom ViaSat za protok podataka, kao i satelitskimtelefonom, velikim poput prvih modela mobilnihtelefona. Saladin se zagleda u ekran, preko kojeg jedobijao živi prenos s video-kamere u tunelu gde jeizvršena eksplozija. Izraelska policija već je zatvarala područje okoStarog grada - prema standardnoj proceduri posleterorističkog bombaškog napada - i Saladinov trenutniodlazak bio je neophodna mera predostrožnosti. Ostija, razmišljao je Saladin. Automobil se uputio prema granici u Gazi. Saladinje u jednoj ruci držao mobilni telefon, a u drugojiskrzanu kožnu knjižicu s beleškama koje je njegov dedavodio čitavog života. Da je veliki muftija samo znaoključnu informaciju koju je njegov unuk upravo otkrio,zaprepastio bi se podjednako kao i tehnologijomzahvaljujući kojoj su na ekran računara pred Saladinompristizali podaci. „Nastavite da tragate za drugim natpisima\", rečeSaladin. „Moramo biti sigurni da se nalazi u Ostiji.\" Saladin je na ekranu razaznavao neravnekrečnjačke zidove odaje pod ljubičastom svetlošćureflektora. Ukaza se i tajna kapija, od eksplozije poleglaukoso izmeñu zidova prolaza.

„I dalje smo u kružnoj prostoriji, šeiče\", začu seglas čoveka iza kamere; on je iskrivi kako bi prikazaoodaju. Veliki kameni blok stajao je ispod središta stropa.U kamenu su bile izdubljene stepenice. „To je jedininatpis u odaji.\" „Ponovo ga pokaži.\" Kamera se približi kamenu, ali zbog svetlosti koja jepadala pravo na glatki krečnjak, natpis je na ekranu bionečitljiv. „Priguši svetlost reflektora\", mirno reče Saladin, alimu je glas odavao nestrpljivost. Pošto je svetlost oslabila, natpis se ukazao jasno,baš kao što ga je video minut ranije. A Captivo ad Ostia Romae. Dakle, menora nije ispod Jerusalima. Saladin jegodinama naslućivao genijalnost Josifovog plana ipripremao se u skladu s tim. Sada je pozvao broj u Parizu. Preko automatskogsistema za razmenu poruka povezao se sa svojimmobilnim telefonom u Rimu. Kad je veza uspostavljena, Saladin izusti jednujedinu reč. „Ostija\", izgovori u satelitski telefon. „Video si natpis? Jesi li siguran?\", upita uznemireniženski glas. „Jesam, u Ostiji je. Kada stiže avion?\" „Za četrdeset minuta. Na granicu u Gazi, baš kaošto si zahtevao.\" „Iskopavanje moram izvršiti danas. Smesta su mipotrebne mape.\" „Ostija obuhvata bezmalo pet kilometara\", uzvratiglas. „Kako ćeš znati gde da kopaš?\" „Josif je položaj menore otkrio u jednoj rečenici.\" „Ali da bi video renesansne primerke Josifovih delatrebaće ti Sala Consultazione Manoscritti u Vatikanskojbiblioteci.\" „Informacija koja mi treba nije u Vatikanskoj

biblioteci\", odvrati Saladin, „već u arhivu Velike rimskesinagoge.\" 71 Džonatan se prevrtao kroz crnu prazninu, dubokušest metara, a zatim nogama uleteo u gusti slojžabokrečine. Gotovo da nije mogao ni da mrdne ruke odalgi, ali je noge slobodno pomerao i gazio kroz vodu.Kroz pukotinu je tanana zavesa dnevne svetlostiobasjavala pećinu. „Emili!\", povika Džonatan. Jedna šaka ga čvrsto zgrabi za ruku, pa se onnaglo okrenu. Lica prekrivenog gustim bičevimažabokrečine, Emili je izronila pored njega. „Korenje će nas izdržati, je li?\" Emili lagano zavrteglavom. Obrisao joj je alge s obraza. „Jesi li dobro?\" „Dobro? Luñak s kalašnjikovom je deset metaraiznad nas, a ja ne vidim izlaz odavde. Preterala bih kadbih rekla da sam 'dobro'.\" S mukom su koračali kroz glib i ispeli se na uzanuizbočinu u steni na suprotnom kraju pećine. Emili seokliznu i sa izbočine sruši kamen u vodu. „Ako bismo se možda uzverali uz ovo korenje...\"zausti Džonatan, ali zaćuta zureći u kamen koji seskotrljao u vodu i sad propadao kroz mulj. Voda je bilablistavoplava, kao da je odozdo osvetljena. Džonatan je kao omadijan piljio u vodu. „Zašto voda blista?\" „O čemu pričaš? Ne može da bli...\" - Emili spustipogled. Usplamteli plavi sjaj uzdizao se u obliku kamenakoji je razvejao alge. Izgledalo je kao da su u nekombanjskom bazenu sa skupom rasvetom. Džonatan skloni još gliba s površine. Voda je bila

izrazito plava. „Zašto je ovakve boje?\" „Mora da ispod vode postoji otvor kroz koji dopiresvetlost.\" Džonatan se okrenu prema Emili. „Moraćemoda otplivamo kroz taj otvor.\" Džonatan je zavrnuo natopljene rukave kako bilakše plivao. Emili ga zgrabi za ruku. „Džone, ne znamo ni kuda vodi!\" Iza njih se iznenada začu pljuskanje vode. „Stražari Vakufa spuštaju konopce\", rečeDžonatan. Povici na arapskom i udarci pištolja o stenusve su se glasnije čuli. Emili s nelagodom pogleda u vodu. „Al tre si parteT ?\" reče. Dakle, na tri? Džonatan potvrdno klimnu glavom. „Udahniduboko. Prati me do dna.\" „Jedan.\" Snop baterijske lampe lagano je prelazio površinomvode, a zatim ih osvetli. Začuše pobedonosni uzvikstražara Vakufa. „Dva\", reče Emili stežući Džonatanu ruku.Pogledaše u crnu vodu. „Tri!\" Oboje zaroniše i zaplivaše prema svetlosti, svedublje u mirnu vodu što ih je obavijala. Šljapkanjestražara Vakufa iznad njih činilo se kao da jekilometrima daleko. Svetlost pod vodom blistala je svejače, menjajući se od ljubičaste modrine do pastelnogoblaka dok im je pritisak u ušima rastao. U steni pridnu ugledaše šupljinu, blistavi krug, tek toliki da tudamogu da proplivaju. Emili prva krenu u plavu svetlost.Džonatanu je košulja lebdela oko tela dok je za Emiliplivao kroz otvor, snažno zamahujući uvis. Svuda okosebe ugledaše najsavremenije podvodne cevastesvetiljke.

72 Turistička grupa južnjačkih baptista, pripadnikakongregacije Dolina duša, koji su doputovali izHilsboroa u Zapadnoj Virdžiniji, posmatrala je spokojnupovršinu podzemnog jezerceta pred povratak u autobusopremljen klima-ureñajima, parkiran ispred ulaza uJezekijin tunel. Nakon kratke molitve u tišini pastorDžosaja Brigens, živahni propovednik ove grupe, poveoih je u mračni tunel na čitanje psalama uz sveću.Vernici su sa strahopoštovanjem zaćutali predpodzemnim izvorom gde je, prema Jevanñelju, Isusiscelio slepog čoveka. Unjkavim glasom, svojstvenimžiteljima Zapadne Virdžinije, sveštenik je gromko čitaopsalam devedeset prvi. ,,I naučimo od ove tihe vode\", reče. Njegova pastvaje pobožno gledala neverovatnu plavu vodu, stojeći nanajdaljoj tački dozvoljenoj turistima u drevnom tunelu. „Neka ova voda\", uzviknu sveštenik, „svoj mirpronese Izraelom, neka njen spokoj...\" Kao na znak, nepomična površina vode rasu se kaoslomljeno staklo. Džonatan i Emili izroniše, izbezumljeno udarajućipo vodi, žudno udišući vazduh. Vernici Doline duša zaprepašćeno su gledali. Mnogivrisnuše, a neki padoše na kolena uzvikujući: „Aleluja,oče!\" Džonatan i Emili doplivaše do obale. „Sveta Marijo i Josife!\" kriknu propovednik. Džonatan se uljudno osmehnu. „Pa, nismo baš.\" 73 „Je li tunel ka Gazi i dalje otvoren?\", upita Saladinvozača. Znao je da su u nedavnim izraelskim upadimaotkriveni mnogi tuneli koje su njegovi ljudi godinama

koristili za prelazak granice izmeñu Gaze i Izraela. „Jeste, šeiče\", uzvrati vozač, mladi mula. Zaustavioje automobil pored puta, uz napuštenu tezgu za prodajuvoća. Izbledeli znak, na kojem je na arapskom pisalo dase nude sveži narovi, klepetao je na pustinjskom vetru.Vozač na GPS ureñaju proveri nalaze li se na dobrommestu, okrenu se i važno klimnu šeiku. Saladin je tumorao da proñe kroz sistem tunela da bi stigao u Gazu.S druge strane će ga čekati avion kojim će odleteti uRim. Tezga za prodaju voća bila je udaljena sto metaraod prve u nizu ograda od trostruke bodljikave žicepostavljenih izmeñu te tačke i Pojasa Gaze. Ispod vozačkog sedišta mula izvadi stari pištolj.Izašao je iz vozila i prišao tezgi. Trenutak kasnije sevratio i otvorio zadnja vrata automobila. „Tunel je bezbedan, šeiče\", reče na arapskom. Saladin priñe tezgi. Pomerio je bočnu drvenustranicu i zakoračio u tezgu. Sagnuo se i podigao deopatosa pod kojim se nalazio otvor tunela zakrijumčarenje oružja. Skliznuo je u tunel i vratio daskuna otvor. U tunelu je bilo zagušljivo i mirisalo je namokar cement. Saladin krenu tunelom pipajući po mraku. Tunel jebio dobar, visok, pa je u hodu morao tek neznatno da sepovije. Znao je da trgovci oružjem kopaju najbolje tuneleizmeñu Gaze i Izraela. Prolazeći ispod visokog betonskogzida koji deli Gazu od Izraela, čuo je kako izraelskivojnici iz pogranične patrole ćaskaju na hebrejskom. Izlaz iz tunela nalazio se dvesta metara dalje, uPojasu Gaze. Saladin je stigao do kraja i uspeo se lestvama u jošjednu kućicu pored puta. Izlazeći, vide da ga čekaautomobil - stari model BMW-a, čija se bela bojaljuštila, a svetla bila slabije vidljiva zbog vetrom usko-vitlanog peska. Saladin uñe na zadnje sedište. Automobil je išao na jug dok nije stigao do granice

Gaze sa Egiptom. Saladin izañe iz kola i provuče se krozotvor isečen u električnoj pograničnoj ogradi. Potomkrenu opustelim delom ispucalog asfalta odakle je videorep tamnoplave cesne tipa citation x sa egipatskomvojnom dozvolom. Saladin je iz velike zbirke jednogiranskog šeika odabrao upravo ovaj avion ne samo zatošto je zahvaljujući dvostrukim hidrauličnim motorimanajbrža civilna letelica na svetu, već i zbog toga što letina visini od petnaest kilometara i stoga je nevidljiv zagotovo sve radare. Pilot cesne umalo nije odustao odsletanja pošto se pustinjski vazduh usled olujnog vetrasvuda naokolo preobrazio u gustu narandžastuizmaglicu. Idući prema avionu, Saladin rukavom zaštiti lice odsnažnog naleta vetra. Uz aluminijumske stepenice uavion se uspinjao u pratnji muškarca čvrsto umotanogkufijom. „Nepuna tri sata do našeg dolaska u Rim, šeiče\",muškarac je vikao na vetru. „Ekipa već radi u Ostiji.\" 74 Džonatan i Emili su čekali u kancelariji Ejlat Segevu Rokfelerovom muzeju. Na sebi su imali belekombinezone koje je Ejlat donela iz konzervatorskelaboratorije dok im se odeća sušila u mašini upodrumu. Ejlat ih je naterala da popiju topao čaj, asama je iz muzejske biblioteke donela arheološku mapuOstije koju je sad raširila na svom radnom stolu. »Ako ste u pravu, pomislite samo na pripreme kojeje Josif morao obaviti da bi nešto veliko kao što jemenora krišom odneo u Rim\", reče Ejlat. Kaoobaveštajni taktičar u duši, morala se diviti obimu takvedrevne logističke operacije. „Josif je u svojoj istoriji zapisao da je preživeobrodolom\", reče Džonatan. „Brodski teret je navodnoizgubljen, ali...\"

„... ali to je možda bilo savršeno pokriće da se teretprebaci u luku izvan Rima\", dovrši Ejlat. „Ali ako je menora u Rimu, zašto bi Josif navodionekog da ide u Jerusalim i to tamo sazna?\" ubaci seEmili. Jevreji od drugog veka nisu mogli ni da kroče uJerusalim koji su zauzeli Rimljani. „Upravo zato je Josifov plan briljantan\", rečeDžonatan. Ustao je sa stolice i koračao gore-dole, baškao što je, Emili se priseti, radio u biblioteci Akademije.„Obelodanjujući da je konačno mesto gde se menoranalazi ispod Brda, Josif je nastojao da osigura ponovnouspostavljanje vlasti svojih potomaka nad Jerusalimom.Menora bi, kad je nañu, smesta mogla opet služiti svojojobrednoj svrsi. Ali ako njegovi potomci pronañu menorui dalje u izgnanstvu u Rimu, ne bi imali svetilište u kojebi je stavili. Ne zaboravite, govorimo o trideset četirikilograma čistog zlata. Pohlepa bi za menoru bilajednako opasna kao i rimska opsada.\" „I Josif je znao da je Ostija jedino mesto na kojemože dopremiti menoru\" reče Emili. „U tu luku su sevratili svi rimski brodovi posle osvajanja Jerusalima.\" Emili se nagnu nad mapu na Ejlatinom stolu.Ostija, pomisli, od svih mesta na svetu. Znala je koliko jeuzbudljivo bilo ponovno otkriće Ostije u devetnaestomveku. Ispod desetine metara blata i mulja arheolozi suotkrili njene popločane ulice, kupatila u mozaicima ifreske u krčmama, što je sve bilo očuvano u meri u kojojse moglo nadmetati s Pompejima. „Jesu li vaši izraelski timovi išta radili u Ostiji?\",Emili upita Ejlat. Ejlat brzo pogleda fotografiju iznad svog stola nakojoj je slikana u vojničkoj uniformi. „Ništa što se tičearheologije.\" „Kako to mislite?\" „Početkom sedamdesetih godina dvadesetog vekasavremena Ostija je, zbog blizine aerodroma Fjumičino,bila utočište tamošnjim palestinskim teroristima.

Oktobra 1973. agenti Mosada uhapsili su petoricuPalestinaca u njihovim stanovima u Ostiji. U ormanu supronašli dve ruske rakete SA-7 i raspored letova El Ala.\" Džonatan podiže pogled s mape. „Nećete verovati\", reče podižući arheološku skicuOstije prema Emili i Ejlat. Pokazao je središnju linijugrada. „Ovde je decumanus, glavna saobraćajnica.Grana se u dijagonalni put do ove male zgrade.\" Pokazaoje na reči upisane na italijanskom. Sinagoga Antica. „Tako je, trebalo je da se setim\", reče Ejlat.„Najstarija sinagoga izvan Izraela nalazi se uruševinama Ostije.\" „Ali nije samo to čudno. Pogledajte ovamo, poredsinagoge, ovu malu susednu grañevinu s veomaneobičnim imenom.\" „Domus Fulminata\", nesigurnim glasom pročitaEjlat. „Kuća božanske vatre\", reče Džonatan. „Fulmenznači 'munja' ili bilo koja vatra koju šalju bogovi.\" „Dakle, to je bio paganski hram\", kaza Emili. „Izuzev što je okrenut ka istoku, a paganskihramovi su često gledali na zapad. A što je najvažnije,sinagoga nikad ne bi bila sagrañena toliko blizuukoliko...\" „... božanska vatra nema neko drugo značenje\",dovrši Emili. „Na primer, mesto gde se čuva svetaposuda za vatru.\" Emili se zavali u stolicu. „Briljantno\", reče. „Jeste\" osmehnu se Džonatan. „Ima li boljeg načinada se menora sačuva od Titove tajne policije nego da sesvetilištu da pagansko ime?\" 75 Držeći pod rukom svežanj žućkastih fascikli,poručnik Brandizi oprezno uñe u Profetinu kancelariju. „Comandante ?\"

„Izvolite, Brandizi\", reče Profeta ne dižući pogled. „Iz Koloseuma su nam upravo dostavili dokumentakoja smo tražili. Uglavnom su to kopije svih dozvolakojima se uz potpis načelnika arheolozima igrañevinskim ekipama odobrava pristup donjimdelovima Koloseuma.\" „Grañevinskim ekipama?\" „Svečano otvaranje skupa koji održava OdborUjedinjenih nacija za svetsku baštinu zakazano je zasutra u Koloseumu.\" „Da, primetio sam tribine za nastupe.\" „Zbog tih tribina je tim ekipama odobren pristupsevernom delu Koloseuma\", dodade Brandizi.„Razgovarao sam s Meñunaradnim centrom zakonzervaciju. U kancelariji direktorke Olivije potvrdili suda će se svečanost, kako bi se opterećenje grañevinesvelo na najmanju meru, održati samo u severnom deluKoloseuma. Taj je deo bliže Ulici Koloseum. Izgleda,meñutim, da su neki radnici u više navrata odlazili ujužni deo Koloseuma, gde nema tribina.\" „Blizu hodnika koji smo jutros otkrili\", nagañao jeProfeta. „Upravo u taj hodnik, comandante\", reče Brandizi.„Ti radnici su ulazili u iskopine kroz isti luk kroz koji jeprošla i doktorka Travija, kao što smo videli nasnimcima.\" „Hoćeš da kažeš da su pripreme za svečanostpružile pokriće za ilegalno iskopavanje koje smo otkrili?\"Profeta odloži penkalo. „Jeste li identifikovali nekogmeñu tim radnicima?\" „Još nismo, ali radimo na tome.\" *** „Comandante ?\", s vrata se oglasila poručnik Kopja.„Upravo smo otkrili dodatne dokaze na jednom listu izJosifovih rukopisa koje smo zaplenili u skladištu.\"

„Nešto u samom tekstu?\" „Ne, već izbledelu reč, zapisanu olovkom napoleñini pergamenta. Forenzičari su utvrdili da jegrafitni prah star šezdeset godina.\" „Koju reč?\" „Orvijeti\", odgovori Kopja. „Upravo smo saznali daje u pitanju prezime. Proverili smo karabinjersku bazupodataka za sveštenstvo i ustanovili da je to ime starogarhiviste odavde iz Rima.\" „Radi li u Svetom Petru?\" „Ne, gospodine\", uzvrati poručnik Kopja. „MožeOrvijeti ima drugog šefa.\" 76 Na aerodromu Ben Gurion Ejlat Segev je vodilaDžonatana i Emili službenim hodnicima prepunimizraelskih carinika u svetloplavim košuljama itamnoplavim pantalonama. Kroz hodnike odvojenepomičnim pregradama visoki diplomatski službenicižurno su pratili arapske šeike iz njihovih privatnihaviona na sastanke sa izraelskim državnicima koji -zvanično - nikad nisu održani. Džonatan je, ne bi li pristojnije izgledao, pokušavaoda zakopča sako koji se skupio. Rukavi su mu dopiralido pola podlaktica. ,,I dalje ne mogu da verujem da je moje odelostavila u mašinu za pranje rublja.\" „Alge ti se nisu slagale s kravatom\", nasmeja seEmili i pogleda mu rukave. ,,A i moderno je da ti semalo vide manšete.\" Ejlat naglo sklopi mobilni telefon i okrenu se. „Rimski karabinjeri su širom Evropske unije izdalihitne naloge za vaše hapšenje. Biće bezmalo nemogućevratiti vas u Italiju. Sve što mogu da uradim jeste da vassmestim u El Alov avion za Rim. Ako vam pomognemčak i da kročite na Fjumičino, odnosi izmeñu Izraela i

Italije bi mesecima mogli biti zategnuti. Na aerodromu uovom trenutku za vama traga verovatno četrdesetakpolicajaca.\" „Ali karabinjeri verovatno prate samo odlaske, a nei dolaske\", usprotivi se Emili. „Zašto?\", upita Džonatan. „Zato što nas karabinjeri traže meñu putnicima kojiodlaze iz zemlje. Policija ne može ni da zamisli da ijednood nas, čak i da smo napustili zemlju, namerava da sevrati.\" Izraelski stražari su s poštovanjem pozdravljaliEjlat Segev dok je provodila Džonatana i Emili kroz deoza proveru diplomatskih pasoša. Procedura je bila čak i kraća nego obično.Džonatan se nije sećao ni da su prošli kroz metalnedetektore. Viši aerodromski službenik pružio im je karte.Sedišta su im bila rezervisana kao da su u svojstvunaučnika Ujedinjenih nacija bili u poseti Izraelskomnadleštvu za starine. Džonatan se iznenadio koliko sudokumenta izgledala verno. U dnu metalnih stepenikaotvoriše se vrata, pa izañoše na pistu. „Kad ovaj avion sleti na Fjumičino, prepušteni stesami sebi. Možda nećete ni stići do Ostije!\" Ejlat Segevim se primaknu ne bi li nadglasala buku na pisti. „Kakobiste što pre izašli iz aviona, sedišta su vam u prednjemdelu! Zapamtite, kad sletite na Fjumičino, prepušteniste...\" „Znam, znam!\", Emili viknu zbog buke avionskihmotora. „Prepušteni smo sami sebi!\" Ejlat Segev klimnu glavom. Okrenula se i otišla i neosvrnuvši se. U neobičnoj tišini odeljka za prvu klasu u ElAlovom avionu, Džonatanu je u ušima i dalje odzvanjalazaglušujuća buka piste. „Posmatraj to s vedrije strane\", došapnu mu Emili,„ovo uzletanje će biti mnogo bolje od prethodnog.\"

Džonatan je na stočiću ispred sebe raširio mapeOstije, a Emili ih je proučavala. Gledajući je zadubljenuu mapu, Džonatan se setio njihovog prvog zajedničkogiskopavanja na južnoj italijanskoj obali. Bila je sredina un se

nje, „jesmo.\" Približivši se Fjumičinu, El Alov avion se spustionisko iznad Sredozemnog mora. Ribarski brodići, gozzi,brektali su duž nepravilne obale uz italijanske varošiceoivičene stenama boje meda. Jata ptica selica kružila sunad napuštenim lovištem tuna. Avion se zaustavio, a Džonatan i Emili su se, saostalim putnicima, spustili niz dugu rampu premaizlazu. Njima zdesna, ispred bescarinskih prodavnicastajala je grupa službenika aerodromskog obezbeñenja.Jedan karabinjer besramno je očijukao s mladomstjuardesom. „Kako ćemo proći pasošku kontrolu?\", upitaDžonatan. „Uz malu pomoć\", odgovori Emili. „Čiju?\" „Njenu.\" Emili pokaza na kraj rampe, gde iza rekeljudi Džonatan ugleda ženu otmenog izgleda. Žena je vrtela glavom dok joj je Emili prilazilaneubedljivo se osmehujući. Zvaničnim tonom im jeoboma poželela dobrodošlicu, uglavnom zbog službenikaza proveru diplomatskih pasoša koji su stajali pored nje. „Pretpostavljam da nijedno od vas nema prtljag\",reče direktorka Žaklin Olivije. 77 Na zadnjem sedištu lanče sedan s marokanskimdiplomatskim tablicama, Saladin se bližio Aurelijevimzidinama koje su okruživale centar Rima. Znao je da subedemi od cigle, podignuti u trećem veku, nekad štitiliRim od napada germanskih plemena sa severa, pa jećutke uživao u sopstvenom uspešnom napadu dok jeautomobil nadirao kroz zidine prolazeći ispod slavolukakoji se sada uzdizao nad ulicom s dve kolovozne trake.Kola su išla niz Lungotevere dei Sangalo i zaustavila se

uz Fabricijev most. Saladin zakorači na kišu preko puta Velike rimskesinagoge. Ne žureći, išao je kamenim pločnikom poredpolicajaca koji su pod kišobranima ćaskali ispred glavnekapije sinagoge. Od sinagoge se udaljio i skrenuo usporednu uličicu pored Trga Činkve Skole. Njegovi ljudisu prethodne nedelje, dok su izviñali po Getu, olabavilirešetku slivnika. Saladin je podiže i spusti se u čeličnitrup odvodnog tunela - odatle se moglo ući u Velikusinagogu, a nijedan od četvorice policajaca nije znao dato mesto treba zaštititi. Jedna Josifova rečenica, mislio je Saladin dok jeuzbuñen sve brže koračao tunelom. Jedna Josifovarečenica će mi otkriti gde se u Ostiji nalazi menora. Saladinov ovdašnji operativac mesecima jeiznajmljivao stan u jednoj od preostalih trošnih zgradanaspram sinagoge. Pre svega nekoliko minuta preneo jeSaladinu da je najvredniji artefakt u Getu upravo stigaou arhiv - Moze Orvijeti, arhivista lično. Saladin je iz odvodnog tunela ušao u nivo ispodpodruma sinagoge i primetio sveže tragove koraka uprašini pored rezervoara za naftu. Prateći ih, prošao jekroz vrata do spiralnog stepeništa što vodi do kupolesinagoge. Opipao je pištolj ispod kaputa. Prikradao se stepeništem ka tornju sinagogeosećajući se kao da je već bio tu. U zgradu nikad nijeušao, ali je to osećanje povratka za njega bilo premetafizičko. Saladin se toliko poistovetio s misijom svogdede, toliko duboko proživljavao priče što suprepričavali pomoćnici velikog muftije - oni koji su,preselivši se s njegovim dedom u Bagdad, izbeglisuñenje ratnim zločincima u Nirnbergu - da je osećao daje on, Saladin, taj koji se pre više od šezdeset pet godinapopeo ovim stepenicama i suočio sa Orvijetijem 1943.Starci u Bagdadu često su mu govorili koliko nalikujenjihovom pokojnom voñi. Njegova žestina, pa i crte lica,podsećale su na velikog muftiju.

Saladin stiže na vrh stepeništa i zastade naotvorenim vratima arhiva. Na trenutak ga niko nijeprimetio. I upravo tada istinski je spoznao vrednost, čakpoštovao, ovog starca koji sedi za središnjim stolom,možda baš na mestu gde ga je zatekao i veliki muftijapre toliko godina. Osetivši da neko stoji na vratima,Orvijeti mahnu rukom i ne dižući pogled sa svog štiva.Trebaće mu trenutak da označi mesto gde je stao ilagano odgurnu stolicu kako bi ustao. Orvijeti najzad podiže glavu i pogleda posetioca.Godinama se sećao slike velikog muftije kako, okruženberlinskim profesorima, širi ruke nad knjigama. Stoga jeOrvijetijeva prva reakcija pri pogledu na Saladinasasvim izostala. S tim slikama je svakodnevno živeo. Noipak protrlja oči kao da se probudio iz košmara i poredkreveta zatekao čudovište koje ga je progonilo u snu. Alimuškarac pred njim nije bio priviñenje. Bio je od krvi imesa. Orvijetijev glas bio je ujednačen, miran glas čovekakoji se čitav život spremao za ovaj trenutak. Najzadizusti: „Zašto niste ostarili?\" 78 Saladin je pogledom upijao veličinu arhiva, a zatimse obratio Orvijetiju. „Vi imate nešto što mi treba.\" Orvijeti ustade. Osećao se neobično neustrašivo,prkosno, kao da ga je pojava ovog duha podmladila zapola veka. Ovaj muškarac je na sebi imao zapadnjačkuodeću - crne pantalone, raskopčanu belu košulju i dugisivi kaput - a ne duhovničku odeždu muftije. Ali lice jenesumnjivo bilo isto. „Tražim deo Josifovog dela koji moj deda nijemogao da pronañe.\" Tvoj deda, pomisli Orvijeti posmatrajući kako

mladić korača prostorijom s istom onom gospodarskomohološću koju je Moze pamtio više od pola veka. Čak je i ton, u kojem se lako naslućivalaplahovitost, bio isti. „Signore, ne pretvarajte se da ste uplašeni\", oštroreče Saladin. ,,I vi znate, kao i ja, da je Josif u jednojjedinoj rečenici otkrio gde se nalazi menora. Moj deda jeverovao da je menora u Jerusalimu, pa je život proveopretražujući delove Josifovih tekstova u kojima jeopisano Brdo Hrama. Zato je proučavao sve one stranicekoje opisuju ‘skrivenu kapiju'.\" „Proučavao one stranice?\", upita Orvijeti. Ukrao ihje, istrgao iz rukopisa kao da živoj životinji otkida udove. „Ali njegova je rečenica bila pogrešna, zar ne?\" rečeSaladin. „Menora nije u Jerusalimu, već blizu Rima. Asada ćete mi reći gde se tačno nalazi. Koja Josifovarečenica otkriva gde je menora?\" „Ne znam.\" „Signore\" - Saladin zakorači prema njemu - „verujtemi, više bih voleo da u drevnom izvoru sam pronañemodgovor. Zato me dosad niste videli. Uostalom, Titovagreška sastojala se u tome što je na tuñu reč poverovaoda je zaplenio autentičnu menoru.\" „Ma kakav podatak da tražite o Josifu Flaviju, velikimuftija ga je ukrao iz ovog arhiva pre mnogo godina\",uzvrati Orvijeti. „Vi to znate.\" „Uzeo je sve podatke koji su postojali tada.\" Saladinzakorači napred. „Ali nedavno ste dobili više podataka oJosifu, zar ne?\" „Od koga?\" upita Orvijeti, stojeći veoma mirno. „Moje veze u Vatikanu kažu da je prethodni papa,Jovan Pavle Drugi, zaveštao podatke rabinu iz Geta.\" „Ja o tome ništa ne znam\", iskreno reče Orvijeti, ukome se budio strah. Prijateljstvo izmeñu dvojiceduhovnih voña bilo je izuzetno duboko. Orvijeti je znaokoliko je papu pogañao viševekovni antisemitizam Crkvei da je često s rabinom razgovarao o svom sopstvenom

teshuva, pokajanju, što je dovelo do istorijske poseteVelikoj sinagogi 1986. Rabin jevrejskog Geta bio je jedanod samo trojice ljudi pomenutih u papinoj poslednjojvolji i testamentu. „Kažu da mu je papa dao papirić s jednom jedinomrečenicom\" reče Saladin. „Kako je glasila Josifovarečenica?\" „Ako tražite podatak o papi\", odgovori Orvijeti,„najbolje bi bilo da svoja pitanja postavljate na drugojobali reke.\" Jednim jedinim pokretom Saladin ispod kaputaizvuče beretu i prisloni je na čelo Orvijetiju, čija seopuštena koža nabra oko prigušivača. „Dok izbrojim do tri, da ste mi rekli Josifovurečenicu koja otkriva gde je menora\", reče Saladin.Osećao je Orvijetijevu krhku lobanju pod metalnom cevi.„Jedan.\" Orvijeti je ćutao. U očima mladog muškarca videoje očaj. „Dva.\" Orvijeti se ukrutio, uspravljenih leña. „Ja sam većjednom umro. Ne možete me ponovo ubiti.\" „To ćemo tek da vidimo, zar ne?\", reče Saladin. Onprstom čvršće obavi okidač. ,,Tr...\" „Signore!\", uzviknu poručnik Brandizi, čiji glasodjeknu s dna stepeništa. Saladin opusti prst i povučepištolj. Očima sevnu ka stepeništu. „Da nisi zucnuo\", reče Saladin Orvijetijuzakoračivši unazad prema vratima arhiva. „Signore?\". Potrebni ste mi samo na koji trenutak!\",dovikivao je zadihani Brandizi, odmarajući se nastepenicama. Kako li se starac svakog dana penje? Saladin pogleda prema vratima, a kad se ponovookrenuo, Orvijeti više nije bio pored njega. Starac je bionasred zavojitih stepenica koje su vodile na drugi spratarhiva. Saladin potrča prema stepeništu. I da puca, ne

može da ga pogodi. Ograda od kovanog gvožña nabalkonu stvarala je zaštitni omotač oko Orvijetija. „Ne možeš da pobegneš\", prosikta Saladin, ali ne idovoljno glasno da se čuje izvan prostorije. „Misliš da sibrži od mene?\" Krenuo je uz lestvice preskačući po dveprečage i čvrsto držeći pištolj da bi nanišanio. Saladinstiže do prvog balkona kad, mimo svih očekivanja, dobiudarac nogom pravo u lice, od čega je skliznuo niz lestvei zaustavio se desetak prečaga niže. Osetivši krv nausni, Saladin zatrepta, preneražen. Vatra iz njegovogpištolja triput suknu u kožne poveze nekolikocentimetara od mesta gde se Orvijeti popeo. Jošgnevniji, Saladin pojuri zaostajući sada tek nekolikoprečaga za Orvijetijem. „Sinjor Orvijeti?\" Zadihan, Brandizi se peo uzposlednje stepenike.Već je prepešačio šest uličnih blokova do sinagoge.Comandante Profeta mu je naložio da patrolno voziloparkira izvan Geta. To je rimski Geto, kazao mu jeProfeta. Svaka zajednica koja je gledala kako Aurelijegradi zidine, Konstantin zida crkvu a Musolini stvaraimperiju, ima dovoljno razloga da bude nepoverljivaprema vlastima. Orvijeti je stigao do kraja zavojitog stepeništa iotvorio okno velikog prozora ukrašenog vitražom. Kiša jepljuštala po staklu, a Orvijeti se pitao može li onakokrhkog tela odoleti vetru. Iskrao se kroz otvoreni prozor ipopeo na ispust oko kupole. Saladin očajnički posegnurukom kroz prozor, ali mu Orvijetijeva noga izmače zanekoliko centimetara. Pod olovnim nebom uskovitlani vetar i kiša snažnoošinuše Orvijetija. Priljubio se uz oblu kupolu hramastrahujući da će mu vetar zahvatiti odeću i odneti ga saispusta. Činilo se da je sam Bog video strašnu oluju ukupoli pa je sad napolju prikazuje. Dok je pobočke išao korak po korak oko kupole,Orvijeti vide da se Saladin naginje kroz prozor i nišani.

Još jedan metak iz Saiadinovog pištolja s prigušivačemprozvižda pored Orvijetija i promaši ga samozahvaljujući zaobljenosti kupole. „Signore ?” Brandizi je teško dišući stajaonavratima tornja. Video je kako se Saladin, okrenutleñima, s vrha bibliotekarskih lestvi naginje kroz prozor. Saladin se okrenu, razmišljajući. Vratio je beretupod kaput i okrvavljenu usnu obrisao rukavom. Požurioje niza stepenike i prišao policajcu široko seosmehujući. „Izvinite, nisam vas čuo. Okliznuo sam se dok sampokušavao da zatvorim prozor\", reče Saladin i pokaza nakrvavu usnu, pa slegnu ramenima. „Po kiši vrapci ulećukroz otvoren prozor.\" „Tražim gospodina Orvijetija\", reče Brandizi, počijem se tonu videlo da je razlog njegove posete služben ihitan. „Stražari su mi rekli da je ovde.\" „Nije, ja sam njegov pomoćnik\", reče Saladin naitalijanskom bez traga akcenta. „Kako mogu da vampomognem?\" Ali stražar je rekao da je Orvijeti ovde sam, pomisliBrandizi. „Moramo da razgovaramo sa gospodinomOrvijetijem lično\", uzvrati Brandizi. „Tiče se tekućeistrage.\" „Razumem.\" Saladin je delovao zabrinuto. „Odmahću ga potražiti.\" „Ali sad sam bio dole. Rekli su mi da je ovde.\" „Možda je gore meñu knjigama.\" „Gore?\" „Noge su mu veoma snažne\", reče Saladin osećajućikako mu usna otiče. „Verujte mi.\" Orvijeti je napolju cvokotao. Iza njega se rasprsnuloskvašeno gnezdo zbijenih golubova umalo ga ne oborivšisa ispusta. Ruke su mu drhtale dok se spuštao ispodtravertinske ivice kupole i pokušavao da nogom gurnevitražno okno kako bi ušao u svetilište. Ali staklo je bilo

mokro pa bi mu svaki put noga samo skliznula s okna.Napregnuo je svaki mišić mršavih ruku da bi se držaoza ukrasni ispust, ali udarci nogu mu nisu bili dovoljnojaki da razbije staklo. Sa svakim pokretom stisak mu jepopuštao. Dvadesetak metara niže mladi policajci podkišobranima nisu bili svesni šta se dogaña. Arhivista jeznao da ima još samo jednu priliku. Nekad je u životumožda i molio boga da mu podari snagu. Ali više ne.Prošlo je šezdeset godina otkako je izustio bilo kakvuličnu molitvu. Jednostavno je zažmurio i prikupio preo-stalu snagu za još jedan udarac nogom. Vitražno staklose rasprsnu. „Šta se to čulo?\", upita Brandizi pogledavši uzastepenike. Saladin ga otpozadi zgrabi za vrat i tresnumu glavu o gvozdenu ogradu na stepeništu. Brandizibez svesti pade na pod. Saladin izvuče beretu i stojećiiznad Brandizija, povuče okidač. Začu se šuplji zvukudarca igle u prazno. Nema metaka. Saladin nikako nijeočekivao da će protraćiti sedam metaka na onog starca.Izvadio je magacin da ga ponovo napuni. „Sinjor Orvijeti!\" još jedan zabrinuti glas odjeknustepeništem. Saladin se sakri iza vrata. Krupni stražar stižeteškim korakom, dozvan zvukom polomljenog stakla.Dok je stražar ulazio u prostoriju, Saladin bešumnoproñe iza njega i siñe niza spiralne stepenice. Stigavši dopodruma neprimećen, iskrade se kroz grejni ispust upodu i vrati rešetku na mesto. 79 Direktorka je u prolazu samouvereno klimnulaslužbenicima obezbeñenja aerodroma Fjumičino dok suje Džonatan i Emili sledili kroz zastrti deo za diplomate.Klupe naslagane uza zid verovatno su bile namenjenenovinarima koji izveštavaju o dolascima visokih zvanič-nika. I dalje se osmehujući, direktorka se obrati Emili.

„Jeste li razmislili koliko ugrožavate svoju karijeruako grešite?\", reče. „Bolje je pitanje, gospoño direktorka, šta jeugroženo ako sam u pravu.\" Pored dela za preuzimanje prtljaga ušli su uzaseban gornji prolaz za diplomate. Direktorka jeaerodromskom osoblju ponovo pokazala svoje isprave iprovela Džonatana i Emili. Džonatan se nanovoiznenadio koliko se u svetu Ujedinjenih nacija lakoprelazi iz zemlje u zemlju, mada se i užasnuo pri pomislina propuste u Interpolovom nadzoru meñudržavnihputovanja. Na parkingu su brzo ušli u vozilo Ujedinjenih nacijakoje je direktorku čekalo i na tablicama imalo državnuoznaku. Džonatan je seo pored vozača, a Emili idirektorka pozadi. Daleko od očiju javnosti, direktorka se izodmerenog profesionalca pretvori u srditog roditelja.„Hoće li mi neko, molim vas, objasniti šta se dogaña?\" Emili se okrenu ka njoj. „Uspeli smo, Žaki.\" „Šta ste uspeli?\" Emili brzo uzvrati: „Razotkrili smo ilegalna iskopavanja Vakufa ispodBrda Hrama u Jerusalimu. Videli smo sve svojimočima.\" „Bili ste ispod Brda Hrama?\" Direktorka je izgledalajoš gnevnije. „Imate li uopšte predstavu koliko stemeñunarodnih zakona prekršili?\" „Ono što rade ispod Brda Hrama u Jerusalimupogubnije je nego što smo i pomišljali. Pokušavaju daizbrišu dva milenijuma judeo-hrišćanske baštine.\" Emilipruži direktorki tanko plavo parče plastike veličinepoštanske marke. „Memorijska kartica iz mogfotoaparata. Ima više nego dovoljno dokaza za plenarnusednicu Odbora za svetsku baštinu. Samo se postarajteda ovo sigurno stigne u kancelariju. Tu su snimci

razaranja koja Vakuf vrši petnaest metara ispodJerusalima.\" Direktorka je zurila u karticu. „Daću sve od sebe\", reče i uze je. „Ali čak i da je sveovo istina, kakve veze to ima s drevnom lukom u Ostiji?\" „Pre dve hiljade godina sakriven je jedan artefakt\",reče Emili. „Ukoliko bude pronañen, otkriće se njihovakampanja istorijskog revizionizma u Jerusalimu...\" „Istorijskog revizionizma?\" Direktorka zavrteglavom, sklopivši oči u neverici. Dok je slušala Emilinupriču, trudila se da se obuzda i kao da je samu sebepodsećala da je u poslednje dve godine najteže zadatkesvoje organizacije poveravala doktorki Travija. „Emili\", reče direktorka, „kažete da je taj čovek okome ste mi pričali, taj Saladin, ako takav uopšte ipostoji, pratio arheološki predmet od Jerusalima doRima pretpostavljajući da je predmet ovamo dopremljenpre dve hiljade godina?\" „Tako je, u Ostiju\", odgovori Emili. „Jeste li doneliono o čemu smo pričale?\" Direktorka ispod sedišta izvadi plastičnu kesu inevoljno je dade Emili. „Dve baterijske lampe i mapa Ostije, kako stetražili\", reče Žaklin, „ali to znači da pristajete na mojuslov?\" „Da\", reče Emili. „Koji uslov?\" upita Džonatan. Emili mu odgovori: „Da ćemo za jedan sat pozvati karabinjere.\" Džonatan se iznenadi shvativši da je sasvimzaboravio na zakon. Na američku ambasadu ikarabinjere nije pomislio otkako je pre deset sati otišaoiz Italije. Počeo je da gleda na zakone kao u vreme dok jebio postdiplomac - bila su to nezgodna pravila kojapotcenjuju istorijski značaj njihove potrage. „Već mnogo stavljam na kocku, Emili. Više ništa daniste radili mimo zakona, je li jasno? I molim vas, ne

zaboravite da pozovete karabinjere. Oni vas moguzaštititi, shvatate li?\" „Da, i hvala, Žaklin\", odgovori Emili. Direktorka ne reče ništa, već i Emili i Džonatanastrogo pogleda dok je izlazila iz kola i zatvarala vrata zasobom. U njenim očima Emili je veoma jasno pročitalajednu jedinu poruku. Nadam se da znate šta radite. 80 Saladin je parkirao kamion za popravkuautoputeva tik ispred arheološkog područja drevneOstije, tridesetak kilometara od Rima. Na sebi je imaonarandžasti perforirani prsluk kakav nose drumskiradnici i pretvarao se da nadgleda svoju ekipu ispredžičane ograde oko ruševina. Njegova iskopavanja ispodKoloseuma u Rimu bila su opsežna, ali je za ovajprojekat već uklonjeno metar asfalta sa autoputa kakobi se unela njegova oprema. Bio je ovde, pomisli Saladinzureći kroz ogradu u ruševine. Umesto da se izložiopasnosti i skloni je dublje u Rim, Josif Flavije jemenoru krišom doneo u ovaj priobalni grad. Na vozilimakoja su povremeno prolazila videla su se svetla zamaglu. Baš kao i svi ostali Saladinovi poslovi, i ovoiskopavanje se na prvi pogled nije uočavalo. Za pet godina rada u ostijskoj policiji Roberto Fjeñinikad nije video da ulicu popravljaju ni kad kiša rominjai stoga je, gledajući kroz kišu što je lila niz vetrobrannjegovih patrolnih kola, pomislio da mu se priviña. Kadje u poslepodnevnoj patroli završio prvi obilazak obodadrevnih ostijskih ruševina, četvorica muškaraca uuniformama drumskih radnika mučila su se po pljuskuduž spoljne ograde starih ruševina. Bili su tamnoputipoput Sicilijanaca, ali nisu radili kao Sicilijanci. Nesamo da su hrabro stajali na ledenom pljusku, pokakvom su se svi poslovi pod otvorenim nebom obično

prekidali, već su radili i za vreme pauze za ručak. Fjeñipogleda na sat. Jedan po podne. Policajac Fjeñi uspori patrolni fijat, čije je plavosvetio u tišini bleskalo kad se na pošljunčanom prostorupored puta zaustavio iza opštinskog kamiona zapopravke. Tri radnika stajala su oko velikog kratera duždesne bankine, bliže ruševinama. „Spero che vipagano lo straordinario !*( Ital: Nadam seda vam plaćaju prekovremeni rad! (Prim. prev.)) reče Fjeñiizlazeći iz kola i žmirkajući na kiši. Trojica muškaraca ga u odgovor čudno pogledaše ipolicajac Fjeñi, zato što su zastali, iznenada postadeobazriv. Naslućivao je da razmišljaju duže nego što bi toučinili obični radnici koji popravljaju drum. Fjeñi priñe jednom od njih, mladiću konjastog lika,tek nešto starijem od kakvog tinejdžera. Sicilijanci nisutipični Latini kao ostalo stanovništvo, ali ovaj momakočito je Arapin. Fjeñi mu je postavio pitanje, a on jeukočen stajao bez reči. Niko od njih, najednom shvati policajac, ne govoriitalijanski. „Pozorniče!\" Saladin se pojavi iz otvora u putu,ljubazno se smešeći u svom narandžastom perforiranomprsluku. „Ponekad mislim da su drumovi bili bolji udrevnoj Ostiji!\" Užurbano je prilazio policajcu kao dadočekuje princa. „Drago mi je da je neko najzad došaoda nas obiñe!\", reče na tečnom italijanskom. „Vidite,propisna drenaža ima ključni značaj u projektovanjudrumova. Vlaga na kolovozu može dovesti do oštećenjau asfaltu.\" Policajac pogleda seoski drum popucao na tolikomesta da je bilo teško zamisliti da ga nevolje s drenažommogu više oštetiti. „Molim vas, dozvolite mi da vam pokažem našedijagrame za drenažu.\" Saladin pokaza iza kamiona.Ubistvo policajca prouzrokovaće praktične probleme.Moraće se ukloniti policijska kola, a to će poremetiti

raspored iskopavanja za koje je ionako imao malovremena. Ali nije smeo da izaziva sreću. Ne kad jeovoliko blizu. Priglupi policajac me neće razdvojiti odrešenja zagonetke stare dve hiljade godina. Policajac je otišao iza kamiona. Saladin krenu zanjim i u znak poštovanja skinu kapu, stavljajući prst naokidač berete ispod radničke uniforme. 81 „Deluje napušteno\", reče Džonatan dok je vozačzaustavljao automobil kod zatvorene blagajne ispredarheološkog nalazišta u Ostiji. Vozaču kao da zbog toga bi drago. Okrenuo se inaslonio bradu na ruku. „Rekao sam vam da jezatvoreno\", nabusito reče na italijanskom. „Ovde nam odgovara, hvala vam\", reče mu Emili. Iz automobila su izašli na dugu zemljanu stazuispod mokre nadstrešnice koju su stvarali pitomi borovi.Iza, u daljini, nazirali su renesansnu tvrñavu papeJulija Drugog, napuštenu 1557, kad je Tibar uiznenadnoj poplavi promenio tok. Naizmenična bela iljubičasta polja krasuljice i lavande pružala su se odruševina u daljinu. ,,U vreme starog Rima Sredozemno more je dopiralodonde\" -pokaza Emili na polja. „Zbog mulja se vodapovukla šest kilometara do sadašnje obale.\" „Eto kud ode pogled na more\", reče Džonatan. Kad su prišli zatvorenoj kapiji, Emili i Džonatanadočeka glasna grmljavina. Kroz rešetke su videlidugačku glavnu ulicu drevnog grada, popločanukamenom, i dvospratne zgrade iz prvog veka nove ere. Džonatan preskoči ogradu i na drugu stranuskliznu niza zid od cigle. Doskočio je na izuzetno očuvanmozaik - prikaz delfina koji iskaču iz vode - što jeukrašavao drevno javno kupatilo. Emili se takoñe pope,a Džonatan joj pomože da se spusti.

Po toplom letnjem danu, u jeku ostijske turističkesezone, ove iskopine vrvele bi od ljudi. Ali sada jenalazište bilo zatvoreno i ta opustelost je u Džonatanubudila veliki oprez. Pljusak se pojačao i plavio stareulice s kolonadama stvarajući blatnjave potočiće izmeñukamenja. U grmlju nešto zašuška. Nijedno od njih nijeprogovaralo. „Verovatno neka životinja\", najzad reče Džonatan. Stla je podigao debeli štap ne bi li se nečim naoružao,pošto ni sam nije bio siguran u svoje reči. Išli su glavnom ulicom. Ostaci nekadašnjihostijskih prodavnica i stambenih zgrada pružali sunesvakidašnji uvid u drevni život. Emili i Džonatanproñoše ispod niskog svoda od cigle nad starommermernom pekarskom tezgom, koja je ostalanetaknuta kao i široka sedišta i zidni prikazi hleba ivoća. „Džone, tamo, sinagoga je u onom pravcu\", rečeEmili gledajući plastificiranu mapu. Džonatan krenu bočnom ulicom ka ostacimasinagoge. Emili ga je sledila, a budući nežnije grañe,povila se pod vetrom koji je u naletima zviždao krozstare cigle. Na kraju staze od nabijene zemlje zašli su meñuostatke polukamenih zidova oko četiri vitka stuba igranitne ploče pod otvorenim nebom. Pod ruševine bio je u mozaiku od grubih pločicakoje Džonatan dodirnu. „Na ovim mozaicima nema ni ljudskih niživotinjskih predstava.\" ,,U skladu sa Starim zavetom koji zabranujeklesane likove?\" „Tačno, a pogledaj tamo gore.\" Džonatan pokaza najedan od jonskih kapitela. Tu se jasno video prikazsedmokrake svetiljke. „Našli smo je, Džone\", reče Emili. „Našli smo

sinagogu.\" Džonatan čučnu pored ivice podnog mozaika. „Evostaze koja vodi u svetilište.\" „Vodi onamo.\" Emili pokaza na male zbijene ostatkezidova od cigle, a zatim pogleda mapu. „To mora biti Kuća božanske vatre, DomusFulminata.\" Krenuše prema ciglenim zidovima podignutim okomermernog bunara, gotovo sasvim prekrivenog dugimvlatima trave. Kustosi ostijskog arheološkog parkapričvrstili su tablu talasastog lima na otvor bunara pokojem su kišne kapi zaglušujuće tukle. Džonatan se nagnu preko ivice i uperi baterijskulampu u bunarsko okno. Ugleda natpis uklesan u stenui obrisa blato s površine. „Natpis iz rimskog doba\" uzviknu Džonatannaginjući se još više. „Kombinacija latinskog ihebrejskog. 'Ako zaboravim tebe, Jerusalime, neka mezaboravi desnica moja.\"'*( Stari zavet, Psalam 137:5, u prevoduðure Daničića. (Prim. prev.)) Džonatan se uspravi i vide da se Emili smeši dokjoj kiša lije niz lice. „Meni to ne zvuči paganski.\" 82 Džonatan se prebacio preko ivice bunara i nogamaoslonio na gvozdene klinove kojima se, kao poprimitivnim lestvama, moglo spustiti u svetlucavu vodu.Dok je silazio, umesto hladnoće na površini zemlje,nastupali su topla izmaglica i teški smrad plesni itruleži. Džonatan dodirnu dno bunara. Stojeći do kolenau hladnoj vodi, podiže glavu da dovikne Emili kako jebezbedno stigao, ali ona je već stizala do njega pošto sespuštala dvaput brže. „Sledeći put ti, razmetljivice, prva ideš\", rečeDžonatan ugledavši njen podrugljivi osmeh. Emili je voda dopirala iznad kolena, pa je polako

išla do zida okna gde je umesto svoda počinjao tunel.Zemlja je u tunelu bila suva. „Ovde vodi nema ni traga\", reče Džonatan kad jeuključio baterijsku lampu. „Na zidovima tunela nemamrlja koje bi ukazivale na skupljanje vode.\" Emili čučnu i opipa prašinu na tlu. „Ovo kamenjenije iz rimskih kamenoloma\", reče. „Ovo je jerusalimskikamen.\" Na zidovima tunela videle su se izbledele freske, ukoje je očito uložen ogroman umetnički trud dostojanbogomolje. „Previše otmeno za drenažni centar, zar ne?\", kazaDžonatan. Na jednoj izbledeloj zidnoj slici video se bradatmuškarac na rimskoj ratnoj lañi usred uskovitlanihtalasa. Robovi su prionuli na dva reda vesala, dok jebradati čovek stajao s Rimljanima držeći baklju na kiši. „To mora biti Josif i njegovo putovanje odJerusalima do Rima\", reče Džonatan. U poslednjem deluslike isti bradati muškarac stajao je na pristaništu uluci. Tamne senke, urañene ugljenom, upućivale su dase sve dogañalo noću. Muškarac na slici podizao jeprepoznatljivi predmet sa ukotvljene ratne lañe.Zapanjen, Džonatan je zurio u prizor kao da u sudnicividi nesumnjiv dokaz. Predmet je bio tridesetakcentimetara visoka menora iz Tabernakula čijih jesedam krakova, izrañeno u pozlaćenom gipsu, zaseniloljude koji su je nosili i očuvalo utisak ogromnostisvetiljke od čistog zlata. Naslikana menora bila je prvaočigledna potvrda njihove potrage. „Ovo je prikaz Josifa koji pod okriljem noći krišomiznosi menoru iz trupa rimskog ratnog broda\", rečeDžonatan. „Menora bi zaista mogla biti ovde\", uzvrati Emilihitajući hodnikom ispred Džonatana. Sa svoda je popadalo nešto kamenja, ali se tunelširio pa su mogli da se provuku.

Pod njihovim baterijskim lampama ukazala sekamena šupljina, mala kružna prostorija. Duž zida sustajali stubovi s uklesanim predstavama menore, a usredištu odaje nalazio se grubo obrañen pravougaonikamen s tri stepenika. „Baš kakav smo našli u odaji ispod Brda Hrama\",reče Emili. „Stepenici uz koje su se sveštenici peli da uprogonstvu pale menoru.\" Pokazala je na tamni svod,pocrneo od čañi. „Na najvišem stepeniku postoji natpis\", rečeDžonatan čije je uzbuñenje raslo. „Ali na grčkom je.\" „'Odložio je to u kapiju kroz koju prolazi trijumfalnapovorka\"', prevede Džonatan. „Po pismu bi se reklo da jezapis iz prvog veka.\" „To je rečenica iz Josifovog dela, zar ne?\" upitaEmili. „Jeste, i vekovima zbunjuje naučnike. U tekstu nepostoji imenica na koju se odnosi zamenica 'to'.\" Emili se bliže primaknu natpisu. „Džone\", njenprigušeni glas odjeknu odajom. „Misliš li da je ovo...\" „Da\", odgovori joj. „Mislim da je to rečenica izJosifovog rukopisa kojom otkriva gde je menora.\" „Ali gde je?\" „'Trijumfalna povorka se očito odnosi na paradurimskih vojnika koja je prireñena posle njihovogpovratka iz Jerusalima, je li tako?\" „Naravno, takav je običaj bio. Ovenčani rimskivojnici stupali su ulicama i pronosili ratni plen.\" „A to znači da Josif misli na Titov slavoluk kao na'kapiju' kroz koju je prošla trijumfalna povorka.\"Džonatan se polako odmaknu od zida kao da želi danapravi fizički prostor za ogromnu spoznaju. „Ne moguda verujem.\" „U šta?\" „Emili, milenijumima nam je pred očima. Odložio jeto u kapiju. Josif i njegovi ljudi stavili su menoru u Titovslavoluk.\"

„ U slavoluk?\" „Tako je\", reče Džonatan. „Zamisli koliko bi Josifuživao u ironiji. Titov slavoluk je podignut da bi seveličala careva pobeda nad Jerusalimom, ali je slavolukkrišom\" - Džonatan zastade da pojmi značenje - „zaštitioupravo ono što je Tit nameravao da uništi.\" „Džone, menora je bila ogromna. Kako bi Josifoviljudi menoru stavili u Titov slavoluk?\" „Nije to moralo biti teško kao što mi mislimo.Jevrejski robovi su učestvovali u izgradnji Koloseuma,Titovih termi i drugih zdanja. Gde su bolje mogli zaštititisvoju svetinju nego u utrobi zdanja koje će Rim čuvatiza sva vremena? Prošlo je skoro deset godina od dolaskarobova u Rim. Slavoluk je napola sagrañen i car je biona putu da otkrije špijuna na dvoru. Josifu je trebalomesto na koje niko nikad neće posumnjati.\" Džonatanzastade, i sam iznenañen svojim objašnjenjem. „Džone, možemo ih razotkriti ovde u Rimu.Saladinovi ljudi možda već u ovom trenutku vršeiskopavanja kod Titovog slavoluka.\" Ilegalno iskopavanje usred rimskog Foruma, pomisliDžonatan. Samo dan ranije takvo nešto nije mogao ni dazamisli. Krenuli su nazad kroz tunel. Emili prva zakorači ubunarsku vodu i udari u nešto krupno što je plutalo popovršini. Ispod površine, kao da zuri ispod staklene ploče,video se beživotni pogled ljudskog leša. Smeñakovrdžava kosa lelujala je tamo-amo poput podvodnebiljke, a dlanovi su mu bili okrenuti nagore u posled-njem pokretu samoodbrane. Emili pod vodom opaziblesak policijske značke. S izvesnom žestinom zakoračiunazad i udari u Džonatana. Uz grlo joj nagrnu vrelažuč i ona povrati. I sam već ugledavši užasni prizor,Džonatan je ćutke stajao. Emili, još pognuta i vrela ulicu, okrenu se prema Džonatanu. „Vreme je da obavestimo karabinjere\", rekla je

teško dišući. Džonatan pogleda na sat. „Zapravo, direktorki smorekli da ćemo ih dosad već pozvati.\" Emili se pope uz lestve i brzo stiže do vrha bunara. Sada se video samo obris njene glave. „Neki kamionje tam...\" Rečenicu, meñutim, nikad nije završila. Odozdo, iz bunara, Džonatan ugleda kako debelaruka grabi Emili i sklanja mu je s vidika. „Ne!\", povika. Džonatan se peo brže, odgurivao se nogama ogvozdene prečage. Čuo je kako Emili vrišti. Stigao je dokraja, preskočio ivicu bunara i pao u duboku blatnjavulokvu. „Emili!\", ponovo viknu. Podstaknut sirovim nagonom, on zgrabi drveni štapkoji je i dalje ležao pored bunara i osvrnu se u magli.Emili nigde nije bilo. 83 Poručnik Brandizi se osvestio na nosilima, koja suse nagnula dok su ga bolničari nosili prema kolimahitne pomoći u Ulici Portiko d'Otavija. Osećao je ledenuhladnoću iznad srca i načas se uplašio da mu je pucanou grudi. Još mu se mutilo pred očima, ali je iznad seberazaznao bolničara i shvatio da hladnoća koju osećapotiče od stetoskopa što mu je prislonjen na prsa.Dodirnuo se po glavi tamo gde je zadobio udarac inapipao elastičnu hladnu kompresu. „Brandizi?\" Profeta je stajao nad njim. „Comandante!\", trgnu se Brandizi. „Tu imate priličnu modricu, poručnice, ali budućida je tamo gore pucano iz automatske berete, rekao bihda smo imali sreće. Jeste li videli ko vas je udario?\" „Muškarac koji se predstavio kao Orvijetijevpomoćnik. Mlad, tamnoput, mogao bi biti s Bliskog

istoka. Srebrne naočari. Crna kosa kratko ošišana,bezmalo obrijana.\" Profeta se obrati drugom policajcu. „Pošaljite tajopis svima u krugu od dvadeset blokova.\" „Jesu li pronašli Orvijetija?\" upita Brandizi. ,,U arhivu smo pronašli samo vas.\" Profeta zastade.„Ali postoji mogućnost da se Orvijeti dokopao ispusta nakupoli i razbio vitražno staklo svetilišta da bi pobegao.\" „Voleo bih da to vidim\", reče Brandizi. Uprkosprotivljenju bolničara, Brandizi se uspravio a jedanpolicajac mu je pomogao da ustane s nosila. Profeta ga je poveo u sinagogu, pa su sestepenicama popeli do najvišeg reda plišanih sedišta usvetilištu, gde je mirisalo na zagušljivo potkrovlje.Profeta stade pored polomljenog okna. Komadići oslika-nog stakla ležali su nedaleko od svežeg krvavog traga natepihu. „Orvijetijeva krv\", reče Profeta. „Jeste li sigurni, comandante ? \", upita Brandizisklanjajući hladnu kompresu s potiljka da proveri je liprestalo krvarenje. „Osamdesetosmogodišnjak sespustio niz kupolu i nogom razbio ovo okno?\" Jedan policajac je prilazio stepeništem. „Nema ni traga od tog čoveka, comandante. Čuvaritvrde da niko izuzev poručnika Brandizija i sinjorOrvijetija nije pušten u sinagogu otkako je jutrosotvorena.\" „Neko je ovde bio\", uzvrati Profeta. „One tri rupe odmetaka u arhivskim policama nisu napravili ni Orvijetini Brandizi. A Orvijeti se nije popeo na ispust i razbiovitražno staklo samo zato što mu se tako prohtelo. Nekoje pokušao da ga ubije.\" „Da se neko u tim godinama po oluji popne naispust...\" Brandizi je vrteo glavom diveći se. ,,I potom sespusti kroz razbijeni prozor.\" „Nisam iznenañen\", reče Profeta. „Moze Orvijeti jeveć preživeo nemoguće.\"

84 Džonatan je trčao ulicama Ostije očajničkizagledajući iza uzanih zidova iskopina. „Emili!\", kriknu. Nije bilo ničeg izuzev kiše i blata. Džonatan jenepomično stajao dok ga je obuzimao užas. Iako je bilopodne, zbog teških oblaka činilo se da je sumrak.Džonatan pritrča nekom žbunju koje je zašuškalo, aliugleda samo mačku koja je lizala bačeni omot nekakveposlastice. Iz jedne prazne ulice začu zvuke gušanja. Nijemogao da odredi pravac, pa je posrćući nasumičnoutrčao u razvaline starog skladišta. Činilo se da se prigušeni povik sada čuje iz većeblizine. Dopirao je iz susednog drevnog pozorišta. Nakamenim lukovima pozorišta bile su postavljene kapije iDžonatan je, pokušavajući da uñe, zatresao svaku doknije naišao na malu zarñalu bočnu kapiju bez katanca.Utrčao je u pozorište, koje je u vreme letnjih festivalabilo krcato, ali je sada, zimi, delovalo mračno inapušteno kao da je i dalje zakopano u zemlju. „Molim vas, nañite to.\" Glas je dopirao iz gotovo bolne blizine, ali Džonatannikog nije video. Budući da je pozorište pod otvorenimnebom, bilo je nemoguće odrediti iz kojeg pravca stižeglas. Reči su izgovorene na engleskom, ali toliko tiho dase naglasak nije mogao razaznati. „Ima li koga?\", povika Džonatan, a jeka njegovogglasa ispuni prazno pozorište. „Molim vas, nañite to\", ponovo reče glas. Reči jeizgovaralo ljudsko biće. Pre molećivo nego preteći, kaoda traži uslugu. „Ko ste vi?!\", viknu Džonatan. Ustrča uz kaveu,polukružno gledalište. Nikog nije video. A tada se na suprotnom kraju kamenog gledalištau magli stvori ženski lik.

„Emili!\" Džonatan pojuri duž polukruga. Ali primičući se, shvati da to nije Emili. Žena jeizgledala izbezumljeno koliko i on. Stajala je na kiši i licejoj je bilo išarano razlivenom maskarom. „On će vas ubiti ako ne budete sarañivali\", rečedirektorka Žaklin Olivije. „Molim?\", prošaputa Džonatan i podiže ruke kao daje prevara fizička sila koju nekako može zaustaviti. Polako shvativši razmere izdaje, Džonatan ljutitookrenu glavu. „Mora da se šalite ! Vi ste umešani uovo?\" „Nisam očekivala da će otići ovoliko daleko\",nesigurnim glasom uzvrati direktorka. I pored sve silnijeg besa, razaznao je strah unjenom pogledu. „Kuda su je odveli?\", upita Džonatan, glasadrhtavog od gneva. „Ne znam. Oni mene zovu.\" Skrenu pogled. „Tako toide.\" „Tako to ide?\", upita Džonatan, obuzdavajući se.Sve je odjednom video izrazito jasno, i ne samo razmereSaladinove operacije, već i teksturu blata u pozorištu,odsjaj kamena na kiši, jednolično sivilo neba. „Sarañivali ste sa Saladinom još kad su Emili iŠarif bili u Jerusalimu, zar ne?\", sigurnijim glasom rečeDžonatan. „Tako je Vakuf i saznao za njihovoistraživanje ispod Starog grada, je li tako?\" „Pristali su da iskop ograniče na utrobu Brda akoim dam informacije! Mislite da sam znala da će Šarifpoginuti?\" Zastade. „Niko nije trebalo da strada.\"Direktorkin glas zadrhta a sa njim i celo njeno telo.Pridržavala se za ogradu, a gležnjevi su joj se izvrtali poneravnom kamenju. „Izdali ste je... Kako ste mogli...\" „Kako sam mogla?\" reče direktorka sigurnijimglasom, sada na čvršćem tlu samoopravdavanja. „Imateli predstavu koliki je uticaj dvadeset jedne arapske

države u Ujedinjenim nacijama? Moja organizacija morada se bavi činjenicama.\" U pomoć joj pristiže gnev. „Akoželite da zaštitite stare rukopise u Kazahstanu, neprikupljate samo novac za kontrolu vlage, već i da bistepodmitili pobunjenike kako usred noći ne bi došli ispalili biblioteku. Nećete sprečiti talibane da uništavajuspomenike Budi, ali možete privoleti njihove siledžije davam kažu kuda se ostaci transportuju do Kabula naputu do aukcijskih kuća u Londonu. Igrate igru!\" „Taj čovek, taj Saladin je ubica\", jednostavnouzvrati Džonatan. „Znam\", s mukom procedi Zaklin. ,,A to znači damorate raditi onako kako vam kaže. Ako ikome kažeteda su je oteli, on će je ubiti. Molim vas\", reče držeći se zaogradu dok je silazila niz kamene stepenice. „Samonañite to što žele.\" Džonatan je gledao kako direktorka šepesa nizkameno gledalište. Znao je da ne treba da krene zanjom. „Kako će Saladin uopšte znati ako to i pronañem?\" „Znaće\", reče direktorka osvrćući se. Čak i srazdaljine na kojoj su bili, Džonatan je u njenim očimavideo strah. „Saladin zna više nego što vi možete i dazamislite.\" Stigla je do dna gledališta i zakoračila u tamuzasvoñenog prolaza. „Šta to znači?\" doviknu Džonatan za njom. Ali u odgovor je dobio jedino šuštanje krošnjipokislog drveća. Džonatan je istog trenutka shvatio da je ostao sam. Pojurio je uz kameno gledalište. Imao je osećaj damu mišići u nogama pucaju. „Šta to znači?!\", kriknu stojeći u najvišem redu.Odatle su mu paprat i puzavice izgledale kao ćilimraširen preko ostataka lavirinta drevnih uličica. Nigdenaokolo nije bilo nikog živog. Čuo je samo šištanjesopstvenih pluća.

mantije i naprsni krst o uzici. Bela mitra od damastastajala je na pomoćnom stočiću. U ogromnom kaminupucketala je vatra. „Očekivao sam vas, stari prijatelju\" reče kardinalInočenti prilazeći mu. Orvijeti izañe iz senke - šepesavi starac pokisao dokože. Podseća na samog patrijarha Jakova kad se dozore u bespuću rvao s anñelom*( Misli se na Stari zavet, Prvuknjigu Mojsijevu, 32:25-31. (Prim. prev.)) pomisli Inočenti. „Ko vam je to učinio?\" upita Inočenti, uhvati ga zaruku i povede do stolice pored vatre. „Nikada vam nisam tražio uslugu, Frančesko\", rečeOrvijeti. „Ali sada hoću.\" Duboko poštovanje koje su Frančesko Inočenti iMoze Orvijeti gajili jedan prema drugom nije se mogloporeći. „Starija braća u veri\" - tako je papa Jovan PavleDrugi jednom opisao Jevreje s one strane Tibra, a odnosove dvojice muškaraca sasvim je odgovarao tom opisu.Uprkos ogorčenosti koja je vekovima postojala izmeñudve zajednice, njih dvojica su ličnom prošlošću bilineraskidivo povezani. I pored toga, Orvijeti je znao da bi njegov zahtevstavio na probu čak i odnos u kojem vlada najvećepoverenje. Premijeri, muzeji i vlade tražili su od Crkveda podeli saznanja o menori, ali Vatikan je odbijao,odlučivši se radije da ćuti. No došlo je vreme da MozeOrvijeti postavi pitanje upravo jednom od svojihnajstarijih prijatelja. Orvijeti ne bi došao kardinaluInočentiju da se nije sećao onog dana pre šezdesetgodina kada su nacisti svojeglavo zahtevali da rimskiJevreji za trideset šest sati sakupe pedeset kilogramazlata. Nekoliko sati pre isteka roka nedostajalo im jenešto više od jednog kilograma. Dok su raspravljali štada učine, neko je zakucao na zadnja vrata sinagoge.Frančesko Inočenti, tada vitki mladi sveštenik, otvorio jetorbu koju je doneo prebačenu preko ramena. U njoj subile desetine pehara od čistog zlata sa ugraviranim

hebrejskim natpisima. „To, verujem, pripada vama\", biloje sve što je Orvijetiju rekao mladi sveštenik pre no štoje opet nestao u tami. A sada su ovde, starci. Frančesko Inočenti, visokislužbenik Rimske kurije, i Moze Orvijeti, arhivista, svakisvetinja u svojoj zajednici. „Šta je u pitanju, Moze?\" Orvijeti je bio čvrsto rešen. Ispod nogavice mu jekoža potkolenice i lista bila razderana od udarca uvitražno okno, ali nije pominjao ni povredu ni bol koji jeosećao. „Menora\", uzvrati Orvijeti. „Moze.\" Kardinal zaćuta. Glavom je dao znakpripadniku Švajcarske garde, te stražar napustiprostoriju. „Znate da ne mogu da razgovaram ni o čemušto se tiče menore. Još od sporazuma iz 2002.Prisustvovali ste sastanku sa...\" „Dogovor nije napravljen sa mnom\", reče Orvijeti.„Napravljen je sa izraelskom državom.\" Formalno gledano, Moze Orvijeti je bio u pravu.Kardinal je govorio o tajnom sastanku Izraela iVatikana, proisteklom iz zahteva odbora izraelskiharheologa da se istraži gde se nalazi menora izTabernakula. Arheolozi su proučavajući istoriju došli doubedljivog zaključka da je menora pohranjena uVatikanskim arhivima. Pripremili su obimnu grañu izdela Teofana Ispovednika i drugih konstantinopoljskihmonaha kako bi pokazali da istorijski spisi sve dodesetog veka spominju ogroman svećnjak duboko uvizantijskim palatama koje su se nalazile na mestu gdeje danas Sveta Sofija u Istanbulu. A posle pljačkeKonstantinopolja 1204. godine u Četvrtom krstaškomratu, tvrdili su Izraelci, menora bi bila vraćena u Rim i uVatikanske arhive. Ali glasnogovornik Vatikanskebiblioteke nije reagovao. Izraelski državni zvaničnici, kojisu pratili arheologe, potpisali su posle sastankadiplomatski sporazum po kojem se to pitanje više neće

otvarati. Sporazum je postignut u zamenu za trajnupozajmicu izvesnih neprocenjivih jevrejskih rukopisakoje je Vatikan zaplenio u četrnaestom i petnaestomveku za vreme progona italijanske jevrejske zajednice.Izraelski državni predstavnici vratili su se kući s tolikoretkih rukopisa da ispune novo krilo Muzeja dijaspore uTel Avivu. Nisu, meñutim, dobili jasan odgovor na svojprvobitni zahtev. „Ovamo su, Moze, došli neki od najuglednijihsvetskih biblijskih arheologa. Dijagrami koje sudoneli...\" Kardinal zaćuta odsutno zureći u vatru. „Kakosu stručno prikazali njen put, pretpostavljajući da jeovde završila, kao da svi ti dokazi nekom čarolijommogu da to i ostvare.\" Govorio je s poštovanjem,saosećajno, ali s primesom snishodljivosti. „Naravno,čak i da su pretpostavke tih arheologa tačne, čak i da jeCrkva uzela menoru iz odaja ispod palate pod kupolomu Konstantinopolju 1204. naše ere\" - kardinal je izljubaznosti prema gostu upotrebio izraz „naša era\"umesto anno Domini - „znate da i dalje nikako ne mogupodeliti takva saznanja. Vi, Moze, bolje od svih kojepoznajem razumete da je najveća zaštita jednog arhivaupravo njegova tajnost.\" „Vi imate menoru koju je Tit uzeo kad je opljačkaoJerusalim\", ravnodušno uzvrati Orvijeti. Kardinal Inočenti načas zaćuta, zaprepašćenMozeovom smelom tvrdnjom. „Ali to nije menora iz Irodovog hrama\" nastaviOrvijeti. „To je replika. Replika za koju su se bezbrojputa borili i umirali, koju su jedni od drugih krali usrednjem veku.\" Orvijeti se nagnu u stolici. „I to jepočetkom osamnaestog veka crkveni zlatar LuiñiValadijer shvatio. Artefakt u Vatikanskim tajnimarhivima ne odgovara merama navedenim u Knjiziizlaska, a Valadijerovo obimno istraživanje crkvenihprimeraka Josifovih rukopisa ukazuje da pravi predmetrimski vojnici uopšte i nisu ukrali. Ta teorija je bila

toliko sporna da je telo utopljenog Luiñija Valadijerapronañeno pre nego što se mogla dokazati. Svoju teorijurekao je jednom jedinom čoveku, svom sinu ðuzepeuValadijeru. Deceniju kasnije, kad je Napoleon, arheologamater, rešio da raspori Koloseum, Duzepe je, zasigurnonerado, pristao da mu pomogne. Valadijer je sadamogao da istražuje Koloseum u potrazi za istinom. Aliono što je Valadijer našao nije bilo poslednja faza očevogistraživanja, već početak. Otkrio je prve Josifovenaznake koje su vodile ka originalnoj menori i tada jezapočeo lični pohod. U Zlatnoj kući pronašao je mapuJerusalima i sačuvao je na zidu sinagoge u rimskomGetu. Josifova poruka umalo nije nestala i sačuvana jesamo zahvaljujući strasnom konzervatoru Valadijeru.Postoji li veći restauratorski čin do vratiti jerusalimskusvetinju upravo onima kojima je ukradena pre dvehiljade godina?\" završi Orvijeti. „ðuzepe Valadijer je bio religiozan čovek\", rečekardinal. „Jeste, zaveštao je svoje skice radije Jevrejimanego Vatikanu, ali hoćete da kažete da ništa o tome nijerekao Svetoj stolici?\" „Jevrejska zajednica u Rimu bila je izloženapljačkama. Valadijer je znao da Josifova poslednjaporuka mora ostati na bezbednom mestu, pa je porukupoverio Svetoj stolici i ona se prenosi s pape na papu.\" „Kako vi...\", zausti kardinal Inočenti, ali se pribra izaćuta. „Vratio se u Rim\" reče Orvijeti. „Da je nañe.\" „Kako je to mogu...\" U kardinalovim očima blesnustrah. Ustao je i počeo da korača tamo-amo ispredkamina. „Mora da su dosad prikupili sve potrebnepodatke.\" „Nisu sve\", reče Orvijeti. „Verujem da je papa JovanPavle Drugi poruku preneo glavnom rimskom rabinu.Verujem da je otkrio Josifovu rečenicu koja opisuje gdese nalazi menora.\" Kardinal obori pogled. Znao je da je vraćanje svetih

relikvija bilo lična strast pape Jovana Pavla Drugog.Sećao se sporne odluke bivšeg pontifeksa da serestauriraju kosti dvojice srednjovekovnih svetaca, štosu pravoslavni hrišćani vekovima tražili. „Sećam se koliko je il papa bio ganut kad je posetioVeliku sinagogu u Rimu. 'Daj mi tračak svetlosti ipretvoriću ga u svetilište', rekao je. Ali ne sećam se da jeikakvu informaciju preneo glavnom rabinu. Čak i da je ilpapa imao informaciju\", reče Inočenti, „ne bi je mogaoobelodaniti. Pravila tajnosti koja vladaju u Kuriji bi...\" „...važila samo za njegovog života\", prekide gaOrvijeti, ,,i stoga je papa poruku ostavio posmrtno. Kaopapski komornik, vi biste bili glasnik koji bi otišaoglavnom rimskom rabinu. Vi biste videli sve naknadneporuke izmeñu njih. Poruka bi bila nejasna, u najboljemslučaju nekakav nagoveštaj.\" Kardinal Inočenti mu priñe preko crno-belogmermernog poda, gnevno gledajući jednu pločicu kao daće ona počiniti greh. „Pre no što je umro, Njegova svetost me je zamolioda rabinu u Getu prenesem jedan stih iz Svete knjige\",reče kardinal Inočenti, prisećajući se kako mu je papastezao ruku diktirajući mu pismo u poslednjimtrenucima. „Citirao je stihove sedam i devet iz šestogodeljka Ponovljenih zakona. 'I često ih napominjisinovima svojim... I napiši ih na dovratnicima od kućesvoje.'*( Biblija, Stari zavet, Peta knjiga Mojsijeva - Zakoniponovljeni, u prevodu ðure Daničića. (Prim. prev.)) To je sve što jeNjegova svetost rekao.\" „Mezuza\",*( Hebr.: mezuzah - doslovno „dovratak\". Uprenesenom značenju odnosi se na dva biblijska pasusa (Peta knjigaMojsijeva, 6:4-9 i 11:13-21) koje treba zapisati na posebnopripremljenoj koži i u naročitim drvenim ili metalnim kutijamapričvrstiti na desni dovratak jevrejskih kuća. (Prim. prev.)) rečeOrvijeti. S velikim naporom je krhko telo podigao sastolice. Orvijeti je znao da Biblija dvaput nalaže da sereč Božja zapiše na dovratku kuće. Obredni svici bili su

zaptiveni u kamene dovratke mnogih srednjovekovnihdomova, koji i dalje postoje u Getu. „Podatak je nasvitku u dovratku\", reče Orvijeti. „Ali u kojemdovratku?\" Orvijeti zatvori oči premećući mogućnosti umislima. Valadijer je istraživao Koloseum, Zlatnu kuću...oči mu se otvoriše... i Titov slavoluk. „Naravno\", tihoizusti. „Dovratak.\" „Moze, je li vam dobro?\" „Frančesko, imate li neki crtež ili fotografiju Titovogslavoluka?\" Jedan sveštenik za nekoliko minuta iz susedneSala Consultazione Manoscritti donese knjigu ovatikanskim restauracijama spomenika na rimskomForumu. „Evo\", reče kardinal Inočenti našavši stranicu scrno-belom fotografijom natpisa postavljenog na Titovslavoluk u devetnaestom veku. „ðuzepe Valadijer je Titov slavoluk restaurirao ponalogu pape Pija Sedmog 1821. godine.\" Zato je svoje crteže zaveštao sinagogi. Orvijeti jenajzad razumeo. Valadijer je otkrio da Josifovinagoveštaji vode do Titovog slavoluka. Nagnuo se dapažljivije osmotri fotografiju zabata Titovog slavoluka nebi li uočio nešto neuobičajeno. „Evo\" reče Orvijeti pokazujući na kraj posvete naslavoluku. ANNO x SACRI x PRINCIPATVS x EIVS x XXIIII „Valadijer je završetak radova na slavolukujednostavno označio kao dvadeset četvrtu godinupapske vlasti Pija Sedmog...\" Kardinal Inočenti zaćuta.„Zaista čudno\", reče pokazujući na rimski broj XXIIII.„Rimski broj četiri je, dakako, neobično napisan\",nastavi kardinal. „Stari Rimljani su upotrebljavali IIIIkako ne bi narušili pagansku svetost slova IV kojimapočinje ime boga, IVPITER. Stoga su, što ne iznenañuje,prvi crkveni oci namerno uveli broj IV u svakodnevnu

upotrebu, što je izraz protivljenja paganskom bogu zakoga su ta slova bila predviñena.\" Frančesko opetpokaza na natpis. „Ali ovde je Valadijer broj napisao ustilu drevnih Rimljana. Možda je to bio tek previd.\" Nije to nikakav previd, znao je Orvijeti koji se,osetivši iznenadnu snagu, odmaknu. „Hvala vam, Frančesko. Hvala vam na pomoći.\"„Ali, Moze, treba da vam previjemo nogu, ne možete tektako...\" Orvijeti ga gotovo i nije čuo. Mezuza na Titovomslavoluku. Paganski spomenik koji je govorio o pljačkijerusalimske menore zapravo je u sebi krio tajnu onjenom opstanku. „Ne\", reče Orvijeti. „Učinili ste i više nego dovoljno.\"Dok je žurno izlazio, gotovo šapatom izusti. „Pokazali stemi gde se sve vreme nalazio odgovor.\" 86 Džonatan je utrčao meñu ruševine rimskogForuma, prikravši se kroz severnu izlaznu kapiju poredMamertinske tamnice. Žustrim korakom se probio krozgrupu turista i pored rostre krenuo ka Titovomslavoluku. Mišići nogu su ga boleli dok je išao uz kosinuSvetog puta prema višoj tački slavoluka. Kišica je prestala i provirilo je rimsko popodnevnosunce donoseći svežinu koja se javlja samo nakonvišednevne kiše. Džonatan priñe Titovom slavoluku. U danimaprovedenim na Akademiji proučavao je ovaj luk odtravertinskog kamena koji će postati uzor za sve potonjerimske trijumfalne kapije. Ali istorijski značaj luka sadaje izgledao beznačajno u poreñenju s onim što se unjemu možda skrivalo dve hiljade godina. Džonatan je odmeravao visinu atike slavoluka. Snepuna četiri metra, bila je i viša nego što je potrebnoda se sakrije zlatna svetiljka iz Tabernakula. Džonatanje zamišljao kako u gluvo doba noći Josif i njegovi ljudi

podižu masivni predmet i smeštaju ga u atiku. Mile-nijumima star običaj rimskih Jevreja da se ne stoji ispodslavoluka, odjednom je imao smisla. Budući da se uslavoluku nalazi Hramovna menora, zemlja ispod lukasmatrala se svetim tlom. Ali sve to nije imalo značaja u poreñenju saDžonatanovim strahom. Emili. Na putu do Foruma, deset puta je pomislio da seobrati vlastima. Nije se mogao obratiti karabinjerima ada za to ne dozna poručnik Rufio, pa je stoga pomišljaona američku ambasadu, advokatsku firmu, čak iMeñunarodno odeljenje njujorške policije. Dok ga jeobuzimala panika, meñutim, shvatio je da nikom nemože verovati. Direktorka Ujedinjenih nacija? Džonatanje i dalje bio pometen. On zna više nego sto možete i dazamislite, rekla je. Obišao je slavoluk tražeći tragove ulaska ilinedavnog iskopavanja. Tanka aluminijumska skela bilaje postavljena radi čišćenja zapadne fasade, ali je zabatbio od samog kamena i tuda se slavoluku nije moglopristupiti. Popeo se na osnovu slavoluka, napravljenu odtucanika, ne bi li u forumskom parku ugledao Čandlera.Zabrinuo se da je njihov telefonski razgovor namernoprekinut. Pogledom je brzo preleteo po iskopinama. Nitraga od Čandlera. Džonatan stade ispod slavoluka i pogleda uizvajane listolike ukrase što su se spuštali do dvabareljefa duž prolaza ispod samog luka. Stajao je tu izurio u zapadni unutrašnji reljef, najčuveniji deoslavoluka i možda najslavniji bareljef u čitavom Rimu -duboki reljef trijumfalne povorke ovenčanih rimskihvojnika koji na ramenima pronose menoru kroz grad.Džonatan je znao da su se vojna osvajanja čestoproslavljala tako što su rimski pobednici prolaziliulicama grada. Sada su, meñutim, njegova opažanja oovoj čuvenoj sceni značila beskrajno više nego u

nekakvom postdiplomskom radu. Od njih bi mogaozavisiti Emilin život. Džonatan se reljefu primaknu toliko blizu da jedodirivao kamenog jerusalimskog sužnja koji je nareljefu prikazan iza rimskog vojnika. „Gde si je stavio?\" Džonatan tiho reče kamenu.Izvajana figura na slavoluku kao da je prolazila mimonjega, ne obraćajući pažnju na njegov očaj. Uzrujan iiscrpljen, stojeći na hladnoći, Džonatan se još višepribliži reljefu, pa viknu, „Jesi li je stavio u slavoluk?\" Glas mu odjeknu pod kamenim stubovima. NaForumu se ništa nije pomeralo, izuzev nekih starijihturista koji se udaljiše od mladog ludaka. „Jeste\" začu se slab glas, i Džonatan načas pomislida mu kamen odgovara. Okrenu se i ugleda Mozea Orvijetija. Stajao jeveoma mirno, a na pantalonama su mu se videletamnosmeñe mrlje sasušene krvi. „Sinjor Orvijeti\", reče Džonatan, „je li vam dobro?\" Ali Orvijeti se nije brinuo za sebe. „Gde je Emili?\" upita. Džonatan ne odgovori. S gotovo mističnim razumevanjem, Orvijeti mupriñe. „Moraš da pronañeš menoru, zar ne?\" Džonatan gotovo neprimetno klimnu glavom.Orvijeti mu stavi ruku na rame. „Onda u redu. Naći ćemo je.\" „Je li u slavoluku?\" s nadom upita Džonatan. „Jeste\", uzvrati Orvijeti. „Jedino je pitanje gde.\" „Ali evo ga ovde\", reče Džonatan pokazujući naspomenik pred njima. „Titov slavoluk je upravo ovde, naForumu. Josifova rečenica glasi: 'Kapija kroz koju jeprošla trijumfalna povorka.'\" „Ali ispod ovog Titovog slavoluka nikad nije prošlanijedna trijumfalna povorka\", odvrati Orvijeti. „TaJosifova rečenica odnosi se na originalni Titov slavoluk.Ovaj je sagrañen tek deset godina nakon osvajanja

Jerusalima.\" „Originalni Titov slavoluk\", zamišljeno rečeDžonatan. Štošta sam zaboravio, zar ne? Džonatan sesada priseti da su Rimljani imali običaj da sagrade dvetrijumfalne kapije. Kroz jednu je prolazila pobedničkavojska, a druga, veličanstvenija, nakon izvesnogvremena podizana je za buduća pokolenja. „Signore, već najmanje hiljadu godina ne zna se gdese nalazio prvi Titov slavoluk. Poslednji istorijski zapis onjemu predstavljaju putne beleške jednog monaha izosmog veka koji čak i ne spominje gde se slavoluknalazi, već samo da je to područje postalo zajednicapotomaka Titovih robova.\" Džonatan pokaza na gornjidesni ugao reljefa na Titovom slavoluku, gde se videlokako povorka prolazi ispod originalnog slavoluka. „Čak ida je Josif menoru sklonio u prvi Titov slavoluk, nemože se reći gde se nalazi.\" „Ukoliko nam neko nije kazao\", reče Orvijeti iothrama do ivice slavoluka, pa pokaza uvis. „Tamo gorepostoji poruka.\" Džonatan izañe iz senke slavoluka, pa se zagleda utešku atiku iznad otvora. ,,U posveti?\", upita Džonatan. Latinski natpis,postavljen visoko iznad luka, očito je bio ispisan istimlaskavim jezikom kakvim su se služile sve papskearhitekte posvećujući restauraciju trenutnom papi.

Insigne Religionis Atque Artis Monumentum Fulciri Servarique Iussit Anno Sacri Principatus Eius XXIIII „Simbol i religije i umetnosti... sačuvan je\",prevodio je Džonatan kriveći glavu. Uobičajenavatikanska pompa, pomisli. Ali upravo kad je hteo daskrene pogled, primeti nešto neobično kod prve rečinatpisa. „Insigne\", reče Džonatan. „Latinska reč insigneznači 'simbol' ili znamenje', odatle je izvedena reč'insignija'.\" Poče da shvata puno značenje ovih reci.„Sačuvano je obeležje značajno za religiju i umetnost...\"Džonatan prestade da prevodi i okrenu se premaOrvijetiju. „Ne mogu da verujem\", reče shvativši Valadijerovunameru. „'Obeležje' je, zapravo, menora, zar ne?\"Sačuvano je obeležje značajno za religiju i umetnost. Orvijeti tiho progovori. „Pre no što je umro, papa Jovan Pavle Drugi jeglavnom rimskom rabinu citirao stihove iz Ponovljenihzakona. Stihovi se odnose na reči zapisane nadovratku.\" „A vi mislite da se poruka odnosi na ovaj natpis?\" „Ne, mislim da se odnosi na svitak sakriven negdena fasadi slavoluka\", reče Orvijeti. „Zato je papa glavnomrimskom rabinu naveo deo Ponovljenih zakona. Porukaje zapisana u mezuzi. To je nagoveštaj koji će samo nekoiz Geta umeti da traži.\" „Slavoluk je ogroman, signore\", reče Džonatanokrećući se ka spomeniku. „Mogao ga je ostaviti bilogde.\" „Pogledajte datum.\" Džonatan se zagleda u poslednji red natpisa nazabatu. „Papski arhitekta je broj četiri napisaopaganskom oznakom IIII, umesto crkvenolatinskom IV.\"

„'Napiši ih na dovratnicima od kuće svoje'\" ponoviOrvijeti. „Možda je s razlogom skrenuo pažnju na toposlednje „I.\" „Mislite da je iza te cifre nekakva poruka?\" upitaDžonatan. Orvijeti potvrdno klimnu glavom. Džonatan pogleda skelu. Dosezala je do najnižegreda natpisa na zabatu gde je papski arhitekta zapisaodatum. Osvrnu se oko sebe. Turista je bilo malo i bili suna suprotnom kraju Foruma. Dvojica čuvara sedela suu stražarskoj kućici, desetak metara od druge straneslavoluka. Ne mogu da verujem da ću to učiniti. Džonatan se uhvati za stubove skele i pope se.Metalni okvir se klimao, pa Džonatan pogleda dole daproveri je li se skela iskrivila pod njegovom težinom.Zabat se nalazio više nego što je ocenio, a pervaz,sačinjen od ogromnih bronzanih slova pričvršćenih zamermer, bio je veći nego što je delovalo s tla. Džonatan je stajao na skeli. Ramena su mu bila uvisini osnove zabata. Svaka bronzana cifra bila je visokaskoro metar. Na njegovo iznenañenje, poslednje ‘I’ u rimskombroju XXIIII je sa zabatom bilo povezano drugačije odostalih. Duž desne strane bronzanog učvršćenjaDžonatan ugleda šarke, pa koristeći snagu leñnih mišićapovuče dugu pravougaonu cifru. Pod rukom oseti kakoučvršćenje popušta i otvara se u stranu poput tankihmetalnih vrata. Iza cifre primeti pravougaoni odeljak,maleno udubljenje u kamenu, visoko tridesetakcentimetara. Unutra se nalazio čvrsto uvijen svitakdebele kože. Ovde stvarno nešto ima. Džonatan je bronzanu cifru pridržavao da se ne bizatvorila, pa drugom rukom izvuče pergament izpukotine. Svitak je bio suv, ali se pri dnu zalepio zakamen. Džonatan ga nežno povuče. Sa svitkom u ruci seodmaknu i vrati broj na mesto. Sasvim zaokupljen,

hodao je po skeli kao da nije svestan na kojoj se visininalazi. „Signore !\", začu čuvarev povik i trgnuvši se umaloizgubi ravnotežu. Spustivši pogled, opazi kako dvojicačuvara idu tačno ispod skele prema Orvijetiju. „Iskopine su zatvorene!\", uzviknu stariji čuvar. Izvinjavajući se, Orvijeti ih posluša, pazeći da im neskrene pažnju na Džonatana. Stariji čuvar je prolazio mimo slavoluka, aDžonatan se nije pomerao. Ako čuvar pogleda uvis, lakoće ga uočiti. Što je tiše mogao, Džonatan siñe niza skelupreskačući po dve prečage odjednom. Tek što se Džonatan spustio na zemlju, čuvar seokrenu prema slavoluku. Iznenañen, primeti mladogčoveka koji je stajao u dnu Titovog slavoluka. Stvorio seniotkud. „Tri sata je, signore ! Forum je zatvoren\", reče čuvarčeškajući stari sedi brk. „Trideset godina ovde radim, a idalje nema vremena da se vide ove iskopine!\" „Da\", uzvrati Džonatan hitajući prema izlazu.„Njihov značaj često je iznad nas, zar ne?\" 87 Emili je s povezom na očima sedela naaluminijumskoj stolici na rasklapanje. Kroz maleni otvoru povezu razaznavala je odsjaj računarskih monitora umračnoj prostoriji. Pokušala je da se pomeri, ali su jojruke i noge bile sputane poliuretanskim remenjem. Krpakoju su joj gurnuli u usta imala je ukus jake hemikalije,od čega ju je peklo grlo. Čula je kako autobusi prolaze,ali je zvuk bio prigušen. Miris zemlje govorio joj je da jeispod tla. Nalazila se ispod mosta. Ili u nekakvomtunelu. Nije pustila ni glasa iz sebe, pretvarajući se,glave obešene u stranu, da je i dalje bez svesti. Koristilaje vreme da se pribere. U Ujedinjenim nacijama prisustvovala je

obaveznom seminaru gde su ih učili kako da seponašaju ukoliko postanu žrtve otmice. Životno važnauputstva glasila su: ne klonite duhom, postavljajte pita-nja, pokušajte da odredite gde se nalazite i koliko jevremena prošlo. Čula je kucanje po tastaturi, što je potvrdilo njenosećaj da je okružena savremenim ureñajima. Upozadini je razaznavala tihe glasove. Arapski. Istimdijalektom su govorili i u vozilu. „Pokušavaš da shvatiš gde se nalaziš, zar ne?\", rečeglas jezivo blizu njenog uha. Njen tamničar je govorioitalijanski s tek neznatnim arapskim naglaskom, što jemogao primetiti samo neko kome je italijanski maternjijezik. Krpu joj je iz usta naglo istrgla ruka koja jedelovala kao rastavljena od tela. „Znam ko si\", s naporom reče Emili, bolnih obraza iusana. „Ti si Saladin.\" „Prikupi informacije, postavljaj pitanja\", uzvratiSaladin. „Jesu li te tako učili da radiš u ovakvojsituaciji? Pričala si u snu, omamljena drogom. Svepostoji u priručniku Ujedinjenih nacija, zar ne?\" I dalje s povezom na očima, Emili okrenu glavunekoliko centimetara ka mestu odakle je dopirao glasnjenog tamničara i pijunu pravo Saladinu u lice. „Toga nema u priručniku Ujedinjenih nacija\", rečemu. Čula je kako mu potpetice skupih cipela odzvanjajupo kamenom podu. „Uvek si bila nepredvidljiva, zar ne?\" Uvek. Otkud on zna? „Izgleda da nas je ponovo spojilo poštovanje kojeoboje negujemo prema istoriji.\" „Poštovanje?\" Emili nije mogla da se suzdrži.„Uništavaš judeo-hrišćanske ostatke stare hiljadegodina. Ti nemaš nikakvog poštovanja prema istoriji.\" Pesnicom je udario toliko snažno po

aluminijumskom stolu da ga je ulubio. „Ja toliko poštujem istoriju da razumem šta značivladati njome!\" Odjek njegove vike razleže se kroz mrak. Promrmljao je nešto na arapskom, a zatim je nekimuškarac žestoko zgrabi za glavu i strgnu joj povez.Emili se obrela u mračnoj odaji čiji se svod nije mogaosagledati. Pred sobom je videla monitore dva računara, ana oba su složene podzemne mape dopunjavale popreč-ne preseke Rima. Pored aluminijumskog stola nalazio seniz boca s kiseonikom, boce s acetilenom i oprema zaronjenje. Promeškoljila se na stolici pokušavajući da seokrene i vidi Saladina, koji je stajao iza nje. ,,A-a\", s neodobravanjem izgovori Saladin. „Gledajpred sebe.\" „Emili\", izusti drugi glas koji je Emili smestaprepoznala. Žena iskorači iz tame. Direktorka Žaklin Olivije. „Učinite kao što kaže\", reče Žaklin. „Molim vas.\" Emili je načas zbunjeno zurila u nju. Nije izgledaloda je direktorka kidnapovana. Ruke su joj bile slobodnei sela je na stolicu za malim stolom. Na sebi je imalabledožućkasti sako i pantalone i odgovarajuće bisere. Ipored sopstvenog užasnog položaja, Emili se pri pogleduna negovanu direktorku priseti da je u Koloseumudanas svečanost Ujedinjenih nacija. Tamo je krenula. „Žaki, šta vi...\" „Mogu vam pomoći\", reče direktorka Olivije. „Tražeizgubljeni Titov slavoluk. Ne onaj na rimskom Forumu,već prvobitni. Veruju da onaj s kim ste putovali...\" „Džonatan?\" ubaci Emili. „... Da, da vam je on možda rekao gde se slavoluknalazi. Moraju saznati gde je, Emili. Morate im reći.\" Zureći u direktorku, Emili najednom osetimučninu. „Kako ste ovo mogli da uradite?\" „Ne bih osuñivao direktorku\", umeša se Saladin,

čiji je glas i dalje dopirao iza Emili. „Molila nas je da tepustimo. Iako svečanost Odbora za svetsku baštinu uKoloseumu počinje za nepun sat, došla je ovamo da tispase život.\" Emili začu nepogrešivi zvuk punjenjavatrenog oružja. „ A sada, doktorko Travija, ovo je tvojaprilika da spaseš njen.\" „O čemu pričaš?\", upita Emili. „Ne pomerajte se, direktorko\", reče Saladin. Na licu direktorke Ujedinjenih nacija umesto očajaukaza se slepi strah. Gledala je iznad Emilinog ramena,u Saladina. Saladin joj prošaputa na uvo: „Reci nam gde je prvislavoluk, doktorko Travija, ili ću je ubiti.\" „Čekaj!\", reče direktorka, odjednom izbezumljena.„Ona ne zna!\" Svaki trag njenog dostojanstvenog držanjanestade. „Voleo bih da budem siguran\", hladno uzvratiSaladin. U blesku Žaklininih očiju Emili ugleda užasanstrah, ali nije znala da li i u to može da poveruje. „Doktorko Travija, brojim do tri. Gde se nalazioriginalni Titov slavoluk?\" reče Saladin. „Jedan.\" „Ne znam\", drhtavim glasom reče Emili. „Mi smopretpostavili da je reč o slavoluku na rimskom Forumu.\" „Molim vas, Emili, i radi sebe i radi vas.\"Direktorkin glas je nekontrolisano drhtao. „Recite mušta znate.\" „Dva.\" Emili je ćutala. Čitav njen svet okrenuo senaglavačke. Sve je postalo moguće. „Tri. Žaklin je gledala iznad Emilinog ramena. No kad jeSaladin rekao tri, direktorkin pogled se lagano spusti iukrsti sa Emilinim. Dva pucnja, ne glasnija od praska petarde. Emili isprva nije bila sigurna šta se dogodilo. Potomugleda kako se direktorki iz čela krv sliva na šal. I

direktorka je delovala zbunjeno. Bila je tek toliko svesnada na vlastitom čelu oseti krv koju poslednjim, gotovofarsično otmenim pokretom pokuša da obriše. Uprt ukrvave prste, pogled direktorke Olivije postade staklast,a glava joj pod sopstvenom težinom pade naaluminijumski sto. Ukočena od straha, Emili je zurila preda se.Osećala je miris dima iz nauljene cevi pištolja koji joj jebio tek nekoliko centimetara iza glave. „U redu\", gotovo s olakšanjem reče Saladin, „ona nezna.\" Već sledećeg sekunda Saladin drškom pištoljaudari Emili u potiljak. Bol je bio toliko jak da je predočima videla crne pruge dok nisu progutale prostoriju idok sve nije prekrio mrak. Poslednji užasan prizor koji jevidela bilo je rumenilo na direktorkinom obrazu koji sekupao u krvi što je napravila lokvu na stolu. 88 Džonatan je žurno prošao kroz metalne prečage naizlazu iz Foruma i zatekao Orvijetija u Ulici ForiImperijali, pored novog staklenog turističkog centra.Džonatan mu pruži svitak koji je upravo pronašao uzabatu slavoluka. „Ne mogu da ga otvorim\", reče Orvijeti, punstrahopoštovanja. „Ruke mi se tresu.\" Džonatan razvi svitak. Koža je bila ukrućena, pamu u rukama puče nadvoje, ali su se delovi lako mogliuklopiti, a mastilo je bilo neverovatno dobro očuvano.Kao klasičar, Džonatan je bio zahvalan što je pergamentstrugan kamenom plavcem, usled čega je mastilo i posletoliko vekova zadržalo tamnu boju. Bila je to još jednaarhitektonska skica Koloseuma. Iznad crteža se nalazionavod koji je Džonatan smesta prepoznao.

Sedam grana svetlosti izbija... na mestu gde zakonRima pogubljuje osuñene... „Još jedna Josifova rečenica\", reče Džonatan. Zurioje u pergament, netremice gledao citat. Orvijeti nije posmatrao skicu, već Džonatana, kojije sad bio bleñi negoli pre nekoliko trenutaka. „Znate li šta to znači?\", upita Orvijeti. Džonatanpotvrdno klimnu. „Izgleda kao neko mesto u Koloseumu.'Mesto gde zakon Rima pogubljuje osuñene.'\" Ponovo sezagleda u skicu. „Sedam grana svetlosti mora da seodnosi na sunčeve zrake što dopiru kroz lukove višihspratova Koloseuma. Oni 'izbijaju' na nekom mestu upodu arene.\" Džonatan pokaza na crtež. „Pogledajte,Valadijerova skica iz devetnaestog veka pokazuje kakose svetlosni zraci spajaju kroz lukove.\" „Dakle, Josifova rečenica opisuje mesto u areni?\" „Tačno, ali tu je bio problem. Zapadni obodKoloseuma propao je mnogo pre devetnaestog veka, paje Valadijer 1809. morao da rekonstruiše zapadne lukovekako bi svetlost obasjala tačno mesto u podu arene kojeopisuje Josif.\" Džonatan je govorio brzo kao da hita dasustigne logičan sled svojih misli. „Ali zbog čega je to mesto u areni toliko važno?\",upita Orvijeti. Džonatan zaćuta, a pogled mu se ukoči. „Vrata u podu\", prošaputa.

„Vrata u podu?\" „Da\", reče Džonatan trgnuvši se iz zbunjenogstanja. „Pre sedam godina video sam antičku fresku ukatakombi neposredno pre no što se katakomba urušila.Freska je prikazivala muškarca koji iz Koloseuma bežikroz vrata u podu arene.\" Džonatan duboko udahnu. Osetio je kako scriptio inferior njegove sopstveneprošlosti ponovo izbija na površinu, ali sada su se stari inovi tekstovi meñusobno dopunjavali i to na način kojibi radije prevideo. Možda je pre sedam godina ušao ugrobnicu čiji je istorijski značaj nadmašivao njegovenajneobuzdanij maštarije. Saladin zna više nego štomožete i da zamislite, upravo je rečeno Džonatanu uOstiji. „Signore, mislim da su vrata u podu ulaz u tunelkoji vodi do prvog Titovog slavoluka.\" ,,I mislite da je Josif taj koji je pobegao?\" „Da, signore, a to objašnjava zašto su drevniistoričari pisali da je Tit gorko plakao kad je Josifpobegao. Josif za Tita nije bio običan izdajnik. Josif jebio jedini sveštenik koji je i dalje mogao održavatiplamen skrivene menore. Setite se kako su se Tit injegovi žreci plašili plamena. Mogli su ga ugasiti jedinoukoliko se postaraju da ne preostane nijedan sveštenikkoji bi ga održavao. Zato će stari Rimljani pobiti svesveštenike u nadi da će zatrti potomstvo po muškojliniji.\" „A posledice toga osećaju se i danas\", turobnouzvrati Orvijeti. „Meñu svim rimskim Jevrejimakohanim, sveštenici, gotovo i ne postoje. Kao dečaknijednog drugog nisam poznavao.\" „Nijednog drugog? Dakle, vi ste...\" Orvijeti podiže ruku neznatno, ali dovoljno daDžonatan opazi njegovu napaćenu veru. „Ma kakvu svetost da sam nekad imao\", rečeOrvijeti, „sada je više nema.\"

Sunce je zašlo za Palatin, ali je njegova žutasvetlost tekla niz Ulicu San Gregorio, i dalje padajući nagornji obod Koloseuma. Orvijeti pogleda na sat. „Tri i petnaest\", reče. „Sunce će obasjati one lukoveza nepunih dvadeset minuta.\" 89 Večernja svečanost u Koloseumu trebalo je daobeleži sastanak Odbora Ujedinjenih nacija za svetskubaštinu i dvestotu godišnjicu prve velike restauracijeKoloseuma 1809. Rimske diplomate i novinari spropusnicama što su im na plavim trakama visile okovrata pristizali su u Koloseum preko crvenog tepiha iprolazili kroz metalne detektore. Oko spoljnih lukovaKoloseuma bili su parkirani crni automobili sdiplomatskim tablicama. Italijanski vojnici pomešani skarabinjerima u civilnoj odeći iza elih policijskihpregrada napravili su kordon oko Trga Koloseum. Pokrovitelji svečanosti su postavili stolove sreklamom italijanske nacionalne banke: „Kao iKoloseum, i Rimska banka stvorena je da traje večno.\"Lokalne televizijske stanice intervjuisale su poznaterimske ličnosti. Golman italijanske reprezentacije, kojaje pobedila na Svetskom prvenstvu u fudbalu, čučao jeizmeñu lukova, pozirao paparacima kao da brani mrežu. Džonatan i Orvijeti su išli niz Ulicu Fori Imperijali ito delom što se graniči s Trgom Koloseum. Teško jepoverovati da je svega dvadeset četiri časa ranije bioovde, u Koloseumu. Juče sam ovamo došao kao turista,a sad sam begunac. Džonatan je razgledao okupljenisvet usredsredivši se na karabinjere rasporeñene nasvim ulazima. „Kako ćete ući?\", upita Orvijeti. „Morate biti u arenida biste videli sunčeve zrake.\" „Onuda\", reče Džonatan pokazujući suprotni kraj

trga, gde su kamioni s posluženjem i scenskomopremom stajali uz istočne lukove kružne grañevine. Tikdo službenog dela, Džonatan je video gladijatorskutrupu angažovanu za svečanost. Vežbali su borbuprema unapred pripremljenoj koreografiji. Dvojicaglumaca uvežbavala su udarce i zamahe. Jedan starijiumetnik, očigledno vest u mačevanju, umešao se iukazivao im na pogrešne pokrete. Neki glumci su većbili spremni, u kostimima i s maskama. Ostali članovi gladijatorske trupe izašli su izprikolice parkirane uz jedan luk. „Imam ideju\", reče Džonatan. Džonatan se probio kroz mnoštvo posmatrača iušao u prikolicu u kojoj nikog nije bilo. Unutra su napolicama bili naslagani antički mačevi, mesingompresvučeni grudni oklopi, suknjice od kožnih traka,štitnici za ruke i gladijatorske kacige s jarkocrvenimperjanicama napravljenim od četaka za čišćenje. Džonatan se hitro preobuče u kostim i uze korice sbodežom, koji je zapravo bio tek jeftini nož „skakavac\"zalepljen za odgovarajuću plastičnu dršku, pa pritrčatrupi noseći svoje odelo i cipele pod miškom. Na polaputa ga zaustavi neka Amerikanka s jakim južnjačkimnaglaskom: „Dušo\", reče, „možemo li da se slikamo stobom?\" Okružila ga je četvoročlana porodica izTeksasa, svako sa svojim digitalnim fotoaparatom. Džonatan stavi limenu kacigu na glavu, a turistisu, jedno po jedno, prilazili da se s njim slikaju. Džonatan je tako kostimiran požurio poredobezbeñenja Ujedinjenih nacija i usput čuo kakoizbezumljeno osoblje pokušava da pronañe direktorkuOlivije ne bi li otvorila svečanost. Ispod lukova je vrvelood poslužitelja koji su, i sami u rimskim odeždama, uKoloseum rampom dovozili kolica sa zakuskom.Džonatan pronañe glumačku družinu i brzo se umešameñu ostale muškarce u kostimima sa svimgladijatorskim obeležjima. Uspeo je da svoju odeću

sakrije iza police sa zakuskom. „Jesi li ti novi?\", upita Džonatana na italijanskomjedan član glumačke trupe. Ispružio je ruku, a kadDžonatan htede da se rukuje, ovaj mu snažno stisnupodlakticu. Znajući da e u starom Rimu rukovanjeizgledalo upravo tako, Džonatan mu uzvrati stisak. Ovisu se zaista uživeli u svoje uloge. „Ti si zamena\", muškarac je pre zaključio nego štoje pitao, obraćajući se Džonatanu na italijanskom.„Kakav si ti gladijator?\" „Molim?\" „Kojim se stilom boriš?\", kaza muškarac, ozbiljan. „Naravno\", reče Džonatan prisećajući se različitihtipova gladijatora u starom Rimu. „Hoplomachus\",izgovori prvo čega se setio. „Salve!\", uzvrati muškarac. „Treba namhoplomachus ! Potreban ti je mali okrugli štit, dakako,ali to i sam znaš\", reče čovek dajući znak rekviziteru.„Ona dvojica su retiarii kao što si verovatno pretpostaviopo njihovim trozupcima i mrežama.\" Dvojica recijararavnodušno mahnuše. „ A onaj tamo\" - pokaza gladijatorna čoveka koji je nameštao kacigu s vizirom - „on vozidvokolice. Ah, tvoj štit, izvoli\", reče pružajući Džonatanulimenu repliku štita kakav su koristiti grčki hopliti.Objasnio je da, budući da je honorarni profesorklasičnih nauka u lokalnom koledžu, zahteva da sekoriste pravi mačevi pa je za bezbednost glumacakoreografija utoliko važnija. Nadugačko je pričao oraznim vrstama gladijatorskog oružja, od kožnih rukavasa šiljcima do teških mreža, ali Džonatan ga nije slušao.Gledao je u zlatne zrake koji su sada obasjavali gornjideo lukova. Za svega nekoliko minuta zraci će se sastati ujednoj tački na podu arene. Sedam grana svetlosti izbija... „Treba da oblepiš mač\", reče honorarni profesor.„Izvoli\", dodade pružajući Džonatanu crnu impregniranu

traku. „Koristimo gumenu traku da vrh mača ne budeoštar ukoliko bi došlo do nehotičnog kontakta. Ne želišda nekog povrediš.\" „Ne, naravno da ne\", odvrati Džonatan. Glas mu jepod kacigom imao metalan prizvuk. Ali pre no što je stigao da oblepi mač, nastadeiznenadno komešanje, a zatim glumci, s dramskomozbiljnošću, stadoše u formaciju. ,,U borbu!\", reče na latinskom honorarni profesordok su marširali kao jedan. Prva polovina trupe istrča u arenu. Džonatan začuklicanje publike i kroz prolaze ugleda kako na peskuarene glumci vesto nasrću i napadaju jedan drugogsledeći brižljivo uvežbanu koreografiju. Džonatan se neupadljivo odvoji od grupe idućibočnim hodnikom. Netremice je posmatrao sunčevezrake koji su prolazili kroz sedam otvora na zapadnomobodu arene. Neverovatno. Gledao je kako sedam nežnih zrakova svetlostipada ukoso niza zapadnu stranu grañevine i kako seusled krivine oboda meñusobno približavaju dok suncezalazi iznenañujućom brzinom. Zraci padoše na podarene. „Izlazi smesta!\", jedan stariji glumac požuriDžonatana, lupivši ga po zadnjem delu kacige. „Ja ne učestv...\" Ali Džonatan nije završio rečenicu,a već ga gurnuše kroz luk. Stupio je u arenu, gde ga zaslepi blistava atmosferaceremonije. Pet stotina ljudi u svečanim odelima vrveloje uz ogradu - elegantni filantropi, direktori korporacija ilepe žene koje su ih pratile. Oko Džonatana su se odvijale uvežbane borbe, pase pažljivo probijao nastojeći da im se skloni s puta.Podigli su mnogo prašine, pa Džonatan najednom višenije video sedam zraka što izbijaju kroz zapadni obod.Potrčao je iz oblaka prašine ka središtu arene, gde ih

jasno ugleda. Sedam zraka pružalo se podom, sve višese približavajući. „Drži se svog dela scene!\", progunña jedangladijator prevrćući se pored Džonatana. Ali Džonatan je bio i suviše zanet da bi odgovorio.Zraci sunca izbili su na jednu tačku duž jugoistočnogruba arene. Kao hipnotisan, Džonatan je išao ka tojtački ne primećujući glumce koji se oko njega prevrćupreko glave. Nalik veličanstvenom arhitektonskomprizoru, sedam zraka obrazovalo je tri slova „V\",stvarajući oblik same menore čitavom površinomKoloseuma. Tu su se nalazila vrata u podu, pomisliDžonatan. Josif je tuda pobegao kroz pod u areni. Nogom je na pesku arene obeležio mesto. Pogledaoje koji je najbliži luk u ravni s njegovom nogom. XVIII.Zraci sunca su se spojili ispred osamnaestog lukaKoloseuma. Mora da je ispod tog mesta bio tunel kojim se izlaziloiz Koloseuma. Neko otpozadi neočekivano nasilno zgrabiDžonatana i baci ga na ogradu arene. Džonatanovakaciga tresnu o čelik, a sam Džonatan se sruši na tlo.Jabuka mača mu pade na glavu umalo ga neonesvestivši. Džonatan se jedva podiže i odskoči, baš utrenutku kad je, udarivši u kamen iza njega, metalnaivica mača proizvela varnicu. Muškarac je bio odeven u gladijatorski kostim scrnim grudnim oklopom i dva mača - dimachaerius,poznat kao najopasniji gladijator. Jedan mač mu je bio u koricama za pojasom, adrugi je prebacivao s jedne na drugu stranu. „Gospode bože\", prodahta Džonatan. „Ja neučestvuj...\" Džonatan nije imao vremena da dovrši rečenicu -muškarac je nasrnuo i zadao mu još jedan udarac ugrudi zasekavši mu grudni oklop toliko duboko da sealuminijumski deo kostima bezmalo presavio nadvoje.

Čovek svoj mač ne beše obmotao gumenom trakom. Nešto nije u redu. Iz oblaka prašine muškarac ponovo zamahnu, aDžonatan se otkotrlja na rub peščane arene. Čuo jeushićene povike s tribina i shvatio da ga publika hrabri iuživa u predstavi. Džonatan opet pade - ovog puta ga jesrušio jedan glumac koji se teatralno otkotrljao. „Rekao sam ti, drži se svog dela scene!\" prekori gaglumac. Kad je ustao, Džonatan nije mogao da razaznanapadača od ostalih članova trupe koji su se vrteli okonjega poput kaleidoskopa blistavog metala i prašine. Otpozadi ga neko udari po kacigi i Džonatan seokrenu, ali od kacige nije mogao da vidi sa strane.Muškarac ponovo napade. Njegovi udarci su bilidrugačiji, uvežbani, odsečni udarci nekog naviknutog naopremu mačevaoca, a ne na limeni grudni oklopgladijatorskog kostima. „Ko si ti?!\", viknu Džonatan, posrnuvši unatrag. Mačevi im se sudariše, odbacivši Džonatana premaogradi arene. Ali sila udarca nije se mogla porediti sazapanjenošću kada je načas obeshrabrujuće jasnougledao poznate crte lica izmeñu dva štitnika za obrazena rimskoj kacigi. Ne obuzdavajući bes, Džonatan i sam izvede nizoštrih udaraca. Veštim pokretima najpre mu je dodirnuodeo ispod rebarnog luka, na šta je ovaj pao na leña upesak, a zatim ga ponovo udari ravnom stranom mačapo glavi skinuvši mu tako kacigu i otkrivajući razba-rušenu kosu i zajapureno lice. „Aurelije\", prošišta Čandler Mening. Gorak osmehiskrivi mu usne. „Rekao sam ti da ću ja pobediti.\" 90 Dok je ustajao, Džonatan je zaslepljujućombrzinom sve povezao – Čandler ga susreće na Forumu,Čandler im daje mape Zlatne kuće – Čandler čini sve

kako bi Džonatan i Emili napravili još jedan korak upravcu u kojem ih je sve vreme i vodio. ,,U ovo si umešan od samog početka, zar ne,Čandlere?\" ,,E to je to\" - podrugljivo se osmehnu Candler. „Toje briljantni Markus kakvog pamtim.\" ,,I radi čega?\", reče Džonatan suzbijajući gnev. „Dabi ti bio taj koji će je otkriti? Ugrozio bi Emilin život dabi pronašao drevni artefakt?\" Čandler se nasmeja. „Misliš da je to razlog, Džone? Kakva veličanstvenaironija.\" „Ironija?\" Zaprepašćenost je lagano nestajala, a uDžonatanu je rastao bes. „To što si ti, Aurelije... uvek si me pre svih upravo tinazivao lakovernim. Uvek bi rekao kako ja jurim zadrugačijom istorijom i neverovatnim pričama oizgubljenom blagu, a sada si ti taj koji je poverovao upotpunu neistinu. Zaista misliš da postoji nekakvaizgubljena jerusalimska relikvija, Džone?\", reče Čandler.„Još jedna maštarija kakvima smo se svi bavili naAkademiji. Ali sada ću napokon za takvo šta dobitinovac.\" „Taj Saladin je čudovište\", glasno reče Džonatan. „Ja bih ga radije nazvao klijentom\", uzvrati Čandleršireći ruke. „ A za onoliko novca koliko mi je taj tipponudio, pristao bih i da je rekao da traži prokletiEkskalibur.\" Čandler je lagano prilazio uperivši mačpravo u Džonatana. „Borite se, vas dvojica!\", progunña neko izglumačke družine. „Niste plaćeni da pričate!\" „Čandlere, saslušaj me, samo me saslušaj\", rečeDžonatan trudeći se iz petnih žila da obuzda bes. „Sveovo se stvarno dešava. Čuješ li me? Menora stvarnopostoji.\" „To mi je sada jasno. I ti ćeš mi reći gde se nalazi.U poreñenju s trideset četiri kilograma čistog zlata,

Saladinov honorar odjednom izgleda pomalo bedno, zarne? Zato sam sve smislio.\" Potapšao se po grudnomoklopu. „Doneo sam svoje skice svih mogućih putevakojima se može pobeći iz Koloseuma. Jedino treba daznam koji je luk Josifu poslužio da...\" „Čandlere\", prekinu ga Džonatan, „oteli su Emili. Nerazumeš...\" „Ne razumem? Ja ne razumem?!\", vrisnu Čandlerizbezumljenog pogleda, kakvog ga Džonatan nikad nijevideo. „Ne, Džone, jednom u životu si ti taj koji nerazume! Džonatan Markus, zlatni dečak Američkeakademije u Rimu na kojoj sam ja bio tek bednibibliotekar.\" Tek tada je Džonatan shvatio koliko ga Čandlerprezire, koliko mu je lako bilo da izvede ovu prevaru, dase pretvara kako s njima saznaje deo po deo zagonetke. „Gde je Emili, Čandlere?\", upita Džonatan krenuvšiodlučno ka njemu. „Šta će im ona?\" Čandler suzi oči i zamahnu mačem. „Uvek izigravaš heroja, je li, Aurelije?\" Ne govoreći više ništa, Džonatan polete naČandlera. Mačevi im glasno zvecnuše. Okolni glumcizapanjeno shvatiše da njih dvojica ne koriste zaštitnutraku. Čandler se izgubi u uskovitlanoj prašini.Džonatan se okrenuo pokušavajući da ga pronañe meñuglumcima. Ugleda kako blistavi mač seče vazduh iznadnjega i izvede toliko snažan odbrambeni udarac da jeglumčev mač odleteo u vazduh. Čovek se teatralno baciza mačem. „Lakše, čoveče!\" uzviknu glumac s maskom. „Decasu mi ovde.\" Džonatan othrama prema središtu arene. Svudaoko njega glumci su se u parovima borili po dobrouvežbanoj koreografiji koja je gledaocima izgledala kaopravi metež. Još jedan čovek krenu na Džonatana, aliuočivši gumenu traku na njegovom maču, Džonatan sesamo sagnu i propusti ga. Iz vrtloga prašine Čandler mu

ponovo zadade zastrašujući udarac, od kojeg seDžonatanov oštećeni limeni oklop raspoluti, a samDžonatan pade na zemlju i oseti kako mu grudni košpulsira od bola. „Moram ti priznati, Aurelije, više nisi onaj dečakkoji je pre sedam godina napustio Rim. Izbačen izAkademijine rajske bašte, a ni reč nisi rekao u svojuodbranu. Saladin nije očekivao prokletog junaka.Očekivao je advokata.\" „Samo mi reci gde je Emili.\" Džonatan se zakašlja iustade. „Šta će im ona?\" „Veliki Džonatan Markus\" - zlurado se isceriČandler. „Još nisi shvatio, zar ne?\" Čandler podiže mačspremajući se za napad. „Ne treba im ona, već ti.\" „Molim?\" „Misliš da je sve ovo slučajno, Aurelije? Tvojepoznavanje Josifovog dela. Dolazak u Rim i odbranazagonetnih delova Mermerne mape? Sve je to onpripremio. Šta misliš, zašto su ti fragmenti pozajmljenimuzeju u Rimu? Saladin je znao da će ih ona prepoznatii tražiti da Ministarstvo kulture podnese tužbu. Mislišda Saladin nije znao da ćeš doći u Rim? Šta misliš, ko tije klijent, Džone? Ko stoji iza sumnjive ženevskekorporacije? On.\" „Ali zašto! Video je sve što i ja!\" „Ne baš sve\", reče Čandler. „Pre sedam godina ukatakombama, Aurelije. Šta misliš na čiji si grobnabasao? Na Berenikin. I video si crteže na zidovima kojisu ti bezmalo rekli gde je menora, samo što ti to nisiznao.\" „Freska\", reče Džonatan. „Tačno\", podsmehnu se Čandler. „Freska uništenakad se grobnica urušila.\" „Dakle, ja sam poslednji video unutrašnjostgrobnice\", promrmlja Džonatan. „Bravo\", reče Čandler. „Strogo uzev ne bašposlednji, ali ðanpaolo nam nije od velike koristi, zar

ne?\" „Čandlere, idiote, misliš li da će te on ostaviti uživotu? Taj čovek je hladnokrvno ubio Šarifa da bizaštitio svoj cilj.\" Džonatan podiže ruku spremajući seza udarac kad ga nešto zgrabi s leña i priljubi mu rukeuz bokove. „Mi Tračani ćemo vas pobediti!\" Jedan krupanglumac iz trupe zgrabio ga je kako je to nalagalakoreografija. Džonatan se na trenutak otimao, ali odštitnika za obraze nije uspevao da vidi čoveka koji gadrži. Čandler s isukanim mačem krenu ka njemu. Uvrtlogu prašine u areni Džonatanovi pokušaji da seizmigolji izgledali su izrežirano kao i ostatak lažneborbe. „Vreme je da prestaneš da izigravaš heroja,Aurelije. Gde je tunel koji vodi do prvog Titovogslavoluka?\" Publika je gromoglasno vikala, ali Džonatan ništaod svega toga nije čuo jer u tom trenutku nešto u njemuprepuče. Ne razmišljajući, on naglo izvi glavu unazad iperjanicom udari u kacigu glumca koji ga je držao.Glumac uz psovke smesta pusti Džonatana koji,zgrabivši mač obema rukama, ravnom stranom sečivaudari Čandlera u trbuh. Čandler posrnu unazad, aDžonatan iznova zamahnu, sada jače. Čandler pade upesak. Podstaknuta ubedljivošću čitavog prizora,publika zaklica još glasnije. „Gde je Emili?\", pobesne Džonatan i rukohvatommača udari Čandlera u lice. „Reci mi ili ću, kunem tise...\" „Šta ćeš?\", reče Čandler ispljunuvši krv. „Pretiš,stari moj? Izgleda da je Seneka bio u pravu. 'Gladiator inarena consilium capit!*( Lucije Anej Seneka, Pisma prijatelju, III,22,1: „Gladijator se odluči tek u areni.\" (Prim. prev.)) U areninema advokatskih saveta, zar ne? Samo sirova snaga.\" Čandler ponovo ustade, okrenu se u pesku pa sećelom težinom baci na Džonatanov raspukli grudni

oklop s takvom silinom da je ovome mač izleteo iz ruke ipao tri metra dalje. Koristeći priliku, Čandler nasrnuvrteći mač u oba smera kako bi povećao obrtnimomenat. Džonatan tada učini nešto što niko izglumačke trupe nikad neće biti kadar ni da zaboravi ani da ponovi ma koliko nedeljnih popodneva provelipokušavajući da to isto izvedu na plavim strunjačama usvojoj vežbaonici. Umesto da se povuče, Džonatan je potrčao ka svommaču idući goloruk na Čandlera. Ne zastajkujući, petomje nagazio vrh sečiva usled čega mu balčak doskoči udlan, te on zamahnu ravnom stranom u Čandlerovokoleno i jednim jedinim pokretom ga iščaši, što se jasnočulo kad je kost kvrcnula. Čandler vrisnu od bola.Džonatan je iskoristio Čandlerov zalet da ga gurne nagvozdenu ogradu arene i Čandler se presavio prekoivice. Uspeo je da se ne preturi u otvor dubok desetmetara i ne završi u podzemnom lavirintu jedino zatošto se pridržao desnom rukom. Udarao je nogom odrevne cigle ispod arene pokušavajući da nañe uporište. Meñu zaprepašćenim zvanicama zavlada tišina.Džonatan polako ustade; izudaran, najpre se nesigurnooslanjao dlanovima na kolena, a zatim se sasvimuspravi. Kao da je vežbala za ovaj neočekivani trenutak,publika se u Koloseumu burno oglasi. Čak su i glumcipljeskali. „Ko vam pravi koreografiju?\", upita jedan glumac. „Treba da angažujemo ove momke\", dobaci drugi. Pridržavajući se jednom rukom, Čandler je visio naogradi i gunñao. „Pomozi mi da ustanem, ne mogu da sedržim!\" Džonatan stade iznad Čandlera. „Otkud Saladin zna toliko o meni? Pričao si mu omom istraživanju pre sedam godina?\" „Nisam, on je ispričao meni\", reče Čandler uz bolanjauk prebacivši nogu preko ograde. „Izgledalo je kao date... poznaje. Pomozi mi! Prokleto koleno me luñački

boli!\" U klicanju publike Džonatan razazna sve jasnijizvuk policijske sirene. Okrenu se ka izlazu iz arene. „Kako da ustanem odavde? Karabinjeri... do ñavola,šta da radim?\" „Izvini, Čandlere. 'Gladiator in arena consiliumcapit, odvrati Džonatan odlazeći. „U areni nemaadvokatskih saveta.\" 91 Džonatan istrča iz arene, pa se ispod jednogspoljnog luka presvuče u svoje odelo. Orvijeti je čekao,kako mu je i rečeno. Zajedno su krenuli bočnimprolazom, zaobilazeći zvanice, gledajući uvis u brojevena lukovima. Karabinjeri projuriše pored njega, a kakoviše nije imao masku, Džonatan se okrenu licem premazidovima dok se nisu mimoišli. Moramo sići u lavirintispod poda arene. „To je ta kapija\", reče Džonatan pokazujući na brojXVIII iznad jednog luka. „Naravno\", blago reče Orvijeti. Kako sve ove godinenisam bio u stanju da naslutim? Sada mu je bilo sasvimjasno zašto su jerusalimski robovi odlučili da tunel zabekstvo prokopaju ispod broja osamnaest, broja kojipredstavlja numerološku vrednost hebrejske reč chai ipobuñuje bezbrojne mističke asocijacije na život iopstanak.*( Hebr.: chai - život. Na hebrejskom je ova rečsastavljena od dva slova, čija numerološka vrednost ukupno iznosi18. Stoga se često prigodni pokloni u novcu daju u svežnjevima odnpr. osamnaest dolara, pa se tako simbolično poklanja chai, život.(Prim. prev.)) Zašli su pod mračni svod. Džonatan je čvrsto držaoOrvijetija za ruku dok su silazili niza strme kamenestepenice u lavirint ispod arene. Uskovitlani pesakpadao je odozgo preko ograde napola obnovljenog podaarene. Orvijeti se mučio dok su mu cipele sa svakim

korakom sve dublje uranjale u blato lavirinta. Tunel mora biti ovde, pomisli Džonatan. Sada sustajali tačno ispod osamnaestog luka i Džonatan jebaterijskom lampom dopola osvetlio zasvoñeni prolazkoji je, preprečen delimično ukopanom starom drvenomdaskom, nalikovao napuštenom rudarskom oknu. „To mora da je ovde\", reče pokazujući na natpisuklesan u kamen iznad luka. ,,'Astra polumque pia cepisti mente, Rabiri\"', glasnopročita Džonatan pa prevede: „Pobožnim umom grlišzvezde i nebo, Rabirije.\"*( Marcijal, Epigrami, VII, 56. (Prim.prev.)) „Rabirije?\", upita Orvijeti. „Jedan od graditelja Koloseuma\",**( Rabirije,Domicijanov omiljeni arhitekta; često mu se pripisuje da je gradioKoloseum, mada za to nema pouzdanih dokaza. (Prim. prev.)) rečeDžonatan uspevši da se osmehne. „Ovo je stih Marcijala,antičkog satiričara i Josifovog savremenika. Sada se svesavršeno uklapa. Marcijal se na prvi pogled diviRabiriju, jednom od graditelja Koloseuma, ali zapravozarobljenicima odaje gde su vrata u podu arene.\" „Jeste li sigurni da se nije samo divio lukovima?\" „Marcijal je bio takav svat da je jednom ustao inazdravio mladoženjinoj ljubavi prema njegovojmladenki: 'Quid ergo in illa petitur et placet? Tussit.' Pau čemu su njene draži i čar? U kašlju!\"*( Marcijal, Epigrami,I, 10. (Prim. prev.)) Orvijeti ne reče ništa, ali bilo je očigledno da neuviña uvredu. „To je tipični Marcijal, signore. Zvuči romantično,ali je značenje mračnije. Upozorava okupljene goste damladoženja ne voli mladu zato što je lepa, nego zato štoboluje od tuberkuloze, koja je u drevnom Rimu čestoimala smrtni ishod. Zato mlada kašlje. A njena bliskasmrt znači da će mladoženja dobiti deo bogatstva kojepripada njenom ocu. Tipični Marcijal, zadaje udarac kadniko ne očekuje. Marcijalova poezija uvek se ticala

mračnije strane Rima. A u ovom slučaju, zarobljenicimagovori gde je put kojim se beži, i saopštava to tako darimska tajna policija nikako ne može da primeti. Rabirijeje sagradio lukove kako bi tuda naveo sunčevu svetlostili omogućio zarobljenicima da ‘prigrle nebo' i pronañuvrata u podu.\" Džonatan je kleknuo na zemlju i odstraniotridesetak centimetara blata pri dnu daske. Uklanjativlažne grudve gliba golim rukama i bez alata bilo jelakše nego da je zemlja bila suva i nabijena. „Odlazeći ovuda, Josif je morao proći pored celepretorijanske garde\", objašnjavao je Džonatan. „Nakonšto je propao kroz vrata u podu arene, ušao je u ovajtunel.\" Džonatan se sagnuo i, odupirući se nogama,pokušao da ukloni dasku sa zida, ali je u dnu i daljebilo previše blata. Odstranio je još jedan sloj od dva-tricentimetra, pa daska, više se ne pripijajući tesno uz luk,umalo ne pade pod sopstvenom težinom. Džonatan je zurio u tminu. „Idem s vama\", reče Orvijeti. „Ako su jerusalimskirobovi ostavljali poruke, nisu ih pisali na latinskom.Potreban sam vam.\" Zastade. „Potreban sam njoj.\" „Signore, rekli ste da je vazduh i suviše redak.\" „To je rekao moj lekar\", nehajno uzvrati Orvijeti. ,,Auvek uza se imam svežu zalihu\" - pokaza na svoju maluzelenu bocu s kiseonikom - „ako mi zatreba.\" „Zatreba?\" - osmehnu se Džonatan. „Po onom štosam ja video, signore, nisam siguran da vam to uopšte itreba.\" Džonatan se pognu i prvi proñe kroz otvor vodećiOrvijetija u mračni tunel. Ovo je možda hodnik kojim se Josif služio da stignedo Titovog luka, pomisli Džonatan. Tunel je na ulazu bio nizak, ali nakon metar-dvaDžonatan se mogao potpuno uspraviti. Primetio je daOrvijeti teško diše na nos. Povremeni naleti pare i smrad

čak su i Džonatanu otežavali disanje. Divio seOrvijetijevoj snazi. „Treba li vam već kiseonik?\", upita ga. „Još ne.\" Uz osmeh mu uzvrati pitanjem: „A vama?\" Džonatan je opipavao zidove. „Kamen je premazanda bi što manje upijao vodu.\" Tavanica tunela nije počivala na uobičajenimkamenim podupiračima, već je imala oblik visokog luka,što je nagoveštavalo da su tuda velikom brzinomprolazile ogromne količine vode. „Je li ovo bio akvedukt?\" upita Orvijeti. „Možda\", odgovori Džonatan, „ali ne za vodu za pićepošto je udaljenost izmeñu slivnika za održavanjeprevelika.\" A to je još čudnije, pomisli Džonatan. Tlo sespuštalo što su se više udaljavali od Koloseuma. PoVitruvijevim knjigama, akvedukti su obično imalitroprocentni nagib prema centru grada kako bi sepovećao pritisak vode a umanjila mogućnostzadržavanja nečistoća. Ali ovaj tunel kao da je biograñen da uspori kretanje vode prema Koloseumu. „Pa naravno\", reče Džonatan. „Ovim tunelom sevoda iz reke dovodila u Koloseum kad se punio zapomorske bitke.\" „Pomorske bitke?\" „Kad je Tit 80. godine naše ere svečano otvorioKoloseum, arena je pomoću složenog sistema akveduktapotopljena kako bi se održale pomorske bitke. Ovimasivni vodeni kanali već su postojali pošto je Neronnapravio ogromno jezero na mestu gde je sagrañenKoloseum.\" Džonatan pokaza na mesto kuda je stotinak metaradalje dnevna svetlost dopirala u tunel. „Signore, ako je ono slivnik ili ulična rešetka,možda bismo mogli da vas...\" Orvijeti podiže ruku shvativši šta Džonatan misli. „Znate da se sada ne mogu vratiti.\"

Tunel se nastavljao u podzemnu ulicu. Tri metraiznad njih nalazio se asfalt savremenog Rima, poduprtčeličnim pilonima postavljenim u devetnaestom vekukad se ureñivala obala Tibra. Naličje ulica pružalo senalik mračnom nebu nad klancem drevnih prolazaizmeñu brežuljaka Palatina i Kapitola. U poreñenju soštrim zaokretima u jevrejskim ulicama ispod Geta, ovajpodzemni prizor pružao je zadivljujući uvid u antičkoprojektovanje grada, putovanje izmeñu uzanih ciglenihzidova što se pružaju u tamu. Orvijeti se zagledao u mali otvor u slivniku iznadnjih. Prisećajući se, nežno reče. „'Daj mi tračak svetlostii pretvoriću ga u svetilište.\" „Vidite li natpis, signore ?\" „Ne, samo sam se setio reći koje je papa JovanPavle Drugi izgovorio kad je posetio Veliku sinagogu.\" Džonatan čučnu kod velikog smeñeg kamenatemeljca u drevnom zidu i sastruga blato ispod kojeg seukazaše uklesana slova. „Vicus Jugarius. To znači 'Put jarma'\", rečeDžonatan. „Jarma?\" upita Orvijeti. „Jarma koji se koristi za stoku, ali se za drevnogpisca Livija ime ulice takoñe odnosi na povorke ratnihzarobljenika koji prolaze pod jarmom svojih okova.\"Džonatan se hitro okrenu Orvijetiju. „Znate li šta ovoznači? To znači da su ovom ulicom prolazile trijumfalnepovorke. Ona će nas dovesti do prvog Titovog slavoluka.\" Uz drevne pločnike ležali su ostaci stubova ipolomljene stepenice od cigle, te Džonatan zaključi dasu to verovatno ostaci portika iz doba Republike, mestogde su senatori za vreme trijumfa sedeli duž ulice. Džonatan i Orvijeti su stigli do kraja ulice, gde suzastali na ivici strme i krive padine što je gledala naogroman polukružni bazen nalik veoma dubokom,praznom podzemnom jezeru. „Ovo mora biti stari vodospremnik\", reče Džonatan.

Narandžasta ulična svetlost prosu se odozgo krozslivnik za kišu obasjavši goleme razmere nekadašnjegrezervoara. Na suprotnom kraju polukružnog bazenauzdizao se potporni zid visok dvadesetak metara. „To je brana\", reče Džonatan, „za Koloseum. Zidbazena mora da je služio kao usisni otvor kako bi se izTibra skrenuli milioni litara vode i Koloseum potopio zapomorske bitke.\" Zid brane bio je izgrañen od golemih blokovatravertina spojenih bez maltera, grañevinskom tehnikomkoja je proistekla pre iz jerusalimskog graditeljstvaIrodovog doba nego iz lokalnog rimskog načina zidanja.U Džonatanovim mislima, podzemna arhitekturanajednom dobi smisao. „Robovi iz Jerusalima mora da su mesecima radilida bi pregradili ovoliki rezervoar.\" S obzirom na masivnost podzemne ustave i golemekamene blokove, zid je neodoljivo podsećao na Zapadnizid u Jerusalimu, s jednom jasno uočljivom razlikom -sedam nezavisnih lukova, kontrafora, nosilo je zidstvarajući sedam zakrivljenih stepeništa nalikmostovima što su se uzdizali s dna bazena poputdžinovskih lukova koji su se spajali u malu platformuvisoko iznad dna rezervoara. Platforma je poput balkonaštrčala iz središta zida, a s nje su se mala vrata otvaralau mračni hodnik što je vodio u prostor izmeñustepenica. Središnje stepenište delom se urušilonagoveštavajući da je neko doživeo silovit pad u dubokibazen. Orvijeti se približi obodu bazena zureći u sedamlučnih stepeništa. „To je test\", reče Orvijeti. „Šta je test?\" „Oblik mostova\", reče Orvijeti. „To je drevnabezbednosna mera. Obično se sastoji od dve ili trimoguće putanje. Graditelji su ovde napravili sedamlučnih stepeništa koja vode ka platformi, ali je po svoj

prilici samo jedno kadro da izdrži težinu čoveka. Ostalasu pogrešna, verovatno šuplja i...\" Orvijeti ne dovrširečenicu, ali mu pogled pade u bezdan pred njima. 92 Džonatan skliznu niza strmu blatnjavu padinubazena i doviknu Orvijetiju. „Previše je strmo, čekajteme tu gore!\" Džonatan priñe središtu dna bazenarazgledajući lučna stepeništa, jedno po jedno. Po izradibi se reklo, shvati on, da su se robovi iskradali s rada naizgradnji Koloseuma kad god su mogli, da bi osmisliliovako složena lučna stepeništa. Džonatan ču kako bat koraka odzvanja bazenom. „Ima li koga?\" upita Džonatan škiljeći u mrak. Izsenke mu je neko prilazio, a pored se, nespretnije,kretalo još jedno obličje. Tišinu iznenadno naruši glas koji zbog podzemneakustike zazvuča kao da je tik do Džonatana. „Hvale vredno, Džonatane.\" Džonatan je jedva razaznavao muškarca na strmojivici rezervoara. Čovek je stajao u senci odmah izvankruga dnevne svetlosti što je odozgo dopirala krozuličnu rešetku. Lice mu je bilo sakriveno, ali se videloda na sebi ima raskopčanu belu košulju i tamnepantalone. „Otkud znate ko sam?\", upita Džonatan. „Imamo...\", reče muškarac gurnuvši saputnikapored sebe na svetlost, „zajedničku prijateljicu.\" Uosvetljenom krugu stajala je Emili, rasute kose izakrvavljenih očiju. Usta su joj bila prekrivena sivomlepljivom trakom, ali je Džonatan i pod trakom video dajoj usne drhte. Opazio je da su joj ručni zglobovi prejakostegnuti. Bluza joj je bila isprskana krvlju. Uzana cevberete pritiskala joj je slepoočnicu. Džonatan je zurio u Emili. ,,U redu!\", viknu on u tamu, pomirljivo raširivši

ruke. ,,U redu\", ponovi umirujućim glasom, „samoskloni pištolj.\" Nije bilo odgovora. Emili je naglo povučena sasvetlosti. Muškarčeva senka nestade. „Dao sam ti sve informacije koje imam!\", glasno jemolio Džonatan. „Pratio si me do Koloseuma i kroz tunelispod arene. Više ti nisam koristan. Pusti je.\" Džonatan začu lagani podrugljivi pljesak iz senke. „Sjajna završna reč\", kaza glas. „Molim te\", reče Džonatan, „pusti je.\" Tišina je bila zastrašujuća. Džonatan se plašio da jenikad neće zaboraviti, kao što žrtve nasilja nikad nezaborave tišinu što prethodi dogañaju koji im izmeniživot. Pomisli kako u senci vidi zube otkrivene osmehom. „Ničiji put do junaštva nije toliko slučajan kao tvoj.Otkako te znam, mislio sam da to nikad neću dočekati.\" „O čemu pričaš?\" „Izuzetno je što si ovde, zar ne? Pripiši to bogovimasudbine. Ili si se možda pitao zašto si upravo ti dovedenu Rim da radiš na predmetu Dalinga i Pirsa ? Čovekpodiže glas kao da se ponosi teškim poslom za koji munisu odate zasluge. Koračao je oko kruga svetlosti što jedopirala kroz uličnu rešetku, gde je sada stajaoDžonatan, i kružeći oko njega, šutirao prašinu i zasobom vukao Emili. Lice mu je i dalje bilo obavijenotamom. „Ili je bila puka slučajnost to što freska koju sipre sedam godina video u katakombi prikazuje putkojim je Josif pobegao iz Koloseuma?\" Njegov glas Džonatanu najednom zazvučaneverovatno poznato - smisao za pripovedanje, izražajangovor - ali i dalje nije mogao da se seti kome pripada. „Otkud znaš za...\" „Šta otkud znam? Bio sam tamo. Ja sam ti touradio. Ja sam te poslao u izgnanstvo i sad sam te javratio.\" „To je nemoguće\", tiho reče Džonatan. „Tamo nas je

bilo samo četvoro.\" A dvojica od njih, ðanpaolo i Šarif,mrtvi su, pomisli Džonatan. „Mesecima sam tražio onu katakombu\", reče glas izmraka. „Previše si se približio.\" „Namerno si urušio grobnicu\", reče Džonatanosećajući mučninu u želucu. „Zbog toga ti se promenio čitav život.\" Glas izmraka nehajno je iznosio činjenice. „Zbog toga sinapustio akademsku karijeru.\" „ðanpaolo je poginuo\", reče Džonatan,zaprepašćen. „A zbog čega?\" „Zbog čega!\" - nasmeja se muškarac. „Šta misliš,kako sam ovo postigao? Ta noć nije promenila samo tvojživot, već i moj. Pokazala je čak i najsumničavijimimamima u Vakufu da šezdeset godina nakon mog dedeniko nije bliži otkriću menore od mene! Neka drugipričaju gluposti o religiji i mitologiji. Moj deda je shvataoda onaj ko vlada prošlošću, vlada i budućnošću. Znao jeda se istorija piše vatrom.\" Džonatan se sledi. Te reči je već ranije čuo. Mislimu se vratiše u vreme na Akademiji, kad je sedeo ispredvile sa Emili. Šarif im se oboma obratio držeći u rucimapu katakombi ispod vile Torlonije. „Moramo dapokušamo. Istorija se piše vatrom. Kad se jednom ugasi,nestaje!\" „Šta si rekao?\", izusti Džonatan. Muškarac zakorači na svetlost koja mu obasja vitkotelo, sive oči, četvrtastu bradu i nejednake zube. Višenije imao negovanu bradu naučnika, a nekad paperjastakosa sada je bila sasvim kratko ošišana. Ali bio je to ističovek. „Ne\", prošaputa Džonatan. Pred njim je na svetlostistajao Saladin. Džonatanu je gadna prevara sada bilasasvim jasna. „Zbog koga u drevnim mitovima, Džone, postojijunak?\", reče Šarif Lebag uperivši pištolj Emili u čelo.„Zbog zlikovca.\"

93 „Često se pitam\", reče Šarif, „kako li je Tit izgledaou trenutku kad je spoznao da ga je Josif izdao?\"Teatralno podižući slobodnu ruku, Šarif je govorioobeshrabrujuće bezbrižno. „Preznojavao se u svojoj vili,zadubljen u taktičke pravce za odlazak s Brda Hrama,samo da bi na kraju otkrio da mu je sveti predmetumakao pred nosom. Jedino je njegov najpoverljivijidvoranin sedeo uz njega i s njim pregledao skice. Nekoko mu je bio dragocen pri opsadi Jerusalima. Njegovlični istoričar Josif Flavije. Zamišljao sam to stotinuputa. Taj trenutak kad Tit shvati da je jedan istoričarporazio čoveka koga nijedna vojska na svetu nije moglapobediti. Njegov poverljivi savetnik koji ga je godinamaobmanjivao i sa svakom objavljenom laskavom istorijompostajao sve bliži imperatoru.\" Džonatan je jedva prepoznavao Šarifa. Oči ovogmuškarca otkrivale su nešto hladno i okrutno,nekadašnju ličnost sasvim preobraženu. „Ali sada, Džonatane, napokon znam kakav je izrazTit imao na licu kad je izdaja obelodanjena. Takav izrazje sada na tvom licu\", zadovoljno reče Šarif. „Jerusalim je bio nameštaljka\", reče Džonatan,osećajući se neobično malim. Pogleda u senku pored Šarifa gde se Emili mučila.„Nadgledao si Emilino istraživanje, ali nisi računao nadoušnika na tržnici, zar ne? Morao si sramotno daprekineš njeno istraživanje, baš kao što si okončao imoje.\" „Pustio sam je živu!\" reče Šarif. „Nakon što je videlamoje istraživanje pod Jerusalimom. Imaš li predstavukoliko njih je želelo njenu smrt?\" „Koliko već vodiš ovaj dvostruki život? Kad su ti oniimami s Brda Hrama isprali mozak i naterali te da tražišmenoru?\" „Ti imami uopšte ne razumeju moj zadatak! Znaš li

zašto uništavaju relikvije ispod Brda Hrama? Zato štoveruju da te jevrejske i hrišćanske relikvije imaju moć.Veruju u tu čaroliju nečistote.\" Sarif je mirno govorio, nepokazujući ni najmanju nelagodu što mu je pištolj uruci. „Ja nisam toliko naivan. Relikvija se mora uništitida bi se izbrisala istorija Hrama na Brdu. Fond Al Kudspristao je da podrži moje istraživanje ako moje prvoiskopavanje, ono pre sedam godina, proñe neopaženo.\" „Znao si da je moja teza o Josifu istinita čak i premene. Zato si nas ubedio da usred noći uñemo ukatakombe...\" Džonatan je u mislima video kako se njih troje,Emili, ðanpaolo i on, spuštaju u katakombu. I ko ih jepodsticao, ko se dobrovoljno prijavio da radije upravljačekrkom nego da se spusti u iskopine? Četvrtidoktorand - Šarif Lebag. Koliko je to tada izgledalonesebično, obaviti sve ono istraživanje, napraviti nacrtpodzemnih hodnika, a onda samo sedeti pored slivnika,poput iskusnog astronauta koji ostane u zemaljskojkontroli. Ali Šarifova odluka bila je neminovna. Znao jeda će se iskopine urušiti. Sve je to sam udesio. „Ne možeš pobediti, Šarife\", reče Džonatan. „Nemožeš manipulisati istorijom.\" „Veruješ li u to, Markuse? Zar vi advokati nemanipulišete istorijom baš kao i ja? Tragate zadokumentima koja će potvrditi klijentovu verzijuprošlosti. Šta radite ako pronañete tragove kojipotvrñuju tvrdnje druge strane? Uništavate ih. Ili ihzakopavate u onim vašim pisarnicama, gde nikad neugledaju svetlost dana. To je gotovo jednako kaouništavanje jednih i očuvanje drugih artefakata. Mislišda mene podstiču detinjasta religiozna uverenja? Jasam politički realista. Kao Tit. Sila je tvorac istorije,Džone, a ne istina.\" Šarif se toliko preobrazio da su samo delićinekadašnje ličnosti bili vidljivi. Njegovo skromno držanje

i neupadljive kretnje sasvim su nestali. „Samo je pusti i ja ću ti pomoći\", reče Džonatan. „Da je pustim?\" podrugnu se Saladin. Žestokopovuče Emili za kosu i na slepoočnicu joj još jače pribicev pištolja. „Shvataš li šta sam sve uradio da bih vasoboje doveo ovamo? Pripremio sam fragment Mermernemape kako bi ona pokrenula sudski spor i ti se vratio uRim.\" Šarif zakorači prema Džonatanu i stade u krugsvetlosti što je dopirala kroz ulični slivnik. „Znao sam da ćeš odgonetnuti Josifove poruke. Bilomi je potrebno da to učiniš.\" Piljio je u Džonatana jezivimpogledom u kojem su se videli i bliskost i nemilosrdnost. Saladin se još malo približi. „Iznenañuje li te oblik ovih lučnih stepeništa?\" Zraksvetlosti zaigra na cevi pištolja u njegovoj ruci. „Sedamnizova stepenika u obliku same menore, a svaki vodi dojedne jedine platforme, odakle zasvoñen prolaz krozbranu vodi do izgubljenog Titovog slavoluka. Naravno,potrebnu nosivost ima samo jedan most. Sve što trebada uradiš jeste da odabereš pravo stepenište.\" Onpovuče Emili za kosu, a njoj se oči ispuniše suzama inemom molbom. ,,I koje je to stepenište?\", upita Šarif pokazujući nastepenike što vode do zida. „Brojim do tri.\" „Ne znam!\", tiho reče Džonatan, a zatim glasnijezastajkujući dodade. „Kako... Nema načina da saznam!\" „Onda nema svrhe da brojim, zar ne?\" Stao je izaEmili, nameštajući se da puca u nju. „Ne!\", prolomi se krik iz tame. Saladin baterijskomlampom osvetli obod bazena. Tamo je, u pantalonamaumrljanim sasušenom krvlju, obema rukama držećimalu zelenu bocu za kiseonik, stajao Moze Orvijeti. Orvijeti je uspeo da sklizne do dna bazena, a zatimda mimo njih proñe do početka sedam nizova stepenika.Okrenuo se, pogledom streljajući Šarifa, glasaispunjenog prezirom. „Ja znam koje je pravo stepenište\", reče Orvijeti.

Nagnuo se nad prvi stepenik središnjeg niza i ñonomprotrljao kamen, na šta se ukazaše velika uklesanahebrejska slova. „Svako stepenište predstavlja različitu sefiru,božanski atribut kojim je stvoren svet\", reče. „Granemenore jesu sedam sefira.\" Prišao je sledećemstepeništu, kleknuo pored prvog stepenika i otkrio jošjedan natpis. „Gevurah\", pročita Orvijeti. „Šta to znači?\" „Moć.\" Orvijeti je prilazio jednom po jednom stepeništu isa svakog prvog stepenika čitao po jednu sefiru:„Tipheret, divota. Chesed, dobrota. Malchut, kraljevstvo.Hod, sjaj.\" „Koji je?\" upita Džonatan. „Koji atribut bi Josifnajtešnje povezao s menorom? Sjaj?\" „Nijedan od ovih\", reče Orvijeti. Prišao je jedinompreostalom lučnom stepeništu, koje se uzdizalo krajzapadnog zida bazena. Protrljao je površinu prvogstepenika, ali natpisa nije bilo. Orvijeti pogleda Džonatana. „Taj je. Sedma grana\", reče. „Nema nikakvog natpisa\", uzvrati Džonatan. „Preostala sefira jeste netzach, večnost. Sedmagrana bila je večna svetlost, ne'er tamid\", objasniOrvijeti. „Trajna svetlost za koju se Josif borio da jespase.\" „Sigurni ste?\", blago upita Džonatan. „Ni najmanje\", odgovori Orvijeti. „Kreni!\", viknu Šarif pokazujući glavom nastepenište. Zatim se obrati Džonatanu: ,,A ti ideš snjim.\" „Te stepenice su stare hiljade godina\", reče Orvijeti.„Ne mogu da izdrže više od...\" „Vodi ga!\" povika Šarif. „Možda ćeš pažljivije birati.\" Džonatan krenu napred i stade uz Orvijetija.Obojica su posmatrala sedam bočnih stepenišnih

lukova. Držeći malu bocu s kiseonikom pred sobom,Orvijeti se pope na prvi stepenik drevnog lučnogstepeništa. Džonatan ga je sledio osećajući kako kamenpodrhtava pod njihovom težinom. U Orvijetijevom hodunije bilo ničeg svečarskog, a brzina kojom se uspinjaouza stepenice iznenadi Džonatana. Noge su mu sepodizale brzo, kao da ih tera isto uzbuñenje s kojim jeDžonatan hitao za njim. Žustro kretanje pomagalo im jeda održe ravnotežu na uzanim stepenicama, a dok su sebližili najvišoj tački luka, Džonatan se trudio da negleda u crnu provaliju pod njima. Kameni luk imnajednom zakrcka pod nogama i Džonatan stade. „Nastavite dalje\", reče Orvijeti. Kako su se približavali platformi na vrhustepeništa, uočiše ogroman potporni zid. Kameniblokovi, dugi šest metara, neodoljivo su podsećali nakonstrukciju zidova Hrama u Jerusalimu. Stupiše naplatformu i primetiše da je mali zasvoñeni prolaz, koji jes platforme vodio u zid, zazidan manjim kamenjem. „Prolaz je zazidan!\", Džonatan doviknu Saladinu. Orvijeti je nepomično stajao na platformi predzazidanim lukom. Zurio je u kratki natpis uklesan nahebrejskom iznad prolaza. „Posred mora suhim\",*( Stari zavet, Druga knjigaMojsijeva - Izlazak, 14:29, u prevodu ðure Daničića. (Prim. prev.)prevede Orvijeti. Pogleda ka Džonatanu. „To je deo izIzlaska. Kad se Crveno more razdvojilo, Izrailjci su usredmora išli po suvom.\" „Šta to znači?\" Kao u odgovor, platforma na kojoj su stajaliDžonatan i Orvijeti zadrhta i lagano se spusti zapetnaestak centimetara. Džonatan je upravo pomislio daih neće obojicu izdržati kad se platforma naglo zaustavi

kao da je nalegla na zapor. Glasno prolamanje odjeknučitavom dvoranom, a jedno lučno stepenište se sručiunazad dok je teško kamenje letelo ka dnu bazena. Kadse zid pred njima zatrese, nesigurnost poput zarazezahvati čitavu grañevinu. „Nisu stepenice bile test\", reče Orvijeti. „Ovo jetest.\" Golemo kamenje poče da se izmešta iz zida.Džonatan je posmatrao malene curke vode koji su, kaona usporenom snimku, tekli kroz pukotine pronalazećisvoj put po kamenju. Vodeni tok dobi na snazi kad segromade zatresoše i popustiše. „Zid će pući!\", kriknuDžonatan. „Moramo da...\" „Ovo je jedino bezbedno mesto\", reče Orvijeti. Poludeo si, pomisli Džonatan. „Nalazimo se tačnoispred zida, Može! Reka! Čitav ovaj bazen će biti...\" „Crveno more\", mirno reče Orvijeti. „Šta?!\", povika Džonatan nadglasavajući pucanjestena. „Morate verovati u razdvajanje mora\", reče Orvijeti. Voda se slivala u sredinu dvorane. Šarif podižepištolj spremajući se da puca u Džonatana i Orvijetijana platformi. Savivši laktove, obema rukama prihvatipištolj da nacilja. Obojicu će ih ubiti, pomisli Emili. Skliznula je iza Saladina i, prebacivši mu rukepreko glave, oko vrata mu zategla plastične uzice kojimasu joj zglobovi bili vezani. Ne mogavši da uperi pištolj izasebe, Saladin se baci unazad, pa oboje padoše u vodukoja je sve brže ispunjavala dvoranu. Emili je uspela dazadrži ruke oko Sarifovog vrata i potisne ga pod vodu, alimu je kratka kosa bila skliska pa je glavu iskobeljao iznjenog stiska. U nemogućnosti da upotrebi ruke i ustane, Emili jejedva uspevala da drži glavu iznad površine nadolazećevode. Šarif je sada stajao iznad nje, uperivši joj crni

pištolj u čelo. Strgnuo joj je lepljivu traku s usta. „Želiš nešto da mi kažeš na rastanku?\" „Znaš, Šarife\", reče Emili izvijajući vrat iznad vode,„postao si pravi kreten.\" Šarif joj pritisnu cev na čelo i povuče okidač. Udarna igla samo šuplje zvecnu u vodomnatopljenom pištolju. Saladin kao da se zabavljao. „Sreća zaista prati hrabre.\" U tom trenutku iznenadna sila obori Šarifa u svedublju vodu. Džonatan je strčao niza stepenice ineočekivano ga napao s boka. Pali su u zavrtloženuzelenosivu vodu nadomak kamenog zida rezervoara.Džonatan pod sobom ugleda kako Šarifovo telo pluta,beživotno, licem okrenuto nadole. Oblak crvenila pojavise u vodi, pa Džonatan okrenu telo; tad vide da iz vodeštrči veliki nazubljeni kamen u koji je Šarif udarioglavom. Kao da ga pokreće kakva spoljna sila, podižeŠarifovu glavu iz vode, a zatim je pusti da uz čudan, tupudarac ponovo padne na ispupčenu stenu. U vodi seukaza još jedan crveni oblak. „To ti je za ðanpaola.\" Džonatan se zatetura i zagaca kroz vodu premaEmili. I dalje je klečala u vodi koja je nadirala i već jojdosezala do pojasa. Svetlocrveni pravougaonik okousana jasno je kazivao gde se nalazila lepljiva traka.Zatreptala je brzo, pogledom mu obuhvatajući lice kaoda pregleda kakav artefakt. „Ja sam\", reče Džonatan trudeći se da se uverljivoosmehne. Neuspešno je pokušavao da joj sa zglobovaskine plastične uzice. „Gde je Orvijeti?\" Džonatan pogleda na suprotnu stranu dvorane, gdeje Orvijeti i dalje stajao na platformi, petnaest metaraiznad dna bazena. Kameni potporni zid oko njega činiose visok poput oblakodera. Džinovski kameni blokovi suse lelujali, a poneki su, izbačeni sa svog mesta,

omogućavali golemim džepovima rečne vode da se izlijuu dvoranu. „Kaže da je ovo test! Nešto u vezi s Crvenimmorem!\" Džonatan zavrte glavom. „Moramo izaći odavde.Nemamo više vremena.\" „Crveno more?\" Emili pogleda urušeni bazen. VideOrvijetija kako sam stoji na platformi. Prisetila serazgovora koji je prethodnog dana s njim vodila. Morateverovati da se Crveno more razdvojilo. „Moramo sepopeti!\" Emili je vikala nadglasavajući huk vode. „Šta ?\" „To je najbezbednije mesto u dvorani!\", reče Emili.„Veruj mi! Mislim da je Orvijeti u pravu!\" Voda im se popela iznad kolena i Džonatan povedeEmili uz jedino stepenište. Glatko kamenje bilo jesklisko od vode koja je ispred njih kuljala iz zidaudaljenog šest metara. Džonatan je s mukom održavaoravnotežu. Dok su se bližili zidu, mlazevi vode šibali su okostepenica. Džonatan se sagnuo kako bi spustio težište.Najzad stigoše do platforme. Orvijeti je i dalje zurio u zidpred sobom. „Nisu stepenice bile test!\", ponovi Orvijeti zažarenogpogleda. Mora se verovati u razdvajanje Crvenog mora.„Priñite bliže zidu!\" „Bliže zidu?\" uzviknu Džonatan. „Čitava reka će...\" I tada se pred njima ceo zid zatrese. Više nisupopuštali samo pojedini delovi, već je izgledalo da ječitav zid na ivici da se obruši. Njih troje su stajali usredištu kao da traže zaklon od oblakodera što se rušistojeći upravo na pločniku pred njim. Krečnjački blokovi teški stotine tona izleteše s obestrane platforme, a u bazen oko njih izliše se dva vodenabrega - svaki visok petnaest metara. Sunčevi zraci sekroz probijenu branu prosuše u bazen, osvetljavajućiribe i ogromne komade nanetog drveta što su se okonjih prevrtali i s jedne i s druge strane. Platforma na

kojoj su stajali smišljeno je sagrañena tako da ostanesuva poput baruta, postavljena ispred jedinognetaknutog dela zida. U zasvoñenom prolazu pred njima mali kameniblokovi koji su zaprečavali otvor smrviše se i oslobodišeulaz u mračni hodnik nalik tunelu u visokom talasu. „Crveno more!\", u neverici povika Emili. Sve trojesu gledali kako im se zdesna i sleva uzdižu zidovi vode.„Hodnik vodi ispod Tibra!\" Emili baterijskom lampomosvetli zasvoñeni prolaz pred njima. Pomogli suOrvijetiju da preñe preko cigala, a onda sve troje uñošeu mračni tunel u zidu. Strop tunela bio je dovoljno visokda mogu da se usprave, a zidovi behu sagrañeni odveoma starih opeka, napravljenih od sitnog kreča ipeska. 94 Materijali Meñunarodnog centra za konzervaciju uRimu dostavljeni su Profetinoj kancelariji kurirskompoštom. Brandizi ih je raširio po omanjem konferencij-kom stolu i pregledao ih. „Comandante, mislim da ovo treba da vidite\", rečeBrandizi. Profeta podiže pogled i opazi da je poručnikprebledeo. Brandizi pokaza na jednu fotografiju članova timadoktorke Emili Travija na kojoj su u Kedronskoj dolinipored Brda Hrama pregledali ogromne hrpe šuta. Na tojbezazlenoj fotografiji Emili Travija i Šarif Lebag su čučalii skupljali komade grnčarije. Brandizi se nagnu nadfotografiju. „On je, bez brade.\" „Šta je s njim?\" „Njega sam video u arhivu Velike sinagoge\", rečeBrandizi. „Bože moj, Alesandro\", izusti Profeta, a Brandizi ne

podiže pogled, ne očekujući da mu comandante zna iime, a ne samo prezime. „Šta je bilo, comandante?\" Profeta se priseti direktorkinih uveravanja.Rezultati analize DNK potvrdili su da su u pitanju ostacidoktora Lebaga. Lično sam nadgledala istragu. Profetase načas zaljulja, zaprepašćen razmerama zavere, ipokaza na fotografiju: „Poručniče, mislim da ste upravoidentifikovali Saladina.\" Poručnik Kopja otvori vrata Profetine kancelarije ivide kako comandante i Brandizi stoje nad fotografijomu trenutku očiglednog zadovoljstva. Iako su naProfetinom stolu svetlucale lampice sve četiri telefonskelinije koje su zvonile u neujednačenom horu, to, čini se,ni jedan ni drugi nisu primećivali. „Comandante\", rekla je, ,,u Koloseumu jenekakva... poplava.\" Profeta polako podiže pogled. „Kako to mislite, poplava?\" Profeta pogleda krozprozor. „Kiša je prestala.\" „Pod vodom je čitav podzemni deo ruševina\",odgovori Kopja. „Samo nam je to rečeno. Voda senajednom usred svečanosti Ujedinjenih nacija pojavilaispod arene.\" „To bi moralo biti na hiljade litara vode\", primetiBrandizi. Kopja klimnu glavom. „Izgleda da je popustio nasip uz Tibar blizu TrgaBoka dela Verita. Gradski inženjeri kažu da je puklaglavna vodovodna cev, ali istražitelji ne isključujumogućnost da je to neko namerno izazvao.\" „Brandizi, povedite ekipu u Koloseum i proveritešta se dešava\", reče Profeta. Ustao je sa stolice i zgrabiokaput. ,,I Interpolu smesta pošaljite tu fotografiju ŠarifaLebaga.\" Profeta se obrati Kopji:

„Ima li vesti o dokazima pronañenim u viliTorloniji?\" „Preliminarni rezultati otisaka prstiju na cigaret-papiru uskoro će biti gotovi. Dokazi se, kao što stezahtevali, ne obrañuju u našoj laboratoriji, pa ćepotrajati još jedan sat.\" „Kakvi dokazi?\", odjednom s vrata upita Rufio. „Oko grobnice gde je vršeno ilegalno iskopavanjepronašli smo papir za cigarete\", reče Profeta. „Ne bi mi bilo nimalo teško da odem polaboratorijske rezultate, comandante\", ponudi se Rufio. „Siguran sam da ne bi, poručniče\", reče Profeta.Izraz na njegovom licu kod Rufija izazva nelagodu. „Alisam ću otići po njih.\" 95 „Gde se nalazimo?\", upita Emili, a glas joj odjeknuuzanim hodnikom. „Ovo mora daje Cloaca Maxima\", odgovoriDžonatan. „Odvodni kanal iz doba Rimske republike,verovatno iz trećeg veka pre naše ere. Moguće je da nijestrogo nadziran u vreme kad se gradio Koloseum.\" „Zato su jerusalimski robovi i mogli da ga koriste injime stignu do dela grada koji im ni u njihovo vremenije bio dostupan\" reče Orvijeti. Gacali su kroz mračni hodnik i vodu koja im jesada dosezala do pojasa. Jedino što se čulo bili su hukvode i udarci Orvijetijeve boce za kiseonik o zidove. „Kako mu je?\", Džonatan upita Emili. „Zubi mu cvokoću\", odgovorila je. „Moramo brže.\" „Pokušaćemo\", reče Džonatan. „Ali nivo vode raste svečernjom plimom.\" Pogledao je u zasvoñeni strop:„Ovde nećemo još dugo moći da dišemo.\" „Izgleda kao da idemo dublje u Tibar\", uzvratiEmili. Otpaci iz reke oko njih tupo su udarali spolja pozidovima tunela.

Dodirnula je kamen i naglas se divila: ,,I posle dvehiljade godina ovaj tunel odoleva rečnom toku.\" „Ako je ovo drevni odvodni kanal\", reče Džonatan,„negde u ovom prolazu mora postojati izlaz na Tibar.\"Voda u tunelu došla im je do grudi. Emili uznemirenopogleda Džonatana. „Eno ga!\" uzviknu Džonatan i zapliva ka belojsvetlosti koja se probijala kroz gvozdenu rešetku,načičkanu školjkama. Džonatan je mogao samo ruku daprovuče izmeñu četvrtastih gvozdenih šipki, ali je osetiospoljašnji vazduh i kapljice rečne vode koja je udarala ookolne stene. Džonatan iskoristi oštre metalne šipke da raskineplastične uzice oko Emilinih zglobova. Oslobodivši ruke, Emili priljubi glavu uz rešetku dapogleda napolje. „Na kojoj smo obali?\" upita Džonatan. „Rim iliTrastevere?\" „Ni na jednoj. Nalazimo se usred reke\", odgovoriEmili. „Pogledaj.\" Džonatan stade ispod rešetke i ugleda donju stranuosvetljenog drevnog mosta i mračno nebo. „Ponte Rotto\", reče Emili misleći na napuštenuživopisnu ruševinu na sredini Tibra. Sto kvadratnihmetara korovom obraslog rečnog mulja bilo je temeljruševine poznate kao Ponte Rotto, Slomljeni most. „Plima će lako preplaviti njegove temelje \", rečeDžonatan. „Moramo požuriti pre nego voda potopi adu.Rečna struja će za koji minut biti i suviše jaka panećemo moći da izañemo.\" „Je li rešetka zaključana?\", upita Emili. Džonatan pregleda rešetku i izdiže se da pogledakroz korov izmeñu sipki. „Nije, ali vidim rezu.\" Džonatan se odupre o rešetku gunñajući dok jerukom grebao po sluzavim biljkama ne bi li dosegnuošto dalje. Pronañe mokro parče drveta koje provučeizmeñu gvozdenih sipki da bi otvorio rezu.

„Teška je\", reče Džonatan. „Još malo.\" Džonatandrvetom gurnu rezu. Metal zastenja i reza popusti.„Uspeo sam.\" „Najpre Orvijeti\", Džonatan se obrati Emili. „Idemo,signore !\" Ali Orvijeti je nepomično stajao na suprotnom krajutunela. Uperio je baterijsku lampu u tamu i osvetljavaorazne tunele što su se granali iz tog jednog prolaza ukojem su se njih troje nalazili. „Ne mogu da odem\", reče. Džonatan je znao da vreme ističe. Plima jenadolazila i voda će uskoro preplaviti adu iznad njih. „Emili\" - Džonatan pokaza na otvorenu rešetku. „Iditi. Ja ću ga nagovoriti.\" „Džone, ne mogu tek tako...\" „Idi. Iz sekunde u sekundu plima sve više nadolazi.Kad izañeš, popni se do vrha i zovi pomoć.\" Džonatan je iznad vode isprepleo prste da bi seEmili, stavši mu na ruke, odgurnula i izvukla kroz otvor. „Signore, reza je otvorena, na vas je red. Idemo!\",reče Džonatan. „Ovakvu priliku više nikad neću imati\", uzvratiOrvijeti. „Možda niko neće. Ja znam koji hodnik vodi domenore.\" Orvijeti uperi lampu u najudaljeniji hodniksleva. „Taj hodnik skreće nazad prema rimskoj obali,ispod Geta. Rekli ste da je poslednja poznata lokacijaprvog Titovog slavoluka tamo gde žive potomcijerusalimskih robova.\" „To je zapisao nepoznati monah u osmom veku!\"vikao je Džonatan nadglasavajući rečnu bujicu. „Možetese vratiti neki drugi put!\" Nivo vode u hodniku rastao j etoliko brzo da se to videlo golim okom. Džonatan je znaoda će, čak i kad izañu na malu adu, plima biti opasnovisoka. „Ovo mi je jedina prilika\", reče Orvijeti. „Hodnik je bezmalo poplavljen\", odvrati Džonatan.„Nećete...\" - on zastade odlučnije pogledavši Orvijetija -

„... preživeti. Nećete preživeti, signore\", jednostavno reče. „Ovo je jedini način da preživim\", odgovori Orvijeti.„Ovo je sve što imam. Idite sad.\" Orvijeti mu okrenu leña i hodnikom krenu u tamu. 96 Moze Orvijeti je plovio niz drevni odvodni tunel, anoge su mu tek tu i tamo dodirivale dno. Zelena boca skiseonikom plutala je pored njega, a baterijska lampa udesnoj ruci blesnula bi mu čas ispod čas iznad vodenepovršine. Nije tačno znao koliko ga je daleko odneo tok.Nivo vode bio je niži, a tavanica sasvim suva. Više nijebio ispod Tibra. Huk vode bio je sve glasniji, pa Orvijeti zaključi dase približava otvoru, i to ne samo po buci, već i poiznenadnom, gadnom smradu koji ispuni tunel. Bio jekiselkast i jak, bezmalo kao zadah smrti koji mu se previše od pola veka veoma živo urezao u sećanje. Načas jebio ubeñen da ga je tunel doveo do nekih novijihgrobova, ali se tad priseti da se u zatrpanim rimskimulicama često nagomilaju tone ljudskog otpada i algipodložnih vrenju. Kod tunelskog ispusta voda je niz oštri stenovitinagib padala u tamu. Pored putanje kojom je tekla, izstene je virio niz šiljaka kojima će se potpomoći prispuštanju. Progurao se kroz otvor, jedva dolazeći do daha odsmrada. Pogleda bocu s kiseonikom. Znao je da umalom kanisteru ima vazduha za svega nekolikominuta. Ne smem ga upotrebiti dok mi zaista ne budepotreban. Polako krenu niza stenu, a remen boce mu seljuljao o ramenu. Iznenañen sopstvenom okretnošću,pažljivo se spuštao, korak po korak. Ali noge su mu setresle od napora i težine tela. Nagib je postajao strmiji,pa Orvijeti skliznu niz mahovinu izmeñu oslonaca zanoge.

Došavši do daha, baterijskom lampom osvetlistenoviti obronak i šest metara niže na dnu ugledamekani sivi mulj. Ali zašto se dno pokreće? Dno je pod njim izgledalo živo i uvijalo se unekakvom ritmičnom kretanju. On se pomnije zagleda. Video je kako kapljice vodepršte po tlu od kožastih sivih traka koje bi zaiskrile iskliznule nazad u vodeno crnilo, nalik grbama kakvogmitskog morskog čudovišta. „Jegulje\", naglas reče Orvijeti. Na hiljade njih. Znaoje da su jegulje najotporniji stanovnici Tibra i da sehrane prirodnim mineralima i algama. Sećao se da su,dok je on bio dečak, poslednjim tibarskim ribarimajegulje bile izvor zarade, pošto je zagañenost postalatolika da je jedino ova izdržljiva vodena zmija moglaopstati. Znao je da jegulja pod Rimom ima u izobilju, alinikad nije ni pomišljao na ovakvo nešto - beskrajni čilimsatkan od jegulja, ogromnih, naizgled praiskonskih bića.Domaće tibarske jegulje, Orvijeti je znao, nisu opasne,ali su imale naročito oštro čulo mirisa. Proždrale bisvako parče termički obrañenog mesa. Orvijeti je kaomlad gledao kako tibarski ribari nadime mamce predpolazak u lov na jegulje. Leva noga mu skliznu s oslonca. Uhvatio se zastenu, ali mu boca s kiseonikom pade s ramena. Onvide kako pada u sivi glib pod njim. Čitavu težinu sadasu mu nosile ruke dok je pokušavao da se nogamapribije uz liticu. Stisak mu popusti i Orvijeti se obruši sastene i pade na ono što ga podseti na duboki jastuk kojise pomera pod njim, nad njim, oko njega, čak i niz leñaispod košulje. Ljuljao se napred-nazad na moru jeguljapoput čoveka koga ljuljuškaju mali talasi. S mukomustade, izvadi dve jeguljice ispod košulje i s velikimnaporom krenu ka boci s kiseonikom. Svaki pokret noguistisnuo bi na desetine jegulja. Njihovi beli trbusi su sepod svetlošću baterijske lampe pomerali poput

ogromnih pipaka jednog zapenušanog organizma.Kamen koji se odlomio zgnječio ih je na stotine, anjihove bele iznutrice rasule su se na stotine novih, tesu bile još skliskije dok su prelazile preko Orvijetija.Preturajući izmeñu jegulja, Orvijeti na sreću spaziodblesak zelene metalne boce. Zgrabio je usnik,nekoliko puta okrenuo točkić i, teško dišući u plastičnumasku, iz boce nekoliko puta duboko udahnuo sladak,svež vazduh. Orvijeti se s naporom probijao kroz vodu. Znao jeda neko drugi ne bi nastavio kad bi mu manje jeguljegmizale uz nogavicu, klizeći uz list i dalje uz butinu. Onje preživeo mnogo gore. I sam vazduh ove zatrpanerimske ulice odisao je parom koja mu je štipala kožu.Orvijeti je išao dalje. Prepoznao je džinovske mermerne stubove koji suse uzdizali u tami. Portico di Ottavia. Orvijeti se setiJosifovog opisa povorke. ,,I Vespazijan i Tit krenušeOktavijinom stazom.\"*( Josif Flavije, Judejski rat, VII, 5, 4. (Prim.prev.) Podnožje Oktavijinog portika stajalo je na najnižemarheološkom sloju ispod jevrejskog Geta. Orvijeti se udetinjstvu igrao meñu kapitelima ovih stubova što suvirili kroz kaldrmisane ulice dvadesetak metara iznadmesta gde je sada stajao. Kao dete, zamišljao je daogromni stubovi sežu do središta Zemlje. Orvijeti seosnovama stubova poslužio da bi hodao iznad rekejegulja, kao da prelazi potok preskačući s kamena nakamen. Nesigurno je koračao nadajući se da ga slabašnenoge neće izdati. Iza stubova se pružala duga, mračnadvorana, a kraj joj se nije video. Džinovski stalagmitimahovine i mulja dizali su se s tla, nastali višestoletnimstvrdnjavanjem algi. Zastavši načas, Orvijeti udahnu malo vazduha aline iz boce s kiseonikom, pa se žestoko zakašlja. Onispusti baterijsku lampu, koju smesta ponese rekaizuvijanih jegulja te je snop svetlosti tonuo i ponovo sepojavljivao. Dok je vadio lampu, činilo mu se kao da je

ruku zaronio u bačvu živih lignji. Dospeo je na više tlo, koje još nije bilo poplavljeno.Iz košulje je izvadio još nekoliko malih jegulja, a zatimmirno posegnuo u pantalone da izvuče jednu oveću kojamu se uz nogu uzgmizala bezmalo do stomaka. Jeguljapade na zemlju, bespomoćno se migoljeći na suvom.Orvijeti joj pomože da se vrati u vodu. Kretao se izmeñu starih grañevina od cigle iosvetljavao uzane ulice i ružičaste oči vodozemnih bićačija se vrsta nije mogla odrediti. Skrenuo je iza ugla. Tu,na kraju slepe uličice, stajao je luk. Činilo se kao da jeutisnut u stenu, kao da ga je napola progutao zemljanizid iza njega. „Bože moj.\" Orvijeti se primaknu. „Titov slavoluk.\" Primicao se polako, gotovo ponizno. Začeljemnapola ukopan u kameni nasip, slavoluk je podsećao nadrevni pećinski grob iskopan u padini brega. Orvijeti jeznao da je slavoluk samo deset godina nakon što jepodignut zanemaren i ostavljen da podupire obale Tibra,a upravo su zato jerusalimski robovi iskoristili svojupriliku. Orvijeti je gacajući zašao ispod luka dokle jemogao, stojeći u nadolazećoj vodi izmeñu dva pilastra. Na travertinu sa spoljne strane slavoluka videle suse hrapave klesarije obrednih predmeta, svetihjevrejskim robovima - ovnujski rogovi, palmino lišće imala sedmokraka znamenja. Orvijeti uzmaknu izvanluka i ugleda najistaknutiji natpis, uklesan iznadsredišnjeg arhitrava. Uz svetlost baterijske lampepročitao je jednu jedinu rečenicu napisanu starimhebrejskim pismom. Pročitao ju je naglas kao da će, kadje čuje, moći da poveruje u ono što čita: ,,'Eytz chaimhee l'machaziki'im ba.' Ovo je drvo života za one koji gadosegnu.\" Voda je ubrzavala, pa se Orvijeti uhvati za slavolukda ga ne bi odnela. Sada je plutao na nešto više odmetra iznad zemlje, prstima se hvatajući za žlebove

stuba uz pročelje slavoluka. Orvijeti je znao da nema mnogo vremena. Kadnaiñe plima, Tibar sasvim potopi ovaj najniži deopodzemlja carskog Rima. Mora da postoji otvor, pomisli Orvijeti. Vrata. Osakaćenom, stisnutom pesnicom Orvijeti udari postubovima slavoluka osluškujući ne bi li čuo zvuk kojiodaje šupljinu. „Molim te\", prošaputa tražeći brazde u kamenu.„Otvori kapiju.\" Ali voda je neumoljivo rasla, a on osetiso sopstvenih suza oko plastičnog usnika boce skiseonikom. „Posle svega što si mi uzeo. Molim te.\" Bile su to prve reči molitve koje je izustio zaposlednjih šezdeset godina. Prvi put otkako se molioprivijajući celo telo uz drvena vrata u Getu, rukuraširenih poput prečage na pragu dok je Gestapo lupaokundacima pušaka. Orvijeti se seti svoje dece, od strahašćućurene u uglu, i svoje žene koja ih miluje po kosi daih umiri. Orvijetijeve snažne ruke držale su kvaku kad jeiznenadni metak razneo drvo i prošao mu kroz desnušaku. Dva prsta su mu pala na patos. To je poslednješto pamti, kako mu prsti leže na podu pored nogu. Voda je sve više nadolazila. Peo se uz volutestubova, a zatim pratio oblinu luka od travertina kakobi ostao ispod spomenika. „Drvo života za one koji ga dosegnu\", ponavljao jereči kao mantru. Voda ga podiže prema zasvoñenom stropuslavoluka pritiskajući ga uz isklesano lišće na arhitravu.„Drvo života\", reče Orvijeti i zastade. Sve mu je odjednom delovalo besmisleno, kao dečjapriča. Jerusalimski robovi su bili poraženi ljudi, Orvijeti.Nimalo drugačiji od tebe. Uzrujan i prepušten sopstvenojsudbini, Orvijeti spusti ruke i glava mu potonu ispodpovršine vode. I u tom trenutku shvati - za one koji ga dosegnu.Orvijeti iskoči iz vode, izbezumljeno pipajući po svodu

slavoluka u potrazi za mermernim drvetom isklesanim ukamenu. Kad ugleda u svod isklesanu mermernu granu,povuče je upinjući se svakim delićem krhkog tela.Povuče jače, tresući se celim telom, dosežući vrhunacnapora za jednog starca koji je toliko toga izdržao. Iupravo posle tog trenutka - tog delića sekunde pre negošto bi teško uzdahnuo zbog neuspeha - začu zvuk. Iznenadan, oštar zvuk grebanja kamena o kamen.Veliki kameni blok u lučnom svodu slavoluka pokrenuse nadole i zaroni u vodu pored Orvijetija, ostavljajućicrni četvrtasti otvor u stropu. Orvijeti je načas nepomično stajao, zaprepašćensvojim uspehom i zadihan od napora. Voda je došla nasamo nekoliko centimetara od otvora i Orvijeti se pope utminu slavoluka. Unutra se sručio na suvi kamen i duboko udisaokiseonik iz boce. Atika je bila prostrana, visokanajmanje šest metara. Povrativši dah, Orvijeti upalibaterijsku lampu. Prašnjavi pod bio je potpuno suv.Iako je i dalje nadolazila, voda se nije prelivala u otvorkroz koji se uspuzao. Orvijeti shvati graditeljsku genijalnost.Jerusalimski graditelji su krišom izdubili ovu atiku uskladu s drevnim arhitektonskim principom, po kojemvoda koja nadolazi odozdo ne istiskuje vazduh iz gornjegzatvorenog prostora. Atika je isklesana iz jednog jedinogkamena da bi hiljadama godina ostala suva. Orvijetijeva boca se oglasi dajući znak da jekiseonik pri kraju. On ustade da razgleda atiku - uzazidove je stajalo dvadeset ukrašenih stubova, a nastropu se nalazilo deset bakrenih traka za izvezenezastore. Orvijeti smesta prepozna biblijska obeležjaprostorije. Predvorje Hrama u Jerusalimu. Prošao je pored stubova i ugledao isklesanipravougaoni dovratak i hrpu drvene srčike na mestu

gde su nekad verovatno bila vrata. Iznad poprečne gredeprimeti dve rečenice - jednu na latinskom, drugu nagrčkom. Ovamo nijedan stranac ne sme ući. Orvijeti uzmaknu, zaprepašćen. Natpis na spoljnompredvorju Hrama, baš kako je Josif opisao*( Josif Flavije,Judejski rat, V, 5,2. (Prim. prev.)) Jarka svetlost najednom okupa atiku. Orvijeti se okrenu. Iza njega je stajao muškarac uronilačkom odelu, s bocom za kiseonik i maskom zaronjenje. Oči mladog čoveka zažagriše od čuda dok jerazgledao zidove slavoluka pri svetlosti ogromnebaterijske lampe. „Pun pogodak\", reče Čandler Mening. 97 Džonatan se provuče kroz otvor, snažno zalupirešetku i hramajući stupi na malu zaraslu aduSlomljenog mosta. Travnati deo oko ruševine starogmosta, za koji se pridržavao da ga bujica ne bi oborila,već je preplavila plima. Obišao je čitavu adu, jedva većuod jedinog preostalog luka mosta. „Emili!\", zazva Džonatan. Na zavoju oko njega, jaka struja reke koja je odnelaostale lukove mosta tukla je u obalu. Džonatan se peouz izlomljeni travertin preostalog luka hvatajući se zakorov i korenje izmeñu drevnog kamenja. Kad se približio vrhu mosta, začu isprekidanikašalj. Popevši se na vrh razvaline, zateče Emili kako nakolenima drhteći iskašljava rečnu vodu. Čvrsto se držalaza korenje što se izuvijalo oko kamena kao da se plašilada će je kašalj oboriti s luka. Džonatan se podiže ipotrča ka njoj povijajući se pod neumoljivim vetrom. ,Je li ti dobro?\", blago je upita, kleknu pored nje iskloni joj kosu s lica.

Emili klimnu glavom polako zatvarajući oči. Od vrha Slomljenog mosta gde su Džonatan i Emilistajali do modernog Palatinskog mosta, preko kojeg jeprelazio autoput s dve trake u oba smera, delilo ih jesvega dvanaest metara uzburkane vode. Automobili ikamioni jurili su u oba smera. „Idem po pomoć\", reče Džonatan trljajući vrat, pase odvuče do ivice Slomljenog mosta. „Hej!\", viknu pokušavajući da dozove nekog pešaka.Vetar se toliko pojačao da Džonatan ni sam sebe nijemogao čuti. Pogleda u vodu koja je nadolazila na adu itada primeti nešto od čega pretrnu daleko više nego odledenog vetra. Neko je ponovo otvorio rešetku iznad tunelskogotvora kuda su se upravo provukli. Džonatan se okrenu i ugleda Šarifa. Zgrabio jeEmili za ruku i držao je preko ivice ruševine, ljuljajući jedeset metara iznad pobesnele reke. Krvavog lica,netremice je posmatrao Džonatana. „Po ugledu na Josifa\", reče Šarif, „važno jeisplanirati ne samo kako ćeš ući u carski dvor, već ikako ćeš iz njega izaći.\" 98 Kao jedan od viših policijskih službenika na licumesta, poručnik Rufio je slao ostale karabinjere dapomognu pri evakuaciji uglednika koji su prisustvovalisvečanosti Ujedinjenih nacija u Koloseumu. Voda jedoprla do turističke platforme i sada se prelivala nakaldrmu Trga Koloseum. Desetak opštinskih kamionastajalo je u Ulici Koloseum i iz njih su radnici ulazili uslivnik ne bi li pronašli oštećenje na glavnoj vodovodnojcevi. Ali Rufio je razmišljao o nečem drugom. Papir za cigarete, pomisli. Kako sam mogao bititoliko nepažljiv? Rufio se održavao slušajući svoj instinkti već je znao da u Komandi nešto nije u redu.

Comandante šalje dokaze u nezavisnu laboratoriju? Samide po rezultate? Da bi sve bilo gore, Rufio je iz Komande upravoprimio „hitan zahtev za prijavu položaja\", što jepodrazumevalo da svaki karabinjer smesta javi gde se ucentru grada tačno nalazi. Rufio je znao da ovakvizahtevi nisu česti i da nikad ne slute na dobro. Je liamerički advokat razgovarao s Komandom? Rufio je iranije opstajao posle internih istraga i znao je da je za topresudno sarañivati od samog početka. Izvadio jemobilni telefon da odgovori na zahtev Komande kad se -uslišivši mu molitve - oglasi njegov voki-toki. „Tri neidentifikovana lica na Slomljenom mostu\",začu se uzrujani glas mladog policajca. „Dva muškarca ižena blizu jaza u obali. Žena je, izgleda, povreñena.\" To su oni, pomisli Rufio i odloži telefon. Potrča nizLungotevere uz reku ka Palatinskom mostu. Stigavši,iznad glave podiže policijsku značku i povika svetini,koja se već okupila pored autoputa, da se skloni. Trimlada karabinjera zatvorila su pristup mostu, pa je počinu Rufio bio najstariji policajac na licu mesta. Jedankolega mu dodade megafon, očito srećan što neko drugipreuzima kontrolu nad sve većim brojem radoznalaca.Ali Rufio samo produži dalje dok ne stiže do sredinePalatinskog mosta, na svega petnaest metara odSlomljenog mosta. Na ruševini je jasno video američkogadvokata, ispod koga je svuda naokolo besnela reka.Rufio se pripremi da kroz megafon izgovori jedno jedinoupozorenje, prema uobičajenom operativnom postupkupre pucanja. Zatim, koji sekund nakon upozorenja, većmože da puca. Reći će da mu se od grane učinilo da jepištolj. Interni ukor bio je prihvatljiva cena koju će radoplatiti da bi uklonio veću teškoću. Spustio je lakat na ogradu mosta i pripremio se dapuca. Zastade da umiri disanje, ali nevolja nastade kadse mladi čovek pokrenu i postade pokretna meta. Da bipo ovakvom vetru upotrebio pištolj, Rufio će morati da

čeka dok mladi čovek ne stane. Imaće samo jednupriliku da puca. 99 „To što si me ponovo doveo u Rim ne tiče se samopronalaženja menore, zar ne?\", povika Džonatan naŠarifa i krenu prema njemu prelazeći preko nekakvedivlje paprati što je prekrivala most. „Namamio si Emili imene nazad u svoj život da bi uništio poslednje tragovečoveka kakav si nekad bio. Hoćeš ovim da izbrišešsopstvenu prošlost, zar ne?\" „Misliš da znaš nešto o mojoj prošlosti?\" uzvratiŠarif, obeshrabrujuće miran. „Bio si jedini naučnikspreman da kaže kako Josif nije bio Titov odaniistoričar, već neko ko u njegovoj sredini potajno rovari.Baš prikladno da isto načelo u svom radu zastupadoktorand koji sedi pored tebe. Pripreman za zadatakkoji ti ne možeš da zamisliš ni u najluñem snu.\" „Ti si lud\", reče Džonatan. „Jesam li?\" Šarif dodirnu vlažno čelo i ugledavši krvna prstima obrisa ih o košulju. „Moj deda je verovao daje plamen menore opstao dve hiljade godina. U momistraživanju nema takvih privida velelepnosti. Ja u tompredmetu ne tražim nikakvu mističnu moć. Ja tražimmoć u njenom uništenju.\" „Oni će te pronaći, Šarife.\" „Niko ti neće poverovati, Džone. Optužbe protivŠarifa Lebaga, mrtvog službenika Ujedinjenih nacija?Misliš li da sam slučajno nju odabrao da identiflkujefragmente Mermerne mape? Ne prilazi\", reče Šarif. „Nedok mi ne kažeš kojim je hodnikom otišao starac.\" „Nisam video\", odgovori Džonatan. „Kojim je hodnikom otišao starac?\" vrisnu Šarifnaginjući Emili još dalje preko ivice, držeći je za košuljusamo jednom rukom. Džonatan vide da Šarifu ruka drhti i bilo je

neizvesno je li u stanju da je i dalje drži. „Rekao sam ti da ne znam!\" „Pošteno\", reče Šarif i otvori šaku. „Ne!\", kriknu Džonatan gledajući kako Emili padapreko ivice. On potrča mostom, ali Šarif zgrabi nekakvudasku, zamahnu i udari ga u stomak. Džonatanu sevreli bol razli telom, pa izgubi ravnotežu i pade u divljupaprat. „Džonatane!\", ču kako Emili viče iza ivice. Video jekako se drži za korenje izniklo u bočnoj strani mosta.Šarif ponovo zamahnu daskom, ali je Džonatan izbeže izabi mu koleno u karlicu. Šarif pade na leña toliko blizuivice da mu je glava visila preko nje. Džonatan ga zgrabiza vrat, ali kad pogleda preko luka, načas ga zaslepisvetlost priobalnih reflektora. Šarif ga glavom udari unos, bezmalo ga onesvestivši. Džonatan ispusti Šarifovukošulju, a iznad obrva oseti čudnu, vlažnu vrelinu.Pomućenog vida, ugleda Saladina kako kleči nad njim ipodiže kamen veličine odbojkaške lopte. „Pod tim poslovnim odelom\" - osmehivao se Šarif -„u tebi više nema pravog gladijatora, zar ne, Džone?\" Džonatan se polako pridignu oslonivši se na levigležanj i gurnu ruku u zadnji džep pantalona, posežućiza jeftinim „skakavcem\" iz plastične gladijatorske ručicešto mu je i dalje bila privezana za golenicu. Dok je Šarifpodizao kamen, Džonatan zamahnu što je jače mogao izabode mu nož pravo u dlan presekavši tetive izmeñupalca i kažiprsta, od čega Šarifu niz nadlanicu krenublistavo crvenilo. Bolje bio toliko iznenadan i jak da seŠarif ukoči uspevši samo da uzdahne. Leva mu rukaklonu, najednom beživotna, a kamen pade nekolikocentimetara od Džonatanove glave. Džonatan povučesečivo uvis i okrenu ga u Sarifovom dlanu, preseče mumišić i zaseče kost. Šarif kriknu, a Džonatan ga povučeza kosu i prošaputa mu na uvo: „Izgleda da ima.\" Džonatan izvuče sečivo iz Šarifovog dlana i prinesemu ga uz vrat. Podiže ga na kolena i oseti da se Šarif

trese od bola. U kosi mu namirisa zadah tibarske vode iturskih cigareta. S Palatinskog mosta najednom se prolomi glas izmegafona. „Riponga l’arma!\", glas se na italijanskom obraćaoDžonatanu. Baci oružje! Bila je to policija. „Ovde je!\" viknu Džonatan pokazujući na Šarifa. „Giu a terra !\", policajac povika kroz megafonpodižući pištolj. Na zemlju! ,,E qui !\"\" Ovde je!\" Džonatan zaškilji u vetar i prepozna policajca smegafonom. Bio je to poručnik Rufio. Gledao je kako Rufio spušta megafon i obemarukama prihvata pištolj. Džonatan pusti Šarifa, kleknuna zemlju pored njega i podiže ruke iznad glave. Dok jeklečao, pogled mu se razbistri. Vide kako Rufio podižepištolj, zatvara jedno oko i cilja u njega. Pucanj odjeknu kamenim zidovima na obalamaTibra. Rufio je bio u savršenom položaju da ga pogodi,ali Džonatan shvati da nije povreñen. Ugleda kako seRufio drži za rame, a stariji bradati muškarac u smeñemkaputu pritrčava mu s druge strane Palatinskog mosta.Dva policajca pribiše Rufija na pločnik i lisicama muvezaše ruke na leña. Džonatan shvati da je bradatimuškarac namerno pucao Rufiju u rame pre no što jeporučnik bio u prilici da opali. Čovek podiže Rufiov megafon. „Govori comandante Jakopo Profeta\", uzviknu.„Šarife Lebag, uhapšeni ste! Ne pomerajte se!\" Džonatanodozdo začu motorni čamac. Ugleda kako se dvapolicijska čamca bore uz rečnu struju ne bi li pristali uzruševinu. Brojni policajci dovikivali su se na italijan-skom, sve jedan glasniji od drugog. Šarif se uspravi, polusvestan, s rukom gurnutom ukošulju ne bi li zaustavio krvarenje. Džonatan vide damu je palac gotovo odsečen i da visi o tankoj žili. „Saladinovi dani su gotovi, Šarife\", reče Džonatan

klečeći pored njega. „Okončani. Istorija.\" „Kako smo ono govorili na Akademiji?\" promuklouzvrati Šarif jezivo se cereći. Džonatan prekasno primetida se Šarif primakao ivici mosta. „Istorija jenepredvidljiva.\" Kao da ga ponese nalet vetra, Šarif se preturi prekoivice razvaline, okrenu se nauznak i preko glave, i desetmetara niže pljusnu u bele nabore zapenušane vode. 100 „Ko ste vi?\", upita Orvijeti. Čandler zakorači ka središtu atike i smaknuronilačku masku. „Devet metara u dužinu, rekao bih\",isceri se Čandler. „Verna kopija svetilišta Hrama.\" „Ako nameravate da ga uništite...\" „Topljenje nekoliko stotina kilograma čistog zlatane bih baš nazvao uništavanjem\", reče Čandler i uperisvetlost u dovratak na levoj strani atike. „Mladiću, ovo je moćnije nego što možete dazamislite\", kaza Orvijeti udišući kiseonik iz boce.„Zaštićeno je.\" „Zaštićeno? Naravno da je zaštićeno. Imate li viuopšte predstavu kroz šta sam plivao da bih stigao doovog prokletog slavoluka? Činjenica da ste još živi,starče, već je dovoljno veliko čudo da me preobrazi uvernika.\" Čandler duboko udahnu iz usnika. „Ovde jevazduh gotovo prepun metana koji se oslobaña iz rečnogmulja.\" Čandler je osvetljavao stubove oko dovratka. „Podva stuba sa svake strane\", potvrdi. „Upravo kako jeJosif govorio.\" „Opasno je proći onuda\", upozori ga Orvijeti. „Naravno da jeste\", reče Čandler. Iz džepa je izvadiohermetički zatvorenu kesicu u kojoj se nalazio stariJosifov rukopis. „Zato ovde i imam svešteničkapomagala. Dugo mi nije bilo jasno zašto Josifsveštenički prilaz svetilištu opisuje onako podrobno. Ko

bi pomislio da zapravo daje uputstva?\" Čandler proñe mimo Orvijetija kroz dovratak što jevodio iza zida atike. Podvodnom lampom obasjadugačku pravougaonu odaju. Od ulaza se uzani mostpružao do platforme, površine dva kvadratna metra,oivičene samo vazduhom. U središtu platforme bio jeuzdignut kameni žrtvenik, do kojeg se dolazilo uz petstepenika spreda i po jednim usponom koji vodi dosvake strane. Šljiskanje vode odjekivalo je odozdo iztame, a kad Čandler uperi lampu, dole se ukazaše izuvi-jane jegulje u još većem broju nego što ih je ranije video. Čandler pokaza na četvrtasti zlatni predmet koji seblistao na žrtveniku usred platforme. „Šta je ono? Tamo u središtu oltara?\" Orvijeti jećutao, zagledan u dovratak. Čandler hitro odgovori nasopstveno pitanje. „Naprsnik prvosveštenika, zar ne?\"Od uzbuñenja je govorio povišenim tonom. ,,I na njemuje drago kamenje dvanaest plemena.\" „Natpis\", reče Orvijeti, „kaže da ne smete proći,inače...\" „Inače šta?\", nehajno uzvrati Čandler. „Nekičarobni anñeli će me poseći plamenim mačevima?\"Osmehnu se i pognut krenu preko mosta, pridržavajućibocu s kiseonikom na leñima. Čandler stiže na platformu. „Na platformi ima na desetine rupa\", uzviknu. „Odušci\", tiho reče Orvijeti. U Rimu su se, znao je,još u prvom veku iz otpadnih voda stvarale opasnekoličine metana. Drevni nacrti ulica obuhvatali sužlebove kojima su se ispod ulica odstranjivali zapaljivigasovi. Čandler je stajao svega tridesetak centimetara odnaprsnika. Pogledao je u otvorenu Josifovu knjižicu. „Sveštenici su se peli uz uspon\", reče Čandler.Krenu napred izbegavajući stepenike kako bi išaokosinom. Baterijskom lampom obasja zlatnipravougaoni naprsnik, na šta se kroz dvanaest pažljivo

rasporeñenih dragulja svetlost prelomi u stotineobojenih tačkica. „Svaki ovaj dragi kamen mora imati skoro dvadesetčetiri karata.\" Čandler se pohlepno zagleda u dvanaestkrupnih dragulja, brzo prelazeći preko tamnocrvenogrubina, ljubičastog ametista, plavog safira, zelenogsmaragda, dok u drugom redu - tačno kako je opisano uIzlasku - ne nañe yahalom - veliki briljant. Pognu se ipokuša da podigne naprsnik, ali je naprsnik biopričvršćen za kamen. „Ne diraj ga\", doviknu Orvijeti, prisećajući se kakoje u Izlasku opisan ovaj sveti predmet - naprsniksudski*(Za detaljan opis naprsnika v. Stari zavet, Druga knjigaMojsijeva, 28:15-23. (Prim. prev.)) Čandler se još više približi nizovima dragulja.„Izgleda da se lako mogu izvaditi.\" Pokušavao je daizvuče briljant. „Molim vas\", reče Orvijeti. „Još samo malo\", odvrati Čandler još jače povlačećidragi kamen. Onda zastenja i nagnu se unazad. Draguljse iznenada odvoji od ležišta. Kroz otvor na naprsniku, i dalje pričvršćenom zastenu, krenu nešto nalik sivkastom dimu. „To je samo para!\" nasmeja se Čandler. Ushićeno seokrenu prema Orvijetiju. „Gde su anñeli da me poseku?\" Ta para zagreva metan, pomisli Orvijeti. Ali Čandler nije obraćao pažnju. Kako je obemarukama držao dragulj, usnik mu se klatio iz boce skiseonikom. Iznenadni smrad paleži zapahnu atiku i Orvijetispazi da mali plamen poigrava kod Čandlerovih stopala.Čandler spusti pogled i odskoči, ali plamen na to samosuknu još bliže, kao da je nekako vezan za njegovo telo.Orvijeti shvati da plamen izlazi iz usnika Čandleroveboce s kiseonikom, potpaljen zagrejanim metanom izoduška kod njegovih stopala. Čandler zgrabi crevomašući izbezumljeno njime ne bi li ugasio vatru. Ali

metan je išao uz crevo i uz zlokoban zvuk plastična cevse raširi kao balon. Dok se Čandler očajnički batrgao dabocu skine s leña, cev buknu i pretvori se u maluvatrenu kuglu. Orvijeti vide kako se Čandler vrištećihvata za vrat, gde mu je iz ventila boce s kiseonikomvatra sukljala pravo na golu kožu. Odaju ispuniše Čandlerovi krici. Naizmenično jepokušavao da skine zapaljenu bocu i ugasi vatru kojamu je poput zmije gamizala uz listove i butine. Orvijeti jevideo nabubrelu kožu na Čandlerovom vratu i leñimadok se grčio, nalik marioneti upetljanoj u konce; još nijepao, već se okretao prema crnoj provaliji ispodplatforme. U tom trenutku boca s kiseonikom grunu, anjeno dno, odvaljeno od vreline, kao šrapnel mu se zabiu listove. Čandler ponovo vrisnu i Orvijeti primeti da mukrv šiklja iz listova kad se srušio u tamu i pljusnuo ucrnu vodu. Orvijeti začu iznenadno bacakanje u vodi.Zadrhtavši, priseti se šta su ribolovci radili ne bi liuhvatili što više jegulja - palili su meso. Mladićevi kricidizali su se iz tame dok ne utihnu sve izuzev praća-kanja jegulja. Orvijeti sklopi oči i pade uza zid. Tiho je sebimrmljao u bradu prisećajući se biblijskog upozorenja ostrašnoj smrti što čeka uljeze koji uñu u svetilište. Proguta ih vatra, pomisli Orvijeti. Polako izañe iz odaje u atiku, bežeći od zadahaizgorelog mesa. Platforma je predstavljala veoma složenmamac, Orvijeti je znao, pošto se ta odaja nalazila izazapadnog zida slavoluka, a ne istočnog, bližegJerusalimu. Posrtao je atikom ka istočnom zidu odsamog kamena. Kod nogu, kraj otvora u podu, nalaziose još jedan natpis. Taj je, meñutim, bio na drevnomaramejskom. „Dalje smeju samo očišćeni sveštenici.\" Orvijeti pogleda u otvor i opazi crnu vodu.Osvetlivši je, shvati da je drugačija, čistija nego besna

bujica izvan slavoluka. Pod snopom svetlosti izbaterijske lampe voda u otvoru izgledala jekristalnoplava. Orvijeti pod vodom ugleda stepenike štovode nadole. Dalje smeju samo očišćeni sveštenici. Sveštenici, pomisli Orvijeti, razmišljajući i osopstvenom statusu. Sećao se očevih priča o tome kakoje papska vlast progonila njihovu porodicu zbog toga štosu svešteničkog porekla. Moze, nikom u školi ne govorida si kohen, zapretila bi mu majka prstom drhtavim odstraha. Ohrabren, Orvijeti zakorači u hladnu vodu uotvoru i krenu niza stepenice dok ga voda skoro nijepreplavila. Svetilište do kojeg se dolazi jedino kroz vodu.Orvijeti shvati do koje mere konstrukcija slavolukaodgovara biblijskim uputstvima. „Sveštenici će se preulaska u svetilište okupati.\"*( Misli se na stih 29:4 iz Drugeknjige Starog zaveta. (Prim. prev.))Orvijeti zadrža dah pa muvoda prekri i glavu. Zaronio je u mraku i shvatio da nećemoći da pronañe otvor kroz koji je ušao. Ostao je sasvimmiran, ali ne i beživotan. U tom trenutku Orvijeti seosećao življe nego ikad za proteklih šezdeset godina.Plutao je u tami s osećanjem koje je snažilo čak i uočekivanju sopstvene smrti - koja se, po svakoj zdra-vorazumskoj računici, bližila iz sekunda u sekund - a toosećanje bilo je... nada. Gotovo čitavog života osećao senapuštenim, sve do sada. Ovaj slavoluk je čekao njega ito ne šezdeset, već hiljadama godina. Plutajući crnimprostorom, oseti kako ga greje bestežinski mir. Nije tobilo bestežinsko stanje čoveka na rubu smrti, većneroñenog deteta na pragu života. Napred u vodi ugleda bledu svetlost koja je dopiralaiz nečega što je i samo, izgleda, bilo u vodi. Ali približivšise shvati da dopire s mesta iznad površine vode. Strujaje Orvijetija blago gurnula uvis kroz četvrtasti otvor upodu još jednog odeljka. Drhtavim rukama izdigao se izvode i ušao u malu odaju obasjanu belom svetlošću,koja postade mekša kad mu se oči privikoše.

Unutrašnjost odaje nije nalikovala ničemu što jebio kadar zamisliti. Zidovi su bili ukrašeni gipsom, očigledno oslikani uvreme rimskog osvajanja Jerusalima. Čak i pod tankimslojem smeñe prašine, boje zidnih slika bile suraskošne. Na tri zida predstavljen je jedan jedini prizor,panorama lepog grada u zidinama pod plavim nebom udolini prepunoj maslinovih drveta. „Jerusalim\", reče Orvijeti, shvativši da su jevrejskirobovi prikazali ove drage prizore svog grada pre no štosu ga 70. godine naše ere Rimljani opljačkali. Ispredzida se nalazio nizak kameni žrtvenik, prekrivenotrcanim komadom vezene tkanine, čije se šare višenisu mogle razaznati. Originalna tkanina od pre dvehiljade godina. Odaja je hiljadama godina ostala suva. On diže pogled ka izvoru svetlosti u prostoriji.Tračak svetlosti dopirao je sa stropa odaje. Odakledopire ta svetlost? Nalazio se najmanje dvanaest metarapod zemljom. Orvijeti je znao da je prostorija podignuta na tomnivou tehnologije i s tolikom brigom morala biti konačniprojekat vrhunskih arhitekata koji su sagradili Hram uJerusalimu. Menoru su sigurno postavili u ovuprostoriju. Ali gde? Tračak svetlosti sa stropa spuštao se do sredinejedinog neoslikanog zida u odaji. Orvijeti krenu kanjemu, osećajući da mu se u glavi vrti od iscrpljenosti inedostatka kiseonika. Zid je pulsirao kao da i on diše.Orvijeti se priseti rečenice koju je čuo tek nekoliko satiranije. „'Daj mi tračak svetlosti i pretvoriću ga usvetilište\"', reče. Orvijeti se pažljivije zagleda u mesto na koje jeodozgo padao tračak svetlosti i položi ruku na zid, azatim oblim krajem boce za kiseonik kucnu po njemu.Bio je od gipsa koji se mrvio i pod najblažim udarcem.Orvijeti je drhtavim rukama odstranjivao gips i otkrivao

blistavi žuti metal koji je toliko jako odražavao svetlosnizrak da je goreo sve jačim plamenom, sve snažnije sasvakim uklonjenim komadom zida. Orvijeti je kuckao po zidu koji mu se drobio podnoge. Ispod tridesetak centimetara raspuklog gipsanalazio se deo grane od čistog zlata, dug više od metra, sduboko izrezbarenim cvetnim ukrasima, tačno kako jeopisano u Bibliji. ,,'A svijetnjak bješe skovan od zlata'\",šaputao je stih iz Izlaska, ,,'i stupac mu i cvijećeskovano.\"'*( Stari zavet, Četvrta knjiga Mojsijeva - Brojevi, 8:4, uprevodu Dure Daničića. (Prim. prev.)) Izbezumljeno je sa zida uklanjao deo po deo gipsadok se nije ukazala skoro cela grana gorostasne menore,prigušenog sjaja nalik oplati zlatne škrinje. Njena svetlapovršina blistala je pod tračkom svetlosti, upravo onakovelika i zapanjujuća kakvom ju je i zamišljao. Orvijetishvati da džinovski artefakt stoji uspravljen pod pravimuglom u odnosu na zid, i da se ostali kraci menorepružaju prostorijom koja leži iza gipsane pregrade.Uklonio je dovoljnu količinu gipsa da se provuče krozazid. Gubio je dah i kapci su mu otežali, ali su mu očibile širom otvorene kao u deteta. Pred njim se uzdizao svećnjak od čistog zlata, načijem je najzapadnijem kraku ugledao prigušencrvenkasti odsjaj što je tinjao u tami. Orvijeti protrlja oči, načas se ukopavši u mestu kaoda želi da produži iznenañenje koje je osećao pred ovimčudom. Plamen menore nije zgasnuo. Posrćući, približi se i shvati da je svetlost nanajzapadnijem kraku zaista plamičak koji treperi teknekoliko centimetara od kamenog zida, gde je iz malogčetvrtastog oduška prirodni metan dopirao iz susednogrezervoara za rečni mulj i otpadne vode. Plamen je titraoiznad menorine poslednje zlatne čašice, one najbližezidu. Naravno, shvati Orvijeti, sedmi žižak na svećnjakugoreo je prvobitnim plamenom zahvaljujući prirodnom,

neiscrpnom izvoru. S mukom se uspeo uz tri kamena stepenika koja suvodila do krakova menore i podigao ruke ka plamenu.Ali umesto prstiju starog arhiviste, video je prste mladogčoveka. U drevnoj zdeli od kovanog bakra na najvišemstepeniku nalazila se tečnost. Ulje, znao je Orvijeti. Preostalom snagom uli ga u zlatnu čašicu nakraku. Ulje se pod plamenom smesta zapali. Išao je odkraka do kraka i kako se u svakoj čašici pojavljivaoplamen, svetlost je sve više obasjavala i samogOrvijetija, ali ne onakvog kakav je sada, već jakog imladog kakav je nekad bio. Orvijeti je znao da su halucinacije poslednje što sedoživljava pri nedostatku kiseonika, ali sve je toizgledalo stvarno - njegova tamna talasasta kosa, kakvuje imao pre pola veka, i široka pleća svetleli su u odsjajusvećnjaka. Kao da ga je svetlost progutala i prenela, Orvijetiviše nije stajao u mračnoj odaji, već nasred suncemokupanog rimskog Foruma. Začu dečji smeh. Prošlo ješezdeset šest godina, ali je taj zvuk prepoznao istogtrena. Smeh njegove dece. Orvijeti je gledao kakonjegova tri sina protrčavaju, s nemirnim čupercimasmeñe kose, u malenim kombinezonima sa zakrpama odgrubog pamučnog platna. Za njima je išla njegovakćerka u ljubičastoj haljinici. Okupili su mu se okonogu, razigrani i nasmejani. Orvijeti je zaboravio kolikoje cveća bilo meñu ruševinama Foruma preMusolinijevih iskopavanja. Nekada je tamo decu odvodiona izlet. Tu je bila i njegova žena, mlada i lepa, suncemobasjanih oblih ramena i duge kose. U dlan mu jespustila svoju glatku šaku, ali njegovi su prsti bili stari inaborani. Bila je mlada, a on ponovo star. Orvijeti nijesamo izgledao kao starac, već se tako i osećao. Dok sunjega stare noge jedva slušale, koraci njegove žene bili

su dugi i skladni. Toliko je želeo da bude s njima, ali jezaostajao za njima. Deca su bila napred i dozivala ga.Pokušaj da me uhvatiš, papa. Pokušaj da me uhvatiš. Injegova žena je otišla dalje i gledala ga izražajnimsmeñim očima kao da ga nije videla čitavu večnost. Stajali su pred njim u senci velikog mermernogslavoluka na kraju ruševina. Titovog slavoluka. Njegovisinovi i kćerka jurili su jedno drugo, igrali se podslavolukom. Žena ga je čekala, rukom mu davala znakda doñe, a zatim su ga i deca pozivala, razigranooponašajući majčin pokret. Orvijeti je stajao u dnu slavoluka, baš kao i 1948.kad se jevrejska zajednica okupila na ruševinamaForuma i prošla ispod slavoluka u suprotnom smeru odonog kojim su išli ratni zarobljenici prikazani namermernom reljefu. Ali 1948. Orvijeti to nije mogao daučini. Tada se sam vratio u Geto. Sada je ponovo stajao u dnu slavoluka. Deca sumu bila tu, na drugoj strani. Trebalo je samo da proñe.Njegova žena spusti ruku i Orvijeti začu prvu razgovetnureč. „Moze.\" Njen mili glas je čuo iz iznenañujućeblizine, iako joj se usne nisu pomerale dok je govorila. „Vreme je\", uz osmeh mu reče. Orvijeti zakorači prema slavoluku i uhvati je zaruku. Dok je hodao, mermerni reljefi oživeše, kamenefigure se pokrenuše. No nisu to bili rimski vojnici kojimenoru nose u sužanjstvo. Bili su to mladi muškarci,žene i deca koje Orvijeti prepozna iz svoje mladosti uGetu. Premda ih je poslednji put video zbijene u stočnimvagonima, sada su bili okupani i blistavi i išli su u istomsmeru kao i on iznoseći menoru iz ruševina. Kad se pojavio na suprotnoj strani slavoluka,pogleda ženinu ruku u svojoj. Koža na ruci mu je bilazategnuta. U nogama je osećao snagu kakvu nijepamtio. Na desnici je imao sve prste. Orvijeti čučnu,gipkog tela. Deca mu pritrčaše i snažni mu jecaji

zatresoše široka ramena. „Nikad vas više neću pustiti daodete\", izusti, a kćerka ga zagrli kao što odrasli grledecu. „Nisi to nikad ni učinio\", reče ona. 101 Ispred Velike sinagoge ambulantna i policijskavozila zaprečila su Ulicu Lungotevere Čenči. Radoznalestarice naginjale su se kroz prozore. Emilin sako bio je pocepan, a lice i dalje crveno odlepljive trake. Bila je ogrnuta karabinjerskim ćebetom.Džonatan je parčetom gaze pritiskao čelo. Više mu nijecurila krv. ,,I sve ovo vreme\", najzad progovori Emili. „On jebio taj.\" „Nemoj, Emili\" - Džonatan odmahnu glavom. „Nisimogla znati.\" Priñe im Profeta. „Još nismo našli Lebaga. U zemljama Evropskeunije izdali smo nalog za njegovo hapšenje zbog ubistvapolicajca Fjeñija i Žaklin Olivije, ali to ne znači da ćemoga naći\", reče Profeta. „U centru Rima postoje ćelije kojeće mu pružiti zaklon.\" ,,A Moze Orvijeti?\" upita Emili. „Žao mi je, dottoressa\", smrknuto joj odgovoriProfeta. „Ronioci će raditi još pola sata, a onda moramoprekinuti za večeras. Stručnjaci kažu da je podzemnaulica sada sasvim pod vodom.\" „Ima li makar načina da se izvadi njegovo...\" „U ovo doba godine podzemne poplave su žestoke,dottoressa\", reče Profeta. „Njegovo telo je voda moglaodneti bilo kojim od hodnika koji se pružaju kilometrimaispod Rima.\" Profeta je znao da se rimska mafija veomauspešno koristila tom strategijom - bacili bi leš u Tibar,gde je telo za nekoliko sati postajalo neprepoznatljivozahvaljujući štukama, grgečima i šaranima. Ali

comandante je to zadržao za sebe. Profeta u ovakvim trenucima nije voleo da pominjeadministrativni deo posla, ali kako su Lebaga i daljevodili kao nestalo lice, Emili će morati da budepodrobno ispitana kako bi se otvorila istraga. „Doktorko Travija, u Vakufu će verovatno izjaviti daništa nisu znali o aktivnostima Šarifa Lebaga. Želeće dazataškaju istragu.\" „Iz diplomatskih razloga?\" Džonatan je gotovonagonski postavio pitanje. U tom trenutku jedva je i biosvestan da je advokat. „Potrebne su nam vaše izjave da pokrenemo tužbu.\" Emili klimnu glavom. „Ne žurite, naravno\", reče Profeta naklonivši se spoštovanjem. Poñe ka patrolnim kolima, pa se okrenu.„Na trgu preko puta Komande služe prilično dobruameričku kafu. Možda bismo nas troje najpre tamomogli neslužbeno da porazgovaramo.\" ,,U redu\", uzvrati Džonatan. Kad ostadoše sami, Emili se obrati Džonatanu. „Misliš li da je Moze našao menoru?\" Džonatan slegnu ramenima. „Poslednji put sam ga video kad i ti. Nestao je utami, pošao u prav...\" Džonatan stade usred reci kao dase odjednom nečeg setio. Gledao je pravo u Velikusinagogu, čija je asirska kupola sada pod mesečinombila obavijena belim sjajem. „Šta je bilo?\", upita Emili. „Je li ti dobro?\" „Emili\", brzo reče Džonatan. „Moramo ući usvetilište Velike sinagoge.\" „Sinagoge?\" „Mislim da znam gde je prvi slavoluk.\" „Mora da se šališ.\" „Hajdemo.\" Džonatan zgrabi Emili za ruku, pa seizmeñu policijskih vozila probiše do sinagoge. U svetilištu se Džonatan zagleda u obredni kovčeg splišanim zastorom dugim šest metara.

„Je li Orvijeti rekao gde se pomolio papa JovanPavle Drugi kad je bio ovde?\" „Tamo ispred\", reče Emili i pokaza na obrednikovčeg. Prolazom izmeñu klupa Džonatan i Emili priñošekovčegu preko somotom zastrtih stepenika bime.*( Bima -uzdignuto postolje odakle se čita Tora. (Prim. prev.)) Stotine klupabilo je osvetljeno jedino mesečinom koja se ukosoprobijala kroz visoke prozore s vitražima. U dovratkuslužbenih vrata videli su se obrisi jednog karabinjera ineraspoloženog čuvara. „Primećuješ li nešto neobično u ovom svetilištu?\" Emili se osvrnu po mračnoj prostoriji. „Izuzev togašto si rekao čuvaru da ne pali svetla? Ne.\" Džonatan se primaknu. „Pogledaj gore.\" Emili zabaci glavu. U senkama iznad njih, na lancudugom šest metara, iznad zabata kovčega visio jeogroman pozlaćeni luster u asirsko-vavilonskom stilu. „To je večna svetlost\", reče Emili. „Čandler je rekaoda postoji u svim sinagogama.\" „Tačno, ali obično je upaljena\", uzvrati Džonatan.Emili je gledala u pravcu u kojem je pokazivaopodignutom rukom. „Ova nije.\" „Hoćeš reći da sinagoga Rimske jevrejske zajednicenema večnu svetlost?\" „0, ima je\", odgovori Džonatan. „Ali je na drugommestu.\" „Ne razumem.\" „Emili, znaš koliku je bliskost papa Jovan PavleDrugi osećao prema rabinu ovdašnje zajednice. Kada jeposetio ovu sinagogu u Rimu, doneo je poruku. Saznaosam je od Orvijetija. 'Daj mi tračak svetlosti i pretvorićuga u svetilište.'\" Emili obori pogled kao da se sprema da uvidinemoguće. „Papa nije došao u sinagogu da bi nešto vratio\"

objasni Džonatan. „Stajao je ovde da podseti rabina štaje jevrejska zajednica dve hiljade godina čuvala ispodove sinagoge, i ne znajući za to.\" Emili je sada gledala u pod, u umetnuti komadiććilibara, minijaturnu predstavu menore u njenimpravim biblijskim razmerama. Odjednom shvati zašto jeDžonatan zamolio čuvara da ne pali svetla. U staklastom umetku, bleda iskra, žućkasta iprovidna, poigravala je kao da dopire odnekud ispodsinagoge. „Trijumfalna povorka se završavala ovde, uzOktavijin portik\", reče Džonatan, ,,a tu je podignut prviTitov slavoluk, tačno ispod Geta.\" „Quae amissa salva\" - Emili se nasmeši. Što jeizgubljeno - sačuvano je. 102 Narednog jutra Taton je stajao u konferencijskojsali advokatske kancelarije na Trgu Navona. Odložio jenovine. „Postao si slavan, Markuse, a zbog tebe firmaizgleda kao bastion dobre volje.\" Mildren je sedeo pored Tatona i pripremao se zapredstojeći sastanak. On pogleda Džonatana, besanzbog njegovog uspeha. „Uspeo si da obelodaniš da je direktorkaUjedinjenih nacija saučesnica pljačkaša u Jerusalimu, aMinistarstvo kulture je izvršilo pritisak na tužioca dapovuče tužbu. Za medalju, Markuse. Tvoja budućnostovde u Dalingu blistava je kao rimsko sunce.\" Džonatan je gledao kroz prozor. Bilo je kasno jutro,a do njegovog leta za Njujork ostalo je još četiri sata.Pokušao je da nazove Emili u kancelariji Ujedinjenihnacija, ali tamo je nije bilo. Novinari su noć proveli uMeñunarodnom centru za konzervaciju ne bi li saznalisočne pojedinosti o direktorkinoj smrti.

„Izvinite me\", bilo je sve što je Džonatan rekao, azatim izañe iz kancelarije. Iz palate je krenuo prema Trgu Venecija, pa uzastepenice Kapitola stigao na Forum. Dan je bio topao,mada i dalje oblačan, a na ruševinama Foruma gotovonikog nije bilo. Mlada žena u kaputu od kamilje dlake,plave kose podignute u konjski rep, stajala je naspramTitovog slavoluka zagledana u zabat. Džonatan priñe i stade uz Emili. ,,I pomislio sam da si ovde.\" Emili se trgnu, ali joj oči zasjaše kad ga ugleda. „Zdravo\", reče. Nakon nekoliko trenutaka upitala je Džonatana: „Znaš li da sam te jednom videla nakon što sinapustio Akademiju? U Njujorku, u Metropolitenu.\" Džonatan se nelagodno nasmeja. ,,I ja sam videotebe. Bilo je to tri meseca nakon što sam izbačen saAkademije. Povukli su sve ponude koje sam dobio zamesto profesora.\" „Bio si vodič u krilu za antikvitete.\" ,,A noću sam radio u Sadebiju\", reče Džonatan.„Toliko me je bilo sramota da te nisam ni pozdravio.Nadao sam se da me nećeš primetiti...\" „Posmatrala sam te skoro deset minuta pre no štosi me spazio. Govorio si o temi koju voliš svim svojimbićem iako si imao sve razloge da odustaneš. Nikad tenisam toliko želela.\" „I?\" reče Džonatan gledajući je u oči. „Bojim se da je Šarif u jednom bio u pravu. Istorijaje krhka, zapisana u vatri. Kad jednom zgasne...\"zaćuta. „Izgubljeno je ono što smo imali, Džone.\" „Ali zajedno prilično dobro pronalazimo stvari.\" „Sećaš se kako sam ti objašnjavala da se mi ukonzervatorskim krugovima ponekad protivimo novimiskopavanjima? Kao i ostale, i nas uzbuñuje mogućnostarheoloških nalaza, ali mi takoñe znamo šta značipotom održavati iskopine. Često se za nekoliko nedelja

upropaste više nego za hiljade godina.\" Poljubi ga uobraz. „Ne kopajmo po prošlosti, Džone.\" Dok je Emili odlazila, Džonatan shvati da su zaposlednjih sedam godina njena osećanja prema njemuzatrpavana nevidljivim slojevima taloga. Poput ruševinaispod onog polja artičoka u južnoj Italiji, i njenaosećanja su sada bila tek neznatno prepoznatljiva napovršini. Osvrnula se. „Zapamti, Džone, u zemlji su ruševinebarem na sigurnom.\" 103 Nakon trodnevnih obilnih kiša vode Tibra izbacilesu leš Čandlera Meninga skoro kilometar nizvodno.Karabinjeri su naredili da se telo smesta prenese urimsku gradsku mrtvačnicu kako bi bilo pregledano.Njegov leš trebalo je da posluži kao dokaz u krivičnojistrazi voñenoj o aktivnostima Uprave Vakufa u Rimu. U mrtvačnici je muškarac prerušen u patologaprepipavao telo. U hladnoj reci Čandlerovo izujedanotelo očuvano je bolje nego što bi bilo da je toplijegodišnje doba. Uprkos tome, neki neoštećeni delovi telabili su ljubičasti i smrdeli su na trulež. Ispod noktiju muse uhvatila plesan, a uši su mu gotovo sasvim izgrizlismuñevi koji su pokušali da svuku ono kože preostaledo trenutka kad je telo dospelo u Tibar. Prvimpatološkim pregledom nije objašnjen uzrok teškihopekotina na stražnjem delu tela. Muškarac prerušen u patologa nije došao da bipregledao telo. Bio je obučen za tajne operacije, lice muje bilo izmenjeno protetičkim pomagalima, u kosi jeimao umetke, a u džepu lažna dokumenta. Zadatak muje bio da uzme jedan spis. Nije mu rečeno kolika je isto-rijska važnost tog spisa. Nije bilo njegovo da postavljapitanja. Ispred mrtvačnice se zaustavilo karabinjersko

vozilo. Profeta izañe, priñe ulazu i ženi na recepcijipokaza isprave. „Došli smo da vidimo telo\", reče Profeta pružajućijoj zvanični zahtev karabinjerske službe. „Mening,Čandler.\" „Trenutak, iz mrtvozorničke službe obavljajupregled.\" „Niko ne bi trebalo da pregleda telo\", reče Profeta.„Istraga je u toku.\" „Rekao je daje to iz zdravstvenih razloga\",uznemireno odgovori žena, „zbog zagañenja Tibra.\" „Idemo!\" Profeta brzo zaobiñe sto. „Blokirajte svavrata!\" Ispod ostataka ronilačkog odela Čandlera Meningamuškarac prerušen u patologa napipao je spis, jošvlažan i presavijen načetvoro. Plastikom zaštićena mapaRima, ivica pocrnelih od vatre, s tragovima ugriza nekeštuke, i dalje je prikazivala Josifov put do prvobitnogTitovog slavoluka obeležen Čandlerovom olovkom zapisanje pod vodom. Muškarac začu da se vrata zalupiše i pogleda krozstaklene zidove. Trojica mladih karabinjera grunuše uprostoriju za preglede. Muškarac prerušen u patologagurnu leš u čelični okvir i potrča ka drugim vratima štosu vodila do unutrašnjeg hodnika i rampe gde su se teladovozila i odvozila. Muškarac je ispod belog mantilaimao desetomilimetarski automatski pištolj bren ten ibio dobro obučen za borbu u uslovima gradske potere.Bezbrojne vežbe u hodnicima napuštenih zgrada uNegevu oponašale su sva moguća okruženja, od bolnicado srednjih škola. Ali on skinu ruku s pištolja. Uputstvakoja je dobio nalagala su da ne sme ostaviti trag oonome ko ga je poslao. Na crnom tržištu nije se mogaonaći metak ispaljen iz desetomilimetarskog bren tena - ametak bi odao iz koje je obaveštajne agencije muškaracdošao. „On je u zgradi\", reče Profeta, „na sebi ima beli

mantil. Ponavljam, odeven je kao lekar.\" Vrata ka rampi bila su otvorena, a hodnikom je scrnom kapom išao vozač mrtvačkih kola koja su došlapo neko telo. Muškarac zgrabi vozača, uvuče ga uostavu i udari mu glavu o metalnu policu tek toliko daga onesvesti. Minut kasnije muškarac je izašao uhodnik preodeven u uniformu vozača. Umešavši semeñu policajce koji su jurcali hodnikom, muškaracmirno ode niz rampu i zatim se odveze crnim mrtvačkimkolima. Mrtvačka kola parkirao je u centru Rima, nedalekood Trga Venecija, i ušetao u nepoznatu uličicu. Prešao jesledeću ulicu do jednog kafea i presavijenu mapu stavioispod držača za salvete na stolu ispred kafea. Nekolikosekundi kasnije iz suprotnog pravca je stigla žena sašeširom velikog oboda, baš kako je obaveštajni tim iplanirao. Sela je, naručila kafu i posegnula za salvetom,neprimetno izvukavši mapu ispod držača. Gurnula ju jeu plastične zaštitne korice u unutrašnjem džepu sakoa. Žena se zvala Ejlat Segev. 104 Dva meseca kasnije Grupa turista bila je ushićena. U krilu zaantikvitete Muzeja umetnosti Metropoliten u NjujorkuDžonatan Markus, s olabavljenom kravatom, klizio jeunazad i opisivao statuu Protesilaja, smrtno ranjenog naobalama Troje. Prisutne iz grupe, čiju je posetuorganizovao Elderhostel,* (Elderhostel - najveća svetskaneprofitna organizacija za obrazovna putovanja odraslih, sasedištem u Bostonu. Dok su ranije samo stariji od šezdeset godinaimali pristup, od 2009. omogućen je svim punoletnima. (Prim. prev.)) Džonatanov glas okruživao je poput nečeg što odišeživotom i podmlañuje. Uzdisali su s oduševljenjem, očijublistavih uprkos katarakti.

Džonatan se zaustavi usred hola i pope se nastolicu bez naslona. Iscrtavao je grudni oklop grčkogratnika na svojoj izgužvanoj svetlo-plavoj košulji. „Ah, čvrsti grudni oklop, najkorisniji za...?\"Džonatan se okrenu prema Elderhostelovoj grupi. „Zna lineko?\" „Kao oslonac za leña?\", reče stariji čovek u laganojpamučnoj košulji izvučenoj iz pantalona. Na nalepnicipreko džepa s oznakom „Putovanja za starije izFeniksa\", rukom je bilo ispisano „gospodin Feldhajm\". „Pošteno, gospodine Feldhajme!\" reče Džonatanširoko se osmehnuvši. „Vi ste, gospodine, Odisej uoklopu, leña snažnih kao u desetorice. Vaša Penelopačeka! Snabdejte strelce vijagrom!\" Grupa se nasmeja, uvećavajući se i šireći se u trireda oko Džonatana poput publike oko uličnogzabavljača. Džonatan je pokazivao razne artefakte okosebe i prevodio im latinske i grčke natpise sa sarkofaga inadgrobnih stela. „Zašto se bogovi ne smeše?\" začu se iz grupe dečjiglas. Džonatan čučnu da se približi detetu koje jegledalo u bele mermerne bogove iznad sebe. Grupa,sada toliko uvećana da se protezala i u susedno, afričkokrilo, utiša se. „Dobro pitanje\", osmehnu se Džonatan. „Zašto sebogovi ne smeše?\", ponovi da svi čuju. ,,U rimskojumetnosti bogovi se ne smeše zato što nisu smrtni\",reče. „Ali zar Rimljani nisu želeli da budu bogovi?\" zapitadrugi glas iz publike. „O, ne\", odvrati Džonatan. „Bez smrtnosti ne bi bilohrabrosti i junaštva. I koliko god to čudno zvučalo, zatose smrtnici na rimskim statuama smeše, a bogovi ne.\"Džonatan zastade pa raširi ruke. „Smrtnost znači očajzbog gubitka, ali i spas...\" „... kad vas pronañu\", dovrši ženski glas sa sredinegalerije.

Svi zaćutaše. Džonatan je škiljeći pogledao obris nadnevnoj svetlosti predvorja. I tu, usred muzejskog zasvoñenog hodnika, ukaputu od kamilje dlake i s crvenim šalom, stajala jeEmili Travija. Blistavih očiju, pomalo umorna zbogvremenske razlike, tako, neznatno iscrpljena izgledala jelepše nego ikad. Džonatan skoči sa stolice i krenu prema njojprobijajući se kroz publiku. Turisti ih okružiše. ,,U Metropolitenu vodičima dozvoljavaju da stoje nastolicama?\", reče Emili. „Mislila sam da je to pitanjepravne odgovornosti.\" Džonatan se nasmeši. „Kad si onaj koji o tomeodlučuje, to ima svoje prednosti.\" Pokaza na svoju oznaku s imenom, a Emili naglaspročita: „Džonatan Markus, pravni savetnik za opštapitanja, Muzej umetnosti Metropoliten.\" Trenutak kasnije Džonatan joj šapnu: „Mislio samda si rekla da neke stvari treba da ostanu zakopane.Nešto o pomanjkanju pravih sredstava za održavanjeiskopina.\" Emili se važno uspravi. „Kao direktorka Meñunarodnog centra zakonzervaciju u Rimu, mogu da odredim onolikosredstava koliko treba za iskopavanje.\" Primače mu se. Džonatan je oklevao, neočekivano odmaknuvšiglavu. ,,A šta je s krhkošću naše prošlosti? U Rimu si mirekla da se istorija piše u vatri. Da kad jednomzgasne...\" Zaćutao je. ,,I dalje to mislim\", reče Emili. Džonatan opreznonakrivi glavu, ali ga njen osmeh zagreja do srži. „Ali dabismo je održali, dovoljan nam je i poslednji odsjajstarog žara.\" Džonatan je privuče i poljubi. Kako je kroz staklenikrov krilo za antikvitete bilo obasjano suncem, zagrlilisu se kao pod reflektorom i zauzeli isti položaj u kojem

su se nalazile dve antičke mermerne figure iza njih,spojenih usana, isprepletenih udova, a žena bešenagnuta unazad kao da mu pada u naručje. Iz publike se prolomi pljesak. 105 Na Trgu svetog Petra general Ejlat Segev izañe izsedana s diplomatskim tablicama. Njena poseta nije bilaubeležena ni u jedan vatikanski raspored. Ovaj tajnisastanak podsetio ju je na vreme pre 1993. kad suVatikan i Izrael uspostavili diplomatske odnose.Pripadnik Švajcarske garde uveo ju je u veliko predvorje,gde ju je čekao kardinal Unñero Šipiono, vatikanskipodsekretar za diplomatske poslove. Sredovečni, ćelavikardinal Šipiono sedeo je u veličanstvenoj renesansnojstolici, u kojoj je njegovo omaleno telo izgledalo jošsitnije. „Generale Segev, čast mi je da vas najzadupoznam.\" Po ustaljenom običaju, podsekretar nijeustao. „Hvala vam za sve što činite da zaštititehrišćanska mesta u Svetoj zemlji. Čuo sam da steizuzetno požrtvovani.\" Podsekretar Šipiono nije gledao unju dok je govorio, već u pod. Ejlat Segev je slutila damu je neprijatno što se nasamo sastaje s jednom ženom,ali zbog osetljivosti teme o kojoj je trebalo darazgovaraju nije mogao da pošalje zamenika. Ejlat zahvalno klimnu glavom. „Hvala vam, vaša eminencijo.\" Dao joj je znak da sedne. „Vašoj kancelariji sam poslala brojna pisma oopsežnom uništavanju ispod Brda Hrama. Ni na jednonije stigao odgovor.\" Podsekretar je ćutao. „Kao što znate, nijednaustanova ne želi da se meša u tuñu nadležnost, generaleSegev. Bojim se da ćemo morati da okončamo sopstvenuistragu o navodnom uništavanju ispod Brda pre nego

što vam odgovorimo.\" „Vaša eminencijo, razumemo da su na osnovuKonkordata iz 1943. sva podzemna nalazišta ispod Getau Rimu i dalje u nadležnosti Vatikana. Našimarheolozima se sada stalno uskraćuju dozvole za iskopa-vanja ispod Oktavijinog portika i Velike sinagoge.\" „Generale\" - podsekretar ustade - „kao što znate, zasva podzemna verska nalazišta u Rimu Vatikan imaisključivo diskreciono pravo. Je li to sve?\" „To nisu hrišćanska nalazišta, vaša eminencijo.\" „To su verska nalazišta.\" „Nećete odobriti našim istraživačima pristuppodručju ispod sinagoge koja pripada samom Getu?\" „Takva istraživanja bi bila krajnje opasna. SmrtMozea Orvijetija, izgubljenog u Tibru pre dva meseca, toje tragično dokazala. Podzemni hodnici, čak i da postoje,mogu se istraživati jedino kad je oseka, a i tada samonakratko.\" Podsekretar Šipiono povuče pojas na odori iuputi se prema vratima. „Ispog Geta verovatno i nemaničeg vrednog.\" Ejlat ustade dok je izlazio iz prostorije. „ A zašto jeonda prošlog meseca vaša bezbednosna služba postavilanajsavremenije nadzorne kamere nad svim slivnicima uGetu, kao i detektore pokreta u kotlarnici Velikesinagoge za praćenje neovlašćenih ulazaka u podzemneprolaze?\" Podsekretar se okrenu učtivo se osmehujući. „Vi ste odlučan narod, generale Segev. Iskopali ste isopstveni nacionalni identitet, zakopan više od dvehiljade godina.\" Više se nije smešio. U očima mu blesnunešto mračno. „Ali ponešto treba da ostane zakopano.\" „Samo tražimo pomoć Vatikana, vaša eminencijo.\" „Generale, svaka država, uključujući i Vatikan, znašta treba da učini da bi zaštitila sopstvenu istoriju.\" Stim rečima, ponovo se okrenu i izañe kroz neslužbenavrata. U predvorju se obrati pomoćniku:

„Pratite je.\" Pripadnik Švajcarske garde u civilu, poznat kaovatikanski osmatrač, pratio je Ejlat dok je prelazila trg iišla niz Ulicu Končilijacione prema Tibru. Iza ugla, Ejlatskrenu u uzanu uličicu. Tridesetak sekundi kasnijeosmatrač, prateći je, zañe za ugao i u tom trenutku sesudari s krupnim muškarcem koji je nosio naramakknjiga. Knjige se rasuše po kaldrmi. „0, izvinite!\", reče krupni sveštenik. „Možete li mipomoći?\" Osmatrač podiže pogled, ali već je bilo kasno.Ejlat je nestala. Sveštenik, kardinal Frančesko Inočenti,udalji se s knjigama u rukama. Podsekretar Šipiono je pobesneo kad je saznao daje osmatrač izgubio Ejlat Segev. Veseli sudar na uglu,naramak knjiga rasut po ulici. Bila je to taktikakontranadzora starija od Metuzalema. „To je slučajnost\", reče jedan pomoćnik trudeći seda ga umiri. „Nije to nikakva slučajnost!\" uzvrati Šipiono. „Ovdeimamo posla s Izraelcima!\" Podsekretar je žustro prošao hodnikom papskogstana do vatikanske prostorije za nadzor gde su tričlana Švajcarske garde sedeli svaki ispred svog ekrana.„Jeste li je locirali na snimku?\" Iz sobe za nadzorpodsekretar je, zahvaljujući kamerama, mogao daosmatra svaki pločnik u Vatikanu. Mladi stražarpotvrdno klimnu glavom, pa uveća kvadrant, blok ikvadratni metar gde se videlo da general Segev silazi nizvijugave uličice. Ejlat iz džepa izvadi mapu. Onu koja je nañena uztelo Čandlera Meninga. U jednom se podsekretar i jaslažemo, pomisli Ejlat. Da bi zaštitila svoju istoriju,država ponekad mora da radi sama. Upravo zato jeEjlatin tim proveo dva meseca planirajući ovu operaciju. Na hebrejskom je šapnula u rever kaputa: „Idemniza stepenice Mosta Vitorija Emanuela.\" Jedan glas joj uzvrati: „Imate minut i dvadeset

sekundi do susreta s timom, generale.\" Podsekretar je ovo gledao na ekranu. „Zašto govorisebi u rever? Zumiraj.\" Pomoćnik ga posluša. Na ekranu se videlo kakoEjlat oštro skreće za ugao i žustrim korakom idesporednom ulicom. Ekran se najednom zacrni. „Šta je to?\" viknu podsekretar. Okrenu se jednomod svojih pomoćnika. „Je li to slučajnost?\" Mladigardista izbezumljeno je pritiskao dugmad pokušavajućida otkrije uzrok kvara. Naglo kao što je i nestala, slikase opet pojavi. „Mora da je vetar naneo otpatke. Možda nekuplastičnu kesu, vaša eminencijo\", reče, pa opet pogledaekran. Ejlat Segev se nije videla. Mladi gardista zavrteglavom. „Ekselencijo, izgubili smo je.\" Visoko iznad uličica, gde je došlo do tajanstvenegreške u radu kamere, opatica iz jerusalimskogsamostana Sionske sestre hodala je po krovu i ondaponovo ušla u prostorije na najvišem spratu odreñeneza opatice koje vode papsko domaćinstvo. Načas jeprebacila svoj šal preko nadzorne kamere, a sada senjime ponovo ogrnula. Ponosno je s krova posmatralaEjlat, pomažući joj da uradi nešto što je Crkva odavnotrebalo da učini. Ejlat je prilazila rečnoj obali. Stari ribarski čamac,gozzo, usporio je, a obaveštajni operativac bacio uže naobalu dok je Ejlat ulazila u čamac. „Kad budete imalipriliku, molim vas, zahvalite kardinalu Inočentiju iopatici za pomoć. Da su nam samo sva sveštena licatakvi prijatelji.\" Ploveći niz Tibar, Ejlat je zdesna po sumračnojsvetlosti videla sinagogu. Podsekretar je bio u pravu -voda se povlačila tek toliko da se ispod Geta mogloistraživati svega nekoliko sati dnevno. Upravo zato jeova operacija iziskivala dvomesečne pripreme. Ejlatintim je nameravao da izvlačenje obavi dok je plima, a neoseka, kako bi ronioci pomoću elisnih podvodnih

platformi premestili predmet kroz pune cevi odvodnogsistema Cloaca Maxima pravo u reku. Ejlat krenu prema kabini. „Kako napreduje Šajetet?\" Raspitivala se zajedinicu Šajetet, izraelsku verziju američkih „foka\",elitne izraelske komandose. „Završili su bušenje i ronioci su spremni da izslavoluka izvuku artefakt.\" Dok je govorila, Ejlat je ušla u kabinu, pretvorenuu najsavremeniju kontrolnu prostoriju. Na ravnimekranima monitora videlo se kako trojica ronilaca bušeispod džinovskog podvodnog luka. „Sve faze teku kako jeplanirano\", na hebrejskom reče mladi tehničar. U kontrolnu prostoriju je niz metalne stepenicežurno ušao još jedan muškarac. „Generale\", reče, „upravo su nam javili da jeVatikan uzbunio Švajcarsku gardu. Pretražuju obalereke. Trebaće im svega nekoliko minuta da otkriju ovajčamac. Moramo da idemo.\" „Ne idemo nikud\", uzvrati Ejlat. Na ekranu je podvodom videla iskre koje su se stvarale dok su roniocipresecali dno luka. „Ušli smo u slavoluk, generale. Unutra je suvo\",oglasi se jedan od ronilaca. Ejlat je na monitoru gledalakako se kroz tamu probija svetlost lampe pričvršćene naroniočevu kacigu. Posmatrala je kako ronioci s dna luka spuštajuogroman blistavi svećnjak na elisne platforme. Brižljivo,kako su uvežbavali u ronilačkim bazenima u izraelskojvojnoj bazi, na krajnji desni krak svećnjaka stavili sulucitnu kuglu, posebno napravljenu da izdrži pritisak dosto metara dubine i u kojoj se pod vodom plamen mogaoodržati do tri minuta. Kuglu su vodootpornim silikonomzapečatili na poslednji krak menore. Plamen je treperio,ali je i dalje bio živ. „Vatra je uspešno premeštena, generale.\" U brodskoj kabini sve prestade i tehničari se

okupiše iza Ejlat da gledaju kako se stvara istorija. Ejlatdodirnu ekran. Taj plamen je čuvan preko dve hiljadegodina. U plavocrnoj vodi videla je zamagljene obrisesedam zlatnih krakova menore koju su spuštali napodvodno vozilo, posebno izrañeno za ovu priliku, voziloširoko tek toliko da proñe kroz cevi što vode u Tibar. Ejlat je znala da je ovo jedina operacija pod njenimvodstvom za koju komandosi nisu odabrani premasvojim operativnim umećima, već po tome što pripadajusvešteničkoj lozi. „Je li Orvijeti tu?\" upita. „Njegovo telo je upravo ovde, generale. Ležalo je uodaji tik uz menoru\", odgovori ronilac. „Na elisnuplatformu ne možemo staviti i Orvijetijevo telo.Opterećenje će biti preveliko.\" Ali Ejlat Segev je u duši bila vojnik, a poštovanjeIzraelskih odbrambenih snaga prema posmrtnimostacima palih vojnika bilo je bez premca. „Onda ga nosite\", reče Ejlat, „ali ga ne ostavljajte.\" „Generale\", oglasi se tehničar u kontrolnojprostoriji, „telo moramo ostaviti. Plamen će u lucitnojkugli opstati još svega dva minuta.\" „Radite brže\", u mikrofon reče Ejlat. „Moze Orvijetije ustanovio da mu poreklo seže sve do Titovih robova.Njegovi preci su bili u Rimu otkako je pre dve hiljadegodina opljačkan Jerusalim. Nećemo ga ostaviti.\" Kontrolnu prostoriju ispuni buka poluga. Deotrupa bio je prilagoñen za velika vrata koja su se sadotvarala ispod brodića, omogućavajući roniocima daneprimetno uñu iz dubina Tibra. Svi u kontrolnojprostoriji zaćutaše i okupiše se oko otvora. Svetla napodvodnom otvoru odbijala su se o zlatnu površinumenore nalik plamsaju izlazećeg sunca. Ejlat je znala daniko izuzev nje i njenog tima nikad neće saznati za ovuoperaciju. Ispod površine vode što je zapljuskivala trupugledala je opušteno telo Mozea Orvijetija koje su nosila

dva ronioca, a pored njega ogromni blistavi artefakt. „Oboje ste bili izgnani dve hiljade godina\"prošaputala je. Ejlat pogleda telo Mozea Orvijetija, pa se ponovousredsredi na poslednji krak menore čiji je plamenbleskao u lucitnoj kugli dok je izranjala iz crnila Tibra.Prava veličina menore videla se kad su se njeni masivnizlatni kraci pojavili iz vode. „Vreme je da vas oboje odvedemo kući.\" IZJAVE ZAHVALNOSTI U antičko vreme editor gladijatorskih igara često jeodlučivao o sudbini borilaca. Zahvalan sam što se mojurednik Džejk Morisi iz Riverheda pokazao milosrdnijimod svojih antičkih kolega i pomogao mi da ostvarim ovajprojekat.*( Engl: editor - urednik; ta reč na latinskom označavaprireñivača gladijatorskih borbi. (Prim. prev.)) Dozvolite mi da pre svega zahvalim svom ocudoktoru Šeldonu Levinu za njegovu ljubav prema istoriji,i svojoj majci Lindi Levin za njenu ljubav prema priči. Injegova i njena strast odražavaju se na svakoj stranici. Takoñe mnogo dugujem Suzan Gluk i Erin Malon izagencije Vilijam Moris,koje su od samog početkaverovale u ovaj projekat. U toj agenciji zahvalnostdugujem i Trejsi Fišer i Rafaeli de Anñelis, SariCeglarski, Elizi Čamblin i Liz Ting. U Riverhedu jetalentovana nezamenljiva grupa - Sara Boulin, DejvidKoral, Džejn Herman, Mjuriel Jorgensen, Nikol Laroš,Liza Amorozo i dizajner Roberto de Vik de Kumptič -poboljšala projekat gde god je bilo moguće. S tugom zahvaljujem Anñelu Pavončelu, po kome jeMoze Orvijeti - srećom - samo delimično nastao. Anñeloje preminuo dok je ovaj roman pripreman. Veoma cenimsvu mudrost koju je sa mnom podelio u našim šetnjamakroz Geto (i ispod njega).

Zahvaljujem takoñe direktorki Karmeli VirčiloFrenklin na gostoprimstvu koje mi je ukazano dok samboravio na Američkoj akademiji u Rimu, pomoćnikubibliotekara Deniz Gavio, Dejvidu Petrejnu, dobitnikuNagrade Rima u oblasti antičkih studija, i svim ostalimsaradnicima i zaposlenima koji su me dočekali kao svog. Hvala i arheologu Ejlat Mazar iz Izraela, profesorkiElizi Debeneti koja mi je dozvolila da se služim njenimfotografijama skica koje je ðuzepe Valadijer napravio udevetnaestom veku, neustrašivom stručnjaku za Zlatnukuću Simoni O'Higins, osoblju generala ðovanija Nistijau Comando della Tutela del Patrimonio Culturale, kao ijednom članu Uprave Vakufa koji me je časno vodio poBrdu Hrama uprkos svom strahu od mogućih posledica. Nadahnuće i podršku pružili su mi Metju Perl, EzraStark, Džošua i Andrea Libovic, Alesandro di ðoakino,Sol Komet i Mjuriel Koen, Ted Komet, Klement Roberts,Skot Vajnger, gladijator Bob Stark, Sason Markus, BretSpodak, Ošrit Rafeld, Marla Stark, Karil Inglander,kome treba samo malo više vremena da bi se izvelonemoguće, i, dopadalo se njemu da bude spomenut iline, mayn shver*( Jidiš: moj tast. (Prim. prev.)) A najveću zahvalnost dugujem svojoj supruzi LoriLevin - slikarki i lekarki. Nemam dovoljno reči daizrazim koliko sam joj zahvalan za neumornuposvećenost, oštro lektorsko oko, hrabrost i, što jenajvažnije, veru u mene. Biblijska poslovica kaže dakuća počiva na mudrosti supruge. Tako je i sa ovomknjigom. O PISCU Danijel Levin je diplomirao na Odseku za rimske igrčke civilizacije na Univerzitetu Mičigen, apostdiplomske studije završio na Pravnom fakultetu naHarvardu. Bio je gostujući istraživač na Američkoj aka-demiji u Rimu 2004. U Njujorku se bavio

meñunarodnim pravom. Živi u Njujorku, gde piše svojsledeći roman. Više informacija možete naći na njegovojveb-stranici www.daniellevin.com. za vas : BABAC