Сербонини сведоци. Псеудоисторичари, неопаганизам и Црква.

Лектор

Валентина Ристић

Предговор

Мср Раде Булајић

Штампа

SaTCIP, Врњачка Бања

Тираж

150 примерака

ISBN-978-86-80214-03-0

Предговор………………............................................................................................................................... 5

Ко су псеудоисторичари?......................................................................................................

7

Шта су то псеудонаука и псеудоисторија?.........................................................................

21

Теорија завере о забрањеној српској историји............................................................................................

50

О лажним звањима псеудоисторичара................................................................................ 60

Прави научници............................................................................................................................................. 69

О доказима псеудоисторичара...........................................................................................

74

Примери незнања псеудоисторичара...........................................................................................................

84

О ''старосрбским'' календарима..................................................................................................................... 94

Апсурди и контрадикторности теорије завере о забрањеној историји Срба..............

113

О броју пратилаца псеудоисторичара на друштвеним мрежама...............................................................

121

Институционализована псеудонаука: пример Албанаца..........................................................................

125

Примери из других земаља.................................................................................................

128

Историјски фалсификати: померање граница прошлости.........................................................................

137

Борба против псеудонауке: искуства из Русије..........................................................................................

147

Милош С. Милојевић, историчар или патолошки лажов?.............................................

163

ДНК демагогија Анатолија Кљосова ......................................................................................................... 173

ПРЕДГОВОР

,,Ако ви останете у науци Мојој, заиста сте Моји ученици; и познаћете истину, и истина ће вас ослободити“ (Јн 8, 31-32)

Историја је једна од древних наука, којој човечанство дугује велику захвалност. Она чува древна предања и преноси их са колена на колено, сведочећи истину и тачност. Стога је звање историчара једно од најдивнијих и племенитијих у роду људском, управо из тог разлога јер је историја и историчар дужан да поколењима која долазе пренесе тачно сведочанство онога што се догодило, како би човечанство на правилан начин схватало токове историје, и самим тим се припремало за изазове које проживљава у садашњости и које га ишчекују у будућности.

Истински историчари су најзначајнији и врхунски представници историјске свести. Тачније оног њеног дела који уздиже друштвену свест и културу. Због тога је велика улога и значај историчара, јер он је дужан да у својим делима шири знање, истинољубивост и научно поштење. Стога је на њему велика одговорност и од његових истраживања зависе у многоме савремена историјска дешавања, али и будући догађаји. Преко својих радова и јавних наступа историчари утичу и на друштвене промене, на токове кретања у друштву, и у многоме формирају схватање смисла живота и постојања многих људи.

Велика одговорност је на историчару и на историјској науци, да тачно, прецизно и објективно износи у јавност истраживања и даје судове о догађајима. Није случајно речено да је полуистина гора него лаж. Заиста, ако историја, и историчари као њени служитељи и чувари памћења и истине, не сведоче истину и не говоре истину, онда је узалудно и бављење историјом и враћање у нека прошла времена. Један од оних који се у својој књизи „Сербонини сведоци“, осмелио позабавити темом псеудоисторичара, неопаганизма и питања схватања Цркве је господин Димитрије Марковић. Аутор нас је својим истраживачким радом вратио оном истинољубљу које нам је данас итекако потребно у свим сферама друштва, живота и постојања, а понајпре у писању истине и сведочења истине. Није се било лако латити пера и истраживања, како би указао на многобројне нетачности, фантазије, неистине којим су се користили бројни аутори које је у овој књизи Марковић истражио. Осветлио је шта је то

псеудонаука и псеудоисторија и неке псеудоисторичаре, чије су књиге деценијама збуњивале и данас збуњују многе. Крајње је време било да се неко систематично и научно позабави и приступи бар донекле бројним ставовима и учењима псеудоисторичара. Аутор је указао и на бројне примере псеудонауке и псеудоисторије, којима многи незнавени свет верује и сматра их за тачне. Значај ове студије огледа се и у томе јер аутор путем науке оповргава бројне тврдње псеудоисторичара и псеудонаучника. Указујући на њих, он враћа и упућује бројне читаоце на историјске изворе како би јасније сагледавали бројне нејасноће. Аутор се у свом раду бавио и бројним теоријама завере о ,,забрањеној“ српској историји као и о апсурдима и

контрадикторностима тих теоријa. У првом делу књиге читалац ће наћи на занимљиве одељке као што су борба против псеудонауке на основу искуства из Русије, о броју пратилаца псеудоисторичара на друштвеним мрежама, институционализована псеудонаука на пимеру Албанаца и других земаља, о „старосрбским“ календарима, о историсјким фалсификатима.

Посебан одељак првог дела књиге говори о личности Милоша С. Милојевића.

У другом делу књиге аутор се бавио неопаганизмом, које је бројним псевдонаучницима у многоме помогло да неупућеног читаоца заведу и погрешно науче. Господин Димитрије Маринковић се затим осврнуо на рад бројних псеудоисторичара и псеудонаучника изложивши њихове бројне теорије и квазиучења: Горана Шарића, Јована И. Деретића, Александра Шаргића, Мирољуба Петровића, Анђелије Станчић Спајић, Тодора Пештерског, Славише К. Миљковића, Милана Видојевића, Драгана Јовановића и Ђорђа Јанковића. Занимиљиво је истраживање о злоупотреби личности Епископа крушевачког господина Давида, једног од најугледнијих епископа СПЦ и великог ерудите. Све записано у овој веома занимљивој и корисној књизи, допринеће јаснијем сагледавању како историје, те велике и свете науке, тако и живота и рада оних који су ову дивну науку, која је „учитељица живота“, својим псеудоисторијским и псеудонаучним ставовима хтели да омаловаже. Но, као што лаж није јача од истине, тако и псевдо научници и псевдоисторичари не могу умањити бројна научна и историјска достигнућа многобројних љубитеља и сведока истине, који су васпитавали наш народ кроз векове. У плејади тих и таквих истинољубаца а самим тим и Христољубаца прибројао се својом књигом и господин Марковић. Књига господина Димитрија Марковића, „Сербонини сведоци“, уверни смо, послужиће као диван пример истинољубља и пожртвовања, да се целим својим бићем може служити Истини и само Истини (= Богочовеку Христу), која на крају ослобађа од незнања и од мрака овосветског наметнутог погрешног схватања смисла живота.

Посебна част и задовољство ми је било да прихватим позив и напишем предговор за ову изузетну књигу.

Мср Раде Булајић, теолог и историчар

У Фочи, на Беле покладе 2022. године Господње

I део

Ко су псеудоисторичари?

Вероватно нема много оних који нису чули за крилатицу „ Срби, народ најстарији“ и за теорије и тврдње повезане са њом које се представљају као „ скривена“ или „ забрањена“

историја Срба.

Они, који креирају ове теорије, припадају неформалној групи самозваних „ историчара“ под називом „ Српска аутохтонистичка школа“. Написали смо „ самозваних“ јер њихов рад по научним мерилима спада у област псеудонауке па стога о њима можемо да говоримо искључиво као о псеудоисторичарима или лажиисторичарима (термин који се чешће користи у Русији). Осим тога, већина од њих и нема звање дипломираног историчара о чему ћемо нешто више рећи у даљем тексту.

У ужем смислу припадници „ Српске аутохтонистичке школе“ или скраћено „ аутохтонисти“, су они који се изјашњавају као њени чланови, али у ширем смислу термин ''аутохтонисти'' се користи за све псеудоисторичаре који заступају псеудонаучне теорије о аутохтоности Срба на Балканском полуострву. (1)

У Српску аутохтонистичку школу спадају Горан Шарић, Славица Шетина, Миодраг Милановић, Драгољуб Антић, Радомир Д. Ђорђевић, Мирјана Стојисављевић, Сања Шуљагић, Илија Петровић, Радован Дамјановић, Милутин Јаћимовић, Славиша К.Миљковић, Божидар Митровић, Драган Јовановић, Александар Шаргић, Александар Митић, Милан Видојевић, Синиша Огњеновић (који се већ неко време појављује под псеудонимом Тодор Пештерски), Петар Ашкраба Загорски, Петко Николић Видуша, Мирољуб Петровић, Владан Томовић, Милан Т. Стеванчевић, Милан Парошки, Зоран Николић и други.

Овој групи су припадали и Јован И. Деретић, Момир Јовић, Слободан Јарчевић, Ђорђе Јанковић, Реља Новаковић, Олга Луковић-Пјановић, Анђелија Станчић Спајић, Радивоје Пешић, Светислав Билбија, Милић Станковић (Милић од Мачве) и др.

Зачетници оваквог, ненаучног, приступа историји су Пантелија Срећковић, Милош

Милојевић и Сима Лукин-Лазић.

Међу оне који подржавају псеудоисторичаре Српске аутохтонистичке школе спадају

Небојша Озимић, Саша Адамовић, Зоран Милошевић и др.

До недавно је најпознатији псеудоисторичар код нас био Јован И. Деретић али је већ

пред крај његовог живота водећу улогу почео да преузима „ хрватски историчар и католички теолог“ Горан Шарић. (2)

Теорије које креирају псеудоисторичари нису резултат примене научних метода, тј. у њиховом раду не постоји уобичајени пут који води од дефинисања проблема (теме), преко постављања хипотезе и њене провере, до теорије.

„ Научна метода значи пут утврђивања истине, односно плански поступак који се

истраживању стварности примењује да би се сазнала истина. Ниједна метода, па ни научна, не може бити произвољно одређена.“ (3)

Код псеудоисторичара је све подређено постављеном циљу а не истини. Њихов рад није мотивисан тежњом да се сазна истина већ да се по сваку цену постигне циљ, а то је да се јавности као истина наметне фикција да су Срби аутохтони на Балканском полуострву, да су најстарији народ на свету, да су имали писменост и пре Ћирила и Методија, да је српски језик најстарији језик на свету (4) итд. Притом су псеудоисторичари уверени да је то што раде израз родољубља, што и отворено говоре, и да псеудонаучним теоријама и неутемељеним тврдњама које пласирају помажу свом народу.

Ово нам потврђују и речи Симе Лукиног Лазића, из текста под насловом „ Двије оскоруше - једна мени, друга њему“, у коме одговарајући на критике Станоја Станојевића, каже: „ А нити сам ја какав научењак, нити је та моја књига какво научно дјело. Ја сам - ако ми се дозволи - само скроман служитељ Српске Мисли, па тој мисли покоравам све (подвлачење моје, Д. М.), и само њој служим ја по сили сила својих, по снази снаге своје.“ (5) Начин на који псеудоисторичари долазе до својих тврдњи и теорија могао би се најкраће, а уједно и најтачније, описати народном изреком „ што је баби мило, то јој се и снило“. Иако ова оцена онима који нису довољно упознати са радом псеудоисторичара може да изгледа као пристрасна или омаловажавајућа, верујем да ћемо мноштвом примера које ћемо навести показати да је и те како тачна.

Осим тога рад псеудоисторичара карактерише и макијавелизам, односно принцип –„ Finis santificat media“ тј. „ Циљ оправдава средство“. Ово подразумева и интелектуално непоштење.

Тако нпр. у допису Комисији Одељења за археологију доцент др. Бранислав Анђелковић пише: „ У допису бр. 158/1, од 30.06.1999. др Милоја Васића, директора Археолошког института, упућеном Наставно-научном већу Филозофског факултета у Београду, поводом спорне књиге Ђ. Јанковића, Српске громиле (Београд 1998: Свесловенски савез [књига није имала рецензенте]), наглашава се: „Методолошки поступак који је спроведен у овој књизи, непримерен је археолошкој и историјској науци. Закључци се граде или на погрешним премисама, или на недоказаним хипотезама које се у каснијем тексту сматрају као непобитни докази (…) овде се ради о псеудонауци (…) књига је опасна као литература која трује српски народ идејама које немају никаквог научног основа.” “( 6)

Један од најочигледнијих примера макијавелизма јесте фалсификовање изгледа једне стране( 101 страна) уџбеника из природе и друштва за 4. разред основне школе ( фотографија испод) како би се стекао утисак да у њој пише да су се Словени доселили на Балканско полуострво у 10. веку

Фалсификат псеудоисторичара

нетачне (фотографија испод) и да свој избор образложе.

Оригинални изглед 101 стране уџбеника аутора Љиљане Вдовић и Бранке Матијевић

Могли бисмо још да кажемо да начин на који аутохтонисти креирају своје теорије подсећа на Роршахов тест, при чему функцију мрља мастила, које се користе у тесту, у овом случају има појам „ српска историја“.

Како би постигли свој циљ псеудоисторичари се у креирању својих теорија, користе различитим не само ненаучним него и непоштеним средствима, од фабриковања (измишљања), преко селективног коришћења података и вађења из контекста, до различитих врста кривотворења (фалсификата).

У већ поменутом тексту, Сима Лукин Лазић каже: „ ...да ми је само знати, да ћу тим усрећити род и народ свој, вјеруј ми, ја бих слатко поднио и ону највишу жртву, вишу

живота, вишу и од части: лагао бих дан и ноћ - лаго бих к'о пас.“ (подвлачење моје, Д. М.). Ово правда на следећи начин: „ И кад бих ја с овог мјеста смио говорити пуним устима, могао

бих навести сјајних примјера: како најпросвјетнија друштва и најпросвјећеније државе сију у народ свој милијуне књига, које су скроз „ лажне у основи својој“, али које у свему разборитом свијету налазе довољна оправдања ли у ономе – „ што хоће да се постигне“. Јер кад се „ узме на око“, да они тим хоће да постигну племенит и поштен смјер: онда је паметном свијет „ вуршт“, е да ли се то постиже црквом или школом или књижевношћу или политиком, јер све је то опет само - политика. Па кад је то слободно онако јаким и заштићеним народима, к'о за што није слободно оним нејаким и незаштићеним, који су изложени свачијем насртају и сваком насиљу? Руку на срце, а прст на чело, па реци по души: за што не?“

Лажиисторичаре не краси она кључна особина коју препоручује Василије Васиљевич Болотов, некадашњи професор Петроградске духовне академије и доктор црквене историје: „...изузетно велика љубав према истини треба да представља обавезну особину историчара.“(7)

Псеудоисторичари се баве и историјом Цркве која је стуб и тврђава истине (1.Тим. 3,15) на исти начин на који се баве световном историјом, а као што ћемо касније видети неодвојиви део њиховог рада чини пропагирање паганизма и заступање најразноврснијих јеретичких учења.

Како је дошло до тога да се питања попут досељавања Словена на Балканско полуострво, на која је наука већ дала свој одговор, идентификују као проблеми и изложе ревизији од стране лажиисторичара? Одговор лежи у сплету различитих фактора, како унутрашњих (субјективних) тако и спољашњих (објективних). Од оних субјективне природе то су различите жеље и страсти (овде мислимо на страсти, онако како их дефинишу и о њима уче Свети Оци Православне Цркве, као што су гордост, сујета, среброљубље...), а од спољашњих и објективних то су околности у најширем смислу (политичком, културном, духовном итд.), у којима се као народ и држава налазимо.

Поменули смо већ увереност аутохтониста да је њихово деловање израз родољубља, међутим, уколико се упустимо у анализу њиховог рада постаје очигледно да ни у ком случају не можемо говорити о родољубљу него о шовинизму. До овог закључка је дошао још архимандрит Иларион Руварац, ректор Карловачке богословије и академик, један од зачетника критичког правца у српској историографији. Наиме, Руварац пореди Пантелију Срећковића, кога иронично назива највећим Србином међу Србима, са Антом Старчевићем, кога назива највећим Хрватом међу Хрватима, и каже да су чеда и еманације истог духа, да раде исти посао и сеју исто семе. (8)

Осим тога, међу псеудоисторичарима и њиховим следбеницима је раширен и расизам а посебно антисемитизам. Тако је поводом текста Мирјане Стојисављевић „ Иза зидина тајни“, министар за научнотехнолошки развој, високо образовање и и информационо друштво Републике Српске био принуђен да упути писмо министру иностраних послова Изреала у коме је изнео осуду и згражавање због његове антисемитске садржине али и уверавање да оно што је она написала „ ни на који начин не представља став било које институције или Владе Републике Српске, њених грађана и српског народа у целини“. (9) Поводом њеног текста огласио се и Управни одбор Друштва српско-јеврејског пријатељства који га је означио не само као антисемитски него и као антисрпски уз констатацију да је писан „ ненаучним, на моменте чак и булеварским језиком“. (10)

На фејсбук страници „ Милош С. Милојевић“ која припада Удружењу „ Милош Милојевић“ из Црне Баре, испод објаве о академику Матији Бећковићу, у једном коментару се каже: „ „ Академик“ је исто гов.о (цензура је моја, Д. М.)... као и сва остала ГОВ.А у тој жидовској скупини названој „ Српска Академија наука“ .“ (11) У коментару испод снимка емисије „ Досељавање Словена“ телевизије Храм, Српске православне цркве, у којој је говорио др Зоран Ранковић, редовни професор Православног богословског факултета у Београду, читамо: „ Овај на први поглед безазлени чикица, „ прљавог“ тена (не чисто белог а да није поцрнео на сунцу) и чудног носа за једног

припадника „ беле“ расе, највише личи на оне, које многи зову ЋИФУТИ.“ Због дужине

наводимо само први део коментара али је и остатак сличног садржаја (Јевреји, или како их ова особа назива „ ћифути“, се називају „ обојеним полусветом“ итд.).

Не треба стога да чуди што су теорије псеудоисторичара популарне, на пример, и на расистичком форуму Стормфронт. (12)

Псеудоисторичари су као један од основних узрока пораза које смо као народ и држава претрпели у ближој и даљој прошлости (окупација Косова и Метохије и етничко чишћење

Републике Српске Крајине, геноцид над Србима у НДХ и покатоличавање, комунизам са свим његовим последицама, укључујући урушавање и губитак националног идентитета итд.) идентификовали „ званичну историју“ а следствено томе и историчаре као одговорне субјекте.

Један од њихових следбеника то описује овако: „ Историчари од појаве критичке историјографије (са „ ј“, напомена је моја, Д. М.) су нанели више зла Србима од свих пандемија и ратова!“

Као кључне „ проблеме“ у оквиру „ званичне историје“ аутохтонисти су уочили непостојање подробнијих информација о Србима и Словенима пре досељавања на Балканско полуострво, научну теорију о досељавању на Балкан, непостојање писма и писмености пре Ћирила и Методија и др. Псеудоисторичари ово на неки необјашњив начин повезују и са одсуством српског становишта у политици и култури са једне стране, и аутошовинизмом са друге, а псеудоисторија је, по њиховом мишљењу, средство за решење бројних националних и државних проблема са којима се суочавамо. У проблеме који се могу решити ширењем теорија лажиисторичара спада и проблем Косова и Метохије као један од кључних проблема са којима се суочавамо. Од великог броја примера који ово потврђују, навешћемо неколико. Тако се, на пример, на фејсбук (facebook) страници Друштва за научно истраживање најстарије историје Срба „ Сербона“, каже: „ Повод за настанак друштва су круцијални проблеми који су захватили наше друштво током деведесетих година прошлог века. Изразити проблеми, манифестовали су се и у нашој науци, посебно у оквирима науке историје. Наша наука историја „ пала“ је на испиту објективности и то на нашу штету, а у корист свих осталих, нама, сада околних и некада „ братских“ народа. ... Заправо, друштво „ Сербона“ је уочило низ противуречности,како у објашњавању најстаријих тако и у објашњавању нама блискијих и скорашњих историјских догађаја.“ (13)

Да бисмо исправно протумачили ове речи, довољно је да прочитамо објашњење које даје један од њихових следбеника: „ Ето зашто је аутохтонизам важан, јер он не даје право досељеном, него аутохтоном.“ (подвлачење је моје, Д. М.) (14) На питање новинара: „ Отимање Косова почело је кривотворењем историје, повратак Косова почиње писањем истините историје, написали сте једном приликом. На што циљате?“, Горан Шарић одговара: „ Отимање Косова почело је кривотворењем српске повијести. Срби су увјеравани да нису старосједиоци Балкана, него дошљаци на туђу земљу. Велика сеоба Славена и илирско подријетло Албанаца су двије стране исте медаље.“ (15)

И Јован Деретић на исти начин види и узрок проблема са Косовом и Метохијом и његово решење: „ У тој лажној историји утемељене су неке границе и неки народи. Ако би они признали шта је истина и када историја не би била фалсификована, онда би Србија, посматрајући макар територијано, била три пута већа него што је данас. Минимум. И Албанци не би имали шта да траже на Косову и Метохији.“ (16)

Ако на тренутак оставимо по страни тврдњу о наводно лажној и фалсификованој

историји, довољно је сетити се америчких староседелаца (Индијанци) да бисмо схватили

колико ово има смисла. Да ли је њима нешто помогла општепозната чињеница да су староседеоци на америчким континентима?

Мирјана Стојисављевић такође повезује историју са политичким догађајима и процесима, а псеудоисторичаре представља као мисионаре и спасиоце: „ Ревизија историје Срба траје до данас када је србство у Србији испарцелисано на 450 странака и партија, а од

Срба у посљедњем антисрбском рату отета Книнска крајина, обе Славоније, дио Срема, отето Косово и Метохија,пријете да отму Рашку област и узму Војводину. Приде томе, отета нам је трихиљадугодишња прошлост (подвлачење је моје, Д. М.) ... Срби се данас налазе на истинској раскрсници. До сад је за њих владало правило: Роб који не зна да је роб,најбољи је роб! Откад су сазнали да су робље свезано за њих важи старо колонизаторско принцип: Роб који сазна даје роб треба га убити! Да не бисмо, како рече рускојезички Јеврејин Осип Мендељштајм,`умрли са уснама искривљеним од неистине, прст судбине послао нам је неколицину истинских источника србске историје да нас врате на пут истине са којег смо вијек и по вјероломно одступили. ... Мисионарски допринос историјској науци србских аутохтониста залог је свенационалног духовног препорода који треба да прати и духовна побједа над давним берлинско-ватиканским диктатима па да коначно кажемо: Било па прошло, као и свако робовање!“ (17)

Какав духовни препород нам нуде псеудоисторичари, показаћемо касније у поглављу о неопаганизму и јересима.

Извршни директор издавачке куће Катена мунди (Catena mundi), Никола Маринковић, повезује псеудоисторију чак и са економијом. На промоцији енциклопедије Катена мунди, он каже: „ Катена мунди са својим тематским целинама обухвата готово све, заправо све, проблеме са којима се српски народ сусретао у својој историји. На првом месту то је тематска целина палеоисторија или заборављена, можда тајна, забрањена, прећутана историја Срба. ... Као што смо видели из полемике Анте старчевића не постоји теорија завере. О теорији завере причају они који желе данас учине немоћнима. Дакле, не постоји теорија завере, постоји само завера теорије. Да неке ствари које нам се чини да су потпуно апстрактне, као што је на пример немачка геополитика или палеоисторија Словена која сеже далеко, далеко, далеко (моје подвлачење, Д. М.) ... Дакле, они који нас убеђују да су те ствари потпуно небитне касније ће нас убеђивати да су права жене настала на Западу, да су се Срби доселили у VII веку и да их никада пре тога није било ни у Банату ни на Балкану. Ти ће нас убеђивати да смо били неписмени или полуписмени, дивља хорда на Балкану, иако знамо да је на Балкану настала писменост (моје подвлачење, Д. М.). Дакле, у томе је значај читања књига и у томе је значај енциклопедије Катена мунди. Уколико не повратимо то достојанство, ту свест о сопственој вредности, о сопственим достигнућима, како народа коме припадамо, тако и цивилизације и вере којој припадамо, да нећемо, па чак ни економски, напредовати.“ (18) Међутим, ни када је реч о злоупотреби науке у политичке сврхе псеудоисторичари нам нису открили ништа ново. Адолф Хитлер у „ Мајн Кампфу“ пише: „ Народна држава и у науци треба да сагледа само једно помоћно средство за подстицање националног поноса! Не само светска већ и сва целокупна културна историја се морају подучавати са овог становишта.“ (19) Псеудоисторичари ван сваке сумње раде управо то.

Историја као наука нам може помоћи у постављању националних циљева и у складу са тим у обликовању унутрашње и спољне политике, али искључиво у светлу познате изреке Historia magistra vitae est - историја је учитељица живота.

Међутим, повезивање историје као науке са геноцидом извршеним над српским народом и оптуживање српских историчара за саучесништво у геноциду као што то раде псеудоисторичари, о чему ћу писати нешто даље, може се објаснити само помраченим умом и поменутим принципом – циљ оправдава средство.

Питање које се прво намеће у вези са оптужбама аутохтониста против историчара јесте како то да као одговорне за неке од поменутих проблема, који реално постоје, нису идентификовали припаднике политичке елите него оптужују припаднике интелектуалне елите? А када је реч о интелектуалној елити како то да нису оптужили политикологе, што би било логично, него баш историчаре? Очигледно због тога што код аутохтониста различити субјективни фактори односе превагу над критичким мишљењем.

Било како било, нуђење лажинаучних теорија као решења за политичке, економске

друге проблеме је апсурдно.

Ипак, иако су у потпуности промашили у идентификацији узрока одређених

националних и државних проблема и одговорних субјеката, и понудили потпуно бесмислено решење, реакција лажиисторичара као таква није неуобичајана и непозната науци.

Проф. др Богољуб Шијаковић пише: „ Када су чланови једне националне заједнице биолошки угрожени управо због припадности тој националној заједници, онда они очекују да у националној заједници нађу заштиту и стога имају осјећање посебне обавезе према ‘нацији’.

Нарочито ако држава или не постоји или није у стању и расположењу да обавља своју основну функцију: да штити интересе својих држављана. Тада постаје чак интуитивно јасно да је национални идентитет заправо интегритет једног народа, наиме систем његовог општег самоодржања, као што је то идентитет личности сваког од нас. Национализам је, између осталог, одговор на потребу за идентитетом. Природно је што је та потреба јака када желимо да се супротставимо националној и државној дезинтеграцији.“ (20)

Одговор псеудоисторичара је производ, као што смо већ рекли, шовинизма а не национализма, и као такав неадекватан.

Проф. др Радивој Радић, у свој књизи „ Срби пре Адама и после њега“ даје сликовито објашњење једног од наводних „ проблема“ којим се баве псеудоисторичари: „ Нико од озбиљних историчара не сматра да су Срби настали у VII веку, када се досељавају на Балканско полуострво. Међутим, њихова претходна историја је замагљена због помањкања историјских извора. Једном речју, неки народ ступа на историјску позорницу у оном тренутку када буде забележен у делима античких или раносредњовековних писаца. Омеђимо тај тада познати свет, простор окренут басену Медитерана, простор који се углавном подудара са границама Римског царства у доба његовог највећег просперитета - што ће рећи са Северном границом на сливовима Рајне и Дунава, јужном на Северном ободу афричког континента, источном у далекој Месопотамији, и западном у Галији, односно Британији. Покушајима да сада тај свет замислимо као један велики модерни фудбалски стадион, осветљен блиставом светлошћу рефлектора, где се као на длану види све што се догађа. То се јасно види јер антички писци у својим делима описују повесницу тог света чије је језгро басен средоземља. Изван тог ''стадиона'' је углавном мркли мрак. Отуда да се мало зна о народима који су били ван видокруга грчких и латинских писаца. Ипак, и ту постоје одређене разлике: нешто више се зна о оним народима који су били тик уз границу поменутог света, а о оним удаљеним се не зна готово ништа. То је разлог што се о најранијој историји Словена зна недовољно или бар не онолико колико би смо ми прижељкивали. И, додајемо, нису подручја настањена Словенима биле некакве мочваре, каљуге и баруштине, како, у неприкривеној жељи да код својих читалаца изазову озлојеђеност према критичкој историографији, тврде псеудоисторичари.“ (21)

Псеудоисторичари покушавају, да се и ми изразимо сликовито, да на разне ненаучне начине, ретроактивно „ обасјају“ Србе и Словене.

Наведимо још, у вези са последњом реченицом професора Радића, и један конкретан пример.

Јован Деретић у једној емисији каже: „ Докази кажу у причи, што сад терају наше ученике да уче, да су Словени дошли на Дунав, ишли су по дну Дунава пешке (моје подвлачење, Д. М.) и дисали на трске. А ја сам онда додао питање: а је ли, јесу ли и волови дисали на трске јер они нису ишли без волова?... Дунав је дубок од 5 до 10 метара, каква трска, јадна трска,. Трска има сваких 20 центиметара пршљен...“ ( 22)

Погледајмо сада шта су историчари заиста написали: „ Настањени на мочварном

терену Словени су временом постали прави мајстори за ратовање на води; на дрвеним чамцима, направљеним од издубљеног дебла - моноксилима (грчка реч састављена од монос =

један и ксилон = дрво) они су се изванредно вешто борили на рекама, па чак и на мору. Ову

вештину борбе у мочварним пределима нарочито истичу византијски писци. Ако би их

непријатељ изненада напао, Словени би легали у воду, дишући кроз за то специјално

припремљену трску. “ ( 23)

Међу најпознатијим теоријама и тврдњама које аутохтонисти износе су следеће:

- тврдња да је историја Срба пре Немањића избрисана или забрањена за изучавање

да је, сагласно томе, „ званична“ историја коју учимо у школама фалсификована. Ове тврдње су веома важне јер на њима лажинаучници граде своје теорије. Без њих оне не би могле ни да

настану нити би имале простора за живот - само ако постоји избрисана, забрањена и

фалсификована историја Срба постоји и могућност да нам они „ откривају“ нашу „ праву“ историју;

- различите тврдње о старости српског народа. Најпознатији пример у вези са овим је тврдња Драшћа Шћекића да су Срби 5.000 година пре Христовог рођења имали две државе у Индији. Кажемо да је ово најпознатији пример јер Шћекић у истој књизи тврди да је свет створен 4004. године старе ере, из чега произилази да су Срби старији од неба и земље а самим тим и од првог човека, Адама. Управо због тога је професор Радивој Радић за своју књигу изабрао наслов „ Срби пре Адама и после њега“ ; (24) - различите теорије о прапостојбини Срба, међу њима нпр. теорија о Индији као прапостојбини (25), Ирану (26), Балканском полуострву (27) (у вези са тим је и теорија да су културе Винче и Лепенског вира део српске културе, односно да су носиоци ових култура Срби;) (28) (29), Подунављу (Ђорђе Јанковић) итд.

- осим теорија о различитим деловима наше планете као прапостојбини, постоје и теорије о пореклу Срба са других планета (30) (31);

- различите теорије о писмености Словена и Срба пре Ћирила и Методија, а једна од њих је теорија о Винчанским симболима као српском писму (32);

- тврдња да је „ сваки језик, живи или мртви на кугли земаљској“ настао из српског језика (33);

- теорије о присуству и владавини Срба у различитим деловима света, као нпр. у Египту (34);

- теорије о бројним српским владарима и династијама пре Немањића као што су нпр. Нино Белов и Сербо Макаридов (35), Свевладовићи и Дрвенаровићи (36) и др.

- тврдње да су бројне славне личности из историје били Срби (нпр. Талес из Милета који се презивао Телић (37)) или пореклом Срби (нпр. Аристотел (38)), укључујући и бројне личности из садашњости или блиске прошлости, нпр. Фидел Кастро. (39) Најпознатија теорија из ове групе је вероватно она да је Александар Македонски био Србин и да се презивао Карановић (40);

- тврдња да су Срби, вероватно, пре Колумба открили Америку (41);

- теорија да је Троја, заправо, српски град Скадар (42);

- теорија да су Илијада и Одисеја српски епови (43) (Хомер се звао Момир (44)), и бројне, бројне друге.

Тврдњи и теорија псеудоисторичара, попут горе наведених, има толико да их је тешко или чак немогуће све и побројати.

Примере који се тичу историје Цркве ћемо подробније обрадити у посебном поглављу.

Историчар, проф. др Роналд Фрице (Ronald H. Fritze) у својој књизи „ Измишљено

знање: неистинита историја, лажна наука и псеудорелигије'' (Invented Knowledge: False History, Fake Science and Pseudoreligions) каже: „ Сви желимо идентитет, као индивидуе и као

друштва, или као групе унутар друштва или самог света. Појединци желе да знају о прошлости своје породице. Друштва и групе желе да знају своју колективну историју. Што се дубље могу вратити у својим историјама, то боље. Најбоље од свега је ако се потрага за идентитетом може пратити до стварања или почетка записане историје. “ (45)

Псеудоисторичари се не труде да продубе само националну прошлост (прошлост српског народа) него и своју личну. Професор Радивој Радић о томе пише: „ Посебно желим да укажем на Деретићеву тврдњу „да се његово братство Деретића помиње у римској литератури пре две хиљаде година”! Читаоцима препуштам да је процене. То би значило да је он неколико пута „племенитији” од енглеске краљице чија породична старина не сеже толико дубоко у прошлост као Деретићева. Додуше, госпођа Олга Луковић-Пјановић, Деретићева духовна „близнакиња”, у књизи Срби...народ најстарији поуздано „зна” да су њени преци по мајчиној линији ловили лавове на Балканском полуострву у време Александра Македонског, то јест, пре више од 2300 година, што значи да је она за три века „пребацила” Деретића.

Верујем да ће у овој бизарној подударности, која уопште није случајна, у овим „Потемкиновим” селима, у овој, дакле, вртоглавој и опасној уобразиљи, читаоци препознати

целокупну трагику псеудоисторичарске заслепљености. „ (46)

У поређењу са Јованом Деретићем и Олгом Луковић- Пјановић, Мирољуб Петровић је далеко скромнији - он тврди да води порекло од Скендербега, „ највећег српског јунака 15. Века“, како га он назива. (47)

Ни њихови следбеници не заостају за њима. Тако је, на пример, историчар Дејан Ристић примио поруку следеће садржине: „ Господине Ристићу, ја сам директан потомак Милоша Обилића. То вам саопштавам на овај најсветлији хришћански празник.“

Поменимо још и „ Његово Краљевско Височанство Кулић Владу Јужара, Потомка Свете Лозе Немањића (петоструки директни и законити Потомак Свете Лозе Немањић) “, који

је као такав „ признат у манастиру Хиландар, Света Гора Атос“. Ово „ Јужар“ долази из друге линије потомства од Југ/Јуже Богдана. (48)

Своје идеје псеудоисторичари шире на различите начине: путем великог броја књига које издају, издавањем часописа,организовањем трибина, путем интернета итд. али су присутни и на телевизијама са националном покривеношћу и дневним листовима.

Од издавачких кућа које издају њихове књиге најзначајније су Издавачка кућа „ Пешић и синови“ и ИПА „ Мирослав“. Оснивач и власник издавачке куће „ Пешић и синови“ је Весна Пешић, ћерка аутохтонисте и псеудопалеолингвисте Радивоја Пешића који је „ дешифровао“ “ винчанско писмо“ .

На њиховој страници на фејсбуку читамо (све великим словима, без знакова интерпункције): „ У МИСИЈИ САМОСВЕСТИ А НЕ САМОЉУБЉА ПЕШИЋ И СИНОВИ ЈЕДИНИ ИЗДАВАЧ ПРЕЋУТАНЕ ИСТОРИЈЕ МИ ПРАВИМО КЊИГЕ ЗА ГЕНЕРАЦИЈЕ КОЈЕ ЋЕ ДОЋИ. “ ( 49) Даље читамо да ова кућа „ објављује историјске материјале, временом заборављене или забрањене од стране званичне науке (подвлачење моје, Д. М.) и као такве недоступне јавности, истовремено подржавајући слободно истраживање.“ На њиховој интернет презентацији се, између осталог, (латиницом) каже: „ ...дубоко верујући да смо у мисији самосвести а не самољубља, да као издавач прећутане историје супротној страни укидамо могућност да и овом приликом присваја искључиво право на време и истину (подвлачење моје, Д. М.)... Коначно, ми правимо књиге за мањину која представља будућност.“ (50) Издавачка кућа „ Пешић и синови“ пропагира псеудонауку и путем свог канала на Јутјубу (YouTube).

Издавачка кућа „ Мирослав“ је штампала не само књигу Олге Луковић- Пјановић „ Срби... народ најстарији“ већ и књиге других псеудоисторичара: „ Бивши Срби Мађари“ и „ Хрватске у Средњем веку није било“ Слободана Јарчевића, „ Староевропски језик и писмо Етрураца“ Светислава С. Билбије, „ Најстарији језик Библије или један од најстаријих културних народа“ Анђелије Станчић- Спајићеве и друге. О њима Владимир Димитријевић каже: „ ...тачно је да ИПА“ Мирослав“ негује култ Срба као посебног народа, нарочито обдареног и битног за светску историју, и то у новопаганском кључу, за који смо користили, између осталих, и израз „ Срби – народ најстарији“. ( 51)

Осим књига псеудоисторичара издавачка кућа „ Мирослв“ штампа и књиге псеудонаучника из других области, нпр. Светозара Радишића или Спасоја Влајића. Влајић чак у њиховим просторијама одржава и своја „ предавања“.

О Спасоју Влајићу Владимир Димитријевић пише: „ Веома је занимљив „ пророк светлосне формуле“, Спасоје Влајић, један од бораца за обнову словенског паганства са

„хришћанским елементима“. ... Влајићева „формула“ је једно од утицајнијих квазинаучних бунцања на нашем простору после II светског рата.“ ( 52) Димитријевић даље наводи одломак из Влајићеве књиге „ Нова (мета)физика на основама светлосне формуле“ :

„ Велико путовање кроз време и ризницу духовних праслика наговести узлазни ток којим симболи слободарске мисије српског народа прерастају у један виши садржај слободе, равноправности, братства и јединства. Многи су разлози да се – спутавајући тврдоглавост прошлости и брзоплетост садашњости – светлосна нит Растко – Саве, Раде – Петар, тананим енергијама усмери и улије у највиши симбол нове Југославије Броз – Тито који има све услове да постане непресушни извор делотворног зрачења које ће својом човечношћу надмашити границе овога тла“, и закључује: „ Другим речима: дело Светог Саве (Растка) и владике Његоша (Раде – Петар) на србском тлу наставио је нико други до Јосип Броз – Тито...“

Осим Светлосне, Влајић је пронашао и Формулу за остварење жеља.

Осим ове две издавачке куће ту је и „ Вандалија“, издавачка кућа Миодрага Милановића која издаје „ књиге о древној српској историји, митовима, магији, религији, потрази за благом, теорији завере и још о много других занимљивих тема“ . ( 53) Наравно, највише је Милановићевих књига.

Издавачка кућа Катена мунди, коју смо раније поменули, истоимену енциклопедију рекламира на следећи начин: „ ТАЈНА ИСТОРИЈА СРБА ~ EНЦИКЛОПЕДИЈА CATENA

MUNDI. Књига која даје одговоре на најважнија питања.“ (54) Енциклопедију, у којој се налазе и текстови Радивоја Пешића на другом месту представљају као „ свету књигу“ : „ То је „ зборник о српству и Србима, свему ономе што су чинили и, нарочито, оном чему су тежили, уједно и буквар и света књига“.“ (55)

Раније поменуто друштво „ Сербона“ , основано у Нишу 2001. године, издаје часопис „ Глас Сербоне“ .

Интернет пружа аутохтонистима велике могућности за промоцију њихових идеја. Имају велики број страница на интернету - milosmilojevic.com, srpskaistorija.com, zapadnisrbi.com, srbski.weebly.com, vesna.atlantidaforum.com, serbijana.weebly.com и бројне друге. Такође, имају бројне странице и на фејсбуку - Vinčanska kultura, Idejologija, Anticka Srbija, Skrivena istorija Srba , Sakrivena istorija SRBA, Zabranjena Istorija Srba, Zabranjena Istorija Vinčanske Srbije, Слободна Србија - Сербијана Академик др Јован И. Деретић, Милош С. Милојевић, Забрањена историја „Милош С. Милојевић“, Удружење Mилош Милојевић - Црна Бара, Истинита историја Срба и Словена итд. Осим тога, користе и профиле, под личним именом или псеудонимом, на фејсбуку (Jovan Deretic, Goran Šarić и Goran Šarić II, Александар Шаргић, Весна Радојловић итд.)а имају и велики број група на фејсбуку под већ препознатљивим називима. Поред тога, имају и канале на Јутјубу - HelmCast, Srbija Global, Jovan Deretić, Srpska Istorija и др. али и интернет радио станицу Радио Сербона. ( 56)

Поврх свега њихове објаве преноси велики број информативних портала и интернет телевизија.

Уколико се у интернет претраживач Google унесе ћирилицом „ скривена историја“ добија се 646.000 резултата. Уколико унесете „ забрањена историја“ добићете 671.000 резултата. Уколико се претраживање ограничи само на видео записе, за тражени појам „ скривена историја“ добија се око 82.800 резултата а за појам „ забрањена историја“ око 88.700. Ово су резултати претраживања на дан 04.01.2021. а поређење са резултатима претходне провере показује да број добијених резултата расте великом брзином.

Међу јавним личностима које промовишу идеје аутохтониста су новинар Ратко Дмитровић, економиста Бранко Драгаш, етнолог Драгомир Антонић и други.

Бранко Драгаш, који је попут бројних лажиисторичара стручњак за различите области, од економије и историје до политике, је попут Николе Маринковића, псеудоисторију повезао са економијом али и отишао неколико корака даље од њега, тврдећи да од „ забрањене историје“ можемо да зарадимо „ милијарде евра“ и да запослимо „ десетине хиљада људи“. Истовремено је написао и смернице за промовисање псеудоисторије у Србији, али и шире: „ Срби не знају своју историју. Нажалост. Када би Срби знали своју праву историју не би се дана овако неодговорно понашали. Србе су историју учили Германи и комунисти. Испрали су им мозак и приморали их да уче фалсификовану историју. Српска паланачка интелигенција,школована на Западу, задојена светлостима крсташких градова, добровољно је прихватила да своме народу предаје ту фалсификовану историју. Мислили су, несрећници, да ће се тако додворити својим газдама. … Уколико желимо биолошки да опстанемо, онда морамо да променимо ове негативне националне тенденције. … Шта Срби данас морају да ураде?

1.Историју коју су до сада учили, морамо да бацимо на сметиште лажних и фалсификованих историја,

2.Срби прво морају да науче своју праву, древну историју.

И стари и млади Срби морају, напокон, да науче своју забрањену историју. Морају сви Срби да знају да данас бројимо 7527 година старог србског календара. И да је наш календар најстарији календар на свету. Срби треба да знају да на овим просторима, Хелму или Балкану, живимо још од Лепенског вира и Винче. И да баштинимо ту најстарији цивилизацију. Срби морају да знају да смо свету подарили прву писменост, културу и цивилизацију.

3.Срби морају да науче своју праву историју од древне историје до данас и да сваки Србин у земљи и расејању зна да се нисмо доселили у 7. веку, него да смо ми аутохтони народ и да су се сви други доселили у нашу кућу.

4.Држава Србија је дужна да обезбеди новчана средства да се ишколују млади научници историје који ће да изучавају : 20 научника за древну, античку историју Срба, 5 младих научника за стару Грчку, 5 младих научника за Рим, 10 младих научника за преднемањићко доба, 5 младих научника за Османлијско царство, 10 младих научника за средњи век Европе, 10 младих научника за Русију, 7 младих научника за Кину, 7 младих научника за Индију, 3 млада научника за Африку, 5 младих научника за Германе, 5 младих научника за Франке, 5 Младих научника за Англосаксонце, 5 младих научника за историју САД, 3 млада научника за Хрвате, 3 млада научника за Мађаре, 3 млада научника за Румуне, 3 млада научника за Бугаре, 3 млада научника за Албанце и 3 млада научника за Бошњаке. Тих 120 нових научника ће написати ПРАВУ ИСТОРИЈУ СРБА.

5.Држава Србија ће задужити Министарство просвете, науке и културе, САНУ, Филозофски факултет Одсек историја и све историјске институте да буду носиоци писања ПРАВЕ ИСТОРИЈЕ СРБА, рок две године.

6.Из свих садашњих уџбеника историје за основне и средње школе избацује се лажна историја да су се Срби доселили у 7.веку,

7.Држава Србија одмах формира НАУЧНИ САВЕТ при Министарству просвете који ће бројити 9 ( девет) научника и угледних јавних личности који ће кориговати постојеће уџбенике за основну и средњу школу, док се за две године не напише права историја Срба, 8.Све државне уџбенике у Србији ће штампати једино Завод за издавање уџбеника, 9.Министарство просвете, науке и културе је дужно да месечно извештава Владу националног спаса о раду младих научника и раду свих државних институција на писању праве историје Срба, дужни су да прате њихов рад и да сваких шест месеци извештавају јавност у Србији о постигнутим резултатима,

10.Држава Србија ће откупити сва музејска блага у свету која су потекла из наше древне историје и отвориће посебне музеје за свако историјско доба у нашој богатој историји.

11.Држава Србија ће одвојити довољно новчаних средстава да се ПРАВА ИСТОРИЈА

СРБА прештампа на велике светске језике, да се закупе светски медији за изношење праве историје Срба, омогућиће младим научницима да гостују на ударним светским медијима, држава Србија ће да се направи СРБСКИ ИСТОРИСЈКИ КАНАЛ на српском и на страним језицима који ће 24 сата имати прилоге о србској историји, направиће се велики број сајтова, на улазу у државу Србију, на границама, царинама, аеродромима и свим прелазима странцима ће се бити назначено да улазе у стару, древну цивилизацију, величаће се од Лепенског вира и Винчанске цивилизације,преко Троје и Сирмиума, до средњевековних српских фресака, Светог саве, Ђорђа Петровића, Руђера Бошковића, па до Николе Тесле, Милутина Миланковића, Михајла Пупина и Милеве Ајншатјн Марић.

12.Држава Србија ће субвенционисати повољним кредитима и ослобађањем од пореза домаћи приватни капитал и капитал нашег народа у расејању који улаже у комерцијализацију националних културних ресурса за развој историјског туризма у Србији, отварању етно села, научних села, летњих кампов на селимаа за школавање младих људи из земље и расејања, као и странаца који хоће да науче српски језик и да се упознају са древном србском културом и историјом.

Ево, браћо и сестре, шта морамо одмах да радимо. За почетак.

Србија може милијарде евра да заради и да запосли десетине хиљада људи на показивању странцима нашег историјског блага. Истовремено, исправљамо једну велику неправду која је учињена нашим прецима.“ ( 57)

Остаје питање да ли ће странци који улазе у Србију можда у некој каснијој фази бити присиљавани да полажу тестове са питањима из „ праве историје Срба“ како би се на основу резултата донела одлука о одобрењу или забрани њиховог уласка?

Међу најпознатије промотере турбо-фолк историје и псеудонауке, свакако, спада и Новак Ђоковић који је чак у неколико наврата посетио Семира Османагића и непостојеће пирамиде Сунца и Месеца код Високог, у Босни и Херцеговини, које је Османагић „ открио“. У једном видео- обраћању Ђоковић каже: „ Мене читања господина Деретића, Видојевића и Дамјановића јако инспиришу. Она изрека да смо небески народ није случајна. Ту ћу завршити. Ја тежим као томе да смо староседеоци, има доста доказа. Велики поздрав за све оне који се боре за истину.“ ( 58) О Ђоковићевим посетама „ пирамидама“ извештавале су и светски познате медијске куће па ове текстове није тешко наћи на интернету, наравно уз пратеће фотографије, али ћете на тим фотографијама узалуд тражити пирамиде из простог разлога што – не постоје. Ђоковић је овај непостојећи Османагићев „ проналазак“ означио ни мање ни више него као „ важан за енергетски и духовни просперитет света“ (?!).

Новинарка Биљана Ђоровић, која осим теорија псеудоисторичара подржава и друге конспиролошке теорије, попут теорије Дејвида Ајка да светом управљају рептили или сиви ванземаљци (59), унела је лажинаучну теорију о Винчанском писму и у своју докторску дисертацију ( „ Медији као културолошки феномен: од Маршала Маклуана до Пола Вирилија“ ). О псеудопалеолингвисти Радивоју Пешићу, тамо између осталог, каже: „ Палеолингвиста Радивоје Пешић сачинио је систематизацију Винчанског писма, померајући тиме и настанак првог људског писма у 2000 година дубљу прошлост и дислоцирајући његов настанак са Месопотамије, на Подунавље.“ ( 60)

Доктор Душан Пророковић је у својој књизи „ Геополитика Србије“ једно поглавље ( 61) посветио теоријама псеудоисторичара о пореклу Срба. Ове теорије псеудоисторичара Пророковић назива „ алтернативним теоријама“ и на тај начин читаоце доводи у заблуду да је реч о теоријама које имају једнаку вредност оним научним, иако из неког разлога нису општеприхваћене, што би могло да се закључи на основу придева „ алтернативне“ . Уводни део поглавља о „ алтернативним теоријама“ Пророковић завршава речима: „ Ипак, важно је

рећи да чак и ако нису тачне, алтернативне теорије могу дати свој допринос народотворном

процесу, а понајбољи пример тога су Албанци (најпре покушаји повезивања са Пелазгима, затим са Дарданцима, а на крају са Илирима).“ ( 62) Очигледно, Пророковић је одлучио да стави волу самар (Bovi imponere clitellas). Прво, српски народ већ има формиран идентитет

што потврђује и сам Пророковић у истој књизи, нпр. на страни 240 где, пишући у прошлом времену, каже: „ Народотворни процес код Срба одвијао се својим путем... он је прошао све етапе кроз које су пролазили и народотворни процеси осталих европских народа.“ Уосталом, и сам наслов поглавља у коме ово пише то потврђује: „ Српска средњевековна држава и почетак народотворног процеса“. О чему се онда ради? Да ли нам Пророковић, заправо, нуди псеудоисторију као средство за преобликовање националног идентитета? Притом нам као „ понајбољи“ пример Пророковић наводи покушаје Албанаца да се путем лажинауке повежу са Пелазгима, Дарданцима и Илирима.

Српски идентитет је утемељен у православљу и светосављу као хришћанству „ српског стила и искуства“ а тиме и у самој Истини (Јн. 14, 6), док сазнања о нашем биолошком и географском пореклу црпимо из Библије и научних чињеница. Уместо тога, Пророковић нам, као и псеудоисторичари, нуди преобликовање идентитета и знања о себи на темељу измишљотина (лажи) и фалсификата.

Да се подсетимо шта у Јеванђељу пише о лажи, односно ко је њен отац: „ Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините; он бјеше човјекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи.“

(Јн. 8, 44)

У поглављу о лажинаучним ( „ алтернативним“ ) теоријама Пророковић, између осталих, помиње и Милоша Милојевића, Ђорђа Јанковића и руског лажинаучника Анатолија

Кљосова и „ открића“ његове ДНК-генеалогије. На крају наводи и речи израелског премијера Бењамина Нетањахуа, изречене приликом посете председника Владе Србије у децембру 2014.

године, које псеудоисторичари користе као један од кључних доказа којим поткрепљују своје теорије и тврдње: „ Пријатељство јеврејског и српског народа иде у прошлост хиљадама година, још од времена Римске републике.“ ( 63) Овим Нетањахуовим речима ћемо се вратити још једном у поглављу под насловом „ О доказима псеудоисторичара“. У поређењу са овим, контекст у којем Пророковић помиње финску Калевалу ( 64) (о којој ћемо, такође, касније говорити) делује сасвим неважно.

Професор Радивој Радић пише: „ Када је реч о могућем „учинку” псеудоисторичара и њиховој рецепцији у нашој средини, а у жељи да будем што конкретнији, указаћу на један пример који ми се чини веома инструктиван. У децембру 2004. године у Првој београдској гимназији имао сам неку врсту разговора поводом моје књиге Срби пре Адама и после њега. Реч је била о врло посећеној промоцији, унеколико прилагођеној узрасту средњошколаца, мада је моје искуство да они могу више да разумеју него што се то понекад нама чини.

После предавања, у дискусији, једна професорка српског језика и један професор

историје углавном су учтиво, али не мање ватрено бранили теорије псеудоисторичара. Наравно, на делу су били аргументи који спадају у домен шаљивих: поменуте су и неке речи из шпанског, научене из толико популарних латиноамеричких сапуница, које су наводно сличне или сазвучне нашим речима и које тобоже бодре стару крилатицу „Говори српски да те цео свет разуме”, па су као такве непобитан доказ да је српски прародитељ свих светских језика. Нарочито је марцијално настројена била професорка српског језика која је бранила Олгу Луковић-Пјановић у најмању руку као да јој је блиска рођака. У вези са изреченим неизоставно се намеће питање: када је тако у елитној гимназији у центру Београда, шта онда очекивати од неких средњих школа у унутрашњости Србије? При том је, наравно, могуће да су управо те школе „отпорније” на упливисање псеудоисторичарских теорија. Упркос свему, нисам песимиста и уздам се у смисао за реално и

прилично наглашену прагматичност младих нараштаја, што подразумева да они нису склони да робују патетичним и испразним квазиродољубивим флоскулама.” (65)

И на крају, можемо без и најмањег претеривања да закључимо да је виртуелни простор (интернет) у потпуности контаминиран садржајима које пласирају псеудоисторичари и њихови следбеници а у великој мери и културни простор уопште.

ШТА СУ ТО ПСЕУДОНАУКА И ПСЕУДОИСТОРИЈА?

Наука је скуп систематизованих знања, о нама и свету који нас окружује или о одређеној области, стечених применом одговорајућих научних метода.

Научни метод је пут или начин долажења до сазнања, односно решења одређеног проблема и подразумева неколико фаза: идентификација проблема, хипотеза, предвиђање резултата, експеримент за проверу предвиђања, резултат, тумачење и закључци. Теорија се поставља онда када хипотеза задовољава.

Према Кембриџ речнику псеудонаука је ”систем мишљења или теорија која се не формира на научни начин”. (1)

To да је реч о систему мишљења или теорији која се ”не формира на научни начин”, у најкраћем значи непоштовање научних метода из различитих разлога, по правилу субјективне природе.

Када је реч о псеудоисторичарима можемо упрошћено да кажемо да код њих постоји знак једнакости између хипотезе и теорије, односно хипотеза се аутоматски претвара

теорију, без корака између који се подразумевају у научном раду. Наравно, како је ово упрошћено објашњење, оставићемо по страни питање да ли се њихове претпоставке уопште могу назвати хипотезама јер нису плод научног расуђивања које карактерише рационалност, систематичност и објективност.

Овде, свакако, морамо нагласити то да управо постојање или одсуство тежње ка истини и објективности одређује да ли ће или неће бити примењен и поштован научни метод у току рада.

” Најстарија позната употреба речи „псеудонаука“ датира из 1796. године када је историчар Џејмс Петит Андрју (James Pettit Andrew) алхемију поменуо као „фантастичну псеудо-науку“ (Oxford English Dictionary). Реч је у честој употреби од 1880-их (Thursand Numbers 2013). Кроз своју историју реч је имала јасно дерогирајуће значење (Laudan 1983, 119; Dolby 1987, 204),” пише Свен Уве Хансон (Hansson, Sven Ove), у тексту под насловом ”Наука и псеудонаука”, у Станфордовој енциклопедији филозофије (The Stanford Encyclopedia of Philosophy). (2)

” Израз “псеудонаука” се користи да имплицира да особа или група која користи израз “ наука” за описивање својих активности, полажући тако право на одговарајући друштвени статус, нема на то право. Префикс „ псеудо“ потиче од грчке речи ψευδειν, што значи „ варати, лагати или обмањивати“. Дакле, оптужба за псеудонауку указује на лажно присвајање статуса науке. Израз првенствено имплицира вредносни статус,” каже др Уте Фрич (Ute Frietsch) са Хумболт универитета у Берлину (Humboldt University Berlin). ( 3)

Постоје различите поделе псеудонауке, али како велики број научних дисциплина има свој псеудонаучни пар, поделу псеудонауке бисмо најисправније могли да извршимо пратећи

поделу науке.

Иако за све припаднике тзв. Српске аутохтонистичке школе користимо термин ” псеудоисторичари”, у складу са псеудонаучном дисциплином која доминира у њиховим радовима бисмо могли да их поделимо на псеудоисторичаре (нпр. Јован Деретић, Радован Дамјановић, Горан Шарић, Александар Шаргић, Небојша Озимић итд.), псеудолингвисте (Анђелија Станчић-Спајић, Олга Луковић-Пјановић, Славиша Миљковић и др.), псеудоархеологе (Ђорђе Јанковић, Јелена Малешевић, Милутин Јаћимовић и др.) итд. Ипак, како је често тешко одредити која псеудонаучна дисциплина код некога од њих доминира јер се по правилу користе са више њих, најчешће се користи већ поменути термин псеудоисторичари.

Поменимо само неке од најпознатијих псеудонаука: астрологија, нумерологија, хиромантија, псеудомедицина (надрилекарство) у најширем смислу, које укључује како бројне надрилекарске методе (на пример, код нас широко растрањено ” саливање страве”, лечење биоенергијом, и бројне друге) тако и псеудомедицинску дијагностику (радиестезија тј. дијагностика виском и др.), парапсихологија, уфологија, псеудоисторија, псеудоархеологија, псеудолингвистика, нова хронологија руског математичара Т. А. Фоменка, коју налазимо и код неких ” наших” псеудоисторичара (нпр. Тодор Пештерски и Драган Јовановић), ДНК генеалогија Анатолија Кљосова на коју се врло често позивају ” наши” псеудоисторичари, и бројне друге.

И док је у случају појединих псеудонаука јасно уочљива њихова штетност, јер представљају непосредну опасност по живот и здравље људи ( у најбољем случају очигледна је њихова неефикасност), као у случају псеудомедицине, дотле опасност од других

псеудонаука, попут псеудоисторије, није тако јасно уочљива, иако и те како постоји и оставља погубне последице.

Разлику између одређених псеудонаучних дисциплина можемо правити и на основу

тога да ли су мета и жртве псеудонаучника одређене циљне групе, као нпр. у случају одређене

надрилекарске праксе, или друштво у целини, као у случају са псеудоисторијом.

О опасностима од псеудонауке Валериј Кувакин, доктор философских наука и професор Московског државног универзитета, у тексту под насловом „ Лажинаука – дијагноза друштву“, каже: „ Неким псеудонаучницима није туђа мистика, а видовњаци могу да се позивају на ауторитет науке. Али све ове појаве обједињене су лажима и преварама, чиме они прете нашем друштву. Рекао бих да су то манифестације деструктивних тенденција у отачаственој култури, тачније то је антикултура. У геополитичком смислу, ово угрожава

безбедност Русије, јер слаби њену цивилизацијску конкурентност.

Заиста, ако желите, планетарни друштвени свет је конкурентан, и чим цивилизација ослаби, она постепено, а понекад и брзо нестаје, не без „помоћи“ других одрживијих друштвених организама. Имунитет цивилизованог преживљавања слаби зависност од дрога, алкохолизма и других друштвено условљених болести, попут АИДС-а и туберкулозе, али и псеудонауке. Ово је једна од социјалних болести. Као што је рекао Сергеј Петрович Капица још у 1990-им, за Русију је обимна псеудонаука такође била нови облик организованог криминала.

Јефтини сензационализам, псеудонаука, окултизам, видовњаци и други шарлатани данас буквално доминирају неким од водећих руских телевизијских канала. То је потпуно неприкладно за цивилизовано друштво.

Псеудонаука је слична патогеним бактеријама или вирусима: они нас окружују свуда, али ако смо имуни, онда их се не бојимо. Тај имунитет је, пре свега, висока оцена науке и критички стил размишљања.

Методе борбе су исте: потребно је популаризовати науку и критичко мишљење.” (4)

У већ поменутом раду, Свен Уве Хансон се подробније бави и питањем критеријума за

разграничење псеудонауке од науке:

„ Разграничење између науке и псеудонауке је део већег задатка утврђивања која

мишљења су епистемолошки оправдана.

Разграничавање науке од псеудонауке може се извршити и из теоријских и из практичних разлога (Mahner 2007, 516). Са теоријског становишта, питање разграничења је осветљујућа перспектива која доприноси филозофији науке на исти начин као што проучавање заблуда доприноси проучавању неформалне логике и рационалне аргументације. Са практичне тачке гледишта, разлика је важна за управљање приликом одлучивања како у приватном тако и у јавном животу. Будући да је наука наш најпоузданији извор знања у широком распону области, морамо разликовати научно знање од онога што личи на њу.

Многи од оних који су писали о псеудонауци су нагласили да је псеудонаука не-наука која се представља као наука. Према Брајану Бајгрију (Brian Baigrie) (1988, 438), „ оно што је за осуду када је реч о овим веровањима јесте да се маскирају као истински научна“. Ови и многи други аутори претпостављају да активност или учење мора да испуњава следећа два критеријума да би била псеудонаучна (Hansson 1996):

(1) није научна, и

(2) њени главни заговорници покушавају да створе утисак да је научна.

Већина аутора који су понудили критеријуме демаркације су изнели листу таквих критеријума. Објављен је велики број листи који се састоји од (обично 5-10) критеријума који се могу користити у комбинацији да би се идентификовала псеудонаука или псеудонаучна пракса.”

Историја ( од грчке речи ἱστορία) је друштвена наука која се бави проучавањем

прошлости људског друштва.

Први део методологије историјске науке односи се на проналажење историјских

извора, односно сведочанстава о прошлости, затим утврђивање веродостојности и избор најверодостојнијих, што подразумева нижу и вишу критику, и на крају излагање добијених резултата.

Псеудоисторија је свако дело за које се тврди да је историја, али не примењује методе историјске науке и стога не излаже веродостојна сведочанства о прошлости.

Псеудоисторчари се не баве проналажењем историјских извора па самим тим у

њиховом раду не постоје ни поменути кораци који следе након тога.

У свом раду се не користе примарним изворима јер немају одговарајућа знања

способности које то захтева. По правилу се користе секундарним, неретко и терцијарним

изворима, али кључни ослонац им представља псеудонаучна литература њихових колега псеудонаучника.

У раду псеудоисторичара, као што смо већ рекли, све је подређено испуњавању постављених циљева, а у случају домаћих - циљ је доказати древност српског народа и његовог језика, и његову аутохтоност на територији коју насељава.

У Русији се за псеудонауку углавном користи и термин лажинаука а за псеудоисторију - лажиисторија и фолк- историја.

У складу са нашим искуством у области музике, а узимајући у обзир популарност и квалитет ове појаве, ми бисмо псеудоисторију могли да назовемо турбо- фолк историја.

Музичар за кога се наводи да је први употребио термин турбо- фолк, овај правац у музици је дефинисао на следећи начин: „Турбо-фолк није музика, турбо-фолк је какофонија свих укуса и мириса везаних у једну звучну промају која има задатак да задовољи најшире укусе, најниже страсти. “ ( 5) У складу са тим можемо да кажемо да турбо-фолк историја није наука већ папазјанија добијена спајањем различитих псеудонаучних грана која задовољава светину са нижим степеном образовања и критичког мишљења .

Као што се историчари у свом раду користе помоћним историјским наукама попут дипломатике, сфрагистике, нумизматике, палеографије, филологије, ономатологије итд. тако се и псеудоисторичари користе помоћним псеудонаукама као што су псеудоархеологија, псеудолингвистика, псеудогеологија, ДНК генеалогија Анатолија Кљосова итд.

Роберт Тод Керол (Robert Todd Carroll) у „ Речнику скептика” (The Skeptic’s Dictionary) за псеудоисторију каже да је „ наводна историја која:

– третира митове, легенде, саге и сличну литературу као дословну истину

није ни критична нити скептична у свом читању древних историчара, узимајући њихове тврдње здраво за готово и занемарујући емпиријске или логичке доказе супротне тврдњама древних историчара

у мисији је, а не у трагању, желећи да подржи неку садашњу политичку или религијску агенду, а не да сазна истину, целу истину и ништа осим истине о прошлости

често негира да постоји нешто такво као што је историјска истина, држећи се екстремно скептичне идеје да се само оно што је апсолутно сигурно може назвати ‘истинитим’ и да ништа није апсолутно сигурно, тако да ништа није истина – често тврди да историја није ништа друго до стварање митова и да се различите историје не могу упоређивати по таквим традиционалним академским стандардима као што су тачност, емпиријска вероватноћа, логичка конзистентност, релевантност, комплетност, поштење, искреност итд., већ на моралним или политичким основама – селективна је у коришћењу древних докумената, наводећи са наклоношћу оне који се уклапају у њену агенду, а игнорише или тумачи по свом нахођењу оне документе који јој

одговарају

– сматра да је сама могућност да нешто буде истинито довољна за веровање да је то

истинито ако се уклапа у агенду – често тврди да постоји завера за сузбијање њених тврдњи због расизма, атеизма или етноцентризма или због противљења њеној политичкој или верској агенди.” ( 6)

Историчар, проф. др Роналд Фрице (Ronald H. Fritze) пише : „ Сви желимо идентитет као индивидуе и као друштва или као групе унутар друштва или самог света. Појединци желе да знају о прошлости своје породице. Друштва и групе желе да знају своју колективну историју. Што се дубље могу вратити у својим историјама, то боље. Најбоље од свега је ако се потрага за идентитетом може пратити до стварања или почетка записане историје.” ( 7) Псеудоисторичари у Србији раде управо то – попуњавају простор пре првог историјски документованог помена о Србима уназад, све до стварања света ( па и даље!), својим конструкцијама. „ Срби су били свуда и увек, не само на Балкану,” оцењује у једној реченици рад српских аутохтониста руски историчар Јуриј Владимирович Шахин (Шахин Юрий Владимирович) . ( 8)

Професор археологије на Универзитету Централног Конектиката (Central Connecticut State University), Кенет Фејдр (Kenneth L. Feder ) у књизи под насловом „ Преваре, митови и мистерије: наука и псеудонаука у археологији” (Frauds, Myths, and Mysteries: Science and Pseudoscience in Archaeology), о мотивима псеудонаучника каже:

„

Национализам је шира врста славе која је такође послужила као мотив за екстремне или непоткрепљене археолошке тврдње. Жеља да се докаже нека националистичка тврдња

кроз археологију била је уобичајена. Жеља да покажу да смо “ми” били овде први или да смо “ми” били цивилизовани пре “вас” навела је неке да поступају неодговорно са археолошким чињеницама. Нацисти пружају посебно мрзак пример овога. Тридесетих и четрдесетих година прошлог века отишли су толико далеко да су објавили карте које приказују наводни земљописни опсег њихових Аријских предака током неолита, време које се датира на пре 5.000 година, а све је засновано на њиховој интерпретацији артефаката пронађених на древним археолошким налазиштима ископаним у Европи. Присуство ових наводних “германских” артефаката сматрало се доказом претходног немачког власништва над тим другим територијама, пружајући барем делимичан разлог за исељавање или чак покољ неНемаца који тамо живе. Све је то била глупост, али је то ипак била застрашујућа и смртоносна глупост. Информативни чланак Бетине Арнолд (Bettina Arnold ) (1992) описује ово присвајање археологије од стране нациста. Као што Арнолд (1992: 33) истиче, нацисти су били у потпуности отворени у вези својих лажи. Она цитира Хејнриха Химлера (Heinrich Himmler), нацисте, који је такође оптужен за вођење логора смрти, у вези с његовим мишљењем о сврси археолошких истраживања: „У свом овом проблематичном послу, нас занима само једна ствар – да се пројектује у замрачену прошлост слика наше нације онаква какву је замишљамо за будућност… Наше учење о немачком пореклу вековима је зависило од фалсификовања.

Имамо право да у било ком тренутку наметнемо наше сопственo.“ Невероватно и гротескно; застрашујући и екстремни пример злоупотребе археологије.” (9)

Професор Бари Бејерштајн ( Barry L Beyerstein ) са Универитета Сајмон Фрејзерн (Simon Fraser University) у раду под насловом „ Разликовање науке од псеудонауке”

(Distinguishing Sciencefrom Pseudoscience), пише:

„ Престиж и утицај науке у овом веку је толико велики да веома мало поља изван религије или уметности желе да буду посматрана као отворено ненаучна. Као резултат тога, многа настојања која немају битне карактеристике науке почела су да се маскирају као наука у циљу побољшања њиховог економског, социјалног и политичког статуса. Иако ове псеудонауке теже да личе по спољашњости на стварне науке, помније испитивање њиховог садржаја, метода и ставова открива да су то пуке пародије … Псеудонауке су поља која покушавају да присвоје престиж правих наука и копирају њихове спољашње знаке и протоколе, али су далеко од прихваћених стандарда праксе и

верификације у легитимним пољима која желе да опонашају. Псеудонауке не цене расправу и критику и ретко показују интелектуално врење или истински напредак. Њихова објашњења обично су у супротности са чврсто утврђеним научним сазнањима и њихова сопствена

открића ретко, ако икада, издрже контролу компетентних критичара.“ ( 10)

Тако нпр. Горан Шарић, како би створио привид научности свог рада, на једном месту каже: „ Чак ни истомишљеницима не вјерујем, него апосолутно све подвргавам научној методологији и логичкој аргументацији.” ( 11)

Професор Бајерштајн даље пише: „ Еминентни физичар и филозоф науке, професор Банџ (професор Марио Банџ/ Mario Bunge са Универзитета Мекгил (Mc Gill University), примедба је моја Д. М.) је учинио више од било ког другог научника да би објаснио границе између науке и псеудонауке.

У чланку за Skeptical Inquirer из 1981. године, Банџ је тврдио да, више него што предмет њиховог рада значи perse, поља су место проблема доказа који разликују научни рад од псеудонауке. Дакле, уместо да дели когнитивне домене на науке насупрот не-наукама, Банџ је предложио поделу на оно што је назвао „пољима веровања“ и „пољима истраживања“. У поља веровања је укључио религије, политичке идеологије, псеудонауке и псеудотехнологије … Главна особина поља веровања је да је за њихове приврженике доказ личан и субјективан. На пример, они се залажу за коришћење емоционалних критеријума за разликовање истине од неистине. Поља вере држе лична осећања и слутње као разумно тло за увереност – или, како то пишу писци Њу Ејџа (New Age), „ви стварате своју сопствену стварност.“ У таквој фирми је популарно негирати постојање заједничке спољашње стварности и критиковати чак и могућност укључивања у непристрасно и објективно проучавање било чега. За безброј деконструкциониста и постмодерниста који иду тим путевима, наводно не постоје не-лични стандарди верификације. Према томе, „предосећаји“ било ког појединца о стварности једнако су валидни као и било чији други и наука нема посебно право да јој се верује. “Истина” за такве екстремне релативисте је само одраз односа моћи који постоје у друштву у било којем тренутку.” (12)

Да псеудонаука спада у поље веровања потврђује нам и професор Радивој Радић: „ Један професор Богословског факултета упоредио је српске псеудоисторичаре са неком фанатичном сектом чији припадници, лишени било какве објективности, са непримереном острашћеношћу и ужагрених очију бране своје теорије. У њиховој интерпретацији те теорије немају много везе са науком него израстају у догму коју, наравно, не треба доказивати. И, заиста, у току полемике која се на страницама „НИН”-а одвијала током јула, августа и септембра 2004. године, новинар који је водио то сучељавање ставова предочио је једном од псеудоисторичарских првака чињеницу да сам „математички”, хладним и непристрасним језиком научних доказа, оповргао омиљену тезу псеудоисторичара да су Етрурци заправо Рашани, то јест Срби. У недостатку било каквог научног аргумента овај је готово завапио: „Не интересују мене Радићеви докази! Ја у то верујем!” Е, ту смо! Овде су на недопустив начин помешани вера и уверење у нешто, с једне, и тобожња тежња ка научности, с друге стране.” (13)

Коначно, а у вези са претходним, лажиисторију бисмо могли да посматрамо и као квазирелигију по дефиницији Паула Тилиха (Paul Tillich) или да је сврстамо у трећи тип псеудорелигија (популизам или расизам) по подели коју даје Јоахим Вах (Joachim Wach). (14) Професор Бајерштајн о псеудонауци каже још и ово: ” Посматрачи спорних наука проводили су доста времена гледајући псеудонаучнике како раде. Из њихових запажања могу се извући неке генерализације о уобичајеним методама деловања међу псеудонаучницима. Марио Банџ, с једне стране, нагласио је да су, за разлику од признатих научника, псеудонаучници ретко заинтересовани да откривају природне законе – њихова запажања су папазјанија неповезаних, често опречних, наводних чињеница. Њихов рад није ни синтетичан, нити систематичан, уместо тога теже да прелете од једне изоловане демонстрације на другу.

…није наглашен значај логике у извођењу хипотеза, интегрисању података са теоријом и одмеравању закључака. … Псеудонаучници често искривљују или злоупотребљавају поуздане научне податке. На овај начин, псеудонаучници су често у стању да унесу бесмислице на леђима поузданог знања. Међу заговорницима лажне науке уобичајено је да почну са ставом који ће противници лако признати. Затим настављају, готово неприметно, да додају постепено

спорне и непотврђене аргументе све док парченце истине с којим су почели не може више да издржи зграду која је изграђена на њој …Њихови радови ће се вероватно појавити у популарној штампи или у власничким часописима који припадају њиховим сопственим организацијама. Такође се често налазе у самообјављеним трактатима или монографијама или у „услужним штампаријама“ које прихватају готово све прилоге и наплаћују ауторима за објављивање. Још један знак псеудонауке је да су „уџбеници“ које користе… и популарне књиге на ту тему, написане за јавну потрошњу, често једно те исто. (као у случају Инситута за националну историју Мирољуба Петровића, примедба Д. М.)… Многе псеудонауке захтевају претпоставке које пркосе здравом разуму и свакодневном искуству.” ( 15)

Тако у допису доцента др Бранислава Анђелковића, Комисији Одељења за археологију за реизбор доц. Др Ђ. Јанковића, читамо следеће: ” Као одговор на „нова тумачења ране историје Срба” у Византолошком институту САНУ одржана су предавања која су указала на прекрајања историјских извора. У саопштењу академика Божидара Ферјанчића (Долазак Хрвата и Срба на Балканско полуострво: Осврт на нова тумачења. Зборник радова Византолошког института XXXV (1996): 117-154), поред осталог се наглашава: „Још чуднија тумачења царевих вести изнео је Ђ. Јанковић, предлажући да се то првобитно боравиште Срба, односно крај око Сервије, пребаци на сасвим другу страну Балканског полуострва. Према његовој комбинацији, нечувеној у било каквом озбиљном научном раду, цар писац није мислио да је у питању град у области Солуна већ Салоне (Solina), a онда би Сервија била добро познато место Срб у околини Книна, које је око 150 km далеко од Салоне. Тако су по предању Срби уствари стигли у залеђе Солина, односно у западну Далмацију. Не улазећи у методолошки недопустиво прекрајање података извора, само бисмо хтели да подсетимо на сву бесмисленост комбинације Ђ. Јанковића: да ли је могуће и помислити да је византијски цар, говорећи о славном граду Солуну (Θεσσαλονίικη) уствари имао у виду Салону (Σαλωνα), главни град римске провинције Далмације, који се под тим именом више пута спомиње у истом спису Deadministrandoimperio. Споменута комбинација је очигледно направљена да би се потврдила што ранија присутност Срба у залеђу далматинске обале, а при томе нису поштовани основни принципи методологије историјских истраживања.” Оштар став и мишљење о таквој псеудонауци изнео је и академик Љубомир Максимовић ( Покрштавање Срба и Хрвата. Зборник радова Византолошког института XXXV ( 1996): 155-174). ( 16)

Оно што још вреди запазити јесте да псеудонаучници неретко делују у више области лажинауке истовремено. Карактеристичан пример код нас у вези са тим је Мирољуб Петровић. Нашој јавности је познат пре свега као надрилекар па тек онда као псеудоисторичар, али је присутан и у другим областима псеудонауке.

Петровић је оснивач Центра за природњачке студије, који описује као непрофитну организацију ”која је основана са циљем научне афирмације и популарисања концепта библијског стварања, као и принципа здравог живота.” ( 17).

Као што ћемо видети, бављење псеудонауком и материјална корист су код Мирољуба Петровића уско повезани, а како је Центар за природњачке студије само део система псеудонаучних организација путем којх Петровић остварује зараду, информацију да је реч

непрофитној организацији не можемо узети као истиниту. Информација да је реч о организацији која ради на афирмацији и популарисању концепта библијског стварања могла би да изазове представу да је реч о организацији

афирмише и популарише православну веру, посебно ако се узме у обзир да се Петровић изјашњава као православац, али ћемо касније показати да је реч о јеретичким учењима.

Отварање неке од опција листе под називом ” Најважнија питања” на страници Центра за природњачке студије јасно показују да није реч ни о науци нити о православном тумачењу Библије. Тако, на пример, уколико изаберете опцију ” Тајна пирамида” сусрешћете се очигледно неправославним тумачењем Старог завета а уколико изаберете последњу у низу опцију под насловом ” Закони здравља” бићете преусмерени на нову страницу на којој вам се нуди више опција, међу којима су и ” Лечење неизлечивих болести” и ” Лечење рака и других болести на природан начин”. Мислим да сами ови називи говоре сасвим довољно о томе да ли је реч о науци или псеудонауци, а поједини летални исходи за које се тврди да су последица Петровићеве надрилекарске праксе то само потврђују. Такође, постоје и опције ”Биљни препарати за чишћење и јачање организма” и ” Пакет здраве хране” које вас преусмеравају на странице путем којих Мирољуб Петровић продаје своје надрилекарске и пољопривредне производе ( 18).

Петровић је оснивач и Института за националну историју ( 19) где се током једносеместралних студија стиче звање ” дипломирани историчар”. на интернет страници овог Института налазимо информацију да је овај ” факултет” пут који нас води не само у ” свет историје и метода за откривање важних чињеница о нашем пореклу” него и о ” сврси живота”. На истом месту, нешто ниже (” Колегијум, особље и стручни сарадници”), сусрећемо се са добро познатим именима турбо-фолк историје: покојни Јован Деретић и Слободан Јарчевић (у тренутку писања текста на страници су још увек стајала њихова имена), Илија Петровић, Стеван Томовић и др. Списак предмета и материјала за студирање је такође занимљив. Међу предметима су, на пример, ” Античка Србија ( до Свевладовића)” али и ” Семинарски рад” и ” Дипломски рад”, од књига су ту нпр. ” Кратка повјесница Срба”, Симе Лукиног Лазића и ” Одломци историје Срба” Милоша Милојевића а од материјала вреди поменути филмове ” Вук Караџић” и ” Бој на Косову”. Ипак, најзанимљивија ставка у оквиру ” Материјала за студирање” су свакако ” Мајице знаменитих јунака”.

Што се услова за пријем на овај ” факултет” тиче довољно је само да попуните пријаву у електронској форми а што се тиче завршене средње школе довољна је само часна реч, диплома и сведочанства нису неопходни.

Коначно, на презентацији Института за националну историју дати су и резултати ДНК тестирањ Мирољуба Петровића, његовог оснивача. ( 20)

Како се садржај ових страница повремено мења, што смо уочили током посета у току неколико месеци, осим веза ка њима обезбедили смо и доказе у виду снимака екрана.

Мирољуб Петровић је оснивач и Института за природну медицину. ( 21) На овом ” факултету” (као и код Института за националну историју и овде се наизменично користе термини ” институт” и ” факултет”) може се стећи звање дипломираног лекара природне медицине, магистра природне медицине и доктора природне медицине, затим нутриционисте, хербалисте, киропрактичара али и бабице. За разлику од претходног о коме смо говорили, на страници овог Института наведен је и начин полагања испита: ” Испити се полажу тако што студент за сваки испит добија два Word документа – у једном се налазе питања, а у други треба да упише одговоре. Такође, за сваки испит добија се уџбеник у електронској форми (већина њих је већ постављена на овом сајту), а постоји могућност куповине уџбеника у књижари или преко неког од дистрибутера. Дакле, студент нема предавања, већ спрема испите искључиво из уџбеника, а полаже их попуњавањем документа са одговорима и слањем на е-маил факултета.”

Ту је поново и веза ка страници путем које можете купити Петровићеве надрилекарске производе.

Још једна у низу псеудонаучних установа чији је оснивач Мирољуб Петровић је и Институт за креационистичка истраживања ( 22). На овом ” факултету” можете да стекнете звање дипломирани креациониста, магистар креационизма и доктор креационизма а услови уписа и начин полагања испита је исти као и у претходним случајевима. Неке од могућности

за запослење и примену стеченог знања које се наводе на страници Института су: аутор текстова о креационизму, дистрибутер књига и видео материјала из области креационизма, предавач или водич по различитим природним локалитетима који потврђују библијску историју, власник музеја стварања са експонатима који потврђују библијску историју итд.

Осим тога „ Институт за креационистичка истраживања нуди својим студентима бесплатну правну помоћ за отварање приватног бизниса, као и бесплатну помоћ око маркетинга, укључујући и израду веб сајта.”

Иако сви ови детаљи које наводимо можда делују као сувишни, они имају за циљ да боље разумемо мотиве бављења псеудонауком Мирољуба Петровића.

Мирољуб Петровић је оснивач и Института за органску пољопривреду, последњег у низу Института (бар у тренутку писања овог текста). ( 23) Услови уписа и начин полагања

испита су исти као и у претходним случајевима а звања која се стичу су дипломирани инжењер органске пољопривреде, магистар органске пољопривреде и доктор органске пољопривреде.

Адреса Института за националну историју, као и осталих Петровићевих института, како је наведено на њиховим презентацијама, је 8786 116th street # A 11 Richmond Hill, New York 11418. Ево шта о овоме каже новинар недељника „ Време” који је о томе писао у тексту под насловом ” Универзални Универзитет за ово и оно”:

„ Институт природне медицине (на енглеском представљен као University: Natural Medicine) основан је 2009. године, али није јасно где, осим у главама својих утемељивача и на интернету. На презентацији овог, наводно америчког и наводно универзитета, пише да му је седиште у Ричмондхилу, Њујорк, и то на броју 8786 у 116. улици. Бела породична двоспратница на тој адреси више личи на кућу из које ће Хомер Симпсон сваког момента кренути на посао, а мање на образовну установу. „ Факултет је регистрован на поменутој адреси приватне куће где се налази седиште и канцеларија. Пошто су студије онлине, нема потребе за већим просторијама, учионицама…”, овако је на упит, који смо поднели као заинтересовани студент, одговорио Петар Калезић, секретар Института за природну медицину. Тако се номинално из куће у предграђу Њујорка будућим студентима обећавају велика знања и признате дипломе, чак и докторат природне медицине, студије за антистрес терапеута, шминкера ( makeupartist) и саветника познатих.”( 24)

На презентацији Института за органску пољопривреду се каже: „ Диплома са овог факултета призната је у свим државама света за рад у приватној пракси. Признавање дипломе у државним институцијама и другим организацијама које се баве производњом хране, зависи од локалних закона.” Слично је и са Институтом за природну медицину: „ Са дипломом овог факултета може се радити у свим државама света у приватној пракси, и то у доменима природне медицине, здравствене едукације, хигијене и превентиве. Признавање дипломе у здравственим институцијама и лекарским ординацијама које се баве конвенционалном медицином, зависи од локалних закона.” Погледајмо шта се о овоме каже у поменутом тексту недељника „ Време”:

” Речене студије су по разним интернет форумима рекламиране као “ проверене”, “ јединствене у Европи”, а увек се у први план истицало да је факултет амерички, односно акредитован у САД. Америчко министарство образовања (Department of Education) има детаљну базу података о високошколским установама у земљи. Ипак, чак ни та, најопширнија листа, нема података о Универзитету природне медицине. Ни листе у државама Њујорк (где је наводна адреса канцеларије Универзитета) и Калифорнија (где је основан Центар за природњачке студије) не пружају више информација. Како оснивачи тврде да је факултет признат у свим земљама ЕУ, проверили смо и немачку датотеку anabin.kmk.org – која такође не признаје студије Универзитета природне медицине.

На питање где је заправо акредитован факултет чији је секретар, Калезић је одговорио:

“Група лекара из Америке и Европе је основала организацију за доделу акредитација The

International Accreditation Board for Studiesin Natural Medicine а наш факултет има

акредитацију те организације.” Иако “интернационално” име улива поверење, ова фиктивна “ организација за доделу акредитација” заправо је и упарађена како би акредитовала факултет

који то није, факултет који ни у једној земљи света не може да добије акредитацију и дозволу за рад. Наиме, свако ко нешто боље познаје интернет зна за страницу whois.net. На тој страни

је могуће уписати било коју интернет адресу на свету и одмах видети податке о датом домену. Тако сазнајемо да је страница iabsnm.org (сајт The International Accreditation Board for Studiesin Natural Medicine) регистрована на име Жељка Станојевића, упитног доктора наука и наводног стручњака за бројне области, иначе предавача свих факултета који постоје у оквиру Универзитета природне медицине и, уз Мирољуба Петровића, другог стуба читавог “бизниса”.”

На презентацији Института за националну историју налази се следећа информација: ” У процесу је добијање акредитације од стране министарства Републике Србије.”. Да ли је заиста тако проверавала је новинарка ” Вечрњих новости”:

„ На сајту института наводи се да је установа у процесу акредитације

министарства. Нити је написано код ког министарства, нити иједно министарство, па било оно задужено и за просвету, издаје акредитације. То је досад био посао Комисије за акредитацију, а ускоро ће се њиме бавити Национално акредитационо тело, које би у наредним недељама требало да буде формирано. У Комисији, незванично сазнајемо, никада нису акредитовали овакву институцију, нити имају њихов захтев. У Министарству просвете кажу да они нису издали дозволу за рад овом институту.” ( 25)

Како пишу ” Вечерење новости” након што је једна особа оптужила Мирољуба Петровића за смрт члана породице сличне оптужбе изнели и сродници још неких људи који су се лечили код њега, а у Основном тужилаштву у Врању је у вези са тим покренута истрага. Они су користили његове тинктуре а неки од њих су се лечили у његовом ” Центру за здравствени опоравак” у селу Петровац недалеко од Лесковца. ( 26)

Уместо да ово код њега изазове саосећање и осећај кривице Мирољуб Петровић је сестру преминуле особе вређао и упућивао јој претње о чему је писао дневни лист ” Блиц”. (27)

Синиша Огњеновић, алијас Тодор Пештерски, у емисији ” Космос” у којој је најављен као ” спелеолог, учитељ Валдорф система образовања ( Штајнерова школа) веган, натуролог, познавалац самониклог јестивог биља и космичких законитости” ( 28), каже следеће: ” Ми исто имамо идеју да у том нашем еколошком насељу, да имамо једну кућу за порођај где ће свака жена моћи да изабере да ли жели да се породи у кади, у базену с водом или жели да има мир и тишину…” Шта је циљ оваквог порођаја? Да се рађају деца са телепатским способностима и ” јаки људи”, попут Черчила и Стаљина, каже Пештерски.

У јуну 2020. године Пештерски је организовао догађај под називом ” Сусрети рода –Ртањ 2020 – Тодор Пештерски” (29) где су посетиоци, између осталог, упознавани са учењем секте ” Универзално бело братство” чији је оснивач Бугарин Петар Данов (на бугарском Петър Константинов Дънов). И као што следбеници ове секте на својим окупљањима на планини Рили у Бугарској изводе ритуал под називом панеуритмија који им, по њиховом учењу, помаже да се повежу са космичком енергијом ( 30), тако су и следбеници синкретистичке секте Тодора Пештерског приликом овог окупљања учили да изводе овај ритуал. Осим тога, имали су и сеансу псеудонаучне, надрилекарске и окултне ” гонг купке” (гонг терапија) којом се постижу ” значајне трансформације ума, физичког и психичког стања”. ( 31)

Осим тога, Тодор Пештерски је сарадник и псеудонаучног ” Центра за истраживање и екологију Дух Ртња” чији је директор лажинаучник Саша Нађфеји. ( 32)

На интернет презентацији овог Центра се, у уводном делу, каже: ” Хвала што се интересујете за истраживања Ртња у функцији пирамидалне грађевине и његових односа

између енергија земље и снага космоса.” ( 33)

Овај Центар организује и бројне догађаје путем који се користе за ширење

псеудонауке. Један од њих је и ” Пирамида Трансртањика”, одржан 2019. године, о коме се, између осталог каже: ” Дводневни колаж програм базиран на предавањима инспирисаним досадашњим истраживањима планине Ртањ у функцији пирамидалне грађевине и Михољдански успону на Шиљак, врх прве, највеће и најмоћније пирамидалне грађевине света.

Сазнајте зашто је након 11 година истраживачких подухвата правилније рећи да је Ртањ древна грађевинска заоставштина архитектонског решења који твори мега пирамидални комплекс настао планским мисаоним процесима, него да је реч о обичној планини насталој произвољним слегањем тла и утицајима атмосферских прилика.”

Дакле, Ртањ је пирамида а не планина, а као што ћемо видети није и једина у Србији. На једном месту ( 34) Пештерски објашњава да су велике пирамиде ” у ствари велике планине које су обрађени врхунским алатима, да кажемо неком врстом ласера.” У истој

емисији каже да је попевши се на Ртањ и гледајући на исток, запад, север и југ, уочио да се на све четири стране налази по једна пирамида а да је Ртањ у центру.

Весна Пешић је оснивач Центра за палеословенска истраживања који има за циљ ”учинити продор до нових извора и откривање правих, научно утврђених али одбачених, прикривених или фалсификованих истина које би могле дати вернију слику развоја словенске цивилизације. Слободно истраживање и приказивање нових историјских извора и грађа осмишљено трансисторијском оријентацијом и мултидисциплинарним приступом…” ( 35) Мултидисиплинарни приступ у овом случају значи коришћење упоредо више различитих псеудонаука, почев од псеудопалеографије, у сврху доказивања својих тврдњи о древности српског народа, његовог језика и писма и његовој аутохтоности на Балканском полуострву. Да све ово, нажалост, не остаје само мртво слово на папиру, већ да Весна Пешић

активно ради на промовисању псеудонауке као и Мирољуб Петровић, Синиша Огњеновић и други псеудоисторичари, потврђују и њене објаве на фејсбуку ( Facebook) и видео снимци на јутјубу ( YouTube). Свакако највише забрињава пропагирање псеудонауке деци. Тако, на пример, на њеном фејбук профилу видимо неколико фотографија са децом којој држи „ предавање“, при чему користи плакат на коме је приказано оно што турбо-фолк историчари називају ” Винчанско писмо” а са овим плакатом се, држећи га у рукама, сликају и деца. Фотографије прати следећи текст: ” Управо сам овој предивној дечици ( 8- 10 година из једног боравка у Београду), на обали Дунава, одржала мали час о културном наслеђу у којем је централно место имала Винчанска цивилизација. Прво рударство, трговина, високи ниво становања, одевања, пренос и ширење знања, прва писмена комуникација ( Винчанско писмо), време старе или Прве Европе, 2000 година без сукоба и ратова…”

Мирослава Петровић, власница издавачке куће ” Мирослав”, о којој смо већ говорили, која издаје књиге псеудоисторичара и других псеудонаучника и која је организовала трибине Олге Луковић Пјановић након издавања њене књиге ” Срби… народ најстарији”, у емисији ” Голи живот” представила је ” ДМД биопирамиду”, ” српску пирамиду”, која по њеним речима штити од штетних зрачења. Тачније, како она каже, ова биопирамида ” прекида доток подземних вода и прекида доток штетног зрачења”. Такође сазнајемо да су Египћани узели облик српског крова из Винче и Лепенског вира и од тога направили пирамиде. Ова њена ” биопирамида” је занимљива и по томе што има кабал и утикач али не и чепове на утикачу, тако да се утикач у утичницу ставља само да би се остварио контакт са уземљењем. Наравно, Мирослава Петровић нам је у истој емисији потврдила и то да су Срби најстарији народ и да бела раса води порекло од нас. ( 36)

У обраћању уживо на фејсбук страници ” Милош С. Милојевић” 25. септембра 2020. године Мирослава Петровић је открила гледаоцима да је патентирала светлосни комјутер али да још увек није произведен.

Александар Шаргић и Игор Милосављевић се, на исти начин на који се баве историјом, на свом јутјуб ( YouTube) каналу ” Трибал Глобал” баве и медицином и политиком, па нам тако нпр. дају своја ” стручна” мишљења о корона вирусу и проглашеној пандемији, политичким приликама и дешавањима у Србији, шансама председничких кандидата на изборима у САД заказаним за 3. новембар 2020. године и бројним другим питањима. ( 37)

Као што видимо, турбо- фолк историчарима ни у ком случају није страно бављење и другим псеудонаукама укључујући и надрилекарство.

Значајан број ” доказа” псеудоисторичара темељи се на народној етимологији, тј. нестручном тумачењу значења речи на основу или подударања са неком другом речи, без обзира на стварну сродност. ( 38).

Професор Роналд Фрице кога смо већ помињали, у раду под насловом ”Измишљено знање: лажна историја, лажна наука и псеудорелигије” ( Invented Knowledge: False History, Fake Science and Pseudoreligions) о карактеристикама лажиисторичара пише:

„ Псеудоисторичари обично својим предметима приступају са предрасудама, можда чак и са скривеним планом који се заснива на жељи за накнадом или угледом. Улазећи у тему они знају шта се десило или мисле да знају, па траже доказе да то поткрепе. Као резултат тога, псеудоисторичари избирају своје доказе. Они игноришу оно што је противно њиховим идејама и користе само доказе који подупиру њихову ствар.” И још: „ Псеудоисторичари радо користе изразе као што је “забрањена историја” да би описали свој рад, а као што је познато, забрањено воће има најслађи укус… Проблем је што већи део псеудоисторије очигледно није истинит. Мигел де Сервантес је приметио у Дон Кихоту да „ Ниједна историја не може бити лоша док год је истинита.“ Пошто псеудоисторија није истинита, то је лажна историја, а понекад чак и опасна историја.” Осим тога: „ Они се фокусирају на аномалије у доказима, пре него на оно што превлађујући докази откривају разумном истраживачу.” ( 39)

Осврнимо се на кратко на запажање професора Фрицеа да је један од мотива материјална корист ( накнада).

На страници Холистичког центра Вељи Невен (Holistički Centar Velji Neven) из Подгорице, који пропагира различите надрилекарске праксе, у септембру 2019. године наилазимо на најаву предавања Горана Шарића (” Забрањена историја Балкана”) са информацијом да је цена улазнице 10 евра. ( 40)

Дана 15. марта 2020. године, када проглашено је ванредно стање на територији целе државе због вируса корона, на страници Милош С. Милојевић се појављује оглас за продају надрилекарских производа уз број телефона путем кога може да се наручи и везу ка интернет продавници : ” У време борбе са вирусима имамо решење: ГУШЧИЈА МАСТ – Добро познат народни лек! Органиски производ Удружења “Милош Милојевић” из Црне Баре. Милош Милојевић је до краја живота писао гушчијим пером. Гуска је златокрила огњена птица рађајућег сунца Бога Сварога. Удружење је установило награду “Милошево гушчије перо”. Поседујемо мини органску фарму гусака чији производ управо престављамо ГУШЧИЈА МАСТ!” ( 41)

Осим гушчије масти путем њихове интернет продавнице можете да купите и књиге Милоша Милојевића, Јована Деретића, али и псеудоисторијске књиге издавачке куће ”Мирослав”. Ту су још и магнети са ликом Милоша Милојевића и сл.

Александар Шаргић и Игор Милосављевић зарађују продајом ” Српског колодара (календара)” путем свог канала ” Србија Глобал ТВ” на јутјубу и Шаргићевих псеудонаучних књига. Након што је Епископ крушевачки Давид издао саопштење у којем анатемише Александра Шаргића због проповедања старог словенског многобоштва и ширења

порнографије, Шаргићев сарадник, Игор Милосављевић, пожалио се на свом фејсбук профилу како је Шаргићу на тај начин нанета огромна финансијска штета.

Мирољуб Петровић боравак у свом Центру за опоравак наплаћује 120 евра дневно (42) а тинктуре продаје и за 1900 динара, за 50 милилитара. (43) Да би се стекло звање “Дипломирани историчар” на његовом Институту за националну историју цена је 950 евра, а цена полагања једног испита је 60 евра. Цена ” докторских студија” је 1250 евра, а сличне цене су и на осталим институтима. Курсеви ” Нутрициониста”, ” Хербалиста” и ” Бабица”

коштају 400 евра а ” Киропрактичар” 600 евра.

Александар Митић, који се представља као историчар, путем интернет презентације

свог пољопривредног газдинства, које се налази у селу Мајковац, недалеко од Лебана, продаје, попут Мирољуба Петровића, надрилекарске тинктуре које коштају од 480 до 1050 динара за бочицу од 50 милилитара. ( 43)

Међутим, није свим турбо- фолк историчарима примарни мотив бављења псеудонауком материјална корист, неки то раде и због славе.

Ево шта о сујетној слави, али и вези таштине са среброљубљем позивајући се на Свете Оце, пише Жан- Клод Ларше, доктор филозофије и теологије, у књизи ” Лечење духовних

болести: увод у аскетску традицију Православне цркве.”: „ Таштина (κενοδοξία) обично названа и сујетна слава или сујета, јесте посебно важна страст и извор бројних других болести душе. /…/На једном тананијем плану… таштина се за онога ко је њен објекат заснива на томе да се покаже поносним на своје умне квалитете (памет, маштовитост, памћење, итд., али и познање или знање, владање говором, способношћу доброг излагања или писања, итд.) и да због тога тражи туђу пажњу, дивљење и похвале од других. Очигледно је да је циљ у областима умне активности и културе, као и у области политике или финансија, најчешће производ таштине. /…/Тако ова страст може представљати покретач страсти среброљубља, која опет може човека привести таштини. Често такође вођен таштином, жели да достигне неки високи положај и место у друштву. Ова га страст повезује с моћи у свим њеним облицима и често тражи свој узрок; она је тада савезница и покретач обеју страсти, које Свети Оци називају ,,славољубље” (φιλαρχία) и ,,дух надмоћи”. Очигледно је да онај ко има моћ и у коме обитава таштина настоји да му се диве и да га хвале, али се такође стално труди да се допадне како би одржао и појачао то дивљење, да би сачувао своју моћ и искључива права која се с њом повезују и предности које из њих извлачи.” ( 44)

Управо у сујети треба тражити узрок бројним лажним звањима којима се ките турбофолк историчари, о чему је било речи у посебном поглављу. ( 45) Историчар, др Даглас Хантер (Douglas Hunter) у раду коме се бави проблемом демаркације и питањем где се завршава ”званична” историја а почиње псеудоисторија, између осталог каже: ” По мом искуству псеудоисторичари су попут Фаганових псеудоархеолога, који ретко врше теренске радове: слабо познају примарне изворе или академска истраживања која су им посвећена, све до тога да намерно игноришу истраживања која би пореметила њихове аргументе. Ниједан предмет истраживања није вредан тога да доведе у питање драгоцену реликвију као што је псеудоисторичарска интерпретација. Псеудоисторичари су склони да се ослањају на секундарне изворе и преправљају их, овековечујући и увећавајући погрешне интерпретације колега псеудоисторичара и третирају дискредитоване радове из прошлих векова као веродостојне изворе. Они су попут мољаца привучени истим реликвијама, које се поновљено пренамењују за крајње различите теорије без обзира на контрадикторности. Могу бити толико ревизионистички настројени да се могу назвати аисторични. Они посебно воле конспиролошке сценарије у којима је истина потиснуте од стране академске јавности … Псеудоисторичари показују агресивно непријатељство према свим академским експертизама.

Позиције бране осуђујући научну заједницу као конспиративно непријатељску према онима који су изван и новим идејама, тако што се износе приговори да су научне дисциплине ирелевантне.

Постоји природна синергија између теорија о тајним заверама у историји и теоретичара

који желе да мислимо да се боре против мрачних сила које не желе да они објављују (своје радове) или су усмерени на уништавање њиховог кредибилитета.” (46)

Теоријама завере псеудоисторичара ћемо се бавити у посебном поглављу( 47) а овде ћемо навести запажање професора Радивоја Радића које потврђује оно о чему пише др Даглас Хантер у вези са историјским изворима: „ Једна од грубих и методолошки недопустивихпогрешака у радовима ,,новоромантичара” огледа се у томе што не умеју да направе разлику између онога што је историјски извор и онога што је литература, односно радови савремених научника који своје расправе пишу на основу сачуваних извора. Код ,,новоромантичара” је то све у истој равни. Тко се код њих на научно недопустив начин мешају Херодот и Халкокондил, дакле, извори, и Сипријан Робер и Милош С. Милојевић, истраживачи IX стоlећа. Колоквијално речено, nataj начин мешају се бабе и жабе.‘‘ ( 48)

Професор Бари Барејерштајн у раду који смо већ помињали пише: „ Ако практичари псеудонауке нису самоуки, они често имају квалификације које нису релевантне за подручја у којима нуде своја упитна излагања. Примерне квалификације у једној области не морају се нужно односити на једнаке компетенције у неповезаним областима.” ( 49)

И он, такође, повезује псеудоисторију са теоријама завере: „ Псеудонаучници су такође склони да своје непризнавање виде као прогон или сузбијање од стране непријатељских „институција“. Као резултат, још један чест знак псеудонаучника је спремност да се укључи у сулуде теорије завере.” ( 50)

Када је реч о томе да псеудонаучници често немају образовање из одговарајуће области и одговарајући степен стручне спреме, професор Радић ово такође потврђује и у вези са турбо- фолк историчарима: „ Ако се мало боље загледамо у интелектуалне биографије ,,новоромантичара”, расуте у кратким и штурим подацима у њиховим књигама, не без извесног изненађења увидећемо да међу њима готово да нема историчара од заната.” ( 51) Тако се за Јована Деретића наводе различите информације, као на пример да је студирао на Природно- математичком факултету у Београду, затим на Техничком колеџу у Паризу, па онда историју у Лиону итд. при чему ни за једну од ових тврдњи не постоје докази. На основу неких изјава може да се закључи да има образовање из области машинства али је нејасно о ком степену стручне спреме се ради. ( 52) Горан Шарић је студирао теологију а историју је ” докторирао” код Мирољуба Петровића на његовом Институту за националну историју о чему ћемо нешто више рећи у поменутом поглављу о лажним звањима. Мирољуб Петровић је инжењер геологије а наводи се и да је докторирао филозофију у Јашију, у Румунији. Александар Шаргић се представља као економиста и теолог, Милутин Јаћимовић је правник, а Божидар Митровић је, како се наводи, доктор правних наука. Олга- Луковић је филолог, дипломирала је на Филолошком факултету у Београду и наводно докторирала у Паризу. Слободан Јарчевић је завршио Факултет политичких наука у Београду, Драгољуб Антић је, како се наводи, инжењер електротехнике и магистар техничке физике, итд.

Као што видимо већина аутохтониста нису историчари али се упркос томе тако називају и баве том дисциплином.

Оно што привлачи пажњу у вези са тим јесу двоструки аршини њихових следбеника али и шире јавности, која не види ништа спорно у томе да се историјом баве они који нису за то школовани. Наиме, исти они који у томе не виде никакав проблем сасвим сигурно неће за правну помоћ отићи код геометра него код дипломираног правника, аутомобил неће поправљати код месара него код аутомеханичара, нити ће дете на часове математике слати код наставника биологије. Такође, када их заболи зуб неће отићи код педијатра него код стоматолога, а за проблеме са видом се неће обратити оториноларингологу него офталмологу.

Слично је и када је реч о степену стручне спреме. Не може да буде наставник неко ко има завршену само основну школу, нити факултетски професор неко са средњом школом.

Уколико погледамо било који конкурс за посао видећемо да се од кандидата захтевају оба услова која смо навели – и одговарајуће звање и одговарајући степен стручне спреме. Са овим правилима се сусрећемо у свакодневном животу и поштујемо их, осим када је реч о историји, јер допуштамо да историјом може да се бави било ко. Штавише, не само да допуштамо да овом науком могу да се баве људи који немају одговарајуће звање него уз то дајемо и право да суде о раду наших највећих стручњака из те области, омаловажавају их и вређају.

Међутим, међу аутохтонистима и њиховим присталицама има и оних који су стекли звање историчара, попут Реље Новаковића, Радована Дамјановића, Небојше Озимића, Саше Адамовића итд. али их ипак сврставамо у псеудонаучнике. Због чега? Део одговора на ово питање смо већ дали када смо рекли да је једна од основних карактеристика псеудонауке одсуство научних метода. То значи да формално образовање из одговарајуће области само по себи није довољно да би неко био научник, већ мора да га прати примена научних метода али и истинољубивост. Без истинољубивости и тежње ка објективности и непристрасности може доћи до злоупотребе не само знања него и научних метода.

Колико мало вреди формално образовање из одређене области без позитивних моралних особина, најбоље показују примери Анте Павелића који је био не само дипломирани правник него је имао и титулу doctoriuris ( доктор права), а можемо да нађемо још доста сличних примера.

Наведени пример врло јасно показује како знање из одређене струке може бити злоупотребљено и инструментализовано под утицајем расизма, шовинизма, идеологије или различитих разлога субјективне природе, и подређено остварењу одређених циљева.

Слично је и са злоупотребом научних метода до које може доћи нпр. под утицајем политичке коректности, о чему већ постоје бројни научни радови.

Дакле, да би се неко могао сврстати у научнике мора задовољити сва три услова: имати знање из одговарајуће области, примењивати научне методе и бити истинољубив.

Када је реч о знању из одређене области, оно не мора нужно бити стечено путем формалног образовања. Тако имамо примере у различитим областима науке, укључујући и историјску науку, одређеног броја појединаца који су знање стекли путем неформалног образовања (нпр. Мајкл Фарадеј) или су имали образовање из друге научне гране ( нпр. Иларион Руварац), али су упркос томе својим радом дали известан, или чак изузетан допринос научној области којом су се бавили. Али, ови примери само додатно потврђују колика је важност примењивања научних метода у раду и истинољубивости, и да одговарајуће формално образовање само по себи није довољно.

Ипак, стицање знања путем неформалног образовања и постизање запажених резултата у науци након тога су изузетак и реткост. По правилу резултатима у научном раду претходи многогодишње формално образовање и велики уложени труд.

Колико је, са друге стране, лако постати псеудонаучник, очигледно је из речи Весне Пешић. Говорећи о књигама са темом турбо- фолк историје она каже: „ Многима су ове књиге биле подстрек за самоиспитивање, самопотврђивање, размишљање али понекад, такође, и не тако ретко, и за неки лични рад. Многи су читајући ове књиге дошли на идеју ( подвлачење је моје Д. М.) да и сами пишу, да и сами истражују. И, рецимо, неке сјајне, бриљантне ауторе сам ја тако некако, овај… на неки начин, овај… и ова кућа и породила.” Дакле, довољно је човек само да пожели ( да „ дође на идеју“ ) да „ истражује“ и пише а Весна Пешић ће онда те књиге објавити и прогласити за науку.

Код турбо- фолк историчара у потпуности су искључени тежња ка објективности, истинољубивост и примена научних метода, а у највећем броју случајева, као што смо видели, немају ни одговарајуће квалификације. Другим речима, најчешће не испуњавају ни један од три постављена услова.

Антони Пратканис ( Anthony R. Pratkanis), професор психологије на Калифорнијском

универзитету у Санта Крузу ( University of California, Santa Cruz), у чланку под насловом ” Како продати псеудонауку?” ( 54) наводи више тактика које користе лажинаучници да би ” продали” своје теорије, тј. да би друге убедили у истинитост својих тврдњи и теорија. Запажања професора Пратканиса су веома важна јер је и сам вршио истраживања која су се бавила ефективношћу више различитих тактика убеђивања (нпр. Pratkanis and Aronson, 1992).

Његова теза је да псеудонаучници свакодневно користе тактике убеђивања које су открили социјални психолози, иако можда не потпуно свесно.

Као прву тактику Пратканис наводи креирање привиђења, недостижних циљева који делују реално и остварљиво. Изгледа као да они могу да досегну само уз прави напор, само уз праву веру, али у стварности они су недостижни. У случају турбо- фолк историчара ово привиђење је откривање сакривене, забрањене и фалсификоване историје Срба и увођење теорија турбо- фолк историчара у наставни програм. Нека истраживања ( Pratkanis and Farquhar, 1992) показују да привиђења ( фантоми) служе као ефективна средства пропаганде. Већина псеудонаука је утемељена на вери у привиђења и удаљене циљеве.

Следећа тактика коју Пратканис наводи је замка рационализације кoја имa за циљ да особа што пре постане посвећена ствари, јер се посвећена особа више неће бавити

вредновањем поступка већ доказивањем да су он или она у праву. Као пример наводи Џима Џонса (Jim Jones) који је код следбеника своје секте ” Храм народа” корак по корак подизао степен посвећености да би ови на крају извршили масовно самоубиство. Наравно, нису сви примери посвећености псеудонауци овако екстремни. Сетимо се нпр. Зорке Пуцар, познате као Видовита Зорка, која је женама које желе да задрже мужа саветовала да ручак кувају искључиво ноћу, другима је саветовала да за решење својих проблема везују доњи веш у чворове док је трећима саветовала да баце катанац преко рамена у текућу воду.

Пратканис даље као једну од тактика како ” продати” псеудонауку наводи и ” произвођење извора кредибилитета и искрености”. У слачају ” наших” псеудоисторичара то су разне лажне титуле којима се ките као што су доктор наука, професор, академик и слично, о чему пишемо у посебном поглављу. Као један од разлога зашто је кредибилитет ефективно средство пропаганде Пратканис наводи чињеницу да кредибилитет спречава постављање питања. Ко смо ми да сумњамо у неког ” доктора”, ” професора” или ” академика”?

У вези са овом тактиком, код домаћих турбо- фолк историчара, уочавамо још један начин на који производе кредибилитет, а то је везивање свог имена и тзв. аутохтонистичке школе, на различите начине, уз угледне научнике, образовне и научне институције и Цркву ( СПЦ).

Велики успех, када је о овоме реч, постигли су гостовањем у Свечаној сали САНУ. О томе професор Радивој Радић пише:

” Догодило се нешто што никако не би требало, боље рећи не би смело, да се догоди. Псеудоисторичари, представници самозване ,, србскеаутохтонистичка школе”, успели су да ,,продру” у Свечану салу Српске академије наука и уметности и у њој одрже научни скуп. Десило се то 21. јуна 2007. године када је одржан ,,мултидисциплинарни округли сто” под насловом ,,Методолошки проблем истраживања порекла Албанаца”. Било је то под покровитељством Одељења друштвених наука, односно нашег угледног филозофа, Михаила Марковића (1923 – 2010). Он је очито заобишао Одељење историјских наука које би по природи ствари требало да организује научне састанке такве тематике. Тако су се, све заједно на челу са Марковићем, у Свечаној сали САНУ нашли врли ,,аутохтонисти” предвођени Јованом И. Деретићем.” ( 55)

Горан Шарић је на Машинском факултету у Београду одржао трибину ” Срби у тајним архивама Ватикана”, више пута је гостовао у Културном центру Новог Сада итд.

Александар Шаргић на свом фејбук профилу објављује фотографију књиге ” Није било сеобе Срба на Балкан”, коју је објавио у коауторству са Александром Митићем, тако да се у

првом плану види књига а иза ње, у позадини, зграда ( вероватно) Универзитета Западног Онтарија. Фотографију прати текст: ” Стигла књига у Канаду. WesternUniversity, London, Canada.” На тај начин Шаргић жели да доведе у заблуду своје следбенике да се ова књига користи на овом Универзитету.

Нажалост, због неинформисаности и неопрезности, турбо- фолк историчари се често

везују и уз Цркву, епископе и свештенике и јеромонахе.

Тако је нпр. у фебруару 2017. године Црквена општина Обреновац најавила трибину Мирољуба Петровића под називом ” Како да обновимо Душаново царство”, али је под притиском оних који су упознати са Петровићевим радом отказана.

У новембру 2019. године, у организацији Епархије шабачке и Управе манастира Илиње, у Мачви, код Шапца, представљена је књига „ Пророк Милош Милојевић“, ”академика” Драгољуба Мирковића.

Истог месеца, у манастиру Сланци код Београда, одржана је трибина турбо- фолк историчара Александра Митића под називом ”Да Ли Је Била Сеоба Срба?”. Организатор је ''Мисионарско Братство Свети Стефан'' (назив трибине и организатора смо пренели верно, онако како су их они написали), а предавање је најављено као ” историјско”.

Удружење грађана ”Милош С. Милојевић” је за Ивањндан 2020. године најавило манифестацију ”Дани Милоша С. Милојевиће” у порти цркве Вазнесења Господњег у Црној Бари.

Књигу псеудоархеолога Ђорђа Јанковића ” Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије. Кратак преглед од почетка до турске окупације”, издала је 2015. године ” Хришћанска мисао” а у Уређивачком савету су, између осталих, и митрополит Амфилохије (Радовић), епископ Лаврентије ( Трифуновић) и епископ Атанасије ( Јевтић). Иако је јасно да чланови Уређивачког савета нису били упознати са садржајем књиге, Јанковић је постигао свој циљ а следбеници псеудоисторичара чињеницу да су у Уређивачком савету поменути архијереји виде као потврду истинитости свега изнетог у књизи и користе се тиме у полемикама.

Мирослава Петровић, власница издавачке куће ” Мирослав“, која издаје не само књиге турбо- фолк историчара него и и из других грана псеудонауке, пише како своје књиге доставља ‚”на увид у Српску патријаршију”, затим да су ”на промоције, трибине и научне расправе редовно … позивани и представници наше Цркве”, осим тога ”књиге су достављене у Манастир Хиландар”, а наводи и да су промоције одржавали у цркви Светог Петра и Павла ( Топчидер), манастиру Сланци, у цркви Преображења, итд.

Љиљана Кртинић из Суботице, за коју се наводи да је академски сликар и графичар, већ неколико година заредом издаје свој ”православни календар” на коме се упоредо налазе ликови православних светих и паганских богова.

Осим ових које смо навели, постоје и други примери злоупотребе Цркве од стране лажиисторичара у циљу обезбеђења кредибилитета. Поглавље у коме се бавимо њиховим јеретичким учењем показује због чега је ово опасно.

Следећа тактика коју наводи Пратканис је формирање група за које Курт Вонегут (Kurt Vonnegut) користи термин ”granfalloon” а Пратканис их описује као ”поносне и бесмислене групе људских бића”. Лакоћа са којом се овакве ”granfalloon” групе формирају је једно од открића вредних пажње у социјалној психологији. Овим питањем се бавио пољски социјални психолог Хенри Таџфел ( Henri Tajfel), чија су открића постала позната као парадигма минималне групе. У једном истраживању од Таџфелових испитаника се тражило да гледају бацање новчића а затим су насумично подељени на две групе означене као Xs и Ws на основу тога да ли је новчић пао на главу или писмо. “На крају истраживања, потпуни странци су се понашали као да су им људи у њиховој групи блиски рођаци а они у другој групи њихови најгори непријатељи.

На овај начин, формирањем групе ” аутохтониста” ( у најширем смислу), обезбеђује се оданост и посвећеност појединца а остали постају њихови непријатељи.

Професор Пратканис каже: ”Основно за успех granfalloon тактике јесте креирање

заједничког социјалног идентитета.” Даље наводи неке од неопходних елемената: а) ритуали и симболи (нпр. ритуал панеуритмије који смо помињали, а од симбола је најчешћи коловрат), б) жаргон и веровања (”Хелм”, ”Хелмско полуострво”, ”бечко-берлинска школа”, ”селидбари” (селидбарима псеудоисторичари и њихови следбеници називају све који говоре о досељавању Словена на Балканско поуострво, примедба Д. М.) итд., в) заједнички циљеви (да се ”скривена”, ”забрањена”, и ”фалсификована”

историја ”открије” и уђе у наставни програм итд.), г) заједничка осећања (узбуђење због разних ”открића” псудоисторичара, нпр. обелиска из Ксантоса, Јеванђеља у Даблину итд.), д) специјализоване информације (псеудоисторичари износе ”скривене”, ”тајне” информације о српској историји што чини да се њихови следбеници осећају посебно јер спадају у узак круг оних који их добијају.), ђ) непријатељи ( најчешће збирно означени као ”бечко-берлинска школа” и др.)

Следећа тактика за промовисање псеудонауке, коју су, по речима Пратканиса, социјални психолози идентификовали као једну од најмоћнијих, је само-генерисано убеђивање. Као што може да се закључи из назива, циљ је да они који су мета убеђују сами себе. Ову технику су открили продавци тзв. нутриционистичких производа тако што су своје купце претварали у продавце. Да би направили вишестепену продајну организацију продавци су регрутовали купце, који даље регрутовали купце који ће служити онима који продају производ. Покушавајући да прода производ купац који је прешао у ред продаваца и сам постаје све више уверен у вредност производа који продаје. И заиста, активност турбо-фолк историчара на друштвеним мрежама нам ово потврђује. Наиме, полазећи од оних који креирају ове теорије видећемо врло разгранату мрежу њихових следбеника који не само да деле ове објаве него активно учествују у убеђивању других у њихову истинитост а неретко и сами, у складу са својим интелектуалним способностима, креирају нове теорије (најчешће користећи народну етимологију).

Као још једну од тактика Пратканис наводи и живописно обраћање. Он каже да ”живописно изнет случај или пример може да остави трајни утисак. Живописна презентација ће вероватно бити лака за памћење и тешка за оповргавање. Није важно колико логичких доказа може бити наведено да би се супротставило тврдњи псеудонауке, увек остаје тај један графички инцидент који брзо долази на ум да подстакне одговор… ” Овде спадају разне мапе које објављују псеудоисторичари, попут нпр. ”Карте Србије пре Лужичког боја који се одиграо 806. године”, на којој ”Велика Србија” захвата велики део Европе а главни град је, наравно, Београд. То што се као главни град означава Београд, па још и под тим називом никоме од њихових следбеника, наравно, не упада у очи, као што не виде ништа необично у томе да се на тој карти налазе Грчка, Украјина, Белорусија и друге државе које нису постојале у то време, а поврх свега и Калињинградска област. (56)

Наводна ''Мапа Србије пре Лужичког боја 806. године'' веома је популарна међу псеудоисторичарима

Други пример је живописног обраћања је опис дисања кроз трску приликом досељавања Словена који наводе бројни турбо- фолк историчари приписујући га научницима како би оповргли теорију о досељавању. Тако нпр. Јован Деретић каже: ”Докази кажу у причи, што сад терају наше ученике да уче, да су Словени дошли на Дунав, ишли су по дну Дунава пешке и дисали на трске. А ја сам онда додао питање: а је ли, јесу ли и волови дисали на трске јер они нису ишли без волова?… Дунав је дубок од 5 до 10 метара, каква трска, јадна трска,. Трска има сваких 20 центиметара пршљен…” (57)

А сада погледајмо како заиста пише у научним радовима:

” Настањени на мочварном терену Словени су временом постали прави мајстори за ратовање на води; на дрвеним чамцима, направљеним од издубљеног дебла – моноксилима (грчка реч састављена од монос = један и ксилон = дрво) они су се изванредно вешто борили на рекама, па чак и на мору. Ову вештину борбе у мочварним пределима нарочито истичу византијски писци. Ако би их непријатељ изненада напао, Словени би легали у воду, дишући кроз за то специјално припремљену трску.” (58)

Као седму тактику Пратканис наводи пред-убеђивање које, како он каже, припрема

сцену да бисте победили а да притом не изнесете превише валидних аргумената. Овде су важна најмање три корака. Прво, неопходно је одредити природу случаја. Турбо- фолк историчари то раде тако што свој рад представљају као израз родољубља док рад 39

научника повезују са аутошовинизмом. Наравно, нико не жели да буде на страни аутошовиниста. Други корак је постављање очекивања која воде ка томе да се двосмислене информације тумаче тако да подржавају изнете хипотезе. Тако нпр. Јован Деретић наводи да је Комисија за супротстављање покушајима фалсификовања историје ради наношења штете интересима Русије (Комиссия по противодействиюпопыткам фальсификации истории в ущербинтересам России), основана 15. маја 2009. године указом тадашњег председника Руске федерације Медведева, резултат Конгреса лажинаучника одржаног у Санкт Петербургу под називом ”Предћириловска словенска писменост и прехришћанска словенска култура” (Докирилловская славянская письменность и дохристианская славянская культура). У овом случају као двосмислен се користи термин ”фалсификовање историје”. Значење које овај термин има код турбо-фолк историчара и његово значење у називу комисије и разлози за оснивање Комисије, подразумева се, немају ништа заједничко. Штавише, како у Русији виде поменути Конгрес лажинаучника у Санкт Петербургу на ком су учествовали и српски турбофолк историчари довољно говори наслов једног текста на интернет страници која се критички бави псеудонауком. Наиме, текст који је посвећен овом Конгресу носи наслов ”Манифест клиничког идиотизма” (Манифест клинического идиотизма). (59)

Трећи корак тактике пред-убеђивања је успостављање критеријума за одлучивање. Уколико се ови критеријуми прихвате, теорије псеудоисторичара се морају прихватити као истините. Ова тактика подразумева и то да се терет доказивања пребацује са турбо-фолк историчара на критичаре.

Пратканис о следећој тактици пише: ” Да бисте продали псеудонауку, обилно зачините своје обраћање хеуристиком и тривијалностима,” а затим наводи неколико примера. Један од њих је консензусна хеуристика, то јест уколико се сви слажу онда то мора да је истина. Као што знамо турбо- фолк историчари имају немали број следбеника и управо у томе виде потврду истинитости својих теорија и тврдњи.

Пратканис затим наводи и хеуристику дугачке поруке, то јест ако је порука дугачка онда је снажна. Неинформисани посматрач ће бити импресиониран тежином доказа.

Последњој тактици Пратканис даје наслов: ” Нападните противника инсинуацијама и повредом угледа (убиством карактера).”

О овоме каже: ”Коначно, желите да ваша псеудонаука буде безбедна од штете и спољашњег напада. Ако узмемо да је напад најбоља одбрана, препоручујем вам савет Цицера: ”Уколико немате добар аргумент, нападните тужиоца.” Професор Пратканис у наставку наводи пример за ово из сопственог искуства. Када је реч о инсинуацијама он каже: ”Због чега су инсинуације толико моћно средство пропаганде? Социјални психолози указују на три врсте одговора. Прво, инсинуације мењају дневни ред дискусије. /…/ Друго, инсинуације бацају трачак сумње о карактеру особе која је нападнута. Сумња може да буде посебно снажна уколико постоји недовољно других информација на основу којих може да се донесе суд. /…/ Треће, инсинуације имају ефекат хлађења (Kurtz 1992). Жртва инсинуација почиње да се пита о његовој или њеној репутацији и да ли је борба вредна тога. Лакомислена тужба је ефективан начин да се појача ефекат хлађења.”

Када је реч о псеудоисторичарима код нас, као пример за први и други случај можемо да наведемо различите инсинуације и оптужбе на рачун образовних и научних институција, најчешће САНУ и Филозофског факултета у Београду, представника одређених научних грана, при чему су најчешћа мета, природно, историчари. Најчешћа мета је професор Радивој Радић, али ни други нису поштеђени. На тај начин се пажња јавности са питања стручности псеудоисторичара и садржаја њихових текстова преусмерава на оне који су нападнути. Најчешће се наводи да су под контролом страних сила ( често се средство за стављање под контролу наводи примање мита или стипендије) и да раде против српских националних интереса. На тај начин се повређује њихов углед и отвара питање њиховог морала.

Тако нпр. у емисији ”Домаћи плаћеници крију српску историју” Јован Деретић каже

”Овде, у време кризе 93′, 94′, ви знате… ја још нисам био ту, али ви знате шта је било, мени су

из ДБ-а рекли да је један број академика и интелектуалаца добивао из неких фондова са

Запада по 1.000 марака месечно.”

Божидар Митровић је наводно поднео кривична пријаву ”против непознатих

извршилаца удружених ради пропагирања немачке колонијалне историографије”, о чему су писали поједини информативни интернет портали. Ова кривична пријава је наводно поднета Републичком јавном тужиоцу у Београду, иако је врло вероватно реч о маркетиншком потезу у циљу ”продаје” псеудонауке и да је кривична пријава ”поднета” само на интернету. У случају да је заиста поднета, оно што је важно и на шта треба обратити пажњу јесте да се у њој помињу ”непознати извршиоци”. Док у својим јавним наступима и текстовима нападају конкретне личности ( Радивој Радић, Дејан Ристић, Борис Стојковски, Алексаднар Палавестра, Владимир Ћоровић, Јован Рајић итд.) или институције, рачунајући са тим да за то највероватније неће одговарати , у тужби наводе ”непознате починиоце” како би избегли могуће последице. Да су заиста уверени у оно што причају и у своје ”доказе” судски поступак би, свакако, био једно од средстава путем којег би могли да остваре свој циљ.

У вези са овим бисмо могли да наведемо још велики број примера. Поменимо ипак још само колективну оптужбу на рачун чланова фејсбук групе ”Наука узвраћа ударац

деретићевцима”, која окупља велики број научника из различитих области и бори се против псеудонауке. Наиме, на једној од страница која промовише псеудонауку и псеудоисторију

(”Корени Срба I”)за поменуту групу каже се да је ”секташка, педофилска, србомрзачка, аутошовинистичка, расистичка, ксенофобична…”

Код ” наших” турбо- фолк историчара уочавамо још две тактике које користе за ”продају” својих теорија.

Прва од њих је коментарисање актуелних политичких догађаја како би се повећала сопствена видљивост, при чему су коментари осмишљени тако да буду у складу са ставовима родољубивог дела јавности, да му годе и подстичу национални понос.

У овоме је посебно вешт Горан Шарић који не пропушта ни један битан догађај а да се не

огласи са оваквим коментарима.

Тако се огласио и поводом историјске победе опозиције у Црној Гори, на изборима одржаним 30. августа 2020. године, а његов текст ( коментар) је дељен чак и у православним групама на Виберу ( Viber). У томе их није их спречило ни то што се у њему у исту раван стављају свети Василије Острошки и ”света” Хилдегард из Бингена, или што као стручњака за молитву наводи ”човека који је годинама водио ФБИ”. Ипак, ово више говори о непознавању сопствене вере од стране оних који су ово делили, него о самом Шарићу.

Шарић се огласио и поводом предлога за разграничење са сасамопроглашеном Републиком Косово који је изнео председник Републике Србије, заузимајући врло чврст просрпски став. (60) Како не сматрати за пријатеља и добронамерну особу некога ко напише нешто попут овога: ”И како су цар Лазар и Милош Обилић реагирали? Нису се потурчили, нису се поклонили, нити Мурату понудили подјелу Косова, него су Мурата подјелили на пола, од учкура до бијелог грла.”?

На сличан начин се огласио у вези са прославом ” Олује” у Хрватској, објашњавајући због чега никада није присуствовао овој прослави, ( 61) али и бројним другим питањима.

Ово су веома ефикасна средства којима стиче популарност.

Јован Деретић је у емисији ” После ручка” на телевизији Happy говорио о Косову

Метохији. Тема емисије су била питања ” Где су запели проговори о статусу Косова и Метохије? Да ли косовски Албанци могу и даље да пркосе ЕУ? Колико су наши грађани сигурни на Косову и Метохији?” а Деретић је, попут Шарића, давао одговоре који годе већинском, родољубивом, делу јавности. ( 62)

Александар Шаргић је такође врло активан у коментарисању политичких догађаја али и други турбо- фолк историчари.

Међутим, не улагују се сви турбо- фолк историчари потенцијалним следбеницима. За разлику од Горана Шарића, Јована Деретића, Александра Шаргића и других, Мирољуб

Петровић се нада да ће већу корист стећи улагујући се властима. Из тог разлога су чести не само његови хвалоспеви председнику Републике Србије, Александру Вучићу, него и председнику Црне горе Милу Ђукановићу. Кратко пре него што је ДПС Мила Ђукановића доживео пораз на изборима 30. августа 2020. године, Петровић је у емисији ”Питања и одговори” (204. део) Србе из Црне Горе назвао ” прдњавом” и ” буздованима”, запретио им НАТО пактом а почившим митрополиту Амфилохију (кога назива ” квази попом”) и епископу Атанасију Јефтићу (за кога каже да је ” полупан” ) запретио је хапшењем ” ако дође у Црну Гору, тамо”. O литијама у Црној Гори каже: ”Пријатељу, власт мора да се поштује, то је библијска заповест. Пусти ти шта прича Амфилохије и ови острашћени лидери који три чуке са теологијом немају и са Светим писмом. Власт мора да се поштује.‘‘

” Али, ако власт хоће да узме светиње, шта онда?‘‘, пита га водитељ.

„ – Ако власт хоће да ти узме нешто, Исус је лепо рекао, кад ти неко тражи кошуљу дај

му и хаљину тако каже Исус. Крај приче.” ( 63)

Друга тактика која је карактеристична за ”наше” турбо- фолк историчаре је тактика недоступних места. Наиме, они често наводе податке из ( непостојећих) докумената у које онај ко би желео да их провери не може да има увид, јер су места на којима се налазе недоступна или бар тешко доступна широј јавности. Под овим се подразумевају места која су недоступна њиховом просечном следбенику било због физичке удаљености или због тога што у њих није омогућен приступ свакоме.

Колико је ова тактика ефикасна врло добро се види на примеру тврдње да Хашим Тачи води порекло од српског свештеника а о ” свему овом постоји документ, који се налази у библиотеци манастира Хиландар”. Иако Хиландар није недоступан ипак је сасвим довољно физички удаљен да текст о овоме већ неколико година кружи интернетом а да нико до сада није објавио поменути документ.

Када је реч о другој врсти недоступних места, физички ближих али недоступних широј јавности, као пример можемо да наведемо тврдњу Јована Деретића да се списи Милоша Милојевића који, наравно, крију бројне важне информације о историји Срба, крију у просторијама САНУ. На питање новинара ” Да ли је истина да САНУ и дан данас има његове списе под кључем и да неће да дозволи издавачима да их издају?”, Деретић одговара: ” Мени је у то време кад сам се вратио у Србију, ја сам се вратио 97′ у јесен, мени је један полицајац рекао тачно број сефа где се то налази.”

Нешто раније смо рекли да се турбо- фолк историчари у свом раду користе и помоћним псеудонаукама међу којима је и псеудолингвистика. Посебно место у оквиру псеудолингвистике заузима народна етимологија.

Народна етимологија је ”нестручно тумачење значења речи на основу сличности или подударања са неком другом речи, без обзира на стварну сродност.” На основу сличности или подударања страних речи ( нпр. топонима, личних имена итд.) са речима из српског језика турбо-фолк историчари граде своје теорије о присуству Срба у различитим деловима Европе и света, српском пореклу значајних историјских личности, пореклу других језика од српског итд. Како овакав начин доказивања не захтева никакво предзнање ни из лингвистике, ни из етимологије, нити из било које друге научне области, већ само бујну машту и жељу да се нешто докаже, народном етимологијом се обилато користе и следбеници турбо-фолк историчара градећи своје сопствене теорије. Због тога не треба да чуди што је управо ова врста ”доказа” турбо-фолк историчара најчешћи предмет подмеха научног дела јавности и оних који критички мисле.

На интернет телевизији ” Балкан инфо”, која промовише различите области псеудонауке, турбо-фолк историчар Радован Дамјановић најављен на следећи начин:

” Гост емисије “ Интервју” био је Радован Дамјановић, историчар и истраживач језика.

Више од тридесет година истражује табу теме српске историографије и палеолингвистике. Широј јавности познат је као идејни творац и реализатор књиге прилично интригантног

наслова – “ Српско -српски речник”. Ова књига баца ново светло на развој најстаријих

цивилизација Медитерана и Европе. Радован Дамјановић тврди да етимологија представља кључ историје Срба, али и историје других народа. Препоручујемо Вам да погледате цео интервју и сазнате више о бројним занимљивим темама.” (64)

''Низашта'' уместо ''ни за шта''. Гласило псеудоисторичара ''Глас Сербоне''.

Александар Лома, професор Филозофског факултета у Београду и академик САНУ о овоме пише: „ Има око нас немало стварних

слободних стрелаца и чак читавих паранаучних

формација који с још више произвољности и необуздане маште врше свакојаке злоупотребе и насиља над језиком и посебно топонимијом, у циљу сензационалистичких и мегаломанских

реконструкција своје националне прошлости. То још не би била толико невоља кад би они, пре него што изнесу пред јавност своје резултате, питали за суд неког стручњака, али ти људи без икаквог осећања интелектуалне одговорности држе предавања, иступају на гледаним и слушаним медијима и објављују књиге у високим тиражима, које се, што је најгоре, чак и добро купују. Неретко, своје излагање почињу оградом да нису баш стручни за материју о којој пишу (има их историчара, лекара, инжењера и разних других струка), а у закључку испада да су упркос томе (или можда баш захваљујући томе) дошли до генијалних открића, успели да разбију вековне заблуде и завере и изнесу на видело велике истине за које смо ми, који се сматрамо стручњацима, били слепи или смо пред њима хотимично жмурили. Наш проблем није само како њима објаснити у чему греше него и како то учинити с обичним конзументима њихових брљотина који нам се, збуњени или одушевљени тиме што су чули или прочитали, обраћају за мишљење. Ми нисмо, пак, у ситуацији да само презриво одмахнемо руком, него нас наша струка обавезује да штету која се тако чини поправљамо кад год и где год можемо.” (65)

Професор Радић о овоме пише следеће: ” Ако бисмо покушали да у најкраћем сведемо круцијалну аргументацију „новоромантичара” за немерљиву страну српског рода, онда бисмо дошли до закључка да је, по њима, свака реч на било ком језику која у себи има слова С, Р ил Б, неизоставно везана за Србе. Пример: Сурб, Сјарб, Сјарбин, Себр, Сербин, Сибир, Сибрин, Серб, Сербин, Срб, Србин (Д. Јевђевић); Сарба, Сербон, Серби, Сораби, Сороби, Соробати, Сабири (др Деретић); и тако у недоглед.

Ако је већ и то недовољно, то јест ако у таквим речима нема управо та три слова (С, Р и Б), онда ће у обзир доћи све речи које имају слова С и Р, као што су, на пример: Сорди, Сордиски, Серди, Сарди, Сардон, Сарда, Сармати, Спори, Сури, Саромати итд.

Како би међу Србе укључили и читав низ других племена чија имена немају неопходан предуслов – дакле, С, Р и Б, или С и Р, или у крајњем случају само С – они се довијају на разне начине. Из недоказиве и нетачне претпоставке да су Срби најстарији Словени – пошто су најстарији народ на свету, а по убеђењу „ новоромантичара” јесу, онда су по неумољивој логици и најстарији међу Словенима – на волшебан начин српска старина доказује се и

помоћу слова В и Н, односно слога ВЕН из назива Словен, па се тако, оп-хоп – као неки чаробњак у циркусу, показује да су, примерице, Венди и Венети такође Срби, „ генетски”

Срби, додао би такав зналац као што је др Влајић- Земљинички, једна од „ ударних песница”

такозване Српске аутохтонистичке школе.

Када им понестане и те муниције, неуморни истраживачи ће увек наћи потребан

прикључак и наставити своју бесомучну лингвистичку игру у којој је све могуће, јер то је лутрија у којој сви добијају. У критичном тренутку, из шешира ће извући нови аргумент –Рашане, и спремно устврдити да је, на пример, „ име Тракија само погрчено српско име Расија, као што су Трачани погрчени Рашани”. И тако даље, и тако све укруг. Сви најстарији народи које помињу сачувани расположиви извори, и који се зову на најразличитије начине, у ствари су само и искључиво Срби!” ( 66)

” Ми са истим таквим успехом можемо да тражимо прапостојбину Срба на Сардинији

или да тврдимо да је овај народ настао од сардина”, каже руски историчар Јуриј Владимирович Шахин (Шахин Юрий Владимирович). (67)

Александар Палавестра, професор Филозофског факултета Универзитета у Београду, пишући о томе како је Светислав Билбија ”

дешифровао” етрурско писмо, између осталог, каже: „ Једном прочитани текстови, ма како необично звучали (ипак је то древни српски), потом се лако преводе уз помоћ сличних српских речи. Рецимо, ако се прочита авлеши, то личи на авлијаши, што ће рећи они који живе у истој авлији, значи комшије (нећемо ваљда ситничарити о томе да је авлија турска реч.) И ето превода! Као и свако друго генијално откриће и ово је неизрециво једноставно!” ( 68)

С обзиром на то да је овај пример који је навео професор Палавестра објављен у књизи ”Боља прошлост” и допро до великог броја људи, није изостао ни одговор турбо- фолк историчара.

Тако Александар Шаргић пише: ”Узгред, АВЛИЈА није турска реч већ стара српска коренска. AULA u latinskom значи исто = двориште, предворје. Потиче од ОБЛО, ОВАЛНО односно од корена ВЛ, одакле и базичне речи ВАЛ, Велик, БАЛ, БЕЛ, ОБАЛА.. Због јаке соларне сунчане компоненте у старој народној вери, дворишта, па и цела насеља грађена су у облику кола, то јест круга, односно била су овалног облика. Одатле ОБЛА=АБЛА=АВЛА=АULA=AВЛИЈА.”

За оне који немају одговарајуће знање из лингвистике препоручујем да крену од саме логике и личног искуства: да ли сте икада, игде, не само код Срба, видели кружна или овална дворишта, или чули за њих?

Славиша Миљковић је, у емисији под насловом ”Ку.ац као творац и плодитељ је врховни бог свих Срба!”(цензура је моја, Д. М.) био далеко краћи и јаснији: ”Не постоји ниједан турцизам у српском језику. И не само то, преко 90% свих турских речи које Срби не користе а Турци их користе су србизми у турском језику.”

Миљковић је, тврдњом да турски језик безмало не постоји, применио принцип који је уобичајен код турбо- фолк историчара, наиме историјске изворе који им не одговарају они просто прогласе за фалсификате. Рецимо, поједини међу њима су ” решили” проблем досељавања Срба о коме се пише у Порфирогенитовом спису познатом под називом ” О управљању царством” тврдњом да Порфирогенит није ни постојао или да је спис ” прерађен, 44

или потпуно изнова написан и објављен у 17. веку” те према томе ” нема никакву историјску вредност”.

Са друге стране, покушај Александра Шаргића да докаже да је авлија ипак српска реч можемо најбоље да објаснимо Данинг-Кригеровим ефектом.

О псеудолингвистичким вратоломијама професор Радић пише:

” Строго узевши, највећи број „доказа” за своје замагљене тезе „новоромантичари”

заснивају на подацима из лингвистике. Колико је то опасан и клизав терен, не треба посебно ни наглашавати. Озбиљно бављење овом научном дисциплином подразумева огромно знање, познавање читавог низа како модерних, тако и старих и изумрлих језика, знање, дакле, које, уз часне изузетке, „новоромантичари” не поседују. Уосталом, уверили смо се како неки од њих преводе латинске изворе, а о грчким или неким другим да не говоримо. Уз то, они неретко ратују и са сопственим, матерњим језиком.”

Ово, међутим, није ништа ново јер ни њихов претходник и утемељивач лажиисторије, Пантелија Срећковић, није имао ништа веће знање у овој области од њих. Иларион Руварац о овоме каже:

”Ја сам у првом одељку Приказа мога навео неколико латинских речи и реченица и из тих неколико речи и реченица извео сам, да г. Панта не зна латинског језика, да не зна латински а цитира из латинских повесних извора и оперира латинским речима и реченицама.” (69)

Руварац каже да ако Срећковић успе да докаже да зна латински неће ”никад више ни приказивати нове књиге ни критиковати дела по историји српској, па ма г. Панта са својим пријаном Милојевићем Србе тражио и налазио и по самој ,,жаркој Африки”.

Пошто је на конкретним примерима показао да Пантелија Срећковић заиста не зна латински, Руварац на другом месту закључује: ” Па шта се из ових неколико само опаски извести даје? … То значи, да писац, који тако преводи и тако слаже, не зна латинског језика ни онолико, колико један гимназијалац у IV разреду треба да зна”.

Ово (непознавање језика) је један од кључних разлога због кога турбо-фолк историчари не користе примарне изворе.

Када је реч о превођењу постоје индиције да се турбо-фолк историчари користе машинским превођењем, то јест за превођење са латинског и других језика користе програме као што је Google Translate. Они који се професионално баве превођењем знају да су овакви преводи на српски језик у најбољем случају незадовољавајући, а неретко и потпуно бескорисни.

Осим Илариона Руварца, конкретне примере нетачних превода турбо-фолк историчара наводи и професор Радивој Радић. Тачније он наводи преводе Бориса Влајића-Земљаничког.

Један од њих је следећи: ”Активност за повратак себи славе (богатства) свирепим биткама на оглашено неслагање (буне), такође самостално смиривање и сређивање стања, када: моноштво првака води међусобно трговање, трећина провинција ратује, многе спољне (аутономне), исто тако, препуштене су (својој државничкој вољи); просперитет на Истоку, ситуација (тешка) у западној стварности; немир Илирика, Галија у опасности (од Германа – БВ), изгубљена Британија и већ отпуштена; супротно од нас одреди Сармата уосталом Свеборум народа; обустављена размена од племена Дакије; покрети војске под оружјем на домаку Партхорума, све у то предмети подсмеха Нерону.” (70)

Овај превод Земљаничког професор Радић коментарише овако: ” Какав рогобатан

језик! Какав галиматијас! Какав смушен исказ, без главе и репа! Каква скандалозна синтакса! …Шта је ово? Да ли неко коме је српски матерњи језик може да напише

Нушићевог ,,Сумњивог лица”: ,,Плава риба,кљукана династија, локомотива, округ, трт, трт, трт, зора, кундак, владика, фењер, свастикин бубањ, печат, пензија , поп.”

Ради упоређења професор Радић даје и тачан превод овог Тацитовог текста: ” Прихваћам се дјела богата несрећама, пуна страшних битака, раздора и буна, чак и у миру ужасна. Четири цара смакнута мачем, три грађанска рата, више вањских ратова, и понајчешће и једних и других истовремено. Успјеси на Истоку, неуспјеси на Западу, узнемирени Илирик, Галије непоуздане, Британија покорена и смјеста напуштена; подигла се на нас племена Сармата и Свеба, прославио се својим и нашим поразима Дачанин. Умало се на оружје не дигоше и Парти, заведени вјештом варком лажног Нерона.”

Још једна од карактристика турбо-фолк историчара је мултидисциплинарни приступ. Ево шта о томе кажу Монка Милосављевић и Александар Палавестра: „ Једна од омиљених стратегија у псеудонауци је измештање аргументације с поља једне дисциплине односно једног научног дискурса и епистемологије, на други терен за који се претпоставља да је читаоцима непознат и неразумљив, те да ће тако заправо аутор избећи проверу својих теза. … Ово су познате псеудонаучне стратегије где се често меша позивање на ауторитете (који нису рекли то што им псеудонаучници приписују), искривљавање познатих података, одсуство релевантности, или такозвани „аргумент судопере“ (kitchensincargument) где псеудонаучник, уместо да поштује правила аргументације у једној области, стално извлачи другу дисциплину из широког спектра различитих наука, избегавајући да пружи јасно и подацима поткрепљено научно објашњење (Fagan 2006, 36).” (71)

У најави трибине ”Срби у тајним архивама Ватикана” Горан Шарић набраја теме којима ће се бавити и закључује: ” Све ове тезе браним у четвртак, 13.12. у 19 сати на Машинском факултету у Београду, на темељу стотина књига, докумената и знанствених радова свјетских експерата, користећи тридесетак грана знаности (подвачење је моје, Д. М.).” (72) Дакле, ни мање ни више него тридесет грана науке! Професор Гарет Фејган ( Garrett G. Fagan) то коментарише овако: ” „Апсурдно је помишљати да би просечан читалац могао да буде толико добро информисан о најновијим достигнућима у тако широком спектру специјалистичких научних поља, да би могао да приступи провери појединачних тврдњи, похараних из тако много дисциплина. Као резултат, читалац ће бити убеђен, наизглед импресивним корпусом селективних ’доказа’, тобоже преузетих из ригорозних научних дисципли-на и постављених у драматичан наратив.“

У својој књизи, коју смо већ поменули (75), професор Фејдр пише и о парапсихолошкој (видовњачкој) археологији (стр. 283) , једној од форми псеудоархеологије о којој се код нас мање зна (ако се уопште о њој негде говори). Парапсихолошка археологија укључује тврдње да је захваљујући парапсихолошким моћима могуће лоцирати археолошка налазишта, да је на основу додира са археолошким артефактима могуће рећи нешто о њиховој историји и сл. Вероватно кључни разлог због кога се о овој форми псеудоархелогије не говори код нас јесто то што се још нико (колико нам је познато) од псеудоархеолога код нас није позвао на парапсихолошке (видовњачке) способности у вези са својим ”открићима”.

Професор Кенет Фејдр је спровео и један експеримент који описује у својој књизи (стр. 286-288) у вези са последњом тврдњом, којим је недвосмислено показао да су такве тврдње о парапсихолошким способностима неутемељене и неистините, и да су вероватно резултат неких субјективних мотива. Због обима га нећемо овде наводити али препоручујемо свима који су заинтересовани да га прочитају.

Оно због чега ипак помињемо парапсихолошку (видовњачку) археологију јесте то да бројне тврдње турбо-фолк историчара код нас, који спадају у подгрупу псеудоархеолога, нису засноване не само на њиховим сопственим, него неретко ни на било каквим, археолошким истраживањима и налазима што их сврстава у исту групу са видовњачком археологијом коју професор Фејдр назива археологијом без ископавања.

На пример, Милутин Јаћимовић није вршио никаква ископавања у Скадру за који тврди да је некадашња Троја (могуће је да никада није ни био у том граду), а слично је и са

различитим тврдњама и теоријама Миодрага Милановића, Илије Огорелице, Тодора Пештерског (нпр. ”Бродолом који мења лажну историју” и сл.) и др. Ако узмемо у обзир да њихове тврдње и теорије углавном нису резултат рада на терену и да нису поткрепљене било каквим опипљивим, материјалним доказима, морамо да закључимо да су до информација дошли захваљујући својим парапсихолошким (видовњачким) способностима или да је просто реч о њиховим фантазијама и измишљотинама. У крајњој линији, као што показује тест професора Фејдра, и видовњачка археологија се своди на исто, тј. на машту и обману тако да је одговор на претходно питање врло једноставан.

Ипак, не смемо у искључити могућност да турбо-фолк историчари заиста верују у оно што износе, иако је реч о фикцији, већ суд опет морамо препустити науци, као у случају нпр. Видовите Зорке (Зорке Пуцар). Наиме, на суђењу је вештачењем двојице стручњака, неуропсихијатра и психолога, утврђено да она заиста верује у своје способности што значи да њене преваре нису биле извршене са умишљајем.

Дакле, питање је само да ли турбо-фолк историчари раде то што раде са умишљајем или без њега.

Слично је и са тврдњама и теоријама осталих турбо- фолк историчара који износе бројне детаље који немају никакво чињенично утемељење па морамо да закључимо да је реч било о парапсихолошкој било о фантазмагоричној историографији.

Тако, нпр. Јован Деретић, пишући о бици на Косовом пољу, наводи различите детаље који немају утемељење у изворима. На самом почетку и сам потврђује како ”историчари нису ни до данас потпуно расветлили догађаје у овом славном и страшном боју,” па да стога у његовом тексту ”неће бити речи о појединостима из тога боја него само о неколико битних чињеница.”

Упркос томе каже следеће: ”Срби су и у овоме боју, и поред великих губитака, убедљиво победили Турке. Битка је била завршена око три сата после подне са потпуним расулом поражене турске војске, која се у нереду повлачила. Тада је војвода Влатко кренуо са Косова Поља са својом војском, остављајући кнеза Лазара здравог и веселог међу својима. Са Влатком су ишли бројни трговци из Италије и Фрушке, који су били очевидци догађаја на Косову. Ови трговци су свуда причали о великој српској победи у част које су чак у Паризу звонила звона. Кнез Лазар је заробљен и погубљен истог дана предвече, од Муратовог млађег сина Бајазита, неколико сати после боја. Погубљење кнеза Лазара имало је тешке последице по Србе тако да се ова велика победа претворила у пораз. Зато је у Српском народу Косовски бој остао оно што јесте: пораз у победи и победа у поразу!”

Одакле Деретићу информација да су Срби ”убедљиво победили, да је битка завршена ”око три сата после подне”, да су били присутни ”трговци из Италије и Фрушке” и да је кнез Лазар ”заробљен и погубљен истог дана предвече”? Објашњење лежи или у његовим парапсихолошким моћима или у фантазмагорији што се, као што смо већ рекли, на крају своди на исто.

Узмимо на пример његове тврдње да је битка завршена око три сата после подне, а да је кнез Лазар заробљен и погубљен истог дана предвече, јер подаци којима располажемо

говоре нешто друго.

Податак о времену мученичке кончине кнеза Лазара налазимо у косовском натпису који се приписује његовом сину, деспоту Стефану Лазаревићу, а у коме се о томе каже следеће:

”О чудеса Божијих судбина, ухваћен би храбри страдалац безаконим агаренским рукама и крај страдању добро сам прима

и мученик Христов постаје велики кнез Лазар.

Не посече га нико други, о љубими, до сама рука тога убице, сина Амуратова.

И све ово речено сврши се

лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак, а час је био шести или седми, не знам, Бог зна.”

Као што видимо, деспот Стефан наводи приближно време ”шести или седми” час и додаје: ”не знам, Бог зна”. Из ових последњих речи је јасно да је утврђивање тачнијег времена од овог наведеног изван његових људских моћи, а нема никакве сумње да се интересовао за све појединости битке и трудио да што више сазна, посебно када је реч околностима и времену погибије свога оца. Али, ту је Јован Деретић да нам открије детаље и имплицитно стави до знања да је деспот Стефан погрешио.

Како се овај натпис често помиње у текстовима турбо-фолк историчара у којима пишу о ”српском календару” (због датирања по византијској ери – ”лета 6897”) искључено је да Јован Деретић не зна за њега.

О овом натпису академик Ђорђе Сп. Радојичић пише: ” Часови су забележени по старом рачунању, које је и дандањи у употреби у Хиландару. Часови дана броје се од изласка сунца. У јуну је, по византиском рачунању, дан почињао у 4 1/2 часа“). То би значило да је Косовска битка завршена и кнез Лазар погубљен у 6 или 7 часова по византиском времену, односно у 10 1/2 или 11 1/2 часова по данашњем нашем времену.”

Да оно чиме се баве турбо-фолк историчари није наука можемо да закључимо и посредно. Тако нпр. у ” Вечерњим новостима” наилазимо на следећи наслов: ” Илири су били Срби, а не Албанци: Горан Шарић приредио спектакуларно предавање у Новом Саду.” (78) Тешко да придев ”спектакуларан” који се, као што знамо, најчешће користи уз извештаје о спортским и сличним догађајима који имају за циљ да забаве гледаоце, можемо да повежемо са науком.

Трибине турбо-фолк историчара, а посебно Горана Шарића, заправо и јесу својеврсне представе које имају за циљ да забаве публику па су тако и конципиране.

Један од најочигледнијих примера да је реч о догађају забавног а не научног и едукативног карактера је трибина ”Срби у тајним архивама Ватикана,” коју је Горан Шарић одржао на Машинском факултету у Београду.

Шарић ово потврђује већ на самом почетку описујући ово ” предавање”: ” Ово предавање је прича, прича о народу који држи у једној кеси све остале кесе, који има кутијицу од еурокрема… ово је љубавна прича о том народу, како сам се у њега заљубио! ”

На неком предавању из области туризма и гастрономије, који би имао за тему прехрамбене навике у Србији, могло би можда да се нађе места и за помињање еурокрема, али тешко да можемо да уочимо неку везу архива и историографије, са једне стране, и еурокрема, са друге. Везу можемо да успоставимо само уз помоћ кључа који смо дали: да је реч о представи, а не о предавању. Наставак поменутог ”предавања” ово потврђује.

Шарић путем пројектора приказује слику Ријеке где је, како каже, одрастао, помиње Србе у том граду, прве пријатеље међу њима, прве љубави, играње ”ногомета”, тренирање бокса и сл. и најављује 430 слајдова које ће приказати.

Затим следи фотографија детета, за које каже да је то он док је био мали; онда плаже, наводно испод његове куће; затим фотографија кошаркашког клуба на којој је и он; фотографија на којој га видимо како држи микрофон и пева; затим како плива у мору итд.

Шарић често током приче износи различите шале и инсинуацијена на рачун жена, при чему се посебно помињу српске жене, између осталог и као ”најбоље на свету”, да имају најлепше ноге итд.

Колико све ово, као и еурокрем и кесе, има везе са науком, није тешко закључити.

Затим следе фотографије наслова из различитих гласила које он назива доказима, а којима доказује присутној светини да са наших простора потиче прва мини сукња, најстарији календар, најстарији сир, најстарији хлеб, најстарији урбанистички план, најстарија пећ, најстарија кућа са централним грејањем, најстарија кућа са подним грејањем, најстарија металургија, најстарији прстен итд.

Довољно је да погледамо насловне стране нпр. ” Трећег ока” и ” Зоне сумрака” па да закључимо шта бисмо све на овај начин (фотографијама наслова) могли да докажемо: ”Деспот Стефан – чувар тајне Светог грала?”, ”Србија на корак до – летећег тањира?!”, ”Параћин у уклетом троуглу”, ”Ексклузивно са Чукарице: ћерка Мона Лизе”, ”Огромно водено чудовиште се појавило у Дрини код Малог Зворника”, ”Тито и Јованка добили бебу на небу!!!” итд. Уз помоћ насловних страна или текстова из различитих гласила, очигледно, можемо да докажемо шта год пожелимо.

Даље се на овом Шарићевом ” предавању” нашло места и за текстове и књиге о деконструкцији СФР Југославије, фотографије обореног Ф-117а, фотографије Жака Огара, Петера Хендкеа, лепих жена, првакиње света у заваривању; затим Шарић прича у чему лежи успех у завођењу српкиња, па онда следе фотографије Новака Ђоковића, српских одбојкашица, хрватског фудбалера Луке Модрића, хрватских навијача у Новом Саду, фреске Бели Анђео; затим следи прича о проценту птичјих врста које живе у Србији, онда се опет смењују различите фотографије (овог пута у питању је већи број фотографија природних лепота Србије, од планине Таре и реке Дрине па надаље); ту је и фотографија са сахране патријарха Павла, срушене цркве на Косову и Метохији, мапе Косова и Метохије на којој су светиње приказане у виду светлећих тачки итд.

Да ли се овај опис уклапа у опис неког научног предавања или паранаучне представе за светину жељну забаве, није тешко закључити.

Хитлер, у својој књизи ” Моја борба” пише о томе: ” Свака пропаганда мора да буде народска, а њен духовни ниво да буде подешен према способности примања и најограниченијег појединца међу онима према којима она намерава да се усмери. Што је скромнији њен научни баласт и што више она узима у обзир искључиво осећање масе, тиме је и пробојнији њен успех.Управо у томе лежи уметност пропаганде да она схватајући осећајни свет представа великих маса, налази у психолошки тачној форми пут до заинтересованости, и даље до срца широких маса.”

Псеудонаучници желе да уживају углед који имају научници али нису спремни да плате одговарајућу цену за то у виду дуготрајног школовања, мукотрпног рада, упорности и стрпљивости па се из тог разлога окрећу лажинауци. Аналогно томе и посетиоци њихових ”предавања” желе да задовоље своју потребу за учешћем у животу научне заједнице али немају одговарајуће знање које је неопходно да би се пратила стручна предавања нити су спремни на интелектуални напор који је такође неопходан за то, па се због тога окрећу сурогату у виду псеудонауке. И једни и други на тај начин задовољавају своје пориве и због тога су глуви за критику јер би њено прихватање значило рушење имагинарног (”научног)

света који су изградили за себе и у коме уживају.

Коначно, не само да ова трибина није имала ништа заједничко са науком него ни са самим насловом. Наиме, већ на почетку Горан Шарић каже да на католичком богословском

факултету долази ”до архива и свега оног што ћу вам вечерас презентирати”, али све до краја трибине ни једном речју се више не помињу ни архив Богословског факултета, а камоли Тајни архив Ватикана; нити је иједна изнета информација плод истраживања неког архива од стране

Горана Шарића

Како би својим пратиоцима приредио још једну „ спектакуларну“ представу, Горан Шарић је позвао тројицу професора са Философског факултета у Београду на јавну дебату. Да је реч о представи а не о дебати јасно је већ из назива који је Шарић дао овом позиву (”Изазов гвоздене рукавице”); садржаја текста и правила која је он одредио (између осталог захтева да дебата буде одржана у сали која има капацитет минимум хиљаду места уз предлог да салу

обезбеди продукција која буде снимала дебату); и закључка: ”Бирајте мјесто и вријеме. Чекам вас!” Између осталог, Шарић каже: ”Ако одбијате расправу ради новца, могу осигурати

спонзоре који ће вам платити хонораре.”

Основни разлог због кога се ниједан научник неће одазвати оваквом позиву лежи у чињеници да расправа између научника и псеудонаучника није могућа због чињенице да први припадају пољу истраживања, а други пољу веровања. Први оперишу искључиво објективним, научним чињеницама и информацијама добијеним применом научних метода док други оперишу информацијама од других псеудонаучника, информацијама које су кривотворене у складу са њиховим жељама, потребама и циљевима или су просто плод њихове фантазије (измишљене су).

И овде могу да нам помогну примери из других област псеудонауке. Узмимо поново пример који смо навели. Незамисливо је да неуропсихијатар или психолог, који су се појавили као вештаци на суђењу видовитој Зорки, претходно воде јавну дебату са њом.

Коначно, ово нас доводи и до чињенице да ово није питање само личног и научног угледа појединаца, већ да је ово и правно питање, јер су законом регулисани врсте и нивои стручних квалификација и начини њиховог стицања. Стечена квалификација се потврђује јавном исправом, дипломом или сертификатом, која производи правно дејство.

ТЕОРИЈА ЗАВЕРЕ О ЗАБРАЊЕНОЈ СРПСКОЈ ИСТОРИЈИ

У сладу са тврдњом о избрисаној, забрањеној и фалсификованој историји Срба псеудоисторичари све оне који се баве историјом на научан научин и оне који признају и прихватају такву, ” званичну”, историју етикетирају као припаднике ” ватиканско – бечкоберлинске историографске школе,”(1) “ нордијске историјске школе,” (2) ” ватиканско-

масонско-бечко - берлинске школе,” (3) ”титовске школе,” (4) ” бечко - берлинска секте” (5) итд. Најчешће је, ипак, у употреби етикета ”бечко - берлинска школа”.

Ово етикетирање има своју сврху. ‘‘Етикетирање стереотипима оцрњивања je облик вербалног тероризма којим се другоме уствари одузима право да говори… Кад се одабраном објекту прилијепи вриједносно негативна и семантички јака етикета, онда она когнитивно

дјелује тако да се у доживљају тог објекта игнорише стварност. Тада језик дјелује као средство насиља, етикета као вербална омча…,” (6) каже професор Богољуб Шијаковић.

Етикетирајући домаће историчаре као припаднике ” бечко- берлинске школе”

псеудоисторичари желе да их, на тај начин, представе као квислинге и инструмент у рукама оних који нам, наводно, бришу, забрањују и фалсификују историју.

Управо на темељу тврдњи о уроти ( завери) на брисању, забрани и фалсификовању српске историје, теорије псеудоисторичара истовремено, осим у област псеудонауке, спадају и у област конспиролошких теорија.

Кембриџ речник ( Cambridge dictionary) дефинише конспиролошке теорије, односно

теорије завере, као ‘‘ веровање да су догађај или околности резултат тајног плана моћних људи.“( 7)

Међу најпознатије и најраспрострањеније конспиролошке теорије присутне и код нас, спадају ” Масонска завера” (тврди се да масони владају светом), ” Завера Илумината” (Илуминати владају светом), ” Јеврејска завера” (Јевреји владају светом), „ Завера рептила“ (рептили владају светом), ” Уфолошка завера” то јест завера чија су централна тема ванземаљаци и летећи тањири, ” Chemtrails завера” то јест завера која се бави наводним запрашивањем људи из ваздуха, ” Завера HAARP-а” чијим дејством се објашњавају природне непогоде и друге појаве, а који се, наводно, налази у Барајеву или у мосту на Ади, у Београду. У последње време све више узима маха ” Завера равне земље” чији заговорници тврде да нас научници обмањују у погледу облика планете на којој живимо тј. да крију од нас да је Земља равна плоча, и многе друге.

Ниједна од ових конспиролошких теорија није присутна искључиво у Србији, напротив, реч о глобално присутним теоријама завере. То важи и за теорију завере о ”забрањеној историји” која је, такође, присутна широм света. Основни образац ове завере је свуда исти – моћни чиниоци из неког разлога скривају ”праву” историју коју конспиролози ”откривају” јавности. Разликује се само објекат чија се историја ” скрива” и ” забрањује”.

нашем случају, природно, крије се ” права” историја српског народа.

Закључак до кога су дошли научници путем посматрања и бројних истраживања јесте да теорије завере нису ограничене на било коју одређену културу или временски период и да је вера у једну теорију завере одличан предиктор веровања у различите, неповезане завере.

Чак су и веровања у међусобно неспојиве завере у позитивној вези. (8)

Ово се потврђује и у случају ” наших” псеудоисторичара код којих често, уз конспиролошку теорију о ”забрањеној историји”, наилазимо и на веровање у друге теорије завере.

Тако, на пример, Мирјана Стојисављевић повезује заверу масона са конспиролошком теоријом о избрисаној, забрањеној и фалсификованој српској историји. ( 9) У тексту под насловом ” Ћирилица и православно словенство”, преко двадесет пута наводи појмове карактеристичне за теорије завере као што су јудеомасони, јудеобољшевици, јудеоатлантисти, јудеокомунисти, илуминати, кабалисти и слично. ( 10)

Горану Шарићу је очигледно блиска таорија завере о ванземаљцима јер често говори о њима. Једном приликом им је чак упутио краћи текст под насловом ” Порука свемирској браћи”, (11) док на другом месту износи претпоставку да су човека можда створили ванземаљци .(12)

Милан Видојевић говори о ванземаљском пореклу Срба (13), завери масона и Јевреја, (14) завери HAARP ( наводно је смештен у мосту на Ади) (15) и другим заверама.

Александар Шаргић и Игор Милосављевић своју емисију под насловом ” Скривена историја Срба – тајна друштва” описују следећим речима: ” Историју Срба, као и других народа, често одређују планови тајних друштава. О судару главних тајних друштава на нашем простору али и о Србима који су формирали тајна друштва да би остварили националне идеје говоримо у овој емисији.” (16) У њиховим емисијама можемо наићи и на теорију завере о запрашивању са неба (тзв. ”кемтрејлс”) али и друге (17).

Заверама тајних друштава баве се и Драган Јовановић ( 18) и Мирољуб Петровић. (19)

Петко Николић Видуша тврди да су хришћанску Цркву основали ”јудејски масони”, (20)

Тодор Пештерски говори о пореклу људи са других планета, (21) и тако даље.

Ево шта професор Радивој Радић, у вези са тим, пише о Милићу Станковићу, познатијем као Милић од Мачве:

„Упадљиво је да је Милић Станковић раних деведесетих година прошлог века бахато претио целом свету. Ево једног примера таквог његовог иступања: „Ускоро ће Срби бити господари света. Већ сада располажу тајним оружјем из такозваног Теслиног пакета, предатог 1943. године амбасадору Фотићу. Ако само једна бомба падне на Београд, Ватикан, Беч, Бон и Загреб биће потресени изнутра силином формуле V на трећи = нула. Када се то деси Атлантиђани ће се појавити и прогласити Србе империјалним народом, који ће од тог часа у име њих завести ред на Земљи и загосподарити светом… Зато нас из љубоморе сви и мрзе, осећају да смо старешине свију народа од Хималаја до Пиринеја. Па само завијају око нас као прегладнели вуци. Гладни су примата. Шта им можемо кад су се претворили у узно црево. Материјалисти једни.”

То фамозно Теслино смртоносно оружје веома је често помињао, а није био ни тако мали број наших сународника који је поверовао у такве приче. Штавише, Милић Станковић је и на такозваним вампирским вечерима призивао српског вампира да помогне Србима у борби

против светских моћника. (…)

Управо је овај сликар Милић од Мачве, током несрећне десете деценије 20. века, безброј пута иступао као нека врста гласноговорника такозване Српске аутохтонистичке школе. Експониран на многим медијима, грмео је како су Срби најстарији народ на свету, бесомучно нападао германску берлинско-бечку школу и најгоре говорио о Српској академији наука и уметности. Ишао је чак дотле да је предлагао да се српским академицима – међу којима има научника светског угледа – одузму докторати и дају нови које би требало да напишу тобож непристрасно.“ (22)

Према професору Мајклу Баркну ( Michael Barkun), са Универзитета у Сиракузи, ”веровање у теорију завере је веровање да организација коју сачињавају појединци или групе делује или је деловала тајно да би постигла неки злонамеран циљ.” (23) Даље, професор Баркн даје поделу теорија завере по обиму и тајности. ”Теорије завере се могу разликовати пре свега по њиховом обиму. Њихов опсег се креће од оних усмерених на објашњење неких појединачних, ограничених појава, до оних тако широких да представљају погледе на свет оних који их се држе.” (24) У зависности од обима он разликује завере о догађајима, системске завере и суперзавере: ” Завере о догађајима. Овде се сматра да је завера одговорна за ограничени, дискретни догађај или скуп догађаја.

Системске завере. На овом нивоу, верује се да завера има широке циљеве, обично замишљене као обезбеђивање контроле над неком државом, регионом или чак целим светом. Док се циљеви шире, завереничка машинерија углавном је једноставна: једна зла организација спроводи план за инфилтрацију и поткопавање постојећих институција. Ово је уобичајени сценарио у теоријама завере које се фокусирају на наводне махинације Јевреја, масона и католичке цркве, као и теорије усредсређене на комунизам или међународне капиталисте. Суперзавере. Овај термин се односи на конспиративне конструкте за које се верује да су више завера које су хијерархијски повезане заједно. Догађаји и системске завере спајају се

на сложен начин, тако да се завере гнезде једна у другој. На врху конспиративне хијерархије

је удаљена, али свемоћна зла сила која манипулише мањим завереничким актерима.‘‘ (25)

Теорију завере псеудоисторичара о брисању и фалсификовању српске историје бисмо

могли да сврстамо у групу системских завера. Носилац завере у овом случају је апстрактна осовина ”Ватикан- Беч-Берлин” и имагинарна ” ватиканско- бечко- берлинска школа” као

њихов инструмент.

Даље, професор Мајкл Баркн пише: ” Завера и тајност делују нераскидиво повезани.

Ипак, веровања у завере укључују два различита облика тајности. Један се односи на саму

групу; други се односи на активности групе. Група може бити тајна или позната, а њене активности могу бити отворене или скривене.” Он идентификује четири врсте група заснованих на комбинацијама тајности и отворености:

‘‘ Тип I, тајна група која делује тајно, представља основни образац теорија завере. Заправо, често се верује да такве групе држе практично неограничену моћ, иако људи који их наводно откривају тврде да су ове групе потпуно невидљиве за непросвећеног посматрача. На пример, чувени антисемитски фалсификат Протоколи скупова сионских мудраца наводно открива постојање јеврејске завере да влада светом.

Тип II лежи изван теорије завере, јер се тиче групе која, док прикрива своје постојање од јавности, ипак делује отворено.

Тип III нас враћа у свет завереника, јер комбинује познате групе са тајним активностима. Основна карактеристика теорија завере је позната група или институција која

се бави неким активностима тако мрачним да их мора прикрити од јавности. Импликација је да таква организација постоји на два нивоа, једном релативно отвореном и доброћудном, али који служи да прикрива истинску, скривену функцију.

Коначно, резидуални тип IV укључује сва она позната и отворена удружења која се множе у демократијама, укључујући политичке странке и интересне групе, чији су идентитети и активности заведени и чине део јавне евиденције.” (26)

На основу ове поделе фиктивну осовину ” Ватикан- Беч- Берлин” и ” ватиканскобечко- берлинску школу” бисмо најпре могли да сврстамо у трећу групу ( Тип III).

На основу приче псеудоисторичара можемо да изведемо закључак да групу ” ВатиканБеч- Берлин” сачињавају званичници и чиновници Ватикана и држава чији су Беч и Берлин главни градови а да у ” ватиканско- бечко- берлинску школу” спадају све научне и образовне институције и појединци у Србији који се баве историјским и другим релевантним наукама. Први, ” релативно отворени и доброћудни” ниво постојања првих је управљање њиховим државама а других научно-образовни рад. Али ово само служи да прикрива њихову ”истинску, скривену функцију”, а то је забрањивање, фалсификовање и скривање српске историје.

Мајкл Баркн о конспиролозима даље пише: ”…они често раде на детаљном изношењу доказа како би поткрепили своје тврдње. Заправо… конспиративна литература често опонаша апарат цитирања извора и представљања доказа који се могу наћи у конвенционалној

науци…” (27)

Тако, на пример, Јован Деретић у једној емисији, узимајући једну од својих књига које су се налазиле пред њим на столу и обраћајући се водитељу, каже: ‘‘Овако, пријатељу. У овој књизи, да рецимо узмемо једну од три, има 1620 позива на литературу.” (28)

Искуство професора Александра Палавестре и Радивоја Радића ово потврђује.

Тако, професор Палавестра каже следеће: ” Ја сам читао многе књиге које су на граници науке, које претендују да су научне, које имају научни апарат, и није ме мрзело да некад проверавам… и врло често сам наилазио на то да су чињенице на које се те књиге… позивају, измишљене (подвлачење је моје, Д. М.). Да ти часописи или не постоје или ако постоје ја и нађем књигу али сад треба проверити да ли на тој и тој страни те књиге заиста

пише то на шта се тај аутор позива. Замислите колики је то труд за обичног читаоца… и на то многи псеудонаучници рачунају.” (28)

Професор Радивој Радић, у књизи ” Срби пре Адама и после њега” пише: ” На једном

месту др Деретић изричито каже: ,,Ана Комнен је редовно називала краља Бодина – ‘цар Далмата’.” (И не наводи изворни текст, али свеједно.) Др Деретићу, то једноставно није тачно!

То сте или измислили или погрешно превели или преписали од неког ко је потпуна незналица! … Ипак, да бих разрешио загонетку, отворио сам Алексијаду, историјски спис

изашао из пера Ане Комнине, и проверио. Учена византијска принцеза за Бодина каже егзарх Далмата, никако василевс Далмата!” (29)

Професор Радић из неког разлога уз Деретићево презиме наводи титулу доктора наука иако је питање Деретићеве стручне спреме отворено, о чему смо подробније писали на другом месту.

Међутим, ”без обзира колико доказа нагомилале њихове присталице, веровање у теорију завере на крају постаје питање вере (подвлачење је моје, Д. М.), а не доказа… Разликовање на основу здравог разума између чињеница и фикције се топи у свету конспиролога. И више од тога, ово двоје замењују места, тако да на упечатљив начин завереници често тврде да је оно што свет уопште сматра чињеницом у ствари фикција, а друго да је оно што изгледа као да је фикција уствари је чињеница,“ пише професор Баркн. (30)

Наведимо и у вези са овим, један конкретан пример из поменуте књиге професора Радића: ‘‘врхунац дарежљивости др Деретића, чини ми се, представља извесни цар Ђуро! Анкетирао сам велики број колега који се баве средњим веком, али, замислите, ниједан од њих није чуо за цара Ђуру! … Елем, тај цар Ђуро – за којег ниједан од стручњака за Средњи

век никада није чуо – наводно је око 1120. године потврдио Уроша као жупана Љубомира. Очајнички питам др Деретића: ,,Ко је тај фамозни цар Ђуро (око 1120. године) и који га извор помиње?” ” (31)

Псеудоисторичари често чињеницу да је реч о питању вере нехотично и сами отривају. Тако нпр. Милутин Јаћимовић говорећи у једној емисији о свом ”открићу” Троје немали број пута користи ураво реч ”верујем”. На пример, када говори о томе да се темељи Троје поклапају са темељима скадарске тврђаве он каже: ”Ја верујем (подвлачење је моје, Д. М.) да је то тај исти темељ…” (32)

На трибини ”Срби у тајним архивама Ватикана”, која је одржана 13. децембра 2018. године на Машинском факултету у Београду, Горан Шарић у уводном делу каже: ”Ово предавање посвећујем покојном пуковнику Богосаву Стојменовићу Богију, мом духовном оцу.” Дакле, док ми у научној средини користимо термин ”ментор” за особу која нам помаже и подржава нас на путу стицања знања из одређене стручне области, међу псеудонаучницима и конспиролозима се, нимало случајно, користи религиозни термин ”духовни отац”.

Као православним верницима позната нам је важност духовног оца на нашем путу спасења, а нема сумње да је улога духовних вођа на беспућима квазирелигија, јереси и секти такође веома важна. Искористимо зато ову прилику да се упознамо са Богосавом Стојменовићем јер ћемо на тај начин, посредно, боље упознати и самог Горана Шарића, његово духовно дете, и пут којим иде.

У емисији ” Голи живот ” (33) водитељ поставља следеће питање Стојменовићу: ” Ти си открио највећу државну тајну да је један ванземаљац био присутан у америчкој бази Рајт Петерсон где је Милошевић са Туђманом и Изетбеговићем потписао Дејтонски споразум?” Стојменовић одговара: ”Јесте, био је заточен. Па, питајте зашто су их ставили у ту базу, Американци. Ено, Обама има пратиоца који је мутант…”. ”Откуд ти знаш да се појавио ванземаљац?”, пита га даље водитељ. ”Имамо извиђаче који су то регистровали. На даљински ми радимо.’‘, одговара Стојменовић. ”А откуд ванземаљац тамо?”, наставља водитељ са питањима. ”Имају 34 базе у Америци где ванземаљци раде. Руси имају исто сарадњу са

ванземаљцима, четири код њих има база.”, одговара Шарићев духовни отац а затим прича како је ванземаљац плакао и тражио да га ослободе.

Нешто касније уследило је питање о српском грбу: ”Шта значи српски грб са оцилима?

Да ли то стварно значи само слога Србина спашава?’‘ Стојменовић, за кога Шарић на другом месту (34) каже да је ”један брилијантан ум”, ”генијалац који је ишао далеко испред свог времена” и од кога је ”пуно научио”, објашњава: ”Е, пази… имајући у виду тај знак, пошто се сад појавио такав знак у… како рече… Такла Макан пустињи у Кини, на одори у мумији, тај крс’ са оцилима… људи да разумеју да је то општи знак, космички, и да по овоме што прича оцило је направљен заокружен систем, а у суштини то је спирала, то су мале спирале четири, једна од друге не постоји… каже мој пријатељ Драган Симовић, све завојнице и ДНК има завојницу… и срце ради овако… к’о завојница. Све је принцип завојнице, и мисао и све је у виду завоја. Ми треба да знамо како функционишемо да би били бољи, то је закључак. Све док то не сазнамо немож’ се поправимо.”

Тако говори ”један брилијантан ум” и ”генијалац који је ишао далеко испред свог времена”.

Стојменовић у емисији још говори о томе како је уочио да је ”увеличани 17-ти пар хромозома ДНК… П53… Геџа са шајкачом, исти”, да се Господ Србима ”представио у одори коју Срби носе”, да се на Сиријусу говори српски итд. Коначно, Стојменовић се уз Спасоја Влајића и Светозара Радишића наводи као члан имагинарне ”Групе 69” која је, како сами конспиролози кажу, парапсихолошким деловањем 1994. године оборила амерички авион F-18 изнад Јадранског мора. (35)

Као што смо рекли, говорећи о Богосаву Стојменовићу рекли смо доста и о његовом духовном сину, Горану Шарићу, који је на себе узео задатак да критикује српске професоре и научнике, врши ревизију историје и нуди Србима нову парадигму.

Да конспиролошке теорије припадају пољу веровања а не истраживања, показује се и на бројне друге, посредне и непосредне, начине.

”Проблем који остаје онима који верују (у заверу) је да објасне зашто сами нису подлегли преварама, зашто су открили истину невидљиву за друге. То раде кроз неколико стратегија. Они могу тврдити да имају приступ аутентичним доказима који су некако испали из контроле завереника и тако пружају поглед изнутра”, пише професор Баркн. (36)

Као пример можемо поново да наведемо горе поменуту Шарићеву трибину на Машинском факултету у Београду под називом ”Срби у тајним архивама Ватикана.” Циљ оваквог назива трибине био је да јавност и потенцијалне посетиоце доведу у заблуду како Горан Шарић има приступ‚‘‘тајним архивама Ватикана‘‘ и да ће на трибини изнети информације које потичу одатле. (37) Наравно, садржај његовог излагања на овој трибини је показао да је и то само једна у низу његових обмана – о посети Ватиканском архиву није било ни речи.

Поменимо, узгред, да је ватиканском архиву 22. октобра 2019. године враћен стари назив ” Ватикански апостолски архив” (Archivio Apostolico Vaticano). (38)

Јован Деретић се, са друге стране, у више наврата позива на везе са обавештајним службама и тврди да има приступ документима обавештајних служби. У једном чланку, у вези са питањем новинара о ратовима у којима смо учествовали при распаду Југославије и претрпљеним поразима, тврди да је имао увид у документа америчке обавештајне службе CIA (39) на основу чега је извео закључке о предстојећим догађајима и њиховом исходу. На другом месту, у једној емисији, (40) тврди да је информације добијао од ДБ-а (Службе државне безбедности, примедба Д. М.). Иако је у оба случаја његово позивање на везе са обавештајним службама везано за конкретна питања, стварни циљ му је, вероватно, да јавност доведе у заблуду како на тај начин има приступ и другим (тајним) информацијама, којима је иначе ширем кругу људи приступ ограничен и да одатле потичу информације које износи.

У исту сврху Горан Шарић у емисији ”Јутро са Сањом” на Студију Б, каже: ‘‘Ја сам имао… увид у разне архиве, од Ватиканских, Бечких до Дубровачких…” (41)

Милан Видојевић се такође позива на доказе који нису доступни свима: ”Ја ћу вам о Србима причати на основу извора који су ми доступни, а то су извори темпларског реда и сионскогприората…” (42)

”Литература завереника је препуна случајева у којима су очигледно фиктивни производи, попут филмова и романа, истицани као тачни, чињенични прикази стварности,” пише даље професор Мајкл Баркн. (43) Конкретне примере позивања псеудоисторичара на анегдоте, песме, романе, филмове итд. у сврху доказивања својих тврдњи и теорија навели смо већ у посебном тексту.

Професор Московског државног универзитета М. В. Ломоносова, Александар Дугин у књизи ” Конспирологија (наука о заверама, тајним друштвима и окултном рату)” каже: ”… чињеница је да је одушевљавање конспирологијом често повезано с реалним психичким поремећајем. Такође, многи душевни болесници природно и спонтано, без икакве претходне припреме, у општим цртама репродукују све етапе ”конспиролошке логике” (треба се само сетити различитих врста манијакално-депресивних психоза!).’‘ (44)

Везу са менталним поремећајима потврђују и научна истраживања. Јан Виљем ван Проје (Jan-Willem van Prooijen) и Марк Вугт (Markvan Vugt) у свом раду ”Conspiracy Theories: Evolved Functionsand Psychological Mechanisms” наводе да је ”прекомерно конспиролошко теоретизирање уобичајено… код параноидних шизофреника.” (45)

Осим тога, наводе истраживања која су открила повезаност између веровања у завере и бројних релевантних променљивих, укључујући интерперсоналну параноју, нарцизам, опште неповерење, црте анксиозности, непријатности и макијавелизма (тј. у којој мери су људи спремни да искоришћавају друге за личну корист). Такође, да су теорије завере често повезане са љутитим, непријатељским реакцијама.

Два истраживања која су спровели Карен Даглас (Karen Douglas) и Роби Сатон (Robbie M. Sutton) показала су ”да је лична спремност да се учествује у завери предиктовала подршку теоријама завере. Макијавелијализам је такође предиктовао подршку теоријама завере. Коначно, однос између Макијавелизма и веровања у завере био је у потпуности условљен спремношћу учесника да и сами учествују у завере. Садашњи резултати су важни јер пружају прве доказе који сугеришу да људи подржавају теорије завере јер пројектују сопствене моралне тенденције на наводне заверенике.

Заједно, ове студије сугеришу да људи који имају лабавији лични морал могу у већој мери да подржавају теорије завере јер су они у просеку спремнији да и сами учествују у заверама.“ (46)

Професори Данијел Фримен (Daniel Freeman) и Ричард Бентал (Richard P. Bentall), који су се такође бавили овим питањем, кажу:

”Неоснована веровања у завере и параноидне идеје су облици претераног неповерења који могу бити разарајући и на индивидуалном и на нивоу друштва.” (47)

Сандр ван дер Линде, професор социјалне психологије на Универизету Кембриџ, је такође вршио истраживања на тему конспиролошких теорија. Ово су неки од његових закључака: ‘‘У новој студији нашао сам да пуко излагање популарној теорији завере може да вас учини мање просоцијалним – и мање вероватним да прихватате устаљене научне принципе.

Друго недавно истраживање показало је да је веровање у теорије завере повезано са мотивисаним одбацивањем науке, тј. негирањем других утврђених научних чињеница попут везе између ХИВ-а и АИДС-а или између пушења и рака плућа.

Листа се овде не завршава. Ширење утицајне конспиролошке пропаганде може имати озбиљне друштвене последице. На пример, веровање у неке теорије завере повезано је са

агресијом, десничарским екстремизмом, расистичким ставовима према мањинским групама (нпр. антисемитизам), па чак и политичким насиљем.” (48)

Осим тога, ван дер Линде каже: ”За разлику од научних теорија, теорије завере се не

ревидирају нити ажурирају у светлу нових доказа. Ако постоје докази да се нешто догодило

не због неког злог плана, већ просто као последица случајности, мало је вероватно да

теорија завере бити ревидирана. Уместо тога, докази се одбацују, обично на основу тога што то мора бити део завере. Укратко, теорије завере имају тенденцију да формирају затворену

мрежу лажних веровања која се међусобно подржавају.”

O особинама као што су непријатност, љутите и непријатељске реакције и агресивност које, према наведеним истраживањима, карактеришу заступнике конспиролошких теорија, сведоче нам како сами текстови псеудоисторичара тако и полемика са њима и њиховим следбеницима.

Када говоримо о агресивности псеудоисторичара и њихових следбеника мислимо пре свега на вербалну агресивност јер се комуникација са њима највећим делом одвија у виртуелном простору (на друштвеним мрежама).

Вербална агресивност се изражава на различите начине. У писању, на интерпункционом нивоу, изражава се писањем целих речи, реченица, а често и целог текста великим словима и честом употребом више узастопних знакова узвика (ово се веома често среће код њихових следбеника у коментарима на друштвеним мрежама али и у текстовима самих псеудоисторичара), затим омаловажавањем неистомишљеника, псовкама, увредама, претњама итд.

Тако нпр. Јован И. Деретић у једном тексту о чувеном српском историчару Владимиру Ћоровићу, пише: ”Тај човек је пропагатор непријатељске пропаганде против Срба, хулитељ против свог рода и национални издајник. Да би наша срамота била још већа успостављена је и награда за историчаре која носи његово име, а у Београду и једна улица носи његово име. Ко су данас његови следбеници Ћоро Лажови, није потребно да их набрајам, они се сами јављају.” (49)

За оне који можда нису довољно информисани, наведимо само то да је Ћоровић био редован члан Српске краљевске академије и аутор више књига, међу којима су ”Црна књига: Патње Срба Босне и Херцеговине за време Светског Рата 1914-1918” и ”Историја Срба”, која је доживела неколико издања. Након атентата на Франца Фердинанда у Сарајеву Владимир Ћоровић је ухапшен и осуђен на осам година затвора због сарадње са ”Младом Босном” а комунисти су га након доласка на власт постхумно прогласили за ”државног непријатеља и издајника”.

О Ћоровићевој књизи ” Историја Срба”, Деретић на истом месту каже: ” Јадни народ не зна шта купује својој деци, не зна да је куповина те књиге својој деци исто као куповина марихуане умотане у обланде ратлука.” Овај Деретићев текст носи наслов ” Ћорави ћоровић и седам ћоровија”.

На поменутој трибини под називом ”Срби у тајним архивама Ватикана” одржаној на Машинском факултету у Београду, Горан Шарић је ауторе књиге ” Боља прошлост, измишљање традиције и нови идентитети”, (Александар Палавестра, Мирослав Јовановић, Марко Шуица, Данијел Џино, Зорица Кузмановић, Владимир Д. Махајловић и Радивој Радић) назвао магарцима.

У предговору трећег издања књиге ”Срби пре Адама и после њега”, која представља једну од најзначајнијих и најупечатљивијих критика псеудоисторичара, професор Радивој

Радић пише: ”Није изостала ни жучна реакција оних о чијем caм незнању писао. Увреде, на које се не треба обазирати, и одсуство озбиљних аргумената били cу главна обележја ”одговора” псеудоисгоричара. … У редовима које исписују вредне руке ,,новоромантичара” има и ратничких позива на линч оних који се не слажу са њиховим замагљеним теоријама, са њиховим смушеним етногенезама, њиховим „посрбљавањем” Европе, Азије и Америке.” (50)

Драган Јовановић, у емисији ” Хришћанство је наметнуто Србима, ми имамо нашу стару веру! ” без икаквог устручавања прича о томе како је оцу Серафиму, игуману манастира светог великомученика Димитрија (Дивљански манастир), недалеко од Беле Паланке, претио

да ће га полити бензином ”у иконостасу” и запалити. (51)

Уколико се на друштвеним мрежама упустите у полемику са заступницима

конспиролошких теорија о избрисаној, забрањеној и фалсификованој историји Срба, најпре ћете бити етикетирани као припадник ”бечко-берлинске школе”, затим као усташа, Шиптар или комуниста, након тога ће уследити псовке и увреде а на крају и претње физичким насиљем, па и убиством.

На пример, на фејсбук страници ”Милош С. Милојевић” која припада Удружењу ”Милош Милојевић” из Црне Баре, у коментарима испод објаве која говори о песнику и академику Матији Бећковићу, њему се упућују бројне увреде. Између осталог, за Бећковића се каже да је ”зло зла. Зрикави стихоклепац удбашки миљеник и ухљебљеник.” Затим да је ”један од највећих националних издајника”, ”гов.о” (цензура је моја, Д. М.) и слично. Коначно, један од учесника дискусије закључује свој коментар речима (великим словима): ”СМРТ МАТИЈИ БЕЋКОВИЋУ Живјела Србија”.

Карактеристични примери коментара следбеника теорије завере о забрањеној српској историји Дакле, предмет агресије следбеника теорије завере о забрањеној српској историји нису само људи који се баве историјом и повезаним наукама, како би можда могло да се закључи, већ свако ко се на било који начин не уклапа у посувраћене критеријуме подобности псеудоисторичара и њихових следбеника.

Историчар Дејан Ристић, бивши управник Народне библиотеке и аутор књига ”Митови српске историје” и ” Заблуде српске историје”, пише: ” Већ неколико месеци ми историчари упозоравамо на изузетну штетност деловања Удружења ”Милош Милојевић” које јавност контаминира најскараднијим тумачењима националне прошлости. Исто толико времена, због тога што се јавно оглашавамо по овом питању, добијамо на десетине отворених претњи

смакнућем, батинањем, одсецањем руку, вађењем очију, а све то прате најгнусније увреде и псовке…”.

Љубазношћу господина Ристића добио сам на увид неке од таквих порука и коментара.

Тако се у једном од њих каже (увреде и псовке ћу изоставити): ” Питам се где ћеш … да се

сакријеш кад дође тај моменат. А ти би већ сад могао да размишљаш о неком обезбеђењу”.

следећем коментару се (опет након псовке) каже: ” Нећеш да имаш сан на очи! ”. Наредни коментар садржи само јену реч: ” Умри”. И тако даље.

Аутора овог текста су, такође, псовали и вређали, али му и претили како различитим облицима физичког насиља (шамари, дерање коже) тако и убиством.

Бројни су и коментари у којима се претње изричу и у множини и односе се на све домаће историчаре: ” Кад тад ћемо вас очистити из Србије”, ” Згазићемо вас!!! И све до једног! ”, ” Живим за дан кад ћемо се обрачунати…”, ”Сва уср.нагов.а (цензура је моја, Д. М.) која ће ускоро да дркћу и моле биће почишћена и завршиће тамо где им је место”, и тако даље.

Најочигледнији и најстрашнији пример тога какве последице може имати веровање у конспиролошке теорије је холокауст. Као што је знамо, Адолф Хитлер је спадао у оне који верују у заверу Јевреја. У књизи ” Моја борба” (” Mein Kampf”) он, говорећи о свом боравку у Бечу, каже: ” Где год да сам ишао, увек сам пред својим очима имао Јевреје, и што сам их

више гледао, тим више су се и изоштреније они издвајали оку од осталих људи.”

Како се чини, и псеудоисторичари у Србији и њихови следбеници увек пред очима имају припаднике ”бечко-берлинске школе”.

Нешто даље, о Јеврејима Адолф Хитлер пише овако: ”И уопште је морална и друга чистота овога рода била једна тачка за себе. Да се овде није радило ни о каквим љубитељима

воде, могло се код њих утврдити већ на спољњем изгледу, чак на жалост веома често и при затвореним очима… воњали су. Мени је понекад од смрада који су шириле ове кафтанлије бивало касније и мука. Уз то је још долазила и њихова нечиста одећа и нимало јуначна појава. Већ све ово није могло нимало привлачно да делује, а тек је постајало одурно када би се поред телесне нечистоће, изненада открила сва морална прљавштина ”изабраног” народа. Ништа ме за тако кратко време није могло довести у замишљеност и размишљање до све више растући увид у начин деловања Јевреја на извесним подручјима. Да ли је уопште могло бити некаквог гадалука, било какве бестидности у ма којој форми, пре свега у области културног живота, а да у томе бар један Јеврејин није узео учешћа? ! ” (52)

И следбеници теорија завере о забрањеној српској историји се неретко у коментарима

на сличан начин баве физичким изгледом научника које су идентификовали као непријатеље, њиховим држањем, гласом, облачењем итд.

Да је вероватно само питање времена када ће се нека од ових претњи и обистинити показују примери више напада, како вербалних тако и физичких, на раднике ЈКП ”Чистоћа” у Београду током трајања пандемије корона вируса од стране људи под утицајем теорија завере.

”Колико год звучало невероватно, ти неповерљиви појединци веровали су да надлежне комуналне екипе, уместо сузбијања комараца, распршују вирус корона и изазивају терористички напад! Викали су на раднике “ Чистоће”, отварали врата службеног возила и тражили да виде папир у којем пише састав хемијског средства за сузбијање инсеката”, пишу ”Вечерње новости”. (53)

Оно што је веома занимљиво јесте то да је и Хитлеру, како сам каже, историја била омиљени предмет у школи. (54)

Истраживања која су вршена у Холандији и САД показују повезаност између политичког екстремизма и веровања у теорије завере, као и везу између веровања у једноставна политичка решења и веровања у конспиролошке теорије. (55)

Истраживање које је спровео ван Проје показало је да високи нивои образовања

предиктују смањену вероватноћу веровања и обратно, људи са нижим степеном образовања су склонији веровању у теорије завере. (56) Посредну потврду за ово налазимо у коментарима следбеника теорије завере о забрањеној српској историји. Наиме, непознавање основних

правила правописа и синтаксе у њиховим коментарима је итекако присутно и веома упадљиво.

Истраживања такође показују да је снажније веровање у теорије завере значајно

повезано са нижим степеном аналитичког мишљења и да аналитичко мишљење смањује веру у теорије завере. (57)

Иако су конспиролошке теорије глобално присутне, ипак постоје одређене разлике у њиховој заступљености.

‘‘Истраживања показују да постоје регионалне разлике и да су теорије завере више заступљене у регионима о чијој су судбини, кроз историју, често одлучивали други – пре свега велике силе. … Тамо где је идеја о томе да вам неко ради о глави саставни део историјског искуства и фолклора, лакше је убедити људе да су жртва завере…’‘ каже Јован Бајфорд професор психологије на Отвореном универзитету у Великој Британији. (58)

И за крај да наведемо резултате неких истраживања да бисмо стекли представу о проценту људи који верују у теорије завере, што нам може помоћи да боље разумемо (релативно) велики број следбеника псеудоисторичара.

У мају 2019. године представљени су резултати истраживања „Вредносни предиктори веровања у теорије завере у Србији“ студената Факултета политичких наука у Београду.

” Резултати истраживања потврдили су претпоставке да је веровање у теорије завере веома распрострањено код грађана Србије. Наиме, увиди из истраживања показују да се на индексу веровања у теорије завере од 0 до 1 (где 0 значи не верујем уопште у теорије завере, а 1 верујем у потпуности), испитаници налазе на индексној вредности 0,6. Овакав скор представља веома висок ниво веровања у теорије завере… – истакли су аутори истраживања.’‘ (59) Тако нпр. 44% испитаника верује да моћне државе крију праву истину о ванземаљцима од грађана.

У САД нпр. 24% испитаника верује да су ванземаљци некада посетили земљу, а исто истраживање које је спровео Галуп (Gallup) у САД (60) показало је да 25% американаца верује у астрологију, односно да позиција звезда и планета може да утиче на животе људи, 21% у вештице и сл.

О ЛАЖНИМ ЗВАЊИМА ПСЕУДОИСТОРИЧАРА

Оно што је карактеристично за турбо-фолк историчаре јесу измишљена и лажна достојанства, па се тако нпр. уз име Јована И. Деретића наводе звања ”доктор правних наука” (1) или ”академик” а негде је представљн и као ”професор” и ”руски академик”. (2)

На скупу лажинаучника у Петрограду (Санкт Петербург) 2009. године под називом ”Доћириловска словенска писменост и дохришћанска словенска култура” Деретић се представио као доктор историјских наука. (3)

Наравно, узалудно је тражити његово име на списку академика Српске академије наука и уметности или Руске академије наука. Слично је и са његовим звањем ”доктора правних

наука” и ”професора” – не може се наћи на списку ни једног Универзитета. У вези са његовим образовањем наводе се различите информације али ни једна се не може узети као поуздана.

Између осталог, наводи се да има звање машинског инжењера али истовремено неке друге информације указују на то да је могуће да има само изучен металостругарски занат, (4) тако да је тешко извести коначан закључак. (4)

За Драгољуба Антића се наводи да је ”редовни… члан руске (царске) Петровске академије наука и уметности (ПАНИ) из Санкт Петербурга.” (5) То је, заправо, иста она академија чији је члан Јован Деретић. Њен члан је Милутин Јаћимовић али и други српски лажинаучници.(6)

Да бисмо стекли јасну слику о томе о каквој ” академији” је реч, а следствено томе о каквим ” академицима” је реч, довољно је погледати критеријуме за пријем и стицање звања академика ПАНИ. Кључни критеријум је садржан у следећој реченици: ” Издавање ПАНИ сертификата и дипломе врши се након плаћања чланарине”. ( 7) На њиховј интернет презентацији дати су и обрасци уплатница који могу да се преузму. Дакле, све је веома једноставно – уплатите тражену суму од 3000 рубаља што је нешто изнад 4000 динара и већ сте академик (цена почетком јануара 2022.). Осим звања академика у ПАНИ можете стећи и звање професора за свега 5500 рубаља (око 7500 динара). Уз образац уплатнице који можете да преузмете налази се и важно упозорење: ” Пажња! Назив наше организације је МОО “ Петровска Академија наука и уметности” без икаквих скраћеница (ПАНИ, Петровска Академија)”. МОО је скраћеница од ”

Међурегионална јавна организација” што је нешто попут ” Удружења грађана” у Србији.

Уплатница ПАНИ. Након извршене уплате стичете звање академика или професора

Пример који нам може помоћи да разумемо шта је ПАНИ у односу на Руску академију

наука је тзв. ” Црногорска православна црква” која је регистрована 17. јануара 2000. године

код Одељења за безбедност (МУП) на Цетињу, и разлика између ње и Српске православне

цркве.

Уз помоћ ПАНИ можете објавити и свој ”научни” рад . Нпр. на њихој презентацији на интернету можете видети ”Понуду за објављивање чланка у аутобиблиографској

енциклопедији ”Златних имена Русије” , а цена је 800 рубаља .”Трошкови објављивања једног

чланка Клијента у збирци и ауторске копије збирке су 800,00 (осам стотина рубаља и 00 копејки”), (8) то је око 1300 динара.

Провера адресе ПАНИ (9)потврђује да се на том месту не налази никакав објекат научно-уметничке установе, већ да је реч о сличној врсти пословања и деловања као у случају са Институтима Мирољуба Петровића у Америци, о чему ћемо сада нешто више рећи.

Петровић је оснивач Центра за природњачке студије, који описује као непрофитну организацију ” која је основана са циљем научне афирмације и популарисања концепта библијског стварања, као и принципа здравог живота.” (10).

Бављење псеудонауком и материјална корист су код Мирољуба Петровића уско повезани, а како је Центар за природњачке студије само део система псеудонаучних организација путем којх Петровић остварује зараду, информацију да је реч о непрофитној организацији морамо одбацити као неистиниту. Информација да је реч о организацији која ради на афирмацији и популарисању концепта библијског стварања могла би да изазове представу да је реч о организацији која афирмише и популарише православну веру, посебно ако се узме у обзир да се Петровић изјашњава као православац, али ћемо касније показати да је реч о неправославним и секташким учењима (учења секте Адвентисти седмог дана, из чије средине Петровић, по неким информацијамаи, и долази, и сл.). Отварање неке од опција листе под називом ” Најважнија питања” на страници Центра за природњачке студије јасно показују да није реч ни о науци ни о православном тумачењу Библије. Тако, на пример, уколико изаберете опцију ” Тајна пирамида” сусрешћете се са очигледно неправославним тумачењем

Старог завета, а уколико изаберете последњу у низу опцију под насловом ”Закони здравља”

бићете преусмерени на нову страницу на којој вам се нуди више опција, међу којима су и ”Лечење неизлечивих болести” и ”Лечење рака и других болести на природан начин”. Мислим да сами ови називи говоре сасвим довољно о томе да ли је реч о науци или псеудонауци, а латентни исходи Петровићеве надрилекарске праксе, којих је нажалост било, то само потврђују. Такође, постоје и опције ”Биљни препарати за чишћење и јачање организма” и ” Пакет здраве хране” које вас преусмеравају на странице путем којих Мирољуб Петровић продаје своје надрилекарске и пољопривредне производе. (11)

Петровић је оснивач и Института за националну историју (12) где се током једносеместралних студија стиче звање ”дипломирани историчар”. На интернет страници овог Института налазимо информацију да је овај ”факултет” пут који нас води не само у ”свет историје и метода за откривање важних чињеница о нашем пореклу” него и о ”сврси живота”. На истом месту, нешто ниже (” Колегијум, особље и стручни сарадници”), сусрећемо се са добро познатим именима турбо-фолк историје: Јован Деретић, Илија Петровић, Стеван Томовић, Слободан Јарчевић и др. (Деретић и Јарчевић су у међувремену умрли). Списак предмета и материјала за студирање је такође занимљив. Међу предметима су, на пример, ”Античка Србија (до Свевладовића)” али и ”Семинарски рад” и ”Дипломски рад” , од књига су ту нпр. ”Кратка повјесница Срба”, Симе Лукиног Лазића и ” Одломци историје Срба”

Милоша Милојевића, а од материјала вреди поменути филмове ”Вук Караџић” и ”Бој на Косову”. Ипак, најзанимљивија ставка у оквиру ”Материјала за студирање” су свакако ”Мајице знаменитих јунака”. Када је реч о условима за пријем на овај ”факултет” довољно је само да попуните пријаву у електронској форми, а што се тиче завршене средње школе довољна је само часна реч о томе, диплома и сведочанства нису неопходни. Коначно, на презентацији Института за националну историју дати су и резултати ДНК тестирања Мирољуба Петровића, његовог оснивача (?!). (13) Како се садржај ових страница повремено мења, што смо уочили током посета у току неколико месеци, осим веза ка њима обезбедили смо и доказе у виду снимака екрана.

Мирољуб Петровић је оснивач и Института за природну медицину. (14) На овом ”факултету” (као и код Института за националну историју и овде се наизменично користе термини ”институт” и ”факултет”) може се стећи звање дипломираног лекара природне медицине, магистра природне медицине и доктора природне медицине, затим нутриционисте, хербалисте, киропрактичара али и бабице. За разлику од претходног о коме смо говорили, на страници овог Института наведен је и начин полагања испита: ”Испити се полажу тако што студент за сваки испит добија два Word документа – у једном се налазе питања, а у други треба да упише одговоре. Такође, за сваки испит добија се уџбеник у електронској форми (већина њих је већ постављена на овом сајту), а постоји могућност куповине уџбеника у књижари или преко неког од дистрибутера. Дакле, студент нема предавања, већ спрема испите искључиво из уџбеника, а полаже их попуњавањем документа са одговорима и слањем на е-маил факултета.” Ту је поново и веза ка страници путем које можете купити Петровићеве надрилекарске производе.

Још једна у низу псеудонаучних установа чији је оснивач Мирољуб Петровић је и Институт за креационистичка истраживања (15). На овом ”факултету” можете да стекнете звање дипломирани креациониста, магистар креационизма и доктор креационизма, а услови уписа и начин полагања испита је исти као и у претходним случајевима. Неке од могућности за запослење и примену стеченог знања које се наводе на страници Института су: аутор текстова о креационизму, дистрибутер књига и видео материјала из области креационизма, предавач или водич по различитим природним локалитетима који потврђују библијску историју, власник музеја стварања са експонатима који потврђују библијску историју итд. Осим тога ”Институт за креационистичка истраживања нуди својим студентима бесплатну правну помоћ за отварање приватног бизниса, као и бесплатну помоћ око маркетинга, укључујући и израду веб сајта.”

Иако ови детаљи које наводимо можда делују као сувишни, они имају за циљ да боље разумемо мотиве бављења псеудонауком Мирољуба Петровића.

Мирољуб Петровић је оснивач и Института за органску пољопривреду, последњег у низу бар у тренутку писања овог текста. (16) Услови уписа и начин полагања испита су исти као и у претходним случајевима, а звања која се стичу су дипломирани инжењер органске пољопривреде, магистар органске пољопривреде и доктор органске пољопривреде. Адреса Института за националну историју, као и осталих Петровићевих института, како је наведено на њиховим презентацијама, је 8786 116th street # A 11 Richmond Hill, New York 11418. Ево шта о овоме каже новинар недељника ”Време” који је о томе писао у тексту под насловом ”Универзални Универзитет за ово и оно”:

”Институт природне медицине (на енглеском представљен као University: NaturalMedicine) основан је 2009. године, али није јасно где, осим у главама својих утемељивача и на интернету. На презентацији овог, наводно америчког и наводно универзитета, пише да му је седиште у Ричмондхилу, Њујорк, и то на броју 8786 у 116. улици. Бела породична двоспратница на тој адреси више личи на кућу из које ће Хомер Симпсон сваког момента кренути на посао, а мање на образовну установу. “Факултет је регистрован на поменутој адреси приватне куће где се налази седиште и канцеларија. Пошто су студије онлине, нема потребе за већим просторијама, учионицама…”, овако је на упит, који смо поднели као заинтересовани студент, одговорио Петар Калезић, секретар Института за природну медицину. Тако се номинално из куће у предграђу Њујорка будућим студентима обећавају велика знања и признате дипломе, чак и докторат природне медицине, студије за антистрес терапеута, шминкера (makeupartist) и саветника познатих.”(17)

На презентацији Института за органску пољопривреду се каже: ”Диплома са овог факултета призната је у свим државама света за рад у приватној пракси. Признавање дипломе у државним институцијама и другим организацијама које се баве производњом хране, зависи од локалних закона.” Слично је и са Институтом за природну медицину: ” Са дипломом овог

факултета може се радити у свим државама света у приватној пракси, и то у доменима природне медицине, здравствене едукације, хигијене и превентиве. Признавање дипломе у здравственим институцијама и лекарским ординацијама које се баве конвенционалном медицином, зависи од локалних закона.” Погледајмо шта се о овоме каже у поменутом тексту недељника ”Време”:

”Речене студије су по разним интернет форумима рекламиране као “проверене”, “јединствене у Европи”, а увек се у први план истицало да је факултет амерички, односно акредитован у САД. Америчко министарство образовања (Department of Education) има детаљну базу података о високошколским установама у земљи. Ипак, чак ни та, најопширнија листа, нема података о Универзитету природне медицине. Ни листе у државама Њујорк (где је наводна адреса канцеларије Универзитета) и Калифорнија (где је основан Центар за природњачке студије) не пружају више информација. Како оснивачи тврде да је факултет признат у свим земљама ЕУ, проверили смо и немачку датотеку anabin.kmk.org – која такође не признаје студије Универзитета природне медицине.

На питање где је заправо акредитован факултет чији је секретар, Калезић је одговорио: “ Група лекара из Америке и Европе је основала организацију за доделу акредитација The International Accreditation Board forS tudiesin Natural Medicine а наш факултет има акредитацију те организације.” Иако “интернационално” име улива поверење, ова фиктивна “организација за доделу акредитација” заправо је и упарађена како би акредитовала факултет који то није, факултет који ни у једној земљи света не може да добије акредитацију и дозволу за рад. Наиме, свако ко нешто боље познаје интернет зна за страницу whois.net. На тој страни је могуће уписати било коју интернет адресу на свету и одмах видети податке о датом домену. Тако сазнајемо да је страница iabsnm.org (сајт The International Accreditation Board for Studiesin Natural Medicine) регистрована на име Жељка Станојевића, упитног доктора наука и наводног стручњака за бројне области, иначе предавача свих факултета који постоје у оквиру Универзитета природне медицине и уз Мирољуба Петровића, другог стуба читавог “бизниса”.”

На презентацији Института за националну историју налази се следећа информација: ” У процесу је добијање акредитације од стране министарства Републике Србије.”. Да ли је заиста тако проверавала је новинарка ”Вечерњих новости”:

”На сајту института наводи се да је установа у процесу акредитације код министарства. Нити је написано код ког министарства, нити иједно министарство, па било оно задужено и за просвету, издаје акредитације. То је досад био посао Комисије за акредитацију, а ускоро ће се њиме бавити Национално акредитационо тело, које би у наредним недељама требало да буде формирано. У Комисији, незванично сазнајемо, никада нису акредитовали овакву институцију, нити имају њихов захтев. У Министарству просвете кажу да они нису издали дозволу за рад овом институту.” (18)

Како пишу ”Вечерње новости” након што је једна особа оптужила Мирољуба Петровића за смрт свог брата, сличне оптужбе изнели су и рођаци још неких људи који су се лечили код њега, а у Основном тужилаштву у Врању је у вези са тим покренута истрага. Они су користили његове тинктуре а неки од њих су се лечили у његовом ”Центру за здравствени опоравак” у селу Петровац недалеко од Лесковца. (19)

Уместо да ово код њега изазове саосећање и осећај кривице Мирољуб Петровић је сестру преминуле особе вређао и упућивао јој претње о чему су писали и неки дневни листови. (20)

Александар Митић, који се представља као историчар ,на интернет презентацији свог пољопривредног газдинства које се налази у селу Мајковац, у близини Лебана, такође продаје надрилекарске тинктуре. (21) Колико ово може бити опасно најбоље показује пример тинктуре која носи назив ”Противотров” а у чијем опису стоји следеће: ”Помаже при посекотини на рђу, приликом тровања, змијског уједа, уједа инсекта. Користи се уместо 64

тетануса. Помаже код тровања крви, прочишћава крв, код опекотина и осипа. Употребљава се као средство за испирање уста. које успешно може да елиминише појаву чирева у устима, уједно омогућавајући и искашљавање. Регулише лош холестерол, снижава шећер у крви, помаже код хемороида, умирује црева код затвора или дијареје, код лошег варења, ублажава бубрежна обољења и болести бешике.” Остаје нам само да се надамо да је нико неће користити, бар у случајевима уједа змије, озбиљних посекотина и тровања крви.

Све ове тинктуре носе ознаку ”По оригиналној рецептури Др. Ричарда Шулца” а како није тешко проверити ко је он, наилазимо на још једну потврду међусобне повезаности псеудонаучника. Наиме, Ричард Шулц није доктор медицине већ надрилекар (22) а на званичној интернет страници америчке Управе за храну и лекове, познатије под скраћеницом FDA (23), може се пронаћи писмо упозорења ”др” Ричарду Шулцу на бројна кршења Федералних закона о храни и лековима. У упозорењу се помињу и неки производи које продаје и Александар Митић као нпр. сет за ”Петодневни програм чишћења јетре” (24). Код ”др” Шулца овај сет кошта 86 долара док је код Митића цена 4200 динара. (25)

Горан Шарић, по сопственом признању, има ”докторат” управо са Института за националну историју Мирољуба Петровића. (26) На истом месту каже да је студирао и на АТФ-у и да је његова теза била ”Исус из Назарета повијесна особа.” АТФ је Адвентистички теолошки факултет у Марушевцу , у Хрватској. Према подацима хрватске ”Агенције за знаност и високо образовање” за 2020. Годину, АТФ нема акредитацију. (27) Факултет исте секте, иако под нешто другачијим називом постоји и у Београду (28) али ни он, према подацима Национално тела за акредитацију и проверу квалитета у високом образовању Србије (НАТ) нема акредитацију. (29) Према информацијама које се могу наћи на презентацијама ових ”факултета” они имају међународну акредитацију али већ из самог назива (Adventist Acrediting Association) (30) је јасно да је реч о њиховом сопственом акредитационом телу, тачније асоцијацији Цркве адвентиста седмог дана, којој припадају и наведени факултети. Ово је слична ситуација као и са фиктивним акредитационим телом које је основао Мирољуб Петровић за своје институте. Ако имамо у виду да је Петровић следбеник управо ове секте (Адвентисти седмог дана) онда можда у томе треба тражити разлог чињеници да је Горан Шарић управо код њега ”докторирао” након студија на АТФ-у. И коначно, када је реч о тези коју наводи Шарић, уколико се њен назив (”Исус из Назарета повијесна особа”) унесе у интернет претраживач у резултатима се неће појавити никаква веза тог наслова са Гораном Шарићем већ књига са идентичним називом коју је написао католички свештеник проф. др Томислав Иванчић. Оно што је нелогично јесте да неко ко је завршио државни факултет настави своје образовање на сумњивом (АТФ) и фиктивном (ИНИ) факултету и да се чак дичи звањем управо са тог непостојећег факултета.

Када је реч о оснивању акредитационих тела за сопствене потребе није реч о изолованим случајевима већ о правилу у свету псеудонауке о чему је говорио и академик Руске академије наука Едвард Кругљаков (Е. П. Кругляков), члан Комисије за борбу против псеудонауке и фалсификовања научних истраживања: ”Неки од њих стекли су сопствена акредитациона тела. Сада „пеку“ сопствене кандидате и докторе наука. На пример, Међународна академија за информатизацију штанцује специјалисте за сто и једну специјалност. Међу њима, наравно, постоје „астрологија“ и „уфологија“, „екстрасензорна перцепција, телепатија, телекинеза и друге нематеријалне појаве“ итд.” (31)

Колико су псеудонаучницима важна звања и каква је њихова сврха осим задовољења таштине (о чему смо говорили у вези са тактикама ”продаје” псеудонауке) показују и следеће речи Мирољуба Петровића: ”Није што су моји факултети, али мислим да су ови факултети које сам покренуо убедљиво најбољи и најјефтинији, за оне који хоће да имају диплому (подвлачење је моје, Д. М.). А знање је доступно бесплатно свима који то желе.” (32) Божидар Митровић се испод текста ”Две цивилизације у Европи” у дневном листу ”Политика” потписао као ”професор” (33) међутим, нисмо успели да га пронађемо у својству

професора ни на једном факултету, како у Србији тако и у Русији. На другом месту (34) представљен је као ”Руководилац Катедре међународног, словенског и еколошког права универзитета МНЕПУ, Москва” и као ”Директор Музеја непрекидности словенског права

културе од епоха Лепенског вира и Винче, Москва, МНЕПУ,” а текст је објављен у септембру 2019. године. Међутим, Универзитет МНЕПУ лишен је акредитације још 29. септембра 2017. године, а електронске адресе, на које сам почетком децембра 2019. године упутио молбу за информације о Божидару Митровићу, више нису биле у функцији. Презентација универзитета на интернету у тренутку провере била је још увек у функцији (35) па није било тешко утврдити да горе наведена катедра не постоји, као ни музеј, нити је могуће пронаћи име Божидара Митровића међу именима професора. Такође, Митровић се представља и као професор Руске академије правосуђа. Институција под овим називом не постоји, а на Руском државном универзитету правосуђа нема његовог имена ма у ком својству. (36)

Име Божидара Митровића ипак може да се сретне у руским гласилима. Тако се нпр. помиње уз Милутина Јаћимовића, Драгољуба Антића, Милана Стеванчевића и друге турбофолк историчаре у листу ”Президент”. (37) Али, ако се упустите у истраживање сазнаћете да је оснивач и главни уредник ”Президента” Андреј Александрович Тјуњајев, познати руски псеудонаучник. Осим тога, помиње се и у тексту историчара Павела Тихомирова који пише о Митровићевом наступу на семинару ”Сербско-русскоесодружество: 20-40-е годы ХХ века и современность”. Како је Тихомиров оценио његов наступ и какво мишљење има о њему јасно је већ из самог наслова (”Тројански коњ фоменковштине”) (38) у коме га повезује са А.Т. Фоменком, једним од најпознатијих руских лажинаучника(термин који се користи у Русији) аутором псеудонаучне теорије ”Нова хронологија”.

Александар Шаргић се наизменично представља као економиста, теолог и историчар.

Српски турбо-фолк историчари се не задовољавају само чланством у руској ПАНИ већ оснивају и сопствене академије. Рачуница је проста – што више академија тим више титула којима могу да се диче. Осим њих, академије оснивају и други који немају довољно квалитета за чланство у САНУ или АНУРС, али су жељни титуле академика. Међутим, један од таквих академика, Јован Деретић, негира да су циљ достојанства. На оснивачкој Скуштини Крајишке српске академије наука и уметности је у вези са тим изјавио: ”Није мени стало ни до каквих титула, два пута сам биран за академика, већ је моја жеља и циљ да се борим за одбрану истине о српском народу“. (39)

Осим КСАНУ (Крајишке српске академије наука и уметности) постоји и СКАНУ –Српска Краљевска Академија научника и уметника. На интернет презентацији СКАНУ се каже: ”Српска Краљевска Академија научника и уметника има циљ да после 126 година, настави да испуњава задатке и обавезе негдашње Српске Краљевске Академије основане 1886. Године, а угашене на почетку Другог светскг рата.” (40) Тиме поричу да је наследник Српске краљевске академије Српска академија наука и уметности. (41) Да апсурд буде већи међу члановима ове Краљевске акедемије су и Жељко В. Зиројевић потпредседник СУБНОР-а Србије и Славица Ђукић Дејановић, потпредседница Социјалистичке партије Србије и бивши члан ЈУЛ-а и Комунистичке партије Југославије.

Академик СКАНУ је и Драгољуб Драго Мирковић из Бијељине, власник фирме ”Евро мермер” и аутор књиге „Пророк Милош Милојевић“. (42) Мирковић је познат и по свом предлогу да се из звоника храма Светог Саве у Београду под углом од 61 степен усмери џиновски светлосни лук који би био остварен уз помоћ ”моћних мотора и рефлектора”

”југо, југо-истоку” а допринео би ” и у симболичном и у прагматичном погледу на нашу веру, наше корене, наш род, наша огњишта, нашу отаџбину, наше васколико расејање”. (43) На који начин би светлосни сноп допринео нашој вери и отаџбини, ни уз најбољу вољу нисам успео да докучим.

Осим Краљевске имамо и Европску академију наука чији је протектор бивши председник Србије Томислав Николић, који ће, осим по функцији председника Републике, 66

остати упамћен и по оптужби да је купио диплому факултета. Почасни члан је политичарка Ирена Вујовић, која је студирала на ”Мегатренду”, приватном универзитету познатом по оптужбама за продају диплома. (44)

На ”историјском симпозијуму” (како га називају оснивачи) који је одржан у Београду 25. октобра 2019. године промовисана је Српска међународна академија наука и уметности. (45) Говорили су, између осталих, ”академик проф. др ” Јован Деретић, Весна Пешић (власник издавачке куће ”Пешић и синови”), Божидар Митровић, Александар Митровић Метаноја и др. Осим ове, постоји и Међународна истраживачка академија наука и уметности која је специфична по томе што осим појединачних прима и колективне чланове. (46) Колективне чланове, међу којима је нпр. ”Министарство дијаспоре” прима и Српска краљевска академија иновационих наука (СКАИН), а од појединачних чланова звање академика ове Академије носи и певачица народне музике Мерима Његомир (47). Весна Пешић, осим што је академик Српске међународне академија наука и уметности, истовремено је и власник Центра за палеословенска истраживања. (48)

Спремност да се на овај начин дође до звања и хвалисање оваквим звањима говори да су ови људи несумњиво руковођени страшћу славољубља али истовремено и о степену обузетости овом страшћу.

Као и у свему другом што се тиче псеудонауке тако се српски турбо-фолк историчари не разликују од својих колега у свету ни по оснивању разноразних академија. Лев Клеин (Клейн, Лев Самуилович), доктор историјских наука и професор, о томе пише у чланку под насловом ” Лажне академије” који преносимо у скраћеном облику:

”Добио сам писмо са прелепим службеним обрасцем на којем стоји да сам у знак мојих заслуга у науци изабран за пуноправног члана Академије наука у Њујорку. У приложеном опису Академије видео сам да у њој има 20-40 хиљада људи. Према томе нису сами одабрани научници. Надаље, показало се да свако може да приступи, чак и школарац. Поред тога, од мене је тражено да купим своју диплому за 40 долара, а ако је са златним ивицама и урамљена – онда за 100 долара. Такође, треба да се плати годишња чланарина од око 130 долара, а очекују се и добровољне донације за потребе Академије. Па, множећи 130 долара са 20.000 –40.000, добићемо зараду од 2,6 – 5,2 милиона долара. Али други су сматрали вредним жртвовати толики износ у замену за знакове престижа… Не научници, наравно (за њих је то и сада велика сума), већ много псеудонаучних личности, које се не одликују посебном научном активношћу… Њима очајнички требају звучна звања да би отворили врата државних институција, и ко ће тамо знати, који академик куца на врата – стварни или лажни.

Ствар је у томе да се код нас раширио невероватан број јавних академија, аматерских и самопроглашених. Ту су Руска инжењерска академија, Академија војних наука, Московска академија природних наука, Академија нелинеарних наука, Међународна академија за информатизацију (извесног Јузвишина, диплома академика коштала је 1.000 долара). Сада их има више од стотину, у свакој – стотине академика, у многим – више од хиљаду. Академије су почели да организују и неопагани и друге секте (Академија за тринитаризам). Излазе књиге ових академика са уводима истих таквих академика.'' (49)

Осим већ поменутих ПАНИ из Петрограда и Међународне академије за информатизацију, постоје и разноразне друге попут Тихоокеанске академије информациологије и екологије разума (Тихоокеанская академия информациологии и экологии разума) и сл. а своје академије су (наравно!) основали и сарадници наших турбо-фолк историчара, Анатолиј Кљосов (Академије за генеалогију ДНК) и Андреј Тјуњајев (Академија фундаменталних наука Организмика).

У опису Кљосовљеве академије стоји, између осталог, следеће: ”Академија је замишљена по принципу класичних академија антике – састанак истомишљеника (подвлачење је моје, Д. М.) који објављују своју публикацију. Пројекти Академије

генеалогије – су нови поглед на историју наших предака (подвлачење је моје, Д. М.)

проучавање прошлости свих народа Русије, објављивање књига, организовање научних

догађаја и још много тога. Истраживања у области генеалогије ДНК не само да озбиљно промовишу науку, већ и друштву показује животно важне оријентире – ко смо ми, одакле и где се крећемо даље.” (50)

Осим националних академија наука (попут САНУ, АНУРС и сл.) постоје и различите међународне организације које их обједињују као што су нпр. Међународна асоцијација академија наука (Международная ассоциация академий наук (МААН)) основана 1993. године у Кијеву. (51)или Међународни научни савет (International Science Council (ISC)) који окупља 40 међународних научних унија и асоцијација и преко 140 националних и регионалних научних организација укључујући академије и истраживачке савете. Члан ISC-а су и Српска академија наука и уметности и АНУРС. (52)

Аналогно томе и лажинаучници оснивају међународне организације. Тако је нпр. 2009. године у Санкт Петербургу основана међународна Асоцијација словенских истраживача различитих специјалности за изучавање словенске историје до нове ере (Ассоциация славянских исследователей разных специальностей по изучению славянской истории до новой эры), (53) чији су чланови неки од српских турбо-фолк историчара (Драгољуб Антић, Божидар Митровић и др. а члан је био и покојни Слободан Јарчевић) али и Весна Пешић, власник издавачке куће ”Пешић и синови”.

У тексту под ироничним насловом (који је истовремено повезан са стварним догађајима) „ Академика тражи полиција“ (54) и једнако ироничним поднасловом „ 150

хиљада доктора 00 копејки“, руска новинарка Светлана Кирилова која се бави темом просвете, пише о проблемима са псеудоакадемијама у Русији: „ Академски степени - од доктора до академика - и даље су извор многих моралних и материјалних богатстава. А борба за право на њихово присвајање не јењава. Ера грађанских реформи и демократских слобода донела је грађанима Русије посебно право - да буду демократски изабрани у академике, професоре и докторе наука. Не, нико није укинуо државни поступак научног сертификовања. Али је 80 јавних академија наука пружило Русима срећу да се осећају паметно.“

Године 1998. „ Московске новости“ су израчунале да је у јавним академијама наука прелеп папир са натписима „професор“, „доктор наука“ или ''академик'' годишње добијало око двадесет хиљада Руса који нису били оптерећени научним регалијама и високим интелектом. Погрешили смо. Показало се да је срећника било много више.

Срећници су били људи одговарајућег карактера и убрзо након добијања докторских диплома почињала је да их тражи полиција или тужилаштво. Затим Светлана Кирилова наводи и неке примере: “ Вишој атестној комисији Министарства просвете Русије. Од истражитеља за посебно важне случајеве тужилаштва Санкт Петербурга Гаврилина. Молим вас да ме обавестите о следећем: да ли је професорско уверење издато на име Михаила Семеновича А. и да ли му је ВАК (званична акредитациона комисија у Русији, примедба Д.М.)

доделио научно звање. Испоставило се: А. је докторат стекао заједно са звањем професора у

једној од јавних академија наука како би се могао бавити приватном правном праксом.“

Кирилова је посетила неке од „ академика“ о којима пише и разговарала са њима. Један од њих је и Владимир Ажажа.“ Владимир Ажажа, горљиви поборник разноразне науке, носилац је патента са матичним бројем 003360 за откриће под кратким називом „ Глобални феномен присуства (посете) и информационо-енергетског утицаја надчовечанског у технолошким манифестацијама разума на Земљину биосферу, доказујући да човечанство као носитељ разума у Универзуму није усамљено.“ Кирилова закључује: „ Особи са таквим патентом мора се веровати.“

Академик Кругљаков наводи велики број сличних примера апсурдних „ открића“

тексту под насловом „ Чиме лажинаука угрожава друштво? “. (55) Између осталих помиње и извесног Л. Уруцкоева који је „ открио“

магнетни монопол и ефекат претварања неких хемијских елемената, рецимо, у злато и платину, и успео да обогати уранијум -238 до 50%.

„ Желео бих да напоменем да је концентрација овог изотопа у природном уранијуму без икаквог обогаћивања 99,28% „ , подсећа академик Е. П. Кругљаков.

Стручњацима је одмах јасно да је реч о бесмислицама а не о открићима, али не и широј јавности. Све ово, наравно, у потпуности важи и за ''револуционарна открића'' српских турбофолк историчара.

У Гласнику Руске академије наука, том 70, № 4, с. 295-298 (2000), Н. А. Гордеева и М. М. Фил су се бавили овим питањем са аспекта права („ О правном положају јавних академија наука“ ). Било би корисно да и наши правници ставе ово питање на дневни реда у вези са важећим законима Републике Србије и предложе евентуалне измене како би се ова негативна појава сузбила.

У уводном делу Н. А. Гордеева и М. М. Фил пишу: „ 1990-е су у нашој земљи обележене демократизацијом јавног живота и денационализацијом у сфери економије. Ови процеси нису заобишли ни науку. Неприпремљеност друштва за политичке промене и економије за тржишне реформе, жеља владајућих структура да форсирају трансформацију и бројне грешке које су притом направљене довеле су до системске кризе у земљи. Криза руске науке натерала нас је да тражимо начине очувања научног и научно-техничког потенцијала, као и нове облике организације рада научника. Једном од ових облика могу да се припишу јавне академије наука (ОАН).

Почетком 90-их формирају се Руска академија природних наука, Руска академија технолошких наука и неколико других удружења научника. Правни основ њиховог деловања било је уставно признавање свих облика својине, што је омогућило оснивање невладиних научних организација које би деловале на основу сопствених повеља и на добровољној основи.

Разлози због којих су невладине организације које су настале у области науке изабрале за себе назив „Академија наука“ су очевидни: жеља да се на овај начин придруже државној академској науци која је имала висок ауторитет, повратна реакција на њен елитизам, затвореност и корпоративност.

Неконтролисани раст броја јавних организација у нашој земљи не брине само представнике РАН и гранске академије наука. Међународни савез јавних академија наука у свом апелу на Владу Руске Федерације почетком 1999. године признао је негативне аспекте активности јавних академија наука (посебно, неосновано присвајање академских звања које води ка њиховој девалвацији) и приметио да одсуство интеграције између јавног и државног сектора науке ствара повољне услове за појаву разних врста самопроглашених академија које су дискредитовале целу академску науку Русије.“ (56) И код нас се појава и метастаза лажинауке и турбо-фолк историје поклапа са кризом деведесих али уз једну битну разлику у односу на Русију: код њих је релативно брзо уследила реакција РАН док код нас још увек нема никаквог организованог отпора псеудонауци.

Један од закључака који су изнети у претходно наведеном тексту је следећи: „ Наравно, монопол над називом „ Академија наука“ могуће је усвојити искључиво за академије које имају државни статус (за то је довољно у закон увести норму да само Руска Федерација има право да оснива академије наука). Такође је могуће нормативно успоставити строге критеријуме и релевантне поступке, на основу и уз помоћ којих се научне организације, удружења научника могу прибројати академијама наука.“ ПРАВИ НАУЧНИЦИ

Веома је корисно да наведемо и неколико примера како су се понашали и према слави односили неки од највећих европских и светских научника.

Михаило Петровић, познатији као Мика Алас, је на Сорбони најпре 1892. године дипломирао математику, затим физику 1893. Године, а 1894. године одбранио докторску дисертацију.

„ Ја сам још као ђак у Београду изучио рибарски занат и добио мајсторско писмо; оно ми је милије но докторска диплома,“ (1) каже Мика.

Као најбољи студент у генерацији, 1893. и 1894. године је био на пријему код председника Француске али у је у писму молио деду, протојереја Новицу Лазаревића, да о томе никоме не говори. (2) Члан Српске краљевске академије постаје 1899. године, када је имао 31 годину, а био је и почасни члан неколико страних академија (Букурешт, Праг, Варшава и Краков).

Његов однос према слави се јасно види и из разговора са Милутином Миланковићем, са којим је делио професорску собу. Миланковић пише:

„ У нашим разговорима дође реч и о оним научницима који се највише брину о том да

им се глас што пре и што више прочује.

-Будале! - узвикну Мика. - Исрпљују се у грозници да им се име окачи о велико звоно, а не знају како је слатко радити без бриге.

Те Микине речи урезале су се дубоко у моје сећање, у њима сам увидео прави смисао научног рада који чини човека срећним.“ (3)

О томе како се завршио покушај општине града Београда да једну улицу назове његовим именом писао је Јеленко Михаиловић: „ Општина града Београда желела је да једну улицу назове именом професора Михаила Петровића. Одабрала је једну од оних улица које носе имена наших научника и знаменитих људи јер је налазила да и његово име, као великог математичара, буде међу именима других научника. Мику је о томе известио један његов пријатељ. Речено му је да је општа жеља у Одбору да се једна престоничка улица назове

његовим именом. Мика је на то одговорио: ,, Ако општински одбор баш нешто тако хоће, ја сам најпознатији међу аласима на дунавском крају и моје ће се име дуже и радије тамо помињати и памтити као аласа него као професора и математичара.“ Његова је изјава прихваћена и тако је једна улица на Дунаву добила назив Улица Мике Аласа...“ (4)

Милутин Миланковић, члан Српске краљевске академије, је са непуних 26 година у Бечу одбранио свој докторат и постао први Србин доктор техничких наука. (5) По њему је назван један кратер на Месецу и један на Марсу, а његово име носи и један астероид.

НАСА је је у свом интернет издању The Earth Observatory, у коме се објављују научне информација које се односе на климу и животну средину, у категорији под називо „ Захваљујући великанима“ (Onthe Shoulders of Giants), међу свега 16 великана наука о Земљи, сврстала и Милутина Миланковића. (6) Његово име се нашло и у књизи „ The Science Book“ у којој је издвојено 250 кључних постигнућа у историји науке. (7) Какав је био однос Милутина Миланковића према слави? Одговор налазимо у његовој аутобиографији под називом „ Сећања“ : „ Крајем новембра 1954. стиже ми од ректора Велике техничке школе у Бечу службени акт у којем ми саопштава ово: 17. децембра 1954. навршава се педесетогодишњица онога дана када ме је та велика школа прогласила доктором техничких наука. С тим у вези одлучио је њен Академски сенат да ми тог дана преда златну докторску диплому јер сам са успехом радио на развитку техничких наука и тиме подигао углед те велике школе. Свечано

уручивање те дипломе извршиће се тога дана у 11 часова пре подне у великој сали Техничке школе.

У своме акту ректор ми саопштава да на моје присуство сигурно рачуна и даје ми још неке појединости о тој свечаности.

Био сам у недоумици шта да му одговорим. Никако не

старијих уважених колега којима су њихови ученици приређивали таква славља, кадили им, дизали у небеса, а они их, седећи на слављеничком престољу, слушали. Васпитан у школи Михаила Петровића, ја бих се таквом приликом осећао као да седим на жеравици. Зато написах ректору одговор у којем сам му срдачно захвалио на части која ми је учињена, али му сопштих да нисам у могућности да лично присуствујем заказаној свечаности.

Докторска златна диплома стигла је поштом у моје руке. Толико уметнички израђена да је предадох библиотеци Српске академије наука на украс њених просторија.“ (8)

Михајло Пупин (9), један од највећих светских научника и проналазача, био је члан Српске краљевске академије и Америчке академије наука, и почасни доктор 18 универзитета.

Његово име носи зграда лабораторије за физику Колумбија универзитета и један кратер на Месецу, а Колумбија универзитет је на стогодишњицу Пупиновог рођења установио медаљу са његовим именом. Између осталог био је и један од оснивача NASA-е, (у то време под називом NACA). И као што је Пупин имао обичај да устане сваки пут када спомене своју мајку тако би и сваки Србин, због онога што је Пупин урадио за нашу државу, народ, појединце и Цркву, био дужан да из поштовања устане када се помене његово име.

Пупин је за своју аутобиографију под насловом „ Са пашњака до научењака“ (From immigrant to inventor) добио Пулицерову награду, а професору Јовану Цвијићу, 1925. године, о књизи пише: „У ствари она није аутобиографија, него је само један покушај да докажем да једно српско сељачко дете одгојено од српске сељачке матере има исто тако добру подлогу за даљи живот као и ма које американско дете. Главна ми је намера била да представим американском народу српску сељачку културу г. Михајла Пупина, и у тој намери, мислим да сам добро успео, јер данас се много говори у Америци о питомости српских сељака и о племенитости српске мајке“.

Никола Пашић, 28. марта 1919. године, лично упућује позив Михајлу Пупину да се придружи српској делегацији на Париској мировној конференцији. У ту сврху Пупин подноси захтев у САД за издавање пасоша за један дан, а на месту где је требало да напише име, презиме и занимање чувени професор и научник пише ћирилицом: Михајло Идворски Пупин, земљорадник. (10)

Николу Теслу је сувишно представљати, за њега су чули сви, не само у Србији него у целом свету. Сва његова достигнућа у области науке сажета су у наслову једног предавања: „ Човек који је измислио XX и XXI век“ . Дан рођења Николе Тесле, 10. јул, прославља се у свету као Дан науке а његова архива се нашла на листи регистра документационе баштине програма „ Памћење света“ UNESCO-а. По њему је названа и јединица за јачину магнетног поља. Да ли га је слава променила и да ли се због тога понео, најбоље се види из његовог сусрета са Јованом Јовановићем Змајем 2. јула 1892. године, на вечери приређеној у част Николе Тесле, током његовог боравка Београду. Змај је Тесли одрецитовао песму од десет строфа коју је написао у славу и част српства и у његову славу и част, и то је било једини пут да јавно чита своје стихове. Очевици кажу да су обојица плакали, а Тесла је након тога пришао седом песнику, клекао и пољубио му руку. (11)

Видели смо да се лажинаучници у свом раду не руководе само славољубљем него и среброљубљем, па да погледамо на неколико примера какав је био однос славних научника према новцу.

„ - Нисам ја дошао у Америку као печалбар, да зарадим паре. Ја сам пошао за знањем, и знање ми је донело имање, а не обратно. Имање је дошло као нешто споредно. Ја сам најпе искао ,,царства небеснаго“ , по Јеванђељу, а остало све што имам дошло је уз то. Тако је обично одговарао Пупин онима, који су у њему пре свега гледали имућног човека.“ Тако

Свети Николај Српски пише о Пупину. (12)

Током Првог светског рата Михајло Пупин је понудио да заложи сву своју имовину како би Краљевина Србија добила ратни кредит за набавку оружја. На упозорење банкара да ће сигурно пропасти Пупин одговара: „ Ако пропадне Србија, нека пропаднем и ја.“ (13)

На страници која је њему посвећена наведен је део његових небројених доброчинстава

учињених СПЦ, црквеним општинама, црквама и манастирима, школама, студентима, добротворним задругама, избеглицама, породицама изгинулих официра, четницима, добровољцима, инвалидима, болницама, сиротиштима, за подизање споменика, за пострадале од земљотреса и поплава итд. (14) „ Листа његових доброчинстава огромна је и још увек недовршена.“ (15)

Милутин Миланковић о свом одласку из Беча у „ Сећањима“ пише овако:

„Подуже сам морао чекати на Богданово писмо. У њему ми јављаше да би ме Филозофски факултет Београдског универзитета радо видео у својој средини, тим пре што је катедра примењене математике баш упражњена. Но како на Београдском универзитету постоји нумерусклаусус, тј. тачно одређен и ограничен број професорских места, могао бих на тај положај доћи само као ванредни професор. Годишња плата таквог професора је три хиљаде и три стотине динара. Но, поред свега тога, Богдан се нада да ћу се одазвати том позиву, јер познаје моју љубав за науку и свој народ. А катедра примењене математике је као поручена за мене. Нека му, дакле, јавим да ли бих примио тај позив, па ћу бити изабран за ванредног професора Београдског универзитета. Михаило Петровић и Јован Цвијић поднеће такав предлог Филозофском факултету и нема сумње да ће бити прихваћен.

Размислих, не питајући никога, шта да радим. Мој будући материјални положај био би, према ономе што сам га имао у Бечу, права сиротиња. Запитах се да ли бих се под таквим приликама, навикнут на много боље, снашао у животу.

Лутајући по лабиринту таквих мисли, нађох се, као пред капијом која би ме извела из њега, пред овим питањем: „ Да ли је моја дужност да живим, радим и умрем у свом рођеном народу, који ми ево нуди оно што може да ми пружи?“ Та расуђивања изведоше ме из недоумице. Одговорих Богдану да ћу се примити ако будем позивом изабран.“ После одређеног времена Миланковићу је стигао позив из Београда: „ У току нашег разговора донесе служитељ један телеграм упућен лично на мене. На први поглед видех да је одаслан из Београда. Отворих га дршћућом руком и прочитах његов кратак садржај: „ Изабрани сте за професора.“

Телеграм је носио потпис Јована Радонића, деловође Филозофског факултета Универзитета у Београду.

После толико дана неизвесности та вест ме изненади и обрадова. Рекох Бену шта ми брзојав јавља. Он ми срдачно честита, стисну ми пријатељски руку, а из уста му се оте узвик: „ Благо вама!“

Онда се диже да јави оцу тај догађај. Остадох сам у соби. Осећао сам да се преда мном отвара нов живот, различит од дотадањег; сузе ми навреше на очи. Но одједном се насмеших, сетивши се оног што ми Бено, нехотице, признаде. Тај милионар који зарађује сто пута више но што ћу ја - завиди ми. Па ваљда има право: није у новцу сва срећа живота.“ (16)

Ни однос Николе Тесле према материјалном богатству није био ништа другачији. У ,,Српском колу“ из Загреба објављен је 25. фебруара 1910. године следећи текст: „ Славни српски научењак Никола Тесла, који живи у Америци, наслиједио је сав иметак сарајевског митрополита Мандића, свога ујака. Но он није хтио примити то насљедство, него га је поклонио за српску школу у Госпићу. Част великом Србину Николи Тесли, који ево и овим показује да није заборавио у туђем свијету на своју српску крв.'' Међу заједничке именитеље Пупина, Миланковића и Тесле спадају Видовдан и то што сва тројица пишу о Марку Краљевићу, а омиљена песма им је „ Марко Краљевић и Муса Кесаџија“. (17)

Никола Тесла пише о Милошу Обилићу на енглеском, у есеју који код нас никада није преведен, овако: „ На Косову пољу пао је Милош Обилић, најплеменитији од свих српских

хероја, након што је убио султана Мурата II посред његове велике војске.“ (18)

Као што видимо, велики научници нису измишљали нити писали о измишљеним биткама Срба у Индији, него о Косовском боју, нити о фиктивним ликовима попут Нина

Белова и Серба Макаридова, него о Марку Краљевићу и Милошу Обилићу, као што нису

писали ни о непостојећим српским династијама.

Свети владика Николај (лево) и Михаило Пупин (десно)

Мислим да о лажинаучницима и њиховом раду не говори толико ни оно што смо

писали о псеудонауци и теоријама завере колико поређење са великим научницима.

И на крају, погледајмо како Миланковић описује критерујуме за пријем у академију, данашњу САНУ:

„ Избори нових чланова Академије вршили би се на скуповима целокупне Академије. Ти скупови били су строго дискретне природе. Присуствовали су им само први чланови Академије. Гласање је било тајно, појединачно за сваког кандидата, на цедуљицама на којима је стајало „ за“ или „ против“, но у овом случају обично празном цедуљицом или како се казало, белом. Мени је, ваљда зато што сам био математичар, поверавано да их на хартији бележим колико их је било „ за“, а колико белих.

Имао сам обичај да ону моју хартију на којој сам бележио број гласова стрпам у џеп и већину од тих прибележака сачувам у своме архиву. Оне нису за публикацију, ипак смем да о њима саопштим неке податке, примера ради. Године 1937. предложено је, не урачунавајући ту стране дописне чланове, 9 кандидата, а изабрано 4, године 1938. предложено је шест а није изабран ниједан, а 1939. године предложено је 16, а изабрано 7; године 1940. предложено је 13, а није изабран ниједан. Тих пет година предложено је свега 51 кандидат, а изабрано 18, дакле просечно тек сваки трећи. Тако се тешко улазило у Српску академију наука!“ (19) Уколико немате способности да бисте стекли звање доктора наука, да бисте били изабрани за професора или академика, онда вам је једини начин да остварите своје жеље да се лажно представите, да та звања купите или стекнете оснивањем сопствене академије.

О ДОКАЗИМА ПСЕУДОИСТОРИЧАРА

”Литература завереника је препуна случајева у којима су очигледно фиктивни производи, попут филмова и романа, истицани као тачни, чињенични прикази стварности,” пише проф. др Мајкл Баркн (Michael Barkun), са Универзитета у Сиракузи, стручњак за конспиролошке теорије, у књизи ” Култура завере”.(1)

У посебном тексту смо показали да идејни систем ” Срби, народ најстарији”, на основу тврдњи о ” забрањеној” и ” фалсификованој” историји, осим у псеудонауку, спада и у поље конспиролошких теорија (теорија завере).

Овде ћемо навести неке конкретне примере позивања псеудоисторичара на анегдоте, песме, романе, филмове итд. као валидне изворе, у сврху доказивања својих тврдњи и теорија.

Карактер доказа које користе турбо-фолк историчари показује до које мере недостаје, или је чак потпуно искључено, критичко размишљање код њихових следбеника, јер само недостатком или потпуним одсуством критичког размишљања можемо да објаснимо чињеницу да неко и поред апсурдности и бесмислености оваквих ” доказа” прихвата као валидне теорије које они износе.

Ипак, ово не треба да чуди јер као што смо већ рекли на другом месту, прихватање конспиролошких теорија као валидних објашњења није питање научних чињенца него вере. Следбеници теорје завере о ” забрањеној српској историји” просто ВЕРУЈУ у оно што им

њихови идоли говоре, колико год научне чињенице говориле нешто друго. Наведимо сада неке од примера.

Јован И. Деретић и Драгољуб П. Антић у књизи ” Историја Срба и Руса-пранарода

Европе” (књига 2) чак 74 пута користе википедију и викимедију као пуновредан извор информација.

Олга Луковић Пјановић у својој књизи “ Срби – народ најстарији” наводи више анегдоталних доказа.

Тако нпр. као доказ у прилог тврдњи да су Срби староседеоци на Балкану наводи разговор са својом мајком, која јој пружа подршку у њеном раду усменим предањем о хајкама на лавове које се у њиховој породици, очигледно, преноси са колена на колено дуже од две хиљаде година. Ево како тече тај разговор:

” То што ти радиш, то не може да не буде истина! Сећам се, наиме, како су ми моји стари на селу причали, како су наши давни стари приређивали хајке, да истребе лавове, који су харали стоку по торовима”.

Да се не вараш, мајко? Узвратила сам. Лавове, или вукове?

” Не, дете! Не вукове! Знам ја шта је курјак, већ лавове!”

Али, мама, последњи лавови на нашем Балканском Полуострву су виђени у доба Александра Великог, а то значи у IV. веку пре Христа, а како историја каже ми Срби смо дошли овде тек у VII. веку после Христа.

Моја мајка је на то узвратила:

”Причали су моји стари да је то било пре него што је Исус Христос дошао на свет.“ (2)

Сличан доказ наводи и у вези са присуством и владавином Срба на просторима које обухвата данашња Француска:

” У самом почетку по мом доласку у Француску, сместила сам се код једне љубазне француске породице. Једног дана домаћица, Францускиња, рођена у Алзасу, поставила ми је питање: “Мени су моји родитељи, а и њихови родитељи причали, да сте ви Срби владали некада у Алзасу, а ви ми о томе никада ништа не кажете… ” Узвратила сам збуњено и још више уз изненађење: “Ја о томе ништа не знам… “. “Чудновато! Међутим, то мора бити тачно, јер се у дому мојих родитеља никада нису причале неистине!… ” (3)

Ни доказ о старости српског језика није ништа другачији:

“ У жељи да подвучем старост језика којим говори Српски Народ, више пута ми се догодило да употребом израз… санскритски. На то би се Чика Спира нагло дигао са седишта, љуљајући се на старачким ногама, али висок и прав као бор у гори, па би узвикнуо – снажним и громким гласом: ‘Молим Вас, не говорите: санскритски, већ реците: стари српски!’ Требало

ми је много времена да то научим, па сам се толико пута питала: ‘Одакле њему тако сигурно знање?! Је ли то можда било Откровење, којим га је подарила његова дубока старост и које је

и мени помогло -да лакше ходим према циљу?!'” (4)

Доказ о пореклу имена ” Срби” Олга налази у роману Вука Драшковића ” Нож”, а прича о томе почиње ” у оном времену, кад су се сва словенска племена звала општим именом

СРБИ, односно СОРАБИ, што значи – СОБРАЋА и СОЉУДИ.”

Даље читамо:

” То се име славило и владало великим земљама много прије него што су на овом свијету постала имена: Француз, Енглез, Холандез. Тада кад су дошли у додир са Германима почела су се та племена називати Словенима, јер су могли међу собом словити, говорити, док су оне друге, с којима се нису могли разумјети, називали Нијемцима јер су за њих, заиста, били нијеми и мутави… Па и само њихово име Германи права је српска ријеч, јер означава оне људе, који немају куће, него живе под грмом. Германи и грмаљи то је једна иста ријеч…” (5)

Док год се овакво објашњење налази у роману као плод пишчеве маште све је у реду, проблем настаје онда када се плод маште представља научни доказ.

Код Олге Луковић-Пјановић можемо наћи још доста сличних доказа па их нећемо све наводити. Издвојићемо за крај још само један један, који у шали али и симболично, можемо да назовемо крунским. Наиме, она наводи речи које се приписују руској царици Катарини Великој о томе да је словенски био првобитни језик људског рода и да су Словени дали имена највећем броју река, планина, равница и области Француске, Шпаније, Шкотске и других крајева. Ове тврдње Олга закључује речима: ” Мудри народ је одавно рекао: ” Царска се не пориче” .” (6)

Анегдотом се потврђује и теорија о владавини Срба над Египтом о чему пише особа под псеудонимом Весна Радојловић: ” Моја покојна бака родом из Драгачева, често је помињала Мисир, што је древно име за Египат….Кад год бих отишла негде, па ме није било дуго да се вратим, бака ме је дочекивала са речима: ,,Где си била до сад, ко да си била чак у Мисиру?” Ја сам тад била дете, и још нисам знала где је тај Мисир… Мислим да су наши преци дуго чували сећање на њихов давни живот у Египту, под вођством ,,Краљева Пастира” или како их је запад назвао измишљеним именом ,,Хиксоси”…“ (7)

Аналогно томе могли бисмо да тврдимо да су докази нашег боравка у Египту и мисирача, коју још зову и бундева или тиква, као и мисирка (морска кокошка, бисерка) и да поврх свега додамо да су њихови латински називи Cucurbitapepo и Numidameleagris покушаји Ватикана и бечко-берлинске школе да то прикрију. Шта бисмо све могли да устврдимо позивајући се на стварне или измишљене разговоре са родитељима, браћом и сестрама, родбином, пријатељима, суседима и уопште људима са којима се сусрећемо, и како би изгледала историја писана на основу таквих ” доказа”, није тешко претпоставити.

Анђелија Станчић Спајићева, за разлику од Олге Луковић Пјановић, није морала да путује чак до Француске да би у свакодневнм разговорима са људима дошла до невероватних открића и гранитно чврстих доказа о старости Срба и српског језика.

”Пре више година, одмах по рату једној госпођи Мађарици, жени умрлог професора и сестри професора са Ријеке, тумачила сам нешто из српског језика и том приликом споменух, како је наш језик стари, зато има такве облике. Она ми на то рече, што је свакојако чула од мужа: „Да, ваш је језик врло стари, у њему се налазе корени свих језика,” ” пише Анђелија Станчић Спајићева. (8)

Горан Шарић анегдотом доказује аутохтоност Словена на Балканском полуострву. На трибини под називом ”Срби у тајним архивама Ватикана” он износи следећу причу: ”Кад је Атила по харао Истру? Како се истриани сећају Атиле 200 година пре доласка Словена? Пре неки дан сам држао предавање у Загребу и причао о Атили и приђе ми једна старија жена и каже, моја бака ми је причала да Атила није спалио наше село јер

истине у овој анегдоти и да ли је било Словена на том простору за време Атиле. Притом је сасвим довољно да знамо да је Атила владао Хунима у периоду од 434. до 453. године, прецизнији датуми везани за његове нападе и освајања на Балканском полуострву нам нису потребни. Бавећи се временом доласка Словена на Балкан Тибор Живковић, између осталог, пише: ” Време досељавања Словена у северни и средишњи део Балканског полуострва, може се са великом извесношћу поставити у одређене временске оквире. У науци су о овом питању постављена два основна мишљења. Према једном, Словени су већ од осамдесетих година VI века присутни на ширем подручју Балкана, укључујући и Хеладу. Према другом, Словени су на Полуострво почели да продиру у првим годинама Ираклијеве владавине.” (10)

Када је реч о крајевима о којима говори Шарић, Живковић пише следеће: ”’Изгледада су веома поуздани показатељи о трајању византијске власти на простору средишњег Балкана, писма папе Григорија Великог епископима Салоне, Задра и Јустинијане Приме. Тако, на основу садржаја писма епископима Илирика, из 590. године, дознаје се да су поједини епископи били присиљени да напусте своје градове и да се од оних који су остали у својим седиштима тражи да пруже помоћ прогнанима. Повеже ли се ово писмо са словенским упадима од 584. до 588. године… јасно је да су Словени тада опустошили градове на ширем подручју префектуреИлирик.” (11) Даље каже: ” Већ у децембру 598. године Григорије поново пише Сабинијану, епископу Задра, али ни у том писму не постоји ни најмањи траг о боравку варвара на простору северозападне Далмације.” (12) Живковић наводи и друга писма и на крају закључује: ” Из свих ових писама следи да се варвари још увек нису насељавали на земљишту које је било под поменутим епископијама.” (13) Говорећи о досељавању Срба и Хрвата Живковић каже: ” У суштини, савремена историографија прихвата да се сеоба Срба и Хрвата одиграла у време цара Ираклија, уз незнатна неслагања око тачније године или деценије.” (14) И закључује: ” Порфирогенитово излагање о сеоби Срба и Хрвата, посматрано у односу на војни положај и могућности Царства током Ираклијеве владавине, показује да је ова сеоба могла да се одигра само и искључиво између 628. и 634. године.” (15) У вези с анегдотом о Хунима Шарић инсистира на важности предања и тврди да предање не може да се кривотвори: ” Рецимо да сад… пукне овај звучник и падне. Ви сте сви то запамтили, то се не може кривотворити. Ви то преносите од уста до уста, од уха до уха.” У једној емисији код новинара Ратка Дмитровића, једног од промотера турбо-фолк историје, Шарић тврди да је свети апостол Павле на путу за Рим доживео бродолом и избавио се на Мљету позивајући се, између осталог, на предање о пећини апостола Павла на овом острву и то користи као доказ против теорије о досељавању Словена на Балканско полуострво. ” Они га памте (апостола Павла, примедба Д. М.), да су дошли у 7. веку не би га запамтили,” каже он помињући предање о пећини на Мљету. Прво, на Мљету не постоји пећина апостола Павла, иако постоји предање о његовом боравку на овом острву. Павлова пећина постоји недалеко од Требиња и предање да је у њој боравио свети апостол Павле, а на Мљету се налази Одисејева пећина. По предању, у тој пећини је Калипса седам година држала затвореног Одисеј,а а Мљет је њено острво Огигија. Коначно, свети апостол Павле се није избавио на Мљету него на Малти, како стоји у Светом писму (Дап. 28,1), одакле је отпловио после три месеца. Подсетимо се и тога да су у доба кнеза Часлава, средином 10. века, не само Мљет, него и Корчула, Хвар и Брач били под влашћу Неретљана, па се поставља питање како се код житеља ових острва изгубила свест (предање) о евентуалном српском пореклу или њиховом досељењу на ова острва након Срба?

С обзиром на то да се Шарић често позива на предања и инсистира на њиховој важности и поузданости, показаћемо на следећим примерима колико је у праву и колико су предања поуздана.

Бројним

периоду владавине њеног супруга, деспота Ђурђа Бранковића, подигнуто Смедерево (зидано од 1427. до 1430. године). Радовима је руководио брат деспотице Јерине, доведени су и грчки мајстори, а по предању народу је тада задат тежак кулук и намет што је опевано и у народној

песми ” Старина Новак и кнез Богосав”. Тако се нпр. тврђава Бован, која се налази североисточно од Алексинца, назива ” Јеринин град” иако га кнегиња Милица помиње у једној повељи 1395. године. (16) Другим речима, изграђен је доста раније. Јерининим градом се назива и Маглич у клисури Ибра, уз Ресаву и Смедерево и један од најочуванијих

средњевековних градова. Предање га везује за деспотицу Јерину иако о информације о њему налазимо у житију архиепископа Данила II (Светог Данила Пећког) које је убрзо након његове смрти написао његов ученик, по усвојеном мишљењу у науци, између 1337. и 1340. године, што значи да је и овај град подигнут доста раније. Притом се уз њено име, осим објеката који нису изграђени у време владавине деспота Ђурђа, везују и они објекти који се не налазе на територији која је била под његовом влашћу. (17) Како то да су у народном предању искривљени и догађаји који су временски неупоредиво ближе од Атиле Хунског?

Реља (Хреља) Охмућевић је био био пореклом из српске властеоске породице из Херцеговине. (18) Први писани подаци о њему потичу тек из времена када је постао познати војсковођа за време Стефана Дечанског а по византијском цару Јовану VI Кантакузину био је ” код властеле у Срба први међу свима по храбрости и војничком искуству”. Владао је пространим областима на границама српске државе према Византији и Бугарској. Ктитор је манастира Светог Јована Рилског који се налази на територији данашње Бугарске, у коме се и упокојио као монах Харитон 1342. или 1343. године. Упркос историјским чињеницама предање каже да је погинуо заједно са Угљешом и Вукашином у бици на Марици док га поезија и проза везују за територије на којима није живео и владао. Тако се везује за Нови Пазар (Реља од Пазара у песми ” Смрт Реље од Пазара”), Будим (Реља Будимлија у песми ” Смрт Реље од Будима” ) и Босну (Реља Бошњанин у ”Пјесни цара Сулеимана”) а у ” Женидби Ђурђа Смедеревца” је наизменично Реља од Пазара и Реља Бошњанин. Славомир Настасијевић га у роману “ Легенде о Милошу Обилићу“ као Рељу Крилатог смешта у Косовску битку 1389.године.

На овим примерима смо показали колико је предање непоуздано, али ово, заправо, није ништа непознато у свету науке. Напротив, човеково памћење (меморија) је предмет бројних истраживања. Тако је, на пример, у психологији познато постојање лажних сећања, менталних искустава која су погрешно схваћена као верни прикази прошлих догађаја. (19)

Једно од истраживања које је за предмет имало лажна сећања спровели су Стефанија де Вито (Stefania de Vitо), Роберто Кубели (Roberto Cubelli) и Серђо Дела Сала (Sergio Della Sala) са Универизитета Единбург (University of Edinburgh) у Великој Британији. У својој студији они су испитивали меморију у вези са терористичким нападом на железничкој

станици у Болоњи који се догодио 2. августа 1980. године. Приликом екплозије велики сат на

спољном зиду главне зграде је разбијен али је убрзо након тога поправљен и наставио је да ради наредних 16 година. Када се сат покварио 1996. године одлучено је да се казаљке трајно

подесе на 10.25 сати како би подсећале на терористички напад и време експлозије. Од 173 учесника који су знали да је сат сада заустављен, 160 њих (92%) је изјавило да је сат увек био покварен, а 127 особа (79%) даље је тврдило да су видели да је увек био подешен на 10.25 сати , укључујући и 21-ог радника железнице. Већина испитаника није знала да је сат радио више од 16 година и изјавили су да је одувек био покварен. У подгрупи од 56 грађана који сваке године учествују на званичној комеморацији поводом терористичког напада само њих 6 (11%) се исправно сећало да је сат радио у прошлости. ” Ови подаци указују на то да се индивидуална дисторзија меморије коју дели велика група људи развија у колективно лажно сећање,” закључују аутори. (20) Осим тога, у науци је познат и ефекат погрешних информација (дезинформација).

” Истраживање ефекта погрешних информација има дугу и богату историју у литератури о људском памћењу, почевши од пионирског рада Лофтусове (1975; Loftus & Palmer, 1974). У типичној студији ефекта погрешних информација , учесници су сведоци

догађаја, обично визуелно путем слика које теку (Лофтус и Палмер, 1974) или видео записа (Chan, Thomas, & Bulevich, 2009). У неком тренутку након што су били сведоци догађаја, али пре тестирања њихове меморије, учесницима се објављују погрешне информације о догађају чији су били сведоци, путем приче (Chanetal., 2009; Zaragoza, Payment, Ackil, Drivdahl, &Beck, 2001) или заводећих питања (Zaragoza & Lane, 1994). Коначно, након давања погрешних информација, меморија учесника се тестира, а резултати обично показују да је на меморију о догађајима којима су били сведоци негативно утицала погрешна информација, тако да верују да су погрешне информације заиста видели током смењивања слика или видео записа који су видели.” (21)

Пример који ово на најочигледнији начин потврђује јесте тврдња да су након Косовског боја 15. (28.) јуна 1389. године звонила звона Богородичине цркве у Паризу (NotreDame de Paris) током благодарења које је приредио француски краљ Шарл VI (Charles VI) славећи српску победу, иако су се звона заправо огласила после битке на Ровинама 1395. године. (22)

Осим што је реч о анегдоталним доказима веома је могуће да су и саме анегдоте, које турбо-фолк историчари наводе, измишљене.

Тако и Драган Јовановић производи доказ за свој роман ” Житије Савино од Богумила Монаха” у виду његове лажне историје како би читаоце довео у заблуду да је реч о спису из XII или XIII века:

” Поред неколико одавно познатих житија Св. Саве Немањића, мањих и већих, у прошлој деценији је публиковано сасвим непознато и дуго скривано »Житије Савино од Богумила Монаха«, апокрифно-богумислки спис настајао крајем XII и почетком XIII века а можда и нешто касније, његов препис. Српски превод са старословенског случајно је 1986. пронашао познати новинар НИН-а Драган Јовановић, приредио га за штампу и објавио у Београду 1995. године. Приређивач је у своме предговору, укратко, саопштио врло занимљиву причу о судбини и оригинала и превода, у чију се веродостојност, не би могло посумњати. Приређивач »Житија«, господин Драган Јовановић је случајно имао прилику да на кратко види оригинал »Житија Савиног« од Богумила Монаха у Паризу 1986. године као и што је нешто касније случајно открио српски превод тога списа, који је урадио његов, тада већ покојни, деда Војислав П. Петровић, архијерејски намесник белопаланачки. Јовановић је средњовековни рукопис видео у стану руског емигранта Лава Ремизова, професора на Колеж д Франс. Убрзо иза тога, на Ускрс (1986) тај Ремизов је убијен у Јерусалиму, ножем, у по бела дана, испред Цркве Исусовог гроба. Из руку му је тада отета торба у којој је било »Житије Савино«, које је био понео на експертизу код чувеног стручњака за старе списе др Адама Сингера.

Није прошло дуго, у јулу исте године неколико листова је готово истовремено објавило да се продаје »Житије Савино« од Богумила Монаха. А на продају га је нудио управо тај др Адам Сингер. ” (23)

Уз текст, како би све деловало уверљивије, Јовановић даје и фотографију, тачније фотомонтажу која није чак ни посебно вешто урађена, наводних огласа о продаји у поменутим листовима.

Да је Драган Јовановић успео у својој намери да изазове заблуду код читалаца да је ” Житије Савино од Богумила Монаха” средњевековни спис а не његов роман, потврђује и текст на порталу црногорске НВО ”Отворени културни форум” аутора Драгана Б. Перовића, под насловом ”Мироточивост, по Богумилу монаху” (24).

Као кључни и неоспорни доказ о српском пореклу Александра Македонског турбофолк историчари наводе еп Ивана Гундулића ”Осман” у коме се Александар Велики слави као ” Лесандро Србљанин”. (25)

Ако бисмо прихватили овакав начин доказивања као валидан могли бисмо уз помоћ књижевности (поезија, проза, драма), ван сваке сумње, да докажемо све што пожелимо. На пример, на основу приповетке Радоја Домановића ”Краљевић Марко по други пут међу Србима” могли бисмо да развијемо теорију о томе да Марко Мрњавчевић није живео само у 14. веку него и на прелазу 19. и 20. века.

”А кад стаде Марко преметати, ал’ у Муси три срца јуначка, троја ребра једна по другијем; једно му се срце уморило, а друго се јако разиграло, на трећему љута гуја спава.”

Шта би, рецимо, билолози и стручњаци из области хумане анатомије могли да закључе из наведених стихова песме ”Марко Краљевић и Муса Кесаџија”?

Могућности за најразличитије закључке који могу да се изведу из оих стихова су ограничене само маштом.

Замислите шта би неко са Факултета спорта и физичког васпитања, одбацивши научну методологију, могао да закључи из ових стихова песме ”Орање Марка Краљевића”: ”диже Марко рало и волове…”?

Илија Огорелица као доказ да је Троја српски град наводи бајку ” У цара Тројана козје уши” али и коло ” тројанац”. ( 26)

Тодор Пештерски наводи изреку ” Говори српски, да те цео свет разуме”, као доказ да су некада сви говорили српским језиком. Као доказ да је српски календар најстарији на свету наводи анегдоту са српским туристима који су путовали у Турску. Они су му причали да тамо на неким тврђавама ” пишу те наше године”. А потврду да је то наш календар су добили од турског туристичког водича. (27)

Говорећи о бици на Косовом пољу 1389. године Горан Шарић коментарише филм ” Бој на Косову” као пуновредан извор и каже: ” и у оном филму се види као Вуковић је издао, мислим да то није било тако мислим да су остали до краја.” (28)

Међутим, турбо- фолк историчари се користе оваквим ” доказима” и када су у питању подаци из блиске прошлости које је лако проверити. Тако се, не пример, Драган Јовановић

поткрепљујући своју тврдњу да је хидроцентрала у Мокром код Беле Паланке старија од оне у Ужицу позива на ” Квискотеку” Хрватске радио-телевизије, веома популарну и гледану ТВ емисију у бившој СФРЈ, коју је водио Оливер Млакар. (29)

Један од пратилаца турбо-фолк историчара се позива на мапу из видео-игре шведске фирме ” Paradox Development Studio” на којој је Албанија у неодређеном периоду пре нове ере приказана на обали Каспијског језера, тако да једним делом захвата територију данашњег Азербејџана, користећи је као доказ о досељавању Албанаца на Балканско полуострво. Притом се критички обраћа ”господи” из Српске академије наука и уметности коју назива ” удружењем доконих фосила и срБских издајица”, позивајући их имплицитно да се користе оваквим ” доказима” како би избегли да пишу ” небулозе и глупости у званичним књигама за историју”.

Један од најчешће навођених ” доказа” о старости српског народа на који се позивају турбо-фолк историчари (почев од Јована Деретића (30) и Горана Шарића (31) до осталих, је изјава председника Владе Израела Бенјамина Нетанјахуа да ” пријатељство јеврејског и српског народа сеже хиљадама година уназад, још из доба Римске републике.” (32) Нетанјаху

је ову реченицу изрекао приликом сусрета са председником Владе Републике Србије 2014. године у Израелу и изазвао бурну реакцију српских лажиисторичара. Уколико ову његову изјаву потражите на интернету добићете велики број резултата са насловима текстова

видеозаписа попут ових: ” Шок изјава Нетањахуа о којој нико у Европи не сме ни да писне: Јеврејски и српски народ су стари хиљадама година…”, ” Деретић: Нетанијаху нас учи истини, Срби и Јевреји су пријатељи од пре Христа”, ” Срби и Јевреји су народи најстарији”, ” Нетањаху открио скривену историју Срба” итд. Александар Шаргић је, подтакнут овом изјавом, снимио две емисије (” Нетанјаху открио скривену историју Срба” и ” Срби су староседеоци Балкана – Нетанјаху и Ривлин”) у укупном трајању од преко сат и по, али су се њоме бавили и други турбо-фолк историчари у емисијама на YouTube-у. (33)

Опис емисије ”Нетанјаху открио скривену историју Срба” Александра Шаргића, који има сврху не само да пружи кратку информацију о садржају емисије него и да привуче гледаоце, подсећа на интригантни опис романа Драгана Јовановића о коме смо претходно говорили: ”Из веома старих записа Плинија, Тацита, Птоломеја, Страбона, ми знамо да се српско име протеже од Балкана до Кавказа. Ипак, изјава премијера Израела натерала нас је да тражимо дубље од самих назива градова и понеког помена српског племена. И управо та путања повешће нас на невероватно путовање из српског Подунавља, преко Крита и Мале Азије, а након излета у Италију, пут ће нас водити до Кавказа који је само пролазна станица до Крима и Украјине.” (34)

Колико су ”докази” попут ове изјаве БенјаминаНетанјахуа поуздани показаћемо на неколико примера.

У фебруару 2018. године, приликом представљања мозаика за храм Светог Саве у Београду, председник Републике Српске Милорад Додик је изјавио да се овај Храм гради на месту где је погубљен Свети Сава. (35) Општепознато је да је Свети Сава предао своју душу у руке Господа 14./27. јануара 1236. године у Трнову, у Бугарској, а да се Храм подиже на месту за које се веровало да су на њему 1594. године спаљене његове мошти.

Шта бисмо све, следећи метод турбо-фолк историчара, могли да закључимо на основу

ове изјаве Милорада Додика само је питање богатства маште и постављених циљева.

Наведимо још један пример.

Драган Марковић Палма, бивши председник Скупштине града Јагодине и бивши градоначелник овог града, на питање новинарке у вези са музиком коју слуша, након одговора да слуша Цецу (Светлану Ражнатовић), додаје: ”Ја само да вам кажем, мени није свирао и певао… једино Бетовен и Шопен, јер сам био мали. А не постоји естрадни уметник, народни или забавни, који ми није певао…”. ”Како мислите били сте мали?”, пита новинарка несигурна да ли је добро разумела. ”Био сам мали, можда да сам био ових година би их довео на ноге да ми певају’‘, одговара јој Драган Марковић Палма. ‘‘ Ја мислим да сте ви направили лапсус, ви нисте били мали кад је Бетовен био жив.”, наставља новинарка са питањима верујући да је реч о грешци. ‘‘ Јесам. Па колико је Бетовен имао година? Колико је имао?”, закључује разговор на ову тему Драган Марковић Палма.

Шта бисмо из овога могли да закључимо следећи метод турбо-фолк историчара?

Прво, да су Бетовен и Шопен живели негде у Србији а можда чак и у самој Јагодини.

Из чињенице да су живели на територији Србије могли бисмо да изведемо закључак да су Бетовен и Шопен били Срби а не пољско-француског порекла (Шопен) или германског (Бетовен). Осим тога, могли бисмо да закључимо да ни имена под којима их знамо вероватно нису њихова права имена а до правих имена ћемо доћи тако што ћемо имена под којим их знамо просто посрбити. Тако се Лудвиг ван Бетовен у стварности могао звати нпр. Лука Батаковић а Фредерик Шопен нпр. Предраг Шопић. Такође, да нису живели у оном периоду

који се наводи (1787 – 1794 за Бетовена и 1810 – 1849 за Шопена) и сасвим сигурно не у различитим вековима. Како је Драган Марковић Палма рођен 1960. године, то значи да су могли живети у првој половини и почетком друге половине двадесетог века, јер је он у то

време био дете. Такође, из Марковићевих речи можемо да закључимо да су били не само композитори него и певачи, по свему судећи народне музике јер ту врсту музике Палма слуша. Наравно, поставља се питање како то да нам нису остале њихове плоче, касете и други докази осим композиција? Одговор је исти као и у случају осталих тврдњи и теорија турбофолк историчара: како је реч о народној (изворној, традиционалној) музици све доказе су уништили Беч, Берлин и Ватикан или су фалсификовани, а анексом Кумановског споразума из 1999. године забрањено нам је да у школама учимо о томе. У свему овоме странци су, наравно, имали помоћ бечко-берлинске школе и Филозофског факултета из Београда.

Овај пример је био погодан да сликовито покажемо на који начин турбо- фолк историчари граде своје теорије иако се конструкције које смо изнели сасвим сигурно не могу по маштовитости мерити са закључцима и тврдњама које би изнели аутохтонисти.

Уз помоћ изјаве Драгана Марковића Палме да је у Дубајиу (југозападна Азија) видео највећу зграду у Европи могли бисмо да доведемо у питање и границе европског и азијског континента. (37)

Нема сумње да бисмо како у домаћем тако и у страном политичком животу могли да нађемо велики број сличних примера који би могли да се искористе на начин на који то раде турбо-фолк историчари Ако бисмо као доказе прихватили и изјаве других јавних личности а не само државних званичника и политичара, укључујући и информације које се појављују у јавним гласилима, вероватно не постоји ствар коју не бисмо могли да докажемо, све би било само питање маште.

Турбо-фолк историчари неретко користе и мапама, како оним које су сами произвели попут ”карте Србије пре Лужичког боја” коју смо већ поменули, тако и онима које, попут осталих доказа, избирају у складу са својим циљевима без обзира на њихову тачност и поузданост и на то да ли су важеће. Показаћемо на неколико примера како и у овом случају ненаучан приступ може да одигра важну улогу. Кренимо најпре од примера који су упоредиви са овима које смо претходно навели.

У јануару 2012. године телевизија Fox News је приказала мапу на којој је бившу Југославију приказала као целовиту државу с тим што јој је додељен назив ”Бугарска” док је територија Мађарске означена као ” Србија”. (38)

Слично томе, у јулу 2014. године телевизија CNN је приказала мапу на којој је град Славјанск (Славянск) приказан на полуострву Крим, неколико стотина километара даље у односу на свој стварни географски положај. (39)

Онима који размишљају критички јасно је о чему је овде реч, међутим, псеудоисторичари би, уколико би то било у складу са њиховим циљевима, ове мапе без икакве сумње представили као ”открића” и ”доказе”. Од бројних примера изабрали смо само два, и то оне који имају везе са нама и нашом историјом.

Ништа није другачије ни када су у питању старије мапе. Тако, на пример, на карти Африке Џона Керија (John Cary) из 1805. године можемо да видимо непостојеће Планине Конг (Mountains of Kong). На картама из 17. и 18. века, међу којима је и карта Јоханеса ван Кулеа (Johannesvan Keulen), југоисточно од Мадагаскара може да се види непостојеће острво Juande Lisboa. На мапи Матеа Прунеса (Mateo Prunes) из 1553. године, можемо у северном Атлантику видети непостојеће острво Mayda итд. Бројни слични примери могу се наћи у књизи ” The Phantom Atlas: The Greatest Myths, Liesand Blunderson Maps” Едварда Брука Хичинга (Edward Brooke-Hitching) члана британског Краљевског географског друштва (Royal Geographical Society).

Милош Милојевић као доказ о животу Срба у Индији и одласку из Индије наводи песму ”Свеци благо деле” у којој се између осталог каже:

‘‘У Инђији тешко безакоње: Не поштује млађи старијега,

Не слушају ђеца родитеља; Родитељи пород погазили, Црн им био образ на дивану Пред самијем Богом истинијем! Кум свог кума на судове ћера, И доведе лажљиве свједоке

И без вјере и без чисте душе, И оглоби кума вјенчанога, Вјенчанога или крштенога; А брат брата на мејдан зазива; Ђевер снаси о срамоти ради, А брат сестру сестром не дозива.”

И још: ”Затворише седмера небеса, Ударише печат на облаке, Те не паде дажда из облака, Плаха дажда, нити роса тиха, Нит’ обасја сјајна мјесечина: И не роди вино ни шеница, Ни за цркву часна летурђија. Пуно време за три годинице: Црна земља испуца од суше, У њу живи пропадоше људи; А Бог пусти тешку болезању, Болезању страшну срдобољу, Те помори и старо и младо, И растави и мило и драго.”

Милојевић песму коментарише овако: ” Ево какво је било зло настало у проклетој земљи Инђији докле још ту борављаху Срби. Пa да је остало по овоме, можда се неби из ње изчистили и разселили Срби, ама дође још горе и црње, па мораше.” И наставља: ” Ова је песма тако јасна,тако тачна, тако дивна и чудна, боља и јаснија, истинитија и вернија од свију досадањих наших и туђих паметарница и паметариста. Из ње изводимо ово: да прва година неcpeћeсрбске у Инђији означава: прве нападаје црних народа, дошљака са острва и из Киндуша или средње Азије. Друга год. означава: нападаје тих истих народа, са сасредоточеном силом Кинеза, који су у свему и свачему сродни са старим Египћанима, црним африканским племеном. А трећи и последњи: најцрњији насртај мисирских царева на Инђију и коначно утамањење остатака српских племена, а за овим насртаји народа семитечских и парско-немачких, или персиско-турских племена као и осталих азијских и острвских народа.”

Значи ли ово да би закључке требало да изводимо из слогана ” Србија до Токија”? Или ” Србија од Токија до Милвокија”?

Ако је одговор на ово питање позитиван, шта у том случају да радимо са песмом ” Усташка се војска диже” или ” Бојна Чавоглаве”? Шта са песмом ”Еј ко на Божић у Кравицу дође” или безбројним, политички коректним, текстовима у којима се пише о измишљеном и конструисаном ”геноциду у Сребреници”?

Мислим да је након ових примера сувишно и неприкладно да постављамо питање могућег псеудонаучног тумачења народних песама ” Смијешно чудо” или ” Миш посеја проју”.

Шта год желели и радили турбо-фолк историчари, граница између субјективног и објективног, између фиктивних производа и научних чињеница, не може и неће престати да постоји.

На крају ћемо навести један пример који веома јасно показује на који начин се извођење закључака од стране научника разликује у односу на псеудонауку.

”Током делова плеистоценске епохе, ниво мора је знатно опао док је вода испаравала из светских океана, падала је као снег у северним географским ширинама и вишим надморским висинама, који се није топио, већ је производио глечере. Овај пад нивоа мора произвео је копнене везе попут Беринговог копненог моста – скоро 1.000 миља (1.500 километара) широке платформе земље која спаја североисточну Азију и северозападни део Северне Америке. Берингов копнени мост је омогућио приступ Новом свету за животиње

људе из Старог света.

И док се археолози још увек расправљају око времена миграције људи у Нови свет, они се готово сви слажу да су амерички Индијанци Азијати који су стигли преко подручја данас познатог као Берингов пролаз. Овај уски и плитки део Беринговог мора данас је мала препрека кретању људи између азијског и северноамеричког континента. У прошлости, током геолошке епохе познате као плеистоцен (ледено доба), путовање између два континента било је још лакше.

Модерни антрополози могу пратити порекло људи кроз њихову морфологију. /…/ на

пример, физички антрополог Кристи Тарнер (Christy Turner) прегледала је неких 200.000 зуба из Новог Света (Turner 1987) и открила да су амерички индијански зуби најсличнији зубима људи из Азије.

Остале карактеристике скелета показују исти образац; према томе, археолози могу бити прилично сигурни да скелети ископани из праисторијских локалитета у Америци припадају Индијанцима и да су Индијанци пореклом из Азије.

Дакле, Кристи Тарнер је до закључка дошла након што је прегледала 200.000 зуба. Са друге стране (ако изузмемо очигледне измишљотине), псеудоисторичари немају ни један једини сопствени рад и истраживање већ своје теорије граде искључиво на искривљавању и погрешном тумачењу радова научника које критикују.'' (40)

Раскорак између незнања псеудоисторичара и њихове погрешне самопроцене није ништа непознато у науци, напротив. Неспособност да се правилно оцени степен сопственог

знања познат је као Данинг-Кригеров ефекат. Овај когнитивни поремећај назив је добио по Дејвиду Данингу (David Dunning) и Џастину Кругеру (Justin Kruger) а резултат је серије експеримената спроведених на Универзитету Корнел (Cornell University). За свој рад (1) у

коме се описује овај ефекат Данинг и Кругер су 2000. године добили Нобелову награду из психологије.

У једном чланку у коме говори о овом раду Дејвид Данинг погрешну самопроцену (илузију о сопственој супериорности) назива ”надуваним самооцењивањем”.

” Оно што је занимљиво је да, у многим случајевима, инкомпетенција не оставља људе дезоријентисане, збуњене или опрезне. Уместо тога, инкомпетентни су често благословени

непримереним самопоуздањем, узнети нечим што им се чини као знање.

Ово није само теорија. Читава серија истраживања коју сам спровео ја и други потврдила је да људи који не знају много о одређеном скупу когнитивних, техничких или социјалних вештина имају тенденцију да прецењују своје способности и перформансе …

У суштини, ми тврдимо да су вештине које повећавају компетенцију у одређеном домену често исте оне вештине које су потребне да се процени компетентност у том домену –сопствена или туђа.

Због тога некомпетентним појединцима недостаје оно што когнитивни психолози различито називају метакогницијом (Everson & Tobias, 1998), метамеморијом (Klin, Guizman, & Levine, 1997), метаразумевањем (Maki, Jonas, & Kallod, 1994) и вештином самопосматрања (Chi, Glaser, & Rees, 1982). …

На пример, размотрите способност писања граматичког енглеског језика. Вештине које омогућавају некоме да конструише граматичку реченицу су исте оне вештине потребне за препознавање граматичке реченице и стога су исте вештине потребне да се утврди да ли је граматичка грешка учињена. …

Ови делићи емпиријских доказа указују на то да инкомпетентни појединци имају више потешкоћа да препознају свој прави ниво способности него компетентнији појединци, и да недостатак метакогнитивних вештина може бити основа овог недостатка.” (2)

Даље, Даниниг скреће пажњу на феномен аносогносије, када особа није свесна дефицита у функционисању, иако то може бити очигледно за друге, и наводи пример особе којој је паралисана једна страна тела али она тога није свесна. (На другом месту наводи се пример особа са биполарним поремећајем или шизофренијом, које не узимају прописане лекове јер немају свест о свом стању.) Након овога Дејвид Данинг закључује: ” У овом чланку изнели смо психолошки аналоганосогносији. Тврдили смо да инкомпетенција, као и аносогносија, не само што узрокује лоше перформансе, већ и неспособност да се то препозна.” Осим небројених неистина, измишљотина и фалсификата, дела псеудоисторичара обилују примерима несхватљивог незнања. Велики број примера њиховог незнања наводи и професор Радивој Радић у својим књигама ” Срби пре Адама и после њега” и ” Клио се стиди”, од којих ћемо навести неколико нешто даље у тексту. С обзиром на то да је једна од основних теза турбо-фолк историчара она о аутохтоности Срба на Балканском полуострву и да улажу велики напор да докажу да се Словени и Срби нису доселили на Балкан већ да су овде одвајкада, оправдано је очекивати да знају макар границе тог полуострва. Уосталом, и сами живе на Балканском полуострву, а о томе се учи и у средњој школи. Али они ни то не знају. Тако нпр. Горан Шарић о чијем лажном представљању као доктора историјских наука смо писали на другом месту (3), у једном тексту каже:

” Све ово постаје још трагичније кад се зна да су археолози из Словеније прошле године код Мурске Соботе пронашли непобитне доказе да Славени на Балкану живе већ у 5. у 6. вијеку и да археолошки ни други налази не показују никакве знакове недавног досељавања.

Археолози у Србији траже трагове досељавања Славена у 8. стољећу, а налази из Словеније показују да Славени у Мурској Соботи у 5. стољећу живе несвјесни да ће се на Балкан “доселити” тек за 200 година.” (4)

Као што је познато северна граница Балканског полуострва иде линијом Соча-СаваДунав тако да Мурска Собота ни у ком случају не може да припада Балкану. То је слично као

кад бисмо рекли да се Вршац налази у Бачкој или Срему. Сличан проблем са географијом и границама Балканског полуострва има и псеудоархеолог Ђорђе Јанковић. На ово скреће пажњу професор Радивој Радић у критици једног Јанковићевог интервјуа за лист ” Печат”:

” Не упуштајући се у замршену дискусију око тога да ли је Подунавље, односно Панонија прапостојбина Словена, могу да приметим следеће: Уколико је та теза и тачна, што је у најмању руку веома проблематично, она никако не може истовремено да значи да су Словени староседеоци на Балканском полуострву, а управо то настоје да повежу српски псеудоисторичари. Моју примедбу спустићу на најнижу географску раван. Панонија није на Балканском полустрву или, да будем још јаснији и недвосмисленији, док се Обреновац, Раковица или Железник налазе на Балканском полуострву, Панчево и Борча му не припадају.” (5)

У претходном цитату из Шарићевог текста налазимо и потврду правила да је код турбо-фолк историчара готово немогуће наћи макар једну реченицу која не садржи неку лаж, измишљотину или фалсификат. Наиме, на интернету су доступна најмање два научна рада (6) (7) археолога Даше Павлович из Народног музеја Словеније која је учествовала у ископавањима у Новој табли код Мурске Соботе, и у њима се ни у ком случају не може прочитати да је реч о ”непобитним доказима” нити да ” археолошки ни други налази не показују никакве знакове недавног досељавања”. Штавише, не могу се извести ни овакви закључци јер Даша Павлович изричито, на више места, говори о досељавању Словена, а када је реч нађеним предметима, тачније керамици, оне који су је произвели не назива Словенима већ ” носиоцима прашке културе” допуштајући, ипак, могућност да је реч о Словенима. Коначно, Даша Павлович говори о Панонској низији а не о Балканском полуострву.

” Зато закључујем са све убедљивијом хипотезом, да су се мање групе носилаца

прашке културе које повезујемо са раним Словенима, на западне обронке Панонске низије почеле да насељавају већ у првој половини 6. века…”, каже Даша Павлович у једном од наведених радова.

Коначно, иако је реч о западним деловима Панонске низије а не Балканском полуострву, морамо да нагласимо да ауторка недвосмислено говори о малој групи људи:

” Зато истичемо да се је крајем 6. стољећа на истражено подручје доселила мања група људи (која је вјеројатно одговарала појму обитељи или раширене обитељи) са својим “ рецептом” за припрему и израду керамичког посуђа.”

Миодраг Милановић, аутор више лажинаучних књига, о Светом Архангелу Михаилу пише следеће: ” Епиграфска грађа,, из I и II века у Малој Азији, говори о изједначавању Михајла – анђела са именом Бога, што значи да је он постао заједничка именица за већи број богова из зорооастричке и вавилонске религијске традиције, која је блиска аријевским

индоевропским митовима и легендама.

Ha крају треба указати на циљ и разлог преноса Михајлових моштију, из његовог култног места у Малој Азији на Балкан. To је византијска држава и црква учинила на документован начин.” (8)

Прво, и мала деца знају да су анђели бестелесна бића, а чим су бестелесна не могу имати мошти. ” Природа анђела је бестелесна, духовна, јер су они духови (τά πνεύματα),”

пише Преподобни Јустин Ћелијски. (9) Друго, Михаило није Анђео него Арханђео. ” Исповедајући ову богооткривену истину о подели и разлици међу светим Анђелима, Црква их кроз свете Оце дели на три чина, а сваки чин на три реда. Таква је подела изражена у древном

црквеном спису „О небеској јерархији“, који се приписује светом Дионисију Ареопагиту. Ту се небеске Силе, с обзиром на савршенство природе и близине Тросунчаном Божанству, деле на три јерархије (iεράρχιαι), и свака јерархија на три лика (χόροι). Вишу јерархију (έπάρχιαι)

сачињавају: Серафими, Херувими, Престоли; средњу јерархију (μεσάρχιαι): Господства, Силе, Власти; нижу јерархију (ύπάρχιαι): Начела, Арханђели, Анђели,” пише Свети Јустин Српски на истом месту.

Наведимо још један пример Милановићевог незнања: ” Такође, не мање високе духовне циљеве, поставља пред себе cpпско штампарство. Прву штампарију основао је на Цетињу, крајем XV века, зетски господар Ђурађ Бранковић.

Из ње је, док је Турци нису срушили, изашло пет наслова: Октоих првогласник, Октоих петогласник (1493 — 1494), Псалтир са пследовањем, Требник и Четворојеванђеље (149596).” (10)

Цетињску штампарију је, као што је познато, основао Ђурађ Црнојевић, син и наследник Ивана Црнојевића, а не Ђурађ Бранковић. Ђурађ Вуковић Бранковић је био српски деспот, син Вука Бранковића и рођен је у 14. веку.

Јован И. Деретић и Драгољуб П. Антић у књизи ” Историја Срба и Руса-пранарода

Европе” (11) на страни 195. пишу како је 787. године Васељенски сабор одржан у Цариграду.

Као што је познато Васељенски сабор је 787. године одржан у Никеји. Васељенски сабори су одржани у Цариграду 381. године, затим 553. године и 680/681 године.

Даље, код Деретића и Антића наилазимо и на следеће: ”Наравно, св. Јероним није измислио глагољицу, пре ће бити да је креирао неку врсту ,,босанчице”, именом „буквица”.”

(стр. 231)

Творац термина ” босанчица” је Ћиро Трухелка са циљем ”да се један велики дио српског језичког насљеђа и писмености одвоји од матице и подведе под туђе (бошњачко, хрватско).” (12) ” Термин „ босанчица” у научну терминологију и литературу увео је Ћиро Трухелка (…) у раду Босанчица, принос босанској палеографији и тиме изазвао праву револуцију у јавним и лингвистичких круговима. Наиме супростављајућибосанчицу ћирилици, Ћ Трухелка сматра да су то два самостална писма, те да их једино веже заједничко грчко поријекло. (…) Свој став Трухелка је темељио на идејама Е. Курелеца, , који је био вођен политичким а не научним разлозима… Српски научници сматрају да је велику помоћ Трухелкиној карактеризацији тзв. босанчице дала политика тадашњег предсједника земаљске владе у БиХ – Бењамина Калаја (1883 – 1903). (…)

Став српских лингвиста је јединствен: тзв. босанчица није ништа друго већ стилизована брзописна ћирилица.”, пише проф. др Биљана Самарџић. (13)

Деретић и Антић, Јевсевија Кесаријског, епископа Кесарије у Палестини, наизменично називају ЕузебијеПамфил (стр.317) и Јевсевије Кесаријски (419 – 420) из чега је очигледно да не знају да је реч о једној те истој особи. Притом ваља имати у виду да је реч црквеном историчару кога неки називају и ”оцем црквене историје” (14), али и пријатељу цара Константина. Аутор је ” Црквене историје” и ” Живота Константиновог” а надимак ” Памфило” је узео по свом учитељу, Светом Памфилу. Не знати ко је ЈевсевијеКесаријски а бавити се црквеном историјом је потпуно неприхватљиво.

Да ово није случајност потврђује и то што Светог Климента Александријског, једног најпознатијих и назначајнијих учитеља Цркве из првих векова хришћанства (Свети Климент је рођен око 150. године), аутора ” Протрептика Јелинима”, ” Педагога”, ” Стромате” и других дела, називају ” Клементијем Александријским” (стр. 784).

Очигледно им је циљ био да нагомилавањем информација и обимом књиге створе утисак о својој учености и високој научној вредности дела, а да притом ни сами нису разумели оно о чему пишу.

О Јовану И. Деретићу, професор Радић у поменутој књизи ”Срби пре Адама и после

њега” (15) пише следеће:

” Замислите он не зна ко је био Немањин отац! Овај ,,кандидат за вечност” пише

следеће: ,,Деса је умро у Требињу 1166. године и сахрањен је у цркви Светог Петра. Иза себе

је оставио четири сина:Тихомила, Мирослава, Константина и Немању.” Наравно и врапци –бар они са Студентског трга! – знају да је Немања био Завидин, а не Десин син.” (стр. 68)

Затим и ово:

” Ево још једне грубе грешке др Деретића: „ Мехмед II Освајач (1451 – 1481) дошао је на турски престо када имао 21 годину. Био је Мурата и Јелене кћерке деспота Ђурђа. Од мајке

је научио српски језик и говорио је боље српски него турски.” Др Деретић је овога пута 50 посто у праву, али и то је напредак у односу на претходне примере. Наиме, Мехмед II Освајач

јесте био син султана Мурата II, али не и Јелене Бранковић. Опште је познато да је у харему Мурата II била Мара Бранковић – а не Јелена!- кћи Ђурђа Бранковића. Такође је добро

познато да Мара Бранковић није била мајка Мехмеда II Освајача.” (стр. 71)

О Олги Луковић Пјановић и крилатици ” Срби, народ најстарији” професор Радић пише следеће:

” Госпођа Луковић Пјановић је звучни наслов своје књиге, показаће се погрешно, преузела из дела позновизантијског историчара ЛаоникаХалкокондила, а потом је израстао у горостасну идеју водиљу и постао непресушно извориште надахнућа српских псеудоисторичара. (…) Премда по образовању класичар, госпођа Луковић Пјановић је, сва је прилика, погрешно превела поменуту крилатицу и тај нетачни превод је ставила у наслов своје небулозне књиге. Потом су је остали псеудоисторичари, иначе потпуне незналице када је у питању грчки језик, заправо аналфабете на куб (не разликују ни грчка слова, а о превођењу да и не говоримо), само механички, у основној школи би се то рекло ,,без разумевања”, преузели за свој кредо, поклич, начело, мото, знак распознавања, лозинку, идеју водиљу, манифест, „ логос”.” (16)

Професор Радић најпре наводи оригинални грчки текст („Μετὰ δὲ ταῦτα ἢλαυνεν ἐπὶ Μυσοὺς καὶ ἐπὶ Τριβαλλούς. τὸ δὲ γένος τοῦτο παλαιότατόν τε καὶ μέγιστον τῶν κατὰ τὴν οἰκουμένην ἐθνῶν”) а затим даје и његов превод: ” После тога је Мурат кренуо против Миза (Бугара) и Трибала (Срба). Овај род (дакле и Бугари и Срби!) најстарији је и највећи међу свим народима на свету.”

Толико о знању ”богиње језика”, како Олгу Луковић Пјановић називају турбо-фолк историчари и остали надринаучници. ”Богиња језика”, очигледно, има проблем и са врло једноставним преводима. (17)

Ни ” проналазач” Троје, Милутин Јаћимовић, не стоји ништа боље са знањем од осталих псеудоисторичара. ” У једном од својих збрканих текстова Јаћимовић истиче: ,,Зато ромејски историчар Стефан Византијски, из 10. века, пише књигу Историја кавкаских Албанаца, јер тада нема никаквих балканских Албанаца, нити он за њих зна”. И, наравно, гле чуда, не наводи никакво издање овог византијског аутора на кога се позива и који је важан за његове ,,доказе”.

У овој реченици је готово све погрешно! Пођимо редом!

1. Стефан Византијски није историчар!

2. Стефан Византијски није живео у X него у VI веку, дакле 400 година пре него што

мисли аутор ове реченице.

3. Стефан Византијски није написао књигу Историја кавкаских Албанаца, него географски спис Етника,” пише професор Радивој Радић о Јаћимовићу. (18)

Професор Радић се осврнуо и на примере незнања из књиге студента ” више факултета” (19) и ” историчара” Петра Ашкрабе Загорског: ” Ево једног подесног примера с почетка књиге: ,,Херодот (који живијаше од 484-е до 425-е године пре Христа) каже да су Маћедонци ‘северно од Хеладе у сливу реке Аксија

(данашњи Вардар)… Постали су славни по свом краљу Александру Великом ‘, стоји у Херодотовој Историји књига прва, стр. 380.” када сам први пут прочитао овај одељак, нисам могао да верујем!

Песниче и публицисто, ,,отац” историје је умро 425. године пре Христа (како си сам написао!), а Александар Велики се родио 356. године пре Христа, 69 година касније! Како је, онда, одавно преминули Херодот могао да пише о Александру?! (20)

Ту је још један пример Ашкрабиног незнања:

”Загорском неретко недостаје и елементарни здрав разум. Ево примера: ,,Први одбрамбени сукоб Срба и Српске државе од ‘Турака’ … на позив господара Србије краља

Милутина водио је 1313. Године (неки веле 1414-е) у простору мале Азије јунак Новак Гребострек(овић)…”

Помињање 1414. године сасвим је бесмислено и непотребно! Ако је у питању краљ Милутин, онда спорна 1414. никако не долази у обзир јер је Милутин владао од 1282. до 1321. године! Будући да је рођен 1253. значи да би 1414. Имао 161 годину. С друге стране, наглашено је да је у питању ,,први” сукоб, па је 1414. опет искључена јер имамо и 1344. (Стефанијана), 1371.(Марица), 1385/6. (Плочник), 1388. (Билећа), 1389. (Косово)….. Запањујуће ми је како Загорски не може да појми ове једноставне чињенице и сабере два и два. (21)

Занимљиво је у вези са овим ”Гребострек(овић)” приметити да се Ашкраба не потписује као Петар Ашкраб(овић).

О Сањи Шуљагић и њеним измишљотинама и фалсификатима смо писали у тексту о ”старосрБским календарима”. (22), Кад је реч о њеном незнању професор Радивој Радић пише, између осталог, следеће:

” Рад др Шуљагић врви од материјалних грешака. Тако она наводи писца по имену КасијусДион уместо Дион Касије. Претпостављам да јој је на уму био некадашњи непревазиђени шампион тешке категорије у боксу Касијус Клеј илити Мохамед Али. Она погрешно пише Паузаније уместо исправног Паусанија, Цицеро уместо Цицерон. Очигледно да ни сама не зна шта су ,,тесалонијско-фригијски” Аргос и Лариса. Док област Фригија постоји, област Ттесалонија не постоји! … Шуљагићева себи дозвољава да направи и тако почетничку грешку, какву не праве ни основци, да за Ћирилила и Методија каже да су ,,цариградска браћа”, иако је јако добро познато да они потичу из Солуна, према томе могу бити само ,,солунска браћа.” (23)

О Радомиру Ђорђевићу пише следеће: ” У својој књизи са срцепарајућим и претенциозним насловом Историјски есеји: о усудима наше историје он бележи да ,,сама грчка реч деус која означује бога долази од српске речи див”. Наравно, реч је о потпуној бесмислици. Реч деус није грчка него латинска!” (24) Један број псеудоисторичара има проблем са временским одредницама када је реч о периодима пре Христа, а међу њих спада и Радомир Ђорђевић. Након што је навео један пример незнања Радомира Ђорђевића, професор Радић наставља: ” Уследио је покушај др Ђорђевића да се поправи и он је већ на првој страници своје књиге уложио огроман труд. Тамо је дата некаква мутна илустрација, по свој прилици фотографија реченог обелиска, али на начин који се може објаснити метафором ,,борба црнаца у тунелу”. Испод илустрације пише следеће: Обелиск ,,Законика” из Ксантоса (Ликије) (6 – 8 пре нове ере). Кад сам први пут погледао, нисам могао да верујем да неко ко није ученик основне школе може тако да погреши. У времену пре Христа векови ,,опадају”, то јест најпре је био VIII, па VII, па тек онда VI век. … То би било потпуно исто као када бисмо рекли да је Први светски рат био од 1918. до 1914. године.” (25)

Примери незнања Јована И. Деретића које смо претходно навели ни случајно нису једини. Наведимо их још само неколико од великог мноштва.

” Звучи невероватно – али је истинито! Јер, када је у питању дружина ,,новомантичара”

све – али апсолутно све! – могуће је очекивати. Они, нећете веровати, не праве разлику између презимена и титуле појединих средњовековних достојанственика.

Шта је ово, Деретићу? ,,Последњи византијски војвода Далмације и Хрватске, Константин Севаст, протеран је од стране српске војске.” Прво, Византинци немају титулу војводе! Друго, ко је Константин Севаст? Осим тога, севаст је титула а не презиме, уважени др Деретићу!!! Колико грешака у једној прилично краткој реченици!? … Пренесена у наше време, поменута погрешка би могла да изгледа овако: Драгољуб Доктор, Миливоје Шеф, Коста Академик,Угљеша Управник, Остоја Магистар…” (26)

Један од занимљивијих примера Деретићевог незнања је и пример битке на Плочнику. Покушавајући да се извуче из глиба у који је запао захваљујући свом незнању, Деретић је потонуо још дубље. Све је почело тиме што је професор Радић указао Деретићу да не зна тачан датум битке на Плочнику:

” Узгред, једно питање за др Деретића: Да се нисте мало прерачунали? Зар битка код Плочника, када су Срби поразили Турке, није била 1385/1386. године (када су ,,Ваши” победници краљ Вукашин и деспот Јован Угљеша већ одавно били покојни), а не 1370. како Ви тврдите?” (27)

Уместо да призна незнање Деретић је отишао још даље: ” У својој књизи, позивајући

се на српске и византијске изворе, показао сам да др Деретић не зна када је била битка код Плочника у којој су Срби поразили Турке. Он пише да је била 1370., а добро је познато да се одиграла 1385/1386. године. Онда сам у шали додао да су можда биле две битке код Плочника! Међутим, Деретић је буквално схватио моју ироничну опаску и ,,потврдио” … да су заиста биле две битке.” (28)

Након примедбе професора Радивоја Ррадића да цар Ђуро о коме пише Деретић није постојао, у одбрану Јована И Деретића устао је Слободан Јарчевић. Његов одговор профеор

Радић описује овако: ” Ево како изгледа Јарчевићева ,,одбрана”: ,,Др Деретић је у претходним издањима све српске владаре, па и Бодина, описивао као краљеве, а тек у последњем се определио за њихове царске титуле”. Ова аргумантација је увредљиво неозбиљна и као таква достојна некаквог водвиља у булеварском позоришту. Јарчевић очигледно није ни свестан нонсенса који је изрекао. Реч је о егзактним историјским чињеницама, а не о произвољностима. Шта уопште значи тај несрећни израз, ,,определио се”? Није реч о ценама поврћа и воћа на пијаци, па да Деретић може да се ,,опредељује”.” (29)

Али, није Деретић једини који се ”опредељује”. Тако нпр. ”др” Стеван Томовић који је као и Горан Шарић титулу доктора историјских наука стекао код Мирољуба Петровића на његовом фиктивном Институту за националну историју , ”определио се” да је Мојсије историчар а не пророк:

” Најбоље очуван историјски запис о почецима историје Срба и осталих народа јесте један запис стар око 3500 година. То је запис древног јеврејског историчара Мојсија – „оца историје“, који је живео пре око 3500 година.” (30) ” Др” Стеван Томовић износи и овакав ” мудар” закључак: ”Сами по себи ми не можемо знати како су изгледали почеци историје Срба, јер нисмо живели у то доба и били сведоци тадашњих догађаја.”

Покушавајући да докаже да је спис ” О управљању царством (De administrando imperio) или ”Спис о народима” византијског цара Константина VII Порфирогенита фалсификт, Александар Митић пише следеће:

“ Чак и да је истина да је спис из 10. века, а није, опет то не може бити извор, јер би онда био писан са дистанце од преко 300 година, а признаћете живих сведока (сем ако није у питању неки Метузалем) тада није могло бити. Питате се да ли постоји неки ИСТОРИЈСКИ

ПИСАНИ ИЗВОР који потврђује сеобу Срба у 7. веку? Одговор је НЕ. ТеофилактСимоката, 90

Георгије Писада, Теодор Синкел, митрополит Јован, као ни анонимни писац „Ускршње

Хронике“, који су по званичној хронологији живели и стварали у време ромејског цара

Ираклија, када су се, како пише у завршној верзији Порфирогенитовог списа, Срби тобоже

доселили на Балкан, не бележе ни једно једино словце о наводној сеоби Срба. Такав наратив непознат је науци све до почетка 17. века, када је као зец из шешира извучен Порфирогенитов спис. Са друге стране, дело сиријског аутора Јована Малале из 6. века о УСТАНКУ Срба у Тракији 559. године је од наше службене историографије потпуно занемарено, чак погрешно преведено, а да не помињем јерменске, грузијске и арапске писце који уопште и нису превођени, а говоре о нама као о староседеоцима Балкана и Подунавља.” (31)

Коментаришући ово историчар Александар Иванов пише следеће:

” Подстакнут једном опаском о Митићевом позивању на ове византијске изворе, коју сам прочитао на теми о њему која се налази на форуму “ Крстарице”, проверио сам те наводе. Хронологија досељавања Срба на Балканско полуострво је следећа: “Стога предлажемо следећу хронологију: Први долазак Срба у околину Сервије 628-29. године; одлазак Срба преко Дунава 630/631. године; окупљање српског племенског савеза у које улазе словенска племена из Паноније, 631-634. године; долазак Срба на просторе данашње Србије 634/35. године.

Опште узев, долазак Срба би се могао оквирно поставити у временски распон између 626. године, када долази до наглог опадања аварске моћи, и 636. године, када Византија услед борби са Арабљанима бива барем за две деценије уклоњена са историјске сцене северног Илирика.” (Тибор Живковић, “ Словени и Ромеји. Славизација на простору Србије од VII до XI века”, Београд 2000, 112)

Опаска коју сам поменуо говори да казивања византијских извора које Митић стално помиње не допиру до времена коначног насељавања Срба на Балканском полуострву, па га зато и не могу помињати. Испоставља се да је тачна, јер казивање ни једног јединог од њих не допире до времена када су се Срби доселили на просторе данашње Србије, па га никако и не могу да помињу… Теофилакт Симоката описује доба владавине цара Маврикија (582-602);

Сачувани део “Ускршње хронике” своје казивање завршава 627. годином (крај је изгубљен);

Георгије Писида (не Писада) је оставио неколико песничких дела, која говоре о догађајима који су се одиграли до 629. године;

Дело Теодора Синкела је хомилија која говори о аварско-словенској опсади Цариграда 626. године, а држана је 627;

Солунски митрополит Јован је писац прве збирке “ Чуда Светог Димитрија Солунског”, која говори о нападима Словена и Авара на Солун у време владавине царева Маврикија (582-602) и Фоке (602-610), а само дело је написано око 620. године.”

Следећи Митићеву ”логику” могли бисмо да тврдимо да Данило III није био архиепископ пећки и патријарх српски, као ни Сава V јер се не помињу у ” Животима краљева и архиепископа српских” које је писао архиепискп Данило (1324—1337) и његови ученици и настављачи. Дакле, Митић не зна који периоди су обрађени у делима које наводи.

Непресушни извор ”доказа” за тврдње и теорије турбо-фолк историчари, као што смо раније навели, представља псеудолингвистика а посебно народна етимологија.

Псеудоисторичари по правилу немају неопходно знање из помоћних историјских наука попут дипломатике, палеографије, епиграфике, нумизматике, сфрагистике итд. али ни из филологије. Ово последње значи да немају знање ни из грчког и латинског језика иако је ово за једног историчара веома важно.

” Познавање филологије мора да буде двојако: под један, граматичко, а под два , лексичко, тј. онај ко чита рукопис мора да зна граматику језика рукописа и да буде добро упознат са смислом и значењем речи које се користе у одређеном рукопису.” (32)

Чињеница је да велики број лажиисторичара не би умео да прочита ни рукопис писан српском редакцијом старословенског језика а камоли неке грчке или латинске текстове. Због тога се углавном ослањају на туђе преводе или чак на машинско превођење (Google translate и слични алати).

Упркос незнању турбо- фолк историчари се наивним пратиоцима представљају као

врхунски стручњаци и у области филологије и других помоћних наука које смо поменули. Тако се Александар Шаргић на свом фејсбук налогу похвалио на следећи начин:

”Разоткривање фалсификата се наставља. План нам је да сви битни писци које службена катедра наводи буду до атома растављени: ко, где, шта, кад, како, зашто. Фарисеје лажне науке забрињава моје познавање грчког.

Могу да упутим изазов било коме од њих да у 640 страница нечитљивог рукописа, покуша да нађе овај пасус, као и да нађе које слово одступа од старогрког начина писања чиме се откривалатински преписивач…

Мени је за цео посао било неопходно око 4 сата. И да нађем рукопис, и да нађем реченицу у њему, и да нађем грешку, и да нађем ко је починилац… Ово је рукопис Хронографије Јована Малале, писца који доноси вест о устанку Срба против Ромејског царства 559. године.”

Најпре да укажемо на то да Јован Малала не помиње Србе, што је познато свакоме ко је читао том I ” Византијских извора за историју народа Југославије”: ” Месеца марта, индикта седмог (тј. 559), провалише Хуни и Словени (Σκλαβοι) у Тракију. Водећи борбу поубнјаше многе, a неке и опљачкаше. Тако опљачкаше Сергија, сина Бакховог, војсковођу (στρατηλάτων) и Едерма, старијег сина Калоподијевог и одведоше их у ропство. Стигоше до Цариграда, открише порушена места Цариградског белема провалише кроз њих и продру све до цркве св. Стратоника *** ортодаксну веру”.

Да заиста не зна грчки потврдио је и сам Шаргић у најмање два наврата, дајући притом небулозно објашњење, објашњење противно здравом разуму, да за читање грчких текстова није неопходно знање грчког (?!). Следствено томе доводи се у питање и оправданост постојања термина као што су ”страни језик” и ”матерњи језик”. Како неки језик можемо називати страним ако га разумемо а да га претходно нисмо учили? Искуство нам говори да не можемо да разумемо ни текстове писане српским језиком уколико потичу из ранијих векова уколико немамо одговарајуће образовање, а камоли стране, као што, уосталом, не можемо да разумемо ни савремене стране језике.

Уверени смо да Шаргић не би умео да прочита ни натпис на косовском каменом стубу на Газиместану за који се сматра да га је саставио деспот Стефан Лазаревић. Међутим, Шаргић не само да разуме, него и проналази фалсификате у византијском грчком језику, иако га не зна (?!).

Како би својим питањима и коментарима присутним посетиоцима указао на чињеницу да је реч о псеудонауци а не о науци, као и да Александар Шаргић не разуме грчки, једну Шаргићеву трибину у Бања Луци посетио је и Душко Веселиновић, ђак генерације гимназије ” Петар Петровић Његош” у Чајничу, студент Електротехничког факултета у Бања Луци и члан групе ” Наука узвраћа ударац деретићевцима”. Душко Веселиновић, у приватној поруци аутору овог текста, тај догађај описује овако: ” Испрва сам га питао за неке друге ствари да бисмо на крају дошли до његове емисије “Платон потврђује српске аутохтонисте” где он, позивајући се на Платоново дело “Кратил”, покушава доказати тврдњу да су Грци преузимали ријечи од Срба старосједилаца. Питао сам га да прокоментарише однос српског и грчког језика. И ту је он наводио разне примере покушавајући да докаже везу са српским језиком. Завршио је излагање, па сам га питао “Μηλασ ελληνικα?”. Погледао ме је не одговарајући

ништа, па сам поновио питање – “Μηλασ ελληνικα?”. Он у мене гледа и каже “Да, и?”. Ја по трећи пут поновим – он опет ништа. И након тога га најзад питам: Да ли говорите грчки? Он

ми каже како не говори, јер нема потребе да говори грчки да би се овим бавио.”

Други пут своју небулозну тврдњу да није неопходно познавати страни језик да би читао текстове писане на том језику Шаргић износи на ” предавању” у угоститељском објекту ” Код Малише” у Лозници ( 33), називајући притом средњовековни ( византијски) грчки језик ” старогрчким” ( ? !).

Има ли уопште потребе да се након овога бавимо његовом тврдњом да му је било довољно четири сата да ” нађе рукопис, да нађе реченицу у њему, да нађе грешку, и да нађе ко је починилац”? Да подсетимо, Шаргић наводи податак да рукопис има 640 страна.

Наведимо, ипак, да је 190 научних истраживања вршених између 1901. и 2019. године, са укупно 17.887 учесника, показало да је просечна брзина читања 238 речи у минути. ( 34)

Примера ради, то је отприлике трећина стране Ћоровићеве ” Историје Срба” ( издање из 2006. Логос- арта), за један минут. Другим речима, за 640 страна са истом величином слова било би вам потребно 1920 минута или 32 сата. Притом морамо имати у виду да говоримо о истраживањима која подразумевају читање текста писаног матерњим језиком. Осим тога, ваља имати у виду да са брзином читања опада проценат разумевања.

Узмимо као пример текст „ Мирослављевог јеванђеља“ на фотографији испод. Можете ли да га прочитате? Колико времена вам је потребно? Уколико нисте учили старословенски не можете га прочитати, наравно. Притом није реч о страном језику, него о српскословенском језику- српској редакцији старословенског језика. Мирослављево јеванђеље

Неко би могао да помисли да су овакве небулозе (које спадају у посебну категорију

односу на незнање и нешто су чиме би требало да се баве психолози или психијатри а не историчари) ипак изоловани примери, али нису. Тако нпр. у емисији ” Srpsko društvo je opsednuto starletama i kriminalcima!” Горан Шарић, покушавајући да се оправда због тога што се лажно представљао као доктор историјских наука, каже: ” Мене тако потписују што је нормално рецимо на Западу да човека потписују оним чим се бави.” (35)

Код лажиисторичара наилазимо и на примере који се не могу сврстати ни у претходну

категорију, али ни у категорију незнања.

Горан Шарић, на пример, у интернет емисији серијала ”Podcast Incubator” тврди како је

Исус рођен пре Христа (?!). (36) Ко зна, у некој од следећих емисија ћемо можда сазнати да је

нпр. Петар II Петровић рођен пре Његоша или Вук пре Стефановића Караџића.

Ту је и тврдња Јована И. Деретића да је Деса брат Стефана Немање а не његов отац. ( 37) Ко зна, можда ћемо у будућности од некога од њих сазнати и да је Стефан Лазаревић

заправо отац кнеза Лазара, а да му је кнегиња Милица сестра, или нешто слично.

О ''СТАРОСРБСКИМ'' КАЛЕНДАРИМА

Нажалост, велики број гласила је 5. априла 2021. годне пренео објаву Новака Ђоковића у којој својим пратиоцима на друштвеној мрежи Инстаграм честита нову 7530. годину по „нашем календару“. Оне који се баве проблемом псеудонауке и лажиисторије ова Ђоковићева

објава није изненадила јер је од раније познато да је он подлегао овој друштвеној болести, како псеудонауку означава руски академик Валериј Кувакин. Наиме, Ђоковић се хвалио познанством са једним од водећих турбо- фолк исоричара код нас, Јованом Деретићем, и читањем његових књига. Такође је у више наврата посетио непостојеће „ Босанске пирамиде“ псеудоархеолога Семира Османагића. Осим промоције поменуте веома опасне друштвене болести (псеудонауке) Ђоковић у поменутој објави пропагира и паганизам, који иде руку под руку са псеудоисторијом, тврдећи да се „ календар ... рачунао од момента када су свет створили богови: Перун, Сварог, Стрибог, Црнобог, Триглав, Дајбог, Јаровид, Световид, Морана, Весна и Мокоша“. Ни ово није никакво изненађење јер од раније, такође, знамо да је Ђоковић спреман да прихвати све оно за шта сматра да ће допринети његовом спортском успеху, без обзира на очигледну супротстављеност православном хришћанском учењу, као нпр. разне гуруе и сл.

Моника Милосављевић и Александар Палавестра нам скрећу пажњу на једну од карактеристика турбо- фолк историчара, и лажиннаучника уопште, а то је управо опседнутост календарима:

„

Опште је позната фасцинација псеудонаучника, посебно псеудоархеолога, небесима, астрономијом, древним опсерваторијама и наводним корелацијама археолошких објеката и артефаката са сазвежђима, звездама и другим небеским појавама. /…/ У ту опседнутост астрономијом спадају и календари, који су посебно омиљени међу српским псеудоархеолозима, пошто би као систем организованог мерења времена указивали на напредност цивилизације, као усталом и писмо. Наиме, уколико би се показало да су у Лепенском Виру или неолитској Винчи постојали календари и писмо, то би сведочило о високој и древној цивилизацији на нашим просторима. То се потом у псеудоархеолошким радовима, уз силне логичке вратоломије, непоштовање евиденције и стандардно одсуство метода, убрзо претвара у „древне српске календаре“ и „винчанско писмо, претечу ћирилице“ (Палавестра 2010). Одатле до ур-фашизма само је мали корак, како је убедљиво показао Умберто Еко (Eco 1995).“ (1)

Тако „ научни магазин“ ( како себе одређују) под називом „ Нова галаксија“ објављује текст на тему „ српског календара“ уз следећи наслов: „ Срећно поново 7528 лето.“ Након тога следи поднаслов са фотографијом манастира Манасија у позадини: „ Срећно и Богом благословено ново Лето 7528. (2019.) месеца биљара (април) у првом дану (2. април) по Српском календару Светог Саве“. Затим следи први део текста Милана Стеванчевића: „ Када сунце у подне 1. априла 2020. године (обратите пажњу на датум у поднаслову! примедба Д. М.) пређе преко Пећке патријаршије почиње ново лето 7528. по Српском календару Светог Саве. Тог дана укрсте се северна и јужна енергија Сунца и најави долазак Српске нове године. /…/ Српски календар Светог Саве, са симболом за време () , био је званични календар свих српских држава и Српске православне цркве све до 1881. Међутим, те године, скривено од српског народа, потписана је „ Тајна конвенција” између Аустријског царства и Србије. По налогу потписника „ Тајне конвенције” Чедомиља Мијатовића, министра Србије, избрисана је целокупна историја и наука српског народа, која се до тада учила на Великој школи, а са њом и Српски календар. На основу „ Тајне конвенције”, Србија се обавезала да ће увести Јулијански календар као званични календар Србије и Српске православне цркве. /…/ Тако је дан посвећен Светом Стефану, деспоту српском, са 19. јула померен на 1. август.“ ( 2) Не улазећи у подробну анализу свега наведеног, скренућемо пажњу само на најкрупније контрадикторности које ће лако уочити свако ко има довољно знања из историје. Прво, од 1219. године и стицања аутокефалности српска Црква је имала статус Архиепископије, а седиште јој је било у манастиру Жичи. Тај статус је имала све до 1346.

године када је уздигнута у ранг Патријаршије, а седиште премештено у Пећку патријаршију.

Као што знамо, Свети Сава се преставио у Господу 1236. године. Што се тиче самог манастира Пећка патријаршија, градњу храма посвећеног Светим апостолима је започео Свети Сава, а по његовом престављењу завршио његов наследник, архиепископ Арсеније I.

Слично је и са Светим Деспотом Стефаном чије је наводно прослављање померено

због новог календара 1881. године. Наиме, иако се Деспот Стефан назива Светим у текстовима насталим непосредно после његове смрти, проглашен је за Светитеља тек 19. јула 1927. године од стране патријарха Димитрија. Коначно, Црквена Нова година почиње 14. септембра по новом (грегоријанском) календару а 1. септембра по старом (јулијанском), а не у априлу. На крају још додајмо да никакав календар Светог Саве не постоји већ да је реч о византијском календару, о чему ћемо касније рећи нешто више.

Нешто ниже, на истој страници, Стеванчевић нам честита „ ново лето 7527.“ 4. априла 2018. године, али не када Сунце прелази преко Пећке патријаршије него преко Рашке. Овога пута наилазимо на још неке занимљиве информације: „ За време српске царске династије Свевладовић, која је владала Србијом од лета 6000. до лета 6181. ( од 492. до 675. године по католичком календару папе Гргура) и српске краљевске династије Дрвановић, која је владала Србијом од лета 6183. до лета 6662. ( 675. до 1160. године), српска нова година почињала је када сунце у подне пређе преко тадашње престонице Рашке, односно тамо где је живео владар Србије.“ Иако знамо да су Свевладовићи и Дрвановићи као и „ српски календар“ и „ календар Светог Саве“ плодови уобразиље турбо- фолк историчара, не можемо а да не запитамо пошто

нам се ово „ продаје“ као наука: откуд „ календар Светог Саве“ пре Светог Саве? Питање је, наравно, реторичко: ако је Свети Сава могао да одреди почетак нове године на основу посматрања преласка Сунца преко Пећке патријаршије која за његовог овоземаљског живота још није била ни изграђена, зашто не би могао његов календар да постоји и пре њега?

Нешто ниже Стеванчевић нам „ ново лето“ 7526. по Српском календару Светог Саве честита 3. априла 2017. године. Истог датума (3. априла) нам Нову годину честита и извесни Донко Ракочевић уз објашњење да је то „ 7526. по реду, колико је прошло времена и од Потопа.“ Осим тога каже се да је „ Српски народни календар… био званични календар средњевјековних српских држава од 1119. године када га је у црквени кодекс унео Свети Сава, па све до средине 19. века.“ Другим речима, Свети Сава је овај календар унео у „ црквени кодекс“ (шта год то значило) не само пре добијања аутокефалности српске цркве ( 1219. године), него и пре свог рођења (као што знамо, рођен је око 1175. године). ( 3) Осим тога Ракочевић каже да је „ НАСА… прије пар година саопштила да је древни српски календар најтачнији, да је у потпуности усклађен са природом, да се почетак годишњих доба према том календару поклапа са електромагнетним промјенама Сунца…“. Затим да „ српски календар датира још од винчанске културе“, а „ година се дијелила на два дијела, љето је било „ од Ђурђева до Митрова дана“. Ако је Свети Сава могао да српски календар унесе у црквени кодекс пре свог рођења, зашто онда не би носиоци винчанске културе ( између VI и V миленијума пре Христа) могли да знају да лето траје од празника Светог Ђорђа до празника Светог Димитрија који су мученички пострадали почетком IV века после Христа? Подразумева се, узалуд ћете тражити било какву упутницу која би поткрепила ову тврдњу која се односи на наводно саопштење од стране НАСА- е, нити ћете наћи било шта о српском календару на интернет презентацији ове америчке агенције, из простог разлога што српски календар не постоји.

У једном сличном тексту о „ старом српском календару“ можемо да прочитамо и ово: „ Данас га званично користи српска православна црква и сматра се њеним Уставом, будући да га је Свети Сава унео у црквени кодекс 1219. године.“ ( 4) У вези са овим издвојио бих само поистовећивање ( неразликовање) календара и Устава ( ?!) и тврдњу да га и данас „ званично користи“ СПЦ. Зар нисмо претходно наилазили на тврдње да се користио до средине 19. века или 1881. године када је укинут Тајном конвенцијом?

Информативни портал „ Балкан инфо“, који промовише различите видове псеудонауке, нам Нову годину 7528. честита 4. априла 2019., али то није једина разлика у односу на претходно цитиране текстове. Наиме, из даљег текста сазнајемо да се српским календаром време мери не од Потопа, него од Постанка света, а упоређивањем година видимо да се исте године када је створен свет десио и потоп. ( 5)

Дан касније, 5. априла, „ србску нову годину“ нам честита и Бранко Драгаш, један од најактивнијих промотера турбо- фолк историје и псеудонауке, путем своје фејсбук странице.

На једном месту о „ српском календару“ између осталог се каже: „ Према правилима за употребу српског календара, прво се наводи година па месец и дан, за разлику од других који приказују прво дан, па месец и годину или англосаксонског где је месец пре дана. Једино где се у целом свету примењује протокол о редоследу бројки као у српском календару јесте компјутерска обрада, што је и дефинитивно потврђено увођењем система стандарда ИСО 8601.“ ( 6)

Колико у овоме има истине постаје јасно ако се погледају средњевековни извори. Тако нпр. у једном писму краља Стефана Душана читамо: „ …под Сером, месеца октобра, 26. године 6854.“ (7)

Псеудолингвиста Славиша К. Миљковић нам ( у овом случају под псеудонимом) нуди други датум: „ (АРХЕОЛОГИЈА ВРЕМЕНА) НОВА ГОДИНА. Појава позната као АСТРОНОМСКА НОВА ГОДИНА везана је за 21/ 22 децембар... Највећи број Срба слави славу Свети Никола 19. децембра... Пошто славимо славу 3 ( три!) дана, Свети Никола јесте УВОД у прославу СРБСКЕ НОВЕ ГОДИНЕ... - о томе сам више пута опширније писао на ФБу и у мојим књигама...“

Осим тога има и оних који Нову годину по „ старом србском календару“ честитају 1. јануара, 14. јануара, 1. септембра, или 14. септембра, а у зависности од ових датума се разликују и године које наводе.

Што се тиче различитих информација о томе ког датума тачно почиње Нова година по наводном „ српском календару“, и која тачно година почиње, очигледно је да до тога долази јер свако од њих измишља свој сопствени „ српски календар“. Можемо без много претеривања да кажемо – колико псеудоисторичара толико и „ старосрбских календара“. Као што ћемо видети касније у поглављу о неопаганизму, ни ово није случајност.

Проблеми са писањем римских бројева следбеника псеудоисторичара

Међу турбо- фолк историчарима „ србским“ календаром посебно се бави Милан Стеванчевић, а овај измишљени календар повезује и са Винчом. На порталу „ Нова галаксија“

Стеванчевић пише: „ Збуњује сазнање да се у центру Српског винчанског сунчевог календара налази урезан дијаграм енергија Сунца које у току једне календарске године стижу до Земље.

Поставља се питање: Како су знали да на Митровдан почиње зима? Да ли су познавали природну електромагнетску силу која једина даје одговор на ово питање?

У 19. веку Ричард Карингтон открио је да синодички ротациони период површина на екватору Сунца износи 27 дана. Синодички ротациони период је време потребно да нека активна магнетна структура на Сунчевој површини учини једну ротацију гледано са Земље, односно да се поново врати на исту позицију са које је кренула.

Дуго се веровало да је време једне синодичке ротације константа. Због тога питање промене синодичке ротације Сунца није било предмет разматрања у научним круговима. Међутим, после проналаска Винчанског сунчевог календара јавила се сумња у сталност брзине ротације Сунца. Винчански сунчев календар настао је пре више од 7525 година.

Израђен је у облику кружног тањира од керамике и нађен је на локалитету Винче. Носи два симбола српског народа, па га справом можемо назвати Српски винчански сунчев календар. Календар имају само народи који су некад достигли одређени степен цивилизацијског развоја, а почетак датирања показује годину тог развоја. Срби су тај цивилизацијски развој достигли пре 7525 година. /…/ Други симбол на Винчанском сунчевом календару у облику је два концентрична перфорирана круга. Они су симбол Сунца код српског народа и налазе се у многим старим рукописним књигама и артефактима. Да су перфорирани концентрични кругови симбол српског народа, може се видети на печату администрације српске државе и краљевске канцеларије краља Строимира у лето 6338-6343. (по католичком календару папе Гргура Тринаестог од 830-835. године). /…/Златни печат је материјални доказ да је ћирилица званично писмо српских држава и српског народа и да је настала пре Ћирила, који је рођен 828. године. У време када је печат изгравиран, Ћирило је имао две а Методије десет година. Печат je доказ да је Србија била држава са администрацијом и краљевском канцеларијом с печатом од злата и пре династије Немањића. Налазио се у једној немачкој приватној колекцији. Током свих ових векова био је скриван од српског народа. Зашто? Одговор је једноставан. /…/ Српски винчански сунчев календар и златни печат српског краља Строимира, са престоницом у Рашкој, материјални су доказ миленијумског постојања српског народа на овим просторима. С појавом Српског винчанског сунчевог календара расправа европских држава где се налази колевка европске цивилизације је завршена. Сада се правом може рећи да је Винча колевка европске цивилизције и да има велику историјску и научну вредност.

Српски винчански сунчев календар је, вероватно, први у свету покренуо питање промене брзине синодичке ротације Сунца. На основу досадашњих мерења Сунце у току једне календарске године направи 13 пуних синодичких ротација и до краја календарске додајемо 13,5 земаљских дана. Међутим, по Српском винчанском сунчевом календару Сунце у току једне календарске године направи 13 пуних ротација и до краја календарске године Срби су пре 8.000 година додавали 15 земаљских дана!

Ово сазнање од изузетног је значаја за науку, јер указује да се у периоду од 8.000 година време ротације Сунца убрзало за 1,5 земаљских дана. Без обзира да ли је праисторијски Српски винчански сунчев календар тачан или не, он је први покренуо питање промене брзине синодичке ротације Сунца.'' ( 8)

Ево како ово коментаришу признати српски научници:

„ Наиме, уколико би се показало да су у Лепенском Виру или неолитској Винчи постојали календари и писмо, то би сведочило о високој и древној цивилизацији на нашим

просторима. То се потом у псеудоархеолошким радовима, уз силне логичке вратоломије, непоштовање евиденције и стандардно одсуство метода, убрзо претвара у „древне српске календаре“ и „винчанско писмо, претечу ћирилице“ (Палавестра 2010). Одатле до ур-фашизма само је мали корак, како је убедљиво показао Умберто Еко (Eco 1995). На овом месту, међутим, нећемо се бавити широком понудом различитих тобоже древних календара, нити њиховим патриотским потенцијалом у доказива-њу старости и аутохтоности српске цивилизације на Балкану. Пажњу ћемо, напротив, усмерити само на један артефакт, који је до сада три пута различито тумачен, а свака од тих интерпретација на свој начин сведочи управо о псеудоархеолшкој стратегији црвене харинге, односно о измештању археолошке аргументације на други, знатно клизавији терен. У питању је керамички диск/поклопац

Најеве циглане код Панчева који се везује за ватинску културу, средњег бронзаног доба (1700–1500 пре н. е.) и који се налази у Народном музеју у Београду, инв. бр. 3053. Пречника је 11 цм, дебљине од 0,6 до 1,4 цм, а украшен је с обе стране плитким урезаним геометријским орнаментима, спиралама, концентричним круговима, кружићима и гирландама, те рупицама. Све у свему, у питању је сасвим типична орнаментика за ватинску керамику и бронзано доба Подунавља, а по некима чак и за нешто млађу, белегишку културу (Коларић ур. 1972, 63, сл. 73; Гарашанин 1973; 321; 1983, 504–519; Тасић 1974, 246). Недавно је, међутим, диск из Најеве циглане послужио као piècederésistance у небичној интерпретацији српске прошлости.

У питању је чланак у Политикином „Магазину“, где Милан Т. Стеванчевић, који се представља као метеоролог, открива широј јавности древна српска научна знања и симболе националног идентитета. Стеванчевић се, за почетак, позива на познате „ауторитете“ о винчанском писму, као што су Радивој Пешић или Сања Шуљагић, да би потом утврдио да је наш керамички диск заправо „тањир из Дунавске цивилизације Винче“, стар 8000 година и да је најстарији календар на свету, те да садржи и симболе српског народа. Пре него што пређе на симболе, Стеванчевић се задржава на значајним астрономским аспектима „тањира“. Срби су, наиме, по њему још пре 8000 година имали завидна астрономска знања, те су миленијумима пре британског астронома Ричарда Карингтона (Richard Carrington) открили да ротација Сунца траје 27 година и да у току једне године сунце направи 13 пуних ротација. После проналаска српског винчанског сунчевог календара – како вели – јавила се сумња у сталност брзине ротације Сунца: „период синодичке ротације Сунца није сталан, сунце се убрзало за последњих 8000 година“. Срби су, по њему, на тањиру тачно означили да зима почиње на Митровдан (не зна се како су означили), али се пошто је то утврдио, Стеванчевић се у чуду пита: „како су ондашњи људи знали да зима почиње на Митровдан?“ После овако драматичних астрономских открића, симболика српског народа готово да је пала у засенак. По Милану Стеванчевићу симбол српког народа су концентрични кругови, који се осим на „винчанском тањиру“, јављају и на „печату краља Строимира који је гравиран ћирилицом“ (Јакшић 2016, 27). /…/ Стеванчевић у кратком тексту у Магазину убедљиво показује сву раскош незнања и псеудонаучног „аргумента судопере“, јер се самоуверено, без икакве резерве, ослања на наводне резултате истраживања бројних научних дисциплина (археологије, астрономије, сфрагистике, хералдике, средњовековне историје) и то на све одреда погрешно! За почетак, како је већ речено, нити је у питању тањир, нити је из винчанске културе, нити је стар 8000 година (нити је винчанска култура стара 8000 година). Што се тиче сфрагистике, у питању је печат с крстом кнеза Стројимира из IX века (чува се у Историјском музеју Србије), а на њему је натпис на грчком: „Господе помози Стројимиру“. Дакле, није ћирилицом, нити српским језиком! Стројимир уосталом и није био краљ, а вероватно није имао ни званичну функцију. Права посластица су Стеванчевићеви астрономски аргументи. Наиме, Ричард Карингтон) је у XIX веку открио да Сунчева ротација има период од 27 дана, а не година. Чак и то је погрешно, пошто данас знамо да Сунце има диференцијалну ротацију (различити делови Сунца ротирају различитим брзинама), тако да прави период варира од 24 дана на екватору до 38 дана близу Сунчевих полова. У сваком случају у питању су дани. Нема 99

апсолутно ни најмање могућности да је било која праисторијска или античка култура могла да има чак и представу о Сунчевој ротацији. Период Сунчеве ротације варира са сунчевом географском ширином, али је константан, односно мења се тек у милијардама година, па није тачно да „период није сталан“. Посебно је комична идеја да се ротација Сунца убрзала за последњих 8000 година.“ ( 9)

О истом „ календару“ говори и Сања Шуљагић у свом „ научном“ раду „ Примена српске писмености и календара у периоду владавине династије Немањић“. Између осталог, она каже: „ Кружни облици са винчанског сунчаног календара се хиљадама година касније налазе на печатима српског владара Стројимира из деветог века, на печату великог српског

жупана Стефана Немање из дванаестог века, на којем се такође виде и винчанска слова «ф» и «у», као и у контурама сачуваног печата владара Стефана Немање на златопечатној повељи из 1196. године којом је Стефан Немања основао Манастир Хиландар, што говори о спајању хиљадама година старих слојева са новим слојем културолошког идентитета на територију Србије у средњем веку. /…/ Начин рачунања и записивања старог српског календара, као и одређена слова и знакове из Винчанског писма усвојио је и оставио као начин записивања у заоставштину српском народу и српској средњовековној династији Немањића, монах, државник, дипломат, учитељ, добротвор и оснивач Српске православне аутокефалне цркве и архиепископије и српске правне школе, болница, манастира и уметничких и занатских радионица Свети Сава…“. (10) Наравно, Шуљагићка се у свом раду позива на Милана Стеванчевића, али и на друге псеудонаучнике попут Милоша Милојевића.

Александар Шаргић је теми календара посветио емисију под насловом „ Српски Kалендар – Основ европске цивилизације“ ( 11), а у опису се каже: „ Српско календарско знање уграђено је у основе цивилизације Европе а из овог знања створена је “индоевропска“ митологија. Код Срба је ова календарска митологија сачувана изворно и у целости те зато ми и данас можемо протумачити порекло речи ‚‘Year‘‘ и ‚‘Jahr‘‘ којим се у енглеском и немачком језику означава година.‘‘ Шаргић као доказ својим тврдњама наводи и јарца, јер „ на роговима јарца постоје годови, дакле јарац је животиња која броји сунчеве кругове. То јест, за сваку нову јару, за сваку нову годину добије по год.“

Да бисмо разумели везу између јарца и српског календара морамо најпре да наведемо Шаргићево објашњење за поменуте енглеске и немачке речи: „ У српском језику као једном од најстаријих језика цивилизације и данас су опстали ти најдревнији епитети попут "јара" тј. „жар“ па се тако уз сунце увек додаје и оно „јарко“ или „жарко“. Тако је и у српском календару настао тзв. „Јарило“ што означава једноставно име за сунце са људским особинама из перспективе тадашњег човека. Управо та сунчева јара или жар представља главни предуслов извора живота и опстанка људи. За тадашње људе нови жар сунца који покреће нову вегетацију, топлије време и бујање природе које ће донети дарове представљало је и почетак Нове Године тј. Нове Јаре. Управо је ово и главно објашњење за енглеско „New Year“ (Њу јир) или немачко „Neujahr“ (Ној јар), речи украдених из нашег језика за које страни палеолингивсти деценијама траже одговоре за значење и порекло ових речи. Нажалост, никада нису зашли у древну српску цивилизацију и открили тајне најстаријег светског календара који би им дао одговоре на сва ова питања.“ На страници „ Принцип“ на фејсбуку налазимо непотписани текст који је у вези са садржајем ове емисије: „ Поред значења топлоте, јарост означава и спремност на рат и похотност као симбол личне плодности. Тако долазимо и до јединствене животиње чији овакав назив срећемо искључиво код Срба, а то је „Јарац“. Ако се загледамо у рогове јарца видећемо годове који се као и код пањева стварају сваком новом јаром по један. Ако би на ову чињеницу додали и сагледавање ове животиње из угла другог значења речи „јара“ долазимо до особина ове животње која је заиста симбол похости, ратоборности и спремности на парење. Захваљујући овом знању како страним палеолингвистима можемо исто тако и себи дати прецизне одговоре зашто на шлемовима попут Скендербеговог видимо баш рогове јарца.“ (12) 100

За сваког научника који се бави питањима којих су се дотакли Шаргић и Милосављевић (али и анонимни аутор цитираног текста) је јасно да је овде реч о лажинаучном раду већ после неколико реченица, а то значи да је за њих и анализа сувишна, али за мање упућене ове тврдње врло вероватно делују утемељено па ћемо указати само на кључне нелогичност које указују на измишљање како би се „ навела вода на своју воденицу“.

Иако и даље за сваки иоле озбиљнији и обимнији рад морамо да посетимо библиотеку (да не говоримо о радовима који захтевају истраживања архивске грађе) ипак са протоком времена све више литературе ( књига, научних радова, чланака итд.) и неопходних информација можемо да пронађемо и на интернету, у дигиталном облику. Тако можемо да пронађемо и етимолошке речнике српског и других језика и одговоре на конкретна питања из ове области, укључујући и етимологију речи година, јарац, year и jahre. Ово, ипак, на првом месту захтева критичко мишљење, а затим и одређена знања и вештине и на крају вољу да се приступи истраживању и провери тачност одређених навода. Искуство нам показује да следбеници турбо- фолк историчара углавном не испуњавају већину ових захтева а неретко ни један од њих.

Тврдња да „ страни палеолингивсти деценијама траже одговоре за значење и порекло ових речи“ и да им Шаргић и Милосављевић могу „ дати прецизне одговоре“ на то питање

показује до које мере је Шаргићев и Милосављевићев ум помрачен гордошћу и до које мере је код њих одсутна свест о сопственом незнању, о чему говоре Данинг- Кригерова истраживања.

Онима који не спадају у вернике тзв. Аутохтонистичке школе јасно је колико је сулуда тврдња да етимологија као наука, пре свега у земљама у којима се енглески и немачки језик користе као матерњи, нема одговор на питање о пореклу поменутих речи.

О тврдњама да су поменуте речи „ украдене“ из српског језика и да се потврда за то налази у „ древној српској цивилизацији“ и „ најстаријем светском (српском) календару“

довољно говори чињеница да немамо никаквих информација о тој ( српској) цивилизацији и да немамо никаквих доказа о постојању „ српског календара“. Из тога следи логичан закључак да New Year и Neujahr не могу потицати одатле.

Порекло речи „ јарац“ и „ година“ морамо тражити у прасловенском ( где ћемо га и наћи), речи „ Year“ у староенглеском језику, а речи „ Jahr“ у прецима данашњег немачког језика. Тек након тога можемо да се бавимо њиховим сродством у оквиру групе индоевропских језика.

У вези са претходно реченим, у емисији се тврди да је Јарило настао у српској епици, митологији и календару, иако је општепознато да је део заједничког словенског, а не српског наслеђа. Осим тога у емисији се каже да је „ погрешно… схватање да је Јарило некакав независтан бог“ већ да је Јарило „ само име за Сунце које има и људске и божанске карактеристике“. Међутим, нешто касније долази информација да је Јарило бог вегетације и плодности али и „ бог јарости, односно рата“. Зато, како Шаргић и Милосављевић закључују, на Ђурђевдан почиње нова година али отпочињу и ратови. Али то није све, од њих сазнајемо и да је „ старински Јарило, илити Ђуро, исто што и Лазар као симбол српског косовског епа“?!

Нашло се у овој емисији о „ старосрбском календару“ места и за колективно свесно и колективно несвесно, песме Милоша Милојевића и бројне друге суманутости али, подразумева се, не и за етимологију и научне доказе о пореклу поменутих речи.

Да ли сте, поштовани читаоче, разумели везу између српског календара, Нове године, Јарила, Ђуре, Лазара, јарца, Скендербега, колективног свесног, колективног несвесног… ?

Нисте? - Не брините, то је због тога што је у радовима турбо- фолк историчара жртва не само научни метод него неретко и сама логика и здрав разум.

Прво, из ових опречних тврдњи да Јарило јесте и није Бог, што потврђује цео ток емисије, видимо да Шаргић и Милосављевић не знају да је Јарило једно, и да се везује за Источне Словене, а Јаровит нешто друго, и да се везује за Западне Словене, односно да им је познавање словенске митологије на истом нивоу као и познавање историографије и

етимологије. Наиме, „ ЈАРИЛА, Ярило (рус.), Ярыло (белорус.) “ је „ словенски митолошки и

ритуални лик“ који је повезан „ с идејом плодности, пре свега пролећне, и сексуалне моћи,“ док је „ ЈАРОВИТ, Geromtus - код прибалтичких Словена бог.“ ( стр.13)

Тако, на пример, Свети Тихон Задонски 1763. године у беседи под називом „ Позив житељима Вороњежа на укидање годишњег празника под називом Јарило“ (Увещание

жителям Воронежа об уничтожении ежег одного празднества, называвшегося Ярило), говори о празновању Јарила које назива „ безаконом прославом безумних људи“. ( 14)

Астроном Људмила Ивановна Черних (Людмила Ивановна Черных) је једном од астероида ( 2273) који је открила 6. марта 1975. године дала име Јарило ( Ярило).

Осим тога, јарац се у словенској митологији не повезује са Сунцем него са месецом: „Осим антропоморфног доживљавања сунца и месеца, у словенској митологији су позната и њихова зооморфна обличја. Сунце се може представљати као биво, во, теле, петао, а месец ( луна) као крава, ређе - јарац, ован ( уп.“ Рогати“ облик младог месеца).“ ( 15)

Свима нам је познато да ратничка кацига са волујским роговима породични хералдички символ Хребељановића и Лазаревића, али ауторима ове емисије се вероватно учинило да во и волујски рогови не могу да се доведу у везу са Јарилом и Сунцем па су због тога изабрали Скендербега. Али ово никако не значи да би њихово објашњење било тачније да су изабрали овај други пример. Напротив, тумачење ових символа је предмет помоћне историјске науке под називом хералдика коју, ван сваке сумње, турбо- фолк историчари не познају.

Поврх свега Шаргић и Милосављевић и име „ Лазар“ доводе у везу са Сунцем и из њега изводе реч „ цар“, иако је опште познато да име Лазар води порекло из хебрејског ( Елеазар) и да значи „ Бог ( ми) је помогао“, да постоји у бројним језицима, а да је до нас дошло преко старословенског превода Светог Писма. Такође знамо да „ цар" потиче из латинског од caesar.

Ови једноставни примери нам показују на првом месту да етимологијом као ни историографијом не могу да се баве нестручни. Истовремено ових неколико примера нам показује како функционише избирање доказа од стране турбо- фолк историчара, кривотворење и измишљање.

Наравно, Шаргић и Милосављевић су се користили и информацијама највећег „стручњака“ међу турбо- фолк историчарима по питању календара, Милана Стеванчевића, али и модне креаторке ( модна марка „ Morfium“) и псеудоархеолога, Јелене Малешевић . ( 16) Не можемо на крају а да не уочимо да се у њиховом преводу са немачког речи „Neujahr“ налази и „ ној“ ( „ Ној јар“ ). Да ова велика птица тркачица не живи само у Африци

него и у Европи прилично је сигурно да би се уз јарца у емисији нашло места и за причу о ноју и објаснила његова веза са „ српским календаром“. Горан Шарић, такође, тврди да су календар измислили Срби, и да је то „ српски дар човечанству.“

Верујемо да смо претходним примерима показали да је аутохтонистима очигледно знање о календарима и рачунању времена на истом степену као и знање из историје, етимологије и других научних дисциплина.

Како смо на почетку рекли да је опште позната фасцинација псеудонаучника „ небесима, астрономијом, древним опсерваторијама и наводним корелацијама археолошких

објеката и артефаката са сазвежђима, звездама и другим небеским појавама,“ навешћемо из претходно поменутог рада Сање Шуљагић, један пример у вези са тим. „ …Свети Сава и владари из династије Немањић и њених изданака Лазаревић и Бранковић су бирали локације за изградњу манастира… изузетно пажљиво и на основу доброг познавања српског народног календара, кретања небеских тела и рачунања сунчевих равнодневница и дугодневница које датира још из периода српске праисторије. Према мишљењу Живојина Андрејића и географа и астронома Милутина Тадић, избори локација за

изградњу тих манастира и тврђава су били одраз великих знања и умећа из астрономије, метеорологије, геометрије, математике, геоморфологије, архитектуре и лепих уметности. Тако су у Србији астрономски беспрекорно оријентисани манастир Богородица Љевишка, која је ту оријентацију наследила од хришћанског храма (9-11. век) на чијим темељима је подигнута, као и храм Светог Стефана у манастиру Бањска на Косову и Метохији“ , пише она, а у вези са манастиром Студеница каже и ово: „ … интересантна је градња цркве Светог Николе унутар манастира Студеница којег су подигли Свети Сава и његов отац Стефан Немања почетком тринаестог века. Апсида манастира је тако изграђена да је на дан рођења Светог Јована Крститеља и уједно на дан када сунце достиже у зениту највиши степен зрачења, појава излазећег сунца кроз прозор у апсиди Светог Николе у манастиру Студеница била знак монасима да је сунце достигло свој врхунац, да је то најдужи дан у години и да је почело лето.“

Као датум празновања рођења Светог Јована Крститеља, Сања Шуљагић исправно наводи 24. јун по Јулијанском календару, али превиђа једну битну чињеницу, наиме, летњи солстициј пада између 20. и 22. јуна по Грегоријанском календару.

Погледајмо шта о овоме каже Милутин Тадић, на кога се Шуљагићка позива, у раду под насловом „ Oријентација најзнаменитијих средњевековних цркава у АП Косову и Метохији ( Република Србија) “, у коме анализира оријентацију уздужних оса седам најзнаменитијих српских средњовековних цркава на простору ове српске покрајине. У резимеу Тадић каже да је Косово и Метохију одабрао због велике концентрације српских цркава а закључује га речима: „ Ни у једном случају није уочена веза оријентације цркве са изласком сунца на дан који је у црквеном календару посвећен садашњем патрону цркве.“ Нешто даље, каже се ово: ''Свака црква јесте одраз моћи, материјалног богатства и осећаја за лепо њеног ктитора, и истовремено одраз архитектонског образовања протомајстора кога је ктитор ангажовао. А још од античког доба архитектонско образовање укључивало је и основе астрономије, пре свега, просторну оријентацију.“

Као што видимо, протомајстори су ти који имају знања неопходна за градњу црква а не ктитори. Сања Шуљагић то очигледно не зна, односно не разликује ктиторе од протомајстора, или говорећи језиком нашег доба, инвеститоре од пројектаната и извођача радова. Тако је нпр. ктитор Богородице Љевишке у Призрену краљ Стефан Урош II Милутин, док је протомајстор Никола из Епира. Ктитори Високих Дечана су краљ Стефан Урош III Дечански и његов син, цар Стефан Урош IV Душан док је протомајстор фра Вита из Котора.

Даље, Тадић износи још нешто што оповргава тврдње турбо- фолк историчара о аутохтоности на овим просторима: „ При анализи оријентације изабраних цркава са Простора АП КиМ, треба имати на уму да су сви они, са изузетком католикона Дечана, настали обнављањем некадашњих византијских цркава које су у неким случајевима рушене до темеља, а у неким случајевима делимично уклапане у нову грађевину…“ Из овога следи логичан закључак да су то „ цркве са наслеђеном оријентацијом и када се анализирају одступања њихових оса од равнодневачког истока, проверава се умеће оријентације не протомајстора из немањићког периода, него њихових византијских претходника.“ Ово, наравно, важи и за све друге цркве, не само на простору Косова и Метохије, које су изграђене на темељима старијих византијских храмова.

Иако смо петходно указали на то да архитектонско образовање мора да поседује протомајстор а не ктитор, навели смо овај одломак из Тадићевог рада јер је Сања Шуљагић, са јасном намером, уместо „ византијских“ употребила термин „ хришћанских“. Као што видимо

из ових неколико цитата оно што јој није одговарало је или кривотворила или једноставно прећутала, као што, уосталом, раде сви лажиисторичари. Неке примере њених кривотворења

налазимо и код професора Радивоја Радића.

Иако је сад, кад знамо да је оријентација цркава наслеђена, сувишно подробно бавити се њеном тачношћу наведимо само да је оса католикона манастира Свети Архангели код 103

Призрена отклоњена 31° од равнодневачког истока ка SE (параклиса Светог Николе у истом манастиру чак 50° SE), католикона Грачанице 17°, Студенице Хвостанске 10° итд. И овде видимо како је Соња Шуљагић избирала доказе наводећи Богородицу Љевишку и католикон манастира Бањска, али и кривотворила јер и овде постоји отклон од по 2°, а Милутин Тадић каже да су тачно оријентисани а не беспрекорно.

На крају ставимо тачку на фантазију Сање Шуљагић, Тадићевим закључком: „Протомајстори су били наследници римских архитеката који су, осим техничке праксе, имали теоријско образовање које је, уз геометрију, аритметику и физику, укључивало и астрономију. Тако цркве које су саградили представљају не само ремек дела српског и европског градитељства, него и својеврсне монументалне оријентире у простору који сведоче о њиховом астрономском знању. Протомајстори из приморја са собом су доводили екипе које су чинили њихови ученици, разноврсне занатлије и уметници. Природно је да су уговорима обавезивани и да градњи подуче домаће мајсторе. Уз зимске прекиде, радови на једној цркви трајали су и по неколико година (осам година у Дечанима) тако да су српски асистенти имали времена да „украду” занат, и умеће оријентације. Да је то тако, сведоче касније настале цркве моравске школе, аутохтоно српског архитектонског стила.“

На питање, где је била колевка астрономије, Милутин Миланковић даје следећи одговор: „ Било је, у ствари, више таквих колевки; једна, можда најстарија, стајала је у Кини, друга, у Индији, трећа, у Америци, четврта, на Европском северу, али она колевка из које је наша данашња астрономска наука узрасла, стајала је у старој Месопотамији.“

О нашем познавању астрономије нема трагова ни у црквеној историји, иако је познавање астрономије било неопходно како би се израчунало време празновања Васкрса: „Већ сама околност да је Црква одредила да се празник Васкрсења Христовог празнује не у које било годишње доба, него после пролетње равнодневнице, после пуног месеца и у недељни дан, она је очигледно имала у виду да се Васкрсење Христово прославља у оно време у које се и десило,“ пише блаженопочивши патријарх Павле у тексту под насловом „ Став Српске православне цркве о старом и новом календару.“ Из тог разлога, Први Васељенски сабор наложио је „ не којој било Цркви, него баш Александријској да она, према изнетим принципима, израчунава време кад ћe пасти Васкрс, почети пост и др. идуће године, и да о томе извештава остале Цркве, зато што је у Александрији астрономија била на највишем нивоу… Има неколико сачуваних „ празничних посланица“ Светог Атанасија Александријског којима је он обавештавао епископе других Цркава о датуму Васкрса, а ови су онда с тим упознавали свештенство у епархији. Свештеници су, по Богојављењу, с освећеном водицом обилазили домове верних и о томе их упознавали. Како је обавештење на овај начин, у неким удаљеним крајевима могло да задоцни, то се временом пронашао практичнији начин, тако што су прорачуни о датуму Васкрса израђени за више година унапред и представљени у облику прегледних таблица. Тако је 385. год. Свети Теофило Александријски саставио пасхалну таблицу за 40 година (за 480-520. год.), коју је Кирило Александријски допунио за период од 95 година. Нешто доцније, учени египатски монах Анијан израдио је „Велики пасхални индиктион“ за циклус од 532 године…'' пише патријарх Павле на истом месту.

Да ли све ово значи да немамо чиме да се похвалимо у овој области? Имамо, наравно, али турбо- фолк историчари то одбацују као што одбацују сво стварно богатство наше историје у корист фикције.

Прво, имамо да се похвалимо поменутим Миланковићевим календаром, најтачнијим од свих досадашњих.

„ Колико се на овај начин календарска година приближава тропској, најбоље ћемо уочити из овог упоређења: јулијански календар задоцњава сваких 128 година за цео један дан, григоријански задоцниће за дан после 3300 година, а овај Миланковићев задоцниће за један дан тек после више од 43. 000 година,“ пише патријарх Павле.

Даље, за манастир Хиландар су везани почеци, не само српског, него и светогорског часомерја. ( 18) „ Пред улазом у арсану хиландраског утврђења Хрусија (старог манастира Св. Василија) пронађен је најстарији светогорски часовник, сунчани часовник, док се у 6. глави „Хиландарског типика” Св. Саве ( 1199) налази најстарији до сада познати помен српске речи часовник,“ пише Милутин Тадић. Осим тога, „ за историју српског часомерја важно је навести да се најстарији сачувани српски часовник, и јужнословенски часовник уопште, налази уманастиру Студеници. То је сунчани часовник који је уклесан уз јужни портал Богородичине цркве, крајем XII, почетком XIII века – у доба Св. Саве.“

Али то није све, први механички часовник Руси су добили захваљујући Србима. Наиме, на позив Великог кнеза Василија I у Москву је 1404. године отпутовао монах Лазар Хиландарац који је поменути часовник направио, а о чему се пише у летопису „ Лицевой летописный свод'', где се налази и минијатура на којој је приказано како монах Лазар показује Великом кнезу часовник. У тексту стоји следеће: „ Лета 6912, Велики кнез је замислио

часовник и поставио га је на свој двор иза Благовештењске цркве. Тај часовник звани часомерје, сваки час је ударао маљем у звоно, одмеравао и одбројавао је часове ноћне и дневне; није (то) ударао човек, него нешто човеку налик, самозвоно и самопокретно, чудновато некако, створено људском оштроумношћу, маштом и мудрошћу. Мајстор и уметник свему био је неки монах који је скоро дошао са Свете Горе, родом Србин, по имену Лазар. Цена свега била је више од 150 рубаља.“ ( 19) Посебан проблем, ипак, представља чињеница да су идеје турбо-фолк историчара, укључујући и њихове теорије о „ српском календару“

продрле и тамо где не би требало. Тако нам извесни ђакон Горан Анђелковић „ директно из Бержерака, месташца у Француској“ 2. априла 2020. године у емисији радија „ Златоусти“ Епархије Шумадијске честита нову 7529. годину по „ старом српском календару“. Анђелковић између осталог у емисији каже да се „… у старим списама, од светосавских па и тако даље и пре њих, говорило искључиво о старом српском календару, код нас је дошао тај календар 7390. године промењен је и такозвани Јосафски календар то јест календар аустоугарског царства, Франца Јосифа који је уствари по том тадашњем њиховом календару то јест новом календару 1871. то јест по српском 7590. промењен и преузели смо тај такозвани Јулијански, не још увек Грегоријански календар, који је покушан да нам се наметне 1920. године са патријархом Мелентијем…“

Да ли сте успели нешто из овог излагања да разумете? Напомињемо да смо његове

речи пренели верно.

Анђелковић даље помиње наводну потврду од НАСА-е и друге измишљотине и бесмислице турбо- фолк историчара о којима смо већ говорили. ( 20)

Да и од горег има горе потврђује нам текст у „ Вечерњим новостима“ у коме је извесни Љубомир Ранковић, за кога је наведено да је протођакон и доктор теолошких наука, просто фалсификовао текст Милана Стеванчевића који смо раније цитирали ( „ кад сунце у подне 2. биљара (априла) пређе преко Пећке патријаршије…“ итд.), односно пренео га без икаквих измена и представио као свој. Да је Ранковић преузео текст од Стеванчевића јасно је простим упоређивањем датума када су текстови објављени. ( 21) Ранковић није изоставио чак ни онај део о протеривању митрополита Михаила од стране Стојана Новаковића, због неслагања са увођењем Јулијанског календара. За мање упућене реч је митрополиту Михаилу Јовановићу који је Србију напустио 1883. Године, а не 1881. То је била последица неслагања са Владом због Закона о црквеним таксама који је ступио на снагу 1. јуна 1881. Године, а био је донет без знања и пристанка Светог архијерејског сабора. Митрополит Михаило је уклоњен са места које је заузимао, Указом кнеза Милана од 18. октобра 1881. године, а као што смо већ рекли Србију је напустио тек 1883. године. Стојан Новаковић је у време ових дешавања био на

функцији министра просвете и црквених дела.

О Јулијанском календару и Грегоријанском уопште смо већ писали, па додајмо сада нешто укратко и о питању Старог и Новог календара у Цркви. Оно због чега је ово питање

важно за Цркву јесте празновање Васкрса и друхих покретних празника повезаних са њим. Патријарх Павле о овоме каже:

„ За сва… изнета питања око што тачнијег усаглашавања дужине тропске и календарске године, Православна црква не би се интересовала, него би их примила без речи као што је примила јулијански календар, кад не би било у питању празновање Васкрса

канонских прописа о томе. Питање календара за Цркву, дакле, постоји само у вези с тим, све остале стране она препушта науци. Још 1902. год. Грчка црква је изнела став иза кога, сматрам, може да стоји цела Православна црква: „Који је од двају календара тачнији, наш јулијански, или западни григоријански, или и овај треба да се исправи и преуреди, то је питање углавном астрономско. Верски и теолошки значај има само утолико уколико су с њим у вези црквени празници.“ “

Због више питања међу којима је било и питање календара сазван је Свеправославни конгрес који је одржан у Цариграду 1923. године. На њему је учествовала и Српска православна црква коју су представљали митрополит црногорско- приморски др Гаврило Дожић, и проф. др Милутин Миланковић.

О овоме блаженопочивши патријарх Павле каже следеће: „ Конгрес је прихватио као најбоље решење да се изради календар који би био тачнији од григоријанског, и који би као такав био прихваћен од свију православних. Тај задатак поверен је проф. Миланковићу, који га је израдио и поднео Конгресу.“

По предлогу Милутина Миланковића ће „ бити преступна свака година дељива са четири, са изузетком секуларних година, које ћe само онда бити преступне ако број њихових векова подељен са девет дадне остатак два или шест. Тим новим интеркалационим правилом, које регулише распоред преступних година, добија се средња дужина календарске године од 365 дана, 5 часова, 48 минута и 48 секунди. Тим највишим приближавањем тропској години које је уопште могуће, добија се до сада непостигнута тачност календара“.

Миланковићев предлог реформе календара је и усвојен.

Архијерејски Сабор СПЦ који је одржан у септембру 1923. године донео је одлуку да се прихвати нови календар с тим да почетне да се примењује истовремено са осталим помесним црквама, до чега никада није дошло. Нови календар је усвојио само један број цркава. Наиме, реферма календара која је на Конгресу усвојена (као и сам Конгрес, уосталом) имала је велики број противника, а један од разлога је његова веза са екуменизмом.

Грчка црква 10. марта 1924. године прелази на нови календар (10. март се проглашава 23. мартом), с тим што се по овом календару празнују само непокретни праници, док се Васкрс и покретни празници обележавају по старом календару. Осим грчке, нови календар данас користе и бугарска, румунска и кипарска црква и Александријска и Васељенска патријаршија.

Осим Српске православне цркве, стари календар су наставиле да користе Јерусалимска и Антиохијска патријаршија, Руска и Грузијска православна црква.

На основу тога што текућој години додају 5508 ( али било ког датума, а не само од 1. јануара до 31. августа, што значи да за остатак године не додају 5509) очигледно је да је „србски каленадар“ о коме говоре псеудоисторичари, заправо Византијски. Наравно, као и у случају Порфирогенита, турцизама и других чињеница које оповргавају њихове теорије, турбо- фолк историчари и питање византијског календара „ решавају“ тврдњом да он - не постоји.

Али ни ово им није довољно, па тврде не само да византијски календар не постоји него да ни сама Византија (Византијско царство) није постојала. Тако Милан Стеванчевић пише ( 22): „ Приликом више посета Истанбулу, осамдесетих година прошлог века, имао сам срећу

да је један члан наше државне експертске делегације рођен у Истанбулу. Он ми је доста помогао приликом обиласка историјских споменика. Међутим, много су ми помогли и

чланови турске делегације који су били упознати са мојим истраживањима Византијског

календара. У току службене вечере, један члан турске делегације изразио је сумњу у веродостојност мојих истраживања, јер иако је рођен у Истанбулу, никада није чуо да постоји Византијски календар. Био сам изненађен да човек који тако добро познаје римске календаре и говори неколико језика не зна да је постојао византијски календар. Вероватно је схватио да не уважавам његово мишљење па је на крају вечере нагло променио тему. Међутим, када сам у Истанбул дошао наредне године, мој саговорник није заборавио наша размимоилaжења у вези са календаром јавно изречена на службеној вечери. После срдачног поновног нашег

сусрета предложио ми је нову размену мишљења о измишњеном календару, али тек после прегледа старих историјских докумената Римског царства. Он је био први који је употребио израз “измишљен календар“. /…/ Прегледом римских докумената од пре 1453. године, нисам нашао ниједан византијски документ. /…/ Истражујући историју Истанбула… сазнајем да се овај град никада није звао Константинопољ. /…/ У својој дугој историји овај град никада није носио име Византион и никада није био престоница Византије. Ниједан цар источног дела Римског царства није носио назив византијски цар. Ниједан документ није указивао да постоје Византијци. /…/ Тако долазимо до сазнања да Византија никада није постојала…“ Даље Стеванчевић пише како је назив Византија измишљен са циљем да Рим „ преузме културно наслеђе источног дела Римског царства, односно Новог Рима,“ и наставља: „ Уз помоћ сервилних историчара у земљама које су припадале источном делу Римског царства, Рим преузима целокупно историјско наслеђе Новог Рима. /…/ Назив Nova Roma треба избрисати из свих националних историја и свих црквених документа и дати му ново име Византион или Константинопољ.… /…/ Поставља се питање шта је са српским историјским и културним наслеђем, које је уз помоћ домаћих сeрвилних историчара измишљеног царства, измењено и усаглашено са новонаписаном византијском историјом.

Одговор је једноставан. Српска историја је брисана или усаглашавана са унапред постављеним циљевима… /…/ Први на удару био је Српски календар највећи и најстарији научни споменик српског народа. Уместо њега дoмаћи сервилни историчари измислили су византијски календар.“

И у овом Стеванчевићевом тексту као и у текстовима других псеудоисторичара осим научних чињеница жртва је и логика. Наиме, за тврдњу да је назив Византија измишљен да би се преузело културно наслеђе Источног римског царства и српски календар није довољно рећи да је алогична, већ потпуно бесмислена.

Пре него што напишемо нешто о Византији, наведимо најпре, што је краће могуће, нешто и о календару. За оне који желе више информација о календару и астрономији могу их наћи у књизи Милутина Миланквића „ Кроз васиону и векове“ који је, свакако, један од најпозванијих за ову област; о различитим начинима рачунања времена ( египатском, сиријском, римском, византијском, муслиманском, абисинском, грузијском, јерменском итд.) у књизи „ Увод у црквену историју“ Василија Васиљевича Болотова; а о ставу СПЦ о старом и новом календару у књизи блаженопочившег патријарха Павла „ Да нам буду јаснија нека питања наше вере (књига 1)“. Наравно, постоје и бројни други радови који се баве овим питањима. Међутим, ни у једном од њих нећемо наићи на српско рачунање времена и српски календар, нити на српске астрономе

Реч календар долази од латинске речи Calendae ( Kalendae) што је био назив за први дан у месецу код старих Римљана. ( 23) Ова реч има неколико значења, а најчешће се односи на поделу времена на године, месеце и дане или на материјални приказ распореда година, месеци и дана. Изглед календара као меријалног приказа распореда година, месеци и дана је у вези са развојем писма и материјала за писање. У зависности од тога да ли се рачунање времена темељи на кретању Сунца или Месеца, разликујемо два основна типа календара: соларни (сунчев) и лунарни (месечев). У Соларне календаре спадају Јулијански и Грегоријански календар.“ У Православној цркви је вековима био у употреби Јулијански календар према коме година траје 365 дана и шест часова 107

или 11 минута и 14 секунди више од тропске, сунчане или астрономске године која траје 365 дана, пет сати, 48 минута и 46 секунди. Одступање је износило један дан на 128 година, што се надокнађивало тако што је свака четврта година била преступна.“ ( 24) Потребу увођења преступне године нам сликовито и лепо објашњава блаженопочивши патријарх Павле, у поменутој књизи: „ ...како дани теку равномерно, те у практичном животу не може нова година почети 366-ог дана у 6 часова, него се година мора завршити само целим даном, то је, како вели проф. М. Миланковић, одувек био „први и најважнији проблем сваког календара ово: саставити године од целог броја дана, али увођењем преступних дана осигурати сагласност са тропском годином“.То су египатски свештеници схватили и 238. године пре Христа, па су у Канопи, предграђу Александрије, издали одлуку да од тада свака четврта година буде преступна, тј. дужа за један дан. У науци је ова одредба позната као Канопски едикт.“

Поменули смо претходно тропску годину, па да дамо кратко објашњење шта је то тропска година. „ Тропска година, која се још назива Сунчева или астрономска година је временски период који је потребан да Сунце полазећи, на пример, из пролећне равнодневнице стигне поново у ту равнодневницу, или из једног летњег солстиција до другог. (25) Осим тропске постоји и сидерична или звездана година, а то је орбитални период Земље око Сунца, односно временски период за који се Сунце полазећи из једне тачке поново врати у њу, посматрано са Земље у односу на удаљене звезде. Сидеричка година је нешто дужа од Тропске и траје 365 дана, 6 сати, 9 минута и 9 секунди. ( 26)

У Лунарне календаре спада Исламски календар, познат и као Хиџријски календар.

Година по овом календару има 354/355 дана и подељена је на 12 месеци. Сваки месец траје 29

или 30 дана а први дан седмице је недеља. „ Лунарни календар код муслимана не подешава се према соларном, те се код њих нова година и празници померају из године у годину и падају редом у сва годишња доба“ , пише патријарх Павле.

Јеврејски календар је комбиновани, лунисоларни, користи се уз грегоријански, и по њему се одређују датуми јеврејских празника.

„ Има још једна основна величина сваког календара; то је дан“, пише Милутин Миланковић. „ Ја га нисам метнуо на прво место само због потребе да изложим прво шта је то равнодневица. Промена дана и ноћи још је јаче упадљива него промена годишњих доба, и она регулише цео наш живот; једино код поларних народа стоји ствар друкчије.Промена дана и ноћи проузрокована је ротацијом Земље око њене осе. Та је ротација најправилнија од свих кретања у природи, и она нам даје најсавршенији сат по којем се регулишу сви остали, а то овако. Време за које се наша Земља обрне око своје осе зове се звездани дан. Он се мери, од пролаза до пролаза пролетње равнодневице, кроз меридијан места са којег посматрамо. Тај се звездани дан дели у 24 звездана часа. Звездано небо је сат са којега се читају ти часови, а пролетња равнодневица је његова казаљка. У практичном животу ваља употребити друго једно време: сунчано. Оно се разликује од звезданог тиме што се место казаљке равнодневице употребљава казаљка Сунце, јер ово изазива промену дана и ноћи. Но та казаљка заостаје помало према оној првој, јер се Сунце У току године креће према звездама и то у противном правцу дневнога кретања. Полазећи из равнодневице, Сунце стиже опет у њу после потпуне тропске године. Обе казаљке које су се разишле поклопе се после годину дана, а за то време Је сунчев сат заостао према звезданом тачно за 24 сата. Та сунчева казаљка има још неких неправилности, па се оне избегавају тиме да се уводи средље сунчано време. То је сат који иде сасвим правилно као и звездани, но који заостаје према овоме за време тропске године тачно за један дан.“ ( 27)

Према важећој конвенцији цивилни или грађански дан почиње у поноћ, а уколико реч „дан“ користимо само за период светлости онда он почиње, наравно, када се Сунце појави изнад локалног хоризонта.

Дан у Цркви, односно дневни круг богослужења, почиње вечерњим богослужењем јер

је по Старом Завету ноћ претходила дану: „ И би вече и би јутро, дан први.“ (Пост. 1, 5). Тада се износе иконе светитеља који се слави наредног дана и почиње његово прослављање.

Поделу дана на два периода од 12 сати и прве часовнике, обелиске за дан а водени часовник за ноћ, дугујемо старим Египћанима.

Рецимо сада нешто о јулијанском и грегоријанском календару, пре него што пређемо на византијски календар и ере. Послужићемо се поново једноставним објашњењем патријарха

Павла: “ Кад је Јулије Цезар, после својих војних успеха осигурао мир Римском царству, окренуо се да изнутра уреди државу, те поред другог доведе у ред и питање календара. Посао око тога повери он египатском научнику Сосигену, који устроји календар у коме је, на основу Канопског едикта, свака четврта година била преступна, уместо месецом мартом, дотадашњег римског календара, по овом календару година је почињала јануаром, а седми месец, по Јулију Цезару, назван је јул. Тај календар, назван доцније јулијанским, 46. год. пре Христа уведен је у целом Римском царству, заменивши собом све друге. /.../ Кад се јавила хришћанска Црква, не стварајући свој посебан календар, она је прихватила јулијански, који је тада био у општој употреби, и према њему одређивала своје празнике, постове и друге ознаке спољашњег црквеног живота. У Православној цркви овај календар је остао до најновијег времена, а у Римокатоличкој до XVI века.“

О настанку Грегоријанског (новог) календара, патријах Павле пише овако: „ У доба ренесансе, на Западу је, поред других наука добила полет и астрономија, те учени људи нађоше да је јулијански календар задоцнио за 10 дана, да равнодневица није више 21., него 11. марта и да тропска година траје за десетину минута и секунди мање него што узима јулијански календар. Побуђен тиме, папа Григорије XIII одреди једну комисију стручњака, под председништвом Алојзија Лилиуса, да састави календар који ћe бити тачнији од јулијанског. Комисија изврши задатак, сачини календар у коме је свака четврта година преступна, као и у јулијанском, али године векова, секуларне, само тада ако им је цифра која означава векове дељива са четири. На тај начин овај календар, по папи Григорију назван григоријански, има „у четири стотине година три преступне године мање него јулијански, па је због тога средња дужина његове године краћа. Са својих 365 дана, 5 сати, 49 минута и 12 секунди она се приближава тропској години боље него средња година јулијанског календара“. Папа Григорије нареди својом булом да се овај календар уведе у живот, и оних 10 дана, за колико је равнодневица задоцнила, да се изоставе, тако да после 4. октобра 1582. год. буде одмах 15. октобар. Тако је те године овај календар уведен у Италији, Шпанији, Португалији, Холандији и Француској; 1583. год. у Немачкој и Швајцарској; 1584. у Аустрији; 1586. у Пољској; 1700. у евангелистичкој Немачкој; 1744. у протестантској Немачкој; 1752. у Великој Британији и Ирској; 1753. у Шведској и Норвешкој, а после I светског рата 1919. год. увела га је у државну администрацију наша земља; 1923. Грчка, 1925. Турска, затим Бугарска и Румунија и друге земље.“

Тренутна разлика између Јулијанског (старог) и Грегоријанског (новог) календара износи 13 дана, а 2100. године ће порасти на 14 дана.

Византијски календар је заправо јулијански календар у коме се године рачунају од Адама, а година почиње 1. септембра. Можемо да кажемо да је „ византијски календар“ заправо синоним за византијску или цариградску еру.

Ера је дуже временско раздобље, које почиње неким значајним догађајем. Осим византијске или цариградске ере, постоје још и хришћанска или Дионисијева ера, по којој се године броје од Христовог рођења; затим ера од оснивања Рима, исламска ера (Хиџра) која време рачуна од Мухамедовог бега из Меке у Медину 16. јула 622. године; Јеврејска ера која

почиње 07.10. 3761. године, односно од постанка света, а осим ових постоје и бројне друге (Александријска, Диоклецијанова, ера Селевкида, Олимпијада итд.). На пример, по исламској

ери 1. јануар 2021. године је Џумадел- ула (Jumaada- ul- Awwal) 17, 1442. године, а дан је

петак - јевмул- џуму'ā ( yaumal- jumu'а). По јеврејској ери исти датум, 1. јануар 2021. године, је 17. тевет 5781. Године, итд.

Рекли смо већ да се за добијање године византијске ере на године наше ере додаје 5508 за датуме од 1. јануара до 31. августа, а 5509 за датуме од 1. септембра до 3. децембра. Тако ће 1. јануара 2021. године бити 19. децембар 7529. године а 1. септембра 2021.почиње 7530. година.

Како се дошло до броја година од постанка света, односно стварања Адама, који се користи у византијској ери? Одговор нам даје професор В. В. Болотов: „ Неупоредиво више од ере Христовог рођења у старини је било раширено рачунање времена од стварања света - Έτη από τουΚόσμου, από τουΑδάμ. ... Да бисмо стекли приближну представу о броју година од отварања света до Христовог рођења, прибегло се априористичкој теорији. У њеној основи налазе се мистички ставови. Према речима Библије, човек је створен шестог дана: при том је претпостављено да се стварање човека догодило у подне. Неоспорно је познато да је и Христос умро у петак (шестог дана) око подне. Дакле, види се потпуна аналогија између стварања човека и његовог обновљења. Међутим, на овоме се није зауставило. У Псалмима је речено да је пред Господом ,,година као један дан“. На основу овога одлучено је да, поред људског дана, постоји и Божији дан који износи 1000 година. Ако је Христос обновио човека половином шестог дана, претпостављено је да ово мора да се подудара и са поретком Божијих дана. На тај начин, добијен је заокружени број од око 5500 година од стварања света до Христове смрти. Међутим, када су хронолози, као разборити људи, схватили да овај датум не треба прихватати безусловно у тачном смислу, почели су да га користе само као приближан. ... Дакле, број од 5500 година представља п р е д а њ с к и датум.“ ( 28)

Осим броја 5500 година било је и других бројева година од стварања света, а налазимо

их код Јулија Африканца, светог Теофила Антиохијског, светог Иполита Римског, Јевсевија

Кесаријског, Климента Александријског итд.

Професор Болотов нам даје и одговор на питање како се дошло до броја од 5508 година: „ Датум од 5508 године, према в и з а н т и ј с к о м рачунању, κατὰῬωμαίους, само је представљао једноставну, иако веома коришћену модификацију. Промена броја 5500 у број 5508 није се догодила услед некаквих дубоких истраживања, у интересу рачунања времена: захваљујући додатку од осам година, ера од стварања света κατὰῬωμαίους, подељена на 15, даје у остатку индиктион који је веома важан у Византијском рачунању времена.На пример, 1899. година = 7047. од стварања света, R (7047/15) = 12. индиктион.“ ( 29) Индиктиони су петнаестогодишњи периоди који почињу од 312. године после Христа. ( Болотов, стр. 98) Овде се нећемо упуштати у подробнија објашњења у вези са индиктионима, иако овакав начин датирања ствара проблеме приликом одређивања времена одређених догађаја. На пример, „ грчки облик датирања према индиктионима састојао се у томе што је бележена само година у границама одређеног индиктиона, али се није указивало који је то индиктион од почетка рачунања по индиктионима (од 312. године). “ ( Болотов, стр. 100) Осим тога у Египту је индиктион почињао раније него у Византији па ако се неки догађај десио у одређеним месецима (део јуна, јул и свгуст), а не знамо по којем од ова индитиона се рачунало, онда није могуће ни тачно одредити време тог догађаја.

Као што видимо овај број је предањски и утемељен на Библији, а не на астрономском знању Срба.

Рачунање времена по византијској ери се први пут помиње у Пасхалној ( Васкршњој) хроници написаној 638/639 године, а прво посведочено датовање по овој ери у Византији срећемо 691. године (30), у документима Трулског, Петог- шестог васељенског сабора одржаног у Константинопољу.

За разлику од византијског календара, византијски часовни систем се и данас користи као званични часовни систем на Светој Гори, али и у манастиру светог Саве Освећеног у Јудејској пустињи, у Светој Земљи (манастир где је наш свети Сава добио жезал и чудотворне 110

иконе Богородице Млекопитатељнице и Богородице Тројеручице). „ Византијски часовни систем има исту јединицу ( час, сат) и исти начин двоструког обележавања ( два пута по 12 часова) као и савремени часовни систем, с том разликом што се часови одбројавају, не од поноћи, него од заласка сунца. С обзиром да се заласци сунца стално помичу током године (лети ка поноћи, а зими ка подневу) , један те исти византијски час пада у различите тренутке савременог часовног система.“ ( 31) Они који су имали прилику да посете Свету Гору знају да су у већини светогорских манастира, скитова и келија постоје зидни сатови који показују византијско време, али су уз њих, за ходочаснике, постављени и часовници који показују грчко ( источноевропско време или EET) . Mанастирски часовници подешавајууз помоћу таблица (Н BYZANTINH ΩPA EIΣ TO AΓION OΡOΣ) које се дају у светогорским календарима ( АГИОРЕIТIКОN ЕГКОΛПIОN НМЕРОΛОГIОN) за текућу годину. (32)

Можда ово боље од свих научних података показује колико је бесмислена тврдња турбо- фолк историчара о непостојању Византије. Осим тога, на основу информација

различитим бројевима који се наводе у вези са временом постанка света, различитим ерама, индиктионима итд. можемо да закључимо да се време током историје рачунало и бележило на различите начине, па као што у документима из периода Источног римског царства не можемо да нађемо термин „ Византијско царство“, тако не можемо ни у одређеним периодима да нађемо време забележено на начин на који то данас радимо. Осим тога, у средњевековној српској држави осим рачунања времена по византијској ери користио се и јулијански календар.

Тако нпр. у повељи краља Стефана Дечанског издатој дубровчанима на Благовести видимо да је наведена 1326. година; у повељи краља Душана о цркви светог Николе у Добрушти налазимо да је написана 1334. године; затим у Душановој повељи о границама Котора, када је већ имао титулу цара, налазимо да је написана 1351. године итд.

По паду Византије и српске деспотовине 1459. године поступно је престало коришћење византијске ере и преовладала употреба јулијанског календара.

Тако је нпр. у цркви Свете Богородице у засеоку Пејчићи у Средачкој жупи сачуван антиминс са записом патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте са уписаном 1725. годином (33) ; на звону које је вожд Карађорђе поклонио цркви Успења Пресвете Богородице у Смедереву уписана је 1808. година итд.

Све ово показује бесмисленост тврдњи турбо-фолк историчара о „ српском календару“ и Тајној конвенцији којом је избрисан не само „ српски календар“ него и целокупна наша историја. Ако у обзир узмемо чињеницу да је текст Тајне конвенције (у којој, подразумева се, нема ни помена о српској историји а камоли „ српском календару“), потписане 28. јуна 1881. године између Кнежевине Србије и Аустроугарске монархије, свима доступан на интернету, ово нам потврђује закључке да је псеудоисторија, као и псеудонаука уопште, питање вере а не истраживања.

Рецимо на крају нешто и о Византији. Термин „ Византијско царство“ је употребио 1557. године немачки историчар Хероним Волф у свом делу „Corpus Historiae Bizantinae“ и од тада је ушао у широку научну употребу. У време Источног римског царства користио се назив Βασιλεία Ῥωμαίων (Римско царство), што представља директан превод латинског Imperium Romanum, или Ρωμαικη αυτοκρατορια, са истим значењем, такође и Ῥωμανία, док су се житељи називали Ῥωμαῖοι, односно Римљани.

Међутим, изводити закључке какве изводи Стеванчевић и други турбо- фолк историчари на основу тога што је термин „ Византијско царство“ ушао у употребу у 16. веку је, као што смо већ рекли, не само неосновано него бесмислено. Када су, на пример, у употребу уведени термини палеолит, мезолит, неолит, енеолит итд. и које закључке можемо да изведемо из овога, следећи логику турбо- фолк историчара? Да нису постојали, јер нигде у том периоду не налазимо ове термине? Термин инфлуенца (од латинске речи influentia), за познату заразну болест, грип, у употребу је ушао почетком 16. века. Значи ли то да они који 111

су од ове болести умрли пре употребе термина инфлуенца нису умрли од грипа? У

„Мемоарима“ проте Матеје Ненадовића нигде нећемо наћи термин „ Први српски устанак“, овај термин је ушао у употребу касније, као и термин „ Византијско царство“. Значи ли то да

се Први српски устанак није десио? Када се први пут јављају термини „ Лепенски вир“, „Винча“, „ Винчанска култура“, „ Култура Лепенског вира“ итд. којима се турбо- фолк историчари толико размећу? - Тек у 20. веку.

Аргумент турбо- фолк историчара да Византија није постојала најлакше ћемо разумети ако погледамо примере из других теорија завере. Тако нпр. у групи „ Ravna Zemlja/ Flat Earth Balkan“ читамо: „ Дакле, после много истраживања дошао сам до закључка да Суецки канал не може да постоји у том облику у ком нам се представља. Упркос томе што би он, када би постојао, био један од доказа Равне Земље, мислим да нам је он подметнут од стране глобусара, а ево и доказа…“, након чега следе „ докази“ слични оним које користе турбофолк историчари и фотографија са текстом „ Пробудите се! Суецки канал не постоји!“. Али, нису само досељавање Словена, Византија и Суецки канал измишљени, не постоји нпр. ни испаравање. Тако један члан ове групе пише: „ Размишљао сам о тзв. кружењу воде у природи и формирању облака и кише и закључио сам да облаци не могу да се формирају на начин који нам се представља од званичне науке. Вода кључа и испарава на 100 степени Целзијуса. Да би се облаци формирали језера, мора и океани би морали да константно кључају. Немогуће да се облаци формирају од воде из супе и паприкаша. Што значи да су облаци настали на неки други начин. Шта ви мислите како су настали? “

Дакле, конспиролози и псеудонаучници одлучују о томе шта постоји, а шта не и имају заједничког непријатеља – науку.

Иако је термин „ Византијско царство“ ушао у широку употребу у 16. веку, то не значи да термин „ Византија“ раније није коришћен, а Стеванчевићеве тврдње да Цариград никада није носио назив Византион и Константинопољ и да није био престоница Источног римског царства, је или плод лажи или незнања. Тешко је рећи шта је од тога двога у питању, лаж или незнање, јер је и једно и друго подједнако карактеристично за турбо- фолк историчаре.

Прво, опште је познато да је Цариград изграђен на месту на коме се претходно налазио град Византион ( на грчком Βυζάντιον). О настанку овог града се, између осталог, говори и у Српској Александриди при чему се користи управо именица женског рода „ византија“. Након што га је Константин Велики обновио и 330. године прогласио за престоницу Римског царства, Византион је постао познат и као Константинопољ (на грчком Κωνσταντινούπολις) ; то јест „ Констатинов град”. Као „ Константинов град“ се помиње нпр. у руском Остромировом јеванђељу из средине 11. века, Клочевом зборнику и Супрасаљском зборнику, оба из 11. века итд. У Асеманијевом јеванђељу, писаном глагољицом, из 10. века, помиње се као „ Царев град“ од чега је, спајањем, настало „ Цариград“. У „ Житију архиепископа Данила“ читамо о њему као царствујућем граду Константиновом, где Константин царује. (34) У „ Житију Светог Краља Милутина“ налазимо оба назива, и Константинопољ и Цариград (Животи краљева и архиепископа српских). Исто тако и у „ Житију Светог Краља Стефана Дечанског“ итд. Осим тога помиње се и као Други Рим и Нови Рим. ( 35) У Доментијановом „ Житију Светог Саве“ , када се говори о његовом повратку са другог пута у Свету Земљу, каже се да је „ прошао Анатолију, и потом Византију“ ( 36), а у једној Хрисовуљи краља Милутина говори се о „ Византијском мору“ ( 37). Византија се помиње најмање двапут и у „ Житију Стефана Дечанског“ од Григорија Цамблака итд. ( 38)

Задржали смо се мало на овом примеру јер је непостојање Византијског царства чест аргумент турбо- фолк историчара при чему се стиче утисак да њихови следбеници верују да не само да није постојао термин „ Византијско царство“ него да није постојало ни Источно

римско царство као такво.

АПСУРДИ И КОНТРАДИКТОРНОСТИ

ТЕОРИЈЕ ЗАВЕРЕ О ЗАБРАЊЕНОЈ ИСТОРИЈИ СРБА

У овом тексту ћемо указати на контрадикторности ( principi um exclusi tertii inter duo iudicia contradictoria) у вези са теоријама псеудоисторичара, односно како често сами потиру своје теорије износећи противречне информације. Указивањем на ове контрадикторности циљ нам је да покажемо да конструкција псудоисторичара може да опстане искључиво на темељима слепог поверења ( вере) њихових следбеника и да се веома брзо руши и нестаје при сваком додиру са аналитичким мишљењем. Овде ћемо указати само на неколико очигледних примера контрадикторности у вези са теоријом о забрањеној, фалсификованој и сакривеној историји као и у вези са теоријом о аутохтоности Срба на Балканском полуострву. Дакле, није нам намера да будемо исцрпни у навођењу примера, већ да дамо образац онима који су склони да им поверују како би требало критички обрадити информације које износе. Наравно, теорије псеудоисторичара нису само контрадикторне, већ пре свега апсурдне.

Када је реч о наводној забрани изучавања националне историје лажиисторичари најчешће помињу два догађаја – Берлински конгрес, одржан од 13. јуна до 13. јула 1878. године у Берлину, и потписивање Тајне конвенције, документа који је 28. јуна 1881. потписан између Кнежевине Србије и Аустроугарске. Псеудоисторичари тврде да нам је забрањено изучавање историје пре Немањића и наметнута теорија о досељавању Словена и Срба на Балканско полуострво наводећи једном Берлински конгрес а други пут Тајну конвецију. Тако нпр. Горан Шарић каже следеће: ” Па ми своју властиту повијест не учимо како треба, учимо ју из туђих уџбеника. Јер, у Хрватској је повијест написана из Беча, а и у Србији.

Зашто у Хрватској? Зато што је Хрватском у 19. и почетком 20. стољећа владао Беч и то се по директиви морало, а Србија је низ уговора склопила са Аустријом у 19. стољећу склопила, тајних, јавних, о многима се данас зна, гдје је пристала између осталог и на то да им Беч пише уџбенике повијести, тако да ти ниси имао, ни с ове стране Дрине ни с оне стране Дрине ни једног човјека који би написао озбиљну повијест.” (1) ( Шарић не износи ове наводне документе о којима ” се данас зна” на увид јавности а разлог је једноставан – јер не постоје.)

На ” предавању” у Градишци, о наводној забрани је говорио и Јован И. Деретић: ” Професор Деретић је истакао да је на Међународном конгресу у Берлину, 1878. године, Србима забрањено да изучавају своју историју прије Немањића, те је средњевјековна историја Срба само дјелимично изучавана, а античка није ни дирнута. ”Након берлинског конгреса Србима је наметнута фантастична лаж о сеобама Словена, коју су Нијемци и Аустроугари смислили да би онемогућили ширење српске државе на Балкану,” тврди Деретић.” (2) (Наравно, и у овом случају јавност је остала ускраћена за доказе из разлога који смо претходно навели.)

Међутим, о досељавању Словена и Срба пише архимандрит Јован Рајић 1794. године, дакле, пре 1878. године када је одржан Берлински конгрес и 1881. године када је потписана Тајна конвенција, у књизи ” Историја разних славенских народов најпаче Болгар, Хорватов и Сербов”. Сви делови књиге су доступни у дигиталном облику на интернет страници Дигиталне Библиотеке Матице српске. ( 3)

Краљ Милан Обреновић је пре абдикације 9. фебруара 1889. склопио са Аустроугарском тајни додатак уговору, којим је продужио важност Тајне конвенције до 13. јануара 1895. године. Дакле, Тајна конвенција је имала одређени рок важења. Међутим, рок важности Тајне конвенције је, ипак, мање важан јер је њен садржај, као и књига Јована Рајића, доступан на интернету тако да свако може да се упозна са њеним садржајем и увери у бесмисленост тврдњи псеудоисторичара о наводној забрани изучавања националне историје наводно садржаној у њој.

Да се подсетимо, потпуности ради, да је Аустроугарска 28. јула 1914. године објавила рат Србији (прва тачка Тајне конвенције гласила је: ” Између Аустроугарске и Србије владаће мир и пријатељство.”), након тога уследиле су Церска и Колубарска битка, а Аустроугарска је престала да постоји после пораза Првом светском рату. Дакле, чак и да нам није познат садржај Тајне конвенције довољан је и здрав разум да закључимо колико има истине у тврдњама лажиисторичара.

Осим тога, занимљиво је да скренемо пажњу на то да се нико од следбеника псеудоисторичара није замислио над чињеницом да се о Словенима и њиховом досељавању на Балканско полуострво учи на исти начин у свим словенским али и несловенским земљама. Ако су Србима на Берлинском конгресу или Тајном конвенцијом забранили учење историје пре Немањића и наметнули лаж о досељавању на Балканско полуострво, како то да чешки, словачки, словеначки, руски научници заступају истоветне ставове? Како су њима успели да наметну забрану и наводну лаж о досељавању на Балкан?

”Данас на свету, почев од Русије, преко свих европских држава, до Америке и Аустралије, има неколико стотина катедри за историју старог и средњег века. Уђите на било коју од њих и реците да су Срби народ најстарији и они ће вас гледати као да сте сишли с ума. Али, понављам, не зато што на тим катедрама предају неки србомрсци који ништа друго не раде него смишљају како да напакосте Србима и да им ,,украду” неколико хиљада година њихове тобожње прошлости већ зато што је историја озбиљна наука, наука која претендује да буде најегзактнија међу хуманистичким дисциплинама, наука, дакле, која има своју методологију брушену већ неколико столећа, те су људи који се озбиљно баве историјом способни да разликују играрију или лакрдију од сциентетичких достигнућа,” пише професор Радивој Радић. ( 4)

За научнике је било каква полемика о наводној забрани изучавања историје искључена због саме чињенице да је реч о теорији завере. Примери које смо навели су стога намењени искључиво онима који нису критички обрадили информације које износе псеудоисторичари или нису довољно информисани, па су стога склони да им поверују.

За оне који су заинтересовани да продубе своје знање у области историје, културе и етногенезе Словена препоручујемо књигу Валентина Васиљевича Седова ” Словени у далекој прошлости” која је доступна и на српском језику, а заснована је претежно на археолошким подацима.

Када је реч о Србима, као полазну тачку препоручујемо књигу археолога Марка Алексића ” Српске земље пре Немањића”.

Коначно, теорија о наводној забрани Србима на Берлинском конгресу да изучавају сопствену историју не потиче од псеудоисторичара него од новинара Миломира Марића, на шта је сам указао у Јутарњем програму TV Happy, у разговору са историчарем Александром Узелцем. ” То сам ја измислио, сви понављају то као папагаји,” каже Миломир Марић. ( 5)

Као што Јован И. Деретић није разумео ироничну опаску професора Радивоја Радића да су биле две Маричке битке па је спремно потврдио да јесу, тако очигледно псеудоисторичари и њихови следбеници нису разумели ни иронију Миломира Марића и поверовали су да је заиста на Берлинском конгресу Србима забрањено изучавање националне историје.

Када је реч о времену почетка наводног фалсификовања и сакривања наше историје такође наилазимо на опречне информације код лажиисторичара, а временски опсег покрива неколико миленијума, од античког до савременог доба. Тако нпр. ” др” Стеван Томовић тврди следеће: ” Први фалсификати настали су у доба споменутог цара Нимрода – првог владара у историји, пре око 4200-4300 година. Заправо, први фалсификатор историје био је сам Нимрод, заједно са свештеницима и учењацима око себе. И ти фалсификати су били толико утицајни, да су зашли у сва предања и све најстарије списе који говоре о Нимроду и његовом добу.” ( 6) Горан Шарић, са друге стране, говори о 18. и 19. веку као периоду када се посебно

активно радило на наводном фалсификовању. Тако, говорећи о Ватикану, Шарић каже следеће: ” Они су кривотворили бројне документе којима су доказивали своју власт над црквом, земљама, поседима, краљевима и народима. (…) На нашим просторима били су посебно активни. Од 1751. до 1817. чак три генерације католичких свештеника, предвођене језуитом Филипом Ричепутијем, а након његове смрти Данијелом Фарлатијем, а након његове смрти Ђованијем Колетијем, скупљали су апсолутно све документе, књиге и записе у књижницама, градским архивама, манастирима и приватним колекцијама на Балкану. Скупили су 300 томова докумената и однели их у Илирски музеј у Бологни одакле им се губи сваки траг.” ( 7) На другом месту Шарић каже следеће: ” Да је српска држава постојала и пре Немањића, данас више није ни најмање спорно, ако је икада и било, без обзира што су преднемањићке династије насилно брисане из историје.” ( 8) Најкарактеристичнији пример је, свакако, Јован И. Деретић који се у различитим приликама различито ”опредељује” када је реч о почецима наводног фалсификовања наше историје. Штавише, Деретић чак и у оквиру једног истог текста износи различите тврдње. Тако он на једном месту каже: ”Фалсификовање српске историје организовао је Ватикан дописивањем дела Константина Порфирогенита у 17. веку…” Међутим, на питање новинара о Стефану Немањи: ” Ко је измислио да је Стефан први државотворац?” Деретић фалсификовање помера у савремено доба, одговарајући: ” Историчари нове, Титове Југославије.” Само нешто мало даље, у одговору на питање: ” Када су се изгубили ти стари родослови српских владара?” Деретић напрасно заборавља Ватикан, 17. век и ” Титове историчаре” и за скривање историје оптужује Турке: ” У време кад је у Босну стигао Мехмет освајач. Пошто је освојио територију, тражио је да му сви српски племићи донесу њихове родослове, запалио их је, и издао хатишериф да сви морају да мењају презимена.” ( 9)

У емисији под насловом ” Црква и попови су имали већу моћ у XVII веку него медији данас”, Деретић ” стварање лажне историје Србије” помера у 11. век:” Није то тако рано направљено, то је урађено тек после раскола хришћанске цркве, после поделе на источну

западну, од тог времена је кренуло да се фалсификује српска историја.”

Сличних примера можемо навести још доста јер је фантазија, заиста, непресушан извор за теорије конспиролога и псеудоисторичара.

Додајмо још на све претходно речено и чињеницу да фиктивном злочиначком удружењу које чине Ватикан, Беч и Берлин, а које наводно ради на забрањивању, скривању и фалсификовању историје Срба, псеудоисторичари неретко придодају и друге ” саучеснике”, али има случајева када се не наводе само поменута три центра, него се говори уопштено о ”страним” или ” западним” историчарима.

Наставимо сада са примерима контрадикторности.

Видели смо да Горан Шарић оптужује Ватикан за наводно кривотворње наше историје а истовремено једној од својих трибина даје назив ” Срби у тајним архивама Ватикана”. Из

овога бисмо могли да закључимо да је Шарић, из неког разлога – због поседовања политичке, финансијске или неке друге моћи – имао искључиво право на увид у документа у ватиканском

архиву која нису фалсификована и на основу тих докумената одржао своје ” предавање”.

Наравно, на трибини није било ни помена о неком документу из овог архива, о чему смо већ

писали, јер је реч о представи и забави за лаковерне и неупућене, а не о научно- популарном

предавању из области историјске науке.

У Ватиканском апостолском архиву могуће је на захтев добити фотографије докумената у сврху приватног истраживања и објављивања. Упркос томе Шарић на поменутој представи ( трибини), иако је показао гомилу безвредних фотографија, није показао ни једну из Ватиканског архива. Из тога, као и из целокупног садржаја предавања, јасно је да га није ни посетио. Слично је и са осталим псеудоисторичарима.

Званичан назив поменутог архива је ” Ватикански апостолски архив”, доступан је за истраживачки рад свакоме са факултетском дипломом, истраживање је бесплатно, а могуће је користити се свим документима закључно са крајем понтификата папе Пија XII, а то је октобар 1958. године. ( 10) Иако је је званично отварање Архива за истраживаче из свих земаља било тек 1881. године, многи научни радови између 17. и 19. века били су објављени управо уз помоћ докумената из овог Архива. Поменимо, у вези са тим, да је ватикански архив посетио и користио се његовим документима, између осталих, и чувени Готфрид Вилхелм Фрајхер фон Лајбниц, ( Gottfried Wilhelm Freiherrvon Leibniz), пореклом лужички Србин. Лајбниц је 1702. године написао да је ватикански архив у извесном смислу централни архив Европе (quod quodam modo totius Europae commune Archivum censeri debet). (11)

” Косовски завет у свести српског народа има митски значај баш због узвишених вредности које у себи садржи – жртва појединца за народ и избор духовног пред материјалним. Још је Лудовик Цријевић Туберон, дубровачки свештеник из 15. века са дивљењем описивао Лазарову вечеру,” каже Горан Шарић. Дакле, Шарић најпре каже како нам Ватикан, наводно, фалсификује и крије историју, а онда изнесе информацију како један католички свештеник са дивљењем описује ” Лазарову вечеру”. Лудовик Цријевич Туберон (Ludovicus Aloysius de Cerva, Cervarius, Tubero) је био настојатељ манастира бенедиктинског реда и историчар, а живео је у периоду од 1459. до 1527. године. (12) Али то није све, на истом месту Шарић каже и ово: ”Андрија Качић Миошић, фрањевачки свештеник из Макарске, 1756. године објавио је “ Разговор угодни народа словинског”, једно од највреднијих и најчитанији дела јужнославенске књижевности свих времена. Ту пише о тридесетак преднемањићких краљева и владара, који су своју државу основали средином 5. века.”

Као што видимо у истом тексту имамо испреплитане Шарићеве тврдње како нам Ватикан, наводно, крије и фалсификује историју и позиве на радове католичких свештеника –свештеника истог тог Ватикана.

Слично је и са Бечом – руку под руку иду оптужбе за скривање и фалсификовање наше

историје и позивање на документа из бечких архива. Тако, у једној емисији Шарић каже следеће: ” Ево, има рад једне бугарске повјесничарске, она је недавно преминула чини ми се да се зове Теодора Толева, која је користећи бечке архиве показала како је Беч створио албанску нацију. Значи, добра ствар је што је Аустроугарска била полицијска држава, врло педантна. И, ти данас са нешто новца можеш доћи до већине тих докумената у бечким архивима.” ( 13)

Откуд позивање на документа из бечких архива ако нам Беч крије и фалсификује историју? Наравно, ово је само реторичко питање и као такво не захтева одговор.

Када је реч о ценама, наведимо да седмична пропусница у аустријском државном архиву кошта 10 евра, месечна 21 евро, а годишња 42 евра. Мислим да нећу погрешити ако кажем да за онога ко жели да истражује ове цене сасвим сигурно не представљају препреку. (14)

Али, не позива се само Шарић на католичке свештенике. Тако Јован И. Деретић за Мавра Орбина, аутора књиге ” Краљевство Словена” (“ Il Regno degli Slavi”), који је попут Туберона био припадник католичког монашког бенедиктинског реда, каже да је учени и поштени католички свештеник. (15) Видели смо претходно да Деретић Турке оптужује за наводно паљење родослова српских племићких породица како би се сакрило њихово порекло. Међутим, у истом тексту Деретић се позива на турске изворе као доказ да Срби нису изгубили битку на Косовом пољу 1389. године. На питање новинара: ” Да ли су Срби по вама изгубили битку на Косову?”, он одговара следеће: ” Не. Томе у прилог иду турски историјски записи. Први који су написани говоре о победи Срба, а тек се 100 година касније говори о поразу.”

У једном веома популарном тексту псеудоисторичара који се може наћи на већем броју интернет портала можемо да прочитамо, између осталог, и следеће: ” Немац Јирген Шпанут, истражујући немачку историју, открива српска гробља на тлу Шпаније, Португалије и Бретање од 3.000 година пре Христа.” (16)

Да ли се неко од следбеника псеудоисторичара запитао како то да нам Немци наводно скривају и фалсификују историју, а истовремено немачки научници долазе до оваквих епохалних открића и објављују их?

Наравно, као што нема скривања и фалсификовања о коме говоре псеудоисторичари, тако нема ни наведених открића.

Поменути Јирген Шпанут ( Jürgen Spanuth) се доводи у везу са нацизмом, расизмом, псеудонауком, теоријама завере итд. али се овде нећемо бавити њиме.

На интернету можемо наћи још један веома популаран псеудонаучни чланак са следећим насловом: ” НЕМЦИ ИСТОРИЈСКИМ ОТКРИЋЕМ ЗАПРЕПАСТИЛИ СВЕТ –Србија је основана 490. Године.” ( 17)

Наведимо сада неколико примера контрадикторности у вези са уопштеном тврдњом да нам историју, наводно, скривају ”страни” односно ”западни” историчари.

У емисији ” Голи живот” код Миломира Марића, Јован И. Деретић, узимајући једну од својих књига са стола пред собом, каже следеће: ” Овако, пријатељу, у овој књизи, да узмем једну од три, има 1620 позива на литературу. (…) Од ових позива на литературу нема више од пет српског порекла, све су странци!” ( 18)

Шта сада да радимо са тврдњом да нам управо странци лажирају и крију историју?

Да није реч ни о каквој омашци потврђују нам ове Деретићеве речи, наводно: ” Почео

сам да сумњам у историју записану у школским уџбеницима. Тада сам решио да се бавим иасторијом. Али кад сам узео скрипте са катедре за историју на Београдском универзитету, схватио сам да ни ту нећу наћи истину. По њу сам, испоставило се, морао у Француску. Желео 117

сам да у тамошњим, добро опремљеним библиотекама и архивама, истражим списе из

античког периода, који у ти време нису били преведени ни на један језик.”

Ако нам Запад, наводно, скрива и лажира историју, зашто Деретић по истину одлази на тај исти Запад?

Тиме долазимо и до питањ,а да ли би уопште било могуће сакрити историју једног народа, како то тврде (и истовремено поричу) псеудоисторичари.

Узмимо на пример Јевреје и превод Светог писма Старог Завета познат као Септуагинта, или превод Седамдесеторице. Пошто је овај превод био веома распрострањен, сачувано је више од 1800 примерака рукописа, при чему неки потичу и из периода пре Христа. ( 19) На који начин би било могуће сакрити Стари Завет ако знамо да само овај превод постоји у преко 1800 примерака и да се ти примерци чувају у различитим деловима света? Слично томе, постоји већи број преписа нпр. Законоправила Светог Саве ( Иловички, Рашки, Дечански, Пчињски, Морачки итд.) или Душановог законика ( Струшки, Атонски, Студенички, Ходошки, Хиландарски). Имајмо притом у виду да говоримо о рукописима и да је са проналаском штампарске машине у 15. веку умножавање књига олакшано. Управо због тога што бројни документи, чак и када је реч о рукописима, често постоје у више примерака, покушај њиховог намерног уништавања, као нпр. приликом бомбардовања Народне библиотеке Србије 6. априла 1941. године, може дати само ограничен резултат.

Према речима некадашњег управника Народне библиотеке Србије и аутора научне монографије ,, Кућа несагоривих речи: Народна библиотека Србије 1838-1941”, историчара Дејана Ристића, стручњаци НБС су успели током неколико деценија рада да реконструишу 96 одсто библиотечког фонда који је постојао до 6. априла 1941. године. ( 20)

Када је реч о контрадикторностима у вези са, наводно, сакривеном историјом Срба наведимо обелиск из Ксантоса за који псеудоисторичари тврде да је на њему уклесан српски законик. Са једне стране имамо причу о наводно сакривеној српској историји а са друге фотографију овог обелиска која је доступна јавности на интернету. Зар сакривено и тајно не представљају супротност јавном и обелодањеном? Како нешто може да буде истовремено и сакривено и јавно? Наравно, и ово је само реторичко питање. (21) Поврх свега, о поменутом обелиску Јован И. Деретић следеће: ” Нађена је и стена са комплетним закоником из осмог века пре Христа. Амерички археолози су га открили и снимили.” Као што видимо, осим католичких свештеника, Турака, Немаца и педантних Аустроугара историју нам откривају и Американци. Ко је онда скрива? (22)

Наведимо још само два примера у вези са овом темом.

У једном тексту псеудоисторичара налазимо, између осталог, и ово:

”И “Кинески дворски дневник”, који је непрекидно писан од око две хиљадите година пре Христа, садржи податке да су тада Срби живели у азијској Сарматији и у земљама иза Дона. Тада је српски народ живео на просторима од Сибирије до италијанске Венеције.” (23) Нешто слично пише и Јован И. Деретић: ” Срб се помиње у ведској литератури. Једно божанство се назива Србенда. Помињу и речи Сурија, Сурбија, као називе за бога Сунца. Али реч се помиње и код Аријеваца и у Малој Азији. Тамо има мноштво доказа. ”

Као што видимо исти они који тврде да нам је историја забрањена, сакривена и фалсификована пишу о наводним подацима о Србима у Кини и ведској литератури као

наводном мноштву доказа ” код Аријеваца и у Малој Азији.”

Ипак, ни једна од бројних контрадикторности није поколебала веру следбеника псеудоисторичара у њихове теорије, а није је поколебала управо јер је реч о – вери. Упркос научним чињеницама и здравом разуму увећ ће бити оних који ће веровати да Срби потичу са Сиријуса или Ориона и у остале теорије псеудонаучника.

Закључимо овај део изјавом Јована И. Деретића у поменутој емисији ” Голи живот”. На питање водитеља ” Фали ли нешто од српске историје?”, Деретић одговара:” Фали врага, не фали ништа. Не може да фали ни један дан, то је само покушај завођења разумете.”

Остаје нам још укажемо на контрадикторности у вези са покушајима аутохтониста да докажу како није било сеобе Словена на Балканско полустрво. Неретко, у складу са тим, псеудоисторичари покушавају да докажу да сеобе није било јер такав подухват, наводно, није био изводљив. Да бисмо показали колико се лажиисторичари труде да то докажу навешћемо један опширнији цитат из књиге Јована И. Деретића и Драгољуба П. Антића ” Историја Срба и Руса-пранарода Европе.”: ” Наша анализа систематизује обимну листу конкретних доказа неодрживости тврдњи заснованих на спису Константина VII Порфирогенита „ De administrando imperio“, што показује да овај спис не може имати снагу основног научног доказа за тврдњу о досељавању Срба на Хелмско полуострво у VII веку. Природно-физичким анализама, уз повезивање резултата више различитих егзактних и природних наука, осветљава се питање техничко-физичке заснованости важећих „историјских истина“ о

досељавању Словена на Балкан. У питању је област истраживања, која се, условно, може назвати физиком историјских процеса. Овакво истраживање је засновано на принципима научног истраживања, који важе код свих наука, пре свега код природних и егзактних, па самим тим нема логике да не важе и у историјским анализама. Оно подразумева анализе и моделовања уз поштовање физичких оквира за одвијање историјских процеса у којима морају бити поштована физичка ограничења. Тако је утврђен реални оквир демографских експанзија, уз упоређење модела са анализом на бази података о демографским променама у земљама света последњих деценија и на нашим просторима , а анализа је заснована на повезивању познатих чињеница с реалним физичко-техничким подацима и њиховом квантификовању. Искоришћени су познати подаци из војне литературе о снази теглеће стоке, потребној количини хране и воде за људе и стоку, брзини кретања колоне у маршу, ширини Дунава, рељефу, мочварама, количини потребног семена, итд. На основу тих података, израчунате су потребне количине хране, алата и семена, брзине кретања и временски интервали за поједине операције током сеобе и упоређени с реално могућим вредностима. Анализа је изведена на примеру сеобе из предела „негде иза Карпата“, при којој би се 100000 до 300000 земљорадника, са комплетним породицама и свиме што их чини етничком групом и организованом економском и политичком заједницом, преселило на југ Хелмског полуострва – у области с медитеранском климом, да би потом, на новом станишту, успоставило земљораднички живот у складу са својим дотадашњим обичајима и уз велику приврженост новој домовини. Показало се да је тај подухват вишеструко физичко-технички неизводљив, а за њега није ни било реалних мотива. Значи, историјски процеси су текли искључиво са реалном брзином одвијања и уз дифузионо прожимање становништва, без брзих промена етничких и културних карактеристика. Ово важи за период VII века, али још и више за раније периоде.” (24)

Наведимо најпре један од мноштва примера (а да то нису добро познате пирамиде или Велика сфинга у Египту) који показују шта је све било могуће и изводљиво још у старом веку и како псеудоисторичари, заправо, како би доказали своје небулозне теорије, представљају Словене као неспособне.

” Теодосијев обелиск, којим је крајем 4. века улепшан цариградски хиподром, био је у ствари један од два обелиска које је подигао египатски фараон Тутмес III (1490—1436. пре н. е.) у Амоновом храму у Теби. Обелиск је био израђен од једног комада црвеног гранита и затим декорисан хијероглифима. (…) Било како било, када је Тутмесов обелиск превезен из Александрије у Константинопољ није познато, данас се само грубо може утврдити да је то извршено између 363. и 390. године.” (25) Оно због чега смо навели овај пример јесте чињеница да је Теодосијев обелиск који је, као што је речено, пренет у Цариград у 4. веку, био дугачак преко 30 метара и имао масу од око 380 тона. Дакле, у 4. веку је изведен подухват који је изузетно захтеван чак и за савремено доба, са свим могућностима за манипулацију теретом и транспорт које имамо на располагању, али Словени и Срби у 7. веку нису били способни за сеобу на Балкан и прелазак Дунава.

Наведимо на крају и две изјаве којима псеудоисторичари потиру оно што сами тврде о неизводљивости сеобе на Балкан.

У једном разговору Јован И. Деретић, исти онај који је са Драгољубом П. Антићем

написао горе наведени текст о неизводљивости сеобе, каже да су ” Руси… Срби који су отишли с Балкана.” (26) Дакле, досељавање Словена и Срба на Балканско полуострво је ”вишеструко физичко-технички неизводљив” подухват, али сеоба Руса (који су, уствари, Срби) са Балканског полуострва на просторе на којима данас живе – није.

Горан Шарић одлази још даље од Деретића тврдећи да су наши преци не само отишли до Британије, Индије, Ирана и Египта него да су се одатле и вратили на Балканско полуострво преко територије данашње Турске: ” Након провале предака данашњих западњака у ту Дунавску цивилизацију пре неких 4500 година, део њезиних становника је побјегао у Динарски ланац, други све до Британије, а трећи део је кренуо према Русији. Били су то углавном мушкарци, ловци, коњаници и ратници. Њихова напредна технологија омогућила им је да победе све народе на које су путем наилазили. Половином другог миленија пре нове ере провалили су у Индију и Иран (Иран значи држава Аријеваца). Био је то пут дуг више од хиљаду година, да би се један део њихових потомака пробио све до Мале Азије (данашње Турске) и преко ње се опет вратили на Балкан који је у њиховој колективној свијести био митска прадомовина, одакле су се њихови прадедови једном давно отиснули на своје походе. Могуће је да је чак један огранак тих Аријеваца, протословена стигао до Египта и даље до Канара.” (27)

Скренимо још пажњу, у вези са периодом о коме говори Шарић, на последњу реченицу из Деретићеве и Антићеве псеудонаучне анализе где се каже да сеоба Словена није била могућа ”за период VII века, али још и више за раније периоде.”

Упркос бројним апсурдним тврдњама и контрадикторностима од којих смо навели само неколико, са једне стране, и научним чињеницама са друге, следбеници псеудоисторичара и даље верују у теорију завере о забрањеној, фалсификованој и сакривеној историји Срба. Као што смо већ рекли псеудонаука и конспиролошке теорије спадају у поље веровањ, а не у поље истраживања тако да ће увек постојати одређени проценат људи који ће веровати у ове теорије упркос свему. Наравно, ни у ком случају није свеједно колики ће бити тај проценат, па отуда и овај текст.

Примери које смо навели у овом тексту истовремено потврђују резултате истраживања теорија завере по којима њихове следбенике карактерише нижи степен образовања и аналитичког мишљења. Само узимајући ова три фактора у обзир – веру, нижи степен образовања и аналитичког мишљења можемо да објаснимо и разумемо како теорија завере о којој говоримо, иако очигледно потпуно бесмислена, ипак има своје присталице.

Када је реч о творцима ове теорије завере, њима је прича о наводно забрањеној, фалсификованој и сакривеној историји неопходна јер без ње не би имали шта да ” откривају”.

Не можете некоме да продате свој производ ако он већ има неки сличан. Да бисте му продали свој морате најпре да тај који има представите као лош. Тако и псеудоисторичари не могу Србима да ” продају” своје псеудонаучне теорије ако они већ имају историју. Због тога морају најпре да историјску науку (” званичну” историју, како је они називају) да обезвреде означавајући је као фалсификовану, а историчаре да елиминишу као своје конкуренте етикетирајући их као сараднике на наводном лажирању историје Ссрба. И ово, такође, потврђује закључак истраживања о теоријама завере по коме је макијавелизам једна од одлика конспиролога, а као што знамо основни принцип макијавелизма је: „ Циљ оправдава средство”.

Да се псеудоисторичари у свом деловању не ограничавају само на интелектуално непоштење, ( фабриковање, фалсификовање и плагирање) показује пример Драгана Јацановића, бившег директора Народног музеја у Пожаревцу и припадника 120

псеудоисторичарске Српске аутохтонистичке школе, против кога је вођена истрага због

сумње да је противправно присвајао предмете из збирке овог музеја. ( 28) ( 29)

О БРОЈУ ПРАТИЛАЦА ПСЕУДОИСТОРИЧАРА НА ДРУШТВЕНИМ МРЕЖАМА

Погледајмо напре шта о сујетној слави, позивајући се на Свете Оце, пише проф. др Жан- Клод Ларше у књизи ” Лечење духовних болести: увод у аскетску традицију Православне цркве.” ( Ларше има докторат како из теологије тако и из фолософије): ”Таштина (κενοδοξία) обично названа и сујетна слава или сујета, јесте посебно важна страст и извор бројних других болести душе. /…/На једном тананијем плану… таштина се за онога ко је њен објекат заснива на томе да се покаже поносним на своје умне квалитете (памет, маштовитост, памћење, итд., али и познање или знање, владање говором, способношћу доброг излагања или писања, итд.) и да због тога тражи туђу пажњу, дивљење и похвале од других. Очигледно је да је циљ у областима умне активности и културе, као и у области политике или финансија, најчешће производ таштине. /…/Тако ова страст може представљати покретач страсти среброљубља, која опет може човека привести таштини. Често такође вођен таштином, жели да достигне неки високи положај и место у друштву. Ова га страст повезује с моћи у свим њеним облицима и често тражи свој узрок; она је тада савезница и покретач обеју страсти, 121

које Свети Оци називају ,,славољубље” (φιλαρχία) и ,,дух надмоћи”. Очигледно је да онај ко

има моћ и у коме обитава таштина настоји да му се диве и да га хвале, али се такође стално труди да се допадне како би одржао и појачао то дивљење, да би сачувао своју моћ и искључива права која се с њом повезују и предности које из њих извлачи.” (1)

Управо у сујети треба тражити узрок бројним лажним звањима којима се ките турбофолк историчари, о чему смо писали у посебном тексту. (2)

Тако, на пример, Горан Шарић, очигледно руковођен гордошћу и сујетом, у позиву на

јавну дебату упућеном професорима Александру Палавестри, Радивоју Радићу и Николи Самарџићу, између осталог, каже: ” Подсјетићу вас да за разлику од вас чија предавања не посјећују ни ваши студенти, ако им нису услов за потпис у индексу, моја предавања су најпосјећенија на овим просторима. Било да држим предавања у Хрватској, Босни, Црној Гори или Србији, сале су увијек пуне до посљедњег мјеста. Такође, моје предавање “Срби у тајним архивама Ватикана” је најмасовније предавање икад одржано на Машинском факултету, гдје се предавања одржавају на дневној бази. То предавање је и најгледаније предавање на овим просторима свих времена, у првих 7 мјесеци од објављивања на интернету има око 330 000 прегледа. И дебата са мном, ако пристанете, ће бити први и посљедни пут да говорите пред више од хиљаду људи.” ( 3)

На другом месту (4) Шарић каже: ” Баш кад сам завршавао студиј, у центру за студентски пасторал почео сам држати предавања о односну религије и знаности. На прво предавање дошло је 12 људи, на друго двадесетак, на треће преко тридесет, а на четврто преко сто. И тада је настао проблем; како мојим професорима нитко не долази на предавања (осим ако долазак није увјет за потпис), а мени дође преко 100 људи. Кренула су подметања, љубомора и завист, па сам прекинуо сваку сурадњу с њима.”

Упадљива је сличност између ових Шарићевих речи и описа успеха својих првих говора који даје Хитлер у својој књизи ‘‘ Mein Kampf‘‘: „ Следећа скупштина у истој сали ми је опет дала за право. Број посетилаца се попео на преко двеста, спољни као и финансијски успех сјајан. Терао сам да се одмах закаже следећа приредба. Она је одржана једва четрнаест дана касније, а број слушалаца се попео на преко двеста седамдесет лица. Четрнаест дана касније по седми пут смо сазвали присталице и пријатеље младог покрета, а исти простор је сад већ више тешко могао да прими људе, било их је преко четиристо.” ( 5)

Александар Шаргић се хвали пратиоцима на Јутјубу ( YouTube) и Фејсбуку ( Facebook)

и на темељу тога одбацује критике на рачун онога што ради: ” Пресмешно је заиста да човек кога прате 2 и по човека и помисли да мени служи за промоцију. Мени кога прати 66.000 људи на Јутјубу и 5.000 на Фејсбуку. То само показује у којем паралелном универзуму живи та мала групица људи којој припадаш а која грчевито брани један умрли ненаучни дискурс заснован на фалсификатима. ”

Турбо- фолк историчари који уређују фејсбук страницу ” Милош С. Милојевић” на сличан начин мере величину славе свог сарадника Предрага Ђурића: ” СЛИКА ЈАЧА ОД РЕЧИ: КО ЋЕ ДА СЕ СТИДИ!? Од 33.500 пратилаца колико има Славија инфо ТВ, за 8 МЕСЕЦИ од објављивања… интервју проф. др Радивоја Радића, највећег живог српског византолога, имао је 6.400 приказа, а за 5 ДАНА од објављивања интервју са Предрагом ЂУРИЋЕМ из црнобарског удружења “Милош Милојевић”, остварио је 8.139 прегледа.” Како би свој ” успех” приказали у што сјајнијем светлу, професора Радића, који је једна од најчешћих мета њихових напада и кога вређају на најразличитије и најгнусније начине, овом приликом називају ” највећим живим српским византологом”. Уз текст су приложили и фотографије на којима се види број прегледа снимака о којима говоре. На свом личном профилу на фејсбуку, Предраг Ђурић, бивши подофицир са чином заставника, уз своју фотографију ставља натпис ” ђенерал”.

Псеудоархеолог Милутин Јаћимовић о својој књизи ” Троја српска престоница Скадар”, пише овако: ,, По објављивању моје књиге, епохалног открића, од изузетног значаја 122

за историју цивилизације, имао сам промоције у неколико градова, као и у централном клубу Војске Србије у јуну 2009. године. Наступао сам на једној телевизији и одржао неколико предавања.” ( 6) Осим тога, ума очигледно помраченог гордошћу, поредећи себе ни мање ни више него са Ђорданом Бруном и Николом Коперником, каже: ,, Извесно је да ћемо професор Ристановић и ја избећи судбину Ђордана Бруна и да ће бар један од нас бити ‘Коперник’

античке историје. Ја сам чврсто убеђен да ћемо то постати обојица, јер наше књиге више није могуће спалити, а научна инквизција нашег времена нема никакве аргументе на одбрани тезу о малоазијској Троји, као центру најстарије писане историје античког света у Средоземљу.

Очекујем још много ломача против истине, али ћемо их надживети”. ( 7)

Професор Радић пише: ” Kњигу о Троји која се појавила 2008. године (потом ново издање 2009), како сам наводи, послао је Путину, Лукашенку и Медведеву, а она је доспела ,,на скоро све континенте, као и све државе бивше Југославије и Балкана”. Списак оних који су добили књигу која, наводно, разрешава вишестолетну мистерију је подужи и на њему су своје место нашли и председник Србије и председник владе, бројни министри, руководство Српске академије наука и уметности…” ( 8)

” Сујетан себе самога обмањује мислећи да је нешто, иако је ништа, него је тек надувен празном славом,” пише Свети Нектарије Егински.

Сличне примере гордости, сујете и славољубља могли бисмо да наведемо и у вези са осталим турбо- фолк историчарима.

Из претходних примера можемо да изведемо закључак о још једној карактеристици турбо- фолк историчара. Наиме, док научници своје радове износе на критичку оцену стручњацима из исте научне области како би се утврдила вредност тог дела, турбо- фолк историчари потврду валидности својих ставова налазе у броју својих следбеника. Другим речима, место научне рецензије код турбо- фолк историчара и уопште псеудонаучника заузима број посетилаца на трибинама, број пратилаца на друштвеним мрежама и успех неке објаве који се мери бројем оних који су означили да им се свиђа, који су је прегледали и поделили. Покажимо на неколико примера колико је исправан овакав начин закључивања, тј. прављење знака једнакости између подршке великог броја људи и валидности и научне вредности неког дела.

Тако је, на пример, на Сајму књига у Београду 2015. године међу десет најпродаванијих књига издавачке куће ” Вулкан” била и књига “ Life And Style” Зоране Јовановић познатије као Зораннах ( Zorannah), по занимању ” модне блогерке”. ( 9) Ако на ово додамо чињеницу да међу најпродаванијим књигама ” Вулкана” не помиње ни један роман Достојевског могли бисмо, следећи логику турбо- фолк историчара, да закључимо да је Зораннах квалитетнији и успешнији писац од Фјодора Михајловича и да њене књиге имају већу вредност.

Књига Адолфа Хитлера ” Моја борба” ( MeinKampf) је према неким подацима само до 1939. године продата у 5.200.000 примерака и преведена на 11 језика. ( 10). Какав закључак бисмо, следећи логику псеудоисторичара, могли да изведемо из овога? Ако прихватимо објашњење да је ово ипак било пре Другог светског рата и свих страхота и непојмљивих злочина за које је одговоран Адолф Хитлер, како онда да објаснимо чињеницу да је, након што је 2016. године књига поново изашла у Немачкој, први пут после Другог светског рата, за само годину дана продато 85.000 примерака а књига је 35 седмица била на Шпигловој ( Der Spiegel) листи најпродаванијих књига? ( 11) У Турској је за само два месеца 2005. године продато преко 100.000 примерака Хитлерове књиге. ( 12) Да ли оволики број продатих примерака значи да би требало да преиспитамо наше ставове према Хитлеру и његовој књизи, тачније идеологији изложеној у њој, или нам, ипак, само потврђује чињеницу да се суд светине о некој личности или делу ни у ком случају не може узимати као критеријум њихове вредности?

Наведимо и неколико примера из друге области псеудонауке, конкретно астрологије и парапсихологије, која обухвата и видовњаштво, како бисмо показали колико је суд светине валидан када је у питању квалитет и корисност нечијег рада. Зорка Пуцар, познатија као ”видовита Зорка”, је имала своју емисију на телевизији и интернет презантацију, а исто тако и ” видовита Клеопатра”. На пример, ” видовита Зорка” је женама, ако желе да задрже мужа, саветовала да ручак кувају искључиво ноћу. Другима је за решење проблема препоручивала да везују гаће у чворове или бацају катанце преко рамена у текућу воду, ( 13) или да под јастуком 15 дана држе нож, маказе, бели лук и црвену крпу; да се доњи веш веже у 15

чворова, од којих ће се сваке ноћи један одвезати и то између поноћи и 1 сат, па после тога обавезно искувати. ( 14) На оваквим саветима зарађивала је велике суме новца, а генерације које се сећају овог периода знају колико су и ” видовита Зорка” и ” видовита Клеопатра” биле популарне односно, колики је био број њихових ” пратилаца”.

Слично је и са Љубишом ( ” јавља ми се”) Трговчевићем који је такође имао своју ТВ емисију и такође био веома популаран, или Миљом Вујановић ” Регулус”, која је чак написала и неколико књига.

Милан Радоњић, познатији као Милан Тарот, је био популаран не само у Србији него и у Босни и Херцеговини и Хрватској, баш као и Горан Шарић. У свакој од ових држава је наступао на више телевизија, разговори са њим су објављивани у штампаним гласилима да би 2007. године Иван Икић о њему снимио документарни филм под насловом ” Тарот Србија”. (15) Савети Милана Тарота били су слични онима које је давала Видовита Зорка. На пример, саветовао је гледаоцима да зелепе жваку за телевизор или да свакога дана током седмице носе чарапе различитих боја. ( 16)

Колико би на основу гледаности емисија и броја људи који су се обратили за помоћ овим наводним видовњацима и астролозима било исправно изводити позитивне закључке о њиховим способностима, делотворности средства која користе и корисности савета које дају, сувишно је рећи.

Мислим да нема никакве сумње да су савети, од којих смо неке поменули, у погледу квалитета у истој равни са ” доказима” које износе турбо- фолк историчари.

Поред тога, сведоци смо разлике у гледаности емисија као што су ” Велики брат”, ”Фарма”, ” Парови”, ” Звезде Гранда”, ” Папарацо лов” и др. у односу на неке емисије научнообразовног садржаја, у корист ових првих. Да ли далеко већа гледаност нпр. Фарме или Звезда Гранда значи да је квалитет садржаја ових емисија неупоредиво виши од емисије ” Српски јунаци средњег века” или неке друге емисије научног садржаја?- Наравно да не значи. Један од фактора који је у непосредној вези са оваквим резултатима је, свакако, и степен образовања, и далеко нижи проценат оних који имају више или високо оброазовање. Према подацима Републичког завода за статистику ( РЗС) из 2013. године завршено високо образовање има 10,59% становника Србије, више образовање има 5,65%, а средњошколско образовање 48,93% становника Србије. Без икакве школске спреме је 2,68% становништва, док 11% има непотпуно основно образовање. ( 17) Истраживања која су вршена, показују да нижи степен образовања предиктује већу вероватноћу веровања у конспиролошке теорије, од којих је једна и теорија завере о забрањеној српској историји. ( 18) Као још један од фактора мора се узети и аналитичко мишљење. Наиме, истраживања су показала да је нижи степен аналитичког мишљења једна од карактеристика присталица конспиролошких теорија. ( 19)

Уколико ово проширимо и на поље уметности и упоредимо нпр. проценат оних који слушају уметничку ( класичну или озбиљну) музику у односу на проценат оних који слушају новокомпоновану народну музику, код које је циљ забава и стицање зараде, доћи ћемо до сличних резултата.

Узимајући све ово у обзир јасно је да број пратилаца турбо-фолк историчара не говори о високом квалитету њиховог рада, него – управо супротно.

ИНСТИТУЦИОНАЛИЗОВАНА ПСЕУДОНАУКА: ПРИМЕР АЛБАНАЦА

Када је реч о псеудоисторији, односно псеудонауци, пример који је посебно важан за нас јесте пример Албанаца, јер он као у огледалу показује шта тачно раде ” наши” псеудоисторичари. Наиме, на исти начин на који Албанци покушавају да присвоје српско културно наслеђе на Косову и Метохији и Албанији, ” наши” псеудоисторичари присвајају производе културе других народа. Разлика је једино у томе ( бар за сада) што је у Албанији и на Косову и Метохији (од стране власти самопроглашене ” Републике Косово”) псеудонаука институционализована ради остварења политичких циљева. Наравно, псеудонаучним теоријама су обухваћене и друге територије на које Албанцији полажу право.

Тако је у децембру 2019. године у сали Скупштине општине Прешево одржана промоција књиге “ Дардано-Тројанци, од Ное-Ноах-Нуха до Албанаца”, са подназивом “Европска Цивилизација”, чији је аутор бивши потпредседник општине Прешево и један од бивших команданата терористичке организације познате под називом ” Ослободилачка војска Прешева, Медвеђе и Бујановца” ( скраћено ОВПМБ), Орхан Реџепи.

О том догађају се у једном од наших гласила извештава овако: ” У овој књизи се, како тврди аутор, ” агументовано описује порекло Британаца, Скандинаваца, Германа, Француза, Белгијанаца… од стране Дарданаца”.

Реџепи описује и , наводно, искривљену историју Словена, нарочито Срба. Реџепи тврди да су Срби као нација настали тек у 1834. години и да је ћирилично писмо настало од Пелазгијског, односно Илирског писма, како наводи аутор 881. године, што значи око 300 година после доласка Словена на Балканско полуострво.

Он тврди и да Ћирило и Методије нису уопште постојали и да су “ потпуно лажно представљени у историји Словена” те да су “ створени из једне просте реченице на тадашњем илирском, за који тврди да је данашњи албански језик, “ Metoda Ilirike e shkrimit” ( Илирска Метода писања, на српском…” ( 1)

Албански псеудоисторичар Јусуф Буџови каже да „ Косовску битку ( 1389) српска историографија, без научне аргументације, интерпретира као српску битку против Османлија, укључујући и илирске хришћане, јер Србија, ни српска средњовековна држава тада није постојала, како Београд пропагира, ослањајући се на лажи и измишљене чињенице“. У складу са тим, Буџови сматра да споменик на Газиместану мора да се редефинише „ у складу са историјском истином, ван српске хегемонистичке иконографије“. ( 2)

Осим тога, Албанци тврде да цркве и манастири на Косову и Метохији, у које спадају Грачаница, Богородица Љевишка, Пећка Патријаршија, Дечани итд. нису српско културно наслеђе већ да су изграђени или обновљени на темељима храмова из римског и византијског периода, односно да су у питању католички храмови који су узурпирани након окупације Косова и Метохије од стране Срба. Албанци кажу како „ Срби нису имали никакву своју традицију у грађевинарству, као ни у сликарству.” Као доказ, да су српске светиње на Косову и Метохији заправо њихови верски објекти, наводе и пример чувања манастира од стране за то одређених албанских породица.

” Историчар Мухамет Маља (Мала), у књизи „Споменици Косова– косовски споменици“ (“Monumentet e Kosovës – Kosova Monuments”, прим. Д. М.), у издању Косовског завода за заштиту споменика 2004. године, пише да традиција заштите цркава од арберитаАлбанаца није била случајна, у овом чину видели су и заштиту вредности сопствених објеката које су други присвојили у одређеним историјским околностима.” ( 3)

Колико је институционализована псеудоисторија опасна, најбоље показује покушај албанских терористичких власти да остатке цркве Светог Николе у Новом Брду представе као остатке католичког храма и да га физички присвоје кроз обнову у виду тробродне католичке базилике. Католичкој миси коју су на рушевинама православног храма служили бискуп Дод Ђерђи и надбискуп Зеф Гаши присуствовао је и Исмет Хајрулаху, директор приштинског завода за заштиту споменика културе. ( 4) Да је наводно реч о католичкој цркви тврдио је и тадашњи ” премијер Косова” РамушХарадинај ( 5) који се са немачким амбасадором у овој непризнатој држави, Кристијаном Хелтом, појавио на темељима цркве Светог Николе почетком маја 2019. године. ( 6)

Наравно, различите конструкције које имају сврху да испуне одређене политичке циљеве нису ништа ново ни код Албанаца. Тако је нпр. још Васо- паша ( Vaso Pashë Shkodrani) тврдио да Албанци спадају у ону групу народа чија старост сеже у митолошка времена и повезивао их са Пелазгима. ( 7)

У наставку ћемо навести поједине делове рада др Маје Гори, истраживача римског

ISPC-CNR ( Istituto di Scienze del Patrimonio Culturale del Consiglio Nazionale delle Ricerche), под насловом ” Употреба и злоупотреба археологије у изградњи националних и транснационалних идентитета на југозападном Балкану.” ( 8) ” Популарна археолошка литература је невероватно моћно оруђе у конструкцији националног идентитета, јер може да допре до веома велике публике и користи концепте и језик који је доступан свима (Popainpress; Smithand Waterton 2009: 119–137). Осим тога, у

Албанији и на Косову још увек постоји компликована и веома двосмислена дијалектика

између археологије као науке, њене популаризације и културне политике влада. (…)

Границе између ових опсега су често двосмислене и нејасне, што се може приметити присуством у књижари Универзитета у Тирани новог наслова који је написао Неритан Чека (Neritan Ceka) (2005) Од Илира до Албанаца. Наслов не оставља никакве сумње у идеолошке

смернице рада. Неритан Чека је син Хасана Чеке (Hasan Ceka), једног од очева албанске археологије. Као и отац, Неритан Чека је археолог, али је више политичар: он је вођа Партије

демократског савеза и био је Министарство унутрашњих послова у влади Фатоса Наноа 1998. године. (…)

Питање илирске етногенезе представља посебно идентитетско питање које је имало и још увек има јаке директне политичке реперкусије на југозападни Балкан. Илирски дискурс је коришћен за конструисање албанског националног идентитета – углавном у опозицији са Словенима у Југославији – током комунистичког режима, а у последње време и за подршку косовским захтевима за независност. Његова употреба и злоупотреба у националном албанском наративу преживела је комунистичку еру и, уз неке мање разлике, искоришћен је од стране садашње демократске албанска државе и албанске мањине присутне у суседним државама. (…)

У Албанији, влада Енвера Хоџе ставила је велики нагласак на етногенетске теорије у оквире такозване Албанске културне револуције, која се дешавала крајем шездесетих година (Wickers 1995: 185–f.). Године 1972. Хоџа је основао Академију наука Народне Републике Албаније и кроз ову институцију финансирао бројна ископавања, конференције и археолошке, лингвистичке и историјске публикације о Илирима. Добар пример типичне „режимске књиге“ објављене на енглеском језику за међународну јавност је „Историја Албаније од њених почетака до данашњих дана“ (Pollo and Puto 1981). У другом поглављу, под насловом “Од Илира до Албанаца”, пажња је усмерена на ‘варварске’ инвазије Балкана од стране словенских племена. Варвари се описују као насилни, брутални и жељни напада на албанску територију, доносећи смрт и уништење. Број Илира је драматично смањен, а Словени су заузели подручја која су првобитно била илирска. Једна од закључних реченица не оставља сумњу у јаку политичку пропаганду аутора:

У јужним провинцијама – Новом Епиру, античком Епиру, Превалитанији и Дарданији – илирско становништво је морало бити претежно и компактно ако се узме у обзир да су потомци Илира, садашњи Албанаци, дошли из ових провинција (Pollo and Puto 1981: 28). (…)

Слична културна политика према археологији – иако мање експлицитна него што је некада била – и даље се наставља, како је известио Фатос Љубојња (Fatos Lubojna), албански интелектуалац, који представља један од најкритичнијих гласова у албанској култури ( OBC 2008). Многе заједничке археолошке пројекте већ су спровеле две земље пре проглашења независности Косова у фебруару 2008. године. Најважнија је редакција Harta Arkeologjike e Kosovës (Археолошке карте Косова), заједнички пројекат Академије наука Косова и Академије наука Албаније (Përzhita 2006). У овој публикацији важно је помена усвајање искључиво албанских топонима на штету словенских. (…) Још једна књига од примарног значаја за истраживање односа између политике и археологије: L’Etrusco Lingua Viva коју је написала Нермин Влора Фаласки (Nermin Vlora Falaschi) (1989) је широко коришћена као референца за многе археолошке водиче који нуде своје услуге страним туристима и посетиоцима у Албанији и Косову. Нермин Фаласки је била кћерка Исмаила Кемалија (Ismail Qemali), главне фигуре у формирању независне владе за Албанију 1912. године и супруга италијанског дипломате. Ову књигу је у Италији објавила ауторитативна издавачка кућа Барди Едиторе (Bardi Editore), која објављује и књиге за престижну Accademia dei Lincei. Ова чињеница чини књигу поузданом и популарном археолошком публикацијом у Албанији. У књизи Фаласкијеве, етрушчански језик је преведен коричћењем модерног албанског језика. Не бих дала никакав коментар о научној валидности 127

Фаласкијиног рада. Оно што је важно је јасна политичка порука која прожима закључно поглавље: Пелазги, преци Илира, донели су цивилизацију у Италију и породили Етрурце. Импликација је да упркос њиховој неславној садашњости, други Европљани треба да третирају Албанце са више поштовања због своје славне прошлости као први и најстарији цивилизовани народ Европе.”

Македонска историчарка, редовна професорка на Универзитету Светих Кирила и Методија у Скопљу, др Наде Проева, у једном раду пише о томе како је у време изборне кампање 2002. у Македонији, у ударном дневнику државне телевизије, Арбен Џафери, оснивач и лидер албанске партије ДПА, објашњавао како име Македонија у суштини припада Албанцима, који су, по њему директни наследници Илира. ”Право Албанаца на име »Македонија« господин Џафери извлачи ни мање ни више већ директно од Александра Македонског – а да се притом не пита зашто славног краља нису звали Александар Илирски, тј. Албански! Наиме, по најновијем »научном« открићу овог албанског политичара из Македоније, Александар Македонски је био Илир, јер му је мајка била Епирка – а по панилирској теорији, Епирци су наравно Илири. Исту причу (о албанском пореклу Александра), данас нам прича и Али Ахмети, лидер албанске партије ДУИ…”, пише Проева. (9)

У овом тексту ћемо навести један број примера из других земаља како бисмо показали да оно што раде домаћи псеудонаучници није нешто што је везано само за нас или за ово поднебље. Осим примера који спадају у област псеудонауке ( псеудоисторије) навешћемо и неколико примера фалсификата који имају исти циљ – да се помере границе писане историје сопственог народа дубље у прошлост и да се докаже аутохтоност на датој територији. Видећемо да такви примери постоје не само код Хрвата, Словака, Чеха, Македонаца или Албанаца, већ и код Енглеза, Јапанаца итд.

На трибини под називом „ Готи у Босни: да ли су и колико Готи преци Бошњака, те сличности босанчице са готским и илирским писмом“, Бисера Суљић Бошкаило покушава да „ Бошњаке“

представи као аутохтоне на простору Босне и Херцеговине, за разлику од Словена који су дошљаци. Осим тога, она указује и на готско порекло „ Бошњака“.

У извештају са трибине се, између осталог, каже и следеће: „ Такођер и стећци имају сличности с готским споменицима културе који су остали иза њих, као и њихова Библија, коју је превео готски бискуп Вулфила у IV вијеку и за коју је морао створити нову азбуку, а која је

истовјетна са босанчицом која је исто тако истовјетна са илирским (мезафиским) писмом из VII вијека прије наше ере, што води тезама да је босанчица најстарије писмо на Балкану.“ (1) Своју теорију о наводном пореклу „ Бошњака“ од Гота, Бисера Суљић Бошкаило гради на тврдњама изнетим у писму које су „ Бошњаци“ у јесен 1942. године упутили Адолфу

Хитлеру а у коме се, између осталог, каже следеће: „ У 6. веку дошли су Славени у нашу земљу под именом Срба и Хрвата. Наши преци, као Готи, узели су их за раднике на својим поседима…“ ( 2)

Код нас је, од псеудонаучника из Босне и Херцеговине, најпознатији, свакако, Семир Османагић који је „ открио“ пирамиде у Босни и Херцеговини, недалеко од места Високо. Османагић и његово „ откриће“ домаћој широј јавности су познати добрим делом захваљујући посети Новака Ђоковића непостојећим пирамидама. Као што смо већ писали, Новак Ђоковић је, нажалост, један од следбеника теорије завере о забрањеној српској историји и поштовалац псеудоисторичара Јована И. Деретића. Велики број гласила је објавио вести о његовој посети Семиру Османагићу, али ни на једној фотографији не могу се видети пирамиде из простог разлога што – не постоје. ( 3)

Као што је наука дала свој суд о „ открићу“ Роберта Салинаса Прајса и другим сличним „ открићима“, тако имамо званичан став науке и по питању наводних пирамида код Високог. ( 4) Наиме, професори Рударско геолошког факултета Тузла и чланови Тима за геолошка истраживања Височице код Високог, презентовали су резултате истраживања по којима су наводне пирамиде заправо природне геолошке творевине.

Вођа тима проф. др. Сејфудин Врабац „ казао је како је установљено да је Височица природна геолошка творевина, која се састоји од класичних седимената слојевите грађе различите дебљине те да је њезин облик последица је ендодинамичких и егзодинамичких процеса у постмиоценском раздобљу.

Према ријечима проф. Врабца, на подручју Сарајевско-Зеничког рударског базена таквих морфолошких облика има на десетине.“ (5)

У емисији „ Ванземаљци су на врху пирамиде моћи и контролишу цео свет!“ од Самира Османагића можемо да чујемо и да човек настао генетским инжењерингом на најразвијенијој животињској

врсти на Земљи и мешањем генетике са одређеним космичким врстама. На питање водитеља: „ На врху те пирамиде ви сте тврдили да стоје ванземаљци и да они владају светом? Ко су они? “ Османагић одговара: „ То је била једна интересантна хипотеза и мислим да је она исправна. Чини се да је реч о једној цивилизацији која је углавном невидљива нашем оку али пошто су они напреднији од нас они се могу појавити у нашој димензији. Највероватније је реч о рептоидима. Дакле, реч је о цивилизацији која је дуго присутна на нашој планети, дуго, дуго, знатно дуже него што је хомо сапиенс овде. У овом моменту постоји један број тих ванземаљских цивилизација које истовремено живе са нама. И сад ми мислимо, што је сад тренутно званични став науке, да смо ми једини интелигентни облик живота у свемиру. Па зар то није смешно? “ ( 6)

Као што међу „ нашим“ псеудоисторичарима наилазимо на тврдње о српском пореклу Исуса Христа, тако код хрватских наилазимо на тврдње о хрватском: „ Потрага за хрватским оригиналним бићем је истовремено путовање у Исусову Галилеју, до Исусове изворне Објаве. Хрвати нису покрштени јер су припадали најранијем кршћанству Палестине.

Ако су Хрвати у Исусово вријеживјели у Галилеји, можда то расвјетљава загонетку подријетла Исуса! Маријин отац спомиње се у старим кршћанским записима као Јаков, што не указује на Јудеју, него на Израел и Галилеју. Јосип није био Жидов – Јосип је био симбол сјеверног античког Израела, као што је данас симбол преосталих Самаританаца, као што је био омиљено особно име код Хрвата, прије него што су Јосип Стаљин и Јосип Броз провели геноцид над Хрватима, највећи покољ у повијести људског рода. У то античко вријеме називање Маријиног мужа Јосипом имало је димензију народносног одређења Мајке Божје, и

на свој је начин представљало отворено наглашавање да земаљски отац Исуса није Жидов.“ (7)

У хрватском „ Вечерњем листу“ у уводу текста под насловом „ Хрвати који су мијењалисвијет“ читамо ово: „ У сијечњу ће се у Вечерњем листу почети објављивати приче о дванаестеро хрватских великана. О сваком ће се писати пуна два тједна. У свим хрватским школама организират ће се два сата предавања мјесечно посвећена великанима. ХТВ ће емитирати посебне емисије о дванаестеро великана...“

Међу тим „ хрватским великанима“ налазимо и на имена чувених Срба, Иве Андрића, Николе Тесле и Руђера Бошковића. И док је у вези са (српском) националном припадношћу Николе Тесле и Иве Андрића, захваљујући обиљу докумената, сувишан било какав коментар, у случају Руђера Бошковића је неопходно да мање упућене читаоце упутимо на то да је реч о србину католичке вероисповести. Бошковићи воде порекло од српске властелинске породице Покрајчића, а католичку веру је женидбом примио Руђеров деда, Бошко Бошковић о чему пише филолог Жарко Вељковић.

У Српском биографском речнику Матице српске о Руђеровом оцу, Николи Бошковићу, читамо, између осталог, следеће: “ Србију и Босну и Херцеговину прокрстарио је и одлично упознао као трговац, емисар и драгоман дубровачке владе. Приликом тих путовања похађао је старе српске задужбине, слушао народна предања и сакупљао реликвије. У Милешеви је купио од Турака сребрну кутију са натписима у ћирилици (con lettere serviane) у којој се чувао комад Христовог крста и за коју се говорило да ју је монасима даровала султанија Мара, кћи деспота Ђурђа; та је реликвија и сада у Дубровнику.“ ( 8)

Даље, код Хрвата наилазимо и на следеће: „У књизи „Наша Троја“ истарски повјесничар Ведран Синожић износи своје спознаје о правој локацији древне Троје. Након

вишегодишњих истраживања и исцрпног рада на сакупљању свих доступних информација и спознаја Синожић износи многобројне аргументе који доказују да легендарна Хомерова Троја није смјештена на Хисарлику у Турској, већ се налази у Републици Хрватској - то је данашњи град Мотовун у Истри.“ ( 9)

Као што видимо, за разлику од псеудоисторичара (псеудоархеолога) Милутина Јаћимовића који Троју повезује са Србима и Скадром, Ведран Синожић Троју покушава да повеже са Хрватима и Мотовуном у Истри. Међутим, мексички псеудонаучник Роберто Салинас Прајс (Roberto Salinas Price) тврди да се Троја налазила између ушћа реке Крке и Бококоторског залива, а да је град Илион заправо Габела (између Чапљине и Метковића). (10) Осим тога, захваљујући „ научницима“ попут Јаћимовића, Синожића и Прајса, Троја је „ откривена“ још и у Британији, северној Европи, источном Атлантику, Украјини, Северној Америци... (11)

У Македонији наилазимо на изузетно велики број псеудонаучних ( псеудоисторијских) радова. У књизи „ Македонска империја“ Ђорђе Атанасоски ( Ѓорѓија Атанасоски) на темељу имена „ Македонци“ напросто присваја грчку историју и културу – од грчке митологије, преко Филипа II и Александра III Македонског, Аристотела па надаље. Поглавље „ Историја Македоније“ почиње реченицом „ Македонија је место првог постојећег насељеног места у Европи…“. (12)

На страници „ Македонија е се“ такође налазимо на бројне псеудонаучне тврдње. Тако се, између осталог, каже како су „ македонски народ и македонска наука тј. македонска цивилизација“ свету дали најстарије фонетско писмо, „ средњовековна македонска азбука“ је „ условно названа руеница, глагољица и ћирилица“, затим да је „ македонско савршено организовано писмо – супстрат за сва остала писма“, потом да је „ негација македонског народа од светских сила“ почела 1830. године са преименовањем Македонског полуострва у Балканско итд. Македонци су први хришћани у Европи и заслужни су за ширење како Православне тако и Католичке вере. Стефан Урош II Милутин Немањић је „ благочестиви Македонски цар“ а цар Душан је „ Стефан во Христа Бога верен цар македонски“. „ У српској

историји се каже да је Цар Душан био цар Срба и Грка – ЛАЖ.“, каже се овде. Осим тога, Пећ и Смедерево су стари македонски градови и сл. Осим краља Милутина и цара Душана Македонац је био и Скендербег. Наравно, присвајају се и грчка историја и култура, укључујући Филипа II и Александра III Македонског итд. (13) „ Република Македонија представља једну од најексплицитнијих данашњих студија случаја изградње националног идентитета кроз прибегавање значајној употреби археологије. Поред обилне владине пропагандистичке активности, многе теорије и спекулације о македонском националном идентитету засноване на археологији широко су промовисане и проширене кроз медије и кроз различите иницијативе неколико интересних група. Те теорије и студије полазе од идентификације симбола на неолитској керамици, који се тумаче као најранији доказ македонског алфабета, до омиљеног мита о наводном директном пореклу садашњих Македонаца од Александра Великог и његовог народа.

Случај Републике Македоније јасно показује да је тема изградње идентитета кроз злоупотребу (и присвајања) археолошке баштине веома сложена и артикулисана.“, пише др Маја Гори. (14)

На једној македонској страници, која се превасходно бави пропагирањем неопаганизма, на насловној страни налазимо као позадину фотографију Светих Ћирила и Методија окренуту наопачке уз пратећи текст „ Ћирило и Методије „ свети“ фантоми Византије“. ( 15) Овде, између осталог, наилазимо и на следећу тврдњу: „ … Подсетимо се да је приликом „покрштавања“ у Кијевској Русији за 12 година насилне христијанизације, уз мали изузетак, уништено скоро целокупно одрасло становништво. То потврђују постојеће чињенице. Ако је пре „крштења” на територији Кијевске Русије било 300 градова и живело 12 милиона људи, после „крштења” је остало само 30 градова и 3 милиона људи! Какав геноцид! 270 градова је уништено! 9 милиона је убијено! „

И у Словачкој налазимо бројне примере псеудонауке. Поменимо на самом почетку пример псеудоисторичара Ратка Судецког који делује и у Словачкој и на нашим просторима јер говори оба језика. У словачком часопису „ Zem & Vek‘‘ iз августа 2017. године, у тексту под насловом „ Понос америчког ваздухопловства оборио је пекар“, Судецки тврди да смо током бомбардовања од стране НАТО-а 1999. године оборили не само један (онај код Буђановаца), него ни мање ни више него седам тзв. „ невидљивих“ авиона.

У чланку под насловом „ Историја почиње у Словачкој“, читамо и ово: „ Археолози и лаици стално постављају једно суштинско питање: Где се уствари налази колевка људске цивилизације? Можда нам је колевка цивилизације дословно надохват руке - у Словачкој. Од 1986. године ову хипотезу заступа инж. Јан Хурник из Братиславе. (…)

Заједно са неким лингвистима инж. Хурник претпоставља да је постојао неки „прајезик човечанства“, из кога су током времена настали остали језици. И док се стручњаци окрећу ка уопштеним ознакама као што су праевропски или прасловенски инж. Хурник констатује да је прајезик човечанства староисландски, односно да су се у староисландском сачували „сви елементи људског прајезика“.

Сада већ ништа не стоји на путу откривања још и још нових значајних веза. Низ заједничких језичких основа староисландског и словачког, даје за право на пример да се у Словачку сместе догађаји описани у германским митовима. На основу староисландске Еде било је првобитно седиште богова - Асова место звано „ Ida – vallr“ што значи Идска раван или поље. Ова локација се налази западно од Кошица у околини реке Иде и селима Велика Ида, Мала Ида и златна Идка. Према Еди, седиште бога Одина и његова палата Валхала звали су се Глацхајмер ( Glatzheimr). У стварности, то је неизражајно узвишење Глац (Glac) на равни код Клашториска ( Kláštoriskо) у Словачком рају ( Slovenský raj). На његовом врху је чак откривено и праисторијско утврђење. Слично je седиште једног од јунака Еда, краља Granmara звано Solheimr, данашњи Зволен и Банска Бистрица (некада Veterosolium и

Neosolium). Река Хрон је у Еди Granem а Siegfrieda подсећа на познато излетиште Сигорд

поред Прешова .

Можда ће вас изненадити да је данашњи Девин (Děvín) уствари старогрчка Теба. Негде

је Девин наведен као Теба а тамошња стена из одређеног угла погледа подсећа на статуу

Сфинге Она је, према грчким митовима ,столовала управо на Теби. Читав митски циклус

везан за Тебу (Едип, Херакле, Дионис итд.) одвијао се управо овде. Чувена египатска Сфинга је само подсетник на некадашњу земљу порекла човечанства.

Неки библијски догађаји су се одиграли управо у Словачкој. Укратко, можемо да констатујемо да је Ноје пристао на брду Болераз (Boleráz) близу Трнаве (Ararat = Balarath = Boleráz). Недалеко од Словачке је пристао и сумерски Утнапишти. Било је то близу Нежидерског језера (планина Nisir = Nezider = Neusiedler). А старогрчког Девкалиона поплава је однела на планину Parnassos у области Foikis, што је у ствари подручје отприлике баш око Трнаве.

Старозаветни догађаји повезани са царем Соломоном су се одиграли у Нитри ( Nitra, град у западној Словачкој примедба Д. М.), која је онај прави библијски Јерусалим. Тамошње рушевине на Мартинском врху су темељи чувеног Соломоновог храма. Садашњи град Гбели (Gbely, град у западној Словачкој, у Трнавком крају примедба Д. М.) може прилично сигурно да буду библијска област Нафтали, једнако као и грчки Делфи. Привидно неслагање у лоцирању два толико удаљена локалитета је и у овом случају као и другде решен поступношћу времена у којем су се појединачни догађаји одигравали. Стара словачка насеља тако увек иступају у новим историјским околностима. Па тако Девин може да буде старогрчка или египатска Теба.

Ако тражимо „колевку човечанства“ у Атлантиди , и у овом случају можемо разматрати Словачку. Није неопходно да је Атлантида стварно острво, могло је то да буде и „острво“ само у пренесеном значењу. Страшно уништење Атлантиде значило је разбијање одбрамбених насипа. Њихови остаци су се, штавише, сачували до данас под називом „Valobrov“ (Fossagiganteum). Има још паралела. Симбол Атлантиде је био трозубац који је симболизовао три горска врха. И Словачка има исти знак ( на државном грбу, примедба Д. М). Традиционални опис Атлантиде говори о њеном великом рудном богатству, о врелима топле и хладне воде, о рудницима соли. Све то налазимо и у Словачкој. Инж. Хурник је открио многе друге занимљиве везе. Данашњи Шариш ( Šariš, регион у североисточној Словачкој, примедба Д. М. ) нпр. идентификује се са бајном Схеријом, домовином Феачана са најбољим бродовима из Одисеје. У Словачкој се некада налазио библијски рај, митска Хипербореја и можда врт Хесперида. Кисуце ( Kysúce, регион у северозападној Словачкој, примедба Д. М.) су у стварности античка Атина.“ (16)

Веома је занимљиво на који начин је аутор завршио овај чланак: „ Данас никога ништа не спречава да своје ставове и открића презентује јавности, осим ако нису у директном сукобу са кривичним законом.“

Да инжењер Јан Хурник није једини који се бави „ скривеном“ историјом Словака, потврђује нам чланак под насловом „ Словаци су господари света: Књижарe преплављене псеудо-научним смећем“, објављен у познатом словачком недељнику. (17) Из њега ћемо извојити само поједине делове. У уводу чланка се најпре даје наговештај садржаја:

„ Да ли сте знали да су Словаци најстарији народ на свету, Исус је такође био Словак, а реч „какити” доказује да смо учествовали у формирању древне Индије?

Галиматијас: псеудонаучно смеће се представља као историја, иако са њом нема ништа заједничко.

Исус: И његове последње речи на крсту биле су наводно Словенске.

Не само Сватоплук: Стари Словаци су на свету наводно још од времена диносауруса и имају своје прсте умешане у све на свету.“

У наставку читамо, између осталог, следеће: „ Ако сте мислили да су наши словенски преци некада живели у мочварама на истоку, и као аналфабети нису знали за писмо, били сте у великој заблуди. Једнако нас лажу и уџбеници и наши научници. У стварности, ми смо овде читаве миленијуме и најзначајније смо племе на целом свету са високом културом.

Поред тога смо генетски најстарији народ у Европи а утицали смо и на светске религије. Исус је био Словак, у старом Египту смо имали још једну Нитру ( Нитра је град на западу Словачке, прим. Д. М.), Буда долази од словачког будити, а Алах је опет од речи Валах. У Словачкој се у 21. веку проширила нова мода, а књижаре и интернет преплављује отпад са сулудим тумачењима наше „тајне“ историје, а псеудонаука слави свој тријумф.

“Словачка историја је далеко велелепнија, него што данас можемо да замислимо, како је презентују званични историчари … Словаци су имали најмање три кнежевине, можда и пет… Сватоплук је био словачки краљ а такође и словенски цар … Словени су староседеоци од каменог доба … Преци Словена су дошли у Европу пре неколико хиљада година а порекло наших богова сеже до почетка разлаза становништва из Африке … само један етникум на

целом свету је извршио толико заслужног рада … ” И о оваквим бисерима духа данас можете да читате у књигама. Само што то није научна фантастика или опис наркотичких халуцинација. Књиге са оним најсулудијим измишљотинама се представљају као историјске, њихови аутори се титулишу као историчари и откривају за нас “затајену” историју.

“Све је почело након пада комунизма, када су у моду ушле књиге швајцарског писца Ериха фон Даникена”, каже археолог Бранислав Ковариз Археолошког института Словачке академије наука, који тренутно руководи порталом Historyweb.sk.

„Ове књиге о наводној прошлости Словака такође би спадале у категорију сличних „мистерија“, али проблем је у томе што се означавају као историја. Са њом, међутим, немају ништа заједничко.”

Прва ласта са којом су почеле измишљотине, била је књига Антонина Хоржака О Словенима потпуно другачије, са поднасловом Шта до сада о Словенима није било познато, која је изашла 1991. године. Иначе непознати аутор је писао о нашим прецима који су имали умешане прсте у практично све на свету.

“Неолитски” Словени су наводно били раштркани широм планете још у праисторијским временима, открили су Америку, дали назив Атлантиди и Атини,прасловенски језик је пронађен на кинеским таблицама и на Ускршњем острву, па чак и последње речи Исуса умирућег на крсту биле су заправо Словенске.

Апсурдима су се смејали читаоци и стручна јавност.

После четврт века може се видети да ово није јединствена појава и да се не ради о неколицини поремећених. Напротив, псеудо-научни баласт о древној историји Словака преплавио је јавни простор.

По Браниславу Ковару “ови аутори рачунају са тим да ће ретко ко проверавати њихове информације, користе оно што им одговара, а некад чак све измисле. Такође сам се срео и са објављивањем превара на интернету. Често користе интернет, који снабдевају мистификацијама, полуистинама и троловањем“.

Постоји неколико сличних књига. На пример, у свом раду Словени и Словачка ЦирилХромник тврди да су Словаци једини истински Словени,на свету живе много хиљада

година и имали смо не само једну Нитру, већ равно три. У древном Египту је постојала ”Египатска Нитра” а на индијској обали опет ”Индијска Нитра”. Месија долази од словачког “мазати” а везе давних Словака са прастановницима Индије доказује речима “какити” и “укакити се”. У књизи буквално пише – “контакти старих Словена са Дравидима су вероватно били интимни. Интимни до те мере да је тамилско kakku , излучити, kakkal, столица, и kakkusu, септичка јама, примљено у словачки, где и до данас преживљава у облику какити, укакити се … ”

Блажена Овсена у књизи Тражење тајне Словачке историје и Словачког духа опет

доказује да је Сватоплук био цар, Света земља је у стварности Словачка и премда

“словачком” писму нико није чуо према њој оно не само да постоји, него је створено

“заслугом хомосексуалности”. То се лако може објаснити – византијски цар, који је послао Ћирила и Методија, био је ваљда геј.

Да ли сматрате да је то сулудо? То ни издалека није све. У књизи Тајна историја Словачке, Словака и Словакиња од Оскара Цвенгросха се оперише са падом америчких Близнакиња и са ДНК, аутор доказује да су и Германи и Келти заправо Словени, и наравно, претходно нам је припадала и Скандинавија.

Љубав према перцима у коси од нас опет чини рођаке прастарих Филистејаца и Индијанаца, и цео антички свет може да се, метафорички, разодене – и Римски Колосеум назван је од словачког “точак” ( на словачком точак је ” kolesо”, прим. Д. М.).

Из књиге Рудолфа Ирше Најстарија историја Словачких краљевстава у Словачкој, ћете опет да сазнате да су “Словаци закинути за њихову историју” а Велика Моравска је измишљена “ради негирања Словачке историје.”

У Прећутаној историји Виктора Тимуре се мешају древни Словаци са најстаријим становништвом света и у шовинистичким теоријама се стиже и до тврдњи да наши преци не могу да потичу из Африке, а староиндијски санскрит као један од најстаријих језика света заправо је неразвијени језик Словена.

Иако наведене теорије изгледају као шала, аутори их узимају смртно озбиљно. На питање да ли је променио своје мишљење, Виктор Тимура нам је написао: „Не знам ко је моју публикацију ставио међу псеудонауку!!! То је могао да уради само идиот!!! ” Цирил Хромник је рекао: “Иза свега што сам написао и објавио, чврсто стојим. “.

А како је могуће да о запањујућим открићима до сада нисте чули? За историју су нас наиме закинули недобронамерници а научници нам ”скривају стварну историју”, јер раде у ”страним службама”. Ове заблуде и параноја нису словачки феномен. Сличне бајке пишу се и у Мађарској, Немачкој, Русији и другде.

Спорним ауторима је дат простор да представе измишљотине без критичке рефлексије и у јавним библиотекама, па чак продиру и на академско поље.

Фантазмагорија не недостаје ни у књижарама, оне просветљеније их, међутим, почињу да премешају из секције историје у секцију мистерије.

“Књиге различите изражене вредност и квалитета су биле ту и биће вероватно увек, разлика је можда у томе да данас њиховом ширењу помажу друштвене мреже и интернет”, каже Михал Мешко из књижаре Мартинус. Ова књижара је почела да уз псеудо-научне наслове истиче упозорење за купце, које подсећа на упозорење о штетности цигарета.

„Садржај ове књиге је уочен као контроверзан. Препоручујемо да приликом читања сваке књиге не заборављате на критичко мишљење и ставове стручњака у датој области.”

Псеудонаука о “свевладајућем” словенству и Словацима подсећа на конспиролошке теорије у чињеници да ће ауторе ирационалних теорија тешко убедити рационални аргументи, агресивни лични напади на било какву критику нису изузетак.

Приче о велелепности “старих Словака” помало заудара на изузетност аријевске расе.

Само што је Адолф Хитлер погрешио. Аријевци су наиме такође Словаци, и наши преци су заправо населили древну Индију. Зар то нисте знали?“ У тексту се, као што смо видели, помиње и чешки псеудонаучник Антонин Хорак на кога се неретко позива Горан Шарић називајући га „ лингвистом“ а његову књигу „ О Словенима потпуно другачије“ која може да послужи као типичан пример псеудонауке, капиталним делом. (18) Антонин Хорак, подразумева се, није лингвиста по струци али му Шарић приписује ово звање јер у његовом раду доминира псеудолингвистика. Антонин Хорак је радио као сниматељ на научнофантастичним филмовима Карла Земана „ Cestadopraveku“

(1955) и „ Vynálezzkázy“ (1958) пре него што је постао познат захваљујући поменутој књизи. (19) (20)

Од бројних теорија и тврдњи које је Хорак изнео у књизи од преко три стотине страна, поменућемо само неке. На самом почетку Хорак упозорава да књигу не препоручује историчарима него људима без предрасуда и жељних изненађујућих знања. Словене сматра за проналазаче првог слоговног писма које су по свету ширили у позадини славних цивилизација јер су се углавном налазили у улози робова. У неолиту је сва обрадива земља припадала праловенским пољопривредницима, али дошли су страни господари и присвојили земљу. Неолитски Прасловени су увели називе бројева, рачунање са највишим бројевима и сву математику. Арапске бројеве су у Арабију донели европски Словени, које су арапски трговци куповали као робље у Прагу.

Словени су поставили темеље египатске цивилизације, у улози робова градили су пирамиде и храмове, били носиоци научно- техничког напретка, а у улози писара стварали су египатску литературу. Створили су и комбиновано сликовно- фонетско писмо које Грци називају хијероглифима. Феничани су своје писмо такође преузели од Прасловена. Од Словенског ( неолитског) писма је настало и јапанско писмо, и сва остала писма на земаљској кугли.

По доласку Римљана Прасловени су научили њихов језик и писмо и служили им као писари, а у богату римску литературу су уносили своју народну мудрост и философију. Ова народна мудрост је Римљанима била страна, па на основу тога и закључујемо да су писари били Прасловени. Од Словена Римљани су наследили материјално богатство, разне културне вредности, уметничка дела, писмо, језик итд. Римљани су присвојили жене Прасловена и тако се научили фонетском писму. Осим тога, Римљани су по женској линији пореклом Словени, јер нису имали довољно жена па су отимали словенске.

Међутим, нису само Римљани примили философију од Прасловена. Творци Платонове философије су, уствари, његови писари, што значи Прасловени.

И код Хорака наилазимо на теорију завере о забрањеној историји, у овом случају Словенској. Средњевековна инквизиција је, каже Антонин Хорак, веома пажљиво тражила било какву словенску писменост и ликвидирала је као јеретичку, без обзира о чему говорила. „ А када је већ било установљено, да из старијег доба не сме да постоји никакав словенски напис, онда је било какав пронађени словенски напис морао бити неопозиво проглашен за превару проналазача.“ Хорак у вези са овим као пример наводи зеленохорске и краловедворске рукописе за које ја наука утврдила да су фалсификати, о чему ћемо у наредном поглављу рећи нешто више.

Даље, од Хорака сазнајемо да је крст прасловенски симбол живота и смрти који потиче из претхришћанског доба. Осим тога, Хорак каже како давни Словени уопште нису били пагани, што је документовано стотинама натписа од најстаријег времена, али упркос томе се то и данас тврди. Мојсије дугује Десет заповести посматрању живота неолитског становништва у Египту ( тј. Прасловена) а Исус је дошао на свет да би оправдао Неолите, тј. Прасловене. Уколико је Исус потицао из Галилеје, онда је питање којим језиком се тад тамо говорило. Веслачи на галијама су били робови, а робови су свуда били Неолитици (овај термин Хорак често користи да њиме означи Прасловене), пошто су ови били прасловенске националности, онда је и родни језик Исусов морао да буде прасловенски. Као пример Хорак наводи речи Талита куми, које тумачи помоћу чешког језика. Да подсетимо, ради се о речима које налазимо у Јеванђељу по Марку; „ И узевши дјевојчицу за руку рече јој: Талита куми, што значи: Дјевојчице, теби говорим, устани.“ ( Мк. 5, 41) а које потичу из арамејског језика. Хорак пише и да је језик на платну загребачке мумије прасловенски ( текст на ланеним повојима је исписан етрурским језиком, примедба Д. М.) а мумија је, како Хорак закључује, Клеопатра.

У функцији писара Прасловени су у санскритске и ведске списе уносили своје схватање духовних законитости. Брама, Упанишаде, Багавад Гита, Буда итд. су прасловенске речи.

За Неолитске Прасловене није представљао препреку ни Тихи океан. Њихов проналазак је био једрењак и њиме су допловили до Хавајских острва ( 7.000 година п.н.е) , затим до Ускршњих острва ( 4.000 година п.н.е), а после тога су доспели у Нову Гвинеју и Аустралију, где су измислили и оставили бумеранг.

На обале Америке су допловили својим једрењацима у првој половини другог миленијума п.н.е и под владавином кромањонских шамана граде изложбене палате и градове Маја и Астека.

Словени нису створили своју цивилизацију јер су били окренути раду и размишљању, а за владање нису имали способности, нису били агресивни, били су скромни.

О Словенима почиње да се пише онда када је Византија дозволила својим историчарима да пишу о њиховом присуству у Европи.

Хорак тврди да Чеси нису Словени већ да су сродни Германима што додатно указује на то да један од мотива за писање књиге „ О словенима потпуно другачије“ може да буде осећање националне инфериорности у односу на суседне германске народе. (21)

Овде смо навели само неколико насумично изабраних примера из књиге Антонина Хорака.

Најпознатији псеудоисторичар у Словенији је Антон Пердих, по струци хемичар, који тврди да су Словенци аутохтони на територији на којој сада живе. Аутор је псеудонаучног рада „ Порекло Словенаца и других Европљана“ („ Izvor Slovencev in drugih Evropejcev‘‘). (22) У књизи каже како је теорија о закарпатском пореклу и досељавању Словена политички и расистички конструкт охрабрен од аустријских и пруских власти како би се стекло додатно оправдање за освајање словенских територија. Позива се и на познатог псеудонаучника Анатолија Кљосова, творца псеудонаучне дисциплине „ ДНК генеалогија“ а једно поглавље књиге носи управо тај наслов „ ДНК родословље“ ( ДНК генеалогија). Осим тога, своје ставове покушава да поткрепи и псеудолингвистиком, како је то уобичајено код псеудоисторичара.

У Русији је један од најпознатијих псеудонаучника Валериј Чудинов ( Валерий Алексеевич Чудинов), „ академик“ Удружења грађана Руска академија природних наука, познатијег под називом РАЕН (у Русији се за Удружења грађана користи термин „ Јавна организација“, примедба Д. М.) и још једне сличне „ академије“ чији је пуни назив Непрофитна организација Установа Академија фундаменталних наука Организмика (Некоммерческая организация Учреждение « АКАДЕМИЯ ФУНДАМЕНТАЛЬНЫХ НАУК «ОРГАНИЗМИКИ» ). „ Организмику“, чији је оснивач Андреј Тјуњајев, смо већ помињали у вези са Божидаром Митровићем.

Чудинов је објавио изузетно велики број текстова псеудонаучне садржине, а многи од њих се могу пронаћи на његовој страници chudinov.ru. Свој псеудонаучни пут почео је као следбеник Генадија Станиславовича Гриневича покушавајући да прочита раносредњовековне словенске натписе написане, према Г. С. Гриневичу, слоговним писмом. Међутим, касније задржвајући идеју о слоговном карактеру овог писма које је назвао „руница“ или „ руне Макоше“ аутор је предложио своја фонетска значења идентификованих знакова. Поред староруских натписа, које је аутор прочитао мноштво, пронашао је натписе и на многим другим предметима, укључујући палеолитске споменике због чега настанак рунице аутор повезује са почетком средњег палеолита. Овде долазимо до још једног типа писма које је идентификовао В. А. Чудинов: то су такозване „ руне Рода“. Према аутору оно је произашло из рунице средином средњег палеолита. „ Руне Рода“ су за ралику од слоговне рунице алфабетско писмо, а разлика у односу на савремени руски алфабет је веома мала – у алфабет овог писма улази 29 ћириличних слова. Према В. А. Чудинову, ћирилица коју познајемо

настала је из овог писма. „ Руне Рода“ као и „ Руне Макоше“ проналази аутор на маси слика –од фотографија палеолитских пећина до савремених цртежа. (…)

Изјаве Г. С. Гриневича и В. А. Чудинова о постојању најстаријег Словенског писма се добро слажу са неопаганским митовима о величини предака и прехришћанског „ златног доба“ и може деловати као својеврсна научна аргументација у прилог таквим идејама. (…)

Чини се да се, на основу резултата ове студије, могу направити следећи закључци.

Идеје псеудолингвистике су уобичајене у разним сферама савременог руског неопаганског

покрета. Псеудолингвистику у овом или оном облику практикују многи лидери, идеолози и популаризатори неопаганизма, укључујући и преводиоце „ Велесове књиге“. Радови културних делатника који се окрећу методама псеудолингвистике, популарни су међу обичним неопаганима.“ (23)

Чудинов је посебан по томе што, за разлику од нпр. „ наших“ псеудонаучника, словенске ( руске) натписе чита и са фотографија површине Земље ( геоглифи) и других небеских тела, укључујући и Сунце ( где налази натписе попут „ МИР РУСИ - ЯРИЙ МИР“, „ЯР РОДА“, “ ЯР РУСИ“ итд.), Месецу ( где, између осталог, налази натпис „ ЯРА МАРЫ РУСЬ“), али и на Марсу. (24) (25) (26)

Коментаришући наводне натписе на Месецу, Чудинов закључује: „ Међутим, супротно претпоставкама, могу да констатујем да на Месецу постоје натписи. И не само да су направљени на руском језику, већ садрже и реч РУС, тако пријатну руском оку. Ако је то заиста тако… онда морамо признати да оба, Руски језик и име Рус, имају космичко значење и распрострањени су барем у Сунчевом систему.“

Чудинов је био и копредседавајући организационог одбора међународних псеудонаучних конгреса „ Докирилловская славянская письменность и дохристианская славянская культура“ ( „ Предћириловска словенска писменост и предхришћанска словенска култура“) на којима су учествовали и „ наши“ псеудоисторичари Јован И. Деретић, Божидар Митровић, Драгољуб Антић, Славица Шетина, Слободан Јарчевић… (27) ИСТОРИЈСКИ ФАЛСИФИКАТИ: ПОМЕРАЊЕ ГРАНИЦА ПРОШЛОСТИ

У овом тексту ћемо навести неколико примера фалсификата који имају исти циљ као и псеудоисторија – да помере границе познате историје сопственог народа дубље у прошлост.

Један од најпознатијих примера у овој области су лажна открића Јапанца ШиничијаФуђимуре (Shinichi Fujimura), названог ” Божија рука” због својих проналазака.

” Пре Фуђимуре, аматерског (пра)историчара са мало научне обучености, врх јапанске праисторије био је пуких 35.000 година на више од 600.000 година леденог брега праисторије североисточне Азије. Али, почевши од 1981. године, прво сам а касније уз наивну помоћ десетина научника из целог света, Фуђимура је проширио јапанску праисторију дубоко у азијско камено доба, лако се уклапајући у антику својих континенталних суседа и повећавајући дубину јапанске праисторије фактором шеснаест. Захвална нација поносна на своју прошлост и кохорта задивљених колега похвалила је Фуђимуру, чинећи га најпознатијим археологом у Јапану – човеком кога су назвали Божја рука.

Какву год срећу он имао, ишчилела је када је 22. октобра 2000. године тим истраживачких новинара из једних од јапанских дневних новина, Маиничи Шимбун (Mainichi Shimbun), извео изузетан потез постављајући скривене видео камере на локацији Камитакамори (Kamitakamori) место на коме је Фуђимура вршио ископавања (Holden 2000; Normile 2001a, 2001b; Yamada 2002). Блажено несвестан да је ухваћен на снимку, Фуђимура је

разапео замку над собом већ следећег дана, када је на конференцији за новинаре објавио своје

откриће још једне запањујуће древне локације, са скупином камених алата који су пронађени испод, и стога старији од вулканског лежишта датираног на пре 570.000 година. Маиничи

Шимбун је задржавао паљбу до 5. новембра, када је штампао фотографије са видеа које су јасно показивале Фуђимуру ноћ пре открића и конференције за новинаре, како пажљиво

поставља артефакте који су очигледно долазили са неког другог места, у ископ, где их је “пронашао” наредног дана.” (1)

Сличан пример налазимо и у Италији с том разликом што је реч о ”проналазачу” из 17. века. ” Размотримо наизглед невероватну срећу Курција Ингирамија (Curzio Inghirami) , младог и богатог Италијана који је 1634. године открио минијатурну временску капсулу покопану на имању породице у Тоскани (Rowland 2004). У капсули, названој “scarith”, налазио се свитак, који је наводно писан на древном етрушчанском језику од стране “Prosperoof Fiesole”. У време писања свитка (у теорији, око 2500 година пре његовог открића), Етрурци су били пред поразом и подјармљењем од старог Рима. Ингирамијев scarith фасцинирао је становнике Тоскане, који су себе сматрали потомцима Етрураца и који су још увек имали тешке замерке против Римљана. Било је ранијих открића докумената написаних на етрушчанском језику који су могли дати детаље историје те групе, да није значајног проблема: етрурски није био дешифрован. Добра вест за становнике Тоскане из седамнаестог века била је да је Просперо, врло спремно, дао латински превод scarith документа са етрушчанског . Као резултат тога, scarith се видео као изузетно значајан историјски документ и извор поноса од стране локалног становништва. Да је Ингирами пронашао само један scarith, можда би остао као историјски куриозитет и можда би успео да се извуче из прилично добре шале. Али је нашао више од једног; у ствари, током наредних неколико година пронашао је више од 200 scarith-а, представљајући корпус писаних радова који су заједно представљали дугу и детаљну историју етрурског народа. Такав успех, та невероватна срећа у проналажењу историјски важних артефаката, наравно, привукла је интересовање научника и инспирисала њихов скептицизам. Како може један младић бити тако невероватно, посебно, јединствено срећан у проналажењу управо само ове врсте артефакта? Па, срећа није имала ништа са тим. Детаљна анализа показала је да су рукописи Проспера и Ингирамија били једни те исти! Каснија анализа потврдила је налаз да су сви scarith-и били лажни: папир на којем су писани scarith документи носили су водени жиг произвођача папира из седамнаестог века (Rowland 2004:135).”

Наведимо сада један пример из Енглеске, ”откриће” Чарлса Досона, адвоката из Сасекса. ” Немци су могли да укажу на своје костуре Неандерталаца и тврде да је прво примитивно људско биће било Немац. Французи су могли да се супротставе да је њихов Кромањонац – древан, иако не толико стар као немачки неандерталци – био предак који је изгледао модерније и напредније; те да је стога први прави човек био Француз. Фосили су такође пронађени у Белгији и Шпанији, тако да Белгијанци и Шпанци могу да траже за себе место у саги људског порекла и развоја. Чак и тако мала нација, као што је Холандија, могла би да полаже право на место у историји људске еволуције; 1891. године Холанђанин, Еуген Дибоа (Eugene Dubois), открио је фосилизиране остатке примитивног људског претка на Јави, острву у холандској колонији Холандска Источна Индија (сада Индонезија). Међутим, једна велика европска нација није и није могла материјално да допринесе дебати око крајњег порекла човечанства. Та нација је била Енглеска.

Тако је постављена сцена за иницијално прилично безопасну објаву која се појавила у британском научном часопису Нејчр (Nature) (News, December 5, 1912) у вези са фосилним налазом у Пилтдаунском (Piltdown) делу Сасекса (Sussex) у јужној Енглеској. Обавештење гласи, делимично: Остаци људске лобање и доње вилице, за које се сматра да припадају раном плеистоцену, открио је г. Чарлс Досон (Charles Dawson) у шљунковитом лежишту у сливу реке Ус (Ouse) , северно од Луеса (Lewes) у Сасексу. (…)

Због тога је закључено да остаци из Пилтдауна … представљају најстаријег познатог

људског претка на свету.

Ова врста конфузије карактерисала је статус Пилтдауна скоро четрдесет година, све до

1949. године, када је коначно на фосил примењена процедура хемијског датирања. Извршено

је мерење количине елемента флуора у костима. Познато је да се ради о релативној мери колико је времена кост била у земљи. Кости покупе флуор из подземних вода; што су дуже сахрањене, то имају више флуора. Тест је спровео Кенет Оукли (Kenneth Oakley) из Британског музеја природне историје. Фосилне животињске кости са локације показале су различите количине флуора, али су показале и до десет пута више него што је то било код лобање или вилице људског фосила. Човек из Пилтдауна, Оукли је закључио, на основу поређења са концентрацијама флуора у костима са других места у Енглеској, није стар више од 50.000 година (Oakleyand Weiner 1955). Иако је ово приказало Пилтдаун у новом светлу, импликације су биле једнако мистериозне; шта је радио фосилни човек са антропоидном вилицом у времену од пре 50.000 година? Затим, 1953. године, примењен је прецизнији тест на веће узорке лобање и чељусти. Резултати су били убедљиви; лобања и чељуст су биле из потпуно различитих година. Лобања је имала 0,10% флуора, а вилица мање од 0,03% (Oakley 1976). Дошло се до неибежног закључка да су лобања и вилица припадале двама различитим створењима. Као резултат овог одређења, спроведено је детаљно преиспитивање фосила, и тужна истина је коначно откривена. Цела ствар је била превара. Лобања је припадала модерном људском бићу. Његова привидна старост је, барем делимично, последица тога што је вештачки хемијски обојена. Сугерисано је да је мала дебљина кости могла бити узрокована патолошким стањем (Spencer 1984) или резултатом примењеног хемијског третмана, можда да би изгледао старији него што је био (Montague 1960). (…) Вилица је изгледала као мајмунска из доброг разлога: то јесте, у ствари, била вилица од мајмуна.” (3)

У енциклопедији Британика се каже да је ово била једна од најуспешнијих превара у историји науке. (4)

На Велестуру, једном од Кремницких врхова између Банске Бистрице и Кремнице, у банскобистрицком региону у Словачкој, наводно су пронађени знаци уклесани у камен. Овај, као и још два натписа у близини ” пронашао” је Павел Крижко и о њима писао у ” Соколу” 1862., 1863. и 1865. године. Крижко се у потрагу упутио након што је био упозорен да се у кремницким планинама налази камен са уклесаним знацима, које до тада нико није успео да прочита. Први пут је то покушао у септембру 1860. али ни након целодневног тражења није успео да их пронађе. У повратку је срео старијег сељака који га је питао одакле иде на шта му је Крижко изнео шта је тражио и питао га где је тај натпис и шта се о њему зна. Сељак му је одговорио да су те ”црте” уклесане у једној стени која личи на гроб, објаснио му где се налази и упозорио га да остави на миру те ” црте” јер се са таквим стварима није играти. Осим тога, рекао му је да је то писмо чаробњака. Испричао му је и легенду о том ” писму” у којој се говори о златној јабуци, војнику који ју је чувао и змају који је хтео да је поједе. Војник је убио змаја и онда мачем уклесао те ” црте” у камен. Открили су их случајно сељаци, приликом сече дрва у шуми а налази се на Смрчнику, једном од врхова овог планинског венца. У јесен 1861. године на основу информација које је наводно добио од овог сељака Крижко се поново упутио у планине и нашао натпис. Други натпис, ” црте” уклесане у камен на Велестуру, недалеко од Смрчника, пронашао је 12. новембра 1865. године, опет ( наводно) по упутству једног сељака. У повратку са Велестура, приликом одмора на Девојачкој стени ( Dievčej Skale), пронашао је и трећи натпис. Велестурски натпис је представио широј словачкој публици 1868. године у Летопису Матице словачке (година V, свеска I) при чему је описао проналазак и дешифровао натпис. (5) На основу ” дешифрованог” натписа, закључио је да је на Девојачкој стени био жртвеник богињи Лади или Весни, и каже: ” Овде се јавља питање, да ли су Словени већ пре светог Ћирила имали писмо? Многи недобронамерници Словенства, а посебно међу Немцима и Мађарима, уобичајили су да

коренито поричу словенским народима образовање, чак и дар и способност за стицање

образовања а као последица тога, и писмо.”

Званичан став историјске науке у Словачкој јесте да је у питању – фалсификат. Сматра се да су ови фалсификати настали како би се доказала аутохтоност словачког становништва у овим крајевима Први је упозорио на то да је реч о фалсификату Михал Матуњак (Michal Matunák) а касније су о томе писали и други, између осталих и проф. др Владо Ухлар (Vlado Uhlár) који се бавио питањима из области филологије, ономастике, дијалектологије и сл.” Већ 1928. г. у делу „ Из историје слободног и главног рударског града Кремнице“ (Z dejín slobodného a hlavné hobanského mesta Kremnice, прим. Д. М.) , кремнички архивар и историчар Михал Матуњак само у примедби у фусноти је навео: „ Управа Кремнице каже да је идејни творац натписа Крижко, цртач (писма) Клеменс а клесач (обућар) Моравчик. Лингвистика, историја и епиграфика заузели су према велестурском епиграфу одлучно негативан став, сматрајући га за фалсификат. То мора да се понови. Фалсификат је у супротности са науком и искреним патриотизмом.” ( 6)

У познатом словачком дневном листу ”SME” у тексту под насловом ”Врх Велестур привлачи окултисте”, читамо, између осталог, следеће: ” Велестур траже следбеници неопаганских религија и разних окултних деноминација. У близини су подигли светилиште и старословенске идоле. Присутни су и уфолози и окултисти. Покушавају да предскажу из натписа на Велестуру. Они покушавају да развију подсвест, што се може постићи дугим и фокусираним погледом на руне.

Психолог Јиндржих Цупак истиче да многе од ових пракси могу имати негативне последице по људску психу.”(7)

У фалсификате познате широј научној заједници спадају и Краледворски и Зеленохорски рукописи из Чешке. Кралодворски рукопис је збирка наводно старочешких

песама које је 16. септембра 1817. године ” пронашао” Вацлав Ханка у кули цркве светог Јована Крститеља. Песме су епске, лирскоепске и лирске. Рукопис се састоји из 12 листова и две уске траке пергамента. Историја овог рукописа са бројним детаљима дата је у Отовој енциклопедији. Јернеј Копитар у спису под насловом ” Hesychii gloss ographi discipulus” је изразио сумњу о Краловодворском рукопису и примећује у њему сличност са српским песмама које је издао Вук Стефановић Караџић 1815. године. На знакове српског народног песништва у Рукопису, указује и Ватрослав Јагић. (8) Назван је ” Краловодворски” по месту Dvůr Královénad Labem где је пронађен, а уобичајена скраћеница којом се означава је R.K. Докази који потврђују да је у питању фалсификат леже у озбиљним историјским нетачностима и културно историјским анахронизмима. (9)

О Краледворским и Зеленохорским рукописима писала је и историчарка др Павлина Рихтерова ( Pavlína Rychterová), члан Чешке али и Аустријске академије наука, у раду под насловом ” The Manuscripts of Grünbergand Königinhof: Romantic Liesaboutthe Glorious Pastofthe Czech Nation” ( 10)

” Када је откриће рукописа најављено 16. септембра 1817, то је изазвало праву сензацију у друштвеним круговима Прага заинтересованих за Чешку па према томе и словенску књижевност и језике.

Откриће је изазвало широко интересовање и изван граница Чешке, посебно на словенском ¬ говорном подручју. Песме и поеме које приказују херојске и поетске епохе чешке праисторије постале су веома брзо средство за потпуно нову формулацију друштвеног идентитета заснованог на језику и националности.

Појава псеудо ¬средњовековне поезије на народном језику је подстакнута са неколико кључних фактора.

Постојао је круг научника који су у последњој трећини 18. века, под руководством Јозефа Добровског, установили историјско, лингвистичко и књижевно истраживање у словенским језицима. Током неколико деценија прикупили су одређену количину података

који су били довољни не само за разумевање средњовековних текстова, већ и за њихово добро опонашање. Други кључни фактор био је покровитељство и посвећеност утицајних представника провинцијског племства, који су у то време тражили нове могућности артикулисања сопственог идентитета унутар хабсбуршке монархије”, пише Павлина Рихтерова.

У изради овог фалсификата учестовали су Вацлав Ханка и Јосеф Јунгман, а највероватније и Јозеф Линда.

” У својој каснијој каријери Ханка је измишљао много прича о свом претходном животу у најбољем стилу романтичара, представљајући себе као природно талентованог патриотског самоуког Славенофила. Чак ни његови савременици нису били сигурни да ли су приче које је испричао о свом детињству и младости имале неког стварног основа. (…) Још

један који је фалсификовао своју прошлост био је Јосеф Јунгман,” пише Павлина Рихтерова о Ханки и Јунгману.

” Откриће фрагмента рукописа Вацлав Ханка је инсценирао у кругу својих пријатеља и подржаваоца у родном крају, Двору Краловом, гдје је био у блиском контакту са својим бившим колегом студентом, општинским адвокатом Јаном Скленичком (Jan Sklenička). Вероватно је Ханку увео у друштво локалних достојанственика чији су чланови постали очевици открића рукописа у келији торња деканата 16. септембра 1817. године. Ови људи су препричавали “причу о открићу” и потврђивали својим ауторитетом аутентичност рукописа изнова и изнова, током наредних деценија. Ханка је добио рукопис од општине као донацију и одмах је почело да ради на његовој промоцији. (…) ” Већина “средњовековних” чешких песама које чине садржај рукописа су израдили Ханка и његов сарадник, писац и песник Јозеф Линда и преводилац и специјалиста у лингвистици, Јозеф Јунгман (Josef Jungmann) , који је био једну генерацију старији. Ниједан

од њих није никада признао своје ауторство, али то произилази из карактера текстова Рукописа, чији језик и стил одговарају њиховим другим делима. Преобликовање песама у древни облик језика било је очигледно плод заједничког рада, такође. Да би то урадили, аутори су користили и знање средњовековног чешког језика Добровског (сви су били његови ученици) и њихових сопствених студија на словенским језицима. Текстови садрже многе неологизме, неуобичајене спојеве, русизме и друге славизме које су и Ханка и Јунгман волели да користе у својим радовима, а посебно у преводима. Поред Ханке који је вероватно био једини “писар”, неко други је учествовао у продукцији рукописа, његов пријатељ, сликар и рестауратор средњовековних слика Франтишек Хорчичка (František Horčička) , који је имао значајно искуство у древним сликарским техникама (рестаурирао је ретке слике мајстора Теодорика из капеле св. Крста у дворцу Карлштајн). Он је био тај који је нацртао богато украшене псеудосредњовековне иницијале у рукопису. Утисак аутентичности појачан је концепцијом рукописа као случајно сачуваног фрагмента изворно опсежнијег кодекса. “Сачувани” рукопис представља скуп од дванаест слободних листова пергамента са 13 комплетних и једном некомплетном поемом, где прва композиција нема почетак а следећи текст је означен као Поглавље 26, свезак три. (…)

Рукопис је у своје време био високо цењен због своје уметничке вредности. Фини иницијали са оригиналним графичким дизајном и бојама нису имали паралелу ни у једном другом средњовековном рукопису и одвели су чешке стручњаке за палеографију и кодикологију у теорију специфичне школе писања и сликања у Чешкој у десетом до четрнаестом веку. Ова идеја трајала дуго јер је потпомогнута од стране Ханке са више мањих фалсификата: уписао је у оригиналне средњовековне рукописе Чешка имена фиктивних писара и илуминатора. Један од фалсификата налази се у богато украшеном бревијару из друге половине 14. века века који је направљен на двору Карла IV. (Prague, Národníknihovna, XIII A 12). Кодекс је 1826. поклоњен Чешкој музејској Библиотрци којом је управљао Ханка.

Већину имагинарних уметника је измислио Ханка користећи списак прашких трговаца који су

постојали од 14. до 15. века, тако да су се „ потписи “ у кодексима сложили са стварним

лицима и занатлијским породицама. Фалсификати су могли бити откривени само пажљивим

палеографским прегледом који је био далеко од лаког до краја 1860-их. Било је мало стручњака за палеографију а Ханка, који је био библиотекар музеја сам је одлучивао о томе коме ће дати рукописе за гледање. Пажљиво је бирао своје посетиоце а понекад се ослањао на стране научнике који су мало знали о средњовековној рукописној продукцији Чешког порекла и својим ауторитетом подржали аутентичност фалсификата.”

Занимљиво је да је Јозеф Линда посредно признао своје учешће у овом фалсификаторском подухвату. ” Јосеф Линда је оставио иза себе “књижевно” признање: 1823.

године укључио је две песме из Краловодворског рукописа у антологију својих дела, у којима је изјавио да је све у њој његово искључиво власништво,” пише о овоме Павлина Рихтерова.

Међутим, Краледворски рукопис није био први Ханкин фалсификат, а као што ћемо видети ни последњи. ”Амбициозност читавог подухвата далеко је надмашила претходни успешан покушај да се јавно протури књижевни фалсификат. Рукопис Вишеградске песме из 1816. године, датиран приближно у прву половину 13. века.

Ханкин близак пријатељ, писац, новинар и највероватније “саучесник” у свим каснијим

фалсификатима, Јозеф Линда (Jozef Linda), је наводно открио пергамент у некој древној

лисници за коју каже да је користио као ослонац свом столу код куће. Ова бизарна прича

сугерише да кривотворење није било озбиљно, иако је успело. У случају Кралеводворског рукописа, изванредни организатор Вацлав Ханка није ништа препустио случају.”

Зеленогорски рукопис (Zelenohorský rukopis), је још један лажни чешки историјски рукопис. Послат је 1818. године анонимно из замка Zelená Hora, по коме је и добио име, Фрнтишку Антонину Коловрату ( František Antonín Kolovrat) за новоосновани чешки музеј. До 1859. године је носио назив Libušin Soud. Скраћено се означава са RZ или LS, а састоји од два дволиста пергамента, односно осам страна текста. Садржи делове две песме, и то 9 последњих стихова песме Sněm и 112 стихова Libušin soud. Писан је писмом и језиком који покушавају да имитирају карактер писма и језика IX—X века. (11) О Зеленохорском рукопису др Павлина Рихтерова, у истом раду, пише следеће: ”Поново је у питању фрагмент рукописа, много краћи (четири пергаментна листа), који садржи поетску композицију која приказује улогу принцезе Либуше (Libuše) у спору између два брата (племића) над наслеђем.

Аутори текста су очигледно исти они који су аутори Краледворског рукописа: Између осталог, у оба рукописа постоје веома слични стилски извори инспирације (Слово о Игоровом походу, Милтонов Изгубљени рај и Шатобријанова Атала, оба у преводу Јосефа Јунгмана), а текст је писан у десетерцу који су типичан за српску поезију. У Чешкој средњовековној

поезији није документован, али у време израде рукописа Ханка је објавио избор чешких превода из збирки Вука Стефановића Караџића, поступајући на исти начин као и са Зеленогорским рукописом. Прича о “Либушином суду” је узета од стране аутора из епа Јохана Готфрида Хердера (Johann Gottfried Herder) Die Fürstentafel, са неким упадљивим иновацијама у односу на Хердеров текст и средњовековне хронике из којих је Хердер преузео причу. (…) Поента приче је дакле да пружи доказе о постојању напредног прехришћанског Словенског социјалног система (писани закон, “демократска” владајућа структура), много супериорнијег од “немачког” друштвеног система меровиншке и каролиншке епохе.

Као што је Краледворски рукопис славио митске претке утицајних породица Штернберк и Валенштајн (Šternberk and Wallenstein) , (песме Jaroslav and Beneš Heřmanóv), Зеленогорски рукопис створио је линију од осмог века за друге чешке племићке породице, пре свега ништа мање утицајну породицу Лобкович (Lobkovic): Протагонисти приче, браћа која се свађају, долазе из те породице. (…) Зеленогорски рукопис за разлику од текстова Кралеводворског рукописа, у суштини је значио потребу да се препише рана чешка историја у целини. Текстови Зеленогорског

рукописа “открили” су да су закључци Јозефа Добровског о раној словенској култури били потпуно погрешни. У свом Geschichte der böhmischen Sprache Добровски је (исправно) изјавио

је да је било немогуће добити било какве информације о словенском друштвеном систему и образовању из времена пре византијске мисије, јер је то било друштво без писане културе.”

Да је реч о фалсификату, открио је управо Добровски, Ханкин и Јунгманов учитељ. ”Фрагмент пергамента је послат Јозефу Добровском ради његовог мишљења, и велика слика чешке и словенске праисторије, толико различита од његових налаза, и изнад свега фантастични језик и писмо у рукопису, изазвали су његову сумњу. (…)

Јосеф Јунгман је објавио текст Зеленогорског рукописа у Прагу. Добровски је одговорио оштрим критикама у Archiv für Geschichte, Statistik, Literatur und Kunst и у Wiener Jahrbücher der Literatur, где је открио да је модел за Зеленогорски рукопис текст Краловодворског рукописа и означио је Ханку, Линду и Јунгмана као ауторе фалсификата.”

О томе какав утицај на друштво и појединца имају овакви фалсификати очигледно је из речи Сватоплука Чеха: “ За Краледворски рукопис бисмо урадили било шта на свету”, подсетио је песник Сватоплук Чех (Svatopluk Čech) на своје студентске године испуњене “културним” ривалством са немачким студентима у прашкој гимназији: “ И то је за нас био прави паладијон, наш највећи понос и најмоћније оружје против немачких другова, кад год су се хвалили духовном супериорношћу свог народа над нашим. У многим другим стварима смо морали да признамо, макар у духу, са болом, исправност њиховог резоновања, али постојало је једно оружје које нам је увек помогало да избегнемо невољу: драгоцени “Рукописи“.”

Наводну аутентичност поменутих Рукописа Вацлав Ханка је покушао да поткрепи додатним фалсификатима.

” Фалсификати произведени у 1820-им и 1840-тим годинама у радионици Вацлава Ханке учинили су критику два Рукописа веома тешком. Сви су они створени као подршка његовој аутентичности и стога је било неопходно да се сваки од њих одвојено открије. Први од фалсификата “подршке” је уједно последње књижевно кривотворење од стране Ханкине групе. Тзв. Љубавна песма краља Вацлава II је откривена 1819. године у прашкој

Универзитетској библиотеци од стране писца Ј.В. Цимермана (J.W. Zimmerman). У то време, библиотека је за кратко време запослила Јозефа Линду, који је највероватније усмерио Цимермана на “откриће”. Песма је била на слободном свеску пергамента и њен карактер је датиран у крај тринаестог века. Ханка је тврдио да је аутор Краљ Вацлав II ( 1278-1305).

Закључни доказ да је Љубавна песма била лажна изнео је тек 1857. Јулиус Фејфалик (Julius Fejfalik), који је одредио изворе: Погрешна издања немачке средњовековне поезије из 1794. и 1803. Накнадни хемијски тест пергамента и мастила доказао је да је у питању кривотворење без икакве сумње. Јулиус Фејфалик је одмах након тога жестоко оспорио аутентичност Краледворског рукописа. (…)

Сва Ханкина каснија кривотворења су претежно филолошка и била су углавном докази о средњовековне Чешке идиосинкретизоване Краледворским и Зеленогорским рукописима. Најважнији од низа понекад кратких фалсификата у различитим средњовековним рукописима које је поседовао чешки Музеј, био је фрагмент Јеванђеља по Јовану. Лабави пергаментни лист са латинским текстом датиран у десети век је “откривен” од стране Ханке на подигнутој унутрашњој страни корица књиге из шеснаестог века. Он је између редова аутентичног латинског текста убацио чешки превод датиран у исти период. Као и у случају Љубавне Песме, фалсификат је открио Добровски, који је поново спречио његово објављивање. Еванђеље је објављено тек након његове смрти 1829. године.

Ханкина следећа лажирања, тзв. ¬ Речи у речнику Mater verborum, било је такође веома тешко разоткрити”, пише Павлина Рихтерова. ” Калевала, званично названа и призната као национални еп Финске, је књига стихова на финском језику коју је саставио лекар и колекционар фолклора Елијас Ленрот (Elias Lönnrot) на основу традиционалних песама народне поезије коју је записао међу неписменим 143

певачима у источној Финској и руској Карелији између касних 1820-их и раних 1840-их.

Књига је први пут објављена 1835. године, али након новог прикупљачког путовања и

добијања додатног материјале од својих колега сакупљача, Ленрот је саставио проширену

верзију која је изашла 1849.године”, пише (12) професор Перти Антонен (Pertti Anttonen) са Универзитета Источне Финске (University of Eastern Finland) и наставља:

” Од њеног објављивања, о Калевали се расправљало у смислу колико је она тачна као представа и рефлексија усмене традиције. Дебата се углавном тицала Ленротове уредничке улоге у компилацији епа и до које мере су његови уреднички избори и текстуалне праксе компромитовале аутентичност епа. Након објављивања, Калевала је примљена уз велико признање и прослављена као откриће и рестаурација древног народног епа који је временом разбијен на комаде и преживио у облику фрагмената у усменој традицији. У складу са савременим романтичним погледима, веровало се да је јединствена књижевна форма коју је Ленрот дао својим прикупљеним материјалима представила еп у његовом изворном облику. Касније, међутим, идеја о Калевали као истинском народном епу, кад је у питању облик и садржај, замењена је гледањем на њега као на књижевну интерпретацију усмене народне поезије, као на “Ленротов еп.” (…)

Као таква, дошло је до тога да буде виђена као фундаментално различита од изворних материјала и традиције усмене поезије коју наводно приказује. (…)

Најжешћи критичар Калевале био је Карл Аксел Готлунд (Carl Axel Gottlund), један од оригиналних Турку романтичара, страствени колекционар фолклора посебно у области Финскоген (Finnskogen) у западној Шведској и особа која је првобитно дошла на идеју финског епа. Готлунд је гледао на Калевалу као Ленротов књижевни рад а не као народни еп. (…)

Готлундова критика против Ленрота и Калевале била је изузетна по својој оштрини, али, што је занимљиво, једна од његових главних тачака постала је од централне важности за многе касније генерације научника који су расправљали и вредновали Калевалину етнографску вредност, као приказа традиционалне усмене поезије. (…)

Већина, ако не и сви, научници који се баве финским фолклорним студијама заузели су критички став према епу на основу тога што се разликовао од оригиналних народних песама и по садржају и по дужини. Заправо, ова разлика је постала главно питање у дебати о аутентичности Калевале, и од фундаменталног значаја за научни идентитет академских студија фолклора у Финској. (…) Приликом разврставања додатних колекција након што је прво издање штампано, Ленрот је писао онима који су сумњали у народно порекло његових материјала да ће предати сва оригинална документа Финском књижевном друштву. То је, међутим, урадио тек четири деценије касније, 1874. (…)

Према Вејне Кауконену (Väinö Kaukonen), 33% редова у епу подудара се са оригиналним текстовима, док је Ленрот променио правопис, језик и метрички стих у 50% редова. Ленрот је написао 14% редова користећи одабране елементе из народних песама, а 3% су оне које је Ленрот сам саставио или за које изгледа да немају еквивалент у изворима. (…) Наука о народној поезији и митологији одбацила је Калевалу као поуздан етнографски извор, због многих одступања од изворних народних песама. Ленротов еп је признат углавном као књижевно достигнуће од националног значаја. Јулијус Крон (Julius Krohn), на пример, наводи у уводу своје књиге Suomen suvun pakanallinen jumalanpalvelus (Паганско обожавање финских народа, постхумно објављене 1894.) , да ће “са естетског гледишта Калевала увек бити камен темељац наше књижевности, али за научна истраживања је сасвим бескорисна, чак и обманљива.”

Алан Дандес (Alan Dundes), амерички фолклориста и професор антропологије на Универзитету Калифорније у Берклију, пише у свом чланку из 1985. године о Калевали као случају псеудофолклора. Професор Перти Антонен о томе пише следеће: „ Дандес се враћа на концепт псеудофолклора који је педесетих година прошлог века сковао његов учитељ Ричард Дорсон ( Richard Dorson)… Цитирајући Дорсона, Дандес дефинише псеудофолклор као “презентацију лажних и синтетичких списа под тврдњом да су они прави фолклор”. Као и Дорсон, Дандес изједначава псеудофолклор са кројењем, измишљањем, лажирањем, манипулацијом и фалсификовањем, и смешта га у комбиновање различитих верзија и израду композитних текстова, у фалсификовање добијених података, у дотеривање, у уљепшавање и разраду усмених материјала, као и у наметање литерарних критеријума усменој грађи. Псеудофолклор се састоји од погрешног представљања и лажних тврдњи о аутентичности. (…)

Разлог за ову обману према Дандесу је фински национализам. (…) Дандес такође наводи примедбу Мартија Хавија (Martti Haavio) о томе да га је Карл Крон (Kaarle Krohn)

учио да је ”Калевала искрено и отворено говорећи јасан фалсификат“.

Оно због чега смо навели и пример Калевале јесте мотив Елија Ленрота за њено састављање.

” У фебруару 1834. године, када је уређивао и упоређивао своје прикупљене материјале за минијатурне епове који су претходили Калевали, написао је да се “у мени пробудила жеља да се они организују и унификују, да из финске митологије извадим нешто што одговара исландској Еди.” Он је такође видео ово као подухват који би требало да укључи више од једне особе, “јер ће наши потомци вероватно ценити такву збирку онолико високо колико готске нације поштују Еду или Грци и Римљани, ако не Хомера, барем Хесиода”, пише професор Перти Антонен. (12)

Дакле, и овде имамо као мотив надметање са другим народима.

Од више примера који постоје још ћемо само поменути фалсификате Абрахама Фирковича ( Аврагъам Фиркович) којима је покушао да ” помери” досељавање караитских Јевреја на Крим у време пре Христа ( пре нове ере). Мит је покушао да створи фалсификовањем надгробних натписа на кримском јеврејско- караитском гробљу заједно са другим лажним доказима попут тзв. Дербенд документа нађеног у оквиру тзв. Дарбенд свитка Торе. О овоме је писао професор Дан Шапира (Dan Shapira) са Универзитета Бар Илан (BarIlan University) у Израелу. Погледајмо најпре шта, између осталог, каже о поменутом тзв. Дарбенд документу. ”Садржај овог “документа”, који је очигледно Фиркович написао сам, је сензационалан: он говоре о Јеврејима из Јудеје који су дошли у помоћ својој израиљској браћи у Самарији и одведени са њима у асирско заточеништво. Ту су научили Медијски језик (аутор “документа” је мислио да је “Медијски” нека врста Азери језика), а затим им је Камбиз дао Крим као поклон и они уче локалне људе њиховом “Медијском”. Зато кримски Татари говоре онако како говоре. Онда се Хазари у овом “документу” појављују на сцени: кнез Владимир Свети моли караитског кнеза Давида Кримског да му пошаље рабине (овај мотив је очигледно узет из руске Примарне хронике, са погрешним датумом као што је уобичајено у 1840-им),и тако даље. Ова измишљотина постала је један од камена темељаца Фирковичевих теорија –заједно са натписима са надгробних споменика са Крима, где је Фиркович “пронашао”

гробове људи поменутих у овом тексту и кривотворио колофоне и маргиналије, наводно написане од стране људи сахрањених у Чуфуткалеу (Çufut-Qal‘eh) и Мангупу, у прилично

старим библијским рукописима које је заправо прикупио на разним местима 1840-их.”

О кривотворењу поменутих натписа професор Шапира пише следеће: ‘‘ Постоје 564 натписа са гробља Чуфут кале (Çufut-Qal’eh). Од оних који су објављени, на подручју гробља

још увек постоји њих око четири стотине; од тада је изгубљено неколико десетина, а неколико

их никада није ни постојало, већ их је Фиркович створио само “на папиру”. У неколико

случајева, он је створио “двојнике” истог натписа објављујући их два пута и приписујући их

различитим датумима , са празнинама од стотине година. Међу онима који су објављени, око 160 – око трећине свих – имају датум формиран од стихова Јеврејске Библије (хронограм);

скоро све ове постојеће надгробне споменике објавио је Фиркович. Ове натписе карактерише

чињеница да бројање датума зависи од чисто произвољног избора речи чија се слова рачунају. Јеврејска слова се користе и као цифре; h / ה , када се појављује као прво слово у датуму, означава 5000 , док d / ד , означава 4000 ; t / ת , означава 400 ; š / ש , означава 300 ; r / ר , означава 200 , и k / ק , je 100 . На пример, hšlg / גלשה значи 5000 (h) + 300 ( š) + 30 (l) + 3 (g), то јест, 5333. Међутим, хебрејска слова х / ה и т / ת понекад су врло слична у писању, а у многим случајевима Фиркович је променио h у t, добивши тако 600 година више од стварног датума: t се не може рачунати за хиљаде, за разлику од h; ако h није прва цифра датума, читалац треба да претпостави да су хиљаде једноставно имплициране, иако нису назначене; hšlg / גלשה промењен у tšlg / גלשת постаје 400 + 300 + 30 + 3 , дакле 733 , а на читаоцу је да одлучи о миленијуму. Други пример: ht значи 5400 (= 1639/40 наше ере), где h означава хиљаде; 1839/40 била је јеврејска година htr / 5600 ; промењени датум tt би био једнак 800 и без хиљаду би припадао бившем јеврејском миленијуму, години 1039/40 наше ере. Датуми који

почињу са hk припадају годинама после 1339/40 ; датуми који почињу са hr припадају

годинама после 1439/40 ; датуми који почињу са hš припадају годинама након 1539/40. Међу надгробним натписима које је Фирковиц објавио и који још постоје, датираним уобичајеним начином замене хебрејских слова за датуме, 124 имају датум који почиње са ht (5400 или 400); 33 са tt (800); 2 почињу са hr (5200 или 200); 12 са tr (600); 19 са hš (5300 или 300); 46 почињу са tš (700); 81 почињу са tk (500); један (и можда још два) који почиње са hk (5100 или 100).

На овај начин, Фиркович је променио датуме смрти многих десетина кримских Јевреја од седамнаестог-осамнаестог на седми до дванаести век, што је потпорило његове идеје о караитској историји на полуострву. (…)

У неколико случајева, Фиркович је објавио натписе који су мењали имена покојника или делове датума, додајући или прескачући речи или чак целе редове, али само у неколико случајева Фирковиц је (или његов сарадник) створио потпуно нови натпис.Фирковиц је створио композитне везе између особа чије је гробне натписе изменио и кривотворио, снабдевајући их новим биографијама, приписујући им књиге које никада нису написали, и, у многим случајевима, кривотворећи на библијским свитцима њихове потписе и текстове које су наводно они написали.”

О Фирковичевим мотивима професор Дан Шапира пише следеће: ” Нова “сепаратистичка” верзија источноевропске караитске митологије коју је конструисао Фирковиц (и, делимично, поменути Султански и други), тврди да се порекло источноевропских караита разликује од оног осталих Јевреја. Овај мит се заснива на тексту “Дербендових и Мејелисових докумената ” и на доказима кривотворених надгробних натписа из Чуфуткалеа и Мангупа . Према овом миту, источноевропски караити су древни огранак Јевреја из Јудеје и Израела – не изгубљених племена! – који нису, одвојени од остатка Израела у осмом веку пре нове ере, имали контакте са остатком Јевреја све до 1000. године нове ере. Дакле, њих не би требало окривљавати за Исусову смрт, и нису били морално искварени Талмудом и другим јересима из периода Другог храма – понављајући старе страхове Караита који живе у хришћанским областима.”

БОРБА ПРОТИВ ПСЕУДОНАУКЕ: ИСКУСТВА ИЗ РУСИЈЕ

Када је реч о борби против псеудонауке она код нас, за разлику од неких других земаља, није институционализована већ се све своди на деловање појединаца који су уочили овај проблем и свесни су његове озбиљности.

Када је реч о борби против турбо- фолк историје водеће место, свакако, заузима историчар, проф. др Радивој Радић. Његова књига ” Срби пре Адама и после њега, Историја једне злоупотребе: Слово против „ новоромантичара“, у којој анализира и побија тврдње турбо- фолк историчара и указује на њихово незнање, доживела је неколико издања. Књига ”Клио се стиди, против злостављања историјске науке” је њен својеврсни наставак, али професор Радић указује на овај проблем и у својим јавним наступима. Осим тога, постоји и страница на фејсбуку која носи његово име, а на којој се, осим промовисања историјске науке, објављују и текстови који упозоравају на проблем псеудоисторије.

Осим професора Радића међу најактивнијима у борби против ове друштвене болести су историчари Дејан Ристић, Урош Миливојевић, Борис Стојковски, Радован Пилиповић и др.

На фејсбуку постоји и група под називом ” Историја узвраћа ударац деретићевцима!”

која осим историчара окупља и стручњаке из других научних дисциплина ( историчаре уметности, археологе, филологе, теологе итд.) и у којој се анализирају и критички обрађују тврдње и теорије турбо- фолк историчара.

Крајем 2019. године упућен је ”Апел јавности” са 142 потписника у коме научници упозоравају на ову опасност. Текст Апела (1) преносимо у целости, изузев имена потписника: ” Историчари, историчари уметности, археолози, антрополози, класични филолози и теолози, против новог таласа псеудоисторије и митоманског тзв. Новоромантизма

У последње време сведоци смо тога да се јавни простор у Републици Србији убрзано и забрињавајуће испуњава новим таласом опасног псеудонаучног историјског размишљања и деловања.

После пропагирања опскурних књига деведесетих година прошлог века чији су аутори били они попут Олге Луковић-Пјановић и Јована И. Деретића, које су осликавале дубоку кризу друштва у целини и искушења националног идентитета, појавио се нови талас тзв. новоромантизма.

Однекуд пројектовано растакање критичког расуђивања у јавном простору добило је недавно свој врхунац злоупотребом имена српског романтичарског публицисте друге половине XIX века Милоша С. Милојевића (1840–1897).

Под флоскулом да је његов опус „забрањена српска историја“ у јавности све агресивније наступа Удружење „Милош С. Милојевић“.

У само неколико протеклих недеља то удружење одржало је ,,програме“ и представљања репринтованих публикација и нових текстова посвећених овој личности, и то у Народној библиотеци Србије, Народној библиотеци у Љубовији, Нишком културном центру, Културном центру у Шапцу, београдској цркви Светог Марка, манастиру Михољска Превлака у Митрополији црногорско-приморској, Музеју Херцеговине у Требињу и Центру за културу у Угљевику, а најављено је да ће њихова наредна активност ускоро бити одржана и у Сомбору.

Свесни чињенице да је јавни простор отворен за различите садржаје, ми, историчари, историчари уметности, археолози, антрополози, класични филолози и теолози, осећамо одговорност и обавезу да јавно и одлучно укажемо на изразито негативне и дугорочно веома штетне последице последњег новоромантичарског таласа који у свим приликама adhominem напада носиоце научне историографске методологије. Пропагатори стваралаштва Милоша С. Милојевића, ратника у Српско-турским ратовима, националног радника и чиновника администрације Кнежевине и Краљевине Србије, члана Српског ученог друштва, очито заборављају следеће чињенице:

Његови „Одломци историје српских (југославенских) земаља“ препуни су фантастичних пасуса о боравку „старих“ Срба у централној Азији и у Африци, као и о судару старих Срба са Кинезима.

„Народне песме и обичаји укупног народа српског“, у три тома, пуне су измишљене и крајње мистификоване фолклористичке грађе која је још у време свога првог публиковања постала опасна по српске националне интересе у Старој Србији и Македонији, и то у тој мери да ју је стручна критика друге половине XIX века одмах препознала као инсинуације и одбацила.

„Путопис дела праве Србије“ врви од фабрикованих и фалсификованих натписа из српског средњег века, али и измишљених српских споменика античког доба што су благовремено критиковала истакнута научна имена, чиме је још за живота Милош С. Милојевић дискредитован и означен као истраживач српске прошлости у чије се информације не може веровати.

Књига „Наши манастири и калуђерство“ препуна погрешних имена личности и убикација светосавских епископских седишта на немогуће локације одбачена је још и од књижевно-историјске критике на страницама црквених часописа Кнежевине и Краљевине Србије.

Рад Милоша С. Милојевића и његов списатељски опус су, између бројних угледних имена, јавно и оштро критиковали следећи његови савременици: Иларион Руварац, Стојан Новаковић, Иван Степанович Јастребов, Јован Цвијић идр. О томе постоје бројна сведочанства, а његово уклањање из научне сфере временом је постала трајна и непроменљива чињеница.

Стога, у потпуности свесни изразито штетног деловања Удружења ,,Милош С. Милојевић“, осећамо одговорност и дужност да позовемо целокупну јавност, као и стручне и академске кругове, установе културе и просвете (архиви, библиотеке, музеји, галерије, културни центри, школе, факултете), централне, покрајинске и локалне власти (а пре свега Министарство културе и информисања које је само током ове године чак у два наврата финансијски подржало објављивање дела Милоша С. Милојевића), старешинства српских православних манастира и парохијских храмова, средства јавног информисања (штампане, електронске медије и портале) да у разматрање узму ове сажето изложене научне чињенице о месту Милоша С. Милојевића у нашој култури, прошлости и научној историографији и да, заједно са стручњацима, јасно и одлучно стану на пут шарлатанском сејању његових чињенично неприхватљивих ставова који се из разлога научне методологије не могу никако рехабилитовати.

Коначно, потписници ових редова најоштрије осуђују бројне вербалне испаде, увреде и претње физичким насиљем које поједини чланови и симпатизери Удружења ,,Милош С. Милојевић“ упућују нашим колегама, као и отворене ксенофобне и антисемитске ставове које пропагира то удружење.

Потписници Апела упућују позив свим својим уваженим колегиницама и колегама, као и нашим грађанима који истински желе да обогате и објективизују знања из националне историје, да својом јавном подршком овом документу дају одлучан допринос даљој афирмицији научне историографије и других хуманистичких дисциплина у нашој земљи.”

Након текста „ Апела“ следе имена бројних угледних научника који су га потписали.

На страници ” Милош С. Милојевћ” имају праксу да приликом помињања неког научника у својим објавама, уколико је дотични потписник Апела, увек то и наведу уз навођење његовог редног броја на списку потписника, како би га пратиоци њихове странице додатно нападали и ружили ( о вербалној агресивности псеудоисторичара и њихових следбеника писали смо на другом месту).

Нажалост, већина научника и историчара остаје пасивна у односу на проблем псеудонауке. О разлозима за овакав став говори Едвард Павлович Кругљаков ( Эдуард Павлович Кругляков) члан Руске академије наука: ” Један од разлога све већег утицаја псеудонауке повезан је са ставом већине научника према овој појави. Могу га окарактерисати појмовима као што су одвратност, презир, снисходљивост, попустљивост. Већина научника још увек није свесна степена опасности који стоји над науком.” (2) Ово мишљење Кругљакова потврђује и професор Радић: “ „ Како можеш да читаш те глупости?” То је питање које ми с времена на време постављају неке колеге, а односи се на књиге српских псеудоисторичара. Обично на таква питања, која су делом и реторска, непосредно не одговарам, него их пропратим неодређеним смешком који се може протумачити и као порука да „неко мора и то”. Каткад признам да се после читања „измаштане” литературе српских псеудоисторичара, која због неукости и плиткоће понирања у историју њених аутора увек оставља горак укус, окрећем било списима Марка Аурелија и Јована Лествичника или делима врхунских сатиричара, афористичара и комедиографа.” (3) Одвратност или презир према псеудонауци не могу бити оправдање за пасивност, баш као што се ничим не могу оправдати снисходљивост и попустљивост према овој опасној друштвеној болести. Напротив, борба против псеудонауке мора постати обавеза сваког научника, свако мора дати свој допринос по мери својих могућности.

У тексту о конспиролошким теоријама смо поменули везу ових теорија са агресивношћу, расистичким ставовима, политичким насиљем итд.

Руски историчар Алексеј Александрович Пензенскиј ( Алексей Александрович Пензенский) повезује турбо- фолк историју са конкретним последицама. У једном разговору

за ” Комсомолскују правду”, говорећи о псеудоисторији, он, између осталог, каже и следеће: ”У Хрватској је почетком прошлог века постојао… доктор наука Анте Павелић, оснивач покрета Усташе… Павелић је „открио“ да Хрвати нису Словени, већ потомци древних Аријеваца који су на Балкан допловили из древног Ирана. Како се то завршило? Ово се завршило адским геноцидом над Србима у годинама 1941-44.” ( 4)

За разлику од наше земље где је, како смо видели, Министарство културе и информисања финансијски помогло штампање дела Милоша С. Милојевића, у Русији је став према псеудонауци потпуно другачији. Тако је нпр. В.В. Путин на мајској скупштини Руске академије наука 2012. године рекао следеће: „ Неопходно је уклонити све оно што дискредитује научну заједницу, умањује њен ауторитет. Штавише, треба бити нетолерантан

према онима који паразитирају на науци“. ( 5)

На иницијативу академика и нобеловца Виталија Гинзбурга 1998. године је основана Комисија за борбу против псеудонауке и фалсификовања научних истраживања, при Президијуму Руске академије наука. Президијум Руске академије наука, одобрио је 2018. године поделу Комисије за борбу против псеудонауке и фалсификовања научних истраживања на две независне комисије: једна води борбу против псеудонауке, док се друга супротставља фалсификовању научних истраживања .

Председник Комисије за борбу против псеудонауке Евгениј Борисович Александров ( Евгений Борисович Александров) навео је да су међу њеним најважнијим задацима образовни рад на промовисању науке и рационалног знања у контексту раста интересовања за окултно и супротстављање продирању псеудонауке у систем средњег и високог образовања.

Комисија за борбу против псеудонауке издаје билтен “ У одбрану науке” који излази два пута годишње и ‘‘ разоткрива различита подручја псеудонауке, укључујући она која су данас продрла у медицину, образовање и пословање. Наравно, збирка садржи и чланке о успеху у напредовању науке у свет непознатог.‘‘ (6) У једном од бројева поменутог Билтена Е. Б. Александров у тексту под насловом ”Феномен псеудонауке у савременом друштву и мере за сузбијање пројављивања псеудонауке” пише следеће ( преносимо само део текста): ” У одређеним аспектима, услед продора псеудонауке у ниво одлучивања, укључујући и владу, ситуација је попримила карактер близак хитности. Тачније, земља урушава (и делимично је већ уништен) систем научне експертизе и квалификационог избора управљачких кадрова у научној и техничкој сфери. Многе одлуке се доносе на основу неадекватних представа о стварном свету и последицама предложених мера. Остали знаци нарастања проблема:

• масовно фалсификовање квалификованих научних радова (дипломе и дисертације);

• активности псеудо-академија и других организација које имитирају званично признате

академске дипломе и звања;

• појава самопроглашених експертско-аналитичких центара који намерно промовишу псеудонаучне концепте као основу за доношење владиних одлука;

Са ким имамо посла?

Активни ликови псеудонауке (пружаоци идеја). Могу се грубо поделити у две групе: 1) добронамерни заблудели љубитељи науке (популарно речено) и оне који желе да надмаше „очеве осниваче“. Сусревши се са одбијањем објављивања њихових иновација у озбиљним публикацијама, најупорнији од њих сами се пробијају у масовне медије где се саморекламирају и агресивно нападају „званичну“ науку. У ову категорију укључују се и људи у годинама заслужни у неким областима деловања… који су уверени да могу да суде о свему на свету. У ову групу често спадају и људи са менталним поремећајима, што понекад доприноси њиховом успеху код неприпремљене публике;

2) другу групу чине преваранти са циљем да дођу до буџетског финансирања под изговором „пробојног“ научног и техничког решења државних проблема, или једноставно у сврху обмањивања грађана, привлачења обећањима да ће их излечити од сваке врсте болести, 150

или их привлаче на друге начине. Често ликови другог типа користе „идеје“ ликова првог типа и са њима ступају у „сарадњу“.

Шта да радимо?

Као што се модерна наука не може развијати без активне помоћи државе, тако ни псеудонаука не може да процвета без попустљивости или толеранције власти. ( подвлачење је моје, Д. М.) Неопходно је да се влада окрене ка подршци развоју рационалног знања, наколико је повећање научног и техничког знања једини непролазни и несумњиви улог у наслеђе покољења и нада у просперитетну будућност човечанства. А у Русији наука такође служи као основа за одбрамбену моћ земље.

Као циљеви и мере у борби против псеудонауке сматрају се неопходним:

Стратешки циљеви

1. Проучавати псеудонауку као опасну друштвену појаву у сврха побољшања противмера и процене њихове ефикасности.

2. Смањити поверење јавности у псеудонауку и потражњу за њом (пре свега, међу руководиоцима, наставницима и медицинским радницима).

Тактички циљеви

1. Спречити расипање буџетских средстава на свесно неефикасне псеудо-научне пројекте и публикације.

2. Ограничити штетни утицај псеудо-научних дезинформација у медијима и образовној литератури.

3. Заштитити новинаре и научнике који се боре против псеудонауке, од наношења им штете судским поступцима од стране псеудо-научних превараната.

4. Заштитити грађане од наметања псеудо-научних услуга и добара, првенствено у псеудо-медицинске сврхе.

Ограничења

1. Мере за борбу против псеудонауке не би требало да воде ограничењима уставних слобода грађана, посебно слободе говора и верске слободе.

2. Мере за борбу против псеудонауке морају да буду такве да се ни под којим околностима не могу користити у унутарнаучним расправама.

Предложене мере за сузбијање псеудонауке Стратешки предлози

1. Стално праћење продора псеудонауке.Обезбедити владине набавке за социолошке услуге за систематско прикупљање и анализу података о нивоу продирања псеудонауке у масовне медије (посебно на телевизију) и у јавну свест (посебно међу чиновницима, просветним и здравственим радницима).

2. Истраживање феномена псеудонауке. Наручити комплексно научно истраживање феномена псеудонауке као друштвеног феномена за развијање ефикасних противмера. Привући психологе, социологе, историчаре, филозофе науке и стручњаке за одређене научне области.

3. Контра-пропагандна стратегија за смањење утицаја псеудонауке.

Да се прошири обим популарно-научног садржаја на државним телевизијским каналима.

Наручити снимање и приказивање документарне телевизијске серије о различитим врстама псеудонауке и њеним опасностима.

Забранити организацијама са државним учешћем оглашавање у псеудо-научним програмима на телевизији (списак псеудо-научних телевизијских програма састављати на основу резултата праћења масовних медија и испитивања на знакове псеудо-науке).

Редовно објављивати у масовним медијима социјалну рекламу чији је циљ разоткривање и дискредитовање псеудонауке. Понудити популарним писцима научне фантастике да пишу романе с обзиром на нарастајући талас псеудо-научних сујеверја.

Наручити израду наставних средстава за чиновнике, наставнике и новинаре да идентификују знакове псеудонауке; припремити смернице за истрагу кривичних дела повезаних са псеудонауком.

Званично обавестити државне организације и масовне медије о опасностима

псеудонауке и с њом у вези организованим злочином.

Тактички предлози за борбу против псеудонауке

1. Експертиза присутности симптома псеудонауке (ЕПСП).

Развити прописе, формирати стручна тела и увести у праксу испитивање на симптоме псеудонауке: у научним, технолошким, образовним и медицинским пројектима; у публикацијама масовних медија, мултимедијалним производима, наставним средствима и публикацијама за ширу јавност.

ЕПСП би требало да спроводе посебно формирани стручни савети из редова научника РАН-а и РАМН-а уз укључивање потребних специјалиста.

2. Забранити буџетско финансирање псеудо-научних пројеката. Негативни закључак ЕПСП-а требало би да буде основа за одбијање буџетског финансирања. Конкретно, требало би укинути државно финансирање псеудо-научних телевизијских програма. Државно финансирање са негативним закључком ЕПСП-а требало би сматрати злоупотребом буџетских средстава, а у случају публикација масовних медија у државном власништву и издавачких кућа као кршење права грађана да добију поуздане информације од државе.

3. Обавезна клаузула о непоузданости информација. Унети у закон о масовним медијима обавезу да телевизијски програми и друге публикације које садрже псеудо-научне информације, садрже обавезну клаузула (изјаву о одрицању одговорности) са упозорењем о томе да је то издање забавног карактера и да може садржати свесно лажне информације. За псеудо-научна (према ЕПСП) издања без таквог одрицања одговорности, упозорити масовне медије у складу са законом.

4. Препоручити судовима да затраже вештачење на симптоме псеудонауке када разматрају случајеве по чланцима о клевети, заштити части, достојанства и пословне репутације и у другим случајевима када је предмет разматрања научна исправност изјава, публикација, добара и услуга.

5. Оформити радну групу правника и научника за израду правних препорука за борбу научника и новинара против псеудонауке, као и за израду исправки на законодавне и нормативне акте који ограничавају ширење псеудонауке без нарушавања уставних слобода грађана. Нарочито: да размотри могућност издвајања „псеудонаучних превара“ у засебно кривично дело. Члан 159 Кривичног законика РФ (превара) је превише одређена и не омогућава ефективно разматрање случајева преваре помоћу псеудо-научних концепата, будући да лица која промовишу псеудонауку и лица која се на основу тога неосновано обогаћују, често делују независно једни од других; – да размотри могућу одговорности за рекламирање опреме, лекова и техника који наводно имају терапеутски ефекат, ако њихов терапеутски ефекат није био потврђен објављеним и сертификованим клиничким испитивањима ( данас је довољан сертификат о безбедности);

– развити мере за заштиту научника и новинара од неоправданог гоњења за критичке публикације о псеудонауци и људима и организацијама који је примењују (закључак ЕПСП-а би требало да изузме од одговорности за јавну квалификацију идеја, публикација, акција, роба, услуга итд. као псеудо-научних); – пронаћи одговарајуће мере за подршку придржавања прописа од стране новинара из чл. 49 закона о масовним медијима „проверити тачност пружених информација” и “поштују права, легитимни интереси, част и достојанство грађана “, што искључује могућност објављивања лажних података без упозорења о томе.” (б7)

Као што видимо из овог рада Е.Б. Александрова за ефикасно супротстављање псеудонауци неопходно је планско, систематско и организовано деловање уз подршку државних институција.

Да сама Комисија за борбу против псеудонауке није довољна за борбу против ове социјалне болести потврђује и њен први председник, академик Е.П. Кругљаков ( Эдуард Павлович Кругляков): ” Да би се супротставили овом монструму, очигледно није довољна мала комисија. Морамо организовати масовни покрет против псеудонауке. Неопходно је да се ћелије комисије у скорој будућности појављују барем у највећим градовима земље…

Људима који нису у стању да критички мисле, нису упознати са логиком, лако је манипулисати.”

О озбиљности проблема псеудонауке вероватно најбоље говори захтев који је поменутој Комисији упућен од стране Савета безбедности Руске Федерације.

Наиме, 12. јула 2013. године председник Комисије за борбу против псеудонауке је од Президијума РАН-а добио налог да сачини извештај за састанак одељења Савета безбедности за проблеме војно- индустријске и научно- технолошке безбедности, о питању „ Феномен псеудонауке у савременом друштву и мере за сузбијање манифестација псеудо-науке“.

Састанак одељења Савета безбедности одржан је 2. октобра 2013. године и на састанку је усвојена одлука са низом препорука влади Руске Федерације за 2014. годину:

”1.1. Предузети мере за побољшање правних норми у области научних и научнотехничких делатности, укључујући: о дефиницији појмова „ псеудонаука“ и „лажинаука“; о изради нацрта савезних закона “О научној и научно-техничкој експертизи ” и ” О образовној делатности “; о измени одредби о савезним органима извршне власти у делу који се односи на развој образовања и сузбијање псеудонауке.

1.2. Развити и одобрити међуресорски програм о сузбијању псеудонауке у Руској Федерацији.

2. Савезна агенција за штампу и масовне комуникације заједно са Министарством образовања и науке Русије и Руском академијом наука у 2014. години:

2.1. Ојачати подршку пројектима у области штампаних и електронских медија посвећених промоцији научног знања и научног погледа на свет.

2.2. Припремити и предати у догледно време Влади Руске Федерације предлоге за употребу портала „Знање“ на интернету и телевизијским каналима „Наука“ и „Јавна телевизија Русије“, укључујући и активно супротстављање псеудонауци.

3. РАН да организује интердисциплинарно истраживање феномена псеудонауке и проблема противдејства псеудонауци у Руској Федерацији итд.”

Све ово нам говори у коликом смо ми у Србији заостатку по питању борбе против псеудонауке у односу на Руску федерацију.

У вези са претходним важно је, ипак, скренути пажњу на то да више није могуће говорити о телевизији као кључном каналу за преношење информација јер је интернет већ претекао по времену коришћења, па су стога и мишљења појединих наших научника како су турбо- фолк историчари ограничени у свом деловању јер више нису присутни на телевизији већ се појављују углавном на интернету, потпуно погрешна. Наиме, према истраживањима која се врше сваке године, још 2019. године интернет је претекао телевизију по времену коришћења које се изражава у просечном броју минута које им одређена особа дневно посвети. Тако је 2019. године интернет коришћен у просеку 170 минута дневно док је коришћење телевизије износило 167 минута. ( 8) Подаци Републичког завода за статистику показују да је и код нас из године у годину употреба интернета у порасту, а према подацима за 2020. годину 3.750.000 лица свакога дана користи интернет. ( 9) Ове чињенице се морају

узети у обзир приликом осмишљавања стратегије за борбу против псеудонауке.

Осим Комисије за борбу против псеудонауке у Русији је са указом председника Руске Федерације од 15. маја 2009. године основана и Комисија за супротстављање покушајима

фалсификовања историје на штету интереса Русије. (10) Главни задаци Комисије били су: а) уопштавање и анализа информација о фалсификовању историјских чињеница и догађаја усмерених на умањење међународног престижа Руске Федерације и припрема одговарајућих извештаја председнику Руске Федерације;

б) развој стратегије за сузбијање покушаја фалсификовања историјских чињеница и догађаја предузетих ради наношења штете интересима Русије;

в) припрема предлога председнику Руске Федерације о спровођењу мера усмерених на супротстављање покушајима фалсификовања историјских чињеница и догађаја који штете интересима Русије;

г) разматрање предлога и координација активности савезних органа државне власти, органа државне власти саставних целина Руске Федерације и организација по питањима супротстављања покушајима фалсификовања историјских чињеница и догађаја на штету интереса Русије;

д) развијање препорука за адекватан одговор на покушаје фалсификовања историјских чињеница и догађаја на штету интереса Русије и за неутралисање њихових могућих негативних последица.

Комисија је постојала све до 14. фебруара 2012. године када је новим Указом председника Руске Федерације престала да постоји. Међутим, у септембру 2020. године Истражни комитет Руске Федерације ( СКР) основао је одељење за борбу против фалсификовања историје. (11)

У књижарама код нас можемо да видимо, нажалост, да се у оквиру секције ” историја” истовремено продају књиге угледних научника попут Владимира Ћоровића и Георгија Острогорског и турбо- фолк историчара као што су Јован Деретић и Милош Милојевић, што је неприхватљиво, јер се на тај начин купци и читаоци доводе у заблуду.

Један од првих циљева у борби против турбо- фолк историје и псеудонауке јесте сврставање ових књига у одговарајуће секције ( псеудонаука, фикција и сл.). Да је ово и те како могуће показује нам пример ланца књижара ,, Мартинус” из Словачке у којима се овакве књиге налазе у секцији ,, мистерије” а уз то се уз њих истиче упозорење за купце: „ Садржај ове књиге је уочен као контроверзан. Препоручујемо да приликом читања сваке књиге не заборављате на критичко мишљење и ставове стручњака у датој области.” (12)

Када је реч о популаризацији науке изванредан пример који могу да следе не само историчари него и научници из свих области науке јесте Александра Нинковић-Ташић. Александра прикупља архивски материјал који се односи на живот и дело Михајла Пупина, Николе Тесле, Милутина Миланковића и других српских научних великана. До сада је прикупила неколико десетина хиљада докумената, од којих су многа по први пут доступна јавности. Аутор је Пупиновог виртуелног музеја, неколико изложби, организатор више стотина предавања и трибина у читавој Србији, укључујући и Косово и Метохију, али и Црној Гори, Републици Српској, Хрватској, Швајцарској и Мађарској. Аутор је велике изложбе и монографије о Пупину ” Од физичке ка духовној реалности”, која је у Историјском музеју Србије оборила два рекорда – онај о дужини трајања поставке, али и о посећености, са преко 200.000 посетилаца. Осим тога, приредила је у сарадњи са САНУ и Матицом српском два издања Пупинове аутобиофије ” Са пашњака до научењака” са деловима који су за време комунизма били цензурисани (о Светом Сави и православљу).

Због чега су у Русији основане не само Комисија РАН за борбу против псеудонауке него и Комисије које се боре против фалсификовања историје?

Ако изузмемо кривотворења и псеудоисторију који су плод неких личних мотива, очигледно је да постоји и институционализовано фалсификовање историје које се врши у политичке сврхе. Од примера који су нам не само физички и временски блиски него нас се 154

непосредно тичу поменимо само Хрватску, самопроглашену ” Републику Косово” и Црну Гору. Како су у процесу деконструкције СФР Југославије и конструкцији нових нација важну улогу имале и поједине земље Запада (о њиховој улози у разградњи Југославије је писала и проф. др Смиља Аврамов у књизи ” Постхеројски рат Запада против Југославије”) морамо, у вези са покушајима кривотворења историје у политичке сврхе, да поменемо и Хашки трибунал (пуни назив му је Међународни трибунал за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права на територији бивше Југославије након 1991.)

Само у светлу претходно реченог можемо да разумемо честе изјаве Горана Шарића како се у Хрватској нико не руга поставкама тзв. аутохтоностичке школе тј. турбо- фолк историчарима. (13)

Питање које се намеће у вези са проблемом лажиисторије јесте да ли је реч о спонтаној појави или изненадни разорни талас псеудоисторије и неопаганизма представља субверзивно деловање иницирано и потпомагано споља?

Постоје основане сумње да пандемија псеудоисторије испреплетане са неопаганизмом код нас није спонтана (ненамеравана, несмишљена, несрачуната) појава већ да се интенционално користи у политичке сврхе, али на ово питање одговор морају дати стручњаци из релевантних области.

Да ли је пандемија ове друштвене болести намерно изазвана или је искоришћена, амплификована и усмеравана тек након што се спонтано појавила је засебно питање од секундарне важности.

Притом се мора имати у виду да циљ разорне делатности псеудоисторичара није само Филозофски факултет у Београду и историја Срба него и историја Српске православне цркве и учење Цркве.

Занимљиво је у вези са претходно реченим скренути пажњу на то да је у продукцији руског Православног мисионарског центра ” о. Данило Сисојев” објављен документарни филм, код нас преведен као ” Буђење – пронађи веру предака”, у коме се износи мишљење да је бујица неопаганизма која је запљуснула Русију, повезаног са псеудоисторијом, резултат дејства споља и да води извршењу етноцида. Етноцид подразумева уништавање културе, језика и идентитета једне етниче групе а стручњаци који су о томе говорили у овом документарном филму очигледно сматрају да и псеудоисторија може да се користи као средство у сврху етноцида. Мислим да нећемо погрешити ако закључимо да се управо то дешава и код нас.

Како су и култура и језик и идентитет српског народа непосредно повезани са хришћанством и Православном црквом, разумљиво је да су и Црква и хришћанско учење, поред историографије (која је једна од идентитетских наука) предмет напада турбо- фолк историчара и неопагана.

Само у светлу етноцида као циља псеудоисторичара можемо у потпуности да разумемо да разумемо ову појаву.

Проф. др Игор Панарин ( Игорь Николаевич Панарин) који је каријеру започео у КГБ-у а докторирао на тему ” Информациона и психолошка подршка националној безбедности Русије”, у књизи ” Хибридни рат, теорија и пракса” као главне области хибридног ратовања наводи управо духовну и културно- историјску област, а тек након тога политичку, дипломатску и остале области. (стр. 61)

Хибридни рат подразумева различите методе деловања држава, војно- политичких блокова или транснационалних корпорација, међу којима је и информационо- психолошки притисак, а један од циљева је успостављање идеолошке контроле споља. (стр. 57).

Говорећи о лажиисторији и неопаганизму као могућем елементу неконвенционалног рата важно је имати у виду шири контекст. Наиме, пандемија псеудоисторије се разбуктава у

периоду након 5. октобра 2000. године када су путем тзв. обојене револуције у Републици 155

Србији инсталиране власти које су контролисане споља, и када се европске интеграције, односно чланство у Европској унији, представљају као пут без алтернативе, при чему није реч само о политичкој и економској него и идеолошкој интеграцији. Идеолошка или културна интеграција подразумева промену погледа на свет и вредносног система и оријентација који су код нас утемељени у православној вери, или краће речено, промену парадигме. (14) Управо из тог разлога се од државних службеника неретко могу чути изјаве о неопходности ” промене свести Срба”. (15)

Псеудоисторичари не допуњавају нашу историју додајући јој њихову лажиисторију за време пре раног средњег века, како би се могло очекивати, него и период од изласка Срба на историјску позорницу до данас, изобличавају, искривљују и изопачавају у складу са својим циљевима, при чему се хришћанство представља као вера која нам је силом наметнута.

Псеудоисторичари негирају и одбацују историју Срба засновану на доказима и научним чињеницама, а уместо ње на силу покушавају да нам наметну своју фикцију. Из тога происходи да ни Срби о којима они говоре нису они Срби о којима говори историјска наука, иако се користи исто име, него некакав фиктиван народ, њихова конструкција са којом би требало да се сагласимо и идентификујемо. Ово истовремено значи да лажиисторичари нису родољуби јер не воле српски народ онакав какав јесте, са својом историјом и идентитетом, него су заљубљени и очарани тим измишљеним народом, коме су приписали исто име.

Уместо благородне династије Немањића, подмећу нам непостојеће Свевладовиће и Дрвановиће; уместо светог кнеза Лазара и светог деспота Стефана намећу нам непостојеће

личности попут Нина Белова и Сербе Макаридова.

Уместо карте Душановог царства подмећу нам измишљену мапу Србије, пре измишљеног ”Лужичког боја”.

Законоправило ( Крмчија) Светог Саве је, као што знамо, имало велики значај и коришћено као правни извор и у другим православним државама и Црквама, а не само код нас. Године 1262. кијевски Митрополит Кирил тражио од бугарског кнеза Јакова Свјатослава да му пошаље „ Кормчују књигу” која је у Русији коришћена све до 17. века. (16) Али, уместо

тог и таквог Законправила ( Крмчије) Светог Саве, псеудоисторичари нам подмећу фиктивни

” Србски законик из Ксантоса”.

За Душанов законик, уз Законоправило Светог Саве најважнији закон средњовековне

Србије, кажу да није ни његово ( цара Душана) ни наше дело, те према томе немамо разлога да се њиме поносимо. Уместо тога требало би да се поносимо Ведама и Мануовим закоником.

” За нас је потпуно јасно да је Душанов закон дело раснога генија. Он није творевина ни Душана ни његовога времена. Њиме су и Душан и Сабор само потврдили стародревне српске јавно-правне и приватно-правне обичаје и наслеђене освештане односе.

А тај расни геније, оваплоћен у Душану, досеже у далеку прошлост јер се сва начела Душановог законодавства, и јавноправна и приватно-правна, налазе у Ведама и у прастаром аријскомМануовом законику, који се помиње на доста векова пре Христа.

Ману је право словенско име, и, према познатом филолошком правилу мешања самогласника у словенском језику – дан, ден, солнце, сунце итд. име Ману се код нас задржало као Мане, које, према Кочићу, и данас носи половина кршне и поносне Лике,” пише о Душановом законику Илија Живанчевић. (17)

Уместо Мирослављевог јеванђеља, најзначајнијег споменика српске писмености који садржи и најлепше књижне украсе, нуде нам натписе које је измислио Милош С. Милојевић.

Такође, уместо Вука Караџића и народих песама које је он прикупио, нуде нам Милоша С. Милојевића и песме које је он измислио или кривотворио.

Уместо ћирилице, једног од најзначајнијих елемената нашег идентитета, нуде нам непостојећа писма као што су ” винчаница” и ” србица”.

Уместо битке код Велбужда, битака на Церу, Колубари, Кошарама и Паштрику нуде нам измишљену битку на реци Чуј и друге измишљене битке.

Уместо Христа, Пресвете Богородице, Светих славних Апостола и угодника Божијих, међу којима су и наши светитељи: Свети Јован Владимир, Свети Сава, Свети Василије Острошки, Света Анастасија, Света Ангелина и тако редом све до Вукашина Клепачког и осталих Јасеновачких Новомученика, Харитона Косовског и Новомученице Милице (Ракић) пострадале од НАТО, нуде нам паганске богове, стварне и измишљене, на челу са богом Сербоном и богињом Сербоном.

Уместо Литургије подмећу нам панеуритмију ( о панеуритмији и секти Универзално

бело братство коју промовишу поједини псеудоисторичари смо писали на другом месту).

Уместо Пећке Патријаршије, Високих Дечана, Богородице Љевишке и Грачанице нуде нам паганско Видово Драгана Јовановића и непостојеће пирамиде.

Да није реч ни о каквом апстрактном и измишљеном проблему показује и следећи пример. Наиме, на фејсбук страници ,, Слободна Србија – Сербијана, Академик др. Јован И. Деретић” спроведена је анкета са питањем ” Који је за вас већи српски владар : Крепимир Велики или Душан Силни?” и друга са питањем ” Ко је по вама већи српски владар, цар Павлимир Ратник или краљ Милутин?” За измишљеног српског ” цара Павлимира” гласало је 82% учесника, док је за краља Милутина гласало свега 18%. Наведимо само неколико

података који ће мање упућенима помоћи да боље схвате поразност наведеног резултата.

О ” цару Павлимиру Ратнику” Тибор Живковић у научном раду под насловом

‘‘Легенда о Павлимиру Белу” каже следеће: ” Заправо, пре Дукљанина целовита легенда о Павлимиру Белу није ни постојала — он је осмислио, написао и увео у средњовековну историографију пре свега дубровачких писаца који су се његовим делом користили. Баш као што је Дукљанинов Сабор на Дувањском пољу његова конструкција настала из политичких потреба, тако је и легенда о Белу конструкција која је требало да покаже старину дукљанске власти над Рашком и црквену припадност Барској архиепископији. Зарад тог циља уклопио је Поп Дукљанин једну легенду у историјску сцену, објаснио познатим оно што је било непознато, и тиме решио проблем владарског права дукљанских владара над околним српским областима.”

Насупрот измишљеном Павлимиру Белу ( „ цар Павлимир Ратник”) стоји један од најзначајнијих српских владара из лозе Немањића, у чије време је Србија територијално значајно проширена. Како би нам навођење његове биографије макар и у скраћеном облику и његових доприноса заузело превише простора, ограничићемо се само на неколико црта о његовој личности и његову ктиторску делатност, јер неке од светиња које је подигао постоје и данас па могу да их обиђу и виде и учесници анкете.

“ Милутинова добра дела и подвизи беху многи и разноврсни, но највише он чињаше милостиње сиротима и убогима и даваше богате дарове црквама и манастирима Божјима… Као што се не може избројати песак мора, тако ни његове милостиње. И он то чињаше не само у Богом му дарованој држави отачаства свога, него и по целој великој Романији (то јест Византији), и у самом великом граду Новом Риму, тј. Цариграду, јер и тамо сазида цркве, а другима даде многе милостиње; свуда снабдевајући и хранећи ниште, слабе и потребите… Због његове чувене милости и милостиња, њему долажаху из ближњих и даљних крајева, са морских острва и преко мора, и из самога светог и славног града Јерусалима”, пише аутор његовог житија, архиепископ Данило II.

” По казивању хиландарског игумана и потоњег архиепископа Данила, свети и христољубиви краљ Милутин најпре подиже велики саборни храм светог и богосаграђеног манастира Хиландара, на место оног малог који беху подигли први ктитори. Милутин затим украси овај дивни хиландарски храм сваком лепотом, златним украсима и фрескама, па онда око цркве подиже многе царске конаке, трпезарију и келије за пребивање монаха, па утврди унаоколо град са кулама и пирговима, да би манастир био заштићен од нападаја гусара. Затим додели манастиру Хиландару многе метохе са селима и другим богатствима, и уопште речено никада не престајаше бринути се о овој највећој српској светињи. Но не само Хиландару, него

и другим манастирима и монашким братствима Свете Горе монахољубиви краљ даваше

изобилне прилоге и богате дарове… У самом пак царском граду Цариграду Милутин подиже божанску цркву звани Продром (то јест посвећену Светом Претечи), са дивним и прекрасним палатама унаоколо за примање и смештање странаца и болесника. Ова ксенодохија (то јест странопријемница) и болница би снабдевена свим потребним стварима, креветима и меким постељама, и њој беху приложена многа села по грчкој земљи, која свети краљ откупи и приложи, да би се од њих могли издржавати многобројни болесници и сиромаси…”, пише Јустин Поповић, а затим набраја и остале светиње чији је ктитор био Милутин: ” Подиже дом Пресвете Богородице… у месту званом Трескавац (код Прилепа)… и испуни га богатим приносима својим, свим што је било потребно за службу Богу и Пречистој Матери Његовој. Овде приложи и многе иконе златом и бисером украшене и оковане, па кадионице и свећњаке златне, и све друге потребе црквене. Потом сагради цркву Св. великомученика Христовог Георгија у Кичевској области, коју такође богато обдари и снабде свим црквеним потребама. Многе друге цркве и манастире, које његови претци Немањићи или други ранији православни задужбинари беху подигли, па оне касније беху порушене и запуштене, свети краљ их сада из темеља обнови и сваком лепотом изнутра и споља украси, јер никако не подношаше да храмови Бога Живога стоје разрушени или напуштени… Милутин тако сазида цркву Успења Пресвете Богородице, звану епископија Призренска (то јест чувену цркву Богородицу Љевишку у Призрену),и такође прелепу цркву Благовештења Пресвете Богоматере, која је епископија Грачаничка (то јест данашњи величанствени манастир Грачаницу на Косову); па цркву Богородице Тројеручице у славном граду Скопљу; затим цркву Светог Георгија на реци Серави код Скопља; и цркве Светог Константина и Светог Претече у самом граду Скопљу; и опет цркву Светог Георгија Нагоричанског (у селу Старо Нагоричино код Куманова), коју из темеља обнови и украси. У великој Немањиној лаври Студеници, у том Дому Пресвете Богородице, овај христољубиви праунук светог богољупца Симеона подиже цркву родитељима Богоматере – Светом Јоакиму и Ани. Затим у Дабарској покрајини на доњем Лиму, у месту званом Ораховица, он подиже још једну цркву Христовом великомученику Георгију, и другу опет цркву Христовом великомученику Никити, близу града Скопља (у Скопској Црној гори), коју дарива манастиру Хиландару у Светој Гори. Он такође подиже и цркву Светог Николе у Хвосну и приложи је манастиру Милешеви, где почиваше свето тело Светитеља Саве. Монахољубиви и манастирољубиви краљ задужбинар обнови и украси старе манастире древних српских подвижника и светитеља: преподобног Јоакима Осоговског (у Сарандапору), и преподобног Прохора Пчињског (под планином Козјаком), саградивши им нове цркве и богато их украсивши и снабдевши свим потребностима. Са својим пак братом Драгутином он подиже манастир Ариље у Моравици, а са својом мајком Јеленом обнови манастир Светог Срђа и Вакха на реци Бојани код Скадра. Његове су задужбине и манастир Косаница код Драме (у Грчкој), и манастир Витовница код Петровца на Млави, и манастир Грнчарица код Крагујевца, и манастир Моштаница код Бања Луке у Босни, и многи, многи други манастири и цркве. Тако он сагради манастир Светих Арханђела у самом Светом Граду Јерусалиму, на месту не далеком од Живоносног Гроба Господњег, где раније Свети Сава беше ктитор. Он подиже и цркву Свете Софије у Сердици (данашњој Софији у Бугарској) и обдари друге манастире у Бугарској. Затим и сама света гора Синајска виде његово задужбинарство и доброчинство. Јер и тамо, у древном манастиру Свете великомученице Екатерине, што га подиже велики цар Јустинијан, овај нови Јустинијан постаде ктитор и добротвор: јер подиже тамо цркву Светог Стефана и многе приносе и дарове дарива, И не само овом манастиру, него и блаженим оцима но Синајској пустињи он достављаше не мала приношења и њихове потребе испуњаваше. Богате прилоге посла он и цркви Светитеља Николаја у граду Барију у Италији, и по другим местима где потребоваше. Најзад сагради и своју личну задужбину манастир Светог Стефана у Бањској (код Косовске Митровице), у којем и би по смрти погребен.”

Упркос свему томе светина заведена лажима турбо- фолк историчара даје предност

једној фиктивној ( измишљеној) личности над светим и благочестивим краљем Милутином.

Ово би посебно требало да имају у виду они унутар Цркве који су и сами кренули за њима

њиховим измишљотинама.

Сличан резултат је и у другој анкети. За цара Душана гласало је свега 21% учесника

док је за ” цара Крепимира” гласало њих 79%. Овде је довољно само да поменемо да за поменутог Крепимира, кога турбо- фолк историчари називају царем, ТиборЖивквић пише да је ” највероватније, неки хрватски владар кога је Дукљанин унео у свој спис.” (18)

У трећој анкети ” Који је по вама већи српски владар, цар Оштројило Свевладовић или кнез Лазар Хребељановић?”- 82% учесника је гласало за измишљеног Оштројила, а свега 13% за кнеза Лазара (остали гласови нису били валидни).

Иако су ове анкете спроведене међу следбеницима лажиисторичара па не одражавају став опште популације, ипак веома добро показују какав утицај има излагање псеудонаучним садржајима.

Један од напоразнијих примера последице псеудонауке и псеудоисторије је уџбеник веронауке за пети разред основне школе, аутора Николе Будишина, који се користи у Епархији банатској. На 21. страни овог уџбеника налазимо лажинаучне тврдње о тзв. Винчанском писму, аутохтоности Срба на простору на коме данас живимо, о употреби глагољице 2000. година пре Христа и слично.

Из уџбеника веронауке за пети разред аутора Николе Будишина

Имајући све претходно речено у виду лакше ћемо разумети речи Горана Шарића изречене у једној емисији: ” Хрвати су старији народ од Срба. Зашто? Па Срби још нису завршили националну идентификацију. Не постоји нека српска парадигма, не постоји некакав наратив, и оно што смо гледали на Машиницу (трибина на Машинском факултету у Београду, примедба Д. М.) где сам био, ја сам дао једну парадигму (подвлачење је моје, Д. М.) дао сам наратив и на српски српским елитама је да то сложе и да то раде.” (19) Ово није једини пут да Шарић говори о новој парадигми, напротив, више пута је говорио о томе, а ове његове речи нам потврђују да се то не дешава без разлога. ” Онај који направи нову парадигму ради пуно већи посао него сви они који су до тада појединачне хипотезе измислили,” каже Шарић. (20)

Како су Србима парадигму већ дали Свети Сава и други свети и велики Срби, усвојити нову парадигму, било ону коју нам нуди Шарић било неку другу, значило би одбацити ону коју већ имамо. То нам се већ десило не тако давно, када су нас Јосип Броз Тито и његови партијски другови силом натерали да одбацимо православно- националну и усвојимо комунистичко- интернационалну парадигму. Шарић негира постојање српске парадигме иако смо се у великој мери већ ослободили онога што су нам наметали комунисти и покушава да нам, уместо повратка старој и јединој могућој и исправној парадигми ( а на том путу смо далеко одмакли што недвосмислено потврђују и литије у Црној Гори), наметне неку нову. А све то се дешава ( бујање псеудоисторије) у периоду када нам се намеће нова, европејскоинтернационална парадигма. Не можемо а да не приметимо, у светлу свега претходно реченог, то да се и Горан Шарић, попут поменутог Јосипа Броза, појавио ниоткуда како би нас, Србе, извео на ” прави пут”. Ако у обзир узмемо и то да се претходно по свему судећи појављивао под псеудонимом ” Мислав Хорват” (21), наводно из безбедносних разлога, на основу чега можемо да тврдимо да је Горан Шарић његово право име, а не опет псеудоним? Упркос томе и лажном представљању ( видети поглавље ” О лажним звањима псеудоисторичара”), велики број Срба му верује и гута удицу нове парадигме сакривену

масним мамцем реторике која годи националном поносу.

За разлику од Горана Шарића, биографију Јована И. Деретића можемо да пронађемо на Википедији али је реч о информацијама које су, као и све друге информације на Википедији

непоуздане и не могу се или их је тешко проверити. Тако се нпр. каже да је студирао на ,,Техничком колеџу у Паризу”, затим ” историју у Лиону” а почасни докторат права ,, у САД‘‘ и да је радио ,, у разним фирмама у Француској и Америци”. Занимљиво је да је Деретић у емисији ” Голи живот” (22) отворено говорио о томе како су га врбовали Американци. Наравно, како је реч о псеудонаучнику ни ове информације се не могу узети као тачне без додатне провере, али свакако заслужују пажњу.

„ Водитељ: Они кажу, Деретићу, да си ти неки тајни агент? Ти си на почетку 90-их био председник избегличке Владе, краљевске, и ЦИА те поставила на то место?

Деретић: Није ЦИА него други, други су ту били у питању. Био сам председник

краљевске владе у егзилу четири године.

Водитељ: А ко те поставио? ЦИА? Пентагон?

Деретић: Није ЦИА, то је нешто друго. То је била нека дипломатска игра Американаца

која је ишла из Стејт департмента и ишла је даље… и мало из Беле куће… са та два места. Они су у то време сматрали да треба да се успостави краљевска влада у егзилу и она је успостављенал али није имала никаквог утицаја.

Водитељ: Ко је тебе изабрао за председника краљевске избегличке владе?

Деретић: Па Американци су дошли код мене, дошло је њих четворица. Један је био из дипломатске службе, један је био пензионисани генерал, један је био са Универзитета, био је професор универзитета. Не знам овај четврти стварно шта је радио.

Водитељ: Тај је ЦИА сигурно?

Деретић: И ако је, па шта. Они су мени рекли да би ја требао да се примим те

дужности… и ја сам то одбијао у почетку, и онда је један од њих рекао -,,Јоване прими се, да немамо проблема ни ми ни ви”, – ,,Је ли тако?”, – ,,Јесте!”, – ,,Добро, пишите!”.

Водитељ: Чекај, ко је теби дао мандат? Престолонаследник Александар Карађорђевић?

Деретић: У његово име је то урађено, међутим они су толико мало држали до њега да је моје постављење потписао један амерички генерал.“

Александар Шаргић се једном приликом похвалио фотографијом на којој се налази пријатељски загрљен са директором Безбедносно- информативне агенције, Братиславом Гашићем. Иначе, у вези са Шаргићем је важно напоменути и то да је био члан Главног одбора Либерално- демократске партије, Чедомира Јовановића. На седници Главног одбора ове странке у јануару 2011. године био је присутан и Јован Јово Капичић, некадашњи члан Централног комитета Савеза комуниста Црне Горе и члан Централне ревизионе комисије Централног комитета Савеза комуниста Југославије. Капичић је као генерал УДБ-е почетком 1946. године координирао операцијом хапшења генерала Драгољуба Драже Михаиловића, а касније као заменик министра унутрашњих послова Југославије, био на командним дужностима везаним за Голи оток. Чедомир Јовановић, оснивач и председник ЛДП-а је познат, између осталог, по ставу да Србија мора да призна независност Косова и Метохије, изјави да је „ Република Српска направљена на геноциду, на сребреничком геноциду; на етничком чишћењу незабележеном у Европи после Другог светског рата“ али и залагању за легализацију бракова хомосексуалаца и права да усвајају децу. Овакву политику Чедомира Јовановића и Либерално-демократске партије Шаргић коментарише овако: ,, ЛДП не залуђује људе великим националним темама због којих патимо вековима. Није загледан у прошлост, не превише ни у будућност, него чини ми се у садашњост и сурову реалност од које не бежи.” (23)

Важно је напоменути да Шаргић уз пропагирање турбо-фолк историје и неопаганизма активно ради и на нарушавању пријатељских осећања која гајимо према Грцима. Грке нам

путем својих објава представља као крвне непријатеље, а у ту сврху је са Игором Милосављевићем и Александром Митићем снимио и три емисије под насловом ,, Историја Срба и Грка” (поднаслови емисија су ,, Како је почело”, ,, Ко је живео у Грчкој” и ,, Године расплета”) у укупном трајању од преко два сата и двадесет минута. О овим емисијама Шаргић пише: ” На једном тасу геноцид почињен према твоме народу. На другом тасу прање гу.ице (цензура моја, Д. М.) у сланој води уз изједање гироса. Због ових који бирају тас број 2 одлучили смо да серијал о геноциду почињеном над Србима у Грчкој има 3 уместо 2 наставка.

Уколико буде довољно болесника којима је пречи гирос, прогласићу месец посвећен геноциду и етноциду почињеном над Србима од стране Грка. Материјала има за целу годину.

Геноцид над Србима од кога год и кад год да је почињен, не сме бити заборављен. Ни по коју цену.” (24)

Наравно, на Шаргићевом каналу ћете узалуд тражити емисију посвећену геноциду и злочинима над Србима у НДХ, о Јасеновцу и логорима за српску децу, или покољима Срба од стране злочинаца из Сребренице под командом Насера Орића на Божић у Кравици, у Скеланима, Лијешћу, Вишњици, Бјеловцу, Црвици, Петричи и другим местима.

Логично, мета Шаргића би били и Руси али се за сада не усуђује да и њих нападне, управо због чврстине веза и дубине осећања која гајимо према њима. ,,Нећемо из принципа обрађивати Берлински конгрес и Начертаније, то сам већ рекао на фејсбуку због тога што свака обрада теме у којој се види негативна улога Русије у историји Срба наилази на један отпор. Људи не желе да чују истину, не желе да чују податке, према томе…

родољуб и колико је логично да нам онај ко подржава и потпомаже конструкцију о наводном геноциду у Сребреници истовремено, мотивисан национализмом, ” открива” нашу ”забрањену историју”.

На све ово морамо додати и то да је први муж Олге Луковић- Пјановић био познати хрватски лингвиста Братољуб Клаић, рођен као Адолф Клоц ( Adolf Klotz), члан Државног уреда за језик за време Независне државе Хрватске. Клаић је, између осталог аутор ,,Кориенског писања”, ,, Хрватског правописа”, ,, Рјечника страних ријечи, израза и кратица” итд. О његовом утицају на аутохтонисте посредством Олге Луковић- Пјановић

говори се у једном тексту објављеном у ,, Вечерњим новостима”. У делу текста који носи наслов ,,Псеудоисторија у Србији — увоз из НДХ”, каже се следеће: , ,Родоначелником српске псеудоисторије у новије доба сматра се Олга Луковић Пјановић, током Другог светског рата удата за Адолфа Братољуба Клаића, творца хрватског новоговора у време НДХ, који је у „кориенском правопису“, који је био на снази у НДХ, негирао једначење сугласника по звучности.” (27)

Историчар Александар Узелац наведено коментарише овако: ,, Наше аутохтонисте препознаћете по томе што избегавају да користе једначење сугласника по звучности, што говоре о ’србству‘ и ’србском‘ језику, што је творевина која је, занимљиво, потекла из једне усташке средине. То је занимљив показатељ одакле и дувају ти ветрови аутохтонизма. Они су данас у Србију углавном увезени од људи споља, из средина за које не можемо рећи да су наклоњене српским националним интересима“.

У емисији ” Голи живот”, Мирослава Петровић, власница издавачке куће ” Мирослав” која је познавала Олгу Луковић- Пјановић, била издавач њених књига и организовала њене трибине каже да је Олга Луковић- Пјановић радила на Радио Загребу.

Петровићка у истој емисији износи податак да је супруга Радивоја Пешића који је ,,открио” ,, Винчанско писмо” била Немица и закључује ” Мислим да му је она била подметнута”. (27)

Сигурно је да не наносе сви лажисторичари штету српским националним интересима интенционално, али из угла последица питање да ли је нешто урађено са намером или не често је ирелевантно.

У горе поменутом тексту у ,, Вечерњим новостима”, на пример, Александар Узелац помиње и Милоша Милојевића који је тврдио да је простор средњовековне Дукље или Зете (данашње Црне Горе) „ црвена Хрватска“, чиме је ,, нехотично поставио темеље црногорског сепаратизма и одвајања Црногораца од Срба, инсистирајући на хрватском пореклу Дукљана, што су касније злоупотребљавали хрватски националисти са краја 19. века, као и њихови црногорски савезници Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија.”

Информативни портал ,, ИН4С” је у августу 2020. године објавио критички приказ текста под насловом “ Мироточивост, по Богумилу монаху“, аутора Драгана Б. Перовића, објављеног на порталу НВО “ Отворени културни форум“, којим аутор даје свој допринос ревизији историје Црне Горе у складу са текућим политичким процесима.

Предмет текста Драгана Б. Перовића је свети Симеон Мироточиви, при чему се аутор користи романом турбо- фолк историчара Драгана Јовановића ,, Житије Савино од Богумила Монаха”,као историјским извором о животу Стефана Немање, потоњег светог Симеона Мироточивог. Перовић Јовановићево “ Житије“ у уводном делу описује као “ сведочење из прве руке, биографа и пратиоца Светог Саве, о лажном мироточењу и другим “ чудесима“ коришћеним за прављење култа Немањића“. Другим речима, Драган Б. Перовић је, на основу описа романа Драгана Јовановића, који има за циљ да привуче купце и читаоце, поверовао да је заиста реч о спису са краја 12. и почетка 13. века. И тако се Перовић користио овим романом као доказом “ са лица мјеста“ у борби против “ црквених жреца“, “ Београдске патријаршије“ и њихове “ митоманије“.

МИЛОШ С. МИЛОЈЕВИЋ, ИСТОРИЧАР ИЛИ ПАТОЛОШКИ ЛАЖОВ?

Како се турбо- фолк историчари често позивају на Милоша С. Милојевића, а има и оних којима је он идол, односно предмет обожавања, као нпр. заставнику у пензији Предрагу Ђурићу из Удружења ”Милош С. Милојевић” ( што је очигледно из садржаја објава на

њиховој фејсбук страници), биће корисно да оно што је о Милојевићу наведено у ” Апелу” (1) стручњака против новог таласа псеудоисторије допунимо још неким информацијама.

Кренимо најпре од критике Илариона Руварца (2), тачније његове анализе ” Правила свете Петке” и разоткривање Милојевићевих кривотворења у њему.

” Не бих ја о г. Милојевићу никада ни речце прословио,” пише Руварац, ” да није поменуто учено друштво неке писмене споменике, које је он нашао и за штампу приредио, у свој орган примило. Само последња околност могла ме је покренути да обратим пажњу читалачког света на г. Милојевића и његов рад.” А затим наставља:

” Најпре ћу узети у претрес ,, Правила св. Петке Параскеве српске” која су штампана у књ. XXXI. Гласника. У предговору вели г.Милојевић, да је правила та исписао из неког у XIII. веку на пергаменту писаног пролога, и то колико се могло верније све онако, као што стоји у ориђиналу… Кад бисмо се на приопштени на стр. 316 запис на крају пролога ослонити могли, не бисмо имали шта проговорити противу старине реченог пролога… али што даље следи, тако је невероватно и пуно анахронизама, да се ја о аутентичности тога записа па и о старини самог пролога јако сумњам. …

Г. Милојевић увртео је себи у главу, да је српска земља отачаство св. Петки, да је она била српског рода. Но у том не стоји он усамљен: било је пре њега, има их данас а биће их и

после… нас, који ће с г.Милојевићем св. Петку за српску светицу држати и величати.”

Даље Руварац наводи књиге, ауторе и места у њиховим радовима у којима се наводи српско порекло свете Петке ( Минеј, пролог или синаскар из 1718. године, некадашњег

игумана фенечког Вићетија Ракића и његово ” Молебно правило пресветој Богородици и 163

преподобној Параскеви српској” штампано 1798. године итд.), укључујући и народно

предање, на које би могли да се позову они који заступају ту тврдњу. У вези овога даље каже: ” На све те спољашње доказе не обрће г.Милојевић главе; да ли је он знао за наведена места, или је осећао, да немају довољне доказне снаге у себи, Бог би га знао. Али ипак није он ни онако наиван… знао је да му се ваља постарати за мало тврђи ослонац својој мисли. И као што ћемо видети, он се доиста за то постарао, не досадним прибирањем доказа с брда и с дола, већ стварањем нових доказа.”

Извесно је да су се свети владика Николај и свети Јустин Ћелијски ослањали на поменуте књиге па отуда и у житијима која су они написали налазимо информацију да је света

Петка српског порекла. Ипак, ово ни у најмањој мери не умањује вредност поменутих житија јер поменути детаљ спада у област интересовања црквене историје, а не хагиографије.

Суштина хагиографије (житија) је приказивање духовог живота светитеља како би се остварила његова поучна функција.

Како помињање грешака у житијима Свете Петке које су написали Свети Владика Николај и Свети Јустин Ћелијски за православне вернике може бити саблажњиво, одступићемо на кратко од наше теме и дати појашњење цитирајући одломке из књиге „Ликови светитеља“ академика Димитрија Богдановића.

„ Новозаветна јеванђелска етика имала је смисла само ако се реализује у стварном животу, од стварних људи. Отуда потреба да се примери реализованог јеванђеља уоче, забележе и тако сачувају од заборава, да се стално обнавља успомена на њих. Живи примери религиозног савршенства били су најбоље средство ширења нове вере и најбољи начин да се утиче на понашање и моралну свест хришћана. Тако је настала хагиографска литература.

(…) Са развојем просветитељства и рационализма у XVIII веку, а поготову у светлу критичких историјских школа XIX столећа, као да се изгубила представа о томе шта житија стварно значе. Житијна литература је стављена под лупу строге историјске критике па није било тешко установити да у великој маси житија „беже“ из видног поља једне објективне, позитивне историје. Откривене су тако у овој литератури многе легендарне црте, анахронизми, материјалне неистине, погрешна традиција о познатим, из других и поузданих извора утврђеним историјским догађајима. Присуство чудеса и демона, у неким житијним текстовима нарочито јако, скандализовало је науку, која никакве метафизичке и мистичке појаве не сматра могућим. Са овог становишта, читава хагиографија би се морала сврстати у документе људске глупости и затуцаности, незнања и празноверице.

Ствари ипак не стоје тако, и житијна литература крије у себи не само важне поруке што нам долазе из једне већ далеке епохе него и праве хумане и уметничке квалитете какве уопште има свака права књижевност.

(...) Отуда ништа погрешније него тражити у житијама обичну историју и биографију.

Житија то не дају и неће да дају. Обичне овоземаљске околности важне су за писца житија само ако су одиграле неку улогу у формирању свеца. ... Житије хоће да саопшти једну моралну поруку, да илуструје остваривање јеванђелске вере. Оно је историја светости, не историја света.

(...) Управо та сазнања почињу поново скретати нашу пажњу према житијама светих и откривати, поново, њихову велику духовну истину. Ако се одрекнемо тражења оног што је емпиријски могуће, оног што се искључиво чулима може осетити и опипати, само оног што улази у наше материјалне представе, наћи ћемо ипак један прави људски свет, противречан, често необичан али истинит.

(…) Чак и када занемарује историјску фактографију, хагиографија говори истину — истину о човековом бићу, о његовим врлинама и падовима, о мукама, радостима и непрестаном распећу између добра и зла. Житија светих немају за сврху да бележе податке о којима се иначе брине марљива чиновничка администрација нашег столећа. Она нам сликају

л и к о в е, карактеристичне и увек веродостојне ликове светих људи у њиховим духовним обележјима, у ономе што их одваја од године и места рођења, и претвара у вечне т и п о в е људског отимања ка светости.

(…) Историјска веродостојност, историчност једне личности није само у њеном стварном, материјалном постојању, није у томе што је тих и тих година живео такав и такав човек, и умро без икакве сумње. Историчност је у духовној егзистенцији једне личности: личност постоји у свести људи, у историјској свести народа. Она је присутна и дејствена, и то је чињеница, историјска чињеница сама по себи… Ваљда се сва синтетичка свест народа о једном типу или идеалу понашања сабере око једног лица и тада то лице постане симбол, духовна стварност стварнија од саме биографске подлоге на којој је саграђена,“ пише академик Димитрије Богдановић у „ Ликовима светитеља“.

Као појашњење и потврду своје тврдње да света Петка није српског порекла Руварац, између осталог, каже: ” Муравјев и Филарет тврде, да су родитељи блажене Петке били Славени, али у животу Јефтимијевом, њиховом извору, нема о том ни спомена. И у српском прологу, писаном г. 7089 – 1581, који се налази у патријаршијској библиотеци, стоји само: ,,Ова светла и преподобна Параскева, била је из села Епивата код града Каликратије ћерка благоверних родитеља.” (мој превод реченице из поменутог пролога, Д. М.)

” Св. Петка имала је брата Јефтимија, потоњег епископа мадитског, и била је по свој прилици грчког рода,” каже даље Руварац.

Како и други, а међу њима и Бугари (3) , такође присвајају свету Петку, за оне који су заинтересовани за подробније информације о њеном пореклу препоручујем рад Султане Д. Лампру- Папакармези ” Η ΑΓΙΑ ΠΑΡΑΣΚΕΥΗ Η ΕΠΙΒΑΤΗΝΗ ΑΓΙΟΛΟΓΙΚΗ ΜΕΛΕΤΗ”. (4)

” Познати нам Григорије Цамблак, који је писао поменуто ,,Сказаније” о преносу св. Петке у српску земљу, саставио је по свој прилици и службу јој… Ја бих рекао, да г.Милојевић није знао за поменуту … службу св.Петки, јер да је знао за њу, не би похитао са приобштавањем ,,Правила св. Петке”… Али знао или не знао, ми имамо у тој служби критерију за суђење о верности преписа поменутих правила.”, пише Иларион Руварац.

Даље Руварац наводи разлике између Цамблакове службе, штампане у празничном минеју од стране Божидара Вуковића у Млецима, 1538 године, и оне Милојевићеве. На крају, Руварац закључује: ” О разликама тима између текста Милојевићева и текста Божидарева нека мисли шта ко хоће, а ја не сумњам ни најмање о томе, да све што има у тексту Милојевићевом а код Божидара нема или што је друкчије код првог, да је то све г.Милојевић уметнуо и дотерао, у намери да добије наслона за своје тврђење, да је св.Петка рода српског, и да су св. мошти њене још за краљева српских у српској земљи почивале. Он је нашао негде рукописну службу св. Петки, као што сам и сам у рукописним минејима наилазио на исту службу, па мислећи ваљда, да таке службе нигде више нема и да ће се тешко когод одважити, да у Дибри потражи онај рукопис, из кога је он службу ту исписао, није се посумњао допунити и малко дотерати нађени текст према својој цели.”

Наводећи текст који је Милојевић додао на крају Правила, у коме пише о српском пореклу свете Петке, Руварац објашњава шта је урадио: ”…па онда, да се Власи не сете, стане тужити и запевати, што нема бајаги последњег листа на коме је опис живота светичиног као да са оно неколико измишљених речи није цел своју постигао…”. И даље наставља: ”…тој истој цели служи и фингирани запис на крају пролога…”. Овај Милојевићев запис, који Руварац наводи у наставку, садржи наводну годину настанка (6719 тј. 1211. год.), место и аутора овог Правила.

И на крају, Руварац закључује: ”Да је запис овај г. Милојевић измислио и скрпио –мислим да није требе доказивати. А ко се још боље жели уверити у вештини – хоћу рећи

манији тога господина, с којом он измишља народне песме и кује натписе и записе, тај нека прочита само поменуте обе збирке Песама и обичаја укупног народа српског, а особито путописа његова…”

У књизи ”Стара србија и Албанија” Иван Степанович Јастребов (5) набраја Милојевићеве кривотворине објављене у ” Путописима дела Праве (Старе) Србије”. Наведимо

неке од њих.

” Овде је свакоме познато да је Ђаковица нови град, да су неки њени квартови у старо

време били села па да су спојивши се у једно прво направили варошицу, а затим град. Она се под тим именом почела појављивати у актима пре највише 100 година. То је само познати српски књижевни шарлатан Милојевић могао извести порекло 12 квартова из времена Светог Саве по имену 12 апостола. ,,Ако би се могло слободно ићи по граду Ђаковици,вели он, онда би се могле распознати старинске улице и у најмању руку 12 цркава посвећених 12 Христових Св. апостола.” По његовом сведочењу све у Ђаковици је прастаро и огромно,” пише Јастребов чија је поменута књига први пут објављена 1904. године. (стр. 58)

Говорећи о селима Мачитево и Круша Јастребов каже: ”Ни тамо ни овде нема ни једног надгробног натписа. Нека Милојевић и њему слични српски шарлатани измишљају натписе на гробовима црквама и дар,” (стр.154) и даље наставља:

” Под Овчинцем са његове северозападне стране на поменутом путу из Брода у Растелницу има извор воде који носи назив Царева чесма тј. царски извор. Као и свака планинска вода студена је као лед. – Натписа није било никаквог нити га има. Код Милојевића је натпис на том месту измишљен и чиста је кривотворина.” (стр. 204)

Говорећи о манастиру Свете Тројице изнад села Мушутиште испод горе Русинице, наводећи текст монаха Пахомија са краја једног минеја, објашњава како је Милојевић кривотворио тај текст: ”Код Милојевића… хотимично је речено: под окриљем руског царства, да би потом сачинио целу причу о томе као да ту има предање (?!) да се једна богата породица краљевског порекла преселила одавде у Русију, и да је од те породице садашњи руски царски дом, и да је та породица пре педесетак година издржавала тај манастир и да је он стога назван руским – и наводно да на четврт сата хода изнад Корише имају рушевине палата у којима је та породица живела. То је измишљотина својствена Милојевићу.” (стр. 228)

Даље се Јастребов бави наводним натписом из цркве светог Николе у Дебру и закључује: ”Шта бих вам рекао о овом натпису? Да је измишљен – то не подлеже сумњи. То ћу и доказати даље у тексту. Овде ћу само рећи да Милојевић није чак умео ни кривотворену да направи вешто.” Затим Јастребов износи доказе на основу којих је очигледно да је реч о кривотворини, које овде због обима текста нећемо наводити. (стр.270)

”У посебној брошури јасно и гласно је доказано да је Милојевићево путовање зборник преувеличавања, измишљотина и кривотворина,” пише даље Јастребов и у фусноти наводи наслов те брошуре: ”С. Милојевић у Призрену и његовој околини”. Ову књигу је написао Величко Трпић, а након коментара Ивана Јастребова из ње ћемо невести неке од бројних примера Милојевићевих фалсификата.

На Милојевићеве измишљотине Јастребов упозорава и посредно: ” Са своје стране сматрам дужношћу да и ја упозорим своје руске читаоце на Милојевићеве натписе – читајући моје описе места Призренског и других округа, нека не узму за проблем то што у мом описивању не наилазе на те натписе.”

” У Путопису Милојевић пише да наводно на реци Топлуха постоји предиван мост српски од разнобојног мермера” наставља са навођењем примера Иван Јастребов, ”и да је на једној округлој плочи као уклесано…”. Јастребов наводи тај наводни натпис и закључује: ”Натписа на мосту нема, притом мост је мали, не може се назвати предивним, и саграђен је од простог тесаног камена и нема ни једног камена друге боје сем беле.”

Нису ретки примери да Милојевић кроз бројна места о којима пише није ни прошао. Један од њих је и следећи: ” Лажни су и натписи које он даје на истој страници. Натписи на надгробним плочама у селу Круши. Нема тамо ни једне плоче са натписом иако постоје плоче и крстови из старих српских времена. Милојевић ни ону да није прошао,” каже Јастребов и наставља:

” Такође је лажан натпис на црквеној плочи у селу Бањи… Натпис наводно уклесан на надгробном камену у селу Кориши такође је несавесно измишљен. …Надгробни натпис у селу Пећане измишљен је. … Милојевић каже да је у селу Љубиње видео (другачије се не може изразити; он сам каже да је био тамо и да је чак присуствовао хоџиној проповеди у џамији) 13 огромних рушевина од старосрпских цркава и манастира, са огромним старосрпским гробовима, с натписима и многим разним српским украсима на споменицима. – У описивању села Љубиња рекао сам да онде нема скоро ништа, тј. осим места у две махале где су биле мале цркве, како су ми сами сељани показали. Близу села је место које се зове Попова њива, и нема тамо више ништа. Али Милојевић је неизоставно желео да измисли натписе и да несавесно излаже свет који чита. Из многих натписа које није ни видео, јер није ни био у селу Љубиње и чак ни издалека није видео то село, с пута из Призрена у Тетово. Тај књижевни српски преступник измислио је три натписа.” Јастребов даље наводи сва три натписа, при чему се кратко осврће и на начин на који је један од њих кривотворен .” Прилично добро је преступник Милојевић смислио манир да ставља тачке да би маскирао још кривотворења, као да тобоже заиста постоје ти натписи, али их је тешко прочитати у целости.”

Затим наставља са новим примерима: ” Натпис на црквеним рушевинама у селу Дојнице такође је кривотворина!… Поменувши у свом Путопису о планини Царевцу који се налази између Мушутишта и Сиринићке жупе, Милојевић пише да се на тој планини и данас могу распознати дворци Немањића, у којима су проводили слободно време и близу тих двораца се виде и рушевине цркве Св. Српске Петке… са следећим натписом…” Након навођења натписа, Јастребов закључује: ” Не знаш чему пре да се чудиш. На Царевцу нема трагова ни двораца, ни цркве, а тим пре ни тако историјског натписа посвећеног Св. Петки од стране кћери краља Уроша (!) ни цркве која није постојала, коју је наводно подигла царица (!) краљица (!) Јелена наречена Зорица (!) 6800, тј. 1392. године!- уз потпору цара Болдвина!”

” Натпис на рушевинама једне од цркава у селу Радомиру (у Љуми) наведен код Милојевића -. кривотворина је!”, пише Јастребов и наставља:”Кривотворен је такође натпис у Мирдитији у селу Урошу (како га Милојевић бележи) на цркви…”

” После овако срамне кривотворине вреди ли даље оптерећивати читаоца кривотвореним другим натписима Милојевићеве фабрике?”, поставља реторичко питање Јастребов па наставља са примерима:

”И натпис у селу Глобочица ( у Горској жупи) кривотворина! … Натпис на извору Царевац који се налази на планини Овчинац у Гори, који као говори о времену цара Стефана Немање… несавесна кривотворина! … Натпис на једва једва видљивим темељима цркве у Злом потоку коју је наводно подигао Св. Драгутин наречени Теоктист, а обновио поп Петко са Злипоточанима (7194=) 1686. године – кривотворина! … Натпис на цркви… у селу Баћка…кривотворина! … Натпис на цркви Св. Варваре, подигнутој наводно у селу Диканце за време српског Краља Владимира – кривотворина! … Истакнута година изградње цркве Св. Петра и Павла у селу Уњемиру (Пећка нахија) што се као очувала у манастирским рушевинама… (6373. = 865)!!! очигледно је кривотворен! Та је црква давно сравњена са земљом тако да јој се једва виде темељи. … Натпис на цркви Св. Николе што наводно тамо постоји – такође је кривотворена!”

” Нећу више замарати ни себе ни читаоца списком кривотворених натписа које налазимо у Милојевићевом Путопису. Довољни су и побројана би се видело да је Руварац имао право да Милојевића назове шарлатаном! Његове књиге би озбиљно требало да се зову Зборник кривотворених натписа из Старе Србије или Зборних тенденциозних измишљотина и обмана,” каже Јастребов. Ипак, и даље наставља да се бави Милојевићевивим фалсификатима, а ми ћемо навести још само један пример. Наиме, Јастребов пише о Милојевићевом опису цркве светог Николе коју је, по наводном натпису на надвратном камену који наводи Милојевић, подигао краљ свих српских земаља благоверни син краља Градине године 732. Коментаришући овај измишљени натпис Јасребов каже: ”Пролазећи онуда 1873. године ја 167

нисам нашао никакав камен с натписом код цркве. Ни Хан није видео оно што се Милојевићу

посрећило да види – управо натпис на ћирилици кад још није било ни Ћирила ни ћирилице, ни хришћана, ни Срба, ни Стефана Немање!”

”Мени је позната Милојевићева маршрута; он није био ни у једном од тих места где се наводно налазе натписи које он износи,” закључује Иван Јастребов. (стр. 271 – 278)

О Милојевићевим кривотворењима је, као што смо већ поменули, у књизи ” Милош С. Милојевић у Призрену и његовој околини”, писао и Петар Костић под псеудонимом Величко Трпић.

Петар Костић је био један од најистакнутијих првака у Старој Србији, рођени Призренац, управник и наставник призренске богословије. Како његова књига од 106 страна има за предмет искључиво разоткривање Милојевићевих фалсификата из књиге ” Путописи дела праве (Старе) Србије” , ми ћемо навести само неколико примера.

” Ништа пред његовим очима није било у природној величини;” пише Костић о Милојевићу, ”најмање развалине и остаци какве црквице њему су се обраћале у ,,огромне урвине и развалине”; свака обична плоча у ,,велику мраморну”; свако готово обично камење у ,,прастаро српско гробље” са многими силним натписима; с обичним жубором каква река н. пр. Бистрица призренска у ,,дивну, валовиту и неописиму”; шуштање лишћа у ,,гомилу арнаута”; обичан поглед којег занесењака у ,,пашине шпице”, а што је најчудније и управо смешно што у обичној молитви турског хоџе у Призрену наш научни путник чује име ,,Баба Милене” и каквих ти још хипербола у њега нема.” (стр.3)

” Да би своје дело увећао, он је и казивања појединих људи о буди чему као и опис неких места, кроз која није прошао, а о којима ћу на своме месту коју рећи, без сваке критике од речи до речи наштампао. … Према томе није чудо, што је Г.Милојевић до сада издао три књиге свога путописа и што у предговору к трећој књизи обећава још девет!”, пише Костић (стр. 4-5) и наставља:

” Он је – без особитог узрока у то време – путовао тајно и преобучен у дибарским хаљинама под именом живописца. Знајући шта би га у таквом случају могло постићи од тур. власти, а не од Арнаута који, гледајући га по оделу, не би могли ни помислити да је из Србије – он је једнако страховао. … Страхујући тако, он се ни код какве развалине није смео задржавати да какав натпис верно и тачно сними, а још мање проћи кроз места која описује, а није их сва ни видео.” (стр. 3)

Затим Петар Костић наводи бројне конкретне примере, пише како у селу Сламодражи не постоји никакво ”огромно гробље са натписима” о ком говори Милојевић. Даље наводи како у селу Ретимљу нема никаквих огромних развалина (стр.8), о којима пише Милојевић; у бившем селу ,,Сењану” нема ни урвина, ни развалина, ни огромног старог српског гробља ,,с натписима и разним украсима”; затим нема ни огромног старосрпског гробља близу села Круше, ,,баш на обали Б.Дрима, са многим и силним натписима” (стр.9); нема никаквих натписа на звону у селу Мамуши, а Милојевић није ни видео звоно јер није ни ишао кроз Мамушу, пише Петар Костић.

Он пише да Милојевић није био ни у манастиру светог Марка али упркос томе, говорећи о овом манастиру, пише ” Ми смо имали прилике видети један петрахиљ.”. ”Откуд у Г.Милојевића толиких натписа из м-ра свете Тројице кад и тамо није ишао?”- пита се Петар Костић, па наставља: ” Користећи се радом Г.Јастребова неуљудним начином, г.Милојевић је употребио ту вештину, што је тачно преписаним натписима и штампаним од г.Јастребова

нешто додавао или смањивао, као што је и бројеве година изменио, да тиме баци и неку сенку сумње на опис г.Јастребова, а свој изнесе као тачнији и вероватнији. Тако исто смем слободно рећи: да је све почевши од стране 148 Путописа г.Милојевића до стране 179, скоро све покрадено или скрпљено дописима његовог пријатеља. Колико је само у том простору туђег, само изопаченог, ја ћу уверити читаоце тиме, што ћу неке натписе цитирати из дела

г.Јастребова и Милојевића и упоређивати их, да читаоци увиде грдну разлику између једног и другог, коју је – не без неке намере – створио г. Милојевић. ”(стр.13)

Даље Костић наводи један испис из Пролога (натпис се налази у Прологу а не у Триоду, како Милојевић наводи јер га није ни видео) из поменутог Манастира Свете Тројице који је Милојевић кривотворио додавши на крају реченицу којом хоће да докаже да је краљ Милутин и у Софији, у Бугарској, основао епископију (митрополију) и да су се наши епископи и пре оснивања патријаршије звали митрополитима. (стр.18)

” Прелазећи г.Милојевић на опис Острозупског барјака… уза свако село види старо српско гробље са натписима и украсима,” пише Костић а затим иронично додаје: ”Како су

становници поменутог барјака зли и опаки, они нису ништа од гробља и украса, ако их је било, оставили.” Затим Костић набраја села поменутог барјака о којима Милојевић пише и његове кривотворине и измишљотине: ”Тако у с. Блацу нема никаквих развалина, а још мање натписа и украса. У с. Бањи познају се темељи разваљене цркве,, али натписа нема а у г. Милојевића је измишљен.”. (стр.21)

Костић наставља: ” На страни 155. каже г. Милојевић ,,да се у једног православног чува и данас прекрасна од белог мрамора наградна гредица, на којој је изрезано неколико

српских грбова”, и именује редом. ,,На истој гредици, око грбова” вели г.Милојевић ,,налази се урезан упис” који и наводи. Било је људи, који су и пре г.Милојевића, не по казивању као он, већ сами тражили да штогод од старина нађу, па осим гомиле камења од осталих двеју цркава ништа друго нису могли наћи. То су били људи који су могли улазити, и улазе у сваку кућу, па до сад те гредице не видише.” И наставља: ”Али он даље каже ,,Још има млогих и силних старина овуда, али нема ко да их купи и истражује”. А ја велим, да има и стотинити део тих старина колико г. Милојевић вели да их има, нашло би се и попова и учитеља, који бих прикупили…” (стр.24)

” За тим, говорећи о селима Дворану и Мовљану,” пише даље Костић, ”вели: да се у првом налази ,,стара црква са огромним (!) старосрпским гробљем са разним (?!) надписима и украсима,” а у другом ,,развалена црква са старим српским гробљима са надписима (?) и украсима. Читајући путопис г.Милојевића, особито где говори о стварима и местима која су ми позната исто као место у коме живим, нисам могао узржати се а да се грохотом не насмејем, иза чега је наступио дубок уздисај, жалости што ће се читалачка публика завести у лаж, не познавајући именована места и што наш научни путник, у ове крајеве уместо да употреби оно златно време и дубље проучи ствари, које више зналачке пажње заслужују, троши исто измишљавајyћи натписе и показујући читаоцима све сама златна брда! Тако н. Пр. у именованим селима нема ниједног натписа а г. Милојевић каже да их има разних па и са украсима.” (стр. 26)

Након навођења још једног измишљеног натписа Костић пише: ” За наведеним натписом г.Милојевић наводи народну басну, као истинити узрок с ког се река Љутоглава прозвала тим именом. Поред доста измишљотина није ретко наићи у читању његовог Путописа и на више такових басана, које дају читаоцу повода да се окане читања. Но о томе рекох као мимогред…” (стр. 27)

Даље, Костић помиње и натпис из цркве посвеће Ваведењу Пресвете Богородице у селу Пећанце, у коме се каже да је храм подигнут у време деспота Ђурђа и деспотице Јерине и њихових синова Гргура и Стефана, и деспота Лазара и деспотице Јелене, а који је Милојевић кривотворио тако што је изменио речи и годину (о томе да натпис није уклесан у камен како Милојевић тврди него да је исписан црвеним и црним мастилом или бојом, да и не говоримо)

и поврх тога написао да се у истој цркви налази и гроб деспота Стефана о чему, наводно, сведочи ”натпис на једној поклопници”. ” Од куда је дакле могао сам Г.Милојевић снимити са поклопнице натпис куда сам није ишао, и ако није, одкуда га је и кад добио?”, пита се Петар Костић у вези са тим и закључује: ” Ни од куда и ни од кога, већ кад му је требао, из своје главе.” (стр. 30 -31)

Пишући о Сувој Реци Милојевић говори о старој кули са звонима на којој ” избијају

часокази”. На ово Петар Костић одговара овако: ”…не видех на тој ,,старој кули” никаквог звона, нити чух да часокази избијају. А како ћу моћи видети и чути оно што не постоји?” (стр. 31-32)

Како примера као што су ови које смо навели, попут кривотворења и измишљања натписа, измишљених ”огромних урвина” црква и манастира и измишљених ”огромних старосрпских гробаља” и сл. има још веома много, поменућемо још само неколико примера који су нешто другачији и који показују да његови мотиви не могу да се објасне само жељом за ревизијом националне историје већ да је, веома могуће, реч о патолошком лажову.

Тако на страни 39, Костићеве књиге читамо: ” Што г. Милојевић на стр. 166 вели, да су се на планини Јаловарнику јалове овце, пасући за месец дана, јагњиле, па исто тако и жене нероткиње, пробавивши неко време на истој, рађале, најбоље могу знати природњаци, да ли је то могуће. Но поред тога њима остаје да испитају нов један проналазак г.Милојевића, њима можда до сада непознат -,,некакове старосрпске рибе”. Јер ево шта вели: ,,Из овога чота извире мала Лепеница или Лепенац са врло дивном и прекрасном ,,старосрпском краљевском рибом”.”

Нешто даље, наилазимо и на ” огромне и многе прастаре трешње” у селу Млике, о чему Костић каже: ” Али г.Милојевић у својој претераности да уздигне и похвали ове крајеве, како су богати старинама, осим што је многе ствари измишљавао, мислио је да ће их узвисити још више, ако каже да овамо има и прастарих трешања, и где? У планини, где оне готово не могу да роде, нити их има!”

Може се наћи код Милојевића у поменутој књизи још и ” дивна и чудновата трава” (стр. 59), џамија у Призрену десној страни Бистрице ,, скоро сва обојадисана српском тробојком” (стр. 100), на левој страни Бистрице такође ,, тробојом српском обојена џамија” (стр. 101) итд.

Али не измишља Милојевић само мале ствари попут ”старосрпских краљевских риба”, ”прастарих трешања” и ”чудновате траве” и сл. него и крупне, као што су села и језера. Измишљено језеро налази се, по Милојевићу , код ” месташца Обедника” испод планине ” Црни Врх” и из њега истиче река ” Злипоток”. Петар Костић то коментарише овако: ”Г.Јастребов не вели да Злипоток истиче из језера, јер га нема.” (стр. 60) На другом месту Петар Костић наводи следећи Милојевићев текст о Дукађину кроз који Милојевић, такође, није прошао: „ ” Дукађински стег састављају ових 12 села, а сам Дукађин лежи од Призрена западу преко велике планине Растелице за пет часова хода. Међу овим прво је Радомир 4 (?!) часа од Призрена, дели се на седам улица међу којима су најзначајнија Радова и Миркова које су добиле имена од два брата рођена синова некаквог краља српског, који се звао Дод (или Дажд-бог или Додол) који је имао више кћери и синова, међу којима је најзнатнија била ,,Вила” са градом тог имена, од ког је и место тако прозвано.”

Док је г.Милојевић мислио како ће измислити и написати што не постоји изопачио је што постоји. Тако н. пр. Растелица је 7- 8 сати далеко од Призрена, и кад се по њему узме, да има пет сати од Растелице до Радомира, онда излази да је Радомир, почетак Дукађина, 12 -13 сати далеко од Призрена а не четири. Да би доказао да је Радомир син некаквог краља срп. Дода, г.Милојевић наводи с урвина једне цркве у Радомиру… натпис… а не каже, као ни за многе друге, како је и преко кога тај натпис добио. Какав је то могао бити Радомир јеретик (у поменутом натпису Милојевић помиње Радомира као јеретка, примедба Д. М.) у време када Срби још нису покрштени били; јер од покрштења Срба наша историја не зна за тога краља?

Још се и и из историје зна, да краљ Владимир није владао овим местом, где је бајаги нађен наведени натпис.” (стр. 45 – 46)

Костић даље наставља пишући о непостојећем селу: ”Од села која г.Милојевић набраја, на првом месту стоји с.Миридита. Он каже: ,,Миридита са 100 а. л. и огромном православном

бив. срп. црквом, у којој и данас ови ар. латини служе”. Миридитом, се зове, као што мало пре 170

рекох, повећи срез, а села нема које се зову Миридита. Поред тога што не постоји, наш путник

хоће и да докаже по чему се то село прозвало Миридитом, па вели: ,,Село је се ово (?) прозвало овако, причају, за то што је овуда прошао Кастриотов отац Јован (Иван) бегајући од Турака, место му се ово допадне и он у њему проведе цео дан што и шкипски мир значи добро, мирно, и дита дан.” (стр. 49 – 50)

У својој књизи Петар Костић често помиње и дописника Милоша Милојевића од кога и потиче део информација које је објавио у својим Путописима. Навешећемо овде само два цитата из Костићеве књиге, који се односе на њега. Из првог цитата можемо да видимо како Костић види његову улогу у Милојевићевом раду, док други сматрам за далеко важнији јер

говори о његовом моралу.

” И ако је и сам дописник г. Милојевића претеран као и сам што је; и ако је могао увећавати народне гатке о појединим стварима и писати да постоје готово на сваком месту

урвине разваљених цркава са некаквим бајаги натписима: ипак ја не верујем да је умео састављати натписе и готове у Београд слати. Не г.Милојевићу доста је било само да му дописник уме измислити име светитеља, коме је (бајаги) која разваљена црква посвећена била, а сковати натпис са именом којег срп. владаоца, који је ту цркву начинио, са годином кад је исту начинио, над којим је народом те године победу одржао, и другим којечим – то је врло лаки посао и управо страсна навика самог г. Милојевића.” (стр. 51)

Из другог цитата видимо да је Милојевићев пријатељ из непознатих побуда, на подао начин, покушао да угаси Призренску богословију, а њене наставнике изложи казни, која је лако могла значити и њихову смрт. Оно што је веома занимљиво, узимајући у обзир да Милоша М.Милојевића експлоатишу људи који за себе тврде да ” откривају” ” скривену српску историју” јесте начин на који Милојевићев сарадник покушао да уништи Призренску богословију – откривајући Али-паши да се у богословији изучава предмет историја Срба, иако је то било забрањено. Ево како Петар Костић описује овај догађај: ”Године 1875 у месецу Августу дописник г. Милојевића хоћаше да одведе свога сина у Београд, да науке продужи, јер је два разреда био у овдашњој школи свршио. На захтевање његово дато му је било сведочанство за свршена два разреда, са оценама из свију предмета, међу којима и из историје Срба. Али чујте! Дописник г. Милојевића поднесе тадашњем мутесарифу Али-паши синовљево сведочанство да му га овај потврди, као да се то тражи у којој школи, а уствари да Али-паша види: да се у овдашњој богословији предаје историја Срба, и учини оно, што би гадне душе и злобна срца насладило.”

Милојевићевом дописнику, пише даље Костић ,,било је познато да је бивши призренски валија, Ахмед-Авди паша, тражио годину дана раније извештај од пок. управитеља И. Ставрића шта се у Богословији предаје; да је исти строго забранио да се историја Срба предаје и да је те године тајно предавана (подвлачење моје, Д.М.), па је похитао да јави, да се историја предавала преко забране, што је Али-паша могао видети из сведочанства.“ (стр. 93)

У то време управник Богословије је био поменути Илија Ставрић, а уз њега је као наставник у Богословији радио прота Ђорђе Камперелић.

Божијом вољом све је прошло без последица, а овај пример у потпуности и до краја открива лицемерје турбо- фолк историчара који се наводно боре против забране изучавања националне историје притом узимајући Милоша Милојевића као једног од својих најзначајнијих претходника.

Са друге стране, сам Костић се често позива на информације које потичу од Ивана Јастребова, па га погледамо укратко ко је Јастребов.

Сама Богословија у Призрену основана је 1871. године у Призрену у великој мери захваљујући обећаној заштити руског конзула у том граду, Ивана С. Јастребова, чију смо књигу цитирали у првом делу текста.

” Дакле, како родољубивој дарежљивости Игуманова, тако и усрдној заштити Јастребова дугује српски народ захвалност за оснивање овог српског, православног, просветног расадника, из којега су досад изашли толики свештеници и учитељи, носиоци српске мисли у оним по свем запуштеним и потлаченим крајевима,” пише Момчило Иванић о Јастребову у предговору књиге ”Стара Србија и Албанија”, (стр. 11) а затим наводи како је једном приликом заштитио Богословију:

” Кад је једном турска власт прегла да пошто-пото затвор Призренску богословију, тражећи за то изговора у књигама, које се находе у Богословијској књижници, а које су у њу могле доћи из Србије само преко Руског конзулата, – сукоб се био већ тако заоштрио, да је једнога дана војска опколила Богословију и власт хтела силом да продре у књижницу, забрањене књиге да узапти и тим поводом да затвори школу.Али у том тренутку јавља се Јастребов као хранитељ и спаситељ овога српскога просветнога завода. Одлучношћу њему својственом, досетљивошћу, која приличи дипломати, а знањем турскога језика и писма, он спасе тада од затварања Богословију. На листу хартије написа турски: ,,У име руског цара забрањујем улазак.” Прилепи тај лист на врата књижнице. А кад видеше то Турци, устукнуше и одусташе од продирања у књижницу, те тако и опасност мину Богословију.”

Иванић пише и о другим примерима личне храбрости и одлучности Ивана Јастребова: ”Своју љубав ка православној вери и потиштеном српском народу доказивао је и иначе делом: њему Срби Призренци морају бити захвални, што је у Призрену подигнута православна црква с кубетом. А кад су у Призрену Турци отели неку Српкињу девојку и хтели је насилно потурчити, Јастребов је силом продро у турску кућу, отео девојку и узео је под своју заштиту. Та је девојка касније испраћена у Србију и удомљена. Он је штитио школе и учитеље српске и бранио их пред судовима. Једном речју: одбијао је смело сваки турски и арнаутски напад на Србе.” (стр.12)

Из овога видимо каква је личност онај (Јастребов) који је критиковао Милоша С. Милојевића.

Филолог и етнолог др Љубинко Раденовић, дописни члан САНУ у раду под насловом ”Кривотворење фолклора и митологије, неки словенски примери”, пише: ” Милош С. Милојевић… један је од најпознатијих мистификатора српских народних песама. Није се либио да фалсификује и поједине натписе и друге историјске изворе. … У стиховима народних песама Милојевић је додавао имена словенских богова и познатих и непознатих, и на тај начин успео да створи једно од најобимнијих мистификаторских дела. … Кривотворења древне историје, митологије и фолклора данас су достигла огромне размере и то је проблем који се не може сагледати у оквиру једног чланка. … Што се тиче кривотворења српских народних песама, по свој прилици, у том послу је најдаље отишао Милош С. Милојевић.”

На крају, још једном да напоменемо да смо у овом тексту, иако прилично обимном, навели само део Милојевићевих кривотворина и измишљотина које су у својим књигама навели Костић и Јастребов. Поменули смо и могућност, узимајући у обзир количину фалсификата и очигледних измишљотина, да је Милош С. Милојевић патолошки лажов.

” Митоманија (такође и патолошко лагање) је термин који означава болесну склоност неких људи да измишљају приче о невероватним догађајима, као и да изврћу истину и претерују у описивању стварних догађаја, са циљем да себе прикажу у што повољнијој светлости. Код деце на раном узрасту, митоманија је нормална развојна појава, док код одраслих, најчешће, потиче из сујете, необуздане маште, емоционалне незрелости и потиснутог осећања мање вредности.”, каже се у Речнику социјалног рада Ивана Видановића. Оставићемо стручњацима да дају одговор на ово питање, а када је реч о историчарима, њихов закључак је јасан и недвосмислен: Милош С. Милојевић је псеудоисторичар.

ДНК ДЕМАГОГИЈА АНАТОЛИЈА КЉОСОВА

С обзиром на то да се српски псеудоисторичари у последње време позивају и на ДНКгенеалогију Анатолија Кљосова и да су им његова „ открића“ постала један од кључних и незаобилазних доказа, пренећемо делове два текста у којима се пише о њему. Његов рад је предмет бројних критика руске науке, а неки од критичких радова су поменути у текстовима које преносимо, за оне који су, евентуално, заинересовани за више информација.

Текст под насловом „ ДНК демагогија Анатолија Кљосова“ (1) (ДНК-демагогия Анатолия Клёсова) потписала су 24 руска научника и академика (генетичари, антрополози, лингвисти, археолози и др.) . У њему се, између осталог, каже следеће:

„ На академској конференцији одржаној крајем 2014 „Етногенеза, етничка и друштвено-политичка историја, генеза језика и културе Карачајево-Балкарског народа“, наступио је доктор хемијских наука Анатолиј Кљосов, тврдећи да је створио нову науку, која реконструише историју народа према формулама хемијске кинетике. Овај догађај изазвао је негативне повратне информације научника - антрополога, археолога, историчара, генетичара, лингвиста. Научнике не брине толико активна пропаганда А. А. Кљосова његове псеудонауке, већ пад имунитета научне заједнице, која је допустила академски наступ дилетанта на академској трибини.

...Укључивање у програм академске конференције документа, који тумачи историју народа на основу метода хемијске кинетике, супротно чињеницама чврсто успостављеним од стране антрополога, генетичара, лингвиста и историчара - неприхватљив је догађај за научну заједницу.

Своје идеје излаже углавном на интернету и у књигама које немају печат научне институције. Да, чак и у два часописа која он назива научним. Тема првог - „Гласник Руске академије ДНК генеалогије“ („Академија“ коју је основао сам) - широка је: чланци о генетици коегзистирају са дешифровањем Велесове књиге и анализом климатских промена у складу са зодијачким знаковима. Други часопис (Advances in Anthropology, главни уредник А. А. Кљосов, у издању Scientifc Research Publishing) није укључен у опште прихваћене базе података научних периодика, али је уврштен у листу сумњивих публикација које зарађују за објављивање било чега. Пре своје фасцинације историјом човечанства, А. А. Кљосов се бавио хемијом и има научне чланке и патенте у овој специјалности. Грузијска академија наука га је чак примила у свој састав са специјалношћу из биохемије. Можда је и Анатолија Кљосова,

попут академика А.Т.Фоменка, познатог математичара, завела жеља да “успостави ред“ у за њега страном пољу науке. Истраживања о генетској разноликости човечанства трају скоро стотину година. Популациона генетика проучава генофондове по свим новим маркерима: крвним групама, митохондријском ДНК, Y-хромозому, а сада и по пуним геномима. Ова генетика дуго се користи као један од многих извора који говоре о људским миграцијама. Данас је ДНК анализа постала доступна свима - више од милион људи је то већ учинило. Захваљујући достигнућима популационе генетике, свако од њих може да прати миграцију својих директних генеалошких линија (мушких и женских) хиљадама година у дубину. Ова примењена грана генетике била је названа генетичка генеалогија, иако се у Русији често називала „генеалогија ДНК“. Она се показала као плодно тло за А. А. Кљосова. Користећи готове базе података и извлачећи Y-хромозом (ретко мтДНА) из опсежних алата популационе генетике, он додаје неколико формула за једну од метода генетског датирања, узурпира термин „генеалогија ДНК“ и, искоришћавајући све веће интересовање за генетску реконструкцију историје народа, објављује све то као „нову науку“, а себе самог - за њеног творца.

А. Кљосов користи технике којима је могуће извести порекло било које групе становништва од било којих предака. Ево примера: „Источни Словени су представници рода Р1а1. Њихови потомци, широм Европе и широм света, до Арабије, Катара, Уједињених Арапских Емирата - представници Р1а1, потомци су Словена. Или прасловена, што је у овом контексту једно те исто. ”. Како наћи основ за порекло Арапа од Словена? То је једноставноуз помоћ замене појмова: : «У ДНК генеалогији ,,источни Словени „ - су чланови древнг рода Р1а1 » . Генетски израз „хаплогрупа“ А. А. Кљосов замењује социјалном категоријом „род“, уносећи у њу биолошко значење. Да ли је заједнички предак рода стваран или замишљен у потпуности зависи од историје, а не од А. А. Кљосова. Због тога је ригидно повезивање рода са биологијом од стране А.Кљосова - покушај биологизације социјалних категорија.

„Припадници рода Р1а1 на Балкану који су тамо живели пре 12 хиљада година, после више од 200 генерација, ушли су у источноевропску низину, где се пре 4,5 хиљада година појавио предак модерних Руса и Украјинаца рода Р1а1. После још 500 година, пре 4 хиљаде година, отишли су на јужни Урал, а још 400 година касније отишли су у Индију, где сада живи око 100 милиона њихових потомака, чланова истог рода Р1а1. Рода Аријеваца. Потомака прасловена или њихових најближих рођака “. У овој забавној „историји“ техника замене појмова користи се више пута. У почетку, израз „Словени“, који има потпуно лингвистички и етнолошки дефинисано значење, произвољно се тумачи као „древни носиоци хаплогрупе Р1а1“, док се игнорише да су и многи други народи имали хаплогрупу Р1а1. Затим, када се пресељење „рода Р1а1“ доведе у Индију, назив језичке групе „Аријци“ се преноси на биолошке носиоце хаплогрупе Р1а1 , занемарујући чињеницу да су аријски (индоирански) језици раздвојени неколико хиљада година раније од руског и украјинског. Сада остаје да изједначимо крај дуге миграције са њеним почетком - и источни Словени постаће Аријевци (а Арапи ће бити - потомци Словена).

Формално А. А. Кљосов, на крају, признаје да један народ има много хаплогрупа (шта он може да уради у вези с том чињеницом?). Заиста - слике миграција које он црта темеље се на оваквој идеологији: током читавог постојања хаплогрупе она се јавља као биолошка ознака постојеће етнополитичке или друштвене заједнице.

Овако круто повезивање биолошких и друштвених параметара излази далеко иза

граница науке.

Оваким методама могуће је оповргнути све што желите, на пример, „излазак“ човека из Африке. „теорија о изласку човека из Африке тренутно је прихваћена само као средство за борбу против расизма. Она нема никакве везе са науком“, тврди А. А. Кљосов. Штавише, чак ни нови подаци нису потребни - можете користити исте генетске податке које светска научна 174

заједница прихвата као неспорни доказ о изласку човека из Африке. Трик је једноставан: максималну генетску разноликост у Африци објашњавамо не миграцијама одатле, већ миграцијама тамо. Није важно што теорија о „многим уласцима у Африку“ захтева бездан претпоставки: стотинама миленијума циљане миграције из Евроазије у Африку треба да следе једна за другом, и толико мноштво генетских линија је обавезно у Африци, иако је гужва, да преживи, док су у Евроазији ове линије, вољом А. А. Кљосова, дужне да нестану без трага. У списима А. Кљосова исказана је хипотеза о томе да је руски север - прапостојбина хомо сапиенса: „160 хиљада година уназад, човек је живео на руским равницама, или на северу руске равнице, и одатле је део његових рођака отишао на југ, у Африку, стигавши тамо након дуге миграције пре око 140 - 120 хиљада година“. Анализа фантастичних конструкција А. А. Кљосова већ је дата у књизи археолога Л. С. Клајна и од стране антрополога на сајту „Антропогенеза“. На истом месту налази се и детаљна анализа генетских изобличења и

постепено се ажурира, на основу аргументоване анализе, за шта овде нема места.

Творац „нове науке“ показује не само агресиван притисак, већ и одличну способност мимикрије према академским стандардима, што понекад завара не само гледаоце, већ и научнике.

Опонашајући одговор на критику, А. А. Кљосов пише: „Словени и Аријци припадају различитим епохама. То је исто што и рећи да је кнез Владимир био совјетски. Иако међу нама има његових потомака. Ни у једном мом научном чланку, ја немам то да су Аријци и Словени исто, и обрнуто.“ У стварности, о томе да су Словени - Аријци, Кљосов је написао неколико књига (види горе.). Вешт популиста, А. А. Кљосов даје очекиване резултате према потребама јавности. Свакоме А.А.Кљосов даје жељену интерпретацију своје приче, не либећи се ни политичких закључака. Али они који су искрено заинтересовани за порекло свог народа

тешко да ће пронаћи своје праве претке у конструкцијама А.А.Кљосова.

„Нова наука“, позвана да „преобликује идеје о прошлости“, негира резултате не само генетике и антропологије, већ и лингвистике и археологије. На пример, праиндоевропски језик преименује у прасловенски (са истим успехом може се назвати прагерманским, али не за ову публику). Језицима се намеће крути биолошки контекст: ако два народа имају једну хаплогрупу, онда њихови језици морају бити повезани: „Према ДНК генеалогији, Аријци и Словени (у сваком случају, од пола до три четвртине Словена) су један исти род, који је имао заједничког претка и њихови језици полазе из једног заједничког корена “

Кљосов се не мање одлучно бави вечним проблемом археологије - корелацијом етничке заједнице и материјалне културе. Према „новој науци“, свака етничка група повезана је са „својом“ главном хаплогрупом. Стога потребно је само пронаћи за сваку хаплогрупу ланац археолошких култура које се временом мењају: „Атрибутика Аркаима ... у ствари, повезује је са очекиваном хаплогрупом Р1а “ . Ако нема одговарајуће заједнице, треба је измислити: за носиоце хаплогроупе „Р1Б“ по сазвучју је створен фантом - древни народ „ербини“.

Посебно богате фантазијама су књиге хемичара-генеалога. Једна - у коауторству са проналазачем „русантропа“ ( савременика питекантропа и истовремено претка садашњих руса) А.А. Тјуњајевим, ког Комисија за борбу против псеудонауке РАН смешта међу три најпознатија псеудо-научника. Друга књига - у коауторству са аматерским аутором из Владивостока, који много година доказује да су великоруси најстарији народ на свету. Њу, као и друга научна „достигнућа“ А. А. Кљосова, рекламира комичар М. Задорнов. Научни свет не прихвата његову генеалогију ДНК. Чак ни државна награда добијена за достигнућа у хемији ту не помаже. Не спашава га ни титула професора Харварда објављена на различитим сајтовима. Молба упућена Харварду показује да је А. А. Кљосов некада био само „гостујући професор“ (visiting professor ) ( а то је позиција која, благо речено, не одговара руском „професору“).

Резимирајмо: „нова наука“ А.А. Кљосова де факто није научни концепт и зато не може бити предмет научне расправе. Нажалост, ова паранаучна концепција ни на који начин није безазлена. Знакови језика и културе не преносе се на исти начин као хаплогрупе или боја коже; ово су два различита механизма. Фантоми А.А.Кљосова у којима је биолошко помешано са социјалним - популистички је инструмент за управљање опасним и скривеним силама. То што је упакован у модни псеудонаучни облик заводи просечну особу својом доступношћу и привлачи читаоце чије национално-политичке амбиције нису задовољене научном сликом света. У настојању да стекне славу не само на интернету, А. А. Кљосов

директно тражи садашње политичко зло , укључујући украјинску мапу, прорачунато, како би био тражен, ако не науком, онда телевизијском идеологијом и телевизијском пропагандом. Научна заједница може да коментарише дилетантизам на телевизији, али дилетантизам

академској трибини је неприхватљив.“

Аутор другог чланка је Валериј Лебедев, члан Комисије за борбу против псеудонауке

Руске академије наука. Он у дужем тексту износи бројне податке о Кљосову, а ми ћемо пренети само један део:

„ Пре него што проценимо његов допринос науци, погледајмо шта је заиста постигнуто на пољу ДНК анализе.

Давне 1926. године, изванредни руски генетичар С.С. Четвериков (1880-1959) је поставио темеље популационе генетике, и изнео експерименталне доказе којима се доказује исправност његове теорије на 5. међународном генетском конгресу у Берлину 1927. Али, 1929. године, Четвериков је ухапшен и прогнан на Урал. Убрзо су откриће Четверикова поново открили енглески и амерички биолози Ronald Fisher ( 1890-1962), John Haldane( 18921964) и Sewall Wright ( 1889-1988). Популациона генетика почела је да се убрзано развија.

У 1996-1997 години први пут су се појавили чланци генетичара Forster-а (у Форстеровом чланку 1996. метода за израчунавање старости хаплогрупа прилагођена је људској популацији), ), Peter-а Underhill-а, Richard-а Villems-а, Toomas-а Kivisild-а, S. Oppenheimer-а итд., који су отворили пут израчунавању учесталости мутација ДНК. Сама метода, у облику за употребу, настала је почетком 2000.

Ова методологија омогућила је употребу података о брзини мутације у Y- хромозому да би се утврдио степен сродства између група људи и појединца. На основу ове методологије, часопис National Geographic 2005. године креирао је пројекат Genographic. Експедиције су ишле у различите земље и континенте како би прикупили узорке, чија би студија разјаснила основна питања о томе где су се људи први пут појавили (Homosapiens), како, где и на које начине је затим мигрирао док није населио читаву Земљу. Пројекат је такође имао комерцијалну компоненту: сви су за релативно малу накнаду могли да пошаљу брис са слузокоже образа како би добили анализу свог ДНК и добили информације о својој вези са другим људима.

Управо се ова метода користи као главна у свим досадашњим истраживањима. И након тако импресивних успеха, изненада (2008.) појављује се Кљосов и објављује своје откриће нове науке о генеалогији ДНК.

У ствари, Кљосов у основи користи и праксу и методе који су били откривени и пре његових увида.

Пројект Genographic из 2005. године био је успешан: многи људи у свету одлучили су да сазнају више о свом родослову. Много година након што је развијена ова методологија и њене широке употребе широм света, након што је створена банка података, хемичар Кљосов, специјалиста кинетике хемијских реакција, почео је бесрамно да користи резултате рада других људи без референце, одатле црпи базе података за анализу хаплотипова и уопште свих

његових просветитељских и озарујућих увида.

Студије генома постале су закономерни део ове области модерне биологије, а упечатљиво је да у својим бројним чланцима популарне природе Кљосов нигде не помиње 176

осниваче овог подручја, нити ауторе метода за анализу нуклеотидних секвенци у ДНК, нити садашње научнике на овом пољу, па чак ни одакле је узео емпиријски материјал (међународна

банка података ДНК анализа) за своја „револуционарна“ открића. Међутим, понекад помиње

своје претходнике, али с гађењем...

Претензије на епохално откриће Кљосова су све смешније јер је извор његових открића

добро познат: то је приручник који је одаслао пројекат Genographic .

Приликом израчунавања животног века „родоначелника“ уводе се бројни параметри: учесталост мутација или константа брзине мутације, избор основног хаплотипа, рачунање или занемаривање повратних мутација, просечни животни век једне генерације и загађење животне средине. Ако имате „ политички задатак“ ( на пример, установљавање древности Словена или библијског Арона), са овим избором увек можете добити жељени, раније познати резултат. Прави научници разумеју ове особености и избегавају посебан рачун прилагођен резултату. Увек одређују степен поузданости својих анализа и распон могућих грешака. Али с друге стране, Кљосов је научну методу претворио у манипулацију, којом, могло би се рећи, мајсторски влада.

Да, прилично давно је Кљосов кренуо путем шарлатанства. Свугде себе назива „професором са Харварда“, а никада то није био. Кљосов није (и није био) стални професор на Универзитету Харвард, као што се то сада свуда потврђује њиховим извештајем. То јест, био је гостујући професор (Visiting Professor)... Ова позиција је чак нижа од доцента (assistant professor), а да не помињемо ванредног професора.

Кљосов за осам година на Харварду (1990-1998) има само једну публикацију - а и та је у коауторству (1997): Keung WM, Klyosov AA, Vallee BL. Mar 4, 1997;

На листи барем некако запослених на Харварду (у време рада или касније) нема Кљосова.

Све публикације са открићем и постигнућима његове ДНК генеалогије објавио је у својој дилетантској ДНК Академији и у истом таквом дилетантском „Гласнику“, основаном од стране самог Кљосова. Или у срамотном издању Advances in Anthropology (Успеси антропологије), чији је уредник био у лето 2013. године.

То је самиздат, часопис који није рецензиран, није укључен у листу часописа који имају фактор утицаја и углавном без rаnking-а. Вредело би га преименовати у „ Успеси Кљосовљеве антропологије “.

Штавише, он није независан (нема своју веб страницу), већ је огранак Scientific Research Publishing , и није ништа друго него лажна веб страница која за 500 долара објављује текстове оних који траже научну славу.

Ово је пословница коју су Кинези отворили ради увеличавања наводних научних публикација.

Према веб страници Scientific Research Publishing они објављују часописе са отвореним приступом, базиране на финансијској надокнади ... 2010. године је откривено да њихови часописи дуплицирају радове који су већ објављени другде, без обавештења или одобрења оригиналног аутора и носиоца ауторских права. Компанија Scientific Research Publishing је уврштена на листу сумњивих издавача са отвореним приступом према критеријумима Jeffrey Beall. Beall тврди да „Овај издавач постоји из два разлога. Прво, постоји за остваривање прихода наплаћивањем накнада од аутора чланака, а друго, служи као лако доступно место иностраним (углавном кинеским) ауторима за објављивање у иностранству у циљу повећања њиховог научног угледа.“

Кљосов воли да се похвали публикацијама у научним часописима. Али ово су или његови својеручни производи попут rodstvo.ru и dnagenealogy.ru, или горе поменути

Advanced Antropology , или Rock Art Research још

онда је његов потомак Арон подигао племе кохена. Ово је започело нову фазу у научној каријери хемичара, наиме: испорука брда жељених резултата, било по налогу заједнице која тражи научну потврду својих митова, било по сопственим политичким жељама.

Хемичар је за ову истрагу добио од Удружења кохена (поред хонорара), према његовим речима, и златну медаљу, јер је потврдио оно што су већ веома добро знали. А Кљосов је знао да знају своје првенаштво. И - каква случајност: ДНК генеалогија коју је открио Кљосов каже исту ствар као и Библија. Ево шта је сам Аронов проналазач написао: „Кохенима су током 1997-1998. године саопштили нешто што им није било пријатно. Али нису могли да им дају ништа друго. Они су стрпљиво чекали сво ово време, свих десет година, али урадили су анализу својих хаплотипова. И чекали су ко ће, неко коме верују, моћи да их проанализира. Пратили су дискусије о генеалогији ДНК на главном међународном вебсајту, где сам често иступао са новим подацима и њиховим анализама. Очигледно, закључили су да им моје методе уливају поверење. И обратили су ми се са једним захтевом. Дали су ми хаплотипове правих кохена широм света који нису били нигде објављени. Обрадио сам њихове хаплотипове и извео закључке, испоставило се да се они заиста разилазе дуж грана Ашкеназа и Сефарда,и сваки ред има свог заједничког претка, а сви заједно воде ка времену Арона. За шта сам од њих и добио златну медаљу. У исто време, у дипломи је написано о огромном доприносу историји кохена широм света . „

Дакле, постојао је емпиријски материјал за кохене. Они су на основу њега добили закључке, али их нису уредили. Стога су кохени чекали коме могу веровати и поверити му прикупљене хаплотипове. Нису чекали јер им је недостајао емпиризам и сакупљени хаплотипови, већ су чекали особу којој би могли да повере да изведе закључке. И дочекали су. Кљосов је јасно дао до знања да их неће изневерити и да ће испунити њихова очекивања. Он је такође „научно показао“ да кохени потичу од неког човека који је живео пре 3.600 година, у време изласка Јевреја из Египта. Штета, жали се Кљосов, да име првосвештеника није записано у ДНК. Али његово име је већ познато из Библије: то је првосвештеник Аарон, старији (три године) брат Мојсијев, радује се Кљосов.

Сваки експеримент који говори о некој чињеници увек се тестира у другим лабораторијама. Наравно, прикупљени подаци се објављују. То је тако призната норма да се о другачијој не може ни говорити.

...Ово би требало да буде велики, многогодишњи пројекат. Ко је финансирао, ко је прикупио, која је методологија прикупљања? Ова питања су део научне норме извештаја о открићима. А он нигде не спомиње пројекат скупљања халотипова кохена „широм света“.

Сада је јасно шта је био први, другачији закључак: он није потврдио традицију Торе о хронологији и географији кохена. А садашњи закључак је потврдио. Из историје науке знамо до каквих тужних последица по науку су водиле идеолошке наруџбине (у овом случају управо је таква наруџба). Институт за расну хигијену у Немачкој 1930-их на основу генетике, бројева, мерења и свих краниостатских индекса „научно је потврдио“ супериорност аријске расе и инфериорност Словена и других „нижих раса“.

Последње сасвим разумно питање: где је, у којој специјализованој научној публикацији објављено грандиозно откриће о кохенима? Ко је рецензирао?

Испоставило се, нико.

Године су пролазиле, новац од кохена се потрошио, златна медаља се износила. И Кљосов сада пише о претку кохена сасвим другачије.

„Показао сам да је заједнички предак кохена (хаплогрупа Ј1) живео пре више од хиљаду година (пре 1,075 ± 130 година - линеарном методом, а пре око 1025 годиналогаритамском методом ). Јасно је да према датирању садашњи кохени ове хаплогрупе немају никакве везе са Ароном, јер је библијски Арон живео пре око 3600 година, у време библијског егзодуса из Египта.“

А цифре из његове научне генеалогије ДНК могу да се узму произвољно. Могуће је 3600 година, могуће 1650, или је могуће само округла цифра од 1000 година, додајући ± 130 година на основу „научне строгости“.

27. новембра, 2014 у згради председништва Руске академије наука одржан је округли сто у оквиру научно-практичне конференције „Етногенеза, историја, језик и културе карачајево-балкарског народа“, који је заједнички спроведен од стране Института за етнологију и антропологију Н.Н. Миклухо-Маклаја РАН и фондом садејства за развој карачајево-балкарских младих „Елбрусоид“ (главни спонзор конференције).

На овом округлом столу остварена је корист за хемичара Кљосова. Први пут након толико година успео је да одржи презентацију у оквиру академске заједнице. На тему: „Подаци антропологије, генетике и генеалогије ДНК у светлу порекла карачајево-балкарског

народа „.

После свих сумњивих, тамних, неприличних делатности - одједном такав успех и пробој: предавање, иако на округлом столу, али под окриљем Руске академије наука! Шта је Кљосов открио у овом извештају?

Цитираћу његове сопствене речи: „Карачајци су сами иницирали чланак, поставивши ми такав захтев (опет, извештај по налогу - ВЛ). Добијени подаци указују да је трећина Карачајаца настала од Куманахапло групе Р1а. Карачајево-Балкарци су кавкаски антрополошки тип кавкаске расе.“

Једном речју, ако се ослободите све те науке, онда је закључак једноставан: Балкари и Карачајци су директни потомци Аријаца. А Аријци су, са друге стране - су Словени.

Лако је реконструисати како је Кљосов, који је већ имао репутацију шарлатана међу генетичарима, стигао до округлог стола под окриљем Руске академије наука.

Конференцију је организовао фонд „Елбрусоид“ на челу са председником Алијем Тоторкуловим. Председавајући је желео да се Карачаји и Балкари „лепо ураде“. Кљосов се одавно препоручио као извођач таквих улепшавања, као што је чињење народа древнијим и проналазак аријских корена. Наручите му истраживање афричких Пигмеја - он ни ту неће промашити. Али Пигмеји неће наручивати - они су сиромашни. Кљосов се изборио са задатком: доказао је све што треба.

Ево шта о овом скандалозном округлом столу пише учесник конференције, сам Карачајац, Кај Нартухаев:

„Интердисциплинарна расправа намерно је прекинута од стране присталица псеудонаучних хипотеза родословља Карачајево-Балкарског народа. Током одржавања, чуле су се и такве анти-научне изјаве као што су „национални гени“, „аријанство Словена“,“туркијска (словенска итд.) хаплогрупа“,“хаплогрупа - синоним за род“,“древни Бактријци - јесу Алани.“ Творац и спроводилац свих ових неоснованих тврдњи био је Анатолиј Кљосов, представљајући се као професор генетике на Универзитету Харвард (притом немајући ни једну тематску научну публикацију, знања и искуства у одговарајућем правцу), оснивач таквог „научног“ правца као што је „ДНК генеалогија“ одвојеног од популационе генетике и генеалогије. Овај правац нема везе са науком и штавише, уочен је од стране професионалних генетичара као неприличан.“

Осећај је да је циљ који је поставио један од организатора била корист за господина Кљосова и легитимизација његових анти-научних тврдњи. У оквиру формата који су поставили организатори, а који је подразумевао дискусију, након што су чули вулгарно излагање Кљосова, група научника (Балановскаја Е.В., Балановскиј О.П., Пежемскиј Д.В., Герасимова М.М., Хит Г.Л., Схалјахо Р. А.) покушали су да основано приговоре и критикују овај наступ са научног становишта. Али, дискусиона критика је била сценски прекинута од стране импулсивне публике и председника Фонда „Елбрусоид“ Алија Тоторкуловимог, који је викао и приморао да напусти говорницу старију професорку Балановскају Е.В. Након чега су увређени представници науке напустили конференцију за штампу господина Кљосова.

Кљосов овако говори о популационим генетичарима на чијем раду паразитира: „Удесићу батине попгенетичарима.“

О цитату Елене Балановске, руководиоца лабораторије

популационе генетике Медицинско-генетичког научног центра Руске академије медицинских

наука: „производ глупости и неспособности. Да, још дигнуто на квадрат, минимум.“

А онда поново пише о првородству Словена: „ Род Р1а је прасловенски, иако његови потомци живе од Британских острва до Арабијског полуострва, Ирана, Индије и Кине. Али сви су дошли са Руске равнице, почевши од аријске миграције пре отприлике 4.500 година. И сви имају пуно право да себе сматрају потомцима аријског рода Р1а. С тим у вези - по древности у Европи и распрострањености у древном свету - многе су европске нације „секундарне“ у односу на наше претке, односно дошле су у Европу касније, формиране су касније. Што се тиче културе, пантеона богова, превладавајуће митологије, наследства, коначно - историја Словена броји много миленијума.“

...Сам Кљосов каже отворено: аријски Словени су примарни, сви остали су секундарни.

Кљосов и Тјуњајев су „доказали“ да Словени, другим речима, Руси, нису били ништа друго до први људи. Људска раса је почела са њима. Била је то ненадмашна врста звана русантропус. А само име првог Руса који је настао пре 700 хиљада година било је Род. При чему Кљосов сво време продубљује порекло Славена. Пре око две године, имао је старост од 5000 година, пре годину и по - „само“ 60 хиљада, а сада - већ 700 хиљада. По мишљењу Кљосова, снага патриотизма директно је сразмерна са старином народа. То је открио заједно са коаутором Тјуњајевим пре годину дана, у њиховом заједничком тексту.

Нова књига А.А. Кљосова и К.А. Пензева се зове „Аријски народи на просторима Евроазије“.

То је Константин Пензејев - комерцијални писац и самоназвани „историчар“. Такви су Кљосовљеви научни коаутори - комичар Задоронов, нека врста пећинског антисемита Тјуњајев, непознати писац Пензејев. Главни коаутор Кљосова Игор Розхански, његов брат хемичар, написао је дисертацију о флуоресценцији алуминијумских оксида, а сада је постао стручњак за акадски и сумерски језик и чак расправља о томе како су ти језици утицали на језике народа на Кавказу. Хемичар Кљосов веома воли ову ширину знања, с таквим коаутором се лако може доказати како је језик древних Аријаца-Словена постао основа свих осталих језика. Или како су древни русантропи ишли (на своју несрећу) у шетњу у Африку, искривљујући своју веру и језик у хотентотски морал, у вуду и банту.

Кљосов узвикује: „Нико на свету не може доказати да је „анатомски модерни човек“ потекао из Африке.“ И пише овако:

„Изненађујуће, великој већини историчара уопште није својствен широк поглед на ствари, осмишљавање алтернативних објашњења за откривене, примљене чињенице, запажања. Ово се не односи само на историчаре, лингвисте, генетичаре, ово се односи и на већину „научника“ уопште. Тако имамо „теорије“ о пореклу модерног човека из Африке или о томе да су се Словени појавили тек средином 1. миленијума нове ере.“

Толико о изласку човечанства из Африке - поуздано доказаном знању. Научни уредник antropogenez.ru Станислав Дробишевскиј разматрао је Кљосовљеву жестину на ову тему.

Он пише: „Концепција изласка сапиенса из Африке победила је у часној борби идејапросто сви научни докази указују на Африку. На пример, само у Африци постоји потпуни непрекинути редослед хоминида од проконзула до сапиенса.''

А главна идеја Кљосова је да пређе у високу политику. Доказати своју потребност вишој власти. Како? Само ако јој понуди нову националну идеју.

Кљосов одређује националну идеју као осећај заједничке судбине и као свесност својих дубоких корена и повезаност са својим прецима. Најдубљи корени пронађени су за Русију.

Заједно с Тјуњајевим, Кљосов је открио да је на почетку људске расе постојао русантроп (односно, руски човек - њихов термин), који се одмах појавио у свом завршном

облику пре 700 хиљада година (очигледно, долетео је са неке звезде са женом Мокош), а сва 180

остала племена, расе, етничке групе, народи били су резултат деградације русантропа.

Штавише, што су даље русантропи отишли од своје родне земље, то су више деградирали. И тако су се појавили абориџини, црнци и поприлично пали Јевреји. Чини се да нису отишли

далеко, само на Блиски Исток, а деградација је тако велика.

Невероватна древност русантропа треба да буди понос, радост и велика патриотска

осећања код сваког Руса. Да их повеже духовном везом. И уједини их око народног вође. Стога је веома важно разобличити творца ДНК генеалогије. Сви његови подухвати, али посебно од 2009., јесу права превара. И његов начин да постане идеолог. Та идеологија је расизам. Што се врло лако може претворити у нацизам.“ (2)

II део

НЕОПАГАНИЗАМ

Важан сегмент у процесу наметања нове парадигме од стране лажинаучника

представља и ширење неопаганизма.

Лажиисторија и неопаганизам се међусобно преплићу, што је лако уочити анализом рада псеудоисторичара и неопаганских организација и појединаца. На ову везу се указује и у документарном филму „ Буђење - пронађи веру предака“ који смо већ помињали, али су је уочили и наши научници: „ Ваља истаћи да је нарочито занимљив однос псеудоисторичара и њихових присташа према паганској историји Срба. Како је написао Радован Пилиповић у приказу моје књиге Срби пре Адама и после њега, они су ,,у трагању за сопственим коренима и духовним упориштем стављени на несрећан избор између отворене репаганизације (усхићење словенским пантеоном) и неумерене националне глорификације“, пише проф. др Радивој Радић. (1)

Турбо- фолк историчари пропагирају паганизам, док истовремено новопагани пропагирају турбо- фолк историју.

Урушавање поверења у Цркву и удаљавање од православља је процес који тече истовремено и преплиће са процесом урушавања поверења у историјску науку и води ка циљу урушавања националног идентитета.

Као што ћемо видети у овом поглављу, све турбо- фолк историчаре без изузетка карактерише не само искривљавање историје Цркве него и различита јеретичка учења и рехабилитација многобоштва.

Како тема новопаганизма захтева посебну обраду овде ћемо указати само на неке основне карактеристике ове појаве, изнети неке основне информације и указати на везу са псеудоисторијом.

Оно што је заједничко за новопагане у словенским земљама, укључујући и Србију, јесте коришћење термина „ родна вера“ или „ родноверје“, који потиче из Русије. Осим ових неопаганских група ( „родноверци“) постоје и они који су у вези са западним неопаганизмом.

„ССО СРВ ( Савез словенских заједница словенске завичајне вере, примедба Д. М.) је једна од највећих организација новопагана која постоји од 1997. године и има центар у Калуги, где живи њен идеолошки инспиратор и творац, Вадим Казаков. По свему судећи он је био тај који је увео појам „родноверје“ у употребу да означи свој облик неопаганизма,“ пише Владислав Туљанов (Тулянов Владислав Андреевич). (2) У Србији је 2011. године основана Међународна паганска федерација Србије, испостава Међународне паганске федерације (MPF) са седиштем у Енглеској, која је основана

са циљем да „ помогне и подржи Пагане широм света“ као и да се бави „образовањем и промоцијом Паганизма на светском нивоу“. „Приметна је жеља да се укључи оно што је домаће, али предсловенско- балканско ( нпр. Винча). Мада се наглашава да је група религијски, а не магијски покрет, присутни су и елементи карактеристични за ритуалну магију, али и за њу ејџ као културни феномен: радионице тарота, читања кристала, руна итд. Годишњи круг прати и соларни и лунарни календар, као и тзв. хтонски (година почиње 1. фебруара), а постоји и „стеларни” (који се не обележава посебно).“ пише др Немања Радуловић о овој Федерацији. (3)

Као прва родноверна група може се узети Свевлад, основан 2002. ... Већ и летимичан поглед на текстове у зборнику и на сајту показује да реч није чак ни о дилентатизму, већ о псеудонауци. Велесова књига се користи као изворни текст, позива се на континуитет винчанске цивилизације и Срба, указује се на велику берлинско-бечко-универзитетску заверу против података о Словенима, цитирају се Салинас Прајс, Милош Милојевић, Радивоје Пешић, Александар Асов (ноторни фалсификатор словенских старина, кога је чак осудила и једна руска родноверна општина). Свевлад заправо пружа симулацију науке – фусноте, резимеи, назив „научни скуп” само имитрају праву методологију; озбиљни текстови признатих научника стављени су заједно са мистификацијама, што овим другим треба да прибави легитимитет,“ пише даље Радуловић.

Подразумева се, на интернет презентацији '“ Свевлада“ могу се наћи и текстови Момира Јовића, Симе Лукиног- Лазића, Илије Живанчевића, Драгољуба Антића и других турбо- фолк историчара.

Удружење родноверних Србије „ Старославци“ основано је у Београду 2012. године један од циљева им је „ оснивање огранака удружења у свим већим градовима Србије“. (4)

Ево како „ Старославци“ описују покрштавање Словена: „ Стотинама година хришћански мисонари смишљали су планове како да Словенима наметну нову веру. Изнова и изнова покушавајући, учећи на грешкама својих претходника на крају су успели. ... Први мисионари, долазећи код полапских Словена, следили су јеванђеље по Луки и истицали добровољно сиромаштво. Били су поцепани и прашњави, просили су по улицама словенских градова изазивајућу чуђење и сажаљење локалног становништва. Гордим и поносним Словенима просјаци као изасланици богова нису могли представљати узор, нити је неко хтео да следи религију просјака и слуга. Видевши да таква метода нема много успеха мисионари се одлучују за потпуно другачији приступ. ... Поучене таквим искуством следеће хришћанске мисије заборављају приче о сиромаштву и одлучују се за другачију тактику. Добро опремљени храном и богатом одећом, мисионари хвале раскошан живот и благостање, а староверце дарују скупим поклонима. На тај начин штите мисију од сажаљења, подсмеха и омаловажавања, у очима народа мисонари изгледају достојанственије, самим тим бог кога представљају изгледа моћнији и ближи старим словенским боговима. ... Следећа фаза деловања била је стварање презира према старој вери. Наметан је осећај инфериорности староверних у односу на нововерце. ... Слом старе вере у великом броју случајева значио је и пропаст разједињених словенских племена која су полако нестајала, претапајући се у околне народе са којима су се граничили.“ (5)

Опште је познато да су Константин, у монаштву прозван Ћирило, и његов брат Методије кренули у Моравску на молбу моравског кнеза Растислава, о чему читамо и у 182

њиховом житију: „ Моравски кнез Ростислав одржа веће са својим кнезовима и са свим народом Моравским о томе да се пошаљу грчком цару Михаилу изасланици са молбом, да им пошаље хришћанске учитеље. На већу би решено да се изасланици пошаљу са оваквом поруком: Наш народ је одбацио незнабоштво и држи хришћански закон. Само у нас нема таквог учитеља који би нам веру Христову објаснио на нашем језику. Видећи то, друге земље (словенске) пожелеће да иду за нама. С обзиром на то, господару, пошаљи нам таквог епископа и учитеља: од вас у све земље добри закон исходи. … После тога Константин заједно са братом Методијем и ученицима крену у словенске земље. Цар им даде за пут све неопходне ствари... Тако света браћа проведоше четрдесет месеци у Моравији, путујући из места у место, и свуда проповедајући на словенском језику. … Оснивајући школе за словенску децу, они су стекли много ученика, готових да буду добри учитељи и достојни свештенослужитељи у своме народу. „

„ Као извор података за стварање митологије други живот је дочекала и полузаборављена збирка Милоша Милојевића“, пише о старославцима др Немања Радуловић.

И код пагана, као и код турбо- фолк историчара календар заузима посебно место. Тако према „ Родноверном календару за 7528.(2020) “ који издаје Удружење родноверних Србије „Старославци“, Нова година почиње 23. децембра, а тада ова секта слави и празник „ БожићСварожић“, а у њиховом календару су још и овакви „ празници“: Светковине паса- Пасји дани, Светковине коња- Коњски дани, Мишји дани- сечковске задушнице, Светковине медведа- Мечкин дан, Кокошији Божић и слично. Фотографија са фејсбук странице „ Родноверни календар“.

У опису фотографије, између осталог, стоји: „ Пасји дани почињу данас и трају пет дана (мада постоји могућност да су трајали и седам дана). Наиме, на овај празник био је обичај да се туку, опрљују ватром или убијају псе. ... Из тог периода остала је изрека: „прошао

к'о пас на Василицу“ - што значи страдао.“

Циљ хришћанског живота је уподобљавање Богу: „ Будите, дакле, ви савршени као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт.5,48). Светитељи су они који су који љубећи Господа и Спаса нашег Исуса Христа држали Његове заповести (Јн. 14, 15) и постигли циљ хришћанског живота, због чега осим Господњих и Богородичиних празника имамо и празнике посвећене светим Божијим угодницима. Као такви, они су наши молитвени посредници пред Господом, али истовремено и узор који следимо на нашем духовном путу.

У светлости претходно реченог поставља се питање сврхе и смисла празновања паса, коња, мишева, мечки, кокошки итд. од стране новопагана? Посебан одговор захтева питање начина на који се празнују - мучењем животиња.

О њиховом дочеку Нове године у шуми на Кошутњаку писао је и један дневни лист: Нову годину су дочекали уз „храну, пиће, секиру и буздоване“ а ватру су прескакали како би „прочистили ум и тело“. ( 6)

На дан јесење равнодневнице, када ови многобошци прослављају „ Радогостов дан“, одржано је и прво новопаганско венчање у Србији, негде у шуми, како се може закључити на основу фотографије. (7)

Ова група новопагана покушава да присвоји манастир Рођења Пресвете Богородице

коме припада тзв. Тршка црква. Наиме, на њиховој страници на крају текста у коме се пише о овој цркви налазимо закључак да је „Тршка црква грађена на темељима старијег и много већег објекта највероватније старословенског - многобожачког. Не може се са сигурношћу рећи ком словенском божанству је припадало светилиште“, док о грифонима, које осим на Тршкој цркви можемо да видимо на још неким манастирским црквама из Немањићког периода (Високи Дечани, Студеница, Милешева) кажу: „У родноверју, бог Симаргл (Огњебог) често је представљен као грифон тј. као крилато биће „симург“ чије се порекло везује за Персију и Скитију. Симаргл је бог кућног огњишта, дома, заштитник породице. Симаргл је бог свете ватре коју су наши преци палили за време обреда.“

Исту цркву присваја и турбо- фолк историчар Синиша Огњановић ( Тодор Пештерски) који је представља као „ староведскки храм“ који је, како он каже, „ сигурно преко две хиљаде година стар“. Посебно скреће пажњу на троугао за који каже да представља пирамиду, док унутар тог троугла види, између осталог, и мали „ васионски брод“. Као и новопагани бави се грифонима и и животињским и другим облицима уклесаним у камену темеља цркве.

Како је Тршка црква споменик културе под заштитом државе из тога следи да је била предмет интересовања стручњака из одговарајућих области који су о свим релевантним питањима у вези са њом донели свој суд. Ово истовремено значи да није тешко наћи неопходне податке о њој.

„ Тршка црква подигнута је уз трг – уобичајени средњовековни назив за место куповине и продаје, попут данашње пијаце. Трг је дао име селу, а тај назив пренео се и на цркву, која је гласовном променом постала Тршка. …Податак из 1734. изричито наводи да је подигнута 1274, што одговара изгледу њене архитектуре и каменог украса. Њена посебност лежи у томе што је подигнута најсеверније од малобројних очуваних грађевина рашке стилске групе, чији су ктитори по правилу били владари или архиепископи. О њеном ктитору нема података. Првобитно је била посвећена Светом Николи, а данас Богородици, а промена патрона указује на прекид у њеном литургијском трајању. Невелика је и једнобродна, са куполом на коцкастом постољу, грађена каменом и украшена фигурама лавова и грифона на западном порталу, као Студеница или Милешева“, каже се о овој цркви на страници Републичког завода за заштиту споменика културе. На страници „ Споменици културе у Србији“ се каже да „њен изглед, иако је доживео бројне измене, јасно показује да је црква средњовековна, а детаљна истраживања датовала су је у крај XIII века.“ (8)

Када је реч о грифонима њихово порекло ни у ком случају не можемо везивати ни за словенску митологију ни за Србе, нити за просторе на којима они живе. Грифони се јављају неколико миленијума пре првог помена о Србима или Словенима, а најпознатији грифон је, свакако, Велика сфинга у Гизи.

Када је реч о пореклу геометријских, вегетабилних и зооморфних облика који се јављају на спољашњости цркве, а које новопагани и псеудонаучници тумаче у складу са својим жељама и циљевима, најбоље је погледати неки од научних радова који се баве плиткорељефном декоративном пластиком јер је то тема која захтева посебну обраду. 184

„ Старославци“ издају и свој часопис под називом „ Слава!“ а његов главни уредник је Весна Какашевски. Током трајања проглашене пандемије корона вируса 2020. Године, Весна Какашевски објављује видео снимак на YouTube-у под насловом „ Активирање магијске заштите здравља“ и под насловом „ Magijska zaštita protiv aktuelnog virusa, alergija i ostalih „napadača“ naimunitet. Magical protection against Corona virus.“ (9) За оне који не разумеју енглески језик, последња реченица у преводу значи „ Магијска заштита од корона вируса“. Весна Какашевски је била и гост емисије „ Ослобађање историје“ на „ Народној телевизији“ а емисију је на свом YouTube каналу пренео и Радио Снага Народа ( Radio Snaga Naroda). Њена домаћица том приликом била је Весна Пешић, један од најактивнијих пропагатора не само псеудонауке него и неопаганизма. Пешићка на почетку емисије гледаоце поздравља неопаганским поздравом „ Слава роду!“ који назива посебним, а касније препоручује поменути часопис који назива фантастичним и брилијантно урађеним и на друге начине пропагира неопаганизам. У овој емисији се сусрећемо са оним на шта наилазимо и код псеудоисторичара - покушај повезивања православља са неопаганизмом. (10)

На интернету и друштвеним мрежама можемо наћи немали број страница и других новопаганских група. Тако на прмер на интернет страници www.starisloveni.com на којој се пише о „ старословенској религији, митологији, веровањима и историји“ налазимо информације о Велесовој књизи, „ словенском календару“, „ влесовици“, „ винчанском писму“ и сл. (11)

Ту је и интернет презентација Српске родноверне жупе „Луг Велеса” која „ окупља људе који желе учествовати у истраживању, очувању и обнављању словенских, и превасходно српских, обичаја, веровања и културе“ . На њиховој презентацији можемо наћи и њихов календар под називом „ рожданик“ са празницима као што су јариљдан, дожињалица, крес, великдан, плодови и сл. На интернет страници kolodar.rs, такође налазимо календар уз пратеће објашњење: „Многи од Вас верују слепо званичним објашњењима о мерењу времена , астрологији као и о зодијаку и сличним подвалама модерне науке . Ми Словени смо упали у ужас векова и страшну погибију и међусобну мржњу само због лажне историје , подметања и насилног увођења религије. Ко прочита Веде и Велесову књигу схватиће да смо ми Словени слетели на Мидгард Земљу у древној прошлости. Словени су тада себе називали Раса . Никоме се нису молили, него су Богове славили ! Нису били раби божији , него деца и унуци Богова . Бог није био свемоћно биће које кажњава ако не верујеш у њега , већ предак који је достигао ниво Творца . Творац је био Род.“ Осим о календару овде можемо наћи и информације о „старословенском хороскопу“: „ Срби су до краја Првог Светског Рата користили Календар који је донекле био у складу са природом и њеним променама... Пре више од 10 000 година , Срби које су тада називали Расенима (Раси) припадали су Светој Раси Словена .“ На другом месту налазимо, између осталог, ово: „ И упамтите ми Срби смо деца божија , а не раби(робови) ! Дајбог је наш деда!“

Анонимни аутор ове странице нам о себи и својим активностима каже, између осталог, следеће: „ Направио сам овај сајт у жељи да Вас све подсетим на ваше корене, културу, старо знање и стару веру. Нисам могао да немо посматрам како гасне сећање на наше традиције, језик, писмо и претке.

Прво што ме је подстакло на ово је љутња усмерена ка нашем школству. Знао сам све о античкој Грчкој или старом Риму , а о својим прецима и постању ништа. Теорија да смо дошли овде и пали са неба на Хелм –Балкан не пије воду. ... Мало по мало докопах се до информација које су било строго чуване од свих нас током векова . ... Изучио сам тоне материјала који су у данашње време, вероватно због грешака и аљкавости владара света изашле на видело.“ Веза неопаганизма са теоријама завере о „ забрањеној историји“ је овде очигледна.

У вези са текстом анонимног аутора би могло да се постави више питања а нека од основних су следећа: о којим прецима то „ гасне сећање“ ако знамо да су Срби хришћани дуже од једног миленијума? О ком писму? Ком језику? По којој логици су нам преци они чија имена не знамо и ближа нам је њихова вера (о којој такође не знамо довољно), а нису нам

преци наши православни очеви, деде и прадеде?

„ Беседа о идолопоклонству као прељуби“ Светог Владике Николаја је упућена управо хришћанима и потомцима хришћана који се окрећу обожавању идола, односно новопаганима: „ Јуда као и Израиљ оскврни земљу јер чињаше прељубу с каменом и с дрветом (Јерем. 3, 9). Каква је то прељуба, коју учинише Израиљ и Јуда (тј. народ израиљски и јудејски) с каменом и дрветом? То је поклоњење идолима од камена и дрвета. Но пре овога греха они учинише један други, наиме: одвратише се од поклоњења Богу правоме, Богу живоме и јединоме. Зашто се њихово идолопоклонство назива прељубом? Зато што су они били везани првом љубави за Бога правога, за Бога живога и јединога, па су после изневерили ту љубав и предали се срцем туђим идолима од камена и дрвета. Зато Господ назива њихово идолопоклонство прељубом.

Да ли је овај укор Божји био заслужен само у оно старо време а не и у наше, и само од Израиља и Јуде а не и од хришћана? Нажалост, овај укор Божји потпуно је заслужен и данас од многих хришћана. У коме је год охладнела љубав према Богу правоме, Богу живоме и јединоме, и разгорела се ниска љубав према стварима од камена и од дрвета, према трулежним стварима и смртним створењима, тај прељубу чини, и тај навлачи онај укор Божји

на себе. Тада је онај укор Божји и данас уместан као и некад, јер онда грешаху људи не познавајући Христа, а сада греше познавајући Христа.

О браћо, докле ће се вући ово мрачно идолопоклонство по земљи? Докле ће заударати земља од људске прељубе са идолима од камена и дрвета, од сребра и злата, од тела и крви? Није ли свемоћни Христос сакрушио све идоле у прашину и пепео? Зашто се сада неки сагињу и од те прашине поново праве себи богове? Због ђаволске лажи и своје сопствене самообмане.

О Господе вазнесени у врховно небо, одбрани нас од ђаволске лажи и наше сопствене самообмане. Сачувај нас од срамне прељубе са скрушеним идолима — Крстом Твојим чесним. Помози нам, Господе, да се непрестано поклањамо само Теби Богу правоме, Богу живоме и јединоме. Теби слава и хвала вавек. Амин.“

Нешто даље у тексту ћемо дати одговор на питање на који начин новопагани конструишу оно што називају „ родном вером“.

Осим интернет страница, новопагани имају и велики број страница на друштвеним мрежама. Тако се нпр. на фејсбуку може наћи већи број страница и група сличних назива као што су Родноверци, Родноверје, Родна вера или Староверје, Правоверје и сл. На овим страницама можемо да наиђемо и на пропагирање неморала и блуда који су, као што је познато, били део начина живота пагана: „ Раније се није постављало питање да ли је примерено појавити се го у јавности, имајући у виду да се наго тело сматрало нормалном појавом код наших предака.Они су веровали да је одећа само нуспродукт цивилизације и да је голотиња блиско повезана са магијом и њиховом способношћу да се сједине са природом.То

је дакле био саствани део ритуала.Например,нага жена би кружила око колевке новорођеног

детета како би истерала све демоне.

За време празника „Иван Купала“,млади људи би одлазили у шуму у потрази за цветом

папрати који цвета само тог дана.Паипак,како се веровало цвет нисте млгли да нађете уколико

имате одећу на себи,тако да су сви учесници одлазили у потрагу потпуно голи.Модерна наука је у међувремену доказала да ова биљка никада не цвета у правом смислу те речи,што

очигледно указује на то каква је намера овог ритуала.

Неколико примера нам сведоче о томе да су масовне оргије биле део словенских прослава све до 16.века.Оне су се односиле најчешће на период после зиме,када се сматрало 186

да сексуалне активности чисте душу човека,припремајући га за напоран рад у пољу.У оквиру ових сексуалних фестивала, мушкарци и жене би се купали заједно учествујући у ритуалним оргијама где би мушкарци симболично оплодили земљу,док би жене излагале своје гениталије

ка небу призивајући кишу. …

Израз „блудница“ или ти жена слободнијег понашања,није увек имао негативну конотацију као што је рецимо то данас случај.Термин се први пут појављује негде у 7.веку и значио је да је жена још увек у потрази за иделниммужем.У 8.веку око ових жена се развијала

сасвим другачија традиција у односу на савремену,што нам указује да наши преци нису имали апсолутно никаквих проблема са предбрачним сексом.Заправо,уколико је девојка била девица до пред сам брак,Шаман је био обавезан да је дефлорише дан пре венчања што се у оквиру словенских ритуала називало „девојачком купком“.“ (12)

Да овај текст, који прате фотографије нагих девојака, није написан без неког посебног циља потврђују нам примери блудничења међу новопаганима попут овога: „ У селу Васенево, Шабалински округ Кировске области, постоји новопаганска заједница коју је створио А.А. Добровољски , која исповеда типични фалички култ - насилне еротске игре се одржавају око дрвеног стуба који симболизује мушки полни орган. У овом стубу , „породица“ А.А. Добровољског види манифестацију бога Рода, који се назива не другачије него „Хер“, а у чију се част одржавају и ритуалне копулације [9, стр. 24 -25]. Несумњиво, таква неопаганска пракса има најнегативнији утицај на морални карактер људи који су упали у „породицу“ А.А. Добровољског.“

Слично је, у предхришћанско време, и међу другим паганима био раширен блуд и свака врста разврата: „ Небројено је пута наглашен и описан факт, како је морални ниво у грчко-римском свету у време Христово ниско стајао, како су баханалне свечаности биле учестале, како је трка једино за насладом и уживањем, природним и неприродним, била необуздана; речју, како се тело гонило и трло до његовог коначног онакажења и руинисања у служби страстима. Сви културни историци тога времена дају најнеповољнију оцену моралног стања, како Рима и Италије, тако Грчке и осталих провинција. Везувом затрпана Помпеја 79 г. сачувала је још опипљива сведочанства о тешкој неумерености и ексцесима у наслади сваке врсте у то време. Уосталом, доказе о томе ми налазимо и у књигама Новог завета. Своје савременике називао је Христос „родом злим и прељуботворним (Мт. 12, 39)“. Павле у својој посланици Коринћанима укорева ове због ужасног разврата, који је о њима био разглашен (I. Кор. 5, 1, 69-II). Апокалиптичар слика разврат Рима под именом Вавилона и вавилонске блуднице; само ово идентификовање Рима с озлоглашеним, старим Вавилоном, довољно јасно казује, какви су обичаји и какве нарави царовале у гордој престоници света у првом столећу наше верске епохе,“ пише Свети Владика Николај. (13) Сувишно је подсећати да су Содом и Гомора уништени из истог разлога (1. Мој. 19). Ово нам јасно говори где новопагани, уз садејство турбо- фолк историчара, желе да нас врате.

Новопагани се баве и продајом различитих производа повезаних са многобоштвом као што су талисмани, кумири, хороскоп- чертози, одећа са новопаганским мотивима итд. У једној од њихових продавница на фејсбуку ( „ Сербона Талисмани“) могу се купити и језиве скулптуре њихових богова, међу којима и Сербоне, измишљене од стране турбо- фолк историчара.

„ Како стара вера у великој мери није сачувана, ни у записима, ни у живој традицији, вође и идеолози „родне вере” су приступили „обнови” вере старих Словена попуњавањем празнина, путем компилирања паганских елемената народних култура са неаутентичним „реконструкцијама” Велесове књиге Јурија Мирољубова и његових следбеника. … Како су неопагански радови одређени и личним склоностима и идеолошким пројекцијама, различите обнове „старе вере” заснивају се на различитим темељима, идејама и вредносним усмерењима.“ пише Дејан Ајдачић у књизи „ Перунославија“. О паганским боговима у непаганска времена. (14) У последњој реченици налазимо још једну сличност са турбо- фолк 187

историјом – као што имамо више „ родних вера“, из разлога које наводи Ајдачић, тако, из сличних разлога, имамо и више „ забрањених историја“ Срба.

Још један везивни елемент између турбо- фолк историчара и неопагана представља поменута Велесова књига, на њу се позивају и једни и други, па је неопходно да о њој кажемо неколико речи. „ Велесова књига“ је по недвосмисленом ставу у научним круговима, утемељеном на научним анализама, фалсификат. Реч је о тексту на брезовим дашчицама религијског и историјског садржаја, а догађаји о којима се говори обухватају период од 7. века пре Христа до 9. века после Христа. Због свега овога се на њу, као што смо рекли, позивају истовремено и турбо- фолк историчари и неопагани. „ Велесову књигу“ је наводно 1919. године пронашао пуковник Беле армије А.Ф. Изенбек у једном уништеном домаћинству, али (наводно) није могао тачно да сети ни имена власника имања, ни његовог места, већ је касније Б. А. Ребиндер сугерисао да је то било имање Задонских у Великом Бурлуку ( Великий Бурлук). Подаци о А. Ф. Изенбеку као наводном проналазачу ових дашчица потичу од Јурија Мирољубова ( Юрий Петрович Миролюбов) коме је, по његовим речима, Изенбек дозволио да изучава ове дашчице при чему му није дозволио да их износи. Оно што је важно знати јесте да, осим Ј. П. Мирољубова, дашчице нико никада није видео, чак ни њихове фотостате, нити постоје било какви докази о њиховом постојању. Педесетих година двадесетог века у часопису „ Жар-птица“ у Сан Франциску, чији је уредник био Јуриј Мирољубов, објављивани су одломци из тзв. Велесове књиге, укључујући и једну фотографију текста (дашчица број 16) али ни ово, по мишљењу стручњака, није фотографија дашчице, већ цртежа или прориса.

Ј.П. Мирољубов је по струци био инжењер хемије, али је писао о темама из области (псеудо)историје, религије и митологије. Неке од књига које је написао носе наслове „Ригведа и паганизам“ ( Риг-Веда и Язычество), „ Руски пагански фолклор. Есеји о свакодневном животу и обичајима“ ( Русский языческий фольклор. Очеркибыта и нравов), „ Руска митологија. Есеји и извори“ (Русская мифология. Очерки и материалы), „ Додатни извори за праисторију Руса“ ( Дополнительные материалы к предыстории Русов), „ Праисторија Славено-Руса“ ( Предыстория Славяно-Русов), „ Руски календар“ ( Русский календарь) итд. У зборнику радова „ Фалсификовање историјских извора и конструкција етнократских митова“' Одељења историјско- филолошких наука Руске академије наука, Ј.П. Мирољубов се назива „ оцем класичног фалсификата“ тј. Велесове књиге.

Још једно име које је важно када се говори о тзв. Велесовој књизи је Сергеј Лесној (Сергей Лесной) што је заправо псеудоним Сергеја Јаковљевича Парамонова ( Сергей Яковлевич Парамонов). Лесној је објављивао одломке које му је слао Мирољубов и он је, заправо, аутор назива „ Велесова књига“.

Сергеј Лесној, односно, Сергеј Парамонов је био доктор биолошких наука, специјалиста за систематизацију двокрилаца, али се и он, попут Мирољубова, бавио псеудоисторијом. Неки од његових радова су „ Историја „руса“ у неискривљеном виду“ (История «руссов» в неизвращенном виде), „ Из далеке прошлости Словена“ (Из далекого прошлого славян), „ Ревизија основа историје Словена“ (Пересмотр основ истории славян)

итд.

Први научни закључак да је реч о фалсификату изнела је палеограф и лингвиста, историчар староруског језика Лидија Жуковска ( Жуковская Л. П.) којој је испитивање поверио академик В. В. Виноградов. Они који говоре руски ову анализу Лидије Жуковске могу пронаћи на интернету. (15)

Једну од најподробнијих анализа овог фалсификата дао је руски филолог Олег Творогов ( Олег Викторович Творогов) која је такође, на руском језику, доступна на интернету. (16)

„ О. В. Творогов је најпре изнео опширан историјат настанка Велесове књиге... Потом је минуциозно, реченицу по реченицу, реч по реч, слово по слово, анализирао текст Велесове књиге пажљиво упоређујући три изворника... Укрштајући речене текстове, после језичке 188

анализе, Творогов је дошао до непоколебљивог закључка да је пред нама вештачки језик ,,изум“ лица које није упућено у историју словенских језика и стога није у стању да створи свој доследно промишљен језички систем. Свој закључак руски научник поткрепљује многобројним примерима: нетачним коришћењем полугласова, погрешном употребом слова ,,јат“, недозвољеним мешањем слова ,,ч“ и ,,шћ“, доношењем речи којих није могло бити крајем IX века у ареалу где је настала Велесова књига, грубим грешкама у глаголским облицима, очигледним омашкама у падежима итд.

Потом се О.В. Творогов бавио историјским фактима које доноси Велесова књига и устврдио је да су те вести веома кратке, тешко разумљиве и необично противречне. Концепција овог извора се упадљиво разликује од хармоничних концепција које се налазе у осталим словенским летописима и хроникама. Аутор Велесове књиге нема никакву историографску концепцију, изразито је конфузан, са много колизије у изнесеним чињеницама, чиме јасно показује своју псеудоисторичност. Потом Творогов доноси читав низ примера где се подаци Велесове књиге косе са поузданим историјским чињеницама,“ пише професор Радивој Радић. (17)

Погледајмо шта на „ званичној интернет презентацији организације Слободна Србија академика др Јована И. Деретића“ пишу о Велесовој књизи. Текст носи наслов „ Велесова књига доказ да није било сеоба Словена у седмом веку после Христа,“ а у њему читамо, између осталог, следеће: „ Приче које су написане на њима су покренуле многа питања везана уопште за историју и митологију народа већег дела европе под општим именом Словени. Јуриј Мирољубов у Бриселу успева да прочита текстове ових плочица, а скоро пола века касније професор Радивоје Пешић, у потпуности разоткрива право значење и вредност овог писаног блага.

Велесова књига, право археолошко благо, не само сама по себи већ са текстовима који су исписани старим писмом које је развијено из прото писма насталог у неолиту на Хелму, тачније у Србији и баштина је Винчанске културе. Ова књига писана на брезовим дашчицама, је доказ да је права историја народа европе фалсификована и диригивана одлукама Берлинског конгреса из 1878.године.Ниме текстови на брезовим дашчицама су писани Винчанским писмом а садржај описује и даје широку слику настанка развоја и сеоба ’’словенских’’ племена и њихову улогу и историји.“ (18) У светлу претходно изнетих информација о тзв. Велесовој књизи сваки коментар овог текста би био сувишан.

„ Како су творци амблема и симбола словенских неопаганских организација били усмерени ка заједничкој старини“, пише даље Ајдачић, „ симболи ових организација су сродни, али се разликују по издвојеним и наглашеним цртама те заједничке прошлости. Неке дружине симболиком истичу словенско братство, подупиру уверења да су Словени били моћни док су веровали у своје старе богове и међусобно били у вези, те да ће своју снагу повратити и увећати уколико се Словени врате својој вери, док неки истичу националне старине. … Тако Алексеј Гајдуков, аутор дисертације и низа текстова о омладинској субкултури словенског неопаганства у Петербургу, пише: У својству симболике често се користи деснострана и левострана трозракаста, четворозракаста, шестозракаста и осмозракаста свастика; „Коло” или „Перуница” – крст са шест (ређе – осам) зрака или латица, уписани у круг; „Коловрат” шестозракаста, осмозракаста свастика, уписана у круг; други соларни и лунарни симболи, „древнеруске руне” и други [ГАЙДУКОВ 1999].''

По Ајдачићевом мишљењу, употреба свастике, иако измењене у односу на ону коју су користили нацисти, није случајна. „ Може се додати да поред функције прилагођавања, и одвајања од изгледа кукастог крста ради посебности, имају и функцију мимикрије –делимичног прикривања, које служи одбијању могућих приговора за изједначавање са нацистичким симболом. Ма како се мењала свастика, присутност других елемената нацистичке симболике – пре свега црвене и црне боје и друго, потврђује да избор нацистичког 189

симбола није случајан. … Склоност ка неонацистичким идејама може се препознати у

интересовањима вођа неких неопаганских организација. Тако је Вођа Савеза Венеда, Безверхи својевремено објавио Хитлеров Мајнкампф,“ пише Ајдачић. „ Поред поменутих, најчешће коришћених симбола у представљању неопаганских организација јављају се још симболи са животињама, старим оружјем, представама идола,“ наводи Ајдачић.

Чест симбол код српских новопагана је вук. Тако на страници „ Правоверје“ уз цртеж вука и осмокраког кукастог крста читамо следеће: „ Само Србе и вукове није могуће припитомити, дресирати и запослити их у циркусу. По томе су Срби Вучји Род, Вучје Племе. Вучја нарав је у сваком расном Србину. Он жели да буде слободан, самосвојан и самобитан.“

За разлику од новопагана Свети Владика Николај нам као узор, ни када је реч о неустрашивости са којом се вук често повезује, не нуди као узор њега, нити било коју другу животињу, већ светитеље: „ Јунаштво је цар зла свакојега. … Ја не говорим напамет. Ја имам милион доказа за ово што говорим. Овај храм ваш доказ је овога, што ја говорим. Ова слободна земља, у којој живите доказ је тога. Она је дело јунаштва. Ова црква, која је ваша највећа светиња, дело је јунаштва. Овај храм није само место ваше молитве но у исто време споменик јунаштву, и то највећем, какво је икад било у свету. Христос је победилац свију зала, Он је “Цар зла свакојега”, Он је јунак над јунацима. Овај храм споменик је Његовом

јунаштву. Нашто је овај храм у средини вашој ако не зато, да вас подсећа на јунаштво и запаја јунаштвом? Погледајте на овај иконостас, – на ове суве и озбиљне ликове! Ти светитељски ликови сведоци су онога, што вам ја говорим. Сви прави следбеници Христови, сви апостоли и светитељи, сви мученици и архимученици били су велики јунаци, достојни дивљења и подражавања. Највеће богатство њихово било је јунаштво душе њихове. Они су често имали мало здравља, мало злата, мало учености, но они су увек имали једно неисцрпно богатство, које их је и учинило царевима над злом. Имали су јунаштво, које је извирало из њихове вере и наде. Хиљаде година далеко од вас у времену и хиљаду километара далеко од вас у простору, живели су они и показивали своје јунаштво. Њихово јунаштво победило је и време и простор. ... Мислите, браћо, у сваком свесном тренутку живота на јунаке своје вере и своје народности.“

Осим тога, у Светом Писму се вукови помињу у негативном контексту: „ Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у одијелу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви.“ (Мт. 7,15) У Ајдачићевом раду налазимо још једну сличност између неопагана и турбо- фолк историчара - присвајање култура Лепенског вира и Винче.

„ У делатности неких неопаганских словенских организација може се приметити тенденција укључивања елемената црта пресловенских народа и култура на територији коју су касније населили Словени. При томе постоји тенденција повезивања старије несловенске и старе словенске културе, повезивања археолошких налаза два слоја. Тако се у Србији истичу две подунавске културе – старија култура Лепенског вира и неолитска култура Винче…“, пише Дејан Ајдачић.

На овом месту свакако морамо скренути пажњу и на „ Винчанску молитву“ о којој се, у тексту у коме се говори о аутохтоности Срба на простору на коме данас живе и истраживањима Анатолија Кљосова која то наводно потврђују, између осталог каже: „Винчанска молитва је креирана да буди кодове са ових поднебља као и да активира исконску радост живота. Музика компонована на питагорејских 432 Hz подстиче благотворну исцељујућу енергију и буди креативне животне снаге које свако биће поседује у себи. На микроплану, ови фреквенцијски распони хармонизују енергетске структуре ћелија и везе између њих. На макроплану оне хармонизују односе међу људима, као и повезаност са природним планетарним токовима.“ (19) Уколико потражимо податке о музици на наведеној фреквенцији (432 Hz) видећемо да је повезана са различитим надрилекарским и окултистичким учењима. (20)

И неки новопагани, попут турбо- фолк историчара, заступају тезу о постојању писма пре Ћирила и Методија, па у ту сврху неке руске неопаганске организације представљају руне, писмо северних народа, као руско писмо које је постојало и коришћено пре ћирилице. (стр. 152) Али, сличност се ту не завршава. „ У формирању система значења које руне имају велики је простор за фантазију и измишљање, што изгледа привлачно за мало упућене. Рунама се сугерише и писменост пре писмености западних европских народа и износи идеја више вредности у односу на њих. Измишљање тобожње традиције заснива се на претпоставци да се традиција може смислити, при чему је само повезивање измишљених делова у јединствен систем засновано на игри, измишљању и домишљању, као и на уверењу да они којима је таква врста тајног знања „потребна” немају жеље ни знања да провере истинитост предложене традиције“, пише Ајдачић.

Коначно, први кумир једном паганском богу подигао је турбо- фолк историчар Драган Јовановић у селу Мокро, код Беле Паланке. Кумир је посвећен „ врховном богу Виду“, а овде се одржавају и „ академије“ односно „ предавања“ турбо- фолк историчара, што смо већ поменули у једном од претходних поглавља. (21)

Подсетимо и на предлог, из 2018. Године, власника хотела „ Славија“ у Врњачкој Бањи, о чему се доста писало, да се постави споменик богу Перуну, који није реализован захваљујући противљењу Српске православне цркве. (22)

У периоду од 28- 30. маја 2021. године одржан је „ Сабор рода 2“, у Рековцу, где су „предавања“ одржали бројни познати псеудонаучници, између осталих Радован Дамјановић, Драган Јовановић, Дејан Лучић, Божидар Митровић, Мирослава Петровић, Светозар Радишић, али и Велимир Абрамовић и други. Ту је и Љиљана Кртинић, аутор „ старосрбског“ календара под називом „ Забрањена историја Срба“ и власник интернет странице (23) затим Срђан Дошен који се „ у свом истраживању бави… фактором СРБ као елементом у настанку цивилизације и будућности човечанства, односом писма-говора-мишљења, филозофијом православља, календаром, аутохтоном историјом Срба, односом жена-мушкарац, васпитањем“. (24) Уз Дошеново име се пишу разне титуле, па је тако у једној емисији најављен као „ економиста, филозоф и историчар“. У опису емисије се каже и ово: „ Данас су људи усмерени према конзумеризму и материјализму, а у давним временима витешкој српској војсци – Спартанцима, циљ је био да буду скромно обучени, да се скромно хране и да служе својој земљи, рекао је Срђан Дошен и навео јединствен феномен у историји ратовања, када је само 300 српских Спартанаца победило 30.000 непријатељских војника.“ Осим тога, у емисији је говорио и о „ српским великанима попут Јована Деретића“. (25)

Један од „ предавача“ била је и Валентина Јаковљевић, власница „ Анима Интегративног Центра“ у коме се бави „ холистичким исцељивањем“. О њему се на презенацији овог центра каже следеће: „ Технике Холистичког исцељивања представљају рад на физичком као и на енергетском нивоу човека. Енергетски аспекти подразумевају наше емоционално биће, мемориско биће, етерично биће, астрално и узрочно биће.“

Учење о етеричном и астралном бићу је заједничко за различите окултне организације попут Теозофског и Антропозофског друштва, али и секте Ordo Templi Orientis (Ред источног храма) која је деловала, или још увек делује, и у нашој земљи. О поменутим окултним друштвима и Реду источног храма, који се сврстава у сатанистичке секте и неодвојиво је повезан са Алистером Кроулијем, писао је официр полиције Зоран Д. Луковић у књизи „Верске секте. Приручник за самоодбрану“. (26) Од бројних гостију поменимо још и Славицу Шетину, ауторку више надринаучних и јеретичких књига. У опису њене књиге „ Крај Земљиног циклуса“, читамо следеће:

„ ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ АКАДЕМИКА ЈОВАНА И ДЕРЕТИЋА

Књига Крај Земљино циклуса упозначе читаоца са свесним човековим делом - Душом.

Душа је божанство у сваком од нас и поседује суптилно тело. Рађа се из костију покојника на дан васкрсења и носиће обличје тела из ког је рођена. Библија даје податак о томе:

Коринчанима посланица прва, гл. 15: 46/49;

“Али духовно тело није прво, него телесно, па онда духовно”.

“Како носимо обличје земљанога тако ћемо носити обличје небескога”.

У физици је познато – када се у једном молекулу раздвоје два атома – у следећем

сусрету они ће се препознати. М.М. Славица Шетина тврди да тај принцип следимо и ми –препознајемо своју другу половину у шестој димензији, када се усавршимо и добијемо тело од угљеника Ц7.“ (27)

И у овако кратком тексту налазимо ( ако оставимо по страни само јеретичко учење) фалсификат. Наиме, у Првој посланици Коринћанима Светог Апостола Павла, читамо следеће: „ Али није прво духовно, него душевно, потом духовно.“ (1Кор. 15, 46).

Опис учења Славице Шетине би нас одвео предалеко и вероватно је пре за анализу стручњака из области психијатрије и психологије него историчара и теолога. Између осталог, пишући о реинкарнацији, Шетина тврди да је њена унука заправо њена баба (?!), да је њена пријатељица Вера некада била Катарина Медичи, Мирослава П. Хелен ( вероватно још једна њена пријатељица) је „ супруга Симона Зелота, рођеног брата Марије Магдалене“, Драгица Ј. Ивана је „ сестра Иродове жене…“ итд. Осим тога, Шетина каже како је „ препознала… све душе које су уз Христа створиле хришћанство и сви се налазе у Србији. Једино је Јаков Забедејев у Аустрији“. (28) Све ово Славица Штетина „ поткрепљује“ цитатима из Светог Писма, на исти начин на који псеудоисторичари поткрепљују своје тврдње.

Ово је само део „ предавача“ на поменутом скупу „ Сабор рода 2“.

Ево како један од истакнутих новопагана, Драган Симовић, види битку на Кошарама: „ МИТ О СВЕТОМ РАТУ НА КОШАРАМА: КОСОВСКИ ЗАВЕТ БЕЛИХ СРБА У ЗЛАТНО ДОБА СВАРОГА

Само видовити посвећеници знају, да се у пролеће 1999. године, на Кошарама, водио свети рат.

Свети рат је, истовремено, вођен и на Земљи и на Небу, како у Вишњим тако и у Њижњим световима.

Кошаре су свето место космичког светог рата, космичке драме која се дешава једном у тисућу година.

Сви србски ратници са Кошара били су опасани и вођени Творчевим енергијама, и ниједан од њих није осећао ни најмањи страх од смрти.

Сви су они до једнога, скоро у трену, били посвећени из Вишњих светова, а да тога нису бивали ни свесни.

Сваки је од тих светих србских ратника са Кошара био кадар да брани и одбрани Бело Србство, и сваки је од њих изабран од Творца да се до краја жртвује за Бело Србство.

Свети рат на Кошарама није вођен само у одбрану Белога Србства, већ и у одбрану Васељенског Поретка.

Свети рат на Кошарама јесте свети рат за Мидгард, за Светлост Мидгарда.

И ово још да освестимо.

Све свете ратове на Мидгарду, кроз тисућлећа и еоне, водили су искључиво Бели Срби, изабрани и посвећени ратници Белих Срба.

Само србски свети ратници бране и чувају космички и божански Поредак на Мидгарду.

Због светог рата на Кошарама – и ово је важно да знате! – Срби су све ове минуле године били прогоњени и сурово кажњавани од свих мрачних сила што ће још мало да владају овим светом.

На Кошарама су, за многе будуће векове, поражени црни владари са својим зверињим и гмазовским војскама.

Бела Србска Мајка у сваком столећу, упркос свим еонским погромима над Србима, породи довољан број изабраних светих ратника који су у сваком трену спремни и кадри да се

посвете, да се безусловно жртвују за Бело Србство.

Они су скоро невидљиви у свету, и нико од нас не зна ни ко су ни где су они, иако су они ту негде око нас, али их ми не видимо, јер нам и није дано да их видимо и препознамо.

Невидљиви остају у свету како их свет не би прогонио!

И тако они све време свог боравка на Мидгарду остају невидљиви и неоткривени међу људима, и, само се, у једном трену – а ми знамо у којему трену – ниоткуда, и изненада, појаве и построје на Бранику Белога Србства.

На Кошарама је вођен тако жесток свети рат, да то обични људи никада неће моћи ни да схвате ни да замисле, нити се, пак, то може и описати обичним људским језиком.

Само видовити може да види и разјасни.

На Кошарама, и понад Кошара, тада је све горело.

Горело је и Небо и Земља, без престанка.

По светим србским ратницима, у свакоме часу, ватра је отварана и са земље и из ваздуха.

Уз то, наспрам сваког србског светог ратника на Кошарама било је више од тридесет

црних зверова у окружењу који су само чекали тренутак када ће да попусти, да се пробије и отвори, линија србских светих ратника, па да у чопорима и помрачена ума кидишу на њих.

Иако је данима и недељема, двадесет и четири часа, без предаха и престанка горело и Небо и Земља, србски свети ратници су, упркос свим мрачним силама овога света, били и остали стамен-бедем на Кошарама, на Бранику Белога Србства.

Да србски свети ратници нису одбранили Кошаре, питање је свих питања, шта би после тога остало и од Србства и од Србије!

О Кошарама се данас бојажљиво говори и још бојажљивије пише, јер је мало освешћених, видовитих и храбрих Срба који су кадри да опишу и осликају космички свети рат са Кошара.

Чека се једно будуће поколење Белих Срба које свагда изнова рађа, скривена и невидљива, Бела Србска Мајка.“

Да бисмо боље разумели са чиме то Симовић повезује див- јунаке са Кошара, морамо објаснити шта је то Мидгард. Мидгард је у германској митологији назив за земљу која се налази између Нифлхајма и Муспелсхајма, а ево како је настао.

„ У почетку времена није било ни песка ни леда ни земље ни неба. Кроз цео простор простирао се само празан бездан. Но много пре него што се море створило, појавио се један свет од облака и мрака, на северном делу бездана, звани Нифлхајм. У средини Нифлхајма беше чесма Хвергелмир, из које истицаху дванаест ледених река. На југу, пак, налазила се земља ватре звана Муспелсхајм. Између њих је био мореуз Хинунга. Његова северна обала је била смрзнута а на јужној је била врела вода. Из додира тих двеју вода родио се један див у виду човека, звани Имир. Он је отац дивова. Десило се једном кад је спавао да се сав ознојио и том приликом му се под левим пазухом родише човек и жена, дивови као и он. У исто време

из леда који се топио појавила се крава Аудумла која је хранила млеком дивове јер је из њеног вимена истицало четири потока млека. Та крава лижући лед и со, чиме се хранила,

сав мореуз напунио и да су се у тој крви подавили сви џинови осим Белргелмира који је успео да се помоћу неке барке спасе са својом женом те да тако продуже појаву нове расе џинова. Из крви извадише мртво тело Имира па од њега начинише земљу која се зове Мидгард и налази се на средини између Нифлхајма и Муспелсхајма. Од његовог меса постаде копно, од крви море, од костију планине, од косе дрвеће, и од лобање коју су подигли на четири стуба

постао је небески свод. Свод су украсили искрама огња које избијају из Муспелсхајма, па су тако постала небеска тела Сунце, Месец и безбројне звезде.“ (29)

Ево и једне од бројних песама Драгана Симовића у којима се пропагира новопаганизам. Песма се завршава његовим мислима о родноверју.

„ ВИЛЕЊАКОВА ПОСЛАНИЦА БЕЛОМЕ СРБСТВУ – О РОДНОВЕРЈУ

Ко год жели да позна себе – а то и јесте смисао и сврха нашег свеколиког битисиња у свим световима – мораће пре тога да упозна своје богове и претке.

Најдубље истине и тајне о нама налазе се у нашим боговима и митовима, у нашој праисконој вери и нашем древном песничком предању.

Наше песничко предање, то је ведање кроз песничку реч.

Поезија се и ствара ведањем, ствара се срцем и душом из дубина оностраних пространстава.

Све потоње религије туђе су и посве стране нашем бићу и суштаству.

Ми смо родноверни по природи и крви, по души и духу, по битном и суштом.

Родноверје није вера, већ знање.

Или још јасније: родноверје је вера која происходи из знања и знање што исијава из вере.

Када се сједине вера и знање тада се рађа родноверје.

Бити родноверан, значи: бити природан, али у оном надубљем и најсуштаственијем значењу те речи.

Бити родноверан, значи: бити битан и сушт, бити истинска и надсушта слика Творца.

Шта значи бити природан у оном најдубљем и најсуштаственијем значењу те речи?

То значи: мислити, осећати, говорити, стварати, понашати се и живети саобразно са својом суштом природом.

Мушко је мушко, а женско је женско!

Мушко и женско се понашају и живе саобразно строгим начелима и законима Творца и Васељене.

Не може се мушко понашати као женско, као што се ни женско не може понашати као мушко.

Бог је бог, а богиња је богиња!

Мушко сеје, а женско рађа.

Велика смутња настаје у свим потоњим религијима.

У свим религијима по напуштању родноверја човек почиње полако да се удаљава од своје битне и суште природе, од Бити и Сушти Творца и Васељене, те постаје чудовиште без јасно

изнијансираног и заокруженог Стварања, губећи своја у самој природи утемељена битна и

сушта начела.

Човек потоњих религија није више разлучено, искристалисано и освешћено мушко или

женско начело, већ нешто између: мало једно, а мало друго, па на крају ни једно ни друго.

Повратак родноверју јесте повратак својој првобитној суштој природи, односно: Бити и Сушти Творца и Васељене.“

Као и у случају псеудонауке и када је реч о неопаганизму, у Русији су ову појаву уочили и идентификовали као опасност далеко пре нас. На основу извештаја протојереја Всеволода Чаплина, председавајућег Синодског одељења за односе између цркве и друштва, са предлозима за сузбијање новопаганизма, Свети синод Руске православне цркве је 22. октобра 2015. године донео одлуку да се размотри оправдана забринутост због растућег ширења паганства у земљама канонске одговорности Московске патријаршије, укључујући и културну и информативну сферу и нагласи потреба за активнијим радом на црквеним и епархијским нивоима ради оповргавања новопаганских заблуда. (30)

У књизи „ Руски неопаганизам. Историја, идеје, митови“ ( Российско енеоязычество. История, идеи и мифы) члан Мисионарског центра Рјазањске епархије РПЦ, Максим Кузњецов ( Максим Николајевич Кузнецов), не само да потврђује везу између неопаганизма и псеудоисторије него тврди да се неопаганизам темељи на њој и објашњава због чега је то тако. „ Група псеудоисторијских митова основа је новопаганске идеологије, створене, прво, да оправда потребу за повратком паганству, показујући невиђену моћ и напредак претхришћанске Русије, и друго, да се унизе сва достигнућа Русије која су се догодила после Крштења. Неопагани покушавају да докажу „наметање“ хришћанства помоћу митова „о крвавом крштењу Русије“, „зверствима црквењака у Русији“ итд. Мит о моћној паганској словенској држави веома је популаран,“ пише Кузњецов.

Имајући све ово у виду лакше ће нам бити да разумемо речи Јована Деретића „ Главни сатирач Срба је хришћанска Црква! … Српство, овде на Балкану, је сломила православна Црква, из Византије!“ (31)

Осим тога, Деретић оптужује Цркву и за прикривање српске историје. Тако у емисији „Без устручавања“ Деретић каже да је прикривање историје Срба била организована акција Источне и Западне цркве (32) док у емисији „ Голи живот“ тврди да се „ документ који Србима забрањује историју пре Немањића“ налази у Хиландару. (33) „ Група псеудолингвистичких митова је помоћно оруђе новопаганске идеологије, уз помоћ које новопагани покушавају да поткрепе древност словенског народа и словенског

језика, из којег су наводно проистекли и сви други језици у свету. У том правцу су популарни и митови о словенском прехришћанскомалфавиту, из кога су потекла сва друга писма света. Овде су такође популарне и игре речима, тражећи на савременом руском и другим језицима света комбинације слова имена словенских богова и других бића словенске митологије, потрага за скривеним паганским значењем у речима и фразама. Неопагани не престају да покушавају да увере све у аутентичност „ Велесове књиге “, коју научна заједница сматра лажном“, каже још Кузњецов.

По речима представника Епархије Архангелска, ђакона Андреја Алексејева неопаганизам је вештачки створен пројекат за уништавање темеља руске државе и културе. Према речима ђакона Андреја, неопаганизам радикално мења наше националне, културне и верске вредности. „ Људи који прихвате вредности неопаганског система, престају да себе везују за последњих хиљаду година руске историје и културе. Промена у националном

идентитету доводи до промене у политичким погледима и принципима.“ (34)

Роман Лункин ( Роман Николаевич Лункин) доктор политичких наука и филозофије, руководилац Центра за проучавање проблема религије и друштва Института за Европу Руске 195

академије наука такође сматра да се неопаганизам користи у политичке сврхе. „ Пагански, у суштини антихришћански, поглед на свет постао је популаран међу омладином и међу делом интелигенције. Али, заинтересованост младих људи за неопаганизам - све чешће користи у политичке сврхе. Под маском „родне вере“, тинејџерима се често подмећу идеологија неофашизма, расизам и национализам у широком смислу те речи. У вези са украјинским догађајима, идеологија „словенског братства“ у Украјини је постала инструмент русофобије и одвајања од православља. Због тога је важно увидети реалност руског словенског неопаганизма, којег такође користе деструктивне политичке снаге као простор за манипулације. … Неофашистички позив постао је за словенски паганизам озбиљно искушење. … Познат је цео низ акција које су извршили „родноверци“: подметање бомбе у православном храму у Бируљиово-Западном, актови вандализма против крстова. Међутим, колико су ове акције повезане са паганским заједницама, остаје нејасно, јер адолесцентска употреба коловрата и свастика још увек их не чини паганима. … Један од циљева лидера паганских организација је - званично признавање словенског паганизма као једне од „традиционалних религија“. У том смислу, следбеници „староседелачке вере“ периодично јавно иступају као руске патриоте. И сами нови пагани признају да у њиховом покрету има жестоких присталица „аријевске чистоте“, непријатељски расположене према хришћанству. И, мало ко може разликовати тинејџера-нацисту, који себе назива „родноверцем“, од паганина-интелектуалаца из „Велесевог круга“ који медитира о природи и једном богу Одину и Роди“, пише, између осталог Роман Лункин. (35)

У вези са Лункиновим речима да неопагани периодично јавно иступају као патриоте ваља скренути пажњу на фејсбук страницу продавнице „ SerbonButik‘‘ где налазимо информацију о прикупљеном новцу који су у сарадњи са „ Фондацијом Јунак“, „ расподелили на пар хероја из Отаџбинских ратова 1991-1999“, затим поделу божићних пакетића на Косову и Метохији након чега наилазимо на фотографију скулптуре на којој је скулптура неког паганског бога (Перуна?) са огрлицом на чијем привеску се налази шестокрака свастика, и флаше на којима је лако уочљив натпис „ Перун“. Фотографију прати текст „ Родноверна заједница јача из дана у дан!“. Код њих се могу купити различити производи повезани са неопаганизмом, а 6. јануара не славе Бадњи дан и Бадње вече него славе „ водокрес“. „Водокрес“ је дан када је искра небеског огња из Сварогове ковачнице пала у земаљске воде. Велес благосиља воду и она добија чудотворна својства. На празник Водокрес завршавају се Велесови дани“, каже се у објави ових „ патриота“. (36)

Погледајмо још шта руски историчар Владислав Туљанов, кога смо поменули на почетку поглавља, пише у свом раду о неопаганима у Русији. „ У својој критици православља, родноверци често иду до отворених фалсификата и нагађања информација које су прикупили из историјских извора. То се посебно односи на наводно постојећи „терор православне цркве над руским народом“, који, према родноверцима, није упоредив по величини са терором западне цркве. ...

Уз оцрњивање православља и омаловажавање његове улоге у руској историји, у часописима родновераца се активно практикује уздизање незнабожачке Русије. Конкретно, у једном од чланака се тврди да је усвајањем хришћанства сакривено од руског народа много

хиљада година историје пре крштења Руса - то јест, Русија је постојала скоро и пре наше ере. ... Несумњиво, главни историјски мотив чланака у часопису „ Родноверје“ и званичном

сајту ССО СРВ (Савез словенских заједница словенске завичајне вере, примедба Д. М.) је критика улоге православља у историји Русије.“ Туљанов је закључке у свом раду изнео управо на основу анализе поменутог часописа „ Родноверје“. „ Дакле, у својој критици улоге хришћанства у руској историји, родноверци теже циљу оцрњивања православља. Истовремено, немају проблем ни са фалсификовањем ни апсолутно нетачним тумачењем историјских чињеница у ту сврху. Уздизање предхришћанске Русије, по нашем мишљењу, има потпуно ненаучни карактер. …

Као по правилу, критика православља и његове улоге у историји Русије родноверци уско повезују са „духовним препородом Русије“... наравно на основу нео-паганизма, који аутори часописа Родноверје сматрају за „родну веру“ руског народа. Другим речима, родноверци, оцрњујући православље и омаловажавајући његову улогу у руској историји, сањају о повратку Русије у паганизам - који они називају „духовним препородом Русије“. Истовремено, у разним контекстима често се чују позиви да се „одбаци туђинство“, под којим се подразумева православно хришћанство, које често називају „јудео-хришћанством“. Често се хришћански Бог назива „злим и осветољубивим Јахвеом“, којем је супротстављен „добри Сварог“ “ , пише даље Владислав Туљанов.

Као што турбо- фолк историчари одбацују податке о досељавању Словена и Срба на Балканско полуострво изнете у спису Константина Порфирогенита „ О управљању царством“, било тврдећи да је спис фалсификат било негирајући постојање Константина Порфирогенита, тако и неопагани у Русији нападају „ Несторов летопис“, познат и као „ Примарна хроника“ или „ Повест минулих лета“ ( Пóвесть временных лет).

„ Летописац Нестор је посебно критикован међу родновернима... Углавном, Нестор је оптужен да „бесрамно лаже о пореклу и животу словенско-руске цивилизације“ „ , пише Туљанов у свом раду, али говори и о „ Велесовој књизи“ : „ Родноверни имају посебан однос према такозваној „Велесовој књизи “ коју датирају у 9. век. а коју су, наводно, створили новгородскиволси. По мишљењу родноверних, „Велесова књига“ је написана древним словенским писмом, које је постојало много пре Ћирила и Методија.“

ГОРАН ШАРИЋ

Нажалост, неретко и православни Срби деле објаве Горана Шарића који се, као што смо видели, лажно представља као историчар, па је ова кратка анализа намењена на првом месту њима, у складу са речима: “Нико не може два господара служити:јер или ће једнога мрзети, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону” (Мт. 6, 24).

Прво, Горан Шарић изражава сумњу да је Исус Христос уопште постојао, из чега следи да не верује у ни у безгрешно зачеће Пресвете Богородице, оваплоћење Богочовека, Његов живот на земљи, учење и чуда, па самим тим ни у Његово Васкрсење.

У једној емисији (1), на питање новинара: ” Значи, Исус је постојао дефинитивно?”

Шарић даје следећи одговор: ” Па, овако. Не можемо изван сумње, сваке разумне сумње доказати да је постојао. Међутим, постоје јаке индиције да је једна таква личност постојала. Значи, имамо барем једно двадесет верзија ко је то био. Имаш ону књигу ”Цезаров месија” где се каже да је пројекат Рима, имаш да је пројекат Жидова. Да су Жидови уствари једног мирољубивог пророка подвалили поганима, па су погани постали мирољубиви итд. Мислим има ту разних теорија, овај, ко је био Исус. Неки кажу да је, уствари, тај мирољубиви месија био производ Рима да би умирио Жидове, јер су Жидови највећи проблем Рима. Седамдесете дижу огроман устанак, па онда још један…”

Допуштајући, ипак, да је можда неко под тим именом постојао, Горан Шарић јасно ставља до знања да Он није био Син Божији, Богочовек и Спаситељ како нас учи Свето Писмо, већ очигледно обичан човек, иако побожан ( ” мирољубиви пророк”, ” мирољубиви месија”), који је био злоупотребљен од стране Јевреја или Римљана.

Најпре скренимо пажњу на то да о Христу као историјској личности не говоре само хришћански писци, Јеванђелисти, Свети Оци, црквени историчари и други учени хришћани већ и људи изван Цркве. Међу онима који су хронолошки били најмање удаљени времену Христовог живота су Тацит и Јосиф Флавије.

Гај Корнилије Тацит ( Gaius Cornelius Tacitus), један од најзначајнијих античких

историчара, који је је рођен око 55. а умро око 115. године, даје нам потврду о Исусу као историјској личности у ”Аналима” (књига 15, поглавље 44) следећим речима:

Лажни историчар Горан Шарић

“ Нерон је свалио кривицу и задао посебна мучења групи… званој у народу Хришћани.

Христос, од кога је та група добила име, је подвргнут најгорој казни за време владавине Тиберија, коју је извршио један од наших прокуратора Понтије Пилат, и најгоре празноверје, угушено за моменат, појавило се не само у Јудеји, првом извору зла, него чак и у Риму…” (2) О Христу и Хришћанима је у својој књизи ” Јеврејске старине” писао и јеврејски историчар Јосиф Флавије, рођен око 37. године. Он износи податке о најважнијим датумима политичког живота Јевреја, укључујући и податке о времену владавине Ирода и Понтија Пилата, који су историчарима послужили за за утврђивање времена Христовог рођења и Његовог страдања.

Када је реч о подацима које Јосиф Флавије износи, а који потврђују Христа као историјску личност међу њих спадају они наведени у 18. књизи, 3. глава и у 20. књизи, 19. глава. У 18. Књизи читамо: ” У то је време живео Исус, који је био мудар човек, уколико је уопште умесно назвати га човеком; јер је он починио прекрасна дела, и био учитељ таквих лјуди који су са задовољством примали истину. К себи је привукао једнако много Јевреја и велики број пагана. Он је био Христос, Месија. А када га је Пилат, на наговор главних лјуди међу нама, осудио на разапињање, они који су га волели најпре га се нису одрекли, јер им се он поново појавио жив након три дана, као што су пророци Божији прорекли ове и безброј других предивних ствари о њему. А род хришћана, тако названих по њему, до данас није изумро.”

И док се око овог навода води расправа међу научницима, да ли је аутентичан или је реч о евентуалној хришћанској интерполацији, то није случај са речима из 20. књиге, које се прихватају као аутентичне: “ Фестус је био мртав, и Албинус је био све само не на путу; и он оформи групу судија, и изведе пред њих брата Исусовог, кога зваше Христ, чије име беше Јаков, и неке друге; и када их оптужише да су кршили закон, наредише да их каменују…”

Коначно, на Шарићево двоумљење о постојању или непостојању Христа као историјске личности, одговор даје и Свети Јустин Ћелијски у ” Догматици православне Цркве”, (3) следећи логику коју је тешко довести у питање: ” Када би Господ Исус био само

истинити Бог, а не и истинити човек, Он не би могао на онако реалан начин ући у историју човечанства, нити значити за човека оно што сада значи. … Једино телесном, опипљивом, човечанском реалношћу своје Личности Господ Исус је могао створити Нови Завет, јавити се као стварни одговор на сва питања људског духа, и постати за људе незаменљива вредност и једина утеха. Да Господ Христос није човек, не би било еванђелске историје. Само из физичке, човечанске стварности Христове Личности потекла је, и непрестано истиче, историска стварност Хришћанства као једине благе вести у овом горком свету. Исус Христос — истинити човек, извор је те стварности; уклоните тај извор, пресахнуће река хришћанске вере. Да Исус Христос није био истинити човек, Он не би могао основати Хришћанство као историску стварност и силу, јер се на бајци, на привиђењу, на сабласти не би могла сазидати огромна зграда историског Хришћанства: Црква. Зар би некњижевни, прости, сиромашни рибари галилејски пошли за Господом Исусом, да Он није био стварни човек, човечански

реалан у свима својим делима, мислима, речима и целокупном животу свом? И зар би они због привиђења и помоћу привиђења могли запалити свет новом вером? … Као очевици и пратиоци Бога у телу свети Апостоли само сведоче оно што видеше и чуше; њихова је дужност и позив, сва апостолска дужност и сав апостолски позив: да сведоче што видеше и чуше за све време Исусова боравка међу њима, почевши од крштења Јованова до дана када се узнесе на небо.”

Из Шарићевих речи можемо да закључимо да се позива и на књигу ” Цезаров месија” ( Caesar’s Messiah) Џозефа Атвила ( Joseph Atwill), у којој аутор тврди да су и Христос и Јеванђеља производ и политичко средство Рима.

Даље, признајући евентуално Христово постојање али само као човека, Шарић у потпуности негира део другог члана Символа вере у коме се каже да верујемо ” у једног Господа Исуса Христа, Сина Божјег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, не створеног, једносушног са Оцем, кроз кога је све постало”.

Одговор на ово ћемо поново дати речима некадашњег професора Богословског факултета, Светог Јустина Ћелијског. ” Божанство Исуса из Назарета је основна стварност у Новом Завету; из ње ничу све друге новозаветне стварности и истине. Као зраци из сунца, тако божанска чудеса Исусова природно истичу из чудесне Личности његове. Не сведоче само божанска дела Исусова о Њему да је Бог, него и Божанско ученье његово сведочи о Њему да је Он — Бог и Господ. … Исуса прате божанске тајне и красе божанске особине од самог рођења. И при крштењу на Јордану Он објављује Себе као Друго Лице Пресвете Тројице, као Сина Божјег, као Бога. Сам Бог Отац гласом с неба сведочи за Њега: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи. Ове исте речи поновио је Бог Отац при Спаситељевом преображењу на Тавору, када је Спас беседио са светим пророцима Мојсијем и Илијом о своме искупитељском страдању за спасење рода људског. Али најубедљивији доказ о томе да је Исус заиста Бог и Господ, дат нам је у Његовом чудесном и славном васкрсењу. Очигледном стварношћу свог васкрслог тела Спаситељ неодољиво утиче и на таквог скептика, какав је био апостол Тома, да овај усхићено и радосно кличе: Господ мој и Бог мој[18]. Апостол Тома је опипао тело свога Господа, вели свети Јован Касијан, и посведочио да је Он Бог, јер се Исус не може делити од Бога. Како Спасово васкрсење, тако и Његово вазнесење, и слање Духа Светог на апостоле, показују и непобитно доказују да је Исус из Назарета заиста Бог и Господ. … Како Исус иде по мору, и слушају Га ветрови и воде, ако заиста није Бог? Како Исус укроћује два неукротива бесомучника гергесинска; како изгони из њих безбројне ђаволе; како Га ђаволи моле, и слушају, као свога господара, ако Он није истинити Бог?[38] Како Исус отпушта грехе, када то само Бог може чинити и учинити; и како Он види мисли људске, ако није Бог? Како Исус васкресава Јаирову кћер, и одећом својом исцељује од неисцељиве болести жену крвоточиву, ако није Бог и Господ? Како Он васкрсава Лазара, који је већ четири дана био мртав, ако није заиста Бог? Како Он додиром руке своје исцељује два слепца, ако није Бог? Како Он исцељује 200

немог бесомучника, и чини оно што се нигда није видело у Израиљу, ако није Бог? Како Он претвара воду у вино, ако није Бог? ”, пише, између осталог, о Христу као истинитом Богу, Свети Јустин Ћелијски. (4)

Даље, Шарић нам хришћанство представља као синкретистичку религију, или пре као секту, а не као Богом откривену истину: ” Јудаизам је један елемент кршћанства, други елемент су те зороастризам, митраизам, трећи елемент је поганство. Значи, кршћанство је

стварно микс свега, јер оно је и опстало тако што је један папа рек’о ”покрстите њихове богове”. Што год су могли су апсорбирали у ту своју религију, и онда она врло мало личи кад ти гледаш, рецимо, на Стари завет и кршћанство. Рецимо, ти у Старом завету уопће немаш , а ни у Новом, култ светаца.” (5)

” За разлику од природних религија, које су дело човека, натприродна Хришћанска религија је дело самога Бога; до те религије човек није дошао својим умом него му је она дата у натприродном Божјем Откривењу, које је свој врхунац и пуноћу достигло доласком у свет и оваплоћењем Сина Божјег, Господа Исуса Христа”, пише Свети Јустин Ћелијски у књизи ”Основно богословље”.

У Старом и Новом Завету нема светаца и много другог чега има у каснијем периоду развоја Цркве из истих разлога из којих зрно пшенице пре него што се посеје и не никне нема корен, стабљику, листове, клас, прашнике, и друге делове које има након тога. И као што се из посејаног зрна све развија у одређено време тако се и у самој Цркви све дешавало и дешава се онда када дође одговарајуће време (Јн. 2,4).

Осим тога, Шарић овде покушава да раздвоји Стари и Нови Завет, говори о дисконтинуитету, представљајући Нови Завет као нешто ново и другачије, а не као довршетак и испуњење Старог Завета упркос Христовим речима: ” Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке; нисам дошао да укинем нето да испуним,” каже Христос (Мт. 5,17).

Али ни ово јеретичко учење није ништа ново. Један од најранијих и најпознатијих јеретика који је проповедао неспојивост Старог и Новог Завета, био је Маркион из Синопе у Понту, у Малој Азији, кога је његов отац, синопски епископ, одлучио од Цркве.

Ако боље размислимо, и наше лично искуство нам указује на нешто сасвим супротно од онога о чему Шарић говори. А то је да без познавања Старог Завета не бисмо могли у потпуности разумети Нови.

Овде свакако морамо указати и на чињеницу до које су дошли истраживачи, а то је да већина наших средњевековних писаца више цитира Стари него Нови Завет. (6) Једино је Свети Сава више цитирао Нови Завет, док код Теодосија налазимо приближно исти број цитата из Старог и Новог Завета.

” Пуноћом и реалношћу своје Личности и живота Исус из Назарета преставља Собом дословно испуњење и потпуно остварење свега онога што је у Старом Завету о божанском Месији претсказано, проречено, обећано, прасликовано. Са најбуквалнијом историјском тачношћу и верношћу на Њему се испунило све што је претсказано о божанском Спаситељу. Стари Завет је пророковао, прасликовао и очекивао Месију који ће својом Божанском личношћу и делатношћу спасти род људски од греха и смрти; Нови Завет је сав изграђен на чињеницама које непобитно показују и доказују да је Исус из Назарета заиста многоочекивани божански Месија, заиста Син Божји, заиста Бог и Господ. Својом божанском правдом Стари Завет је ушао у новозаветну стварност, и тако постао њен саставни део…”, пише у ”Догматици” , (7) Преподобни Јустин Ћелијски.

” Два Завета учинио је Бог са родом човечијим: Стари и Нови. Стари Завет учинио је Бог онда док је род људски био још млад и по годинама и по греху, а Нови Завет онда кад је

род људски постао стар и по годинама и по греху. Први Завет заснован је на закону Божјем и на крвној жртви Божјих животиња. Тим Заветом Бог се драговољно обавезао давати човеку

добар и дуг живот на земљи и свако земаљско обиље с колена на колено, а човек се од своје стране обавезао испуњавати прописани закон Божји и приносити Богу крвне жртве од Божјих 201

животиња. Бог је одржао Завет од Своје стране, но човек га је свега погазио грешећи против Бога Заветодавца и очекујући упорно да му Бог ипак даје све – безусловно. Кроз ту обману Створитеља свога род човечији се уболестио до смрти. Тада је Створитељ људи учинио Нови Завет с човеком. Тај Нови Завет заснован је на љубави Оца и на крвној жртви Сина Божјег. Тим Заветом Бог се драговољно обавезао дати човеку вечни живот и царство небеско, а човек

се од своје стране обавезао одговорити љубављу на љубав, и жртвовати себе васцелог Оцу свом небеском. То је Нови Завет – љубав и жртва с обе стране”, пише Свети Владика Николај.

Ево како нам Шарић описује и објашњава Божић, празник Рождества Христовог: ”Значи, Божић не постоји. У Библији нико не слави рођендане осим фараона и Херода, значи негативци. Значи, Божић у прва три столећа кршћанства не постоји. Опет, то је био најсветији празник свих ранијих религија. Зимски солстициј код нас, коло године, кад умире стари Бог, умире сунце, јер наш Бог је сунце, он умире у огњу и поново се у огњу рађа. Зато ми палимо Бадњак.”

Када је реч о покушају Шарића, као и других турбо- фолк историчара и новопагана, да хришћанство и хришћанске празнике повежу са паганизмом, астрономским појавама и слично, морамо да имамо у виду речи Светог Јустина Ћелијског да ” по свету који носи у себи човек суди о свету око себе”.

У почетку Божић се није празновао посебно, на дан када се сада празнује, већ се празновао заједно са Богојављењем, о чему говори Свети Јован Златоусти, у својој беседи на овај празник, и објашњава разлоге: ” Јер многи празнују и име празника знају, али не знају узрок настанка празника. Да се данашњи празник зове Богојављење свима је познато; али какво је ово богојављење и да ли је једно или су два, то већ слабо ко зна… Зато је потребно да вашој љубави кажем да није једно богојављење него два. Једно је ово које прослављамо и оно је прошло, а друго је будуће, које ће се тек са свршетком овог времена појавити. … Али зашто богојављењем није назван дан у који се Христос родио већ онај у који је крштен? … Зашто се овај празник назива Богојављење? Зато што Христос не беше свима познат када се родио, но тек онда када се крстио јер до овога дана многи га не познаваху. А да га многи не познаваху и да нису знали ко је он, послушај шта каже Јован Крститељ: “Међу вама стоји кога ви не знате” (Јн. 1, 26). Али није ни чудо што многи нису познавали када га и сам Крститељ до тога дана није познавао. “И ја га – говори он – не знадох, али Онај који ме посла да крштавам водом он ми рече: На кога видиш да силази Дух и остаје на њему то је онај који крштава Духом Светим” (Јн. 1, 33).” (8)

Потпуно је погрешно и бесмислено изводити било какве закључке само на основу тога што се Божић као самосталан празник почео прослављати нешто касније, онако како то ради Шарић. Такви закључци су произвољни и не говоре ништа о самом празнику, али говоре

доста о ономе ко их изводи и његовим мотивима. Произвољни закључци, у складу са постављеним циљевима, су једна од карактеристика турбо- фолк историчара.

Ево како, за разлику од Шарића, Божић описује и објашњава Свети Владика Николај Охридски и Жички: ” Емануил – с нама је Бог. Не идол, и не идеја, и не слутња ни теорија, него истински и прави, вечни Бог. Он се родио као младенац од приснодјеве Марије. Празник Његовог рођења – колико нам је познато – само се на српском језику од свих језика на свету назива Божић или Богић, што ће рећи Мали Бог. Као што би сина царевог назвали царевићем, или сина краљевог краљевићем, тако су Срби од старине назвали Сина Божијег – Божић. Дан Његовог рођења, дакле, назвали су Срби по суштини или по битности Рођенога у тај дан –Божић. Како је то дивно, и пуно разума и словесне красоте! … Када су Јевреју питали Господа Христа ко је Он, добили су одговор: Почетак. Заиста Он је почетак стварања, почетак обновљења, почетак словесности, почетак свега доброга и славнога. Догма о Његовом ваплоћењу почетна је догма наше вере у том смислу што су се кроз њу објавиле и схватиле и све остале велике догме. Као што се рефлектором у ноћи разбијају тмине на све стране унаокруг и просипа светлост по невидљивим предметима те постају видљиви тако се вером у 202

Емануила – т. ј. у присутнога Бога, у Бога у телу међу телеснима, расипа светлост на тајне неба и земље, те тамно постаје светло, и далеко блиско, и непојамно појамно, и проречено остварено.” (10)

Дакле, славећи Божић, славимо оваплоћење Богочовека Христа и почетак нашег спасења а не астрономске појаве нити било шта друго.

Горан Шарић на једном месту каже да је Апокалипсис ( Откривење) Светог Апостола Јована кабалистички спис: ”Рецимо, та задња књига Библије, Откривење је писана… то је

први кабалистички спис.” (11) Али, ни овај напад Шарића на Откривење није ништа ново.

” Откривење ( или на грчком Апокалипса) св. апостола Јована Богослова последња је књига Светога Писма: њоме се завршава канон богонадахнутих књига ( Библија). Та књига садржи пророчанства о будућности, о судбинама света, човечанства и Цркве у време од првог до Другог доласка Христовог, тј. до свршетка света. И у древности, а нарочито за последња два века, исказивано је мнење у хришћанској књижевности да Откривење није иаписао апостол Јован Богослов, него нека друга личност по имену Јован. То мнење је исказивано да би се поткопао ауторитет те књиге у очима већине верника Хришћанске Цркве, јер садржај и циљ ове књиге изазива у непријатељима Цркве силну мржњу и напор да се свим средствима умањи њен значај,” пише протојереј Александар Колесников у књизи ”Апокалипса. Тумачење Откривења светог Јована Богослова.”

Као што знамо, и као што пише и протојереј Александар Колесников, Откривење Светог Апостола Јована је једна од књига писаних по надахнућу Светог Духа коју је Црква и уврстила у канон и на којој се, у складу са тим темељи учење Правослване цркве. Дакле, Шарић сматра себе за мудријег од свих духоносних Светих Отаца који су дали свој суд о Откривењу. Међу њима је и Свети Андреј Кесаријски који у уводу Тумачења Откривења каже: ” Када су ме многи, имајући због велике љубави коју осећају према мени боље мишљење о мојој разборитости него што би требало, молили да протумачим Апокалипсу (Откривење) Јована Богослова и да ова виђења применим на времена која су затим уследила, често сам одлагао да се прихватим нечега што надмашује моје снаге, знајући да је разјашњење

онога што је Свети тајанствено видео и што треба да се деси у будућности дело великог разума, просветљеног божанственим Духом.” (12) Због чега Шарић напада Откривење можда ћемо најбоље разумети из речи Светог Владике Николаја које налазимо у његовом ”Катихизису” (Вера Светих, Катихизис Источне Православне Цркве). На питање : ” Како би требало онда назвати књигу Откривења у поређењу с Јеванђељима?” - Свети Владика одговара: ” Требало би је назвати: Књига о крајњој ПОБЕДИ основних истина садржаних у јеванђељима НА КРАЈУ СВЕТСКЕ ДРАМЕ у којој је главни јунак од почетка био Исус Христос, наш Господ и Спаситељ.”

За оне мање упућене наведимо и неколико реченица о томе шта је кабала, а подробније информације се могу пронаћи у текстовима чије делове цитирамо. Епископ Александар Милеант о Кабали, између осталог, каже следеће: ” Непосредни циљ Кабализма јесте да открије скривено значење које наводно запечаћено у Тори (првих пет књига Светог Писма, написаних од стране Пророка Мојсеја) и да јој дода мистичне идеје, које су преношене усмено. У сврху разоткривања скривеног смисла у Тори, кабалисти су израдили сложени метод нумеролошких рачунања, комбинованих са премештањем слова у библијском тексту. … У практичној примени, кабалисти су створили методе „беле“ магије, предсказивања будућности, призивања душа мртвих, егзорцизма демона, хиромантије (просветљење гледањем у длан), ношење амајлија и задобијања мистичког просветљења. Древни кабалисти су се сматрали мајсторима алхемије и астрологије. Кабала приписује велики значај, мистичким значењим бројева и слова, али и магијској моћи библијских имена Бога.” (13)

”Кабала представља фантастичку мешавину езотеријског окултизма помешану са незнабожачким религиозно-философским идејама. Она сведочи о потпуном отпадању од великог и спасавајућег библијског учења. Људи који у свом слепилу почињу да се баве 203

кабалом, не бивајући свесни тога, праве договор са паклом,” пише јеромонах Јов Гумеров. (14)

Шарић на крају доводи у питање и то да је свети Јован Богослов аутор Откривења.

вези свега претходно реченог довољно је само подсетити на оно што смо претходно већ рекли – Горан Шарић по свету који носи у себи суди о свету око себе, јер “ не може дрво добро

плодове зле рађати, ни дрво зло плодове добре рађати.” (Мт. 7, 18)

О тумачењу Светог писма Горан Шарић каже: ” Ти мораш познават и јако пуно литературе и поганске. Рецимо, Исус је у Откривењу описан као божица Хеката, која је била грчка богиња и тако.”

Дакле, осим што је ” пројекат Рима” и ” пројекат Жидова”, Христос је и ” божица Хеката”. Боже сачувај!

Али ни овде Шарић не износи ништа ново, покушаји да се хришћанство повеже са митологијама различитих народа су постојали и пре Шарића и на то су већ дати одговори, па их овде нећемо понављати. Довољно је констатовати само то да Шарић стоји на истој, антихришћанској, позицији на којој и они, а на супротној од светог Владике Николаја који каже да: ‘‘ Хришћанска вера није ни налик на друге вере и друга веровања у свету. Јер друге су вере од људи са земље и од земље; од људи који су говорили о духовном свету или по своме природном разуму или по обмани од злих духова. … Имајући савршену веру у Христа и Његову Радосну Вест, оци и учитељи цркве енергично су одбацили философије јелинске и мистерије азијске и афричке. Чак и они који су се у Атини школовали у философији, као Златоуст, Василије и Григорије Богослов; исто и они који су били рођени Египћани или Араби, као свети Антоније, Макарије, Исак Сирин, Јефрем Сирин, и други.

Баш ови свети оци најбољи познаваоци паганских философија и верских мистерија, и то из прве руке и на свом матерњем језику, били су најодлучнији браниоци јединоспасавајуће вере у Евангелије, у Радосну Вест Човека са неба. Ни најмањи компромис нису они допуштали ни с ким и ни с чим што је од земље и са земље, што је од човека и по човеку, и што је настало или постало ван Христа и његовог Евангелија.” (15)

Додајмо на крају и ове речи Новог Златоустог: ” Видите ли, браћо, где расте и где сазрева зло? Не у крилима Божјим него у мислима људским. У мисли људске зло бива посејано од силе демонске, или од страсти телесних. У мислима људским зло расте, и грана се, и размножава се, и цвета, и листа, и најзад плодове показује.”

Шарић даље каже: ” Моје мишљење, моје приватно мишљење које не могу сто посто доказати је да је постојао стварно један учитељ, Исус, Јешуа, који је им’о једно просветљење учење, ти кад гледаш Исус ,- Буда врло слично. Значи, постојао је један учитељ а онда су његове ријечи тумачиле разне секте: неке су биле за сиротињу, неке су биле за… Чак је један врхунски експерт за списе с Мртвог мора каже да је Исус уствари био халуциногена некаква биљка итд.” (16)

Шарић овде вероватно мисли на књигу ” The Sacred Mushroom and the Cross: A Study of the Nature and Origins of Christianity Within the Fertility Cultsof the Ancient Near East” Џона Марка Алегроа (John Marco Allegro) у којој аутор тврди да Христос никада није постојао као историјска личност, већ да је био митолошка творевина раних хришћана под утицајем психоактивних екстраката гљива попут псилоцибина.

У вези са овим можемо само да завапимо заједно са Светим Игњатијем Брјанчаниновом: ” Авај, какво помрачење! Авај, какав пад ума!”

Подсетимо се у вези са овом теоријом на покушај да се и Васкрсење Христово објасни халуцинацијама апостола: ” Визионарно-халуцинациска хипотеза састоји се у овоме: Исус Христос је умро и био сахрањен, али није васкрсао. Његови ученици нису никако могли да се помире са тим да је заувек нестало њиховог омиљеног учитеља. Узбуђени и потресени голготском катастрофом, а вођени љубављу према учитељу, њима се причинило да су видели Христа васкрслог и живог. Сећање на старозаветна пророштва, сећање на речи самог учитеља 204

да ће после три дана васкрснути, растројеност нерава, све је то учинило да су се код ученика почеле јављати халуцинације. У души егзалтиране Магдалине планула је прва искра вере. Та се искра, при додиру са ученицима, развила у велики пламен који је код њих изазвао халуцинације, те су они своје сопствене представе о васкрслом Исусу примили за стварна објективна факта. Ова теорија нема ни психолошке ни историјске услове, да би могла бити истинита. Познато је: Апостоли су били преплашени свим оним што се десило са Христом; у њиховој души је владало и преовлађивало осећање страха. То осећање је онемогућавало

најмању веру у васкрсење Христово, а камоли веру пуну ентузијазма, веру која би измислила васкрсење Христово и на тој измишљотини сазидала огромну зграду историјског Хришћанства. Од њиховог психичког стања било је далеко свако очекивање васкрсења Христовог. То се јасно види из напора васкрслог Спаситеља да им докаже најопипљивијим

најочигледнијим средствима истинитост свога васкрсења и стварност свога васкрслог тела. Малаксали свим бићем, они се јадају: “А ми се надасмо да је Он Онај који ће избавити Израиља”. Да они нису били ни под каквом аутосугестијом ни сугестијом види се из тога, што они сматрају појаву васкрслог Христа за утвару, за привиђење, због чега и траже да га опипају. Обично се халуцинације појављују само или код чула слуха, или код чула вида, или код чула пипања. А ученици Христови истовремено и гледају Христа, и разговарају с Њим, и пипају Га. И то се понавља много пута у току четрдесет дана, и то не само код једанаесторице

него и код више од 500 хришћана. Но, ако би се могла и за тренутак допустити ова теорија, зна се да халуцинације трају извесно време, и кад се људи врате у нормално стање, оне ишчезавају, а људи онда увиђају своју обману. Али код ученика Христових то ни у ком погледу није случај. Они су ревносни и неустрашиви проповедници васкрслог Христа, не само док им се васкрсли Господ јављао у току четрдесет дана после свог васкрсења, него такви остају до краја својих живота. И још: ту су веру оставили својим ученицима, а ови опет својима, и тако редом до данашњега дана. Тако стварна и бесмртна вера могла је понићи, и поникла је, само из стварне чињенице васкрсења Христовог. Апостоли, а за њима и остали хришћани, нису се плашили никакве смрти нити се плаше, јер су убеђени у Христово и у своје васкрсење. То је извор њихове вере, њихове проповеди, њиховог ентузијазма, њихове неустрашивости, њиховог радосног мучеништва и страдања, и њиховог усхићеног умирања за васкрслог Господа Христа и његову истину.”(17)

” Кажу да се Константин на самрти крстио, то је под упитником…,” каже даље Шарић.

О крштењу Константина Великог читамо код Јевсевија Памфила, који га је познавао и који је писао његовом животу, а то као историјску чињеницу износе и бројни историчари. Између осталих, опис Константиновог крштења доноси и британски историчар Тимоти Барнс (Barnes, Timothy David) професор Универзитета у Единбургу, у књизи ”Constantine and Eusebius” (стр. 259-260). Књига се може пронаћи и у електронском облику на интернету. (18) Горан Шарић неретко говори и о ванземаљцима. Тако у једној емисији он каже да су нефилими ванземаљци (19). О нефилимима се говори у Старом Завету, с тим што се у нашем преводу уместо речи ” нефилими” користи реч ” дивови”: ”А бијаше тада дивова на земљи; а и послије, кад се синови Божји састајаху са кћерима човјечијим, па им оне рађаху синове; то бијаху силни људи, од старине на гласу.” (Пост. 6,4.)

Штавише, Шарић чак допушта могућност да су људе створили ванземаљци. (20) Како је веровање у ванземаљце веома раширено међу турбо- фолк историчарима неопходно је да дамо нешто опширније објашњење ове појаве, па у ту сврху наводимо део поглавља ” Знаци са неба” из књиге Светог Серафима Роуза ” Православље и религија будућности”.

” После Другог светског рата на Западу је наступила поплава далекоисточних религија и култова, а упоредо ширила се и појава, која на први поглед није имала никакве везе са религијом, – то је појава „неидентификованих летећих објеката” (НЛО). … Али oвом појавом бавили су се и чувени научници по наредби неких влада. Та научна истраживања нису дала позитиван резултат, јер нису могла да докажу да су ти летећи објекти – стварно физички. 205

Међутим, најновије хипотезе научника доводе истраживаче ових појава до „руба стварнасти”, на границу психичке и духовне стварности којој ови научни истраживачи нису у стању да приђу.

Захваљујући богатству светоотачког знања о Светом Писму, православни посматрач има велико преимућство да оцени те нове хипотезе о феномену „неидентификованих летећих објеката”. Православни посматрач ипак је мање заинтересован за саме те појаве а више за менталитет који их прати: како људи обично тумаче НЛО, и зашто? Један од првих који је приступио питању НЛО, на тај начин, био је чувени швајцарски психолог Карл Г. Јунг. У својој књизи ,,Летећи тањири: један модерни мит о стварима виђеним на небу“, он је покушао да објасни ову појаву као нешто што има психолошки и религијски смисао. И мада он није покушао да ове феномене прогласи за „објективну стварност”, ипак их је сместио у област људскога знања којој они заиста и припадају. Потоњи истраживачи, који су почињали своја испитивања од „објективне” стране, а не од психолошке димензије овога питања и сами су увидели да је без „психичке” хипотезе немогуће објаснити овај феномен.” Након што на неколико страна обрађује научну фантастику у вези са овим питањем Свети Серафим даље, између осталог, пише: ” Многи научници узели су у обзир ову појаву не због физичке доказаности о њој, него због чињенице да су многи озбиљни и разборити људи видели нешто незаборавно за цео живот. Ту није реч о сну. Према томе, истраживање треба да се окрене ка области психологије, а не ка „физичком доказивању” ових летелица. Забелешке о појавама НЛО представљају збирку „невероватних прича које су нам казане од стране људи којима се може веровати.” Нешто ипак постоји иза много хиљада озбиљних извештаја о тим објектима. Др Хајнек је разврстао ове појаве у шест врста сусрета. Прва врста представља „ноћне летове”. Све се објашњава као појава метеора, како су их видели компетентни људи као авионски пилоти, контролори лета и полицајци. Друга врста су „дискови по дану”. Они су касније били преименовани у „летеће тањире”. У трећу категорију спадају радарски опажаји летећих предмета са брзином изнад пет хиљада километара. Сведоци ових појава били су емоционално уздрмани. Они су били суочени са нечим загонетним. Четврта категарија се назива „близак сусрет прве врсте”, где се ради о блиском виђењу светлуцаве летелице на земљи. Очевици су толико запањени да нису били у стању да то сниме, мада им је камера била при руци. Пету категорију чине „блиски сусрети друге врсте”. Овде разлику уноси чињеница да је летелица оставила траг на месту свога приземљења: сасушене су ове биљке на том месту. Међутим, делић такве виђене летелице никада није био донесен, а ни наводни траг на земљишту нији био убедљив. Најзанимљивији извештај о тим летелицама расправља о шестој категорији која се зове „блиски сусрети треће врсте” – то су описани доживљаји о сусрету са „живим бићима” или „хуманоидима” – управљачима тих летелица.

„Блиски сусрети” током седамдесетих година павезани су са „паранормалним” или окултним феноменима. Људи понекад сањају чудан сан управо пре појаве НЛО. Неки тврде да су добили телепатске поруке од „хуманоида”. Други тврде да те летелице не долазе и не одлазе великом брзином, него се једноставно ту „материјализују” и изненада „дематеријализују”… Неки ооветљени светлошћу из тих летелица добијају „чудесна исцелења”, док у другим случајевима појаве НЛО узрокују леукемију и друге болести озрачења. Често имају и трагачне психолошке последице: блесавост, лудило, самоубиство… Ова наглашена „пхсихичка црта” приликом виђења НЛО навела је истраживаче да повежу виђења НЛО са oкултним појавама и да траже кључ за разумевање појава НЛО у психичким последицама које оне производе. Многи од истраживача указали су на сличност између појава НЛО и спиритизма XIX века који је такође спајао психичке феномене са чудним физичким последицама, само са много примитивнијом „техником”. Примећено је да савремено човечанство има појачану пријемчивост за тајанствене појаве окултизма.

Шта се, уствари, дешава приликом сусрета са НЛО? Провера људског веровања. Шири се, нарочито међу омладином, опчињеност далеким просторима, психичким феноменима

рубу свести и реалности…

Закључак је следећи: зато што су људи занемарили хришћанство и очекују „спаситеље”

из далеких космичких простора, јављају им се слике међупланетарних летелица и ванземаљских бића. Иза тих привићења су демони.

Џон Кил, који је иначе агностик у религији пише: „НЛО појаве личе на нижу врсту варијација демонолошких феномена који постоје од давнина”. … Многи извештаји о НЛО појавама указују на њихову поражавајућу сличност са описима демонске поседнутости (бесомучности). Такав феномен одавно су знали теолози и парапсихолози.

Неки евангелички протестанти објавили су недавно своје изучавање и закључили да су НЛО појаве чисто демонске по свом пореклу. Православни истраживач не може не закључити то исто. Тачно је да су многа виђења „ванземаљских летелица” само плод халуцинације и обмане, али је немогуће одбацити сва сведочења толико многих извештаја о појави НЛО. Тачно је такође да на спиритистичким сеансама многи медиуми варају људе, међутим, сам медиумистички спиритизам, када је заиста аутентачан, он непорециво производи стварне „паранормалне” феномене под утицајем демона. У томе смислу, имајући исти демонски извор, НЛО појаве нису ништа мање стварне – но демонска виђења у спиритизму.

Најзагонетнија страна појаве НЛО – а – чудно мешање физичких и психичких обележја у њима – не представља никакву загонетку за православне хришћане који су читали духовне књиге, нарочито Житија Светих. У тим старим књигама демони се јављају тако запањујуће стварни као да имају „физичка тела”, мада је „материја” у њима тако истанчана да није

опазива за људе ако им „духовне очи” нису отворене, било по вољи Божијој (као у случају код светих људи) било против воље Божије (као у случају код вештица и медиума).

Православна духовна књижевност има много примера демонских појава које се потпуно поклапају са НЛО виђењима: чудесно се јаве наизглед „опипљива” бића као предмети (то су или демони или њихове нестварне сенке) који за трен се „материјализују” и „дематеријализују”, увек са циљем да запање и растроје људе, водећи их коначно ка погибији. Најчувенији догађаји такве природе описани су у Житију светог Антонија египатског (IV век) и светога Кипријана картагинског (III век), који се сам, пре обраћења у хришћанство, бавио црном магијом.”

Након што наводи један пример из Житија Светог Мартина Туронског, где се демонска сила јавља као ,, физичка” слично данашњим ,, блиским сусретима” и пример демонског ”киднаповања” из Житија Светог Нила Сорског, сасвим сличног ,, одвођењу” људи у летелице од стране ,, ванземаљаца”, Свети Серафим наставља: ” Такве приче о демонским нападима биле су честе у ранијим вековима. Знак духовне кризе данас је у томе да модерни људи, упркос њиховој гордој „просвећености” и „мудрости”, опет су се суочили са таквим ирационалним доживљајима, али немају више хришћанско мерило којим би могли да их објасне. Савремени истраживачи прилазе овим доживљајима као „просвећени” људи који хоће да наметну свој научни метод опажања и у духовну област, а немогуће је приближити се њој „објективно”, него само вером. (Вера је као поклон од Бога у облику двогледа: ако га ставиш на очи – видећеш и невидиви свет; ако ли не – остајеш кратковид). Физички свет је морално неутралан и може се познати доста добро објективним опажањем, али невидиви (духовни) свет обухвата бића која могу бити и добра и зла, а њих „објективни” истражитељ нема могућности да разликује, уколико не прихвати библијско Откривење које је невидиви Бог дао човеку.

Од почетка хришћанства демони се можда нису никада тако отворено јављали као данас. Они користе духовну необразованост и лаковерност оних људи који су поверовали у долазак „посетилаца из далеких простора” који би, као „виша бића” сада узели судбину човечанства у своје руке. … „Неидентификовани летећи објекти” су само најновија 207

медиумистичка техника којом ђаво врбује нове поклонике свог тамног царства. То је ужасан знак колико су људи постали пријемчиви за демонски утицај – као никада пре у хришћанској ери. У прошлом веку било је обавезно да се додир са демонима обави у тамној соби за сеансе, међутим сада – довољно је да човек гледа у поднебесје (али и сада претежно ноћу). Човечанство је изгубило и ону најмању хришћанску трезвеност (ако ти се нешто натприродно

јави – затвори очи, прекрсти се и реци у себи: „Ако је ово виђење од Бога, нисам достојан да видим; ако није од Бога – нећу да видим!” Уколико се то виђење понавља, онда треба отићи

духовнику који има дар разликовања духова и он ће ти разјаснити ту „појаву”). Сада, на жалост, људи су спремни да се клањају било каквом „чуду” које долази „са неба”.

Та лаковерност види се и у популарности филмова о „ванземаљцима”, у којима је лако препознати једва прерушене демоне.

…Порука ових НЛО појава је ова: припремнте се за долазак Антихриста. Он ће наступити као „спаситељ” и владар овога света. Можда ће и он доћи и јавити се у ваздуху (поднебесју) да би више личио на Христа (Матеј 24:30; Дела апостолска 1:11). Можда ће тек тада,,посетиоци из далеких простора” јавно слетети на земљу да би принели „космичко” поклоњење своме гадном господару. У Књизи Откривења (13:13) наговештен је запањујући демонски призор последњих дана света, када ће Антихрист – помоћу Сатане – успети да изазове пад „ватре са неба”. У сваком случају, демонска порука човечанству гласи: очекујте избављење, не од хришћанске вере у невидивога Бога, него од летећих тањира „са неба”. Један од знакова последњих времена је да ће бити „страхоте и знаци велики са неба” (Лука 21:11).

Пошто ће се Антихрист наметати људима највише из ваздуха, свети Симеон Нови Богослов је зато упозорио хришћане који се моле да не гледају на небо јер зли дуси живе у поднебесју и чине разне обмане у ваздуху (Добротољубље). „Људи неће разумети да чуда Антихриста немају разуман циљ, ни одређено значење, него да су она пуна лажи, као чудовишна, злобна, бесмислена играрија – са циљем да их заведе и опчини помпезним, празним, глупим призором”. „Опасно је поклонити тим демонским појавама ма и најмању пажњу, јер нечиста слика има погубан утисак на ум, и он се тако подвргава озбиљном искушењу”.

Многи „контактирани очевици” „ванземаљаца” добро знају истинитост ових речи јер се мало њих извукло из опчињености ако су као наивни радозналци гледали та надприродна виђења. Чак су и научници, НЛО истраживачи, упозоравали људе да „бављење НЛО, ванземаљцима” може бити опасно колико и бављење црном магијом. Демони се служе овим надприродним појавама као мрежом у коју падају неуротични лаковерни и незрели. Тим појавама они узрокују параноидну шизофренију, демономанију, па чак и самоубиство. Наивно интересовање за НЛО може постати разорна опсесија. Стога препоручујем родитељима да не дозволе својој деци такву опасну забаву. Учитељи и сви одрасли треба да одвраћају малолетне да се баве тиме.

Живимо у времену када су демони, под маском „хуманоида”, постали видиви хиљадама људи који су изгубили благодат Божију. То служи као упозорење православним хришћанима да буду опрезнији и трезвенији на путу спасења, знајући да искушење не долази само од лажних религија, него чак и од наизглед физичких предмета, као сатанских мамаца. Хришћани ранијих векова знали су за те ђаволоке замке. Међутим, људи модерног доба после „проосветитељства” XVIII века не верују да ђаво постоји, па је њему утолико лакше да их заведе. Епидемија се најбрже шири ако људи не верују да постоје бактерије. Међутим, колико су невидиве бактерије опасне за тело, толико су невидиви демони опаснији за душу… НЛО појава је изазов православним хршићанима да се држе свог испробаног духовног живота а да се не поводе за помодним идејама новог времена. Православни хришћанин, као трезвени мистичар, зна да су звезде горе и наша земља доле једнако удаљене од изгубљеног раја коме он стреми. Он је део страдалног човечанства коме је Син Божији дао (као поклон) спасење – својом Жртвом на Крсту. Он зна да човек не треба ,,да еволуира” у неко ,,више 208

биће”. Он нема разлога да верује у нека ,,високо еволуирана” бића на другим планетама, али добро зна да заиста постоје ,,виши невидиви умови” у свету око нас. Њих има две врсте: једни служе Богу и помажу човеку (ангели), а други су против Бога и желе да заразе човека својом

завишћу и злобом, вукући га у погибију (демони). Хришћанин зна да човек, због самољубља и слабости лако пада у заблуду, у ,,бајке”, где се обећава успон у ,,више стање духа” или контакт са ,,вишим бићима”, без духовног аскетског живота и без Светих тајни Цркве Православне.

Управо је та жеља за надприродним виђењима бекство од духовне борбе коју хришћански живот претпоставља. Православни хришћанин нема поверења у своју способност да разликује добре и зле духове, зато он утолико пре чврсто се држи библијских и светоотачких савета, које му је Црква Христова дала за живот вечни. Такав трезвеношћу наоружан хришћанин је отпоран на ову лажну религију будућности, грозну религију Антихриста – било у ком облику да се она јави. Други људи, ван Цркве у по следњем поколењу – могу бити спасени једино чудом Божије љубави.”

Овде смо навели само мали део јеретичких и сатанистичких учења Горана Шарића, али сасвим довољно да стекнемо право слику о њему. Веома је важно да кажемо да се Горан Шарић лажно представља као историчар. Наиме, по сопственом признању, Шарић има ”докторат” са Института за националну историју Мирољуба Петровића.(22) На истом месту каже да је студирао и на АТФ-у и да је његова теза била ” Исус из Назарета повијесна особа.” АТФ је Адвентистички теолошки факултет у Марушевцу , у Хрватској. Према подацима хрватске ”Агенције за знаност и високо образовање” за 2020. годину АТФ нема акредитацију. (23) Факултет исте секте, иако под нешто другачијим називом постоји и у Београду (24) али ни он, према подацима Национално тела за акредитацију и проверу квалитета у високом образовању Србије (НАТ) нема акредитацију. (25) Према информацијама које се могу наћи на презентацијама ових ” факултета” они имају међународну акредитацију, али већ из самог назива (Adventist Acrediting Association) је јасно да је реч о њиховом сопственом акредитационом телу (26), тачније асоцијацији Цркве адвентиста седмог дана, којој припадају и наведени факултети. Ово је слична ситуација као и са фиктивним акредитационим телом које је основао Мирољуб Петровић за своје институте. Ако имамо у виду да је Петровић следбеник управо ове секте (Адвентисти седмог дана) онда можда у томе треба тражити разлог чињеници да је Горан Шарић управо код њега ” докторирао” након студија на АТФ-у. И коначно, када је реч о тези коју наводи Шарић, уколико се њен назив ( ” Исус из Назарета повијесна особа”) унесе у интернет претраживач у резултатима се неће појавити никаква веза тог наслова са Гораном Шарићем, већ књига са идентичним називом коју је написао католички свештеник проф. др Томислав Иванчић.

Када је реч о самој секти адвентиста (суботара) о њој се подробнији подаци могу наћи у књизи официра полиције Зорана Луковића ” Верске секте, приручник за самоодбрану” и књизи др Лазара Милина ” Црква и секте”.

У тексту под насловом ” Српска слава је потекла из Лепенског вира, али то смета аутошовинистичкој елити” (27), као што може да се закључи из наслова, Шарић покушава да докаже порекло српске Крсне Славе из Лепенског Вира. На питање новинара: ” Шта вам говори огњиште као централни елемент куће и обичај сахрањивања покојника испод прага?”Шарић одговара: ” Имате ту традицију у Србији и након примања хришћанства. Идентично се задржава сахрањивање покојника испод прага. Имамо огњиште (које је) свето. Касније имате то код Илира – Лар кућно божанство. У Далмацији се то место где се чува храна и дан данас зове сулар, или слар. То је мјесто где они држе храну које је посвећено том Богу хране, Богу заштитнику куће. То је та веза са прецима. Јер веровали су древни Словени, а и ти наши још

старији преци, да некад и предак или божанство вас може посетити кроз госте. Онда се ту јавља и култ гостопримства и то вам је слава. Слава вам је култ гостопримства и култ претка у једном. До данас се Слава задржала једино код Срба. Ми овде видимо огњиште што је већ 209

зачетак Славе, јер је огњиште уједно и сакрални простор. Пошто је ватра на небу Сунце, у ваздуху је муња, на земљи је огањ. Има опет ту своју тројствену улогу, као и вода. Као и ове куће које су на некаквој троугластој основи.”

Као што видимо, у своје конфузно објашњење Шарић умеће и кућног бога Лара кога наводи као илирског, а не бога из римске религије (28), како би успоставио везу са Илирима и доказао и на тај начин да смо староседеоци на овим просторима. О Лару се говори и у множини, као о боговима ларима који штите кућу и породицу. (29) Постоји још један разлог зашто Шарић помиње Лара. Наиме, према мишљењу хрватског историчара и археолога Ћире Трухелке, Крсна Слава води порекло управо од Лара. ” Истина, Лар је течајем векова променио име и, проматране кроз нагомилане слојеве толиких векова, његове су се контуре замаглиле,избледеле, као нешто, што гледамо из велике даљине; али он је ту, он живи животом, не битно промењеним и не мање поштиван, као и пре два миленија. Он живи и има свој засебни култ. Као praestes или tutella врши још исту функцију заштитника куће. Он има своје resdivinae, свој instrumentumsacrum, јер све се то, не баш много измењено, сачувало у –крсној слави.” (30)

Иако ћемо донекле одступити од основне теме, корисно је да укажемо на то да је Ћиро Трухелка, на кога се, иако не експлицитно, позива Горан Шарић, творац термина ” босанчица”

који има за циљ, по мишљењу једног од наших најбољих лингвиста млађе генерације, проф. др Биљане Самарџић, ” да се један велики дио српског језичког насљеђа и писмености одвоји

од матице и подведе под туђе ( бошњачко, хрватско).” (31)

” Термин ,,босанчица” у научну терминологију и литературу увео је Ћиро Трухелка (…) у раду Босанчица, принос босанској палеографији и тиме изазвао праву револуцију у јавним и лингвистичких круговима. Наиме супростављајући босанчицу ћирилици, Ћ. Трухелка сматра да су то два самостална писма, те да их једино веже заједничко грчко поријекло. (…) Свој став Трухелка је темељио на идејама Е. Курелеца, који је био вођен политичким а не научним разлозима… Српски научници сматрају да је велику помоћ Трухелкиној карактеризацији тзв. босанчице дала политика тадашњег предсједника земаљске владе у БиХ – Бењамина Калаја (1883 – 1903). (…) Став српских лингвиста је јединствен: тзв. босанчица није ништа друго већ стилизована брзописна ћирилица.”, пише проф. др Биљана Самарџић. (32)

Да подсетимо, као што Шарић, Крсну Славу покушава да представи као многобожачки обичај и култ предака, на исти начин његов учитељ, Мирољуб Петровић, поштовање Светитеља и светих моштију представља као култ мртвих и идолопоклонство. (33)

Наш познати историчар књижевности и академик САНУ, Димитрије Богдановић, о Крсној Слави каже: „ Творац Славе је управо светосавска Црква. Слава је светосавски култ“. (34) Блаженопочивши патријарх српски Павле каже да: ” Слава од свог настанка сасвим одговара новозаветном духу и најдубљој традицији Православне цркве.” (35)

Код патријарха Павла даље, о пореклу Крсне Славе, читамо следеће: ” По казивању апостола Павла, изгледа да је породица „домаћа црква“. Тако он у својим Посланицама поручује: „Поздравите Прискилу и Акилу… И њихову домаћу цркву“ (Рим. 16, 3-5); „Поздравите… Нимфу и њену домаћу цркву“ (Кол. 4, 15); „… миломе Филимону… и твојој домаћој цркви“ (Фил. 2).

Хришћанску породицу Свети Јован Златоуст назива „малом црквом“, свакако за разлику од „велике цркве“, целе хришћанске заједнице у неком месту, чију целину и сачињавају ове „мале“, „домаће“ цркве.

На основу тога схватања Светог апостола Павла и Отаца, проф. Сергије Тројицки закључује: „По свом идеалу породица је органски део Цркве, она је сама Црква. Исто тако као што се кристал не дели на аморфне, некристализоване делове, него се дели само на „омиомерне“ или слично-целе, а и најситнији део кристала опет ће бити кристал, тако и

породица, као део Цркве, јесте опет Црква“. А мало даље додаје: „Ако је породица мала

Црква, онда је и Црква велика породица“ (1 Тим. 3, 5).

Свака црква у неком месту, од најдубље старине, славила је једног Светог као свог

особитог заштитника, био то месни мученик, или свети епископ, или који други од Светих. Обично је њему био посвећен и храм тога места и ту су му лежале и мошти. Празник овог

Светог прослављала је цела Црква тог места свечано, свеноћним бденијем – на коме су, уз запаљене свеће, као што је речено, освештавани хлебови, пшеница, вино и уље – и Литургијом.

Аналогно овом старом хришћанском ставу „велике“, месне цркве, и породица, „мала црква“, у нашем народу има своју Славу, тј. Светог заштитника кога свечано прославља цела породица, или више њих уколико су постале од заједничког претка.” (36)

У покушају да Србе представи као староседеоце на Балканском полуострву доводећи

их у везу са Илирима, а Крсну Славу са богом Ларом, Шарић прећуткује веома важну

чињеницу – да Крсну Славу не славе само Срби него и Албанци.

” Марко Миљанов, у свом опису живота и обичаја Арбанаса, вели да Албанци, не само римокатолици него и муслимани, славе Славу: „Они служе свеце на племена: Оти – Ивањдан; Кастрати – Марковдан; Груди – Госпођиндан који су Латини, а који су Турци – Ђурђевдан; Селчани – Петковдан и Никољдан летњи; Вукли и Никчи – Госпођиндан; Гога – Миољдан; Шкреља – Никољдан; Шаљани – Ивањдан; Берише и Мартури – Госпођиндан и тако даље по племена. Сваки свог Свеца слави, а Св. Николу зимског сви славе“. Доцније су указивањем да „сад Муамеда вјерујете, а не Св. Николу и прве ваше Свеце“, неки уместо свеће палили уочи славе, на огњу онолико воска колико иде у славску свећу (Живот и обичаји Арбанаса, у Сабрана дјела, Графички завод, Титоград 1967, II, 72, 74), али су доцније и то изоставили”, пише патријарх Павле на истом месту.

Да Албанци католици и дан данас славе Славу опште је познато, у шта је имао прилике да се увери и аутор овог текста приликом боравка у Албанији.

Даље, видимо да Шарић старим Словенима приписује причу из Прве књиге Мојсијеве, глава 18, када су се Авраму јавила тајанствено Света Тројица у виду три Ангела, код Мавријског дуба, дошавши као три госта. Затим нуди бесмислено објашњење Крсне Славе као спој култа предака и култа гостопримства, очигледно не разумевајући суштину Славе. А суштина Крсне Славе је Литургија. Погледајмо шта о овоме каже епископ Атанасије (Јевтић):

”А када славимо своју домаћу и породичну Славу, не славимо је опет сами у кући, нити само у кући, него најпре са осталим православним хршићанима у Цркви, на заједничкој светој Служби, светој Литургији, где су присутнн и сви Божји Анђели н сви Свети, и где се спомињу сви наши живи и упокојени, па тек онда и у дому своме. И опет у дому не славимо је сами, него у задрузи и заједници са својом породицом, са својим ближњима и сродницима, са суседима н пријатељима, и са сваким намерником Божјим који нам тог дана дође у дом, макар био и просјак и убожјак, поготову он. Јер је и он, као и сваки човек слика Божија и брат Христов и наш. И први хришћани су на сличан начин славили Славу као што и ми данас славимо и као што наши свети Манастири и Цркве данас славе: после завршене свете Литургије у храму сви присутни иду за једну заједничку трпезу љубави: сви се заједно са свештеником помоле Богу, уз свету водицу, свећу и тамјан, затим се благослови свето Жито и преломи и прелије вином свети Колач, и онда се помену сви наши сродници на земљи и на небу, па се онда, уз љубљење и молитвене жеље и честитања, сви заједно утеше за општом трпезом, оним што је Бог дао и домаћин спремио. А све то се чини у Славу Божју н у част

Светога чији се свети спомен тога дана слави.” (37)

Али, не остаје Шарић само на пореклу Крсне Славе из Лепенског Вира. Наиме, у истом

тексту он тврди да из Лепенског Вира потиче и хиндуизам: ”Овај овде покојник нам је врло важан зато што је он сахрањен у “лотос положају”. То је положај који налазимо у Индији, значи налазимо га свугда где постоји хиндуизам. А ко је донео веде и Хиндуизам у Индију? 211

Донели су их Протословени, или како су их некада звали Аријевци, Индоевропљани, који су провалили у Индију неких 1500 година пре Христа.” - За оне мање упућене, ”лотос положај” о коме Шарић говори односи се на тетраедарскку позу у којој су сахрањивани Лепенци. Наравно, објашњење везе између Крсне славе и хиндуизма је изостало. У вези са овим ћемо скренути пажњу само то да је управо Горан Шарић један од оних који се упорно труде, наводећи најразличитије разлоге, да нам докажу да сеоба Словена у 7. веку из Закарпатја на Балканско полуострво није била могућа али, као што видимо, петнаест векова пре Христа је било могуће да Срби ( Словени) превале далеко дужи пут до простора данашње Индије.

Када је реч о Лепенском Виру један од најпозванијих да о њему говори је, свакако, проф. др Предраг Ристић, који је докторирао (са највећом могућом оценом за претходних 20 година) на Универзитету у Грацу 1980. године, са темом „ Реконструкције преисторијске архитектуре Лепенског вира“. У књизи ” Истина Лепенског Вира” он, између осталог, каже: ”Мора се претпоставити да су преисторијски људи били сасвим различитих навика и потреба од данашњих, јер су услови живота били сасвим другачији. И данас у великим културама многих народа понашања су често дијаметрална. Неки народи уобичајено комотно седе само на столици, док су други, многобројнији, комотни уколико седе скрштених ногу на равном тлу. (…) Према томе, разни народи се понашају у традицији своје културе и према њој израђују намештај, граде куће и градове, возе левом или десном страном итд. (стр. 231) (…) Уврежило се мишљење да Лепенски Вир нема ни претходнике ни нсладнике. Такав закључак је произашао пре свега, због недефинисане и саме Лепенске културе, која наравно има и претходнике и наследнике али се њени трагови морају препознати.” (стр. 235) (…) Оно што нарочито буди машту је могућност да је на Ђердапу и после пет хиљада година, још у VI веку, било неког трага, можда и неких живих потомака Лепенаца, племена или група. Наравно, не тврдимо да то могу бити баш њихови непосредни биолошки потомци после толико миленијума, међутим извесна је могућност миленијумски наследне традиције народа који су живећи у истом простору са истим проблемима, могли да опстану вековима и миленијумима , проналазећи поново иста техничка решења. (стр. 241) (…) Широко је прихваћена теза да је архтектура Лепенског Вира, поред своје утилитарне функције истовремено и светилиште. Као светилиште, он не може бити одвојен од литургијског чина који се у њему одиграва, као чврстог оквира који природно (контамабилно) употпуњује живот у њему, без сувишних остатака. Светилиште је, такође, део неме молитве која се не изражава речима или музиком, или чинодејствујућим људским гласом. Међутим, има основе за претпоставку онога што се чинило покретима руку и тела. Читавим својим животом свештеници врачеви повезани су са својим чином. Тако је логчно да и њихов реконструисани шатор мора чинити једну јединствену стилску целину као што и у основи наше тезе, шатор сам за себе чини, такође, једну логичну конструктивну и стилско-естетску целину. (стр. 243) (…) Дунав који тече право, за једну праисторијску цивилизацију је опасна, неукроћена и изгубљена снага која односи сувише снажно и далеко. Такву реку праисторијски човек могао би само да посматра. Међутим, сам Лепенски Вир је веома погодно пристаниште на коме су могли да пристају и чамци, за које се пртпоставља да су их имали људи ове културе. (…) Мислим да су Лепенци, долазећи однекуд Дунавом а не копном, уочили ово истакнуто место на коме су тако лако могли да пристану.” (стр. 166).

Након што акценат ставимо на мишљење Предрага Ристића да Лепенци нису аутохтони, већ да су су дошли ( допловили) ”однекуд”, скренућемо пажњу и на његово мишљење о наследницима културе Лепенског Вира. Наиме, у емисији ” Религија Лепенског Вира” серијала ” Агапе”, Предраг Ристић као наследнике културе Лепенског Вира наводи Пигмеје, који живе у средишњој Африци и племе Јаман са Огњене земље. Осим тога, наводи

податак да се Власи и дан данас сахрањују са штапом убоденим у пупак, правећи паралелу са положајем тела у којем су сахрањивани Лепенци, његовим односом према облику куће, њиховом сразмером, и стожером (сохом). Професор Ристић, поред тога, наводи Влахе а не

Србе, у вези са још једним обичајем: ” Наиме, сачувани су троугаони знаци око огњишта. Троугли су лепенски модул простора, али у почетку нису били камени знаци троугла, већ изокренута доња вилица. То значи да је покојник чија је вилица била постављена уз огњиште, обедовао у заједништву са потомцима и учествовао у земаљском слављу. И данашњи локални Власи сачували су тај обичај. Приликом ископавања на Лепенском Виру 1968. године, имали смо част да будемо позвани на један такав испраћај у селу Бољетин. Покојник је седео обучен за столом и послуживан је исто као и сви остали.”

Међутим, Шарић се не зауставља само на Лепенском Виру, већ порекло Крсне Славе протеже и на Винчанску културу: ” Огњиште је било централно мјесто сваког дома у Винчи, поред њега је био жртвеник заштитнику породице. За разлику од животиња, људи немају страх од ватре, од када се први човјек приближио неком шумском пожару, гурнуо грану у ватру и славодобитно почео махати њоме, ватра је имала сакрални значај. Једном годишње, на дан свог заштитника домаћин би славио славу и позивао госте за славску трпезу. Славен онај који слови или прича, али и који је славан, који слави славу (на санскриту саху). Римљани су од Илира преузели култ кућног заштитника Лара. Може ли се и поријекло ријечи “Илир” тумачити да је Илир онај који слави Лара?

Кршћанство је искројенило славу код свих Славена осим Срба, а код Далматинаца је замјена слављењем имендана.” (40)

Наравно, ову бесмислену тврдњу Шарић оставља без објашњења. Зашто би ”хришћанство” искоренило Крсну Славу код свих православних хришћана сем Срба? Осим тога, без објашњења остаје и тврдња да је колективни (породични) празник какав је Крсна Слава, замењен индивидуалним, као што је имендан.

ЈОВАН И. ДЕРЕТИЋ

Међу бројним конструкцијама Јована Деретића налазе се и измишљени српски пагански богови Сербон и Сербона, а као што ћемо видети нешто даље у тексту потрудио се да их повеже и са Светим Равноапостолним Царем Константином.

”Сербона је била највећа богиња античког света,” пише Деретић, ”имала је најшире надлежности и најчувенији храм од свих богиња. Најшире је слављена код Срба, а и код Грка и Римљана. Имала је више имена и сваки од ових народа је славио под посебним именом.

Бог Сербон као један од врховних богова код Срба и божанство заштитиник владарског и ратничког сталежа имао је једну богињу пареду која се појављује под именом Сербона. Овај божански пар представљао је главна обележија дана и ноћи, Сербон је представник сунца, а Сербона представник месеца.” (1)

У овом случају Деретићев циљ је очигледно да се стане раме уз раме са богатом грчком и римском митологијом, али истовремено да се оживљеном паганству дода нешто ново и свеже, и да то притом буде нешто уз шта ће се новопагани међу Србима лакше и чвршће

везати него уз оно што потиче из митологије која је заједничка свим Словенима. То ” нешто” су српски богови, и то не било какви него врховни. Да је у својим намерама успео потврђује нам раширеност имена ове измишљене богиње. Уколико у интернет претраживач унесете ” Сербона” добићете око 42.600 резултата, а међу првима су Радио ” Сербона” и ” Сербона– Друштво за научно истраживање најстарије историје Срба“. Уколико ову реч унесете у поље за претраживање на фејсбуку велики број резултата ће бити везан управо за страницу Јована Деретића ” Слободна Србија – Сербијана, Академик др. Јован И. Деретић”, али ћете наићи и на Кућу књиге Сербона (издавачка кућа) и

сл.

Погледајмо сада какав однос има Јован И. Деретић према хришћанству и хришћанској

историји. ” Хришћанска Црква узела је Стари завет који је додала Новом завету, који такође се не уклапа у Нови Завет, и који је нешто потпуно различито. Могли бисмо ми рећи, кад сте могли да прихватите Стари Завет, зашто нисте прихватили неке основе из старе српске вере? Каква је разлика?”, каже Деретић. (2)

Псеудоисторичар Јован Деретић

Овде видимо као и код Горана Шарића покушај раздвајања Старог и Новог завета и представљање хришћанства као синкретистичке религије, а не Богом откривене истине. Оваква јеретичка учења нису ништа ново, напротив. Један од најранијих и најпознатијих јеретика који је проповедао неспојивост Старог и Новог завета био је Маркион из Синопе у Понту, у Малој Азији, кога је његов отац, синопски епископ, одлучио од Цркве због јеретичког учења по њему названог Маркионизам. У покушају да докаже неспојивост Старог и Новог завета Маркион је написао ” Антитезе” у којима супротставља делове текстова једног и другог Завета. У његова дела спада и десет посланица Светог Апостола Павла, које је фалсификовао, као и фалсификовано Јеванђеље по Луки од кога је направио сопствено ”Јеванђеље по Маркиону”. Поменуте посланице и Јеванђеље је кривотворио тако што је из њих избацио све оно што је у несагласју са његовим учењем.

Маркион, ”заступајући потпуно дуализам, истиче противречност између Демијурга, ,,бога Старог Завета” који је дао Закон, и ,,благога Бога” Новог Завета, који је милостиво послао Христа, Који је само привидно страдао за људе (=докетизам).” (3)

По Маркионовој смрти, његова секта се брзо распала, иако су остаци наставили да постоје, а из ње је настала и секта Павликијанаца која се пројављује, између осталог, и у Богумилству.

” Стари Завет је прво писан на Арамејском језику за који сам јс све донедавно ћутао, и онда сам рекао да је то био српски језик. Сада ја имам преко пет стотина српских речи, узете из арамејског”, наставља Јован Деретић.

Ово је само једна у низу бесмислених тврдњи Јована Деретића и других турбо- фолк историчара. Оно што је зачуђујуће није толико смелост са којим се износе овакве неистине

него чињеница да нико од њихових следбеника, посебно оних православне вероисповести, не проверава њихову тачност. Арамејски језик је живи језик, па је на јутјубу (YouTube) могуће наћи молитве (нпр. Оче наш) па чак и делове Литургије на овом језику и на тај начин утврдити да ли их је могуће разумети уз помоћ српског. Али ово нико од Деретићевих следбеника није урадио, као што нису, на сличан начин, проверили ни Деретићеву тврдњу да је са Индусима разговарао на српском језику и да су се притом разумели. (4)

На другом месту Деретић тврди да је Мојсије написао Десет Божијих заповести на српском језику јер Јевреји тада још нису имали своје писмо, као и да је Христос говорио српски. ” Не може се рећи из ког народа је потицао, нема прецизних података, али да је говорио српски, проповедао на српском то је општепознато. Они тај језик српски називају арамејским. Арамејски је сарбејски из Асирије, то је био међународни језик Азије а и Европе. Свих дванаест апостола су на том језику говорили и писали. Стари завет је прво писан на српском па преведен на јеврејски језик и остало је пуно трагова српских непреведених речи у Старом Завету”, каже Деретић. (5) Ове тврдње су толико бесмислене да у неким другим околностима не би завређивале да им се посвети било каква пажња, сем можда да се узму као пример несхватљивог и неприхватљивог незнања, али у овом случају, ипак, морамо дати кратак одговор јер није реч о незнању, већ о свесном довођењу у заблуду оних мање упућених.

Између појединих језика постоје упадљиве , систематске сличности на свим нивоима које су, претпоставља се, наследили од заједнчког претка. Група језика који потичу од заједничког претка званог прајезик, чини једну језичку породицу. Породица се даље дели на гране, а више породица чини род. Језичка сродност се испољава и у језичком склопу и граматици. Српски језик спада у подгрупу јужнословенских језика. Заједно са другим словенским језицима, потиче од прасловенског језика и припада балтословенској грани индоевропских језика. Са друге стране, јеврејски ( или хебрејски) језик припада афроазијској, или хамито-семитској породици језика. Дакле, на једној страни имамо српски који је индоевропски, а на другој јеврејски који је афроазијски језик.

Сродност језика се користи и за одређивање географске локације на којој се одвијала етногенеза народа. Тако чешки историчари Јармила Беднаржикова, Алеш Хомола и Зденек Мержински у књизи ” Селидбе народа и исток Европе. Византија, Словени и Арапи” пишу: ”С обзиром на чињеницу да највећи број заједничких елемената словенски језик има са балтским, даље следе везе са германским и иранским а неке сличности је имао прасловенски и са келтским, илирским и трачким, његов развој је морао да се одвија на територији између германског етноса на западу, балтског на северу, иранског на истоку и келтског, трачког и илирског на југу. … Етногенеза Словена се према томе одиграла јужно и југозападно од Балта а њихови северозападни суседи су били Германи, којима су Словени после Балта језички најближи. На овом месту такође треба констатовати, да се почетак доба словенске експанзије према филолозима временски подудара са датовањем настанка тзв. класичног прасловенског

језика или се на њега наставља. Он је временски одређен годинама 400-800 нове ере и у вези је управо са завршетком процеса етногенезе Словена и временом њихове експанзије.

Експанзија Словена је пак у следећим вековима довршила језичку мапу Европе до оног облика који у грубим цртама траје све до данас.” (6) Ако изузмемо наведену територију, оно на шта би требало у овом одломку обратити пажњу јесте да у периоду између 400-800 године после Христа говоримо о настанку класичног прасловенског језика. Дакле, о српском језику не можемо да говоримо ни у овом периоду, а камоли у време Христовог земаљског живота, нити се наш језик на било који начин, ни у том ни у каснијем периоду, може везати за територију на којој је Христос живео. Назив ” семитски” по први пут су употребили Август Лудвиг фон Шлецер ( August Ludwigvon Schlözer) и Јохан Готфрид Ајнхорн ( Johann Gottfried Eichhorn) крајем 18.века како

би означили арапски, арамејски и хебрејски језик. Лудвиг фон Шлецер је овај термин извео из имена једног од три Нојева сина – Сима или Сема. Три Нојева сина су заједно са њим преживели потоп, тако да су сви народи на свету, по предању, настали од њих. Од Сима или Сема су настали Семитски народи, од Хама хамитски народи, а од Јафета Европљани, а међу њима и Срби.

Постоји више подела семитских језика, а ово је једна од њих: Североисточни семитски језици, Северозападни семитски језици ( нпр. код др Драгана Милина означена као средишнозападна) и Југозападни семитски језици. Северозападни семитски језици се деле на арамејске и хананске. Арамејски језик, или ” арамит”, потиче од Симовог потомка Арама. У хананске језике, даље, спадају: угаритски, фенички, јеврејски и моавски. То су коренски језици, што значи да се у корену сваке речи налазе три консонанта, а понекад и четири, који су и носиоци значења, односно смисла речи. Јевреји су раније, као и данас, писали само консонанте, без самогласника ( вокали се означавају на посебан начин), и због тога је Јеврејски језик Старог завета, иако обухвата велики период, претрпео релативно мале измене ( промене у језику настају, пре свега, у изговору самогласника). У Српском језику је, са друге стране, изговор у корелацији са писаним обликом, односно важи ортографски принцип: ”Пиши као што говориш, читај како је написано.”

Назив Јевреји и јеврејски језик долази од именице ” Иври” или у множини ” Иврим”, чије се порекло различито објашњава. По једном од објашњења та реч долази од имена праоца Евера унука Симовог, а Арфаксадовог сина ( Пост. 10, 24). Међутим, у Старом завету немамо

израз ” јеврејски” као назив за језик Израиљаца. У Старом завету њихов језик се назива ханански (2 Мој. 19, 18) или јудејски (2 Цар. 18, 26.). Јевреји су за њега користили и израз „свети језик” ( Lashonha- Qodesh) јер су њиме биле писане свете књиге. Осим на јеврејском, на коме је написан велики део књига, Стари завет је писан и на арамејском и грчком језику. Неке од њих, иако су сачуване у грчком преводу, изворно су биле написане јеврејским језиком, нпр. Књига о Товији, Књига о Јудити, Књига пророка Варуха итд. Арамејским језиком написани су изворно делови Књиге пророка Данила, Књиге Јездрине, Књига пророка Јеремије и две речи у Постању.

Клинасто писмо је једно од најстаријих познатих писама, користили су га Сумерци у IV миленијуму пре Христа, а прихватили су га и други народи са тог подручја, и наставили да га користе и након нестанка сумерске цивилијације. Клинасти знакови означавали су најпре поједине речи (тзв. пиктографско писмо), затим слогове (тзв. силабичко писмо) да би, на крају, феничани клинастим знаковима почели да означавају поједине гласове (тзв. клинасти алфабет). У близини Библоса (данас град Џубаил у Либану) пронађен је тзв. Ахирамов натпис, исписан на саркофагу овог краља, који неки датирају у 13. век пре Христа, писан северносемитским алфабетом који се сматра непосредним претходником феничанског писма. Археолошка открића у Рас Шамри (што је заправо град Угарит који се налази на северу данашње Сирије), где су пронађени списи на старохананском језику, чија се старост процењује до 2000. година пре Христа, потврђују употребу вавилонског клинастог писма у овом периоду. (7) У то време клинасто писмо се користило у целој предњој Азији (под овим називом се подразумева југозападна Азија) што потврђују и списи пронађени у ел-Амарни, у данашњем Египту, који потичу из 15. века пре Христа. Археолошка открића у Библосу указују да је у Феникији, у 13. веку пре Христа било у употреби феничко писмо. Феничким писмом служили су се и Јевреји. Постоје претпоставке да су неке од старијих књига Старог завета, које су настале пре ропства Јевреја у Вавилону, написане тим писмом. (8) Из феничког писма су се развила друга писма, а међу њима и јеврејско и арамејско.

Са друге стране, Срби и Словени нису имали своје писмо све до 9. века. ” Не постоје довољно поуздани докази да су Словени пре примања хришћанства имали своје писмо. Највероватније га нису имали него су користили рабоше и друге мнемотехничке или магијске 216

знакове, док нису упознали писма развијенијих цивилизација,” пише академик Предраг Пипер и наставља: ” Најстарије словенско писмо је глагољица. Данас је у славистици скоро сасвим напуштено мишљење да је ћирилица старија од глагољице. Глагољицу су створили Константин (у монаштву Ћирило) и Методије (световно име Методија није поуздано утврђено) 6363. године од стварања света (податак црнорисца, тј. монаха Храбра). Ако је Храбар годину навео према византијском рачунању времена, то је 855. година н. е., а ако је 6363. година дата према александријском рачунању времена, онда је то 863. година н. е.

Обично се узима овај други податак као вероватнији.” (9)

Од времена Вавилонског ропства (586-538 г. пре Христа) Јеврејски језик престаје да буде живи језик, а Јевреји прихватају арамејски језик и писмо. Арамејско писмо се због облика слова назива и квадратно писмо.

Не зна се тачно када је почело преписивање књига Старога завета на квадратно писмо. (10) Према јеврејској традицији, то се десило у време Јездре, тј. у 5. веку пре Христа. Најстарији пронађени део Старог завета писан квадратним писмом је тзв. папирус Наш ( The Nash Papyrus) састављен из четири фрагмента, на коме се налази део Декалога и почетак молитве ” Чуј Израиљу”. Папирус потиче из периода од 2. века пре Христа, до 1. века по Христу. И неки од списа пронађених у Кумрану, на Мртвом мору, од којих најстарији потичу из 2. века пре Христа, писани су квадратним писмом.

Арамејски језик и квадратно писмо су били у употреби и у време Господа Исуса Христа, што потврђују неке речи и изрази који се налазе у Новом завету ( Ефата, Кифа, Голгота, Акелдама итд.), као и Његове речи ( Мат. 5, 18) о слову јод, као најмањем слову, што је у квадратном писму очигледно. (11) Арамејским језиком је првобитно било написано и Јеванђеље по Матеју.

Ипак, јеврејски језик ни у писаном, ни у говорном облику није у потпуности нестао јер је и даље био у богослужбеној употреби. Појачано интересовање за обнову јеврејског језика присутно је од 18. и, нарочито, 19. века када на основама библијског јеврејског језика, трудом појединаца, настаје новојеврејски језик. Обнављањем јеврејске државе 1948. године новојеврејски језик је постао званичан језик Израела.

Утицај арамејског и данас је видљив, пошто се јеврејски језик пише квадратним (арамејским) писмом, а пише се и чита здесна на лево. Код нас се, као што знамо, пише слева надесно.

Као потврду да је Христос говорио српски Деретић наводи још један ” доказ”: ” Илија је био српски врховни Бог а последње Христове речи на крсту биле су ” Илија, Илија, запостави ли ме?” што значи да су последње Христове речи биле на српском језику.” (12) Нити постоји српски врховни Бог Илија, нити су ово речи које је Христос изговорио на крсту. Да следбеници турбо- фолк историчара размишљају критички проверили би да ли заиста у Светом писму стоји оно што Деретић тврди или не. Али, да размишљају критички, не би били следбеници Јована Деретића, Горана Шарића и осталих псеудонаучника и јеретика. У Јеванђељу имамо наведене и Христове речи изговорене на крсту, али истовремено и њихово значење: ” И у девети час повика Исус из свега гласа говорећи: Елои, Елои, лима савахтани?што значи: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?” (Мк. 15,34). Свети Владика Николај нам даје тумачење ових речи: ” Ове речи исказују колико немоћ природе људске толико и видовитост. Јер човек страда. Но, има ту једна тајна испод бола човечјега. Гле, једино ове речи могле су да разбију јерес, која је у доцнијим временима потресала цркву, а која је неправилно учила, да је Божанство страдало на крсту. Међутим вечни Син Божји зато се и ваплотио као човек, да би као човек телом и душом могао у даном тренутку пострадати за људе и умрети за људе. Јер да је Божанство у Христу страдало, значи да је Божанство

Христу и умрло. А то се не да никако ни замислити.” О којој јереси говори Свети Владика Николај? - О монофизитству, христолошкој јереси према којој је у Христу присутна само једна природа, божанска, а не и људска.

Коначно, о томе који су се језици говорили у области у којој је Христос живео и у Његово време сведочи и натпис на крсту на коме је био разапет Христос: ” Пилат пак написа и натпис, па постави на крст; а бјеше написано: Исус Назарећанин цар јудејски. И овај натпис читаше многи Јудејци, јер близу града бјеше мјесто гдје разапеше Исуса; и бјеше написано

јеврејски, јелински и римски.” (Јн. 19, 19-20)

Даље Деретић оспорава учење о Светој Тројици садржане у Символу вере, од првог до осмог члана, посредно тврдећи да Христос није оваплоћени Син Божији, већ да је то искључиво његова (Исусова) изјава и тврдња у коју су људи поверовали: ” Христос се прво јавља као једна појава, где још од почетка он каже да је Божји син и нико то не оспорава, сви то прихватају као такво…”. (13) На овај начин Деретић наставља низ унаказитеља божанске Личности Спаситељеве и христолошких јереси ( Керинт, Маркион, гностици, докетизам, Савелије, Павле Самостатски, аријанизам, Фотин, Аеције и Евномије и др.). ” Својом тајанственом Богочовечанском Личношћу Господ Христос је од самог почетка збунио многе, а саблазнио неке који су хтели да Га схвате на чисто човечански начин и објасне ограниченим разумом људским. Због тога су око Личности Спаситељеве ницале многе заблуде које су се поступно формирале у јереси,” пише Свети Јустин Поповић у Догматици Православне цркве. (14)

” Школовао се у Александрији, био је у Индији, код аријеваца у два манастира, и он се тамо представио кнезу те покрајине као божији син и овај то потпуно усваја,” каже даље Деретић на истом месту. Да ли је до овога Деретић дошао под утицајем књиге ”Lavie in connuede Jesus Christ” (Непознати живот Исуса Христа) Николаја Александровича Нотовича, за коју је наука утврдила да је његова измишљотина, или књиге ” Исус у Индији” Мирзе Гулама Ахмада, оснивача Муслиманске заједнице Ахмедије (Ахмедијански муслимански џемат), или неке друге псеудонаучне књиге, остаје непознато.

Деретић даље тврди како је Јаков Заведејев стигао у Сремску Митровицу ” још за живога Христа” и ту основао прву цркву у Европи. Из Светог Јеванђеља знамо да су у току Христовог живота на земљи Апостоли по Његовој заповести проповедали само Јеврејима: ” Ову Дванаесторицу посла Исус и заповједи им говорећи: На пут незнабожаца не идите, и у град самарјански не улазите. Него идите најприје изгубљеним овцама дома Израиљева! ” ( Мт. 10, 5-6). Први крштени незнабожац био је Корнилије, капетан римске чете у Кесарији, о чему читамо у десетој глави Дела апостолских. Њега и његов дом крстио је Свети Апостол Петар: ” И сутрадан уђоше у Кесарију. А Корнилије их чекаше сазвавши родбину своју и блиске пријатеље.” (Дап. 10, 24) Крштење Корнилија и његовог дома, и даље крштавање незнабожаца дошло је након виђења које је свети Апостол Петар имао у Јопи ( Јафи) гостујући код Симона кожара ( Дап. 10, 9-16). Свети Теофилакт Охридски у свом Тумачењу Дела апостолских о овоме пише следеће: ”Међу апостолима, Петру је првом било потребно божанствено откровење о призиву незнабожаца, јер он није знао да обрезање и необрезање не чине разлику у погледу вере. Он, наравно, није јасно знао оно што је Господ рекао – да ће, кад се открије служење вером, тој вери бити поучени и незнабошци. Није то знао све до оног времена, док му неизрецива воља Његова посредством откровења (виђења) није открила ову тајну, с једне стране примером плаштанице, а са друге тиме што је и незнабошцима због вере (тј. након што су поверовали) предата благодат Светога Духа, убедивши га да у Христу нема разлике између Јудејца и Јелина.” Корнилија у Православној цркви прослављамо као Светог свештеномученика Корнилија Сотника 26. септембра по новом, или 13. септембра по старом календару. У његовом житију, у „ Прологу“ Светог Владике Николаја читамо између осталог следеће: ” Крстивши се Корнилије остави све и пође за апостолом Петром. Овај га апостол доцније постави за епископа и посла у незнабожачки град Скипсеосис, где Корнилије свети претрпе многа бешчешћа и мучења Христа ради…”

Такође, прва црква није основана у Европи него у Јерусалиму, након силаска Духа Светог на апостоле на Педесетницу, о чему такође читамо у Делима апостолским, у другом

поглављу. Како је Закон у Старом Завету био дат у педесети дан, Јевреји су након доласка у Обећану земљу установили празник Педесетнице. Због тога на тај дан ”у Јерусалиму борављаху Јудејци, људи побожни из свакога народа који је под небом.” (Дап. 2, 5). Након

силаска Светог Духа апостоли ” стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују” (Дап. 2, 4), а аутор Дела апостолских набраја који су ти чијим су језицима апостоли говорили: ” Парћани, и Миђани, и Еламљани, и који смо из Месопотамије, и из Јудеје и Кападокије, и из Понта и Азије. И из Фригије и Памфилије, из Мисира и крајева Ливијскијех

код Кирине, и путници из Рима, и Јудејци и дошљаци, Крићани и Арапи…“ (Дап. 2, 9-11). Као

што видимо Срби се нигде не помињу, из разумљивих разлога.

Свети Апостол Петар је одржао проповед окупљеном народу, након чега присутни ”…

када чуше, ражали им се у срцу и рекоше Петру и осталим апостолима: Шта да учинимо, људи браћо? А Петар им рече: „Покајте се, и да се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење грехова; и примићете дар Светога Духа. Јер обећање је за вас и за децу вашу и за све даљне које ће дозвати Господ Бог наш.” И другим многим речима сведочаше, и мољаше их говорећи: „Спасите се од овог поквареног рода.” Тада они који радо примише реч његову крстише се; и додаде се у тај дан око три хиљаде душа. И беху постојани у науци апостолској, и у заједници, у ломљењу хљеба и у молитвама.” (Дап. 2, 37-42) Ово је, дакле, опис настанка прве хришћанске цркве у Јерусалиму.

Даље, прва црква у Европи није основана у Сремској Митровици ( Sirmium) него у Филипима ( Φίλιπποι), недалеко од Кавале, о чему се такође пише у Делима апостолским, у шеснаестом поглављу: ” И Павлу се показа виђење ноћу: бјеше неки човјек Македонац, који стајаше и мољаше га говорећи: Пређи у Македонију и помози нам! А кад видје виђење, одмах гледасмо да изиђемо у Македонију, јер разумјесмо да нас је Господ позвао да им проповедамо

јеванђеље. Кад се пак одвезосмо из Троаде, стигосмо право на Самотрак, и сутрадан у Неапољ, А оданде у Филипе, које су први град онога дела Македоније, насеобина римска.

томе граду остадосмо неколико дана, И у дан суботни изиђосмо ван града на реку, гдје се сматрало да је богомоља; и сједнувши говорисмо женама које се бијаху сабрале. И нека богобојазна жена, по имену Лидија, продавачица порфире из града Тијатира, слушаше; њој Господ отвори срце да пази на оно што говори Павле. А кад се крсти она и дом њезин, замоли нас говорећи: Ако сматрате да вјерујем у Господа, уђите у мој дом и останите. И принуди нас.” (Дап. 16, 9-15) Света Лидија Македонка се прославља 27. марта по старом календару (9. априла по новом), а у њеном житију које је написао Свети Јустин Ћелијски, читамо: ” Ова света жена беше продавачица порфире (скерлета) из града Тијатире, близу Филипе у Македонији. Она прва поверова проповеди Апостола Павла у том крају и крсти се са целом кућом својом (Д. Ап. 16, 12-15). Зато се слави као прва хришћанка европљанка.”(подвлачење је моје, Д. М.)

У књизи коју је Деретић написао, у коауторству са Драгољубом Антићем, тврди се да је Свети Апостол Павле проповедао у Србији: ” Док је свети апостол Петар проповедао у Панонији свети апостол Павле је проповедао у Македонији. За датум његовог доласка у данашњу Србију узима се 52. година. Наставио је проповед кроз српске земље и 54. године поставио је свог ученика Тита за епископа у Расу.” (15) Како смо претходно написали да су Филипи били први град у Европи у коме је апостол Павле проповедао, наставићемо одатле са набрајањем градова које је посетио и у којима је проповедао, о чему се такође пише у Делима апостолским.

Из Филипа Павле је, са својим сарадницима Силом и Тимотејем, преко Амфипоља (Ἀμφίπολις) и Аполоније ( Απολλωνία, поред језера Волви) одлази у Солун где проповедају у синагоги ” три суботе” (Дап. 17, 1-2) а одатле настављају за Верију, где такође проповедају у синагоги (Дап. 17, 10). У Верији је апостол Павле боравио и проповедао крајем 51. године. (16) Управо због боравка у Верији, географски најближој Илирику, Свети Апостол Павле у посланици Римљанима каже ” …тако да сам од Јерусалима и наоколо све до Илирика испунио 219

јеванђељем Христовим.” (Рим. 15, 19). Наравно, за оне који од Малте направе Мљет (о осталим фалсификатима и измишљотинама да и не говоримо) не представља никакав проблем да ово ” до Илирика” претворе у ” по Илирику”, односно у проповдање апостола Павла по, у то време, непостојећој Србији.

Из Верије ( Βέροια) апостол Павле одлази у Атину ( Дап 17, 15), а затим у Коринт, где је боравио код Акиле и Прискиле ( Дап. 18, 2). Из Коринта одлази у Ефес ( Дап. 18, 19), а из Ефеса продужава пут Кесарије и Јерусалима ( Дап, 18,21-22). Из Јерусалима одлази за Антиохију ( Дап18,22), затим Галатија, Фригија ( Дап. 18, 23), Ефес ( Дап. 18, 24), одакле, након побуне ефеских златара на челу са Димитријем ( Дап. 19, 23-40) , одлази у Македонију (Дап. 20,1) и Филипе ( Дап. 20,6), затим Троаду ( Дап. 20,5) где је васкрсао Евтиха ( Дап. 20, 913), из Троаде одлази у Ас, па у Митилину на Лезбосу ( Дап. 20, 13-14), одакле поред Хијоса одлази пут Самоса и ноћи у Тригилију ( град у данашњој Турској, наспрам Самоса), одакле долази у Милет ( Дап. 20,15). Затим следе Кос, Родос и Патара ( Дап. 21,1), па одатле свети апостол Павле одлази у Тир, а онда преко Птолемаиде и Кесарије у Јерусалим ( Дап. 21, 2315). Након тога Свети Апостол Павле одлази у Рим где је мученички пострадао. Нигде у Делима апостолским или другим списима нема ни помена о ” данашњој Србији” или Србима из разумљивих разлога – Срби се досељавају на Балканско полустрво тек неколико векова касније.

Као што смо рекли, Деретић и Антић не говоре само о апостолу Павлу него тврде да је Свети Апостол Петар проповедао у Панонији и Далмацији, а осим тога, кажу они, ” поуздано

се зна” да је био и у Требињу, Нарони и Солину. (17) Поред ове двојице апостола у Србији су проповедали још и свети Лука, свети Матија, свети Марко и свети Андрија Првозвани, пишу Деретић и Антић (18), а осим тога од Деретића се често може чути како су апостоли проповедали на српском језику. За разлику од Спаситеља који је проповедао на арамејском језику (допушта се могућност да је у појединим случајевима користио и грчки) Свети Апостоли су проповедали и писали на грчком. (19) Ово није тешко разумети, ако знамо да се тада грчки језик говорио широм Римског царства. Језик Новог Завета, међутим, није био класични антички грчки језик већ ” кини” ( Kοινή) дијалекат.

Да се ” поуздано зна” да је Свети Апостол Петар боравио и проповедао у да је био и у Требињу, Нарони и Солину, Деретић и Антић би ван сваке сумње навели изворе који ову тврдњу поткрепљују али, као што знамо, црквена историја говори нешто сасвим друго. Односно, и ово су најобичније измишљотине у складу са жељама и циљевима пседоисторичара. ” Петар, како видимо, благовестио је Јеврејима расејаним по Понту, Галатији, Витинији, Кападокији и Азији. Пред крај живота отишао је у Рим, где је био распет…” пише Јевсевије Памфил у ” Историји Цркве”. (20) Код Светог Симеона Метафраста налазимо подробније податке: ” Из Јерусалима свети Петар дође у Кесарију Стратонијску. Ту постави епископа од презвитера који су га пратили. Одатле отиде у Сидон, где исцели многе, и постави епископа. Онда оде у Вирит, и тамо постави епископа. Затим отпутова у Вивли; одатле у Трипол Финикијски, где обитаваше код једног паметног човека Марсона, кога и рукоположи за епископа вернима тога града. Из Трипола он оде у Ортосију; затим у Антарду, потом на острво Арадос, па у Валанеју, Понт и Лаодикију. У Лаодикији он исцели многе болеснике, и изагна нечисте духове из људи, и сабра цркву верних, и постави им епископа. Из Лаодикије свети Петар отпутова у сиријски град Антиохију, где се Симон маг скривао од војника, послатих римским царем Клаудијем, да га ухвате. Дознавши за долазак светог апостола Петра, Симон побеже у градове Јудеје. У Антиохији свети Петар исцели многе болнике, и после проповеди о Једноме Богу у Три Лица постави епископе: Маркијана за Сиракузу на Сицилији и Панкратија за Тавроменију. Из Антиохије свети Петар отпутова у Тиану Кападокијску, одатле у Анкиру Галатијску, у којој молитвом васкрсе мртваца, и устроји цркву, многе огласивши и крстивши, и поставивши им епископа. Из Анкире он отиде 220

у Синоп Понтијски, а одатле у Амасију која се налази усред Понтијске земље. Затим отпутова у Гангр Пафлагонски, па у Клавдиопољ Онориадиjски, одатле у Никомидију Витинијску, и онда у Никеју. Намеравајући да иде у Јерусалим на празник Пасхе, он из Никеје крену назад, дође у Писинунт, па одатле у Кападокију и Сирију. Посетивши поново Антиохију, он најзад стиже у Јерусалим. За време боравка у Јерусалиму њега посети свети апостол Павле, три године након свог обраћења ка Христу, као што сам каже у Посланици Галатима: После тога на три године изиђох у Јерусалим да видим Петра, и остадох у њега петнаест дана (Гал. 1, 18).

Уредивши тих дана црквене законе, блажени Павле оде на посао на који је био позван, а свети Петар опет посети Антиохију, где постави епископа Еводија. Из Антиохије отпутова у Синад, фригијски град, одатле у Никомидију; у њој постави епископа Прохора, који и као епископ праћаше светог Јована Богослова. Дошавши из Никомидије у Илион, хелеспонтски град, свети апостол постави ту за епископа Корнилија капетана, па се врати у Јерусалим. Ту се светом Петру јави у виђењу Господ Христос говорећи му: Устани Петре и иди на Запад, јер је потребно да Запад просветиш својом светлошћу, и ја ћу бити с тобом. Oбавестивши братију о виђењу Господа, опрости се с њима, па крену у Антиохију, посећујући цркве. У Антиохији он затече светог апостола Павла. Ту он постави епископе: Урвана Тарсу, Епафродита Левкији Адријатској, Апелија, брата Поликарповог, Смирни и Фигела Ефесу… Из Антиохије Петар дође у Македонију, где такође постави епископе: Олимпа Филибљанима, Јасона Солуњанима, и Силу Коринћанима, кога нађе поред светог апостола Павла. Поставивши у Патри за епископа Иродиона, свети Петар отплови на Сицилију, и дошавши у Тавроменију задржа се кратко време код Панкратија, врло красноречивог мужа. И ту огласивши и крстивши неког Максима, и поставивши га за епископа, он допутова у Рим.‘‘ (21)

За апостола Андреја, Јевсевије каже да је проповедао у Скитији (између Црног и Каспијског мора). (22)

За Матеја, Јевсевије пише да је ”прво проповедао међу Јеврејима. Сабравши и друге народе, дао им је своје Јеванђеље написано на родном језику.” (23) Односно, Матејево Јеванђеље написано је на арамејском.

Апостол Марко је кренуо на прво путовање са Апостолом Павлом (Дап. 12,25) али се вратио из Перге Памфилијске (Дап. 13,13), а касније је са Варнавом отишао на Кипар (Дап. 15, 39). Из Друге посланице Тимотеју видимо да Свети Апостол Павле позива Апостола Марка код себе у Рим: “Марка узми и доведи са собом јер ми је потребан за службу” (2 Тим 4,11), док Јевсевије за Светог Апостола Марка пише да је био први епископ Александрије у Египту. (24) Дакле, опет ни помена о ономе што тврде Деретић и Антић. Несхватљива је дрскост и безочност са којом турбо- фолк историчари износе лажи и тамо где је то лако проверљиво.

Бројни су светитељи и личности из Цркве које турбо- фолк историчари присвајају, па ћемо овде навести још само Светог Никиту Ремезијанског. ” Значајан центар хришћанске цркве на Балкану у IV и V веку била је Ремезијана (данашња Бела Паланка)”, пишу Деретић и Антић. ” Њен најпознатији епиекоп био је Никета (Никита), који је живео 366. – 414 године, који је покрштавао Србе на пределима од Ниша до Дунава. Иако је званичан став историчара да су се Срби доселили на Хелмско полуострво тек век-два после деловања епископа Никете, текст Енциклопедије Британике (т.7,с.322) показује да је он тада покрштавао Србе у доњем Подунављу.” (25) Овде ћемо оставити по страни то што своје тврдње поткрепљују овом енциклопедијом, а не неким историјским извором, и само указати на још једну у низу неистина. Наиме, како је Енциклопедија Британика ( Encyclopædia Britannica) сада доступна и на интернету, није тешко утврдити да Деретић и Антић овде износе лаж. За Светог Никиту Ремезијанског се у овој енциклопедији каже како су његови ” мисионарска активност и списи утицали на христијанизацију и ширење латинске културе међу варварима у долини доњег Подунавља”. (26) Не можемо овом приликом а да не поменемо једно од ” предавања” Јована Деретића под насловом ” Хришћанство и Срби” на коме се, у оквиру дела резервисаног за питања 221

гледалаца, јавила једна његова следбеница са тврдњом да је Исус рођен ” на Косову, у углу Лаба и Ситнице”, да је по мајци био Србин и Немањић и да се звао Манојло, али је то окренуто на ” Емануил”. (27) Као што видимо, код турбо- фолк историчара и њихових

следбеника заиста не постоји граница и разлика између реалности и фикције.

Ево како Деретић и Антић у књизи ” Историја Руса и Срба”, у паганском кључу, описују добро познато Константиново виђење Христовог монограма на небу пред битку на Милвијском мосту: ” Почетком октобра Константинова армија креће на Руму из ”правца Риминија, преко Фламиније. Били су већ близу и 14. октобра зауставили су се и улогорили у селу Хиспелуму. Ноћ је била ведра без месеца и сви су били некако узнемирени. Онда је један од стражара узвикнуо: „Погледајте тамо на истоку!” На истоку, изнад висова уздизао се знак који нису никад видели. Три планете, две велике и једна мала, образовале су на небу знак у виду слова X чији је један врх био повијен. Халдејци из Константинове војске су препознали планете као Јупитера, Марса и Сатурна. Халдејци су то протумачили овако: Сатурн, Енејев предак, поседник свете румејске земље дошао је на састанак са Константином. Велика их

победа чека. Константин је нови август. Марс и Јупитер су се појавили, да би му обезбедили победу и владавину. Отрчали су у логор да пробуде императора. Константин се брзо обукао и кренуо за узбуђеним свештеницима. Када се попео на брег показали су му чудо. Видео је својим очима крст на небу изнад Руме. Небо му је давало знак – свети знак лабар …. Било је пуно расправа међу историчарима око карактера Константинове визије и значења имена овог светог знака. Сложили су се да је Константин то име узео из Асирије, а из наших претходних анализа знамо да је то била сербо-рашка држава, коју су називали Сарбија и у којој је званични језик био сербо-рашки. Ово име је из древног српског (сербо-рашког) језика, Константиновог матерњег језика. Лабар се код старих Срба (СербоРашана из наших овде приказаних анализа) звало свето знамење, као што је лабра бриса (двосекла секира), свето знамење бога Сербона. Лаб и Лаба су чести називи код Срба и увек су у вези сабожанствима. Крст је такође стари сербо-рашки симбол, јер хришћани нису још тада имали крст као симбол. Сутрадан, Константин је истакао нови војни стег – лабарум и наредио војсци да сви који могу нацртају тај знак на својим штитовима.” (28)

Рума коју Деретић помиње у тексту је заправо Рим. Мењајући му име у ” Рума”, по истоименом месту у подножју Фрушке горе, у данашњој Србији, Деретић покушава да направи вештачку и ретроактивну везу са Србима, као што ради и са другим називима и личним именима ( нпр. цар Константин, односно Flavius Valerius Aurelius Constantinus Augustus је Константин Зеленовић и сл.).

Пре него што пређемо на опширнији одговор утемељен на историјским изворима, употребимо најпре просту логику. Да ли је могуће од три тачке образовати ”знак у виду слова X” и то још са повијеним врхом, како пишу Деретић и Антић?! Највише што можемо да добијемо од три тачке је права линија или троугао.

Лабрис ( λάβρυς), двострука секира, или како је Деретић назива ” лабра бриса” је повезана са Минојском цивилизацијом, ( настала око 3.000 година пре Христа), са речју ”лавиринт” и дворцем краља Миноса у Кнососу, на Криту, а са српском културом ни најмање.

Такође, ни лабарум ( λάβαρον), Константинова војна застава са приказом Христовог монограма, није ни на који начин повезана са нама, нити може бити, опет из јасних разлога – о Србима у овом периоду немамо никаквих информација.

Како Деретић често присваја велики број римских царева називајући их Србима, а у заједничкој поменутој књизи и Антић заједно са њим, међу којима и Диоклецијана и Галерија, написаћемо нешто о њима и прогону хришћана у том периоду, наводећи истовремено Константиново виђење, које су Деретић и Антић кривотворили, онако како га описује Јевсевије Кесаријски који је цара Константина познавао лично.

Када је реч о поменутим римским царевима, Деретић и Антић за Диоклецијана тврде да ” је био одан старој сербо-рашкој вери” (29), док за Галерија пишу како је овај заједно са 222

Ликинијем, који је по њима такође Србин, донео наредбу 311. у ” Србици”, како Деретић назива Софију, да се хришћани не прогоне .(30) Додатни разлог да напишемо нешто о гоњењу хришћана у овом периоду јесте тај што новопагани оне који су та гоњења вршили, сматрају својим духовним прецима. Када је у питању број гоњења у прва три века и у почетку четвртог, до победе хришћанства, наводе се различити подаци. Лактанције у књизи ” О смрти прогонитеља” са почетка IV века броји 6 гоњења, Сулпиције Север у почетку V века 9 гоњења, Павле Орози и Августин 10 гоњења, итд. Јевсевије Памфил у свом делу ” Општа црквена историја” такође наводи 10 гоњења, и то: ” 1) за време Нероново, 2) за време Домицијаново, 3) за време Трајаново, 4) за време Марка Аврелија, 5) за време Септимија Севера ( ” Овај човек је био Сербо-Рашанин…” пишу Деретић и Антић, стр. 404), 6) за време Максимина Трачанина ( кога Деретић и Антић називају Максимин Рашанин и тврде да је први Србин римски цар, стр. 405) , 7) за време Деција (Декија) Трајана, 8) за време Валеријана, 9) за време Аврелијана, 10) за време Диоклецијана и његових савладара и најближих му наследника.”

И даље додаје: ” Број 10 гоњења /…/ није сасвим тачан; јер кад би бројали сва гоњења, било би их више, а кад би рачунали само велика, знатнија гоњења, било би их мање…” (31)

Из горе наведеног можемо да изведемо закључак да до различитих података о броју гоњења долази због различитог обима гоњења, који је узиман као критеријум.

” У гоњењима хришћана примали су учешће и прости народ, и римска интелигенција и државне власти. Општи мотив гоњења била је мржња против хришћана, али је разлог мржње /…/ био различит.” (32) Навешћемо овде само којим се разлозима руководила држава. ”Римско право и римска религија били су идеолошки стубови Римске империје. /…/ Како је римска религија била државна религија и њене обреде су вршили државни службеници чије су свештеничке функције биле повезане са одређеним државним службама. /…/ Приношење жртава у част римских богова чињено је ради добијања њихове наклоности за Рим, а приношење жртава култу цара означавало је израз лојалности и потчињености цару.” (33) Због његове неспојивости са римским многобожачким религијама, непоштовањем култа римског цара, и претензијом да својим учењем обухвати цео свет и све народе, римска држава је, у хришћанској вери и хришћанима, видела идеолошке и политичке непријатеље Царства (34) и потенцијалну опасност.

''Посматрано с формално правне стране, прогон хришћана до средине III века карактерише правна непринципијелност. /…/ Забележени су случајеви да су хришћани за време царева Трајана (98-117) и Адријана (117-138), у правном вакууму, без правне основе и судске процедуре, осуђивани на смрт само због имена хришћани (propternomenipsum).” (35) ”Стање се радикално променило средином III века када су издати закони који су били уперени директно против хришћана.” (36)

Диоклецијан се родио у дунавској провинцији Далмацији под именом Диокле, односно пуним именом Caius Valerius Diocles. Био је скромног порекла. Иако то није поуздано, поједини аутори наводе да је био син ослобођеника, libertinus-а ( тј. роба којем је његов господар вратио слободу и који, иако је имао статус римског грађанина, није био изједначен са грађанима слободног реда, ingnui). Његово напредовање у служби текло је слично као и код других царева III и IV века. Ступивши у војску стигао је до највиших чинова. Био је заповедник страже цара Нумеријана, а након његове смрти, 20. новембра 284. године, у Никомидији је проглашен за цара. После именовања за цара променио је своје име у Caius Aurelius Valerius Diocletianus. Диоклецијан одбацује титулу принцепса ( princeps) и укида систем принципата који је успоставио први римски цар Октавијан Август. Систем који је установио обично се назива доминат, јер је изведен од латинске речи dominus ( господар). Убрзо након учвршћења на власти, највероватније 21. јула 285. године у Милану (37), Диоклецијан је за свог савладара са звањем цезара ( Caesar) поставио Максимијана Херкулија, да би га 1. априла 286. године наименовао за августа ( Augustus). Диоклецијан је, ипак, био 223

старији цар ( senior Augustus) коме Максимијан дугује свој царски савладарски положај. (38) Систем владавине је, 1. марта 293. године, проширен наименовањем по једног савладара Диоклецијану и Максимијану, са звањем цезара. За Диоклецијановог савладара, у источном делу Царства, наименован је цезар Гај Галерије Валерије Максимијан, а на Западу, за савладара Максимијану, постављен је цезар Гај Флавије Валерије Констанције Хлор.Сваки од њих двојице је имао пуну царску власт, иако су сматрани за ниже по положају од августа. ”Овај систем владавине прозван је ”тетрархија” (”четворовлашће”), јер се састојао од четири владара.” (39)

Осим поделе власти, Диоклецијан је извршио читав низ реформи: нова административна подела Царства, војне реформе, пореске реформе, финансијске реформе итд. Извршена је реформа и у сфери владарске идеологије. (40) Од сада се римски цар ”сматра за инкарнацију божанства. Њему се одају божанске почасти (adoratio): при његовој појави присутни се клањају и љубе скутове његове одеће. Појава цара представља праву верску свечаност.”(41) У складу са тим ”оба августа добили су божанске надимке: Диоклецијан –надимак Iovius, а Максимијан – епитет Herculius. Iovius (што значи јупитерски) је био син Јупитера, а Herculius (херкулски) син Херкула. Преко ових епитета два августа су се представљали као синови богова. /…/ По Диоклецијановој замисли, у ”божанску породицу”, осим августа, уведени су и цезари. И ови су себе и своју власт везивали за одређено божанство. Констанције Хлор за бога Сунца, а Галерије за бога рата Марса. /…/ Овако разграната, степенована и религиозно изведена легитимност царске власти била је новина у римској историји” (42)

Погледајмо како Диоклецијана и његове савладаре описује њихов савременик и сведок догађаја, Лактанције. О Диоклецијану, који га је поставио за наставника реторике у свом двору у Никомидији, Лактанције, између осталог, пише: ”Диоклецијан, који је био проналазач злодела и подбадач на зло, није могао руке да уздржи ни од Бога, само да би уништио све. Он је својом грамзивошћу и плашљивошћу упропастио цео свет.” (43) О Максимијану рођеном код Sirmium-а (данашња Сремска Митровица): ” Какав је Диоклецијанов брат Максимијан, звани Херкулије? Врло сличан њему. Не би ни могли да буду у тако оданом међусобном пријатељству, да обојица нису имала исти дух, исти начин мишљења, једнака воља, једнако расуђивање. /…/ Његов крвави трезор кипио је од злочиначког блага. У том проклетом човеку није била само страст да искористи мушкарце –што је мрско и одвратно – већ и да учини насиље над кћерима угледних грађана. Наиме, куд год је путовао, отрзане су девојке из родитељског наручја и одмах му стављане на располагање.” (44)

О Максимијану Галерију, који је у историји познатији под овим другим именом (Галерије), Лактанције пише: ” Други пак Максимијан, кога је Диоклецијан узео за зета, био је гори не само од оне двојице, које смо ми искусили у наше време, већ уопште, од свих злих царева. У овој звери било је урођено варварство, дивљаштво страно римској раси…” (45)

Лактанцијево мишљење је другачије једино о Констанцију Хлору, оцу Светог Равноапостолног Цара Константина, о коме каже: ” Констанција остављам по страни, јер је био потпуно другачији од осталих и достојан да сам влада земљом.” (46)

Изненада, 303 године, почео је највећи, општи, и најкрвавији прогон хришћана до тада. Један од разлога за почетак гоњења био је тај што је Диоклецијан био присталица римске религије и богова, а велику улогу у његовом животу имале су враџбине и предсказања. Управо је за жртве и предсказања везан и један од његових сукоба са хришћанима, који је претходио гоњењу: ”..како је из страха хтео да сазна будућност, приносио је на жртву стоку и по њеној утроби тражио предзнаке будућих догађаја. Тада неки од слугу – који су већ пришли Господу – док су присусвовали жртвовању, ставили су себи на чело крсни знак. На то су се демони разбежали и поремећена је паганска жртва.” Жреци су након тога више пута поновили жртвовање, али жртве нису ништа показале, па је велики жрец Таг за неуспех 224

окривио хришћане. Диоклецијан тада ”…побесневши, нареди да принесу жртву не само они посвећени за то, већ сви који су се налазили на двору, а ако би неко одбио, заповеди да се ишиба. Препозитима пошаље наредбу да се и војници натерају да принесу жртву, а они који то одбију, нека се отпусте из војне службе. Ту је стао његов гнев и срџба и није учинио ништа више против закона и Бога.” (47)

Узрок Галеријеве мржње према хришћанима, по истом писцу, био је следећи: ” Његова мајка поштовала је брдска божанства. А била је врло празноверна жена, која је готово свакодневно приносила јестиве жртве и њима нудила сељане. Хришћани су то одбијали, и док се она гостила с паганима, они су се посвећивали посту и молитви. То је у њој подстакло мржњу према хришћанима, па је женским гунђањем подстицала сина, такође празноверног, да их прогони.” (48)

Лактанције наводи да је за Диклецијаном, који је отишао у Витинију да тамо проведе зиму, такође стигао и Галерије, како би га подстакао на прогоне хришћана. Пре доношења одлуке о прогону, Диоклецијан је позвао неколико правних и војних достојанственика и питао их за мишљење, а затим одлучио да пита за савет и божанства, пославши врача Аполону милетском. (49) Гоњење је почело рушењем цркве у Никомидији, 23. фебруара 303 године, на римски празник Терминалија, а пред хришћански празник Васкрсења Господњег: ”…још у праскозорје дошао је у цркву префект са војним заповедницима, трибунима и финансијским чиновницима. Проваливши врата, тражи икону, спаљује пронађене свете списе, дозвољава свима пљачку: отимање, страх и трепет, бежи се на све стране.” (50) ”Својим очима смо гледали како цркве бивају рушене до темеља…” (51) Све ово су гледали Диоклецијан и Галерије, јер се црква налазила на узвишењу и могла се видети из двора. Тек сутрадан су потписали и објавили едикт којим је званично почело гоњење, а којем су подлегали сви људи хришћанске вере без разлике. Мере које су прописане подразумевале су одузимање грађанских права, против хришћана се може покренути сваки поступак, а они га не могу водити, подложни су истрази са мучењем, лишени су свих високих звања и титула, губили су службу, а робови право на слободу уколико се не одрекну своје вере, књиге су плењене и спаљиване, цркве рушене до темеља итд. Убрзо након почетка прогона и објављивања едикта дошло је у два наврата, са размаком од петнаест дана, до пожара у царској палати. По Лактанцију, Галерије није био задовољан одредбама едикта па је уз помоћ саучесника подметнуо пожар како би за то оптужио хришћане и на тај начин натерао Диоклецијана на суровији прогон. (52) Како ништа није откривено ни након истрага са мучењем, Галерије је успео да убеди Диоклецијана да су хришћани криви за пожар. Након првог едикта уследила су још два исте године, а наредне, 304. године, и четврти. Други и трећи едикт су били усмерени посебно против црквене јерархије. Другим је наложено да сви епископи, свештеници и ђакони буду затворени, а трећим да сви имају да принесу жртве боговима. Хришћани у дворској управи су стављени на највеће муке, а потом прогнани или погубљени. (53)

” Император Диоклецијан је сада беснео, и то већ не само против дворских робова, већ против свих. Прво је натерао кћер Валерију и супругу Приску да се опогане жртвом. Неки од најмоћнијих евнуха су поубијани, на које се ослањао и он и цео двор; похапшени су презвитери и ђакони и без икаквог доказа или признања осуђени су и са свим својим одведени у тамницу. Људи свих животних доба и оба пола терани су на ломачу и то не појединачно, јер их је било велико мноштво, него их је у гомилама захватала ватра. Робовима је везивано млинско камење око врата и тако су потапани у мору. Ништа мање жесток није био прогон ни над осталим становништвом. Наиме, судије су разаслате по свим паганским храмовима и све

људе су терали да приносе жртве. Тамнице су биле пуне, измишљане су нове, дотле нечувене врсте справа за мучење…” (54)

”Савременици описују мучења, која су употребљавана, да се Хришћани отпаде, као веома тешка и грозна. Употребљавали су не само разапињање и друге уобичајене тешке смртне казне, него и необичне, веома тешке и ретке казне; мученике су пекли на роштиљу, 225

секли на четворо, гвозденим кукама им кидали месо, цреповима од стакла или шкољкама им месо гребли, укратко најгрознија и најнечовечнија средства су употребљавана…” (55)

Као што су првога дана гледали уништавање храма у Никомидији, тако су Диоклецијан

и Галерије гледали и мучења хришћана: ” Једнога човека у Никомидији изведоше на трг и у

присуству поменутих господара наредише да принесе жртву. Онај човек је то одбио. Тада

наредише да га свуку, подигоше му тело у вис и почеше шибати, надајући се да ће тај човек, савладан боловима, прихватити да принесе жртву. Он остаде непоколебљив у својој вери мада је сав био у ранама. Тада мучитељи направише смесу од сирћета и соли, па су тиме обливали тело мученика. Он не попусти ни под тим боловима. Онда принесоше металну решетку, распалише ватру испод ње, па ставише на усијан метал оног хришћанина који већ беше сав у ранама. Чинили су то полако, не желећи да брзо сконча, надајући се да ће прихватити њихову понуду и принети жртву. Али, онај мученик ни тада не остави своју веру него издахну, оставши до краја Христов. /…/ Име му беше Петар…” (56)

Упућена су, такође, писма Максимијану и Констанцију, да и они поступе на исти начин. Максимијан је тако и учинио, док је Констанције само, како пише Лактанције, дозволио да се поруше зидови храмова који су се могли обновити.

Диоклецијан и Максимијан су одступили са власти 305. године и успостављена је нова тетрархија. На Западу империје, нови август је постао Констанције Хлор а цезар Север. На Истоку, на место августа дошао је Галерије а на место цезара Максимин Даја. ” А Даја, тек одвојен од стада и шума, брзо је постао војник гардиста, потом старешина гарде, ускоро затим трибун и наредног дана Цезар. Добио је на управу Исток да га сатре и упропасти, јер он није познавао ни државну ни војну службу…” (57) Став Констанција Хлора према гоњењу хришћана се није променио, а његов савладар Север је следио ту политику. На Истоку, гоњења су настављена, како у области под Галеријевом управом, тако и у области под управом Максимина Даје.

На Западу је већ 306. године дошло до нове смене власти. Констанција Хлора је наследио његов син Константин, а Максенције је победио Севера. Стање, у погледу гоњења хришћана, се ни након ове смене није много променило.

О даљим Галеријевим поступцима Лактанције, између осталог, пише: ” Закони су укинути и сва слобода одлучивања пренета је на судије, а војне судије, необразовани хуманистичким наукама, послани су без помоћника у провинције. /…/ Никаква казна код њега није била лака: није било слања на острва, ни у тамнице, нити у руднике, већ ватра, разапињање на крст, бацање зверима, за њега је било свакодневно и лако. /…/ У суђењу са смртном казном, погубљење мачем дозвољавало се као доброчинство малом броју људи, који су због заслуга тражили лаку смрт.” (58) И даље: ” Држао је медведе, њему сасвим сличне по суровости и величини, које је бирао широм царства током целе своје владавине. И кад год би хтео да се забави, наређивао је којег од њих, по имену, да му доведу. Њима су бацани људи, не да их медведи само једу, већ да уживају у томе: кад би раскомадали удове, он се слатко смејао и никад није вечерао без људске крви. Обичним људима, без титула, казна је била огањ. Оваква смрт најпре је, по законима које је донео, била одређена за хришћане, тако да су после мучења осуђени спаљивани лаганом ватром. Кад би их привезали, најпре су им подметали слабу ватру под стопала тако дуго, док би пламен скупио дебелу кожу табана и одвојио је од костију. Потом би палили и гасили бакље и померали их по појединим удовима, тако да ниједан део тела није остао нетакнут. У међувремену би им поливали лица хладном водом и влажили уста, да не би, због сувоће ждрело усахнуло и брзо наступила смрт. А то се најзад догађало, тек кад би после много дана сва кожа била испечена и пламен продро у унутрашњост тела.” (59)

Слично је било и у области под управом цезара Максимина Даје, који је 306. године потврдио едикт о обавези свих хришћана, укључујући и жене и децу, да принесу жртве. Јевсевије Памфил пише: ” Малени град у Фригији, у коме су живели хришћани, опколише 226

војници и запалише га заједно са децом и женама, који су вапили Господу. Затим запалише и све житеље града, заједно са управитељем града, старешином војне постаје и осталим магистратима јер сви исповедише своју веру у Господа.” (60)

Јевсевије Памфил, који је и сам гледао мучења мноштва људи, о страдању хришћана у различитим местима и областима, између осталог, пише: ” Знамо и о онима који се прославише у Палестини, а такође и у Тиру Финикијском. Ти мученици, уистину предивни војници за веру, након дуготрајног бичевања беху бачени пред дивље звери. И ти хришћани са великом вером чекали су насртаје леопарда, медведа, дивљих вепрова и бикова које су џелати дражили усијаним металним шипкама. Својим очима сам то гледао и видео сам како су ти људи били непоколебљиви у вери. /…/ Муке и страдања које поднеше хришћани у Тиваиди превазилазе сваки покушај да се оне опишу речима. Са њих су клештима откидали месо све док мученици не би издахнули; женама су везивали једну ногу па су их затим, уз помоћ некаквих направа, подизали у вис главом на доле. Оне су претходно биле обнажене и тако су висиле данима, изложене порузи.Другима су стављали у процепе одређене делове тела (најчешће потколенице), те су их онда притискали све док не попуцају. Све то није трајало неколико дана него је то трајало више година. /…/ Мачевима, којим су убијали људе, тупиле су се оштрице, метал је пуцао, џелати су падали од умора и мењали су један другога, само да мучење не би престајало. Тада смо сви могли видети пројављену силу Божију и храброст оних који су веровали у Христа. /…/ Да ли треба да поименце спомињем и остале? Да набрајам мноштво људи, да описујем сваковрсна мучења којима су страдавали угодници Христови? Једне су убијали секирама, као што то би са онима у Арабији; другима су ломили кости и зглобове, као што су то чинили онима у Кападокији; једне су вешали за ноге а испод њих су ложили ватру тако да су дављени димом, као што се зби са онима у Месопотамији; другима су одсецали уши, носеве, руке и остале делове тела, као што је то чињено у Александрији.” (61)

И тако даље, Јевсевије наводи велики број сличних, страшних, примера.

” На Истоку, на територији под Галеријевом управом, прогони хришћана су свакако изгубили на интензитету већ 310. године када је Галерија задесила тешка болест.” (62) Наиме, на доњем делу гениталија му је, како пише Лактанције, настао злоћудан чир који је почео да се шири. Убрзо је био захваћен цео доњи део трупа, а у утроби су се запатили црви. Делови тела су му се изобличили. ”И то је трајало целу годину, када је најзад савладан болешћу био приморан да исповеди Бога. Између поновних болова који су га мучили, викао је да ће обновити Божји храм и надокнадити све што је злочиначки починио.” (63) У Никомидији, 30. априла 311. године, пред своју смрт, издао је едикт којим је хришћанима дата слобода да поново могу да исповедају своју веру и да граде храмове. При крају текста едикта, тражио је од хришћана да се моле Богу за његов спас. Указ је издао заједно са својим изабраним наследником императором Ликинијем на истоку и западним императором Константином. (64) Максимин Даја је, међутим, укинуо слободу која је дата хришћанима, али на такав начин да изгледа као да је на то принуђен. (65) ”Да би изгледао милостив, забранио је да се Божје слуге убијају, а наредио је да се сакате. Стога су исповедницима копали очи, одсецали руке, секли носеве или уши, ” пише Лактанције. (66) Ово потврђује и Јевсевије Памфил: ” Али тада изађе заповест да се хришћани ослепе и да им се одсече једна нога. То беше за њих мера човекољубља! То је био доказ да нам више неће задавати муке! Шта да кажем за милост која изађе из такве човекољубивости нечастивих људи, кад погледам на толике хришћане којима

су најпре мачем прободене очи а после усијаним гвожђем спржене руке, као и на оне којима су ноге одсечене до колена, па су затим, и једне и друге, позатварали у руднике, не толико да копају руду колико да ту што пре помру.” (67)

Диоклецијан је оболео од опасне болести која му је помутила разум (68), и умро 3. децембра 311. године.

Максимијан Херкул је умро у јуну 310. године, срамном и недостојном смрћу, сломљеног врата. (69)

Галерије је умро 5. маја 311. године, неколико дана након што је издао горе поменути едикт.

Максимин Даја је умро у лето 313. године у Тарсу, где је побегао пред Ликинијем.

Иако Јевсевије Памфил и Лактанције наводе различите узроке његове смрти, и код једног и

код другог налазимо да је наступила након великих и тешких мука које су га натерале да исповеди Христа. (70) (71)

Не постоје подаци, и тешко је дати процену, колико је укупно страдало хришћана током трајања прогона. Јевсевије, на једном месту каже: ” Погинулих је некада бивало десет, двадесет па и шездесет дневно. Догађало се да за дан пострада и стотину хришћана: мушкараца, жена и деце…” (72)

Упркос томе, Црква не само да није уништена, већ се десило управо супротно, по речима Спаситељевим да пшенично зрно ако падне на земљу и умре, доноси многи род (Јн. 12,24).

Црква се током овог гоњења украсила великим бројем мученика, од којих наводимо само неке: Свети великомученик Георгије ( Свети Ђорђе) један од светитеља који се највише прослављају у Православној Цркви; Свети бесребреници и чудотворци Козма и Дамјан, Света великомученица Екатерина, Света великомученица Варвара, Свети великомученик Теодор Тирон, Свети свештеномученик Методије Олимпијски, Свети свештеномученик Лукијан Антиохијски, оснивач богословске школе у Антиохији; Света великомученица Маргарита Антиохијска, позната и као Света Марина или Огњена Марија; Свети Антим Никомидијски, Свети Петар Александријски, Свети Памфил Кесаријски и други с њим; Света мученица Доротеја, Света мученица Недеља, позната и као Киријака Никомидијска; Свети мученик Маврикије и седамдесет војника, Света великомученица Анастасија Узорешителница, Свети мученици Вас, Јевсевије, Јевтихије и Василид, и бројни други.

У бици код Милвијског моста, 27-28. октобра 312. године, Константин је победио Максенција, који му је објавио рат. За Максенција, Јевсевије Памфил пише да је превршио меру својих злочињења тиме што се упустио у враџбине. ” Њему није представљало ништа да распори трудну жену или новорођено дете да би према положају детета у утроби илиположају његових органа нагађао каква ће бити будућност.” (73) Његово тело пронађено је у Тибру у коме се, бежећи, удавио.

Оваквим Максенцијем, диче се Деретић и Антић, називајући га ”Максенко”’, јер им се чини, вероватно, да тако његово име српскије звучи: ” Галеријеви савременици и савладари Констанко (Констанције) Хлор (305-306), Максенко (306-312), Максимин (307-313) и Ликиније (307- 323) су сви били пореклом Срби, а за неке од њих се то нарочито истиче као што је случај Ликинија, од кога се у старим српским хроникама извлачи порекло лозе Немањића,” пишу поменута двојица псеудоисторичара. (74)

Као што видимо, Деретић и Антић не само да присвајају римске цареве него и порекло

светородне лозе Немањића изводе од Ликинија. Овде ваља указати на чињеницу да је Стефан Немања рођен више од осам векова након овог римског цара, а поред тога и на чињеницу да Јован Деретић, како смо показали у посебном поглављу, не зна ни ко је отац Стефана Немање, па је према томе апсурдно очекивати да зна ко су његови даљи преци.

Пред битку са безмало двоструко бројнијом Максенцијевом војском ( Константинова војска се састојала од 90 хиљада пешака и 8 хиљада коњаника, док је Максенције имао 170 хиљада пешака и 18 хиљада коњаника. Константин се помолио ” призвавши у молитвама помоћ Бога и Сина Његовог, Спаситеља свих, Самог Исуса Христа…” (75) По Лактанцијевом казивању, Константин је у сну опоменут да на штитове упише небески симбол и тако почне битку. ” Он учини како му је наложено и преко слова Х стави I чији је врх заобљен и тиме на штитовима напише Христово име.” (76)

Јевсевије тај догађај у ” Животу цара Константина” описује овако: ” Сабравши све то у

своме уму схватио је да је лудост држати се богова који не постоје, и после толико доказа остати у заблуди. Тако је себе уверио да се треба приклонити очевом Богу.

Кренуо је да га призива у својим молитвама, да га преклиње и умољава не би ли му открио ко је он и пружио десницу своју за предстојећа дела. Дој је тако цар усрдно приносио

молитве и прозбе јави му се некакво чудесно знамење са неба, у шта би једва могло да се поверује када би то неко други испричао. Али пошто је то сам цар победоносац, нама који смо доста касније ово дело сачинили и већ били удостојени његовог познанства и сусрета, испричао и заклетвама уверавао у своје речи, ко би онда могао да посумња у истинитост његовог казивања. И време које је уследило било је сведок да је говорио истину. У поподневним часовима, када је сунце кренуло ка заласку, цар је рекао, како је својим очима видео на небу знамење крста, које је творила сама сунчева светлост са исписаним натписом: ,,Овим побеђуј.” Тада ужас обузе и њега и сву његову војску која га је пратила када је некуда кренуо, и сви постадоше сведоци чуда.

Рекао је, да се питао, шта би ово виђење могло да значи. У таквом разматрању и дугом промишљању затекла га је ноћ. Тада му се у сну јавио Христос Божји са знамењем које је видео на небу, и наредио му да направи исто такво знамење (које је имао у виђењу) и да га користи као заштиту у борбама против непријатеља.

Чим је свануло јутро, Константин је својим пријатељима испричао тајну. Затим је позвао златаре и мајсторе за драго камење, сео међу њих, описао им изглед знамења и наредио да тако исто направе од злата и драгог камења. Оно чега је некада сам цар по милости Божјој био удостојен, сада и ми сами можемо да видимо сопственим очима.

Наиме, знамење је овако изгледало: дугачко копље обложено златом имало је пречагу са којом је образовало облик крста. Горе, на врху свега, био је причвршћен венац исплетен од драгог камења и злата са симболом Спаситељевог имена; заправо, два елемента – прва два почетна слова – указивала су на име Христово: Слово ,,РО” је пролазило кроз саму средину слова ,,ХИ”. Цар је касније имао обичај да ова слова носи на свом шлему. На пречаги која је била причвршћена за копље висила је окачена тканина, царско платно украшено разноврсним драгим камењем које се пресијавало на зрацима светлости; ово платно проткано златним везом зрачило је необичном лепотом свима који су га гледали, а било је исте ширине и дужине; усправно копље које се испод врха дизало широко увис имало је испод знак крста, на горњем делу описаног платна, златни портрет богољубивог цара, као и његовог сина. Овај спасоносни знак је цар стало користио као заштиту и одбрану од непријатељске силе, и наредио је свим војницима да носе слично знамење.‘‘ (77) У фебруару 313. године у Милану, Константин и Ликиније су направили договор у области верске политике, познат као Милански едикт, а којим је хришћанима омогућена слобода вероисповести, враћена и обновљена имовина и објекти.

Ликиније, који је у међувремену устао против Константина и почео да гони хришћане, након неколико пораза од њега, убијен је 325. године.

Деретић и Антић пак за рат између Константина и Ликинија оптужују Консзтантина и

његове ”задње намере”: ” Ликиније је био војник, поштен и храбар, који није прогонио хришћане, него је заједно са Галеријем издао један проглас у корист хришћана у Србици 311.

године и није наслућивао Константинове задње намере,” кажу они. (78)

Али то није све. И о Максимину Даји, који је наставио прогоне хришћана након едикта из 311. године, они пишу следеће: ” Милански едикт у прилог хришћана је окренуо све хришћане на Истоку против Максимина. Сав бесан, Максимин одлучи да нападне први и пређе с војском преко мореуза и нападне Ликинијеве поседе. Међу новоослобођеним хришћанима владала је неслога и нетрпељивост, а епископи су били сукобљени. Хришћани су водили пропаганду против служења војске и против устаљеног поретка. Показивали су нетрпељивост према старим веровањима и стварали су неслогу.” (79) Дакле, за сакаћење, 229

копање очију, одсецање руку, носева или ушију по наредби и друга мучења Максимина Даје, криви су сами хришћани, а не он.

Константин је након победе над Ликинијем и његове смрти имао сву власт у својим рукама, а захваљујући њему дошло је и до промена у корист Цркве. Претходно прогоњена, сада је имала подршку цара и државе.

Следећи одломак из Деретићеве и Антићеве књиге је пре пример неприхватљивог незнања и дрскости, да се упркос непознавању одређене области пише нешто о њој, него јереси. ” У хришћанској цркви,” пишу Деретић и Антић, ”није још било мира и слоге, иако је то Никеји било наметнуто. Аријево учење је у Никеји одбачено, али се касније показало да је оно имало и вантеолошки значај. Један део епископа жели да они буду врховна власт у царевини. Ако је Исус заиста Бог, зашто би његови представници на земљи, епископи, морали да слушају цара? У питању је била земаљска власт. Никејски Симбол вере је отворио пут новом и опасном екстремизму. Ми и данас испаштамо због тог екстремизма. Румски епископ се, нарочито после проглашења филока, представио као Христов викар на земљи. Пошто је Христос, не сам изједначен, него и издигнут изнад оца, његов викар је божији намесник на земљи и њему припада сва земаљска власт. То су предвиђали и тога су се бојали учени епископи као што су били Арије и Еузебије. У једном говору Еузебије је напоменуо да је цар Божији намесник на земљи, Бог на небу и цар на земљи. Константин увиђа опасност од екстремизма и одлучује се да сазове нови сабор да би се то спречило. Прво настоји да рехабилтује Арија и шаље му једно писмо охрабрења. „Константин, слуга Божји, Арију свештенику!Дошло је време да се ти вратиш свом верном стаду. Ухвати прву пошту к мени. Саслушаћу оно што ћеш рећи о својој вери и наредићу Александру да те врати у заједницу. Тако ће сва црква уживати у миру, како ја то хоћу.“ Сазван је други Никејски сабор за крај 327. године. Овом другом сабору преседавао је Еузебије Памфил, епископ Каесареје. Овај други Никејски сабор је кратко трајао, Симбол вере првог Никејског сабора је ослоњен на учење Оригена, које је и Арије заступао, а то је да је свет створен од Јединог Бога оца. Изостављена је ,, једносушност“. Сада је изгледало да је у цркви успостављен ред и мир. Не оспорава се да је Христос бог, али није раван оцу. Аријево учење је било доста широко подржано код Срба у Европи, нарочито у Панонији.” (80)

Прво, Први васељенски сабор или Први Никејски сабор је одржан у Никеји 325. године, а Други васељенски сабор у Цариграду 381. године, због чега се и Символ вере утврђен на ова два Сабора назива и Никео- цариградским символом вере. Други никејски сабор одржан је 787. године, и то је био Седми васељенски сабор. Питање које са чуђењем постављамо, јесте какав то ” вантеолошки значај” има Аријева јерес?! Који су то епископи желели да буду врховна власт у царевини?! Тврдњу да је Никејски символ вере отворио пут ”новом и опасном екстремизму” може да изнесе само неко ко не само да нема ни најмање знање из теологије, него не познаје ни сам текст Символа вере.

Текст Символа вере је следећи, а првих седам чланова је донето на Првом васељенском сабору у Никеји:

1. Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог

2. И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало;

3. Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек;

4. И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и био погребен;

5. И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму;

6. И Који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца;

7. И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом царству неће бити краја.

8. И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и

Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке.

9. У једну, свету, саборну и апостолску Цркву.

10. Исповедам једно Крштење за опроштење грехова.

11. Чекам васкрсење мртвих.

12. И живот будућега века. Амин.

Да ли сте успели да уочите екстремизам у првом (никејском) делу Символа вере? Једини екстремизам, али само за Деретића, Антића и остале јеретике и новопагане може да буде део где се каже да је Господ Исус Христос Син Божији. Или су Деретић и Антић неоаријанци, па им смета део где се каже да је Христос једносуштан Оцу.

Шта је то ” филок”, питамо се даље?! Деретић и Антић вероватно мисле на филиокве, на латинском Filioque, што значи ” и од Сина”. Али, ово јеретичко учење је званично додато Никејско- цариградском символу вере од стране тзв. Западне ( Римске) цркве тек у 11. веку, иако се појавило раније у Шпанији.

Овде морамо да скренемо пажњу и на то да Деретић и Антић Јевсевија Кесаријског наизменично називају ”Јевсевије” и ”Еузебије” очигледно не схватајући да је реч о различитом изговору истог имена и следствено томе о истој особи.

Турбо- фолк историчари не тврде само да су Срби имали писмо и ћирилицу пре Ћирила и Методија и њихових ученика, него да су имали и Православље пре одвајања Рима 1054. године од Источне цркве. Тако, код Деретића и Антића читамо: ” С обзиром на велику сличност хришћанства са изворним сербо-рашким Православљем , сасвим је природно што је православно хришћанство лако било прихваћено од стране становништва.” (81) Међутим, нешто мало даље Деретић и Антић заборављају на ” сербо-рашко Православље” па се питају како се то хришћанство тако лако раширило међу Словенима (који су, по Деретићу заправо Срби). (82) ” Како су то Ћирило и Методије” питају се Деретић и Антић, ” на волшебан начин измислили потпуно ново писмо и за фантастично кратко време покрстили и описменили све Словене (по званичној историји тада већ распрострањене по огромном простору), да би после само двадесетак година његови ученици са истом ефикасношћу заменили новоуведено писмо још новијим писмом?” (83) Ако изузмемо Вукову реформу писма и језика, или касније наметање и усвајање латинице, Деретић и Антић би одговор на своје питање могли да потраже и добију и у Кореји, на пример. Наиме, корејско писмо хангул, које се користи и у једној и у другој Кореји, настало је тек средином 15. века. Када је реч о језику, свакако најбољи пример је оживљавање хебрејског језика крајем 19. и почетком. 20. века, у чему је важну улогу одиграо Елиезер Бен- Јехуда.

Ћирило и Методије су, како тврде Деретић и Антић, су створили ново писмо како би поделили Србе: ”Али, уместо србице, старог и свуда познатог српског писма, које су тада употребљавали сви Срби од Јадрана до Сарматије, Константин је сачинио нове писмене знаке, такозвану глагољицу, која је била неподесна за употребу, а сврха њеног стварања јесте –цепање српског културног јединства.” (84)

Али, нису Срби (” Расени”) имали само Православље пре Православља и ћирилицу пре ћирилице, него и крст као верски симбол пре хришћанства. Деретић и Антић о томе пишу овако: ” Стари Срби су славили бога рата, Арету (Јара, Јаровида), у виду мача, који побијали у земљу. Овај побијени мач је истовремно имао изглед крста. Пошто се крст налази код Срба широко заступљен као верско обележје пре хришћанског времена, а налази се и у српском грбу, који такође потиче из тога времена, потребно је објаснити његово значење. Крст представља четири једнака дела, са којима се повезује и четири годишња доба. Расени су имали врло развијено схватање о распореду звезда у четири небеска квадрата и о њиховом

утицају на живот људи.” (85) Наравно, крст као симбол јесте постојао и пре хришћанства, ако изузмемо да нема података о томе да је коришћен као верски симбол код Срба или других Словена. Оно што је спорно јесте поистовећивање паганског и Часног Крста. ” Дакле, не неки крив крст или ма какав злочиначки крст него часни крст, што означава искључиво Христов крст…” каже Свети Владика Николај.

О Христовом Крсту су писали бројни Свети Оци, а међу њима и Свети Јустин Ћелијски, који каже: ” Са посебном богонадахнутошћу слави се и велича крст у богослужењима ο празнику Крстовдан, од 13. до 21. септембра. Молитвена мисао Цркве богоречито казује богочовечанске истине о крсту. Прва очигледна крстовданска истина: Крст — „непобедива победа побожности“, побеђује све демоне, сва искушења, све грехе, сва зла, све смрти. Крст — „врата раја“; „Њиме се смртност разори, и уништи сила смрти, и узнесосмо се са земље на небо“. Крст је: наставник слепих, лекар немоћних, васкрсење свих умрлих; крстом процвета бесмртност. Крстом бива спасење и обожење: земни се крстом обожише; ђаво би потпуно смрвљен; крст благодаћу освећује оне који га целивају, јер је извор светиње и свима узрок обожења. Крстом се ум наш просвећује; грлећи преславни крст Господњи, ми се просвећујемо и страсти одгонимо. Христос крстом посред срца прободе ђавола, и адских окова ослободи све. Сунцезрачан је крст Господњи, целивајући га са вером, душе нам се просвећују. Крст је извор бесмрћа, избављење целога света. у многим молитвама ми се крсту обраћамо као живом бићу, просто као некој живој личности. Тако, ми се молимо: Крсте свечасни, целивајући те уснама и срцем, ми црпимо освећење, здравље и спасење свагда. Крстовданска молитвена мисао својом богочовечанском свеистинитошћу бруји из Цркве небом и земљом: На крсту Господ уби онога који је нас убио, оживе умртвљене, украси их, и као милосрдан удостоји их живети на небесима. Крст: похвала Bepниx, тврђава страдалника, спаситељ свих преподобних. Данас, на Крстовдан, крст се уздиже, и демони беже; данас се сва твар ослободи смртности: јер нам ради крста засијаше сви дарови. „Крст је сила и тврђава Цркве“ И отуда наш молитвени узлет ка небу и наднебесју: „Kpcтe Христов, узданицо хришћана, наставниче заблуделих, пристаниште витланих буром, победо у биткама, тврђаво васељене, лекару болесних, васкрсење мртвих, помилуј нас“, „Знак Сина Човечијег“ = Знак Богочовека Христа Знак Цркве Православне — Крст, на свему је Богочовечијем; и свепобедна сила његова лије се на сву твар видљиву и невидљиву, и чува је од свега смртног, од свега демонског. од свега злог, и обогаћује бесмртношћу, врлинама, богочовечношћу. И ми радосно кличемо: „Крст је чувар целе васељене; крст је красота Цркве; крст је моћ владара; крст је тврђава верника; крст је слава анђела и помор демона“.

Богочовечанска је истина и стварност: Крстом би потпуно прождрта смрт. Крст је лествица којом узлазимо на небеса. Крст је савршено избављење палога Адама. Усред земље Бог је устројио спасење: крст и васкрсење. Крст је свеоружје побожности. Крст је поборник праведних и спаситељ преподобних. Христос као Бог крстом спасава род људски. у крсту је занавек васкрсење свету. Крст Господњи јесте васкрсење свих. Крст се уздиже, и демони се разгоне; разбојник отвара врата Едема; смрт се умртвљује, и сада је она пуста. — И онда овај молитвени вапај: Умртвивши страсти тела и духа, постарајмо се уздигнути се крстом од земаљског у небеско, сараспевши се Господу Христу.

Нема сумње, крст и васкрсење сачињавају двоједну стварност, двоједну истину, двоједну силу Спасовог Богочовечанског домостроја спасења, Богочовечанског домостроја обожења.” (86)

Имајући све ово у виду лакше ће нам бити да разумемо речи Јована Деретића ” Главни сатирач Срба је хришћанска Црква! … Српство, овде на Балкану, је сломила православна Црква из Византије!” (87) Осим тога, Деретић оптужује Цркву и за прикривање српске историје. Тако у емисији ” Без устручавања” Деретић каже да је прикривање историје Срба била организована акција Источне и Западне цркве (88), док у емисији ” Голи живот” тврди да се ” документ који Србима забрањује историју пре Немањића” налази у Хиландару. (89)

АЛЕКСАНДАР ШАРГИЋ

Иако је Шаргићев манифестни циљ, и циљ његове организације „Србија глобал“/“Трибал глобал“ ширење ”забрањене историје Срба“, што је само једна у низу теорија завере (1), латентни и стварни циљ је, заправо, урушавање националног идентитета Срба утемељеног у Светосављу.

На исти начин на који измишљају, искривљују и кривотворе историју српског народа (и уопште историју), Шаргић и остали псеудоисторичари измишљају, искривљују и кривотворе историју Цркве и хришћанства, и износе различита јеретичка учења.

Чак и без дубље анализе његовог рада, уколико се само са мало више пажње погледају његови текстови и наступи, јасно је да је реч не само о ширењу псеудонауке већ и неопаганизма, и отворено антиправославно деловање.

Шаргић је био члан Главног одбора Либерално- демократске партије Чедомира Јовановића.

Лажиисторичари Игор Милосављевић (лево) и Александар Шаргић (десно)

У тексту у коме смо писали о календарима турбо- фолк историчара (4) указали смо на то да Шаргић не зна да је Јарило једно, и да се везује за Источне Словене, а Јаровит нешто друго, и да се везује за Западне Словене, односно да му је познавање словенске митологије на истом нивоу као и познавање историографије и етимологије. Осим тога, видели смо да у емисији у којој Шаргић говори о Јарилу и Јаровиту, он истовремено тврди да је „ погрешно… схватање да је Јарило некакав независтан бог“ већ да је Јарило „ само име за Сунце које има и људске и божанске карактеристике“. Осим тога Шаргић каже да је Јарило бог вегетације и плодности али и „ бог јарости, односно рата“. Зато, како он и коаутор емисије закључују, на Ђурђевдан почиње нова година, али отпочињу и ратови. Такође, од њих сазнајемо и да је „старински Јарило, илити Ђуро, исто што и Лазар као симбол српског косовског епа“.

Као што видимо Шаргић и његов сарадник тврде да је Ђурђевдан празник Јарила, из чега следи да је Јарило, заправо, Свети Ђорђе.

Да саберемо сада све горе речено: Јарило је исто што и Сунце, али је истовремено исто што и Свети Ђорђе, „ илити Ђуро“, односно исто што и Свети Кнез Лазар ?! Оваквих сулудих и хаотичних теорија код Шаргића налазимо веома много, а сваки коментар је, мислимо, сувишан. Једино што је јасно из оваквих Шаргићевих прича јесте да је реч о покушајима да се хришћанство на силу и по сваку цену ( цену плаћају не само чињенице и истина, него и сама логика) доведе у везу са фиктивном прасрпском религијом.

Показаћемо још како Шаргић тумачи Васкрсење, како бисмо уклонили могућу сумњу да је пример који смо претходно навели ( поистовећивање Јарила, Сунца, Светог Ђорђа, Ђуре и Светог Кнеза Лазара) некаква грешка, или да ми, можда, нисмо добро разумели Шаргићеве речи. (5) О грешци и случајности не може бити ни говора, напротив, слична јеретичка тумачења налазимо у свим његовим емисијама и текстовима. Емисија „ Васкрс и истина о старој српској вери и српском календару“ је својеврсни наставак емисије о календару. Овде Шаргић допушта могућност да су Васкрс и Ђурђевдан некада били један исти празник, тако да се овде претходно наведени низ поистовећивања наставља. „ Сасвим је могуће да је у давној прошлости, да се радило једном празнику“, каже Шаргић и наставља: „ Ту наравно постоји та прича о проблему Лазарица јер Лазарице су у нашем народном обредном календарском обичајном кругу су везане за Ђурђевдан, а у хришћанском кругу су везане за Васкрс и суштински гледано према артефактима, према ономе што можемо видети у природи

кроз почетак вегетације је л' тако, ми можемо говорити о томе да су постојала два празника па је један био да кажемо први знак буђења и овај Васкрсење би био да кажем први знак буђења природе и победе над смрти, а Ђурђевдан би био да кажемо пуна победа, пунолетство, пуни лет, ново лето је л' тако, али можемо размишљати о томе да је рецимо у мезолиту када је постојао култ месеца и кад је он био главни и када нисмо живели у том соларном кругу, кад наши преци нису живели у том соларном кругу, да је можда тада Васкрс је л' тако био васкрсење природе за које је потребно је л' тако да се испуни сунчев феномен пролећне равнодневнице, али пре свега чекамо месец је л' тако он даје задњу реч да је онда постојао Васкрс док би оно што се у хришћанству зове Ђурђевдан а раније се звало Јариловдан, дан нове јаре, дан новог лета је л' тако, да би такав празник преовладао у неком средњем неолиту и касније у гвозденом и бронзаном добу, о чему опет да кажем постоје некаква сведочанства, да би онда са повратком хришћ... са хришћанством 'е ли тако се слављење Васкрса вратило као главни да кажемо празник.“

Кренимо, редом. Прво, Лазарице су женске пролећне обредне поворке које су део обичаја везаних за празновање Лазареве суботе и као такве се налазе на списку нематеријалног културног наслеђа Србије, заједно са нпр. израдом пиротског качкаваља, пиротског ћилима, злакуском грнчаријом, косовским везом, певањем уз гусле итд. Дакле, Лазарице су део обичаја српског народа, а не елеменат хришћанске вере (због тога и подвлачимо речи „ део обичаја“). Осим тога, као што је већ речено, Лазарице су део обичаја везаних за празновање Лазареве суботе, а не Ђурђевдана, а овај обичај је најбоље очуван у Сиринићкој жупи, на Косову и Метохији.

Када је реч о обичајима, у вези са Ђурђевданом је Молитва под Миџором или Ђурђевданска молитва, која је такође уписана у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије. Али и овде је реч о обичајној пракси везаној уз хришћански празник и хришћански обред.

Дакле, Шаргић, из незнања или интенционално, за разлику од Чајкановића на кога се позива, као што ћемо касније видети, не прави разлику између обичаја и хришћанске праксе (обреда) и поистовећује паганске богове са хришћанским светитељима.

Наведимо само неколико примера из Чајкановићеве књиге „ О врховном богу у старој српској религији“ који показују да Чајкановић и те како разликује не само обичаје, легенде и веровања ( сујеверје) од хришћанског учења и праксе, него разликује стару ( паганску) веру од хришћанства. Тако, Чајкановић на страни 42, поменуте књиге, каже да се „ један исти старински култни обичај, или култна легенда, или веровање, које је првобитно било везано за само једно старинско божанство, може, приликом доцнијег асимиловања старе вере новој, распоредити на неколико разних празника и везати за разне хришћанске свеце...“ У светлу овога треба тумачити и следеће Чајкановићеве речи у вези са светим Ђорђем: „ Овај један случај у коме је свети Ђорђе заменио старинског врховног бога…“. (стр.85) Дакле, „старински врховни бог“ и свети Ђорђе нису једно и исто. Нешто даље, на истој страни, Чајкановић у вези са зимским хришћанским празницима, односно светитељима које прослављамо у зимским месецима, каже следеће: „ Ми смо до сада имали прилике да видимо како су функције некадашњег нашег врховног бога, и цело његово култно и митолошко наслеђе, пренесени и расподељени на зимске свеце…“.

Можемо навести још сличних примера из Чајкановићеве књиге који недвосмислено показују да је он, за разлику од Шаргића, уочавао и признавао поменуте разлике, али и ових неколико примера је сасвим довољно. Ово ипак не значи да се сви закључци које износи Чајкановић могу прихватити као валидни, напротив. О томе ћемо касније рећи нешто више. Када је реч о самим обичајима, још у средњој школи се учи да су они повезани са дуго упражњаваном праксом једне одређене заједнице, и да се људи тешко ослобађају обичаја, чак и када је престала потреба за њима. (6)

Један од најпознатијих паганских обичаја који је опстао до данас и везује се уз хришћанство, иако са хришћанским учењем и обредом нема никакве везе, јесте изношење хране на гробље приликом служења опела са погребом и парастоса ( панихида). Упркос томе што није у складу са хришћанским учењем и што Црква упорно ради на томе да се искорени, овај пагански обичај и даље опстаје.

Наведимо још неке Шаргићеве тезе изнете у овој емисији.“ Сада долазимо до најважније теме наше емисије а то је Васкрс, васкрсење природе што ће рећи устајање природе из мртвих јер ми овај у васкрсењу Христовом имамо управо тај мотив значи васкрсење живота, значи поновно рађање живота и смрти, васкрсење Христово након распећа, жртвовања и смрти. Оно што је кључно рећи јесте да ми имамо заиста прегршт доказа да васкрсење јесте праисторијска... праисторијски празник и праисторијски мотив. Ја сам у књизи српски поглед на свет дао прегршт доказа на ту тему, сада можемо увек кренути од најједноставнијих ствари, на пример шта је симбол Васкрса за све нас. Па, пре свега симбол онај видни, онај етнолошки симбол, које зна свако дете које се не разуме у теологију или не знам које није читало Свето Писмо, оно зна да се тог дана куцају односно крше јаја и сада поставља се питање одакле тај обичај који је видно, или тако, предхришћански и праисторијски, и ту онда долазимо заправо до питања када настаје Ускрс, са чиме је он везан, и заправо која је веза између тих обичаја који ми изводимо и астрономских феномена, односно феномена у природи и наравно одговор на то питање увек мора бити чињенично заснован. Значи, постављамо питање када ми славимо Васкрс? Значи, датум Васкрса одређен је путем природних феномена. Морају да буду испуњена два феномена. Један је сунчев, други је месечев. Зато се то назива , зато ми Васкрс називамо лунисоларним празником, значи ЛунаМесец, и Сол, Соларно, Слнце, Солнце, Сунце.''

Прво, речима да постоји „ прегршт доказа да васкрсење јесте праисторијски празник“

имплицитно али недвосмислено себе сврстава уз оне који не само да не сматрају хришћанство Богом откривеном истином већ фалсификатом и копијом неких „ праисторијских“ религија, него и само Васкрсење Христово представљају као лаж и обману. Да поменемо само, у вези са овим последњим, Јевреје и муслимане, али и гностике који су на различите начине оспоравали Васкрсење Спаситеља и представљали га као лаж . О томе како су Јевреји, попут Шаргића, покушали да представе Васкрсење Богочовека као лаж и обману, читамо у Светом Писму. Пошто су „ Марија Магдалина и друга Марија“

нашле празан гроб и среле Исуса који им је заповедио шта да кажу његовим ученицима „ неки од стражара дођоше у град и јавише првосвештеницима све што се догодило. А они саставши се са старјешинама учинише вијеће, и дадоше војницима довољно новаца, говорећи: Кажите: ученици његови дођоше ноћу и украдоше га док смо ми спавали. И ако то чује намјесник, ми ћемо га увјерити и вас ослободити бриге. А они узевши новце учинише као што бише научени. И разгласи се ова ријеч међу Јудејцима до данас.“ (Мт. 28, 1-13).

Две хиљаде година касније, Шаргић покушава, као и Јевреји, да нас увери да је Васкрсење обмана и представа по узору на неки „ праисторијски празник“.

У Корану се изричито говори против вере да је Христос Син Божији: „ Бог не може имати дјеце.“ (с. 39, а. 36). Осим тога у исламу, попут Шаргића, поричу Христову смрт на крсту: „ Не, они га нијесу убили, они га нијесу распели, неки ћовјек који му наликоваше би стављен на његово мјесто...“ (с. 4, а. 155-156).

Један од раних јеретика који је тврдио да је Христос само привидно страдао за људе, био је Маркион из Синопе. Персијанац Манис, оснивач секте Маниеизма, учио је да је Христос дошао привидно у телу, да спасе људе итд. Дакле, Шаргићево учење бисмо могли да сматрамо једним обликом посредног ( имплицитног) докетизма.

Речима да је Васкрс празник васкрсења природе Шаргић створено ( природу) ставља изнад Бога Створитеља, Свете Тројице, чије је Христос друго лице. „ Опет рече Бог: нека пусти земља из себе траву, биље, што носи сјеме, и дрво родно, које рађа род по својим 236

врстама, у којем ће бити сјеме његово на земљи. И би тако. И пусти земља из себе траву, биље, што носи сјеме по својим врстама, и дрво, које рађа род, у којем је сјеме његово по његовијем врстама. И видје Бог да је добро.“ (1 Мој. 1, 11-12).

Да видимо шта даље у свој емисији учи Шаргић. „ Једна од ствари о којој сам ја писао у књизи „Српски поглед на свет“, јесте заправо тај, та апсолутна органска повезаност хришћанске теологије, хришћанства, православља и наше старе народне вере и огроман раскорак у односу на јудаизам и уопште у односу на ту неку семитску и јеврејску праксу религијску обредну и поглед на свет“, каже Шаргић. „Дакле то је нешто што спада у један од највећих светских „багова“ (популарни назив за грешку у рачунарском програму, примедба Д. М.) како бих рек'о модерним речником, дакле нешто што заправо је толико очигледно да вришти, та истина вришти али се о њој и даље ћути јер се наша стара вера назива паганизма је л' тако погрдно док се овај покушавају да нађу неке најневероватније паралеле са јудаизмом.“

Већ смо указали на дуалистичку јерес код Јована И. Деретића и Горана Шарића, а као што видимо, срећемо је и код Александра Шаргића у тврдњи да постоји „ огроман раскорак у односу на јудаизам и уопште у односу на ту неку семитску и јеврејску праксу религијску обредну и поглед на свет“. Ни ово није ништа ново и оригинално, наравно, јеретик Маркион, кога смо претходно поменули, је написао „ Антитезе“ у којима покушава да докаже оно што тврди и Шаргић – да постоје противречности између Старог и Новог завета, односно, како Шаргић каже, између јудаизма и хришћанства.

„ Што се тиче Васкрса ради се заправо у праисторијском феномену, феномену који у себи носи кључне информације о људској биологији о феноменима значи живота, вегетације о феноменима природе и о космичким феноменима, дакле о астрономским феноменима. Према томе како Сунце и Месец утичу заправо на плодност у природи. Да је то све тако доказе налазимо у археологији односно пре свега у српском неолиту“, каже Шаргић, а затим наставља причу повезујући Васкрс са садњом поврћа, односно, представљајући га као празник који слави почетак садње и сетве повртарских и ратарских култура. Да Сунце и Месец, које је створио Бог, утичу на човека и природу, није ништа непознато хришћанским Учитељима, те нам, према томе, Шаргић није открио ништа ново.

„ Нико не спори да космос утиче на човека. И сам човек је микрокосмос и у њега су свељубазном руком творца на најсавршенији начин урађени сви елементи Божије творевине.

Познато је у медицинској науци да извесне промене на Сунцу могу да изазову болести код људи. Ако месец изазива плиму и осеку, како да не изазива промене у човеку пуном течности. Али човек није само микрокосмос, човек је и микротеос, бог у блату који кроз Богочовека Христа позван да постане наследник Царства Небескога као такав саздан по прилици Оца и Сина и Светога Духа, он је изнад и звезда и планета и галаксија“, пише Свти Јустин Ћелијски. Али, утицај Сунца и Месеца на човека и обожавање Сунца и Месеца, уместо онога ко их је створио, и поистовећивање на тај начин хришћанства са астролошким култом, су две потпуно различите ствари. Тачније, Шаргић овде покушава да представи хришћанство као некакав крипто-астролошки култ.

О томе да су Свети Оци имали изванредно знање о Земљи, Сунцу, Месецу и другим небеским телима, и да су врло прецизно разликовали на који начин кретање небеских тела може да утиче на човека а на који не може, потврђује нам и спис Светог Јована Дамаскина „Тачно излагање православне вере“ где се у поглављима „ О небу“ и „ О светлости, огњу, свјетилима као што су: Сунце, Месец и звезде“ подробно бави овим питањима. Штавише, Свети Јован Дамаскин се овде осврће и на астрологију. Након што је набројао знакове зодијака он каже: „ Јелини, такође, говоре да кроз излажење и залажење, и зближавање, тих звезда и Сунца и Месеца постоји утицај на сва наша дела. Јер, астрологија, се тиме бави. Ипак, ми тврдимо, да од њих бивају предзнаци кише и ведрог времена, како хладноће, тако и жеге, како влажности, тако и суше, а такође и ветрова и сличног, али никако не предзнаменују

наша дела; јер, ми смо оод Творца створени, са слободном вољом и господари смо својих поступака.“

„ Ми смо много пута говорили о томе да су све главне информације о прошлости, о праисторији заправо записане пре свега у нашим речима“, наставља даље Шаргић. „ Кршење јајета, значи то куцање јајета, разбијање јајета јесте заправо слика пуцања пуног месеца, значи заправо ствари које видимо на небу у тим космичким, астрономским појавама имају свој одраз у људској природи и у природи иначе. Дакле сматра се да је потребно да дође дакле до... да се напуни месец је ли тако које је праслика космичког јајета, што је опет најчешћи мит 'ел тако космогонија односно митова о настанку света да је свет настао из космичког јајета, дакле потребно је да прође та фаза 'ел тако месеца и да онда овај из тог пуног месеца први следећи дан је'л тако кад он пукне да из њега заправо изађе материја новог рађања, и сматра се да сада 'ел тако из тог кршења васкрсава, свекрсава живот у природи. И сад многи ће рећи, па чекај ово је нека језичка акробација, међутим, пун месец настаје 14-ог дана у месечевој тој да кажем месечној фази, што је овако већ нека врста плеоназма, значи да би се напунио месец потребно

је 14 дана што је апсолутно једнак период са репродуктивним циклусом код жена. Везан је наравно за процес менструације јер ми сви знамо да 14-ог дана долази до тог пуцања

фоликула и да од 14-ог дана у месечном периоду жене настају ти плодни дани. Сам назив празника Вас-крс говори о нечему што се крши, и о нечему што постаје кршно, јако...и зато кршимо јаје и зато после тога природа постаје јача, зато после тога успева наша садња... Значи сама реч васкрсење и васкрсавање и кршење јајета и кршење космичког јајета Месеца о чему смо говорили, доказује, као и разни страни називи... доказују да та, да тај празник има корен у нашој народној вери и да није настао из неке чињенице изласка Јевреја из ове или оне земље.“

Највећи део овога што је Шаргић изрекао, као нпр. да је Васкрс заправо празник овулације код жена, нећемо анализирати и оповргавати, јер се са плодовима уобразиље не може полемисати, посебно ако је то повезано са неком лошом намером, као у овом случају да се омаловажи најрадоснији хришћански празник, понизи сам Христос, али и Апостоли, јер негирајући Васкрсење, Шаргић имплицитно Свете Апостоле назива лажовима и преварантима

јер су проповедали и писали о ономе што се, наводно, није десило.

О тајни Васкрсења, Свети Јустин Поповић, између осталог, у „ Догматици“ пише и ово: „Спаситељ… у своме богочовечанском свезнању одређено претсказује и тврди: предаће се Син човечији у руке људске, и убиће га, и трећи дан устаће. Но не само то, него им Он, видећи јасно будућност као садашњост, говори о појединостима тих догађаја: Ево идемо у Јерусалим, и Син човечији биће предан првосвештеницима и књижевницима; и осудиће га на смрт; и предаће га незнабошцима да му се ругају, да га шибају и разапну; и трећи дан устаће. А на Тајној вечери, као тешећи ученике који никако не могу да схвате зашто ће се све то збити са њиховим омиљеним Учитељем, Господ им јасно објављује: По васкрсењу свом ја идем пред вама у Галилеју.

Без васкрсења све је сабласт, све је привиђење: и Христос, и сва дела његова, и целокупно учење његово. Зато је сам Спаситељ још за живота на земљи указивао на своје васкрсење као на догађај који ће објаснити и Личност његову и дело његово.

Но без васкрсења Богочовека не би се могло објаснити ни апостолство Апостола, ни мучеништво Мученика, ни исповедништво Исповедника, ни светитељство Светитеља, ни подвижништво Подвижника, ни чудотворство Чудотвораца, ни вера верујућих, ни љубав љубећих, ни нада надајућих се, ни пост испосника, ни молитва молитвеника, ни кротост кротких, ни жалостивост жалостивих, нити икоји хришћански подвиг уопште. Да Господ Исус није васкрсао, и као такав ученике своје испунио свеживотном силом и чудотворном мудрошћу, ко би њих, плашљивце и бегунце, скупио и дао им смелости, силе и мудрости, да онако неустрашиво, силно и мудро проповедају и исповедају васкрслог Господа, и онако радосно иду на смрт за Њега?

Васкрсење Господа Христа имало је, и вавек ће имати, такву свепобедну силу и значај

само зато што је оно најочигледнији историски факт, најопипљивија историска стварност. Факт, најубедљивије посведочен у самом почетку, и од тада па све до сада посведочаван

безброј пута на безброј начина. Ученици Спасови, који су били очевици његових дела до његове крсне смрти, били су очевици и делатности његове после васкрсења његовог. Отуда су они и први сведоци, јер им Господ Христос: и по страдању свом показа себе жива многим истинитим знацима (έν πολοΐςτεκμηρίοις), јављајући им се четрдесет дана, и говорећи им о царству Божјем. Нека од ових јављања описали су ови сами свети очевици Спасови, као јављање: Марији Магдалини, Мироносицама, Симону Петру, двојици ученика на путу за Емаус, свима Апостолима без Томе, свима Апостолима са Томом, неколицини Апостола на мору Тиверијадском, Апостолима у Галилеји, стотинама браће, апостолу Јакову, свима Апостолима у дан Вазнесења.

Врхунац апостолског немислосрдног критицизма у проверавању стварности и истинитости васкрсења Христовог преставља случај апостола Томе. Када остали Апостоли, којима се васкрели Господ јавио, саопштавају Томи: видесмо Господа, он им скептички одвраћа: док не видим на рукама његовим ране од клинаца, и не метнем прста свога у ране од клинаца,инеметнемруке своје у ребра његова, нећу веровати[30]. И жељу овако упорног неверја васкрсли Господ задовољава. Еванђелист прича: После осам дана опет беху ученици његову унутра, и Тома с њима. Дође Исус кад врата беху затворена, стаде на среду и рече: мир вам. Затим рече Томи: пружи прет свој овамо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран. Уверен на тако очигледан и несумњив начин у стварност васкрслог Господа, Тома са вером узвикује: Господ мој и Бог мој!“

У једном од претходних текстова смо указали на то да је псеудолингвистика, и у оквиру ње народна етимологија, један од кључних извора „ доказа“ за неопаганске лажиисторичаре. То се потврђује и у вези са Шаргићевим учењем о Васкрсу које износи у овој емисији: „Вас-крс говори о нечему што се крши, и о нечему што постаје кршно, јако…“. Само, Шаргић опседнут својом жељом да докаже недоказиво и оствари постављени циљ, следећи принцип да циљ оправдава средство, превиђа једну просту чињеницу – да се Васкрс слави широм планете, да обичај фарбања јаја не постоји само код нас, и да се у другим језицима, природно, не користи реч „ Васкрс“. Тако, нпр. Бугари за Васкрс користе назив Великден ( Велики дан), али се и на југу Србије ( призренско- тимочки дијалекат) користи реч Велигден, на енглеском је то Easter, Грци кажу Пасха ( Πάσχα) и Анастасис (Ανάστασις, Ἡ Ανάστασις τοῦἸησοῦΧριστοῦ) , у Русији се каже Воскресение Христово, али се Васкрс такође назива Пасхом , у Словачкој је то Велика ноћ (Veľkánoc), као и у Чешкој и Пољској итд. Осим тога Васкрс је црквенословенска реч, док је народни облик Ускрс ( Иван Клајн, Речник језичких недоумица). Васкрс долази од старословенског въскръсъ, односно глагола *krьsnǫti, са значењем: расти, развијати се.

Обичај фарбања јаја (Debjenje jutrownych jejkow) заузима веома важно место у култури Лужичких Срба. Тачније, реч је о украшавању а не фарбању јаја, а најлепши примерци изложени су у Српском музеју (Serbski muzej) у Будишину (Bautzen). Међутим, код Лужичких Срба се слично као у Чешкој и Пољској каже Велика ноћ (Wielkanoc).

Дакле, ни трага од космичког јајета, месеца и осталог о чему прича Шаргић. Осим тога, мит о космичком јајету присутан у многим паганским митологијама, али не и у паганизму и митологији старих Словена, па је Шаргићева тврдња како у томе лежи доказ да корени Васкрса леже у „ нашој народној вери“ само један у низу доказа да њега, као ни остале турбофолк историчаре и неопагане, ни у најмањој мери не обавезују ни истина ни логика. На овај начин Шаргић посредно поистовећује, или бар доводи у везу, хришћанство са орфичким митом, а Богочовека Христа са Фанесом (да не наводимо примере из митологија других народа), познатим и као Протоген, мистичним божанством, који је био првобитни бог, а рођен је из космичког јајета.

На који начин је Христово Васкрсење настало „ из неке чињенице изласка Јевреја из Египта“ , вероватно зна само Александар Шаргић.

„ Када говоримо о кршењу јајета и том куцању јајета који је главни практично етнолошки симбол Васкрса“ , наставља даље Шаргић, „ које зна свако дете као што рекох, које није читало ни један библијски је л' тако , ни о једном библијском догађају нити зна било шта о хришћанској теологији, ми заправо треба да кажемо да је кључно за Васкрс што треба да буде а то је црвено јаје. Значи неко шарање, украшавање јаја то је да кажемо нека мода или да кажемо нешто што би било да је то нека изведеница која на неки начин постаје сама себи циљ, то једно улепшавање празника не треба то осуђивати. Међутим, право фарбање јајета је фарбање у црвену боју. Е, сад, црвена боја јесте кључ приче још од Лепенског Вира. Подови кућа, а свака кућа је била храм, рам, су били сви црвене боје. У Винчи већину тих фигурице које су нађене још у прво доба су биле су биле црвене боје. Вино које је данас је л' тако пре свега у хришћанској обредној пракси и хришћанској теологији заступљено као крв Христова је заправо одговор на то питање. Још у најстарија времена крвна жртва се замењивала, супституисала заправо том црвеном бојом. Црвена боја се налази и у Медведњаку, и у Белици значи у Лепенском Виру дакле у свим тим културама које су заправо једна те иста култура, то је развој једне културе кроз време.

Корени хришћанске теологије што је главна теза „Српског погледа на свет“ моје књиге налази се у српском неолиту.“

Овде поново наилазимо на (намерно) поистовећивање народних обичаја и хришћанских обичаја, учења и богослужења. Архиепископ Аверикије ( Таушев) говорећи о обичају фарбања јаја каже да се она фарбају у “црвену боју, у спомен на то како је Марија

Магдалина донела у Рим цару Тиберију црвено јаје са поздравом: „ Христос воскресе“.

Обојено црвеном бојом, оно символизује наше препорађање крвљу Господа Исуса Христа.“

Свети Владика Николај Охридски и Жички овако говори, у стиховима, о овом обичају: „Земља се стресе, Христос воскресе из тамног гроба.

Стражари па’ше, анђели ста’ше жене с’ радоваше.

Злотвори чуше, црне им душе, страхом уздрхташе, Стражу платише, лажи скројише против Васкрса.

Марија хитра на Сион хита, апостолма јавља, Црвено јаје свакоме даје – радост победе.“

Дакле, фарбање јаја је хришћански обичај а не српски, и није ни у каквој вези са културама Лепенског вира и Винче. Међутим, иако је реч о хришћанском обичају, опет се мора правити разлика између обичаја и хришћанског учења и обреда. Према томе, апсурдно је говорити о фарбању јаја као о „ кључном“ када је празновање Васкрса у питању. Када је реч о празновању Васкрса за све хришћане, укључујући и Србе, кључна су богослужења, на првом месту Света Литургија, као и Васкршњи пост.

Васкршњи пост, који се назива и Великим, састоји се од Свете четрдесетнице, по узору на четрдесетодневни пост Господа Исуса Христа, и Страсне седмице, посвећене учествовању у страдањима и смрти Богочовека Христа. Прва три дана Великог поста, позната као тримирје, подразумевају уздржавање не само од хране него и од воде. Дакле, током та три дана православни вереници ништа не једу и не пију. Слично је и на Велики Петак, када се уздржавамо од јела и пића све до изношења плаштанице. Осталим данима се пости на води, суботом и недељом на уљу, а риба се једе само на Благовести и Цвети. Прва недеља поста се 240

назива Чиста, или недеља православља, друга је Пачиста и посвећена је Светом Григорију Палами, трећа је Крстопоклона јер се верницима износи Часни крст на поклоњење и целивање, четврта седмица је Средопосна, а затим следе Глувна и Цветна. Последња седмица поста је Страсна седмица, а сваки дан ове седмице, назива се светим и великим, због великих догађаја који су се збили у тим данима.Најпознатији од ових дана је, свакако, Велики Петак. Једино током Великог поста служи се Литургија пређеосвећених Дарова, и то: у сваку среду и петак првих шест седмица Великог поста; у четвртак пете седмице, на Велики понедељак, Велики уторак и Велику среду, док се пуна Литургија служи суботом и недељом.

Поменули смо већ и изношење плаштанице. Плаштаница је платно са извезеном или насликаном представом скидања Христа са Крста и Његовог полагања у гроб, а ту је и представа Богородице, Јосифа, Никодима и еванђелисте Јована. Плаштаница се износи у току појања стиховњих стихира на вечерњем богослужењу Великог Петка и полаже се увек заједно са Јеванђељем на средину храма на посебан сто. Од Васкрса до Томине недеље чита се посебно Пасхално ( Васкрсно) молитвено правило.

Овде смо поменули један део онога што се у Православној Цркви везује уз прослављање Васкрса. Фарбање јаја, њихово освећење, и на крају куцање јајима налази се на самом зачељу, у складу са својом (не)важношћу, и чињеници да припада обичајима.

Шаргић даље каже: „ Кроз српску новску грађу, што је приметио и Чајкановић, кога

највише цитирамо 'ел тако, он примећује да у српској етнолошкој грађи да је убедљиво најбогатији празник по начину прославе Ђурђевдан. 'начи, Ђурђевдан и Божић, односно

Бадње вече и Божић као једна спојена… спојен празник и категорија. Дакле, није Васкрс најбогатији празник по начину слављења, богат је али није најбогатији него је Ђурђевдан. Количина обичаја, количина ствари који се ради тог дана о чему опет кажем обимно сам писао у књизи „Српски поглед на свет“ овај је заиста енормна и она указује на то да би у српској етногенези, у настанку српске етнологије Ђурђевдан можда могао бити јединствени празника јел' тако са Васкрсом. То су хипотезе које проистичу не из неког мог умовања, из неке моје жеље да ја сад нешто оригинално кажем него пре свега из те наше обредне праксе...“

У претходном коментару смо највећим делом одговорили на питање количине обичаја, довољно је још само да додамо да се Ђурђевдан, као и други слични празници, обележава Литургијом, а уколико је некоме Свети Ђорђе Крсна Слава, врши се освећење славског колача и жита. И то је све, у складу са различитом чашћу која припада Сину Божијем и угодницима Божијим.

Одговор на Шаргићеву тврдњу о поистовећивању празника дају цитати из Чајкановићеве књиге које смо претходно навели, па су додатни коментари сувишни. Пошто овде Шаргић каже да се најчешће позива на Чајкановићеве радове, иако и њих као и све друге изврће и кривотвори, навешћемо овом приликом и један краћи коментар владике Атанасија (Јевтића) о Чајкановићевом раду, како бисмо показали да ни он (Чајкановић), независно од Шаргићевих злоупотреба његовог рада, не може бити ауторитет по питању везе хришћанства са старословенском и српском паганском религијом. Иако се Чајкановићев рад битно разликује од Шаргићевог, јер је код овог последњег јасно уочљив ненаучан приступ који подразумева и унапред постављен циљ ( примена познатог прокрустовског метода), ипак су и бројни Чајкановићеви закључци спорни. О томе владика Атанасије (Јевтић) пише следеће: „ О једној мани Српског народа треба овде посебно проговорити, јер њу особито истичу поједини проучаваоци српског духовног живљења и веровања. Реч је о српској општој религиозности и њеној, наводно, изразито „паганској“ оријентисаности и обојености. Познати српски универзитетски професор Чајкановић је у том погледу највише писао о „миту и религији“ код Срба, што у наше дане једва чекају да користе комунисти који желе да вере, или религије, код Срба сасвим нестане. Писали су о томе и други српски интелектуалци, као што је нпр. недавно изашла наказна књига Миодрага Поповића „Видовдан и часни крст“, или најновија књига Р. Николића „Камена књига предака“. Поводом српске религиозности ови 241

српски интелектуалци најчешће тврде да Срби или „нису религиозни“, или да су још увек остали већином при својој старој словенској, тј. паганској многобожачкој религији, или у најбољем случају да су то неки својеврсни „природни“ хришћани – малтене „богумили“!

Оваквих паушалних судова срешћемо чак и онда кад је реч само о томе да Срби „нису клерикални“ (тј. да нису „црквени“ на један њима туђ, западни начин), или кад се просто констатује да код Срба нема биготизма (као код неких других хришћана), или да нема толико спољашње формалне побожности (за коју српска пословица каже: „Ђе велика звона звоне, онђе мало Бога моле“), итд, итд. Када је пак реч о појединим српским обичајима, особито Крсној слави или Божићу, онда се поједини наши и страни професори и интелектуалци брзо пожуре да код Срба пронађу пре бога Перуна неголи Христа, или попа пре Богумила неголи Светога Саву. Судећи пак по неким данас у комунизму вођеним анкетама међу „верујућим“ Србима (напр. недавно у београдском „НИН“-у и другде), испада да Срби данас нису више ни „верни“ ни „сујеверни“, него просто „не верују ниукога осим у себе“ и ваљда, у – једино спасавајући систем марксизма. Поменути професор М. Поповић чак тврди да ни српско поштовање и празновање Видовдана, тј. Косовских Мученика и Часног Крста за који су они положили свој живот, није хришћанско него „паганско“, и да су идеју Косовског епоса Србима дали Турци! Итд, итд. (Узгред да приметимо да је документован одговор на то дао проф. Јеремија Митровић у „Југословенском историјском часопису“, 3-4, 1977). Поменути пак Р. Николић, коментаришући нпр. несумњиво хришћанске и православне знакове и натписе по српским гробљима и споменицима крајпуташима у Западној Србији, ипак се не устручава да каже целом Српству у очи: да Срби нису верујући, да сумњају у Бога и у бесмртност, итд, итд. Овакви закључци су, свакако, само у служби комунистима).

Свакако, није спорно да међу Србима има сујеверја и извесних остатака паганизма, тако присутних уосталом и у другим народима и уопште у души старог адамовског, непрепорођеног човека. (Ово, наравно, није правдање сујеверја, нити сујеверних Срба). Исто тако познато је да су извесни Срби још у доба Немањића, и доцније, у Босни, били богумили. Али од тога па до горњих генералисаних тврђења врло је далеко, и то растојање може бити само незнањем, предубеђеношћу или злонамерношћу покривено, као што је случај чак и код проф. Чајкановића (иначе типичног ђака немачке школе „религионгешихте“, која ни у самој Библији није остављала ничега хришћанског!), а поготову код савремених марксистичких ангажованих стручњака „за питања религије“. (Српски народ на ово лепо каже: Свако време има своју „цркву“ и своје „попове“). Шта би за таква тврђења рекао велики Његош, који је још за Доситејево критиковање народне вере и обичаја говорио да је Доситеј „некоме подло орудијеподсмјејанија над благочестијем“, тј. над Православном вером, док је за издајице вере Христове Његош говорио да су „хулитељи имена Христова“, јер „јавно на Крст Часни пљују“, те тако „некршћу се горе усмрђеше“ (Горски вијенац).

Стога о правој вери, побожности, духовности, моралности и црквености српског

човека можемо говорити не према судовима појединих интелектуалаца, поготову не оних који

су изгубили или губе свој српски идентитет духовни, него тек гледајући на сам побожни и богомољни Српски народ и на његове Светитеље, јер су тек Светитељи у Српском народу његови прави представници и сведоци, и његови прави учитељи и надахнитељи духовног живота.

Особити вид и врхунац српске верности Православљу, тј. Христу, Јеванђељу и Часном Крсту, јесу српски Мученици, исповедници и подвижници вере и живота у Христу и по Христу. Познат је вековни мартирологиј српског народа, и то управо за „Крст Часни и вјеру Христову“...

Нису малобројни ни српски подвижници, испосници, пештерници, молитвеници, ћутљивци, исихасти и остали Божији угодници, који су своју верност Христу и јеванђелској Православној вери и животу посведочили својим саможртвеним подвигом поста и молитве, самоодрицања и сиротовања, девствености и чистоте, љубави и смиреноумља.“

Као што видимо, владика Атанасије овде не говори само о Чајкановићу, него и о другим интелектуалцима са сличним приступом Православљу. Иако Шаргић, наравно, не спада у интелектуалце, све речено се ипак може применити и на њега, а посебно Његошеве речи да је „ некоме подло орудијеподсмјејанија над благочестијем“. Остаје нам само да одговоримо на питање: коме? До одговора бисмо можда могли да дођемо идући трагом његовог чланства у Главном одбору Либерално- демократске партије Чедомира Јовановића.

Погледајмо шта још говори Шаргић у овој емисији: „ Порекло те године 7529. односно 7508. пре нове ере, што би била нека основа за рачунање, апсолутно нема поткрепљење у Библији. То једна од највећих злоупотреба која се, да кажем, користи у том јавном простору јер опште је познато да су хришћански мислиоци у различитим вековима на различите начине сабирали године из Библије.“ О томе да се до ових бројева дошло управо на основу Библије писали смо подробније у тексту о „ старосрБским календарима“ које измишљају лажиисторичари, па нема потребе да се поново бавимо тиме.

„ Пре свега тамо постоји проблем различитих верзија писама односно верзија Светог Писма“, наставља даље вођа неопаганске организације „ Србија глобал“, и самозвани историчар, теолог и економиста. „ Пре свега Септуагинта и Вулгата као да кажемо две главне верзије мада и оне имају различите верзије овај по себи, овај, оне носе собом различита рачунање година па ће тако Вулгата која је рађена, коју је радио блажени Јероним, Далматинац, наш човек, јел' тако, који се слави и у нашој да кажем Православној и у Католичкој цркви равноправно, овај, он ће радити Вулгату по изворном јеврејском тексту, и по његовом тексту да кажем постоје различита та нека сабирања, имам и ја радио сам нека сабирања... о томе планирамо једну посебну књигу... али кажем по том сабирању има до 4.000 година значи по том рачунању ми смо негде отприлике у 6000-ој години. Са друге стране јеврејско рачунање времена има нешто мање од 4.000 година пре нове ере дакле релативно је блиско рачунању из Вулгате оно, опет кажем, име и мање од 6.000 година, конкретно јеврејско рачунање година. Међутим, грчки текст Септуагинте овај има то неко додавање овај стотина година на овај животе да кажемо дужину живота неких праотаца и мислим просто види се да је то вештачки додавано, али никада ниједан мислилац хришћански у историји хришћанске мисли није дошао до 5.508 године. Значи, то је кључно што треба рећи. Долазили су до разних блиских година али до те године нико никада није дошао, већ се то овај први пут појављује на такозваном Пето-шестом сабору источних цркава на којем први пут учествује један српски епископ и то из ГордосерБона у Фригији у Малој Азији односно околина Анкаре, Битинија, Витинија и тако даље. ... ми знамо да хришћански календар не постоји као засебно категорија него он потиче од саборa у Никеји, од тада заправо 325 године, мислиоци и владари са овог простора, који потичу одавде, са овог простора, заправо уводе Христову реч и Христову теологију и Христово натприродно откривење и Христову реч спасења уводе у обредно-обичајни календар Балкана, односно Срба. То је уједно и праевропски, староевропски календар, јер су тај календар старе Европе прихватили сви који су у Европу долазили да живе, чак и преци Келта, преци Германа који ће доћи да кажем пре око 4 и по

хиљада година или нешто мало више, у Европу.“

Шаргићева тврдња о „ различитим верзијама Светог Писма“ може бити резултат или зле намере или незнања. Уколико је плод зле намере, онда је можемо упоредити са тврдњом његовог колеге из „ Српске аутохтонистичке школе“, Драгана Јовановића, који каже да је написано 70 (седамдесет) Јеванђеља од којих је жири изабрао четири. Уколико је, пак, реч о незнању, онда ову тврдњу можемо упоредити са изјавом Тијане Максимовић (познатије као Тијана Ајфон), да је Мона Лизу насликао Леонардо Дикаприо. Тијана Максимовић (Тијана Ајфон) је, попут Шаргића, веома популарна на друштвеним мрежама – у тренутку писања овог текста само на Инстаграму је имала близу 120.000 пратилаца ( ово помињемо због тога што Шаргић и други турбо- фолк историчари број људи који их прати виде као потврду истинитости својих тврдњи и теорија). (7)

„ За разлику од природних религија, које су дело човека, натприродна Хришћанска

религија је дело самога Бога; до те религије човек није дошао својим умом него му је она дата у натприродном Божјем Откривењу….“, пише Свети Јустин Ћелијски. О Светом писму, у „Основама православне вере ( катихизису)“, Свети Филарет Московски каже следеће: „Светим Писмом називају се књиге које је написао Дух Божији преко од Бога освећених људи који се зову Пророци и Апостоли. Свето Писмо дато је зато да би се Откривење Божије сачувало тачније и непромењено.“

Из Шаргићевих речи о више верзија Светог писма, а у вези са речима Светих Јустина Ћелијског и Филарета Московског, могли бисмо да закључимо да постоји више Богова, а у складу са тим и више Откривења и Светих писама, или да је један Дух Божији преко Пророка и Апостола написао више верзија Светог писма. На претходну тврдњу се надовезује изјава о Септуагинти и Вулгати као о две „ главне верзије“ Светог писма. Ако смо у претходном случају могли да расправљамо о томе да ли је реч о незнању или лошој намери, овде нема никакве сумње – реч је неприхватљивом и запањујућем незнању.

Кренимо редом, наводећи само оно што је у непосредној вези са Шаргићевим тврдњама. Свето писмо или Библија ( од грчког τὰ βιβλία) се састоји од књига Старога завета, које описују период пре оваплоћења Сина Божијег, и књига Новог завета, писаних након Његовог овоземаљског живота, учења и деловања, Васкрсења и Вазнесења. Тзв. Септуагинта и Вулгата су преводи Светог писма Старог завета, а не верзије Старог и Новог завета, односно Библије. Књиге Старог завета писане су на јеврејском, арамејском (западноарамејски дијалекат) и грчком језику (коине дијалекат). (8)

Као што је познато, после Навуходоносоровог разорења Јерусалима 586. године пре Христа, већи део јеврејског народа је одведен у ропство у Вавилон, где су усвојили арамејски језик, док су они који су отишли у Египат прихватили грчки, након Александра Македонског.

Због тога се већ у то време јавила потреба за превођењем књига Старог завета, а касније, приликом ширења хришћанства, за преводом књига и Старог и Новог завета. (9)

Септуагинта, или превод седамдесеторице, је превод Старог завета грчки језик (поменути коини дијалекат). Познат је и као Александријски превод а „ Септуагинта“ је скраћено од „ Interpretatio septuaginta virorum“ или „ Interpretatio septuaginta seniorum“, што значи превод седамдесеторице или седамдесет стараца. Отуда се често користи и скраћеница у виду римског броја седамдесет – LXX. Негде може да се нађе термин “ Septuaginta interpretum versio”, па је могуће да је Шаргић користећи се машинским преводом (Google translate), пошто не говори латински, на основу овога „ versio“ дошао до закључка да је реч о верзији Светог писма, а не о преводу. Иако се у називу превода говори о седамдесеторици, према историји превода коју излаже Аристеј, преводиоца је било укупно 72, из сваког јеврејског племена по шест, а превод су на острву Фаросу завршили за 72 дана. (10) Књиге Старог завета су превођене и касније ( Аквилин превод, Теодотионов превод итд.), а у првим вековима хришћанства су вршене и исправке ( рецензије) текста. Најпознатије ревизије су Оригенова Хексапла, Лукијанова и Исихијева рецензија. Сматра се да су Свети Ћирило и Методије користили Лукијанову рецензију приликом превођења на словенски језик. (11) Вулгата је превод књига Старог завета на латински језик ( linguarustica), који је извршио Евсевије Софроније Јероним ( познат као блажени Јероним) крајем четвртог и почетком петог века ( 391. до 405. године) после Христа. Вулгата ( Vulgata) је скраћено од Biblia Vulgata, што значи оптепозната Библија, а сам термин се јавља доста касно, по неким наводима тек крајем средњег века. Приликом превођења, Јероним се користи Септуагинтом, али и Аквилиним, Симаховим и Теодотионовим преводом и рабинском егзегезом. (12) Како би могао да Свето писмо преведе на латински језик, блажени Јероним је од 386. године усавршавао знање јеврејског језика код хришћанског Јеврејина Никодима. (13). Ово је важно да поменемо пошто велики број турбо- фолк историчара ( Александар Шаргић, Горан Шарић, Јован Деретић итд.) представљају блаженог Јеронима као Србина, а неки од њих тврде да је Свето писмо писано 244

српским језиком, да је Пресвета Богородица била српкиња, да је Христос говорио српски, да су Свети Апостоли проповедали на српском језику итд. а да је наводно фалсификовање српске историје почело са Берлинским конгресом 1878. године. Осим тога, Јероним у свом преводу Старог завета мање позната географска имена замењује познатијим (Италија уместо Китим, Александрија уместо Но итд.) што довољно говори о утемељености тврдњи појединих

лажиисторичара ( Горан Шарић, Ђорђе Јанковић итд.) да је Свети Апостол Павле доживео бродолом на Мљету, а не на Малти.

Речима да је блажени Јероним „ наш човек, јел' тако, који се слави и у нашој да кажем Православној и у Католичкој цркви равноправно“, Шаргић још једном показује своје незнање. Послужићемо се речима блаженопочившег патријарха Павла како бисмо одговорили на ову Шаргићеву тврдњу: „ Док Западна црква, као што рекосмо, разликује два ступња светости: нижи Блажених, и виши Светих, у Православној цркви те разлике нема. Додуше, у Руској и нашој Српској цркви, назив Блажени употребљава се, али само за два западна свеца: Августина и Јеронима, „који су поштовани из давнина, но у појединим теоретским питањима нису без приговора. Од источних мужева назива се Блаженим само Теодорит Кирски, но зашто и у каквом управо смислу, није јасно по историјским подацима“. Глубоковски претпоставља да је овај назив настао „као компромис непримерених ауторитативних суђења о овом великом црквеном делатељу“. Биће да се овај назив за поменуту тројицу познатих црквених мужева који се у Православној цркви молитвено не призивају, немају чина службе, почео употребљавати код руских богословских писаца XVIII века, а од њих прешао нама. Код грчких богослова не употребљава се ни у овим случајевима.“ (14) Дакле, блажени Јероним није светитељ православне Цркве, а један од разлога су његова спорна учења. Услови да би неко у Православној Цркви био проглашен светим су, по речима јерусалимског патријарха Нектарија ( 1680 г.) следећи: „ Три се ствари признају доказом истинске светости међу људима: Беспрекорно православље, 2. Вршење свих врлина, што претпоставља стајање за веру до крви, и најзад 3. Прослављање од Бога натприродним знацима и чудесима.“.

Веома је важно, у вези са свим претходним да скренемо пажњу и на ову Шаргићеву изјаву:

„ Ја сам рецимо студирао… апсолвирао на теолошком богословском факултету Српске православне цркве…“ Колико има истине у овоме, није тешко закључити. То што Шаргић не зна ни тачан назив овог факултета овај пут нећемо коментарисати.

Што се тиче Шаргићевих речи: „ ГордосерБона у Фригији у Малој Азији, односно околина Анкаре, Битинија, Витинија“, у питању је уобичајена надринаучна мешавина незнања и обиља информација које служе да се створи привид учености. Гордосервон ( Γορδοσέρβων) се није налазио у Фригији него у суседној Битинији, док је Анкира ( данашња Анкара) била седиште Галатије. О Гордосервону може да се прочита нешто више у раду др Предрага Коматине, сарадника Византолошког института САНУ, под насловом „ НАСЕЉАВАЊЕ СЛОВЕНА У МАЛОЈ АЗИЈИ У ВРЕМЕ ВЛАДАВИНЕ ЈУСТИНИЈАНА II И ЕПИСКОПИЈА ΤΩΝ ΓΟΡΔΟΣΕΡΒΩ'' ( SETTLEMENT OF THE SLAVS IN ASIA MINOR DURING THE RULE OF JUSTINIAN II AND THE BISHOPRIC ΤΩΝ ΓΟΡΔΟΣΕΡΒΩΝ).

Речи да „ хришћански календар не постоји као засебно категорија него он потиче од саборa у Никеји, од тада заправо 325 године, мислиоци и владари са овог простора, који потичу одавде, са овог простора, заправо уводе Христову реч и Христову теологију и Христово натприродно откривење и Христову реч спасења уводе у обредно-обичајни календар Балкана, односно Срба“, су још један пример мешавне незнања, лажи и измишљотина. На Првом васељенском сабору у Никеји је донета одлука да се усвоји јулијански календар и реши проблем различитог датума празновања Васкрса. Наиме, све до овог Васељенског сабора постојале су несугласице око датума празновања Васкрса, тако да су га у различитим хришћанским заједницама празновали различитог датума, што је изазивало бројне спорове и немире. (15) Тек на Првом васељенском сабору 325. године у Никеји 245

утврђене су одредбе у вези са датумом празновања Васкрса: „ Прво, да треба држати Пасху после пролетње равнодневнице; друго, не истог дана кад је и јудејски празник; треће, не одмах после равнодневнице него после првог пуног месеца иза равнодневнице; и четврто, после тог пуног месеца не иначе него у први дан седмице ( тј. у недељу)“. (16) Пуни месец у овом случају служи само за временску оријентацију, на исти начин на који звезда Северњача путницима служи за просторну оријентацију, и не може се довести у везу са обожавањем небеских тела, митом о космичком јајету и сл. како то покушава да уради Александар Шаргић.

Ово је само један од примера који показују да Шаргић не само да нема теолошко образовање већ да нема ни елеменарна знања о хришћанству. Наиме, у Књизи Постања читамо следеће: „ Потом рече Бог: нека буду видјела на своду небеском, да дијеле дан и ноћ, да буду знаци временима и данима и годинама;“ (1Мој. 1,14). О томе пише и Свети Василије Велики у „ Шестодневу“: „ Што се тиче знакова, о њима смо говорили. Кад каже временима, мислим да под тим треба подразумевати промене годишњих доба: зиму и пролеће и лето и јесен; јер установљено кретање светила допушта нам да правилно мене тих доба.“ Осим тога, чињеница да је тек 325. године тачно одређен датум празновања Васкрса, додатно показује неутемељеност и бесмисленост Шаргићевих тврдњи, којима смо се претходно бавили. Коначно, никакав „ хришћански календар“ не постоји, баш као ни „ обредно-обичајни календар Балкана, односно Срба“, нити се Први васељенски сабор може на било који начин довести у везу са Србима. Напротив, Први Васељенски сабор је наложио не којој било Цркви, него баш Александријској да она, према изнетим принципима, израчунава време кад ћe пасти Васкрс, почети пост и др. идуће године, и да о томе извештава остале Цркве, зато што је у Александрији астрономија била на највишем нивоу. (17)

Додајмо као закључак следеће речи Светог Владике Николаја Охридског и Жичког: „ Историјска судба србскога народа јасна је тек од Немање на овамо, а то значи само једна једина десетина србске историје позната нам је, а девет десетина непознато. То јест, србска историја оцртава се пред нама јасно тек за последњих 800 година. Жупанско време до Немање представља један прелазак као из Старог Завета у Нови.То веома ограничено знање наше историје има и једну добру страну. Јевреји, Индијани, Грци, Римљани, Кинези знају своју прошлост од неколико хиљада година. То их чини гордим, и то их збуњује и успављује. Нарочито крштене народе, Грке и Римљане. Ови се хвале својим паганским херојима и философима исто као и својим хришћанским Свецима и Мученицима. И то их двоји, то их збуњује и слаби. Ми Словени знамо добро само своју крштену историју. Наша паганска, прехришћанска прошлост је без јасноће и без славе. Сва наша слава је у периоду наше крштене историје. Последњих 800 година представља за Србе једну безпримерну епопеју кристализације личног и националног карактера, епопеју труда, борбе, страдања и славе. Све у знаку Крста и слободе.“

Саопштење епископа крушевачког Давида

На свом профилу на фејсбуку ( Facebook), вођа неформалне неопаганске организације „Србија глобал“/“Трибал глобал“, Александар Шаргић, објавио је у децембру 2020. године фотографију са Његовим Преосвештенством епископом крушевачким Давидом, уз пропратни текст који има за циљ да јавност доведе у заблуду како епископ Давид подржава његов рад. Наиме, у тексту Шаргић каже како је „ свратио“ до цркве Светог Ђорђа како би епископу Давиду поклонио своју „ нову књигу“ ( вероватно „ Српски поглед на свет“), након чега га је епископ, наводно, позвао да уђе: „ Кажем ја њему чиме се бави нова књига.. старом вером Срба и њеном везом с православљем данашњим.. а он мени каже 'Јесте, фали нам тај континуитет',“ пише Шаргић. На основу реакција Шаргићевих пратилаца на фејсбуку може да се изведе закључак да су му поверовали, иако није било ни најмање сумње да је у питању само једна у низу измишљотина и лажи Александра Шаргића.

Поверовати да је један епископ, непосредни наследник Светих Апостола, коме припада највиша свештеничка и учитељска власт у управљању једним делом аутокефалне Цркве (Епархије) изјавио како нам фали континуитет са многобоштвом, може само неко ко нема ни најосновније знање о хришћанству. Ако поврх свега додамо и то да је епископ крушевачки Давид професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, јасно је колико су Шаргићеве речи супротне истини.

Садржај Шаргићеве књиге „ Српски поглед на свет“, као и његових емисија и „предавања“ ( трибина) је јасно и недвосмислено јеретички и неопагански, што смо видели и из претходних поглавља. Имајући све ово у виду, веровати Александру Шаргићу да је је један епископ подржао његов рад на ширењу неопаганизма, може само неко са озбиљном дефицијенцијом критичког мишљења.

У једној продавници на интернету, Шаргићева књига ''Српски поглед на свет је представљена овако: „ Српска православна црква практично је једина европска црква која чува народну претхришћанску баштину. Она то чини управо кроз систем народних обичаја и народни календар. Међутим, све више се као проблем јавља превага и утицај грчких ђака, свештеника, теолога ( Срба који завршавају теолошке школе у Грчкој). Њихов циљ је чишћење православне цркве од народних обичаја. Наше истраживање показује да српски народни обичаји и Христова реч чине једну органску целину. Христова реч и проповед израстају управо из етике и друштвеног уређења формираног у неолиту Балкана. Откидање Христове речи и Христовог дела од народних обичаја и народног календара, био би чин антицивилизацијске деструкције. Зато СПЦ не треба да наседа на ту пропаганду о „чистоти вере“.'' (1) Овде ћемо скренути пажњу само на то да је Његово Преосвештенство епископ крушевачки Давид свој докторски рад на тему “ Заједница Духа Светога по учењу светог Василија Великог” припремао под менторским руководством патролога Стилијаноса Пападопулоса, на Теолошкој Школи Универзитета у Атини (1989/94).

Након што је аутор ове књиге упутио допис Његовом Преосвештенству епископу крушевачким Давидом у коме га упозорава на поменуту злоупотребу, Епископ је издао званично саопштење, објављено на званичној интернет презентацији Епархије крушевачке, у коме се каже следеће: „ Обавештавамо православне хришћане Епархије крушевачке да Ми, епископ крушевачки Давид и сав клир црквени немамо никакву везу са јеретичким проповедањем, учењем и деловањем Александра Шаргића из Крушевца. Своје медијске наступе, које је он користио и које даље користи да би наудио православним хришћанима епархије, бивше нишке и садашње крушевачке (порнографија и проповедање старог словенског многобоштва), Ми анатемишемо и свега тога се гнушамо.

Због злоупотребе људи у свом окружењу и због погубног деловања на њих, те због злоупотребе гостопримства, лика и чина епископа Давида, Ми Александру Шаргићу ускраћујемо приступ епископији крушевачкој.

С обзиром на то да је Александар Шаргић некада био студент Православног богословског факултета СПЦ у Београду, Ми се искрено надамо да ће се исти Шаргић одрећи својих јеретичких учења и покајати се, те тако избавити своју душу, коју су у међувремену заробили демони и који је одвлаче у пакао.''

Након овог саопштења Александар Шаргић упутио је бројне увреде на рачун епископа крушевачког. Тако, између осталог, Шаргић каже: „ Лаж остаје лаж и њено лице још је ружније кад се заодене у мантију а још је страшније кад је покушају сакрити иза крста. Пре свега, анатеме се не изричу немуштим саопштењима већ за то постоји процедура. Саопштење је само неуспели покушај дискредитације у бољшевичко-језуитском стилу које нема никакве реалне последице. (...) Свети Јован Златоусти је одавно забранио употребу речи анатема и за живе и за мртве, али овог свеца аутор саопштења очито није још читао. (...) Идеја бесмисленог саопштења, које има тежину рецепта из ''Практичне жене'', јесте да спречи моје појављивање у државним и црквеним домовима на промоцијама.“

Уз јеретика Шаргића је након анатемисања, како се могло и очекивати, без икаквог колебања стао његов најближи сарадник Игор Милосављевић. У објави на фејсбуку, дан након објављивања поменутог Саопштења, Милосављевић најављује да ће епископу Давиду предати писмо са одређеним питањима и захтевима а то ће урадити, како сам каже, пре него што све капацитете усредсреди да убеди „ Ацу да Давида тужи Суду за клевету“. Затим, неколико дана касније, такође у објави на фејсбуку поставља питање: „ Него Давиде, кад ће одговор на оно моје писмо, мислим ја јесам стрпљив али прочитај кратко је... прочитај па одговори, није ти тешко, мада јес врућина баш.“ Осим тога, у другој објави каже: „ И што се мене тиче ако се Давид истински покаје није проблем спреман сам да опростим, опраштао сам и горим људима, јер то је хришћански, али нисам спреман да заборавим...“. Дакле, Његово Преосвештенство епископ крушевачки Давид је лош човек ( „ опраштао сам и горим људима“) и теолошки неписмен, па је из незнања осудио Шаргићев рад. Навели смо само неколико реченица из којих је јасно да је Милосављевић недвосмислено изабрао Шаргића и јерес, а одбацио Епископа и Цркву. Изоставили смо бројне увреде на рачун аутора ове књиге, укључујући и оне које су у порукама слали њихови сродници.

Уз Шаргића је стао и Горан Шарић, али и Предраг Ђурић из удружења „ Милош С. Милојевић“ који је на тај начин, као и Игор Милосављевић потпуно свесно изабрао јерес уместо Православља. „ Шаргић је схватио исто што сам и ја у својим истраживањима открио, светосавље је најљепша могућа симбиоза свега племенитог и вриједног из наше предачке вјере и традиције и свега просвијетљујућег из Исусове поруке“, пише Горан Шарић у тексту који носи наслов „ Kако су безбожници спасили православље од праве српске повијести или ко стоји иза дивљачких напада на Александра Шаргића и Србија Глобал?“ Вероватно нећемо погрешити ако закључимо да Шарић путем овог наслова имплицитно оптужује и епископа Давида за „ дивљачке нападе“ на Александра Шаргића. Осим тога, оптужује га и за лицемерје: „ И умјесто да владика осуди оне који су дилали дрогу у цркви светог Марка, оне који српско друштво трују ријалитијима, да осуди оне који кажу да су „српски геноцидаши сами криви за Јасеновац“ или да бар осуди тог несретника који пљује и вријеђа патријара Порфирија, он осудио Шаргића.“ На крају, слично Милосављевићу, Шарић очекује да се епископ Давид извини Шаргићу и упућује позив јавности да упркос анатеми прате Шаргићев рад: „ Уз наду да ће владика исправити грешку и јавно се испричати Александру Шаргићу, позивам све вас да упратите канал Србија Глобал на Yоу Тубе-у и купите књиге Александра Шаргића „Није било досељавања Срба на Балкан“ и „Српски поглед на свет“.“ (2) „ Мене не могу избацити из Српске православне цркве јер нисам њен члан…“, каже Шарић.

Немали број следбеника и јесте остао уз Шаргића упркос анатеми, што указује на то да је пасивност Цркве у вези са деловањем псеудоисторичара погрешна и опасна.

За разлику од Шарића који није православац, Предраг Ђурић из удружења „ Милош С. Милојевић“ из Црне Баре спада у ону групу турбо- фолк историчара који се, попут Александра Шаргића и Мирољуба Петровића, представљају као православни верници како би на тај начин лакше заврбовали будуће следбенике. Кратко након објављивања Саопштења од стране епископа Давида, тачније 14. августа 2021. године, Ђурић и његово Удружење организовали су „ предавање“ Александра Шаргића у кафани „ Код Малише“ у Лозници и тиме недвосмислено показао да стоји уз овог јеретика, уместо уз Цркву.

МИРОЉУБ ПЕТРОВИЋ

Мирољуб Петровић је био припадник секте Адвентисти седмог дана, широј јавности познатијој под називом Суботари. Како нам познавање учења и деловања ове секте помаже да боље разумемо не само теолошке ставове и учење Мирољуба Петровића него и његово деловање у области псеудомедицине, ”здраве исхране” и фиктивних образовних установа које он назива институтима и факултетима, најпре ћемо изнети основне информације о тзв.

”Адвентистичкој цркви”. Видећемо да је залагање за оно што Мирољуб Петровић назива ”здравом исхраном”, оснивање Института за природну медицину и осталих сличних ”факултета”, затим његови ставови у вези са Пресветом Богородицом, светитељима, иконама итд. у директној вези са учењем и деловањем секте Адвентиста, односно Суботара.

Свештеник Алексеј Јанг о Адвентистима пише, између осталог, следеће (1): ”Адвентиста има неколико група поред адвентиста седмог дана почињу са Виљемом Милером, фармером који је рођен у Масачусетсу убрзо после америчке револуције. Његово интересовање било је највише усмерено на библијска пророчанства садржана у књигама о Данилу и Откривењу. На основу своје интерпретације одломака из књиге пророка Данила, Милер је објавио 1831. да ће се Христос вратити на земљу између марта 1843. и марта 1844. Неких 200 проповедника помогло је Милеру у ширењу његових гледишта и до 1840. привукли су око 50.000 следбеника који су себе звали ,,милеровци“. Када се Христос није вратио током предвиђене године, Милер је признао своју грешку, али један од његових ученика поново је „израчунао“ време другог доласка за 22. октобар 1844. Толико је напето било њихово ишчекивање да је када је „велико разочарење“ дошло, известан број милероваца полудео, а неки су чак извршили самоубиство, мада се већина једноставно вратила својој претходној конфесионалној припадности.

У међувремену, још један милеровац, Џозер Бејтс, постао је убеђен да je свети дан у седмици субота, Сабат,и да овај дан, пре него недеља, треба да се слави. Ово наизглед ново учење међу протестантима било је у ствари позајмљено од баптиста седмог дана. Било је званично осуђено од умереног крила милероваца 1845., али већ идуће године ширила га је мања трупа под утицајем младе „пророчице“, Јелене Г. Хармон. Убрзо после сусрета са Бејтсом 1846., имала је визију: „На небу, рекла је, Исус јој је дозволио да види плоче од камена на којима су исписане десет заповести. На њено чуђење, четврта заповест која се односи на поштовање седмог дана, била је у самом центру тих десет поука, са благом ауром (колутом светлости) око ње. Те године деветнаестогодишња Јелена удала се за Џејмса Вајта, адвентистичког проповедника. Венчање суботарке и адвентисте створило је основу за организацију нарочите гране милероваца која је усвојила званичан назив „Адвентисти седмог дана‘’ 1860. године. Оснивање ове нове верске организације значило је признавање Јелене Г. Вајт као божански надахнуте пророчице која је била једнака пророцима Старог Завета. Заиста, Милер се већ био повукао из активног предвођења покрета и вођство се за кратко време пренело на Џејмса Вајта, а нарочито иа његову супругу. Она се сматра оснивачем адвентизма седмог дана. Упркос тврдњи адвентиста да верују у Библију и само у Библију, управо књиге госпође Вајт – она је била плодан писац – адвентисти сматрају за првенствен и ауторитативан коментар Светог Писма. Госпођа Вајт је имала великог успеха у својим говорима јер се залагала за умереност и трезвеност и убрзо је проширила своју забрану на алкохол и на стимулансе: чај, кафу, дуван. Касније, 1863., имала је визију која је надахнула да дода месо, јаја, путер и сир својој листи забрањене хране. Она и њен муж били су непрестано болесни, и није чудо што питање здравља доминира у њеној теологији. Чак и савременици не могу а да не примете уочљиве паралеле између њених „божански надахнутих“ изјава на ту тему и идеја неког од водећих реформатора у здравственој сфери тих дана, нарочито оних који се појављују у Л. Б. Коловој „Филозофији здравља“, Једна од њених књижевних асистената, Франсис Болтон, коначно се пожалила сабрату адвентисти: „Већина онога што ја пишем појављује се у часопису „Review and Herald“ као да је изашло испод пера сестре Вајт и да је резултат надахнућа Богом. Желим да вам кажем да ме ово веома жалости јер осећам да ја 251

играм преварантску улогу“. Када је госпођа Вајт сазнала за ово признање, госпођица Болтон је била разрешена свог положаја no кратком поступку.

Постепена разоткривања ове врсте изазвала су расколе у редовима адвентисга, али чак ни оптужбе за плагијате нису биле довољне да уздрмају поверење које су већина адвентиста имали у пророчицу која их је водила. У сваком случају, под њеним вођством наставили су да оснивају институте за здравље и санаторијуме у разним деловима САД и у иностранству. Године 1910. један од ових санаторијума, У Лома Линда, Калифорнија, отворио је своја врата као колеџ за лекаре – евангелисте. Данас адвентисти руководе многобројним болницама у земљи. Кафетерије у овим институцијама нуде само вегетаријанска јела (најоданији адвентисти су вегетеријанци, а употреба кафе, чаја и алкохола је забрањена), а болнички пастори нуде духовну угеху и дају упутства пацијентима која су базирана на списима Јелене Г. Вајт, чије су књиге доступне.

Поред њихових доктрина које се односе на други долазак и суботу, адвентисти седмог дана уче да човек нема бесмртну душу. Када умре једноставно престаје да постоји све до Христовог другог доласка када му Он васкрсава тело и тада му даје бесмртну душу. Они такође верују у потпуно истребљење неправедних (тј. неђе подносити вечите муке).

Адвентисти су нарочито привлачни јер истичу традиционалне породичне вредност и здравље за све људе који су узнемирени због савремена дезинтеграције породице и све веће затрованости хране. Теолошки, међутим, њихове аргументе лако ђе оповргнути оии који имају солидно знање Библије и историје Цркве.”

Да подсетимо на овом месту само на то да је Горан Шарић, по сопственим тврдњама, студирао на Адвентистичком теолошком факултету у Хрватској, о чему смо подробније писали у једном од претходних текстова.

Као што видимо, оно што Мирољуб Петровић пропагира као ” здраву исхрану” није утемељено у науци него у учењу ове секте. Нажалост, има и православних хришћана који су ”студирали” на Институту за природну медицину Мирољуба Петровића ( о овом и другим његовим ” институтима” смо писали у тексту који смо претходно поменули) и након тога наставили да се баве продајом ” здраве хране” и пропагирањем учења у вези са ” здравом исхраном”, не знајући да је реч, заправо, о јеретичком учењу, односно учењу Адвентиста. Познат је пример једне такве особе из околине Бајине Баште која се на темељу безвредне дипломе поменутог Петровићевог Института назива ” доктором природне медицине”, и која је приликом Петровићевих посета, под утицајем његових учења и на његов захтев, скидала иконе са зида. Овај пример на очигледан начин показује да Петровићеви Институти не служе само за ширење псеудонауке већ и јеретичких учења.

Када је реч о Православној Цркви не постоји забрањена храна, у складу са Спаситељевим речима „ Не погани човека што улази у уста, него што излази из уста оно погани човека.” (Мт. 15, 11) Ово се потврђује и виђењем које је имао Свети Апостол Петар у Јопи: ” А сутрадан док они путоваху и приближаваху се граду, изиђе Петар на равни кров дома да се помоли Богу око шестога часа. И огладне, и хтеде да једе; а кад му они готовљаху, наиђе на њега занос, и виде небо отворено и сасуд некакав где силази на њега, као велико платно завезано на четири краја и спушта се на земљу; у коме беху све четвороножне животиње на земљи и звериње и гмизавци и птице небеске. И дође му глас: „Устани, Петре, закољи и једи.” А Петар рече: „Нипошто, Господе, јер никад не једох било шта погано или нечисто.” И опет глас њему по други пут: „Што је Бог очистио, ти не погани!” И ово би трипут, и сасуд се опет узнесе на небо.” (Дап. 10, 9-16).

Питање исхране у православљу је непосредно повезано са питањем поста, односно уздржања од одређене врсте хране ( мрсне хране) посним данима ( среда и петак) и током

четири велика годишња поста ( Васкршњи, Петровски, Госпојински и Божићни). Осим тога, питање хране и пића је у Православној Цркви повезано и са учењем о страстима, односно

препоручује се трезвеност и уздржање у погледу количине хране и пића како се не би развиле страсти стомакоугађања и пијанства.

Питањем поста и врсте хране која се користи током поста бавио се блаженопочивши патријарх Павле у својој књизи ” Да нам буду јаснија нека питања наше вере” ( у поглављима Пост у Православној цркви, Која се храна употребљава уз пост, Када не треба постити од Васкрса до Спасовдана, Како треба постити пред Причешће итд.), која је доступна и у електронској форми. (3)

О Адвентистима је писао и официр полиције Зоран Луковић у књизи ” Верске секте. Приручних за самоодбрану”. Као догматска обележја Адвентиста ( суботара) Луковић наводи следеће:

• Христос је једини посредник између Бога и човека и нема потребе за молитвеним обраћањем Богородици и свецима.

• Нема монаштва.

• Нема поштовања икона, реликвија и крста.

• Римокатоличку цркву називају „великом блудницом”, док су према православнима прозелитски оријентисани.

Када је реч о крсту, након цитата из Светог Писма које је неко навео, а у којима се помиње крст ( Посланица Галатима 6,14; Филипљанима 3, 18-19; Ефесцима 2,16; 1Коринћанима 1,17-18) Мирољуб Петровић даје следеће објашњење: ” Текстови које си навео нигде не говоре о крсту као симболу који треба обожавати. Крст се спомиње у контексу

Исусове жртве и нема везе са оним сто се данас ради, када је крст у питању.

Такође, немамо оригинални хебрејски текст који је Павле записао, већ само превод, тако да и ту треба бити опрезан. Погледај како је у нашем преводу термин “обредно купање” преведен са “крштење”. У Библији не постоји “крштење”. Незнабошци су били опседнути крстом као симболом, и то је касније ушло у хришћанство, и преводе Библије, а оригинални текст на хебрејском није сачуван јер су у свом скретању од изворног јеврејства хришћани одбацивали све сто има везе са Јеврејима, јер су Јевреји, као Божји народ, одувек били омражени од стране целог паганског света, као што данас елита Црногораца, Хрвата, Албанаца, Македонаца, Бошњака и др уништава све што има везе са њиховим српским пореклом, фалсификују историју и сл, и заводе своје народе, као што хришћанске вође фалсификују Библију, мењају редослед књига у Библији, убацују нове књиге у Библију, одбацују више од 70% Библије (Танах или Стари завет), нетачно преводе делове које хоће да уклопе са својом новом теологијом (као текстове везано за стање мртвих и наводно постојање вечног пакла) итд.”

Овде најпре уочавамо тврдњу не само да су посланице Светог Апостола Павла фалсификоване већ и да су ” хришћанске вође”, које поистовећује са ” паганским светом” (?!), због омразе према Јеврејима фалсификовале Библију. Ко су те ” хришћанске вође”? - Иако Петровић не наводи експлицитно ко су они, сама логика нам каже да су то на првом месту Свети Апостоли, а затим њихови наследници, епископи, као и свештеници и ђакони, кроз све векове постојања Цркве до данас. Осим на Свете Апостоле и писце Јеванђеља, као прве хришћане који су учили све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога духа (Мт. 28, 19), ова Петровићева оптужба за фалсификовање се посебно односи и на Свете Оце учеснике Васељенских сабора. Али, ни ово није ништа ново, Спаситељ је ово предвидео о чему нам сведоче речи из Јеванђеља: ” Сетите се речи коју вам рекох: Није слуга већи од господара свога. Ако су мене гонили, и вас ће гонити; ако су моју реч одржали, и вашу ће одржати.” (Јн. 15, 20).

Овде нећемо улазити у то одакле Петровићу закључак да је Свети Апостол Павле писао на хебрејском језику, а не на грчком. Као што је познато, Свети Апостол Павле је био апостол незнабожаца за разлику од Светог Апостола Петра који је проповедао Јеврејима. У посланици Галатима сам Апостол Павле пише да је њему ” повјерено јеванђеље за необрезане, 253

као Петру за обрезане.” ( Гал. 2, 7). Из тога можемо да изведемо закључак да се у проповедима користио грчким језиком, као што нам логика говори да посланице Галатима, Коринћанима, Ефесцима или Филипљанима нису биле писане на хебрејском језику него на коине дијалекту старогрчког језика. Осим тога, пишући посланице, Свети Апостол Павле следи тада постојећа правила грчке епистолографије ( увод – садржи име онога ко пише, име онога коме се упућује и поздрав – обрада теме – поздрав на крају) што нам такође указује на то да је писао на старогрчком ( 4).

Друго, овде имамо оно што је познато као замена тезе – логичку манипулацију коју Петровић користи са циљем да обмане јавност, односно оне који прате његов рад. Наиме, Петровић говори о обожавању крста, иако је у Православљу крст предмет поштовања, а не обожавања. Исти ” аргумент” Петровић користи и у покушају да образложи због чега одбацује иконе.

Ни одбацивање Крста, попут других јереси које шире Мирољуб Петровић и други псеудоисторичари, није ништа ново. О томе пише, и људима попут њих се обраћа, Свети Григорије Палама: ” Нису, међутим, само „смисао“ и тајна Крста – божанствени и достојни поклоњења, већ је то и само знамење Крста, Спасоносно Дрво, Царски Скиптар, Божанствени Знак Победе над видљивим и невидљивим непријатељима, јер је знамење Крста свештени и часни Печат који освећује и савршава, од Бога дарована људскоме роду, натприродна и неизречена блага, сакрушујући проклетство и осуду, уништавајући трулежност и смрт, дајући живот вечни и благослов; иако неразумни јеретици у своме безумљу одбацују (такво поштовање Крста Господњега), јер нису разумели значење апостолске молитве (Еф. 3,14), те онда ни не могу да, са свима светима, разумеју „шта је ширина и дужина, а шта дубина и висина“: јер се Крст Господњи јави као оно што објављује свецелидомострој Доласка Господњег у телу, као оно што у себи садржи сву тајну тог Доласка, као оно што се простире до свих крајева и као оно што све обухвата – тј. оно што је горе, што је доле, што је около и што је између. Правдајући се изговором због кога би, напротив – када би имали ума – требало да се заједно са нама клањају Крсту, они (јеретици) се одвраћају од Символа Цара Славе, Символа којега Сам Господ, пре него што ће се на њега попети, јавно назива Својим узвишењем и Својом славом. Када дође време Његовога будућега Доласка и Јављања, Њега ће са силом и славом многом предобјавити управо ово Знамење (Крст) Сина Човечијега.

На њему је, будући прикован, Христос умро – говоре (јеретици) – и зато ми не трпимо ни облик (крста) нити (Крсно) Дрво на коме је Он убијен. Међутим, на чему је била прикована наша обвезница (греха), којом смо били обремењени услед преступа везаног за дрво (познања) када се према њему пружила рука Праоца (Адама)? И благодарећи чему је та обвезница била избрисана и уклоњена, чиме смо поново ушли у благослов Божији? На чему сакруши Христос началства и власти духова лукавства, који на основу дрвета преступа загосподарише нашом природом, на чему их потпуно одагна и победивши посрами, чиме смо (изнова) примили слободу? На чему је била разрушена преграда која је растављала и наше непријателлтво према Богу било сакрушено и уништено? И кроз шта смо се измирили са Богом и примили благовест за мир са Богом, ако не на Крсту и кроз Крст? Нека они (јеретици) слушају речи Апостола, који пише Ефесцима: Јер је Он мир наш, (Који и једне и друге састави у једно) и разруши преграду која је растављала… да обадва сазда у самоме Себи у једнога новог човека, стварајући мир: и да помири с Богом и једне и друге у једном телу Крстом, убивши непријатељство на њему (Еф. 2; 14-16). Колошанима он пише следеће: И вас који бесте мртви у гресима и у необрезању тела вашега, оживе вас с Њим, опростивши нам све грехе: избриса обвезницу која нас својим прописима оптуживаше и беше против нас, и уклони је приковавши је на Крст; разоружавши началства и власти, и жигоса их јавно, победивши на њему (Кол. 2,13-15).

Како, дакле, да не поштујемо и да се не служимо тим божанственим Победничким Знамењем општега ослобођења људскога рода, чија сама појава наводи на бекство, побеђује и 254

посрамљује змију, зачетника зла, објављујући њен пораз и сакрушење, (Знамењем) које прославља и велича Христа, објављујући свету победу Његову? А ако Крсту не би требало указивати поштовање због тога што на Њему Христос умре (као што мисле јеретици) нити, пак, сматрати да Његова крсна смрт беше свештена и спаситељска, зашто се онда, како говори апостол (Павле), управо у смрт Њешву крстисмо! Како да будемо учесници Његовога

Васкрсења ако не постанемо сродни Њему и по подобију Његове туге? Осим тога, ако би се ко поклањао (некаквом) знамењу крста на коме не би стајало исписано Христово име, таквом би се, може бити, с правом могао упутити прекор због чињења нечега непотребног, али када пред Именом Исуса Христа приклањају колена сви небесни, земни и преисподњи – а управо то Име коме се клања све Крст носи на себи – какво би онда било безумље не приклањати колена пред Крстом Христовим!?”

Ово је само мањи део текста Светог Григорија Паламе о Часном и Животворном Крсту. О Тајни Часнога Крста је писао и Свети Јустин Ћелијски у ” Догматици Православне Цркве” (5), али и бројни други Свети Оци. Додајмо још неколико речи Светог Владике Николаја о три врсте крста, јер се један од њих односи и на самог Мирољуба Петровића:

” Кад смо ми, поклоници Гроба Божјега, били на страшној Голготи, видели смо место где је био Крст Господњи. На левој и на десној страни налазе се места где су били крстови двојице разбојника. Свега три крста. Кад смо се спустили у једну пештеру иза Голготе, показали су нам место где је царица Јелена откопала крстове. Она је откопала три крста: крст Христов, крст покајаног разбојника и крст непокајаног разбојника. Свега три крста.

Браћо моја драга, и сада су свега три крста, које људи носе. Један је крст праведника. Други је крст покајаног грешника. Трећи је крст непокајаног грешника. Који је крст најлакши?

Крст означава страдање. Једно је страдање праведника. Друго је страдање покајаног грешника. Треће је страдање непокајаног грешника. Које је страдање најлакше? Најлакши је онај крст, који се носи са вером и надањем. Најлакше је оно страдање, које се држи на крилима вере и надања. Двојица знају зашто страдају, а трећи не зна. Праведник зна да страда по вољи Божјој ради добра других људи и ради свога већег савршенства (као што се гвожђе меће у огањ да од њега постане тврди челик). Покајани грешник зна да страда због грехова својих, страда ради свога очишћења (као што се платно бије и гњечи и трља да би се убелело), страда у овоме свету да не би страдао у ономе. А непокајани грешник не зна зашто страда. Он оптужује свакога само не себе; и он страда без вере и надања. Зато је његово страдање најмучније. Зато је његов крст најтежи.

Ето вам, браћо, три пута. Једним од њих мора се поћи. Ето вам три крста. Један од њих мора се носити у овоме животу. Или крст Христов, или крст покајаног разбојника, или крст непокајаног разбојника. Свега су три крста у животу људском.”

Мирољуб Петровић, нажалост, носи овај трећи крст, иде путем непокајаног грешника и не одступа од њега.

Мирољуб Петровић

Као што је речено, Адвентисти не поштују ни мошти светих ни иконе. На форуму ”Центра за природњачке студије” један од учесника дискусије је Мирољубу Петровићу поставио следеће питање: ” Мирољубе, како је онда мртав човек који је бачен у Јелисејев гроб и дотакао се Јелисијевих костију ОЖИВЕО ? То значи да ипак мошти побожних људи могу да помогну, исцеле итд. То је записано у Библији: Кад су једном неки људи сахрањивали једног човека, угледали су разбојнике па су бацили мртваца у Јелисијев гроб и отишли. Кад се мртвац дотакао Јелисијевих костију, одмах је оживео и стао на своје ноге. (2. Цар 13:21)” На ово питање Петровић даје следећи одговор: ” Поменути случај нема везе са наводним исцелењима која се дешавају код посмртних остатака знаменитих људи. У случају Јелисија, дошло је до ВАСКРСЕЊА мртвог човека, а васкрсење може да учини само Бог.

Када је Исус лечио људе, фарисеји су негирали његова чуда излечења јер су знали да демони могу да утичу на људе да им буде боље, па су Исуса оптуживали да уз помоћ демона лечи људе, и стално су од њега тражили ЗНАК да је Он послат од Бога. Онда је Исус васкрсао Лазара, који је 4 дана био у гробу, и то је био необорив доказ, па су тада фарисеји одлучили да га убију.

Слично је било и са Јелисијем. Њему су се ругали да није Божји пророк, па га је банда уличних разбојника напала, а Бог је послао медведице да растргну ту банду разбојника. Ни то није било довољно да неки прихвате Јелисија као Божјег пророка, па је Бог учинио највеће чудо и васкрсао човека који је пао на Јелисијеве посмртне остатке.

Е сад, треба бити јако теолошки површан и неодговоран па из овог примера извлачити закључак да је обожавање посмртних остатака знаменитих људи угодно пред Богом и да посмртни остаци знаменитих људи могу бити “чудотворне”. Јасно је да су пагани имали култ обожавања мртвих људи (фараони, пирамиде итд), и да је и тај култ ушао у хришћанство.

Према закону датом у Библији, најстроже је забрањено упућивање молитве мртвима, обожавање мртвих предмета (укључујући и посмртне остатке знаменитих људи), обожавање слика (икона) итд, итд, а много тога што је забрањено ради се на местима које многи хришћани називају “светим” и где се наводно дешавају Божја чуда, што је библијски неприхватљиво и што јасно указује на демонска чуда.” (6)

Пре него што дамо коментар овога, наведимо још један пример како бисмо били сигурни да није реч о грешци или изолованом случају. О поклоњењу моштима Светог Василија Острошког, Мирољуб Петровић пише следеће: ” Дакле, као и у Јерусалиму, у питању је велика брука и срамота која се ради у срцу православља – најстрашнији облик идолопоклонства и ширења физичке и духовне заразе. За разлику од тзв. “светог огња”, на Острогу сам био и видео ста се ради. Људи стоје у великом реду и улазе у малу пећину где стоји изложен леш Василија Острошког, и онда љубе тај леш (који је умотан у неко платно

или ћилим). Страшно, стварно страшно. Поред ковчега са лешом седи неки дебели кабадахија од монаха и “заводи ред”. Ја сам ушао на кратко у пећину и изашао.” (7а)

”А Свети Василије је леш, кажете…”, пише један од учесника дискусије на форуму поменутог Центра Мирољуба Петровића. Петровић на то одговара: ” Што се тиче “нетрулежних моштију”, свако мртво тело се распада, неко брже, а неко спорије. Постоји више спољних и унутрашњих фактора који утичу на брзину распада мртвог тела – количина кисеоника и влаге којем је мртво тело изложено, температура, присуство бактерија и др. Мртво тело које се налази у сувој и хладној просторији, и није изложено ваздуху, спорије ће се распадати. Ако томе додамо и демонски фактор, да ако људи раде нешто неморално, да ће демони бити присутни на посебан начин, онда се неки феномени изгледати људима “чудни”. Са библијске тачке гледишта, обожавање посмртних остатака људи је потпуно неозбиљно и окултно. У питању је древни “култ мртвих” који је постојао код свих паганских народа и који је, на жалост, ушао у хришћанство. Онда је “пронађен” текст из Библије којим се то оправдава (као што су пронађени текстови и за друге ствари које су ушле из паганства у хришћанство.” (7б)

Најпре ћемо одговор на ово дати речима Светог Владике Николаја из његове књиге ” Вера Светих. Катихизис Источне Православне Цркве”, намењене управо почетницима и неупућенима:

” Шта су свете мошти?

Нераспадљиви остаци светитељских тела, која су показала чудотворну моћ.

Постоји ли пример у Библији који показује чудотворну моћ светитељских моштију?

Постоји, види II Књ. о Царев. XIII, 21.

Да ли обожавамо светитељске мошти?

Не. Ми обожавамо само Јединог Истинитог Бога који даје силу моштима својих љубљених светитеља да их прослављамо, као што су они прослављали Бога, док су били у својим телима.

Да ли приписујемо мађијску моћ моштима и другим свештеним предметима?

Не. То је заблуда незнабожаца. Чудотворну моћ таквих предмета ми приписујемо живоме Богу и Његовим живим светитељима, а никако мртвом предмету.

Закључак:

Из св. Писма дознајемо да је свемогући Бог понекад чинио чуда кроз мртве, безживотне ствари, на пример:

Кроз Мојсијев штап (Изл. IV, 2),

Кроз змију од бакра (Бројеви, XXI, 9),

Кроз Јелисејеве кости (II Цар. XIII, 21), Кроз Христове хаљине (Мат. IX, 20), Кроз иловачу и бању Силоамску (Јн. IX, 7),

Кроз сенку св. ап. Петра (Дела ап. У, 15)

Кроз марамице и убрусе св. ап. Павла (Дела ап. XIX, 12).

Стога нема сумње да је Господ Бог чинио чуда и кроз свети Крст, свете иконе и свете мошти.

Ова чуда треба схватити као милост Божју према немоћним и напаћеним људима; као Божје сведочанство да је Он свуда присутан, живи Бог, који све види па види и наша дела, а исто тако чуда су Божја опомена да уколико их више видимо утолико треба чвршће да верујемо у Њега с љубављу и страхом и да утолико више управљамо свој морални живот према Његовим заповестима. Иначе, постоји опасност да и ми будемо осуђени с оним Јеврејима у чијем је присуству Исус „чинио толика чуда, али нису веровали у Њега” (Јн. XII, 37). Стога је Господ рекао: „Да нисам међу њима чинио дела која нико не чини, не би греха имали: а сад и видеше и омрзнуше мене и Оца мога.” (Јн. XV, 24).”

Међутим, као што смо видели, Петровић Божија чуда учињена кроз светитеље, свете мошти, иконе и друге предмете назива ” демонским чудима”. Нема сумње да се ова Петровићева хула односи и на саме Свете Апостоле који ” чинише многа чудеса и знаке у Јерусалиму.” (Дап. 2, 43)

Додајмо на ово и неколико реченица Светог Јустина Ћелијског, из његове Догматике: ”Светост Светитеља, светост и њихове душе и њиховог тела је од њиховог благодатноврлинског живљења у богочовечанском телу Цркве Христове. Таква светост обухвата целокупну личност човекову: сву душу и тело, све што улази у тајанствено устројство човекова бића. Светост Светитеља се не задржава само у души њиховој, већ се неминовно

распростире и на тело њихово, те је у Светитеља свето и душа и тело. И ми, побожно поштујући Светитеље, поштујемо целокупну личност њихову, не раздељујући при томе свету душу од светог тела. Отуда је побожно поштовање светитељских моштију природан саставни део побожног поштовања и молитвеног призивања Светитеља. Све то сачињава један недељиви подвиг, као што душа и тело сачињавају једну недељиву личност светитељску. Очигледно, Светитељ за живота на земљи непрекидном и једнодушном благодатно-врлинском сарадњом душе и тела свог, постиже светост личности своје, испуњује и душу и тело благодаћу Светога Духа, и тако их претвара у сасуде светих тајни и светих врлина. Стога је сасвим природно указивати побожно поштовање и једном и другом светом сасуду Божје благодати.” (8)

Рецимо неколико речи и о Петровићевоj jeреси иконоборства. Иконоборство је била јерес која је захватила Цркву најпре у првој половини VIII века, а затим, по други пут и у првој половини IX века. Ова јерес је свој основ имала у неразликовању иконофилије (поштовања икона) и иконолатрије ( обожавања икона), односно њиховом поистовећивању, управо као што то ради и Мирољуб Петровић. Резултат таквог става имао је за последицу уклањање икона из храмова и других места где су биле истакнуте, њихово уништавање (отуда и термин иконоклазам, од είκονοκλάστης – уништавалац икона) и прогон хришћана који су се томе противили и устајали у одбрану икона. Први државни указ против икона 726. године издао је цар Лав III Исавријанац, иконоклазам је наставио и његов наследник, Константин V Копроним, а противник икона је био и Лав IV Хазар. Након смрти Лава IV Хазара његова супруга, царица Ирина, заједно са новоизабраним патријархом Тарасијем, сазива 787. године Седми васељенски сабор у Никеји. У оросу овог Сабора каже се, између осталог, следеће: ” Ми се држимо неизменљиво свих Црквених завештаних нам писаних и неписаних предања, од којих је једно и изображавање иконичког живописа, јер је сагласно историји јеванђељске проповеди, ради потврђивања истинитог а не привидног очовечења Бога Логоса, и служи једнакој истоветној користи, пошто ствари које једна на другу указују очигледно да имају и узајамне појаве.

Пошто је то све тако, ми идући царским путем и следујући богонадахнутом учењу Светих Отаца наших и предању Саборне Цркве – јер знамо да је то предање Духа Светога Који обитава у њој – одређујемо са сваком пажњом и тачношћу: да се паралелно са знаком Часног и Животворног крста постављају часне и свете иконе – које су одговарајуће урађене од боја и мозаика и другог материјала – у светим Божијим црквама, на свештеним сасудима и одеждама, на зидовима и даскама, у кућама и по путевима: икону Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, и Пречисте Владичице наше Свете Богородице, и Часних Анђела, и свих Светих и Преподобних људи. Јер уколико се ове стално посматрају у иконичнимизображењима, утолико се и они који их гледају покрећу ка жељењу и подражавању самих оригинала. И да се овима једнако одаје целивање и почасно поклоњење али не и истинско служење по вери нашој, које приличи само Божанској Природи, него да као што знаку Часног и Животворног Крста и Светим Јеванђељима и осталим свештеним посветама, тако да и у част ових чинимо принос кађења и светлости, као што је то био побожан обичај и у древних (Хришћана). Јер част која се одаје икони (лику) прелази на 258

оригинал (прволик) и ко се поклања икони, поклања се личности онога који је на њој

насликан.

Јер тако се утврђује наука Светих Отаца наших, то јест предање Саборне Цркве, која је с краја на крај земље примила Јеванђеље. Тако следујемо за Павлом, који је Христом говорио, и за свим Апостолским божанским скупом и за Отачком светињом, држећи се предања која смо примили. Тако ћемо пророчки певати Цркви победничке песме: “Радуј се веома, кћери Сионска! Проповедај, кћери Јерусалимска! Ликуј и весели се свим срцем својим, јер уклони Господ од тебе све неправде противника твојих; избављена си из руку непријатеља твојих!

Господ Цар је испред тебе, више нећеш видети зла, и мир ће бити на теби у вечна времена” (Соф 3,14-15; Вар 3,13).

Оне пак који се дрзну да другачије (о овиме) мисле или уче, или сходно поганим јеретицима да одбацују Црквена предања и измишљају неку новину; или одбацују нешто од онога што је Цркви предато: Јеванђеље или знак Часног крста или живописање икона или свете мошти мученика; или подло и злобно измишљају да би порекли нешто од узакоњених предања Саборне Цркве; или још да се као профаним служе свештеним сасудима или часним манастирима – (за такве), ако су Епископи или клирици, наређујемо да се свргну, а ако су монаси да се одлуче од Причешћа.”

Почетком IX века иконоборство поново оживљава. Међу иконоборцима су се овога пута нашли Цар Лав V Јерменин, као и цареви Михаило II и Теофило, све док царица Теодора и патријарх цариградски Методије нису коначно васпоставили поштовање светих икона 843. године. Ову Победу Православља прослављамо од тада сваке године на самом почетку Васкршњег поста, у њену прву недељу.

Један од оних који су устали у одбрану поштовања икона био је и Свети Јован Дамаскин, због чега је у време цара Лава Исавријанца, иконоборца, био оклеветан код калифа, по чијој наредби му је била одсечена десна рука. Након молитве пред иконом Пресвете Богородице, одсечена рука му је срасла и оздравила. Међу његовим делима значајно место заузимају и ” Апологетска слова против опадача светих икона” где, између осталог, каже:

” И заиста, ако бисмо ми правили слику (икону) невидљивог Бога, грешили бисмо, јер је немогуће изобразити оно што је бестелесно и без облика, невидљиво и неописиво. Ако опет правимо слике (иконе) људи и сматрамо их за богове и као боговима им служимо, стварно безбожно радимо. Међутим, ми ништа од свега тога не чинимо. Јер то није грех ако сликамо икону Бога који се оваплотио и јавио телесно на земљи н по неизрецивој доброти поживео са људима, и примио на себе природу и тежину и облик и боју тела.” (9)

Мирољуб Петровић има благонаклон став и према Јеховиним сведоцима, секти која је одавно присутна и у нашој земљи, и која дели нека учења са Адвентистма, са којима их ставља у исту раван. ” Па зашто је настао протестански покрет?”, поставља Мирољуб Петровић реторичко питање и наставља: ” Између осталог је настао због богохулних тумачења Библије, обожавања посмртних остатака знаменитих људи, и др. Тај покрет је настао као побуна против онога сто је радила римска црква. Данас је и тај покрет девалвирао многе добре ствари које је имао, тако да данас међу протестантима, од званичних заједница, само Јеховини сведоци и адвентисти (суботари) не верују у бесмртност душе, а сви остали верују, што значи да свим тим осталим заједницама теологија дозвољава да упућују молитве мртвима и да сутра поверују да се приказала “Девица Марија”, “Свети Петар” и други, када демони буду симулирали мртве знамените људе.” (10) Наведимо део онога што о Јеховиним сведоцима пише Зоран Луковић у књизи коју смо поменули. ” Јеховини сведоци су једна од најбројнијих, најраспрострањенијих

најдисциплинованијих секти у свету.

То су верници који друге људе гледају или као демоне или као потенцијалне јеховисте. У својим богомољама-скупштинама, јеховисти уче своје учење, али уче и како да поучавају, тј. како да преносе и шире своје учење. Унутар секте, вође бесомучно терају полазнике да проповедају 100 сати месечно, а проповедници то чине 9 сати дневно. Овако војнички обавезно проповедање без животности, вере, без потврде личним радом и делом даје проповеди које су бесмислене и које постају супротност самима себи. Међутим, апокалиптично стање о којем проповедају учитељи и вође, ратови, болести, несреће наговештавају скори долазак Исуса Христа други пут на Земљу, па се самим тим наглашава потреба за већом дисциплином, ревношћу и проповедањем. Неретко се тако психички слабији припадници Јеховиних сведока доводе до параноје, различитих страхова и тешких фрустрација, па и до тежег душевног обољења. Такође, имамо чак забележене случајеве напрасних самоубистава чланова Јеховиних сведока, који претходно нису имали дијагнозу о евентуалним психопатолошким поремећајима.

Учење Јеховиних сведока јесте смеса свих јереси осуђених на свих седам Васељенских сабора.”

Осим тога, Луковић пише и следеће: ”После података о адвентистима/ суботарима, Јеховиним сведоцима, мормонима и пентекосталцима, потребно је навести податак који је веома важан са безбедносног аспекта. Наиме, по подацима који су из добијени Грчке, централе ове четири секте налазе се у САД, где су повезане са америчком обавештајном службом ЦИА и Саветом за националну безбедност САД.( подвлачење је моје, Д. М.)”

Од више примера погубног деловања секти које наводи Луковић, а који потичу из полицијске праксе, навешћемо само један. ” Славица и Илија венчали су се као адвентисти. Заједно су држали цвећару, преко дана вредно радили, а увече су тумачили Библију или су се дружили са својим истомишљеницима. Децу нису имали. У свој храм ишли су, наравно, редовно. Суботом су празновали. Проблем је настао кад су испоруку цвећа преузели неки нови људи. Наиме, претходни су уредно, по договору, цвеће испоручивали петком, а ови нису могли никако другачије осим суботом или недељом, „Онда, молим вас, нека буде недеља”, инсистирао је Илија. „У реду, мада може да се деси да неки пут буде и субота”, одговори један од достављача, који су се заиста и трудили да поштују жељу својих муштерија. Ипак, с времена на време наишли би и суботом. Илија је тада увек одбијао да прими пошиљку. „Али, господине, ми ћемо унети цвеће. Ви само потпишите доставницу.” „Не долази у обзир”, одговарао је домаћин. Временом је Славица попустила и приликом једне доставе недељом предложила је да се ови најаве ако долазе у суботу. Она би се побринула да Илија тада не буде код куће. Тако је и било, али муж је зато сазнао и дошло је први пут до тешке свађе. Славица је наставила по своме и тако после неког времена зарадила и батине од мужа. Ни то није помогло. Видевши да жену не може да „преваспита”, Илија се обесио. „Боље да не живим оваквим животом…”, писало је измећу осталог у опроштајном писму. То се десило 1995. у Панчеву”, пише полицијски официр и стручњак за секте Зоран Луковић.

Као што је раније речено, адвентисти су према православнима прозелитски оријентисани. Социолог Драган Тодоровић, са Филозофског факултета у Нишу, о прозелитизму, који назива и ” куповином душа”, пише следеће:

” Прозелитизам (гр. prosēlytos = запаљеност, занесеност новопримљеном вером – од pros-ēlitos = онај који је прешао у другу веру, обраћеник) означава “настојање око прикупљања што већег броја нових следбеника неке вере и доминантно се везује за хришћанство и ислам”. Одређује се и као “пропаганда у циљу обраћања у своју религију сљедбеника других религијских учења”, а прозелит као “особа која је из једне вјерске заједнице прешла у другу и која настоји да добије што више нових присташа”.” (стр. 20)

У циљу обраћања верника Српске православне цркве у своју јерес, Мирољуб Петровић се користи подлим и нечасним поступцима. Како би што већи број њих преварио Петровић се представља као православац (11), а поврх свега је и једној од својих књига, написаних управо 260

у ту сврху, дао наслов ” Православље за почетнике”. (12) С обзиром да је поменута књига обимна и да у њој готово да нема реченице у којој нису изнети ставови супротстављени православном учењу, изабрали смо насумично свега неколико примера које ћемо, колико је то могуће, кратко прокоментарисати. Наравно, у књизи нема ни помена о Пресветој Богородици и светитељима, из разлога које смо претходно навели, али је зато значајан простор посвећен ономе што Петровић сматра ”здравом исхраном”. Тако, Мирољуб Петровић пише: ” Анђели су такође створени „по Божјем обличју”, што значи да као и људи могу да бирају између добра и зла – да ли ће прихватити законе живота и нап ретка, или пут самоуништења.” (стр. 21-22) Да видимо сада да ли је ово тачно и да ли је у складу са учењем Православне Цркве. ” Свети Григорије Палама, говорећи о Христовом крштењу у реци Јордан и објашњавајући зашто „тајна сазданог и пресазданог човека разоткрива тајну Пресвете Тројице” пише да се то не дешава само зато што је једино човек посвећеник и земаљски служитељ [поклоник] Пресвете Тројице, него и зато што је он једини [саздан] по Њеном образу. Чулне и бесловесне животиње поседуiy само живототворни дух, а он не може постојати сам no себи; оне немају ни ум [νοῦς] ни реч [„слово”, словесност, разум, ]. Анђели и арханђели имају и ум и реч, јер су и умни и словесни, али немају живототворни дух, с обзиром да немају тело које би тај дух оживотворавао. Будући, дакле, да човек поседује ум, разуум [словесност, реч, логос, λόγος ] и живототворни дух који даје живот телv са којим је свезан, једино је он образ триипостасне природе” (св. Григорије Палама, 60. беседа, Е.П.Е. 512)”, пише митрополит Јеротеј Влахос у ” Православној психотерапији”. (13)

Даље, Мирољуб Петровић пише следеће: ” Место на планети Земљи, на којем је човек у почетку живео, названо је „Еденски врт”, а Божји план је био да човек вечно живи. Човек је тада имао много веће потенцијале од оних које има данас, у сваком погледу; могао је да посећује друге светове у свемиру где живе друга створења, имао је много развијенија чула, као и могућности опажања, учења и памћења.” (стр. 24) Овде већ видимо очигледну Петровићеву лаж и измишљотину, јер у Светом Писму Старог Завета на које се он толико позива и на чије изучавање упућује друге, не постоји ништа из чега би могао да се изведе закључак о стварању других светова и створења у свемиру. Ово је познато свакоме ко је читао Књигу постања.

” У почетку, кад још не беше дана ни времена, створи Бог небо и земљу. Под небом се разуме свет невидљиви духовни, – бестелесни духови, обдарени разумом и слободном вољом, који се зову анђели, и њихово место живљења; а под земљом – свет видљиви, вештаствени.

Земља беше без обличја и пуста. То је вештаство, које није имало одређена облика, особине и граница, није било утврђено на одређеном темељу. Над овим невидљивим вештаством дизаше се животворни Дух Божји и уливаше у њега творачку и живоносну силу.

И рече Бог: „нека буде светлост“, и би светлост. Бог растави светлост од таме; светлост назва дан, а таму – ноћ. Отпоче рачунање времена: би вече и би јутро, – дан први.

Потом рече Бог: „нека буде свод посред воде. “ И би тако: створено прво вештаство света растави се на многа тела небеска, и међу овим телима образоваше се отворене просторије неба ваздушастога и звезданога, у којима се она тврдо држе: са чега се небеске просторије и називају свод. И би вече, и би јутро, – дан други.

У трећи дан рече Бог: „нека се сабере вода што је под небом на једно место, и нека се покаже сухо“. Тако, дакле и би. И сухо назва Бог земља, а зборишта водена назва море. Опет Бог рече: „нека пусти земља из себе траву, биље што носи семе и дрво родно“. И појави се на земљи трава, биље, што носи семе, и дрвета родна.

У четврти дан Бог рече: „нека буду видела на своду небеском да обасјавају земљу“. И гле, светлост, створена у први дан, усредсредила се у одређеним местима, и на своду небеском

појавише се сунце, месец и звезде.

У пети дан, на реч Божју, земља произведе све живе душе што се мичу и рибе, и птице

полетеше над земљом. И благослови их Бог, говорећи: „рађајте се и множите се и напуните

воду по морима, и птице нека се множе на земљи“.

У шести дан, на реч Божју, земља произведе стоку и ситне животиње и звери земаљске.

Кад се на земљи појавише жива бића, Бог створи човека, – мужа и жену. И виде Бог све што

створи, и нађе да је све врло добро. И би вече, и би јутро, дан шести.

У седми дан Бог почину од дела стварања, то јест није стварао ништа ново: зато је дан

тај назван субота, што значи одмор. Господ благослови тај дан и освети га, и поста субота

празник људима, свештени дан у спомен створења света.” (15)

Овако протојереј Димитрије Соколов у ” Библијској историји” сажето препричава стварање света према опису датом у Књизи постања. Издвојићемо као кључне речи и

поновити још једном следеће речи: ” У седми дан Бог почину од дела стварања, то јест није стварао ништа ново.‘‘

О ванземаљцима смо већ писали у вези са јеретичким учењем Горана Шарића, па нећемо понављати овде. (15)

” Оригинални хебрејски текст нам открива да су људи били голи у смислу да нису носили одећу какву ми данас носимо, него су били „обучени у светлост”. Овај феномен постоји и данас код неких организама који имају могућност да емитују светлост, као што су на пример: инсект свитац, неке рибе и медузе. Код ових организама су у функцији одређени гени који стварају посебан ензим за стварање светлости.

Први људи, са својим много већим потенцијалима, имали су могућност да преко коже емитују светлост (на хебрејском језику се речи „кожа” и „светлост” исто изговарају –хебрејска реч„ ор” означава и једно о друго)” , пише даље Мирољуб Петровић. (стр. 25 26)

Овде наилазимо на још један плод погрешног тумачења и фантазије Мирољуба Петровића. И у вези са овим је довољно погледати Књигу постања, да би се видело да је реч о измишљотини. Како у Књизи постања нема ни помена о светлећим људима, следствено томе ни код Светих Отаца не можемо наћи било шта од онога о чему пише Петровић. Свети Јован Дамаскин у ” Тачном излагању православне вере” , подробно пише о човеку и његовом телу али нема ни трага о било каквим ензизмима за стварање светлости. (16) Ни у тумачењу Старог Завета Јефрема Сирина, који је сасвим сигурно боље познавао хебрејски језик од Мирољуба Петровића, не налазимо било шта од Петровићевих фантазија. (17) Код Светог Јустна Ћелијског, у Догматици, о човековом телу читамо ово: ” Што важи за душу, важи и за тело првих људи. Створено Богом, и оно је било безгрешно, бестрасно, а са тим и слободно од болести, страдања и смрти. Са таквом душом и таквим телом човек је могао несметано и радосно постићи циљ живота који му је Бог поставио.” (18) Дакле, ни речи о било каквим ензимима и емитовању светлости.

У Петровићевој књизи у вези са тим налазимо и следеће: ” Жена је поверовала у ову лаж и конзумирала забрањени плод, а затим уверила мужа да и он то учини. Ситуација се одмах драматично променила јер су људи видели да њихова кожа ви ше не емитује светлост и уочили су да су голи, па су брзо своје тело покрили најближим лишћем.

Наиме, у тренутку конзумирања забрањеног плода дошло је до покретања генетских механизама који су код човека узроковали престанак емитовања светлости преко коже, а оно што је много важније, покренути су механизми да човек почне да стари и умире. У исто време, комплетан биљни и животињски свет, који је створен само због човека и за човека, такође је претрпео драматичне промене јер су и код њих били покренути одређени генетски

механизми који су унапред били успостављени (али у почетку неактивни) у случају дадође до побуне човека.” (стр. 28-29)

Након овога можемо да изведемо закључак о очигледној опчињености Петровића идејом да су први људи, прародитељи Адам и Ева, светлели, јер не само да о овоме пише на више места, него као главну последицу прародитељског греха види управо престанак 262

емитовања светлости преко коже. Уместо да као кључну последицу види нарушавање односа

човека према Богу, Петровић као последицу види нарушавање фиктивне ( измишљене)

функције организма (способност да емитује светлост). Наравно, у Књизи постања (1Мој. 3)

нема помена ни о каквим генетским механизмима код Адама и Еве, нити код биљног и животињског света. Ово је само један од небројених примера колико дубоко може да падне човек ума помраченог гордошћу и са уверењем да сам и само уз помоћ сопственог разума и дискутабилног познавања хебрејског језика може да тумачи Свето Писмо.

” Грех наших прародитеља је бескрајно важан и судбоносан поступак, јер је њиме поремећен сав Богом прописани однос човека према Богу и према свету. До пада сав се живот наших прародитеља заснивао на богочовечанском поретку који је Бог прописао. По том поретку: Бог је био све у свему, и наши су прародитељи то са радошћу осећали, сазнавали и примали; Бог им је непосредно откривао своју вољу, и они су јој се свесно и добровољно покоравали; Бог их је руководио у свему, и они су Му свим бићем свесно и радосно следовали. Падом су наши прародитељи нарушили овај богочовечански поредак живота, а усвојили супротан овоме који би се могао назвати ђавочовечански и ђавоцентрични. Јер су добровољним прекршајем заповести Божје први људи објавили да желе достићи божанско савршенство, постати „као богови“ не помоћу Бога већ помоћу ђавола. А то значи: мимо Бога, без Бога, против Бога.

Уствари, грех наших прародитеља значи одбацивање од стране човека Богом одређеног циља живота: уподобљавање Богу, – и замењивање тога уподобљавањем ђаволу”, пише Свети Јустин Ћелијски у ” Основном богословљу”. О последицама по тело Преподобни Јустин Ћелијски пише:

” Због присне и тесне везе душе са телом првородни грех је произвео растројство и у телу наших прародитеља. Последице греха по тело њихово биле су: болести, патње и смрт. „Из греха су се као из извора излиле на човека болести, невоље, страдања“. Грехом је тело изгубило своје првобитно здравље, невиност и бесмртност и постало болешљиво, порочно и смртно. До греха оно је било у савршеној хармонији са душом; од греха та је хармонија престала, и настао је рат тела са душом. Као неминовна последица првородног греха јавила се смрт тела, јер је грех унео у тело разорно начело болести, немоћи и трулежи.

Грехом су наши прародитељи пореметили свој Богом прописани однос према видљивој природи: истерани су из раја, изгубили су у многоме власт над природом, и земља је постала проклета због човека: почела је рађати трње и коров.

Пошто сви људи воде порекло од прародитеља, то је првородни грех путем наслеђа прешао на све људе. Стога је првородни грех у исто време и наследни грех. Примајући од прародитеља људску природу, сви ми примамо њом пропадљивост, слабост, греховну исквареност и смртност.”

Дакле, промене у телу долазе као последица присне везе са душом, а не активирања генетских механизама.

У Петровићевој књизи можемо да прочитамо и ово: ” Човек не може у потпуности да разуме процесе који постоје у Божанском Бићу, што и није толико важно. Важно је знати да је човек створен „по Божјем oбличју”, али једно је човек (створење),а друго је Бог (Створитељ).

Добра аналогија је „писац – књига”. Можемо рећи да је књига написана „по обличју писца”, и када читамо књигу можемо да видимо многе карактерне особине писца. Али, једно је писац, а друго је књига. Књига има странице, слова, корице и др., а писац има срце, мозак, бубреге и др.” (стр. 45-46) - Овај пример показује колико је, заправо, теолошко знање Мирољуба Петровића оскудно, иако се представља као врхунски познавалац Библије. Када је реч о бићу Божијем, не можемо говорити о процесима него о суштини и особинама (својствима).

” По богооткривеном учењу Цркве, Божје биће својом суштином недоступно је разуму људском, али је донекле доступно кроз своја својства. По најунутрашњијем бићу свом Бог

може бити предмет људског посматрања, расуђивања и закључака, јер живи изнад сваке 263

људске мисли и мислимости уопште. Но једном страном свог надмислимог бића Бог је отворен према духу људском, и човековом сазнању утолико доступан уколико је мислени орган човеков способан за богопознање. То је она страна бића Божјег која се у видљивом свету пројављује кроз разна својства Божја, као што су: љубав, правда, светост, свемогућство, доброта, премудрост и др., и на тај начин објављује у видљивом облику своја унутрашња невидљива својства, по којима се донекле може судити о његовом унутрашњем бићу. Под својствима Божјим ваља разумети оне искључиво божанске особине, које Бога чине Богом

издвајају Га од свих осталих бића.

За правилно богопознање од огромне је важности правилно одговорити на питање: какав је однос између својстава Божјих и најунутрашњије суштине бића Божјег; уколико су својства стварни изрази бића Божјег; какво је оно у себи и по себи? И Свето Писмо и Свето Предање одговарају: да су својства Божја стварни изрази бића Божјег, али собом не дају сву дубину бића Божјег. …

У духу људском разликујемо биће духа и силе духа, тј. дух у његовој недељивој, органској целини, и пројаве духа: разум, вољу, осећање; аналого томе, можемо у Богу разликовати биће Божје и силе његове. Према томе, најзгодније је разврстати својства Божја на својства бића Божјег и на својства сила његових, тј. ума, воље и осећања. Пошто биће Божје сачињава заједничку принадлежност сила, то се својства бића Божјег могу назвати општим својствима, а својства ума, воље и осећања — посебним својствима Божјим. Према томе, општа својства бића Божјег била би: самобитност, неизменљивост, вечност, свудаприсутност, духовност. Посебна својства ума Божјег јесу: свезнање и премудрост, — воље: слобода, свемогућство, светост, правда, — осећања: блаженство и љубав,” пише Преподобни Јустин Ћелијски у Догматици ( I том).

И пример са писцем и књигом показује Петровићево незнање, а како се тиме дотиче и самог циља и смисла живота православног хришћанина неопходно је да дамо одговарајуће објашњење. Човек је створен не само по образу (лику) него и по подобију Божијем (κατ’ εικόνα ήμετέραν και καθ’ όμοίωσιν) како читамо у Књизи постања ( 1Мој. 1,26). Узмимо, када је реч о образу и подобију, део објашњења која даје Свети Јустин Ћелијски у првом тому своје Догматике:

” Сва непролазна вредност, незамешьивост и драгоценост душе долазе од њене боголикости, тј. од тога што је човек саздан по лику Триипостасног Бога. Душа је драгоценија од свега створенога, вели свети Макарије Велики, јер је једино човек саздан по образу и подобију Божјем[27]. Боголикост душе састоји се у одражавању првообраза Божјег у богообразној души човековој: Бог је свесавршена духовност, првообраз духовности, душа је одражај те духовности; Бог је свесавршени Ум, ум човеков је одражај тога Ума; Бог је свесавршена Слобода, слобода човекова је одражај те Слободе; Бог је апсолутна Вечност, првообраз Вечности, бесмртна душа јесте одражај те Вечности; Бог је свесавршена Светост и Доброта,способностдушечовековезасветостидоброту јесте одражај те Светости и те Доброте; Бог је врховни господар и управитељ свега, човекова способност владања природом одражај је тога. Уопште, све карактеристичне црте Божанства, по учењу светог Григорија Ниског, садрже се на известан начин у боголикој души човековој. … Али при свој сличности која постоји између Бога и онога што је створено по образу Божјем, постоји у исто време и велика разлика међу њима, јер док је Бог нестворен, неизменљив и увек исти, дотле створена природа

не може постојати без промене.”

” Поставља се питање: где се и у ком делу човекова бића налази боголикост?

Одговарајући на ово питање свети Епифаније вели да Црква верује и исповеда, да је човек уопште створен по лику Божјем, али не одређује у коме се делу човекова бића налази та боголикост. Други Оци и Учитељи Цркве дају разне одговоре по овоме питању, али та разлика не иде дотле да би они противречили један другоме или основном богооткривеном учењу”, пише даље Свети Јустин.

Наведимо као пример одговор Светог Григорија Паламе на ово питање. ” Човек је саздан по образу [икони,лику] Божијем. Тај образ се свакако не односи на тело, него углавном и превасходно на душу. … Могли бисмо уопштено рећи да је душа образ Божији. Како је Бог Тројичан – Ум [Нус], Слово [Логос] и Дух [Пневма], исто тако и човекова душа има три силе: ум [нус], реч [логос] и дух (св. Григорије Палама, „Добротољубље”, 4. том, 145-146),” пише митрополит Јеротеј Влахос наводећи учење Светог Григорија Паламе о образу Божијем у човеку.

Додајмо још речи Светог Јустина Ћелијског о подобију (το καθ’ όμοίωσιν): ” Бити по образу Божјем нама је својствено по првом нашем стварању, али постати по подобију Божјем — зависи од наше воље. И то што зависи од наше воље налази се у нама само као могућност; а стичемо га стварно помоћу наше саморадње. Да Господ, намеравајући створити нас, није претходно казао: да створимо човека… и по подобију, и да нам није даровао могућност да будемо по подобију, ми не бисмо могли својим сопственим силама постати подобии Богу. Ми смо при стварању добили могућност да будемо подобии Богу. Али, давши нам ову могућност, Бог је препустио нама самима да изграђујемо своје подобије с Богом, да би нас за наш подвиг удостојио пријатне награде, да не би били слични безживотним сликама које праве живописци. …

Облагодаћеним умом својим удубљени у библијску повест о стварању човека, свети Оци уче: да се το κατ’ εικόνα налази у самој природи душе човекове, у њеном разуму, у њеној слободи, у њеној осећајности, а το καθ’ όμοίωσιν — у правилном развићу и богоцентричном усавршавању свих психофизичких својстава бића човекова, тј. у уподобљавању Богу кроз све мисли и дела, речи и осећања, намере и жеље. … Пошто је Бог створио човека по образу своме и дао му могућности да се уподобљава Њему, Он је, самим тим, одредио и циљ човековом постојању. У тајанственој суштини свог бића човек носи богодани циљ живота свог и средства за његово остварење. Образ Божји у човеку је реална сличност образа са Првообразом, а подобије циљ човековог живота, по коме се човек у свему има уподобити Богу као своме Првообразу. Нови Завет је сав у тој мисли: циљ је човекова постојања да сву садржину, сва својства бића свог уподоби Богу, да постане савршен као што је Бог савршен, да постигне обожење (Φέωσις) целокупне природе своје заједничарењем у Божјој природи. Поступним уподобљавањем Богу кроз веру, љубав, наду, молитву, пост, кротост, смиреност, богољубље, братољубље и остале добродетељи човек у ствари поступно доживљава све веће и веће блаженство, учествује у њему свим бићем својим, због чега и прославља Бога, Творца и Спаситеља свога. Отуда подобије Божје као циљ човекова постојања значи: даноноћно усавршавање себе Богом и по Богу, служење Богу, прослављање Бога, блаженствовање у Богу”, пише свети Јустин Ћелијски.

Мирољуб Петровић даље пише: ” На жалост, и после Исусовог васкрсења, јеврејске религиозне вође су уз помоћ окупатора (Римљана) задржале примат код јеврејског народа, тако да је пропао план о успостављању слободне државе Израел у којој би Бог био цар. Из тог разлога, Бог је применио алтернативни (тежи) план за промовисање својих закона целом човечанству – сви Јевреји су били расејани по целом свету, укључујући и оне који су прихватили Исуса Христа, и у земљама где су расејани требали су својим животом да буду видело незнабожачким народима са којима суживели.” (стр. 51) - И овде видимо како Петровићево погрешно тумачење. Да ли је оно плод незнања или других фактора мање је важно. У трећем члану Символа вере каже се да је Христос: ”…ради нас људи и нашега спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек”, тако да свако ко је читао Символ вере зна да се Спаситељ није оваплотио

” Читав ток суђења био је сасвим конфузан, јер старешине нису могле да нађу разлог да оптуже Исуса. Након неуспеха са лажним сведоцима, Кајафа је посгавио кључно питање: Јecи ли ти Mecиjа, Син Благословеног. Ово питање је требало да испровоцира Исусов одговор, који би га показао као бунтовника против римске власти, јер је владало опште уверење да Месија – Син Божији треба да подигне устанак против Рима. Назив Месије у то време у Израиљу имао је, дакле, већином политички и војни, а не толико верски призвук, и њиме се није угрожавао интегритет јединог Бога. Син Благословеног је такође предањски назив за Божијег помазаника и no тадашњем јеврејском схватању није обавезно означавао суштаствено синовство Божије. Међутим, Исус не само да признаје да је Месија (Христос), већ додаје речи које су изазвале ужас првосвештеника. Наиме, речи: који ceди са десне стране силе и долази на облацима небеским, односе се искључиво на Божанство и показују да Исус није био политички Месија, већ истински Син Божији и сам Бог (4 Мој. 10,34; Пс. 104, Ис. 19. 1). Ипак, Синедрион није имао право да осумњиченог осуди на смрт и било је сасвим неизвесно да ли he непредвидљиви Пилат пристати да Исуса казни смрћу само због тога што је себе назвао Сином Божијим, јер по римском закону то није било кажњиво, осим у случају када је неко веровање подривало темеље државе, односно апсолутне власти и божанства императора. Зато ће јеврејске старешине, видевши Пилатову неодлучност, посебно инсистирати на оптужби за подривање римске власти оптужујући Исуса да заводи народ, брани плаћање пореза hecapy и себе назива царем (уп. Лк. 23,2)”, пише некадашњи настојатељ манастира Високи Дечани и игуман, а данас епископ Рашко- призренски, Теодосије (Шибалић). (20)

Као што видимо, Петровић овде негира свемогућство као једно од својстава воље Божије, тврдећи како је Богу пропао план. ” Свемогућство ( παντοδυναμία) је својство Божје којим Бог остварује све што је угодно његовој пресветој, предоброј и премудрој вољи. Свемогућство је Божје у апсолутној хармонији са свима осталим својствима Божјим, и дејствује из њих, кроз њих, и са њима, а никако без њих или против њих. Отуда Бог чини све што може хтети својом савршено светом, савршено добром, савршено праведном, савршено мудром, савршено неизмешьивом природом”, пише Свети Јустин Ћелијски у првом тому Догматике Православне Цркве.

Мирољуб Петровић износи и јеретичка учења о души: ” Дакле, већина људи верује, јер је погрешно научена, да након човекове смрти „човекова душа иде код Бога на небо” и да ми са том душом „можемо да комуницирамо”. Али, како можемо знати шта се дешава са човеком након његове смрти? Можемо знати једино ако нам Бог то открије. Бог нам у Библији јасно

каже да се човек након смрти налази у несвесном стању које се описује као „спавање”, и у том стању човек остаје све до тренутка васкрсења. Са умрлим човеком није могуће комуницирати.

(…) Треба истаћи да је правилно разумевање одговора на питање „Шта се дешава са човеком након његове смрти?” веома важно да би се човек охрабрио и уверио у предивна обећања која Бог даје човеку везано за живот после смрти. Наиме, спавање је најбољи опис онога што се дешава са човеком након његове смрти, па све до васкрсења. Ево једне добре аналогије. Замислимо да смо легли да спавамо у 10 сати увече и да смо се пробудили у 7 ујутру (спавали смо 9 сати). Ако нисмо ништа сањали, наш сан од 9 сати је прошао као један тренутак- када смо се ујутру пробудили, прво чега смо се сетили јесте тренутак када смо легли да спавамо претходне ноћи. Није важно да ли смо спавали 5 сати, или 7 сати, или 10 сати – за нас тај период спавања увек представља само један тренутак (ако нисмо ништа сањали).

Исто се дешава са човеком приликом смрти – у тренутку смрти он „заспи” и „спава”

све до тренутка васкрсења, које је Бог обећао свим људима. Да ли је неко био мртав (спавао) 10 година или 5 .000 година, свеједно је из перспективе оног ко је умро – јер он период смрти

доживљава као спавање – као један тренутак.” (стр. 94, 98 – 99)

Осим тога, Петровић каже и следеће: ” Дакле, спој тела и духа животног даје душу или живо биће. Запазимо да Бог приликом стварања човека спомиње три елемента: 266

1) тело – настало од праха земаљског или тела родитеља

2) дух животни – који долази од Бога

3) душа жива – која настаје спојем претходна два елемента – тела и духа животног (…)

И још једном да поновимо: када спојимо тело и дух животни, добијамо душу. Шта се

дешава када раздвојимо даске и ексере? Нема више сандука. Шта се дешава када раздвојимо

сијалицу и струју? Нема више светла. Шта се дешава када се раздвоји тело од духа животног?

Нема више душе. Дакле, веома је важно да запазимо да душа постоји само док су тело и дух животни спојени. Термин „душа” уствари означава „живог човека” или „живо биће”. Када човек умре, дух животни се одваја од тела и душа не постоји (човек као живо биће не постоји). Из тог разлога није могуће комуницирати са умрлим људима. На жалост, Сотона је успео да увери људе у погрешно разумевање питања стања мртвих и да на тај начин, кроз безбројна наводна појављивања умрлих људи, манипулише великим бројем људи.” (стр. 95, 97-98) Даље, Петровић учи и о накнадном спајању ”духа животног” и тела: ”у утроби мајке долази до обликовања човека (спој гена сперматозоида и јајне ћелије одређује физичке особине човека), да би касније дух животни, дат од Бога, постао део новорођеног човека.” (стр. 95)

Како питања стварања човека, његовог тела и душе и њиховог међусобног односа, као и загробног живота и васкрсења, спадају у основна питања хришћанске вере, то су се њима Свети Оци опширно бавили током свих векова постојања Цркве. Из тог разлога је непознавање основних чињеница у вези са овим питањима потпуно неприхватљиво и не може имати оправдања. Наравно, када је реч о Мирољубу Петровићу на првом месту се ради о злој намери у виду покушаја да се читаоцима његове књиге јеретичка учења о овим питањима представе као православна. Ипак, и поред тога, очигледно је његово оскудно знање и о овим питањима. Како би нам само набрајање свих текстова учитеља Цркве на ову тему заузело превише простора, на ове Петровићеве тврдње ћемо одговорити са само неколико цитата и поменути неке од радова на ову тему који су доступни и читаоцима код нас, како би они који желе да прошире знање о овим питањима могли да дођу до одговарајуће литературе.

Петровић каже како је ” разумевање одговора на питање „Шта се дешава са човеком након његове смрти?” веома важно да би се човек охрабрио и уверио у предивна обећања која Бог даје човеку везано за живот после смрти”, да би затим, већ у следећој реченици, устврдио следеће: ” наиме, спавање је најбољи опис онога што се дешава са човеком након његове смрти…”. Из овога недвосмислено закључујемо да није реч о обећањима (у множини) него о једном обећању, а то ” предивно обећање”, једно обећање, је – спавање. Ово ћемо, ипак, оставити по страни као мање важно јер можда за некога и обећање да ће у загробном животу спавати може бити ” предивно обећање”. Међутим, Петровић даље каже да ” када човек умре, дух животни се одваја од тела и душа не постоји (човек као живо биће не постоји),” па се поставља питање како онда нешто што не постоји може да спава? - Како Петровић човека дели на тело и ” дух животни” који спојени дају ” душу живу”, логичан одговор би био да

спава овај дух. Наравно, реч је о још једном у низу погрешних (јеретичких) учења посматрано

из угла (православне) хришћанске антропологије. Нити се душа може поистовећивати човеком на начин на који то ради Петровић, нити дух са душом.

Не можемо а да и на овом месту не приметимо огромну провалију између Петровићеве таште надувености и високог мишљења о себи, са једне стране, и очигледног и потпуно неприхватљивог незнања, са друге.

Опште је познато да по православном учењу човека чине душа и тело а не од три елемента духа, душе и тела, како учи Петровић, и да су створени у исто време.

” И душа и тело створени су у исто време, а не онако како то пустослови (празнослови) Ориген, да је прво једна, а друга после”, пише Свети Јован Дамаскин у ” Тачном излагању православне вере”.

” Душа у свом постојању не претходи телу, нити тело души, него ово двоје настају истовремено”, пише Свети Иринеј Лионски. (21)

Исто је и када је реч о зачећу. ” Душа је, како смо нагласили, створена када и тело. Исто тако је и „заметак [ембрион] обдарен душом у моменту зачећа”. Душа се, дакле, ствара у тренутку зачећа и она у том часу „дејствује исто онолико колико и тело. Како се тело развија, тако и душа испољава своје енергије [дејства]” (Св. Јован Синајски, „Лествица”, 2. примедба уз 26. поуку у грчком издању ”Лествице”.)”, пише митрополит Јеротеј Влахос у ” Православној психотерапији”.

Наставимо даље са Петровићевим погрешним поистовећивањем духа са душом и душе са човеком што је, нема никакве сумње, једна од последица самосталног тумачења Светог писма својственог протестантима и другим јеретицима (самостално тумачење и јесте први корак у јерес), да бисмо након тога прешли на питање загробног живота. Из поистовећивања душе и човека происходи и Петровићево учење о смртности душе.

” Реч „душа” једна је „од најсложенијих у Библији и хришћанској књижевности.”

„Душа има многа значења и у Светом Писму и у светоотачким списима”… Како запажа професор X. Јанарас. „ Преводиоци Септуагинте [превод Седамдесеторице, антички превод

Старог Завета на грчки] употребили су грчку реч „душа” [грч. „ψυχή”] да би превели јеврејску реч „нефеш”, термин са много значења. Иако се све што поседује живот, свака животиња, назива душом, уобичајено је да се у Светом Писму она односи на човека. Душа је живот који постоји у свакој творевини, као и у биљкама или животињама, али је душа и живот који постоји у човеку, а такође и сваки човек који поседује живот. Душа је, исто тако, и живот који се изражава унутар духовних елемената у нашој егзистенцији, и управо она и јесте тај духовни елемент наше егзистенције”, објашњава митрополит Јеротеј Влахос у поменутој књизи ”Православна психотерапија”. Даље, митрополит Јеротеј даје више примера за свако од различитих значења термина ”душа”, од којих ћемо издвојити само нека. ” Господ и апостоли употребљавају ову реч да би означили живот. Анђео Господњи је рекао Јосифу, зарученом са Пресветом Богородицом: Устани, узми дете и матер Његову и иди у земљу Израиљеву; јер су помрли они који су тражипи душу Детета (Мт. 2,20)”, пише митрополит Јеротеј о једном од значења овог термина.

” Реч „душа” се, како смо рекли, на другим местима користи да би означила духовни елемент нашег бића. Навешћемо неколико цитата из Светог Писма да бисмо потврдили то становиште. Господ каже Својим ученицима: Не бојте се оних који убијају тело, α душу не могу убити; него се бојте више оног који и душу и тело може погубити у паклу (Мт. 10,28).

Људи не могу убити душу, али ђаво може то да учини, што значи да је душа, уколико је лишена Светог Духа, мртва. Ђаво је мртав дух јер није причастан Богу и ту смрт он преноси и у оне који му се придруже”, пише митрополит о другом значењу термина ”душа”.

Коначно, он на трећем месту даје примере у којима се ” душа” поистовећује са (васцелим) човеком: ” Реч „душа” се употребљава и да би означила васцелог човека. Апостол Павле саветује: Свака душа да се покорава властима које владају… (Рим. 13,1).”

О души, али и уопште о човеку, односно души и телу и њиховом односу, пише се у бројним светоотачким списима који су доступни и на српском језику, а нека од њих и у дигиталном формату на интернету. Нпр. у ” Тачном излагању православне вере” од Светог Јована Дамаскина, у спису ” Татијану, кратка поука о души” Светог Григорија Чудотворца, у ”400 глава о љубави”, Светог Максима Исповедника и бројним другим. Такође и код Светог Јустина Ћелијског у његовој ” Догматици” која је доступна и на интернету у дигиталном облику. Корисне информације о овој теми се могу пронаћи и код митрополита Јеротеја Влахоса у његовој књизи коју смо већ помињали ” Православна психотерапија. Наука Светих

Отаца”, али и код Жан- Клод Ларшеа у књизи ” Лечење духовних болести. Увод у аскетску традицију православне душе.”. Последња два рада су корисна јер је на једном месту сабрано учење о души већег броја Светих Отаца. Ипак, осим претходно наведених примера, неопходна 268

су и додатна појашњења како би се боље разумело колико су погрешна тумачења

бесмислене тврдње које износи Петровић. ” Упоређујући душу човека са душом животиње, свети Григорије каже да „животиње

поседују душу као енергију, а не као суштину”. „Душа сваке бесловесне животиње јесте живот за тело које оживотворава, животиње не поседују суштину него енергију, будући да зависе од нечега друтог и да не постоје саме по себи”. Будући да душа животиње поседује само енергију, она умире заједно са телом. Напротив, човекова душа не поседује само енергију, него и суштину: „Душа не поседује живот само као енергију него и као суштину, јер живи сама по себи”. Из тог разлога, када пропада тело, душа не пропада заједно са њим. Она остаје бесмртна. Словесна и умна, душа је сложена, али како постоји у односу на друго, она се не усложњава” (св. Григорије Палама, „Добротољубље”, 4. том, стр. 143-144)”, пише митрополит Јеротеј Влахос. ” Као што Бог поседује суштину и енергију, тако и душа, која је образ Божији, поседује и суштину и енергију [дејство]”, додаје митрополит Јеротеј нешто даље.

Као што видимо Петровић нас, учењем о смрти душе заједно са телом, своди на ниво животиња.

Претходно смо већ писали о томе да је човекова душа, по образу Божијем, тројична, и да је чине ум (νους), реч (λόγος) и дух (πνεύμα). Међутим, Петровић поистовећује душу са човеком, а дух са душом, иако је дух само једна од три њене силе, а уместо о тројичности душе говори о томе да човека чине три елемента.

” Свети Максим Исповедник у свом учењу износи да душа поседује три силе: „Од душевних сила, једна је која храни и узраста [тело], друга – која изазива маштања и нагоне [афекте], а трећа – разумна и мислена [умна, ноетичка]. Биљке [растиње] заједничаре самоупрвој, у друтој заједно са овом (првом) – неразумне [бесловесне] животиње, а у трећој заједно са прве две – људи” („400 глава ο љубави”, стр. 90). То показује велико човеково достојанство у односу на бесловесне звери. Оно што је претходно речено јасно показује и на који се начин анђели разликују од људи. Због тога се Христос и ваплотио, примивши човечије тело а не анђелско обличје, поставши Богочовек а не Богоанђео”, пише даље митрополит Јеротеј Влахос.

Да појаснимо још, кроз речи Светог Григорија Паламе, на који се начин анђели разликују од људи: ” И заиста, чувствене и бесловесне животиње поседују само живототворни дух, али он није способан да постоји сам по себи, при чему уопште не поседују ни ум (νους) ни разум, тј. реч (λόγος). Бића која су у потпуности изнад чувственог, тј. архангели и ангели, као умна и словесна (разумна) будући да поседују ум и разум (реч, логос), не поседују живототворни дух с обзиром да немају тело које би тај дух оживотворавао. Будући дакле да човек поседује ум, разум (реч) и животворни дух који оживотворава тело, једино је он образ троипостасне природе.” (22)

Када је реч о Петровићевом погрешном учењу о смртности душе одговорићемо

цитатом и из списа ” Татијану, кратка поука о души” Светог Григорија Чудотворца: ” Будући да је душа проста и да није састављена из различитих делова, да је несложена и неуништива, из истог разлога мора бити и непропадљива и бесмртна. Осим тога, све што бива покренуто од стране нечега другог и што своју животну силу не добија од себе самог него од онога што га покреће, остаје у таквом стању све дотле, док бива подржавано силом која у њему дејствује; када дејствујуће прекрати своје дејство, прекрати се и оно, будући да га оно покреће. Како душа покреће саму себе, она ника-да не престаје да постоји, јер оно што се само покреће мора увек бити у покрету. Оно пак што се стално креће, никада се не може прекратити; што се не може прекратити, оно нема краја; оно што нема краја је неуништиво, а што је неуништиво, оно је и бесмртно. Према томе, уколико душа покреће саму себе, као што је већ доказано, онда ће, на основу управо изложеног силогизма, бити и неуништива и бесмртна.”

Кроз ових неколико цитата смо назначили колико је ова тема озбиљна и опширна, и колико је оскудно Петровићево знање и погрешна његова тумачења. Пређимо сада на кратак коментар његовог погрешног учења о загробном животу које се надовезује на ову тему.

Прво, и овде наилазимо на кривотворење које је уобичајено код псеудоисторичара.

Наиме, за своју тврдњу ” Бог нам у Библији јасно каже да се човек након смрти налази у несвесном стању које се описује као „спавање”…”, Петровић у коришћеној литератури даје следеће упутнице: ” Библија, Проповедник 12,7; Псалам 115,17; Проповедник 9,5.6.10; Данило 12,2; Јован 11,1; Лука 8,52.”, док за тврдњу да ” у том стању човек остаје све до тренутка васкрсења” даје следећу упутницу: ”Библија, Данило 12,2”. Међутим, у Књизи проповедниковој на том месту нема ни речи о спавању: ” И врати се прах у земљу, како је био, а дух се врати Богу, који га је дао”, као ни у 115. псалму, где се каже: ” Неће мртви хвалити Те, Господе, нити сви који силазе у ад.” О спавању нема ништа ни у наведеним стиховима девете главе Књиге проповедникове: ”

Јер живи знају да ће умрети, а мртви не знају ништа нити им има плате, јер им се спомен заборавио.”(Проп. 9,5) ” И љубави њихове и мржње њихове и зависти њихове нестало је, и више немају дела никада ни у чему што бива под сунцем.”(Проп. 9,6) ”Све што ти дође на руку да чиниш, чини по могућности својој, јер нема рада ни мишљења ни знања ни мудрости у гробу у који идеш.“(Проп. 9,10) О спавању, нити о смрти уопште, нема речи ни у Јеванђељу по Јовану на месту које наводи Петровић: ” Бијаше пак неки болесник, Лазар из Витаније, из села Марије и Марте, сестре њезине.” У Књизи Пророка Данила, на месту које наводи Петровић, помиње се спавање, али не душе: ” И много онијех који спавају у праху земаљском пробудиће се, једни на живот вјечни а други на срамоту и пријекорвјечни.” Слично је и са Јеванђељем по Луки: ” И сви плакаху и јаукаху за њом. А он рече: Не плачите, није умрла него спава.”

Да је у последња два случаја реч о погрешном тумачењу потврђују нам речи Светог Јустина Ћелијског из његове Догматике (трећи том):

” Смрћу се назива тајанствено раздвајање душе од тела, привремени растанак душе и тела. При томе тело губи животворну силу и предаје се трулежи и распадању, а душа остаје да живи сама у своме бестелесном бићу. Отуда се у Светом Писму смрт назива: одласком душе из тела, спавањем у коме тело заспи, повратком тела у земљу и бесмртног духа Богу. У Откривењу је на врло јасан и очигледан начин показана и посведочена и смртност тела људског и бесмртност душе људске. Душа људска је бесмртна јер је боголика, јер је саздана по обличју бесмртнога Бога. Добивши дух од Бога, сваки је човек бесмртан душом. Као бесмртан, дух се по смрти тела човековог враћа Богу који га је дао.” (23) Своје речи да је смрт спавање у коме заспи тело Свети Јустин Ћелијски поткрепљује управо педесет другим стихом, осме главе, Јеванђеља по Јовану, које наводи и Петровић погрешно га тумачећи. Осим тога, Свети Јустин Нови наводи опис истог догађаја (васкрсење Јаирове кћери) и из Јеванђеља по Матеју (Мт. 9, 24) и Марку (Мк. 5, 39), као и дванаести стих једанасте главе Јеванђеља по Јовану, где се говори о Лазаревој смрти: ” Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће.”

У наставку Свети Јустин Ћелијски пише о бесмртности душе: ” Својом бесмртношћу душа људска је једина апсолутна вредност у свету човечанском; на њој се и зида сав богочовечански домострој божанске истине и спасења. Јер да је човек смртан душом, сав би Спаситељев подвиг био утопија и обмана, и хришћани би били најнесрећнији људи, пошто је њихов живот на земљи непрекидно страдање ради вечног живота на небу. Ако је душа смртна, онда нема васкрсења мртвих; нема ли васкрсења мртвих, бесмислен је и Христос и вера у Њега. Спаситељ управо на бесмртности душе људске заснива и могућност и саму стварност васкрсења мртвих, јер се душа не може убити. Душа живи у иловачномтелу да по смрти изиђе из њега и уђе у небески свет где вечност царује и влада. Својом причом ο богаташу и Лазару Спаситељ показује да је бесмртна не само праведна душа Лазарева већ исто тако и грешна душа богаташева.” (24)

У ” Основном Богословљу” Преподобни Јустин Ћелијски пише и ово: ” Продужујући у

загробном свету живот свим својим бићем, душе располажу потпуном личношћу и

самосвешћу: оне осећају, сазнају, схватају, расуђују, и уопште обављају све психичке функције. Очигледан пример за то имамо у Спаситељевој причи о богаташу и Лазару: богаташ

види и познаје Лазара и Аврама, осећа муку у пламену, моли за помоћ, сећа се своје браће на земљи и брине за њихову судбу на земљи и у загробном животу; патријарх Аврам живи у блаженству, објашњава богаташу природу раја и пакла, оправдава постојање блаженства

мука у загробном животу, указује на средства спасења.”

Коначно, када су у питању о Петровићеве речи да је ” на жалост, Сотона… успео да увери људе у погрешно разумевање питања стања мртвих и да на тај начин, кроз безбројна наводна појављивања умрлих људи, манипулише великим бројем људи”, навешћемо један пример који јасно показује да овај јеретик и самог Богочовека сматра за Сотону. Реч је о преображењу Христовом: ” И послије шест дана узе Исус Петра и Јакова и Јована, брата његова, и изведе их на гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засија се лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше бијеле као свјетлост. И гле, јавише им се Мојсеј и Илија који с њим говораху.” (Мт. 17, 1-3) Као што видимо, Петровић нам имплицитно каже да је Христос уствари Сотона који је обмануо људе, односно своје ученике Петра, Јакова и Јована, да су се Мојсеј и Илија наводно појавили и говорили са Њим. Јер, да подсетимо, Петровић, као ни адвентисти уопште, не признаје постојање светитеља што потврђују и термини које, сходно томе, користи када се поведе реч о светима, као што су ” знаменити људи”, ” побожни људи”, ” великани вере” и сл. (25)

Но, ово није први пут да неко, из мржње и зависти, Богочовека назива Сотоном.

Учинили су то и фарисеји након што је Христос исцелио ” бјесомучног који бјеше слијеп и нијем”. Чувши то фарисеји су Га оптужили: ” Овај другачије не изгони демоне до помоћу Веелзевула, кнеза демонског.” (Мт. 12, 24)

Из житија Светих су нам познати бројни примери јављања Христа или Богородице, а међу њима је и Свети Силуан Атонски, са којим је имао прилике да разговара и Свети Владика Николај Жички и Охридски, који га назива и својим учитељем. ” Пресвета Богородица му се јавила у моменту његове најтеже борбе са страстима и очистила га од нечистих телесних жудњи и помисли. Христос му се јавио и дао му снагу да надвлада земаљске мисли и зле духове”, пише о Светом Силуану Свети Владика Николај. (26)

Осим тога познати и бројни примери јављања Светих, не само монасима и подвижницима него и мирјанима. (27) Један од најпознатијих примера код нас је јављање Пресвете Богородице девојчици Милојки Јоцић на месту где је касније изграђен манастир Покрова Пресвете Богородице, познатији као манастир Ђунис. (28) Често су јављања Светих у мирјанима у вези са чудесним исцељењима о чему постоје бројна сведочанства. Познато је и јављање тројице јеромонаха: Серафима, Авакума и Мардарија једној благочестивој жени у Медној, код Мркоњић Града, захваљујући чему су, по након што је о томе обавештен епископ бихаћко- петровачки Хризостом (Јевић), и пронађене њихове мошти. О овом догађају, проналажењу и ископавању њихових моштију из земље, снимљен је и документарни филм ”Чудо у Медној”. (29)

Од многих примера поменули смо само ова два, верницима Српске православне цркве најпознатија примера. Коначно, не постоје само сведочанства о јављању Христа, Богородице и Светих, него и небеских сила – анђела и арханђела. ” У Светом Откривењу налази се читав низ сведочанстава о јављањима анђела као стварних, личних бића, која посредују између Бога и људи. Тако, пророк Давид види анђела Господња где по заповести Божјој мори народ; анђео Господњи јавља се пророку Илији и даје му упутства поводом болести цара Охозије; пророк Исаија види шестокрилне серафиме где окружују престо Господа Саваота славећи Га, од којих један слеће к њему и жаром се дотиче уста његових говорећи му: Ево, ово се дотаче уста твојих, и безакоње твоје узе се, и грех твој очисти се; пророк Језекиљ види многооке

херувиме, који видовито прате сва догађања у васељени; пророку Данилу се неколико пута јавља арханђео Гаврил и открива му будућу судбину његовог народа; пророку Захарији се у неколико махова јавља анђео Господњи и саопштава му вољу Божју. На стварности оваквих јављања анђела људима у Откривењу и заснована је вера људи у анђеле као лична бића и Божје веснике.

Новозаветно Откривење нарочито изобилује појавама анђела и сведочанствима о њима. У историји новозаветног човечанства анђели учествују од самог почетка па све до апокалиптичког завршетка. Ту су измешани анђели са људима као браћа по вери, љубави и нади. Нови Завет се отвара јављањем арханђела Гаврила Захарији са вешћу да ће жена његова, нероткиња Јелисавета, родити сина — Јована Претечу,и јављањем истога Арханђела светој Деви Марији са благовешћу да ће родити Спаситеља света. Приликом Спаситељевог рођења у Витлејему јавља се мноштво анђела који славослове новорођеног Богомладенца. Анђео се неколико пута јавља у сну праведном Јосифу, дајући му потребна упутства. Анђели се јављају и служе Господу Исусу у пустињи пошто је победнокушача. У Гетсиманском врту анђео се јавља Спаситељу и крепи Га. Анђео одваљује камен са гроба Спаситељева. Анђео први објављује Мироносицама благовест да је Господ васкрсао. При Спасовом вазнесењу анђели се јављају Апостолима и објашњавају им тајну вазнесења и другог доласка Спаситељевог. Анђели учествују у животу младе Цркве: анђео се јавља и ослобађа Апостоле тамнице; анђео упућује Корнилија на пут спасења; анђео се јавља апостолу Петру у тамници и изводи га из ње; анђео удара првог црквоборца Ирода који умире изједен од црва; анђео се јавља апостолу Павлу и објављује да му ваља путовати у Рим пред ћесара. Апокалипсис сав припада њиховим јављањима и дејствима. Све ово очигледно показује да су анђели самостална бића и чудесне личности које учествују у целокупном новозаветном домостроју спасења, извршујући вољу Божју као посланици Божји”, пише Свети Јустин Ћелијски. (30)

Свима који су читали Стари Завет познато је јављање Бога Мојсију на Хориву: ”Још рече: ја сам Бог оца твојега, Бог Аврамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев. А Мојсије заклони лице своје, јер га страх бијаше гледати у Бога.” (2Мој. 3, 6)

Из Старог Завета нам је познато и јављање Светог пророка Самуила Саулу код жене у Ендору: ” Он јој опет рече: какав је? Она му рече: стар човјек излази огрнут плаштем. Тада разумје Саул да је Самуило, и сави се лицем до земље и поклони се.” (1. Сам. 28, 14)

Речи Богочовека из Јеванђеља по Јовану јасно говоре да ли су Свети мртви, како тврди Петровић, или живи: “ Аврам, отац ваш, био је рад да види дан Мој; и видје га, и обрадова се” (Јн. 8,56).

Како знамо да у случајевима које смо поменули није реч о јављањима демонима, како то тврди Мирољуб Петровић? - Захваљујући способности разликовања духова.

” Дух Свети даје човеку дар — „да разликује духове“. И то даје за веру и остале свете врлине, које сачињавају један недељив еванђелски подвиг. Тај подвиг је истовремено н дело благодати Божје и дело слободног труда човековог. Он дуго траје и постепено се усавршава. И само савршени подвижници имају дар за разликовање духова, за јасно знање и сагледање добра и зла у њиховој суштини и бескрајно сложеним пројавама. Зато духоносни апостол благовести: Савршених је тврда храна, који имају осећања — чула, чувства другим вежбањем обучена —уεуημναόμκνα (= извежбана) за разликовање добра и зла. То значи: способност за разликовање добра и зла, добрих и злих духова стиче се духовним вежбањем, духовном „гимнастиком“, духовним подвигом. То је, пре свега, благодатно-врлинска пракса; њоме се постиже благодатна богочовечанска мудрост која једина и уме да се правилно снађе у човечанском свету духова, и да тачно разликује духове јесу ли од Бога или нису”, пише Свети Јустин Ћелијски у Догматици. (31)

Коначно, наведимо и кратку поуку у вези са виђењем коју даје Свети Владика Николај:

” Но ако свима није дато виђење, свима је понуђена вера. А онима којима је дато виђење, дато им је зато да би се појачала вера код маловерних и слобоверних. Међутим, вера није мања

ствар од виђења. Господ је похвалио веру изнад виђења говорећи Томи: благо онима који не видеше а вероваше (Јов. 20, 29). Овај век и није век виђења но вере. А у другоме веку сви ћемо видети, само ако се удостојимо.”

Занимљиво је поменути да о виђењу Светих пише и један од највећих светских научника, Михаило Пупин, у својој аутобиографији ” Са пашњака до научењака”: ” А ускоро сам пружио доказа мајци да сам и у читању и у писању дорастао сваком свом вршњаку. И учитељ је приметио ту промену. Изненадило га је то, па је почео да верује како се „десило неко чудо.“ Моја мајка је у чуда веровала, па је учитељу одговорила: како то нада мном бди дух Светога Саве. Једног дана, у моме присуству, причала је она учитељу да је, у сну, видела: како је Свети Сава положио своје руке на моју главу и, обрнувши се њој, рекао јој: „Кћери Пијада, ускоро ће школа у Идвору бити тесна за твога сина. Када то буде, пусти га да пође у свет где може наћи више духовне хране за душу своју, тако жељну знања и науке …“

Али, не назива Мирољуб Петровић само Богочовека Сотоном, него и свештенике чиме се потврђују Христове речи упућене Његовим ученицима: ” Ако мене гонише, и вас ће гонити.” (Јн. 15, 20) Ево шта Петровић каже о свештеницима: ” Такође, сотонски свештеници, вођени од стране демона, на посебан начин су манипулисали људима јер су их учили да су они (свештеници) једини пут како човек може да се приближи Богу и да му се опросте греси. Према њиховом лажном учењу, људи су требали да исповедају своје грехе овим свештеницима, а онда су свештеници, који су наводно блиски Богу, упућивали молитве Богу и тражили опроштај за људске грехе. Наивни људи су за ову врсту „услуге” скупо плаћали сотонским свештеницима, а у исто време ови су били упознати са гресима људи и могли су да их уцењују на разне начине уколико људи не би изражавали лојалности поштовање према њима, односно демонима који су преко њих деловали. Дакле, људи су били погрешно учени и присиљивани да буду део сотонске религије.” (стр. 169-170)

Ово је један од примера који најочигледније показују лицемерје Мирољуба Петровића јер је свештеничка служба установљена Божијом заповешћу о чему се пише у Старом Завету: ” Па ћеш дати Левите Арону и синовима његовијем; они су даровани њему између синова Израиљевијех. А Арона и синове његове; постави да врше свештеничку службу своју; ако ли би ко други приступио, да се погуби.” (4Мој. 3, 9 -10) Левије је био трећи син Јакова и Лије, Мојсије и Арон су били његови унуци а Левити његови потомци. Свештенике из племена Левијева замењују Апостоли и њихови наследници на челу са Христом као Вечним Првосвештеником, о чему читамо у Посланици Јеврејима Светог Апостола Павла: ” Али када се мијења свештенство, мора се промијенити и Закон. Јер Онај за кога се ово вели из другога је племена, од којега нико није приступао жртвенику. Јер је очигледно, да је Господ наш произишао из племена Јудиног, за које Мојсеј ништа не рече о свештенству. И још је очигледније, када по подобијуМелхиседекову настаје други Свештеник, Који није постао по закону тјелеснезаповијести, него по сили живота неуништивога. Јер Писмо свједочи: Ти си Свештеник вавијек по чину Мелхиседекову. Укида се, дакле, пређашња заповијест због њене немоћи и некорисности. Јер Закон ништа није довео до савршенства, – а уводи се боља нада кроз коју се приближујемо Богу. Уколико не бјеше без заклетве, Јер они без заклетве посташе свештеници, а Овај са заклетвом Онога који му говори: Закле се Господ и неће се раскајати: Ти си Свештеник вавијек по чину Мелхиседекову – Утолико Исус поста јемац бољега Завјета.” (Јев. 7, 12 -21)

На питање: ” Ко је установио у Цркви јерархију?”, односно свештенство, Свети Владика Николај, у ” Вери Светих, Катихизису Источне Православне Цркве” одговора: ” Сам Господ Христос као први Првосвештеник (Јевр. V, 4—6). Он, као извор сваке власти и права у Његовој Цркви, дао је апостолима власт да уче, исцељују и опраштају грехе.” На питање: ”Шта онда представља целину јерархије?”, Свети Владика Николај даје одговор: ” Најпре Христос као вечни Првосвештеник и глава Цркве, онда од Њега апостоли, па од апостола епископи, и од епископа свештеници и ђакони.”

Да је Христос дао јерархијску ( свештеничку) власт апостолима потврђују нам речи из Јеванђеља : ”А Исус им рече опет: Мир вам! Као што је отац послао мене, и Ја шаљем вас.” (Јн. 20, 21)

О постављењу седморице ђакона, међу којима је био и Свети Архиђакон Стефан, читамо у Делима Апостолским: ” И избраше Стефана, човјека напуњена вјере и Духа светога, и Филипа, и Прохора, и Никанора, и Тимона, и Пармена, и Николу покрштењака из Антиохије. Ове поставише пред апостоле, и они помоливши се Богу метнуше руке на њих.” (Дап. 6, 5-6)

Одговор на Петровићеве лажи о лажном учењу свештеника о Светој тајни покајања (исповести), односно да су ”према њиховом лажном учењу, људи… требали да исповедају своје грехе овим свештеницима, а онда су свештеници, који су наводно блиски Богу, упућивали молитве Богу и тражили опроштај за људске грехе”, одговор налазимо у Новом Завету: ” И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Духа Светога! Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су“ (Јн. 20,22), као и у Јеванђељу по Матеју: ” Заиста вам кажем: Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздријешите на земљи биће раздријешено на небу.” (Мт. 18, 18)

Даље, код Мирољуба Петровића читамо и ово: ” Појавом Исуса Христа и Његовом великом мисијом на Земљи, истина о Живом Богу Створитељу, аутору Библије снажно је запљуснула све народе. Сотона није могао да негира овај велики утицај и мисију Бога на Земљи, али је народима понудио фалсификовани облик религије Живог Бога. Наиме, сотонске ритуале, обичаје и начин живота Сотона је „нашминкао”, дао им нова имена, тако да је сотонска религија сада ,,личила” на религију Исуса Христа и Бога Библије. На тај начин су сви облици неморала остали на снази, као и сотонска религија, која је само добила ново име и нову „шминку”. У новој нашминканој религији Библија се отворено не одбацује, али се људи уче да Библију „не може свако да разуме”, да је нетреба прихватати дословно, већ симболички, и да треба консултовати „религиозне ауторитете” и бројну „религиозну литературу” која објашњава право значење библијских текстова и онога што Бог жели од људи. (Још једном да напоменемо да је Библија најпре писана за неписмене јеврејске пастире и да свако може да је разуме, као и да је Бог у Библији нај строже забранио било какво додавање или одузимање ономе што је записано.” (стр. 170-171)

Ако је Мирољуб Петровић самог Спаситеља назвао Сотоном, а Апостоле и њихове наследнике, епископе, свештенике и ђаконе ” сотонским свештеницима” нема разлога за чуђење што и Православље назива ” сотонском религијом”. То што Петровић говори о Христу као Богу може да збуни оне мање упућене, који не знају довољно о хришћанству, па тако ни о христолошким јересима. Наиме, за све христолошке јереси је карактеристично управо то да не одбацују Христа, већ о њему уче на неправославан, што значи погрешан, начин. Чак ни ислам не одбацује Христа, већ о њему развија јеретичко учење. Петровићево учење о Христу је, очигледно, неконзистентно, и креће се наизменично између христолошке јереси и одбацивање Христа као Месије.

Да је Петровићева тврдња да Библију свако може да разуме нетачна показују нам речи Богочовека Христа из Јеванђеља: ” И приступивши ученици рекоше му: Зашто им говориш у причама? А он одговарајући рече им: Зато што је вама дано да знате тајне Царства небескога, а њима није дано.” (Мт. 13, 10-11)

Да није реч ни о каквој грешци када кажемо да Петровић православље назива ”сотонском религијом” потврђују и ове његове речи: ” Религија је препуштена неморалним

људима, који су наставили у својим скупоценим храмовима да обожавају Сотону и демоне, приказујући се као следбеници Исуса Христа и Бога Библије. Због великог утицаја сотонске религије на народ, власт у државама је морала стално финансијски да помаже сотонске свештенике и да им омогућава градњу нових храмова за обожавање демона. И у овом случају, демонска манипулација је тако велика да огромна већина демонизованих свештеника и 274

њихових следбеника заиста верује да служи Исусу Христу и Богу Библије. Када њихово

познавање Библије не би било површно и испод сваког минимума, лако би увидели своје заблуде које их могу коштати вечног живота и спасења.” (стр. 171-172) Нешто даље, на страни 193, Петровић пише следеће: ” Велики број појединаца и читави народи посвећени су сотонској верзији религије по којој они заиста верују да служе Исусу Христу и Богу Библије, а уствари служе самом Сотони. Мале су шансе да промене свој начин живота и своја религијска уверења, јер су погрешно научени да не треба да читају Библију, већ да треба да следе своје „духовнике” (сотонске свештенике) преко којих „Бог делује на Земљи”. На тај начин је велико мноштво заведено сотонким лажима и води се у пропаст.”

У вези са тврдњом о неморалним људима у Православној Цркви поменимо само Светог Јована Владимира, Светог Симеона Мироточивог и Свету Анастасију. Затим Светог Саву и небројене преподобне и богоносне Оце и Мајке наше, међу којима су и Свети из благородне династије Немањић, попут Преподобног Јоасафа Српског, а онда редом, преко Светог Кнеза Лазара Косовског до Новомученика Вукашина из Клепаца и блаженопочившег патријарха Павла. Притом помињемо само Свете који су пореклом Срби. О њиховим животима, и животима Светих Православне Цркве уопште, они који су заинтересовани могу да прочитају нешто више у ” Охридском прологу” Светог Владике Николаја или ” Житијима Светих” Светог Јустина Ћелијског.

У вези са познавањем Библије од стране црквене јерархије које је, како каже Петровић, ” површно и испод сваког минимума”, поменућемо само Светог Саву, Светог Николаја

Охридског и Жичког и Светог Јустина Ћелијског, као наше најзначајније богослове. Колико је умесно да о њиховом знању суди неко попут Мирољуба Петровића, сувишно је коментарисати. Немамо довољно простора да набројимо све оне који заслужују да буду поменути ни из СПЦ, а камоли из Православне Цркве уопште.

Опште је познато да су манастири били не само само расадници писмености, него да су у њима осниване и прве болнице. ” Заслуге за оснивање српске средњевековне медицине, као и за оснивање првих болница у манастирима, Хиландару 1191. године и Студеници 1208. године, припадају Светом Сави”, читамо на интернет презентација здравствених установа у Србији. (32)

Најстарији и најзначајнији споменици српске писмености потичу из Цркве и у вези су са Црквом. Широј јавности је, свакако, најпознатије Мирослављево јеванђеље, ” најстарији и најрепрезентативнији ћирилски кодекс српске редакције старословенског језика” ( Биљана Самарџић, Стазама српског рукописног насљеђа Босне и Херцеговине; Српско културно и просвјетно друштво ”Просвјета”, Пале 2015. стр. 56), али морамо поменути и Вуканово јеванђеље и Хиландарску оснивачку повељу. Ако бисмо на ове српскословенске додали и старословенске споменике, како глагољске тако и ћирилске, списак би био знатно дужи. Коначно, и наше прво писмо, глагољицу, дугујемо Светој браћи Ћирилу и Методију, ( стр. 51) док нешто млађу ћирилицу дугујемо неком од њихових ученика, највероватније Клименту Охридском. ( стр. 89) Притом смо овде навели само примере из Српске православне цркве, а не из Православне Цркве уопште. Познато је да су многи Свети Оци Цркве спадали међу најобразованије људе свога времена. Према томе, оптуживати људе из Цркве за непознавање Светог Писма, или неписменост уопште, може само безумник и јеретик попут Мирољуба Петровића.

Од оних који су под утицајем Православља, које Петровић назива ” сотонском религијом”, довољно је поменути Михаила Пупина и Николу Теслу. Православни свештеници су били Николин отац Милутин Тесла и још 36 предака по мајчиној линији. (33) ” У чувеном писму девојчици Поли Фотић (ћерки Константина Фотића, амбасадора Краљевине Југославије у САД), Тесла свог оца карактерише управо као „веома ученог човека“ који је, притом, „имао одговор на свако питање“. (…) ”Посебно је потребно нагласити утицај који је на Теслу извршио мајчин брат, православни свештеник Петар, потоњи митрополит Николај Мандић. 275

Био је то Теслин омиљени рођак. Он га помиње у проналазачком периоду у америчкој штампи и поноси се тиме што је његов ујак митрополит Српске Цркве, док у приватној преписци са Американцима Тесла објашњава да је православни хришћанин и да је то вера његовог ујакамитрополита.” (34)

О Светом Сави Михаило Пупин, у аутобиографији под насловом ” Са пашњака до научењака, између осталог пише: ” Он је основао и народне школе у држави свога оца. Ту су српски дечаци имали прилике да науче читати и писати. Тако је он отворио очи српском народу, а народ, из захвалности и признања према овим великим услугама, прозове га Светим Савом Просветитељем, славећи вечито његово име и успомену на њега. Од времена Светога Саве прошло је седам стотина година. Али ниједне године није било а да се, у сваком месту и у сваком дому, где Срби живе, не би одржавале светковине на којима се слави име његово. То је за мене било читаво откриће.” Михаило Пупин је био и велики добротвор, помажући појединцима, различитим друштвима и организацијама, школама итд. али и Цркви. Тако се на списку његових доброчинстава налази и помоћ Српским црквеним општинама у Идвору, Бајши, Баноштору (у Срему)… манастиру Жича, српским црквама у Љубљани, Тополи, Лесковцу, Ђакову, Лелићу, Чапљини, Оргошу… за подизање цркве Јежевице, за обнову цркве Самодреже, епископу Венијамину за српску цркву у Бихаћу, јеромонаху Георгију на Светој Гори, за жезал епископу чешком Горазду, манастиру Грачаница итд. итд. (35)

У писму Николи Пашићу од 13. маја 1921. године Михаило Пупин пише: „ Нећу да пропустим ову прилику а да Вам не пошаљем неколико речи, које ће Вам укратко описати

његов рад и велики успех у Америци. Његов успех је био изванредно велик. Задобио је Американце са његовом озбиљношћу и са његовом искреношћу, и сваки је одмах приметио да он заиста и верује оно што проповеда и да му свака реч потиче из дубине срца и душе, где леже његова чврста вера и чврсто убеђење. (…) Тај успеј је тако велики и важан да Вам могу слбодно казати да цео рад свих Срба које је данас Србија послала у Америку не вреди ни стоти део оног успешног рада који је епископ Николај до данас извршио…“ (36)

Али, очигледно, Мирољуб Петровић себе сматра интелектуално надмоћнијим од Пупина и Тесле који су се својим радом и открићима сврстали међу највеће светске научнике. Осим Пупина и Тесле могли бисмо да наведемо и друге велике људе из области науке или уметности који према Православљу и Цркви имају сличне ставове. Један од оних који би се нашли на том списку је и Фјодор Михајлович Достојевски.

У храмове у којима се, по Петровићу, обожавају Сотона и демони спадају, очигледно, и Грачаница, Високи Дечани, Богородица Љевишка, Пећка Патријаршија, Зочиште, Морача, Раваница, Манасија…

” Интересантно је запазити да је један од најугледнијих јеврејских интелектуалаца с краја 20. века – проф. др Енрико Јосиф – тврдио да ће главну улогу у обраћењу Јевреја своме Богу одиграти један мали народ на Балкану, са којим је он био толико одушевљен да га је називао „небеским народом”. Он је тврдио да тај народ представља потомке Дановог племена (једно од израелских племена), и да ће на крају историје „Бог судити свету преко тог народа”, као што и само име каже („Дан” на хебрејскомјезику значи „судити”) “, пише даље Мирољуб Петровић. (стр. 184)

Када је реч о ”виђењу” др Енрика Јосифа можемо да кажемо да оно има, вероватно, исту вредност као и ”виђења” Виљема Милера (William Miller) са којим и почиње историја

адвентистичких секти, а који је објавио да ће Христос доћи између марта 1843. и марта 1844. године. (37) Тврдња о пореклу Срба од Дановог племена има отприлике исту вредност као и Петровићева тврдња да је Мојсије писао ”винчанским писмом”. (38) Петровић даље каже: ” Сотона је свестан да је утицај Библије веома велики на људе и да је то најпродаванија књига у људској историји, па су у складу са тим и његови напори да је обезвреди заиста велики.” (стр. 185) Целу ову Петровићеву реченицу можемо да потврдимо,

али уз констатацију да ђаво обезвређује Свето Писмо управо користећи људе попут њега, и секте попут његове Адвентистичке ”цркве”.

О Светом Писму и о томе зашто и како читати Свето Писмо, учи нас Свети Јустин Ћелијски: ” Свето Писмо је донекле биографија Бога у овом свету. У њему је Неописани донекле описао Себе. Свето Писмо Новога Завета је биографија оваплоћеног Бога у овом свету. У њему је описано како је Бог, да би људима казао Себе, послао Бога Логоса, који се оваплотио и постао човек и као човек казао људима све што Бог има, све што Бог хоће са овим светом и са људима у њему. Открио је Бог Логос план Божји о свету и Божју љубав према свету. Бог-Реч казао је људима Бога помоћу речи, уколико речи људске могу обухватити необухватљивог Бога. Све што треба овоме свету, и људима у њему – Господ је казао у Светом Писму. На сва питања Он је у њему дао одговоре. Нема питања, које може мучити душу људску, а да на њега није у Светом Писму дат или посредан или непосредан одговор. Људи не могу измислити више питања, но што има одговора у Светом Писму. He нађеш ли одговор у Светом Писму на неко своје питање, значи да си, или поставио бесмислено питање, или ниси умео читати Свето Писмо и из њега ишчитати одговор.

Колико је важно зашто треба читати Свето Писмо, исто је толико важно знати како треба читати Свето Писмо. Свети Оци, на челу са Светим Златоустом, најбољи су вођи у томе. Свети Златоуст је, тако рећи, написао пето Еванђеље. Свети Оци препоручују озбиљну припрему за читање и изучавање Светог Писма. Припрема се састоји, у чему? Најпре у молитви. Моли се Господу да ти просвети ум – да разумеш речи Светога Писма, и облагодати

срце – да осетиш истину тих речи и живот. Буди свестан да су то речи Божје, које ти Он лично говори и казује. Молитва у вези са осталим врлинама еванђелским најбоље оспособљава

човека за разумевање Светог Писма.

А како читати Свето Писмо?

Молитвено, са страхопоштовањем, јер је у свакој речи по кап вечне истине, а све речи – сачињавају безобални океан Вечне Истине. Свето Писмо није књига већ живот; јер су речи њене – дух и живот (Јн. 6,63), зато се и могу схватити ако их учинимо духом духа свог, и животом живота свог. To je књига која се чита животом – практиковањем. Прво ваља доживети, па разумети. Ту важи она Спаситељева реч: Ко хоће творити – разумеће да је ова наука од Бога (Јн. 7,17). Твори, да би разумео. Toje основно правило православне егзегезе. У почетку човек обично брзо чита Свето Писмо, па онда све спорије, док најзад не буде почео читати реч по реч, јер у свакој речи открива – бескрајну истину и неисказану тајну. Сваког дана прочитај најмање по једну главу из Новог Завета, али упоредо с тим практикуј по једну врлину. Практикуј док ти не пређе у навику. Рецимо, прво опраштање увреда. To да ти буде свакодневна дужност. И уз то се моли Господу: Господе благи, дај ми љубав према увредиоцима мојим!… И кад ту врлину претвориш у навику, онда ће ти лакша бити свака друга за њом, и тако редом до последње. Главно је читај Свето Писмо што више. Што разум не разуме, срце ћe осетити; а не разуме ли ни разум, ни срце не осећа, ти ипак читај, јер читањем сејеш речи Божје по души својој: а оне тамо неће пропасти, већ ће постепено и неприметно прећи у природу душе твоје, и на теби ћece збити Спаситељева реч о човеку који баци семе у земљу, и спава и устаје ноћу и дању, и семе ниче и расте, да не зна он (Мк. 4,2629). Главно је: сеј, а Бог је који даје и чини да посејано узрасте (1 Кор. 3,6). Само не хитај са успехом, да не би испао сличан човеку који данас сеје, а сутра већ хоће да жање.”

Међутим, Свето Писмо се не може и не сме одвајати од предања и самостално тумачити. Одговор на питање шта је то Свето предање и друга повезана питања даје нам

Свети Владика Николај у свом ” Катихизису”: ” Шта је Свето предање?

То су сва она духовна блага која смо наследили од наших светих предака, а која су у савршеној хармонији са Светим писмом и која нам помажу да правилно разумемо Свето писмо.

Шта је старије: Свето писмо или Свето предање?

Свето предање.

Шта је обимније?

Свето предање. Свети Јован Јеванђелист потврђује ово говорећи: „А има и много друго

што учини Исус, које када би се редом пописало, мислим, ни у сами свет не би могле стати написане књиге” (Јн. XXI, 25)

Шта нарочито обухвата Свето предање?

Свето предање обухвата:

1. Кратка излагања и формулисања нашег православног веровања;

2. Учење о седам светих тајана, као и чинове како се оне врше;

3. Апостолска правила (каноне);

4. Правила (каноне) седам васељенских сабора, који су држани у:

I Никеји 325. г. са 318 светих отаца,

II Цариграду 381. г. са 150 светих отаца,

III Ефесу 431. г. са 200 светих отаца.

IV Халкидону 451. г. са 630 светих отаца,

V Цариграду 553. г. са 160 светих отаца,

VI Цариграду 680. г. са 170 светих отаца, и у

VII Никеји 787. г. са 367 светих отаца

(На ових седам васељенских сабора, учествовало је, дакле, укупно око 2.000 представника хришћанске цркве из целог света);

5. Канони и правила неколико помесних синода или сабора;

6. Правила о црквеној дисциплини св. Василија Великог и других светитеља;

7. Списи светих отаца Цркве;

8. Литургије и друга црквена богослужења;

9. Житија хришћанских светитеља и мученика;

10. Побожни обичаји, знамења и символи као изрази наше вере, наде и љубави.

Може ли се одвојити Свето предање од Светог писма?

Не, они су неодвојиви. Јер у светлости Светог предања ми правилно разумемо Свето писмо и у светлости Светог писма ценимо и волимо Свето предање.

Какве би биле последице ако би се ово двоје једно од другог одвојило?

Рђаве последице оваквог одвајања дошле су до изражаја као: погрешна тумачења Светог писма, неспоразуми, јереси, шизме, и, на крају, цепање у васељенској Цркви.

Ко је позван да чува текст Светог писма и чистоћу Светог предања да не буду искварени?

ЦРКВА, која је, по апостолским речима, „стуб и тврђава истине” (I Тим. III, 15). У првом реду то је дужност црквене јерархије.”

Међутим, протестанти, међу које спада и Мирољуб Петровић, не само да самостално тумаче Свето Писмо, него уче и друге својим погрешним тумачењима и упућују их да га и они сами читају и самостално тумаче, изван Цркве и без помоћи Цркве, одбацујући притом Свето предање. Као што видимо Свето предање обухвата и правила ( каноне) седам васељенских сабора. У 64. правилу константинопољског Шестог васељенског сабора о самоиницијативном узимању на себе власти да се други поучавају, како то чини Мирољуб Петровић и како саветује другима да раде, каже се следеће:

” Не приличи лаику да држи говоре и поучава народ те тиме на себе узимати учитељско достојанство, него се он (лаик) мора покоравати установи коју је Господ предао, и слушати оне који су добили благодат учитељства и од њих се учити ономе што је истинито. Јер у једној је Цркви различите удове устројио Бог, по речи апостола (1. Кор. 12, 27); (свети) Григорије Богослов, тумачећи то казује: „Браћо, овакав поредак поштујмо и овакав ред чувајмо: један нека буде ухо, а други нека буде језик; један нека буде рука, а други пак нешто 278

друго. Исто тако, један нека учи а други нека се учи (поучава)… А онај који учи, нека то ради у послушности; онај који раздаје, нека то чини са радошћу; онај који служи, нека служи усрдно. И да не будемо сви језик (што је најбрже), а такође да сви не будемо апостоли или

пророци, нити да сви тумачимо… Зашто се правиш пастир када си овца? Зашто се приказујеш да си глава, када си нога? Зашто се упињеш да будеш војвода, а уврштен си међу војнике?…

Премудрост заповеда: Не буди брз на речи (Екл. 5, 1), и не прави се богатим, када си убог; не тражи да си мудрији од мудрих (Приче 23, 4)“. А који се затекне да је преступио ово правило, нека четрдесет дана буде одлучен од црквене заједнице.”

На интернет презентацији Адвентистичке ” цркве”, на страници ” веровања” каже се: ”Као адвентистички хришћани ми верујемо да је Библија једино мерило вере и живота…”.

Ова теолошку доктрину, коју проповеда и Мирољуб Петровић, адвентисти деле и са другим протестантским сектама, а позната је под називом Solascriptura. (39) Погледајмо на крају став протојереја Џона Вајтфорда (John Whiteford ) који је, пре него што се обратио у православну веру, био члан Назаренске” цркве”. (40) Током студија теологије на универзитету ове ” цркве” ( Southern Nazarene University) почео је да се интересује за православље. Ево шта он каже о доктрини Solascriptura која важи и у Назаренској ” цркви”: ” После мог обраћења из евангелистичког протестантизма у православну веру, уочио сам опште запрепашћење међу многима који су одрасли као православци да протестант може да се обрати. (…) Наравно, када се има у виду да данас постоји двадесет и више хиљада протестантских група (чија је једина заједничка карактеристика то да свака група мисли да исправно схвата Библију), мора се мало снисходити онима које све то помало збуњује. (…) Можда најобесхрабрујућа карактеристика протестантизма – карактеристика која му је и дала углед својеглаве доследности је велики број његових разлика и противречности. Као митска Хидра, његове бројне главе се само размножавају, и иако је хвале вредан задатак труд да се све ове јереси схвате и порекну појединачно то није кључ њиховог пораза. Да би се схватила јединствена веровања сваке поједине секте, потребно је знање историје и развоја протестантизма уопште, доста истраживања сваке битније гране протестантске теологије, богослужења итд., као и доста читања да би се схватили неки прожимајући трендови који су тренутно актуелни (као што су либерализам или емоционализам). Чак и са свим овим, тешко да се може одржати корак са новим групама које ничу скоро свакодневно. Ипак, уз све њихове разлике, постоји једна прожимајућа претпоставка која уједињује ову аморфну масу ових хиљада распарчаних група у општу категорију „протестантизма“. Све протестантске групе (уз можда мања одступања) верујују да је њихова група исправно схватила Библију, и иако се уопште не слажу шта Библија говори, они се углавном слажу како треба тумачити Библију –сам самцијат, одвојено од предања Цркве. (…) Овде лежи срце ове Хидре (јереси) – пробијте њено срце и њене безбројне главе ће пасти беживотно на земљу. (…) Протестанти који су вољни да искрено процене тренутно стање протестантског света морају себе да приупитају, ако је протестантизам и његово најосновније учење solascriptura од Бога, како је дошло до преко двадесет хиљада различитих група које не могу да се сложе око основних начела онога што Библија учи, или чак шта значи бити хришћанин? Зашто сви (ако је Библија довољна и без светог предања) – баптиста, Јеховин сведок, харизматик и методиста – могу да тврде да верују у оно што Библија говори а опет ни један од њих не би могао да се сложи са другим око тога шта Библија каже? Очито, ово је ситуација у којој су се нашли протестанти, и она је лоша по сваком мерилу. На несрећу, већина протестаната је вољна да за ово јадно стање ствари оптужује све сем срж проблема. Учење solascriptura је од толиког значаја за протестантизам да је њима истоветно одрицању Бога довести то учење у питање, али као што је наш Господ рекао, „свако добро дрво плодове добре рађа, а зло дрво плодове зле рађа“ (Матеј 7:17). Ако судимо учењу solascriptura по његовим плодовима онда нам не остаје ниједан други закључак него да је у питању дрво које се „сече и у огањ баца“ (Матеј 7:19).“ (…) Не само да се протестантско учење solascriptura не налази у Писму – њега побија само 279

Писмо (као што смо већ расправљали) учењем да је свето Предање обавезујуће за хришћане (2. Сол. 2:15; 1. Кор. 11:2).” Овде смо навели само мали део текста оца Џона Вајтфорда ”SolaScriptura – „у празноумљу своме“ (Еф. 4:17) – (православно преиспитивање протестантског учења)” који је у целости доступан и на српском језику. (41)

” Једна од главних оптужби које Сотона упућује на рачун јеврејског народа јесте њихово неприхватање Исуса Христа као Месије и Бога, које траје скоро 2000 година. Чињеница је да већина припадника јеврејског народа у овом тренутку не препознаје свог Бога, али је такође чињеница да они имају највећи потенцијал да Га препознају јер највише времена проводе у проучавању Библије и највише се придржавају Божјих закона датих преко Мојсија”, пише Мирољуб Петровић на страни 192. своје књиге. Ово (да Јевреји имају највећи потенцијал да препознају Спаситеља) је пре плод личних жеља Мирољуба Петровића и његовог односа према јеврејском народу, него погрешног тумачења. Управо на овакве случајеве се односи народна изрека: ” Што је баби мило, то јој се и снило.” Укратко ћемо и ово прокоментарисати.

На почетку Јеванђеља по Матеју наведен је родослов Исуса Христа који писац Јеванђеља закључује речима: ” Свега, дакле, кољена од Авраама до Давида, кољена четрнаест, а од Давида до сеобе вавилонске кољена четрнаест, и од сеобе вавилонске до Христа, кољена четрнаест.” (Мт. 1, 17). Из овога видимо да су Јевреји од Авраама до Христа четрдесет и два колена читали и проучавали Свето Писмо али упркос томе нису препознали Христа као Сина Божијег. Штавише, нису им била довољна ни сва чуда која је пред њиховим очима чинио Исус да би поверовали у Њега. А онога што је учинио било је толико да, како каже Свети Јован Богослов, ”кад би се редом написало, ни у сами свијет, мислим, не би стале написане књиге.” (Јн. 21, 25)

Коначно, Адвентисти, Јеховини сведоци, Мирољуб Петровић и други јеретици су очигледан пример да читање Светог Писма само по себи није пут ка Богу, односно обожењу, уколико се погрешно тумачи и не прати га духовно делање, упркос томе што се формално Христос признаје као Син Божији. “ Не може имати Бога за Оца ко нема Цркву за Мајку“, пише Свети Кипријан Картагински у ” Јединству Католичанске Цркве”.

Питање како је Петровић дошао до закључка, да су Јевреји ти који проводе највише времена у проучавању Библије, ћемо оставити по страни. У сваком случају, ако га повежемо са овим што смо претходно рекли, то питање и није важно.

Овде поново наилазимо на то да Петровић не само Православну Цркву назива Сотоном, него и самог Богочовека и Његове ученике. Наиме, из Јеванђеља знамо да је сам Христос корио и осуђивао Јевреје, не само због тога што му нису поверовали већ због лицемерја и одбацивања речи Божије. Тако у двадесет трећој глави Јеванђеља по Матеју неколико стихова почиње осудом: ” Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери…”, али ту налазимо и речи ” Тешко вама, вођи слијепи…”. Да се ове осуде односе на њих као на учитеље Закона закључујемо из следећих речи са почетка поменуте главе: „ На Мојсијеву столицу сједоше књижевници и фарисеји.“ (Мт 23, 2)

Даље, Христос осуђује и јеврејске градове Хоразин, Витсаиду и Капернаум: ” Тешко теби, Хоразине! Тешко теби, Витсаидо! Јер да су у Тиру и Сидону била чудеса која су се у вама догодила, давно би се у врећи и пепелу покајали. Али вам кажем: Тиру и Сидону лакше ће бити у дан Суда него вама. И ти, Капернауме, који си се до неба подигао до пакла ћеш сићи: јер да су у Содому била чудеса што су се у теби догодила, остао би до дана данашњега. Али вам кажем да ће земљи содомској лакше бити у дан Суда него теби.” (Мт. 11, 21-24)

Такође и Јерусалим: ” Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и засипаш

камењем послане теби, колико пута хтједох да саберем чеда твоја, као што кокош скупља

пилиће своје под крила, и не хтједосте!” (Мт. 23, 37)

Коначно, Христос осуђује Јудејце као недостојну децу Авраамову и робове греха чији

је отац ђаво. ” Исус им рече: Да сте дјецаАвраамова, чинили бисте дјелаАвраамова.” (Јн. 8, 280

39), а затим: ”Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините; он бјеше човјекоубица

од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи. А мени не вјерујете, јер ја истину говорим.” (Јн. 8, 44-45)

Јевреји, сем малог броја њих, нису поверовали у Христа ни након Његовог Васкрсења, иако им је пружена могућност да се покају, о чему читамо у Делима апостолским: ” Тврдо дакле нека зна сав дом Израиљев да је и Господом и Христом Бог учинио овога Исуса кога ви распесте. А кад чуше, ражали им се у срцу, и рекоше Петру и осталијем апостолима: Шта ћемо чинити, људи браћо? А Петар им рече: Покајте се, и да се крстите сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење гријеха; и примићете дар светога Духа; Јер је за вас обећање и за дјецу вашу, и за све даљне које ће год дозвати Господ Бог наш. И други је многијем ријечима свједочаше, и мољаше их говорећи: Спасите се од овога покваренога рода. Који дакле радо примише ријеч његову крстише се; и пристаде у тај дан око три хиљаде душа.” (Дап. 2, 36 –41)

Због тога што нису поверовали у Христа Јевреји су одбачени као изабрани народ о чему недвосмислено говори сам Христос у осмој глави Јеванђеља по Матеју: ” А кажем вам да ће многи од истока и запада доћи и сјешће за трпезу с Авраамом, и Исаком, и Јаковом у Царству небескоме; А синови царства биће изгнани у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба.” (Мт. 8, 11-12) У двадесет првој глави о томе каже: ” Другу причу чујте: Бијаше човјек домаћин који посади виноград и огради га плотом, и ископа у њему пивницу, и сагради кулу, и даде га виноградарима, и отиде. А када се приближи вријеме бербе, посла слуге у своје виноградарима да приме плодове његове. И виноградари, похватавши слуге његове, једнога избише, а једнога убише, а једнога камењем засуше. Опет посла друге слуге, више него прије, и учинише им тако исто. А најзад посла им сина својега говорећи: Постидјеће се сина мојега. А виноградари видјевши сина рекоше међу собом: Ово је насљедник; ходите да га убијемо, и да присвојимо насљедство његово. И ухватише га, па изведоше напоље из винограда, и убише. Када, дакле, дође господар винограда шта ће учинити виноградарима оним? Рекоше му: Злочинце ће злом смрћу погубити, а виноград ће дати другим виноградарима, који ће му давати плодове у своје вријеме. Рече им Исус: Зар нисте никада читали у Писму: Камен који одбацише зидари, тај постаде глава од угла; то би од Господа и дивно је у очима нашим. Зато вам кажем да ће се од вас узети Царство Божије, и даће се народу који доноси плодове

његове.” (Мт. 21, 33 – 43)

Управо због претходно наведених Христових речи у кондаку Часном Крсту читамо: ”Узнео си се на Крст Својом вољом, истоименоме Твоме новом становништву (Хришћанима) милости даруј, Христе Боже. Развесели силом Твојом благоверни и христољубиви род наш, даруј му победу над непријатељима, јер имамо Твоје оружје у свету, непобедиву победу Крста.” (Кондак, глас 4)

Иако своју тврдњу да Јевреји имају највећи потенцијал да препознају Бога, Мирољуб Петровић образлаже тиме што они, наводно, највише времена проводе проучавајући Библију, ово можда можемо да протумачимо и као имплицитно признавање статуса изабраног народа Јеврејима, упркос томе што су га они изгубили. Овакво тумачење поткрепљује став Мирољуба Петровића према Јеврејима који бисмо могли да опишемо као дивљење и обожавање. То иде дотле да у једној емисији Петровић тврди да Христа нису убили Јевреји, него Римљани (42), а Србе покушава да представи као потомке или сроднике Јевреја. (43) Очигледно, за Мирољуба Петровића су Јевреји изнад Сина Божијег, Господа нашег Исуса Христа.

Јевреји су, по Божијем обећању, уживали положај изабраног народа само уколико буду испуњавали одређене услове: ” А сада ако добро узаслушате глас мој и ушчувате завјет мој, бићете моје благо мимо све народе, премда је моја сва земља. И бићете ми царство свештеничко и народ свет.” (2Мој. 19, 5-6) Како их нису испунили престало је да важи 281

обећање да ће бити ”мимо све народе”. А да их нису испунили потврђују нам Христове речи: ” Онај који је од Бога, ријечи Божије слуша; зато ви не слушате, јер нисте од Бога.” (Јн. 8, 47) О другом доласку Христовом Петровић пише следеће: ” Бог Син – Исус Христос, који на посебан начин комуницира са створењима (људима и анђелима) доћи ће на Земљу на спектакуларан начин, у присуству великог броја анђела и том приликом учиниће неколико

ствари: – Уништење живих грешника. Они који се затекну живи на страни Сотоне, биће ликвидирани и чекаће друго васкрсење које ће уследити након 1000 година.

– Васкрсење праведних или прво васкрсење.Прва ствар коју ће Исус учинити приликом свог будућег доласка на Земљу биће васкрсење или оживљавање свих мртвих људи који су током историје били на Божјој страни. Запазимо да они који су били у побуни против Бога, неће том приликом бити васкрснути, већ накнадно, у такозваном „другом васкрсењу”. (стр. 195)

” Ови праведни људи, који буду били васкрснути, биће затим пренети на Небо, најпре пред Божји престо, а затим на неку од планета у свемиру, и тамо ће провести 1000 година. Овај период од 1000 година је веома важан, јер ће у том периоду свако од спашених људи (праведника) моћи да постави било које питање везано за живот било ког човека који није васкрснут у првом васкрсењу. У том периоду ће сваки праведник моћи да добије одговор на питање, зашто неко од његових познаника или рођака није спашен. Бог ће удостојити сваког човека са адекватним одговором који неће оставити ни трунку сумње пре него што грешници

буду били васкрснути у другом васкрсењу и уништени.” (стр. 196)

” Треба запазити да то неће бити први пут у историји да Бог обавештава своју децу о уништењу грешника и нуди им објашњење зашто то мора да учини. Пре него што је уништио сатанисте у градовима Содом и Гомор, Бог је разговарао са Аврамом и објашњавао му зашто то мора да учини. Аврам је имао доста питања, а Бог није спровео уништење пре него што није одговорио на сва Аврамова питања.” (стр. 196-197) ” - Преображење живих праведника. Приликом Христовог другог доласка, на планети Земљи ће постојати две групе живих људи – живи праведници (оникоји су на страни Бога) и живи грешници (они који су на страни Сотоне). Бог нас у Библији обавештава да ће се живи праведници том приликом „преобразити”, што је описано речима: „Ово распадљиво тело ће се претворити у нераспадљиво, и ово смртно тело ће се претворити у бесмртно.” (стр. 197) – „Везивање” Сотоне. Библија каже да ће приликом Христовог другог доласка Сотона бити „везан” на Земљи и да ће заједно са демонима бити ограничен на Земљу 1000 година, без могућности да посећује друге светове у свемиру. На одређени начин, Сотона и демони ће бити у некој врсти затвора у периоду од 1000 година.” (стр. 198)

”

2. корак. Овај корак представља период од 1000 година. У том периоду неће бити живих људи на Земљи, а једина живас творења на земљи биће Сотона и демони који ће чекати извршење пресуде.

Овај период је веома важан за Бога, јер је Њему веома стало да Његова створења разумеју Његове поступке и то је посебна манифестација Његове љубави према људима.

3. корак. Након периода од 1000 година уследиће поновни долазак Исуса Христа на Земљу, са свим Његовим анђелима, али и са свим спашеним људима. Том приликом на Земљу ће се спустити Нови Град Јерусалим, великих димензија и грандиозног облика, у којем ће спашени имати свој дом кроз целу вечност.” (стр. 198-200)

” Када се Нови Град Јерусалим буде спустио на Земљу уследиће пуштање Сотоне и демона на привремену слободу, ограничену на кретање по Земљи. Одмах након тога десиће се друго васкрсење, када буду били васкрснути сви грешници – људи који су живели током целе историје и који су били упорни да остану на страни Сотоне. Они ће видети испред себе Нови Град Јерусалим, Исуса Христа и спашене људе, и онда ће се десити њихово уништење за вечност. Важно је запазити да нико од уништених неће „вечно горети”. Сотона је током целе 282

историје претио онима који не буду стали на његову страну да ће их „вечно мучити у паклу”. Када је Библија постала свима доступна и када Божји концепт спасења више није могао да се игнорише, Сотона је убедио велики број људи да ће Бог на крају историје стали на Његову страну. Треба рећи да је у питању само једна од безбројних сотонских лажи. Нигде у Библији

се не спомиње реч „пакао”, нити „вечне муке”. Спомиње се хебрејска реч „гехином” (или „гехена”) која означава долину изван града у којој су се спаљивали смеће и лешеви криминалаца. Осуђеници на смрт се нису сахрањивали у гробовима, него су њихови лешеви били спаљивани на сметлишту изван града. То је био симбол крајњег уништења које ће на крају историје задесити све оне криминалце који буду били упорни у побуни против Бога. Треба додати да се на сметлиште изван града стално довозило смеће тако да је ватра на сметлишту стално горела, али она је горела док је имало шта да сагорева. Дакле, у питању није била никаква „вечна ватра”. ” (стр. 200-202)

” Убрзо након тога уследиће Христов други долазак и сценарио који је описану Библији. Пред нама је да се определимо на коју ћемо страну и да се припремимо за тешко време које долази. Обавеза сваког озбиљног и разумног човека је да се што пре оспособи за живот у природи, независно од система. Имати кућу у природи, свој комад земље за производњу хране, извор воде и мало шуме за огрев, представља непроцењиво благо којим се може сачувати живот.” (стр. 208 2099

И учење о другом Христовом доласку Мирољуба Петровића је у потпуности јеретичко. Ако погледамо текст ” Миленијум и крај греха” на интернет презентацији секте под називом ” Хришћанска адвентистичка црква”, видећемо да је реч заправо о њиховом учењу које је Мирољуб Петровић само препричао својим речима. (44) Иако се у поменутом тексту, а следствено томе и код Мирољуба Петровића, помиње други долазак Христов видимо да ових долазака има, заправо, најмање три. Осим тога видимо и неколико васкрсења мртвих.

Оно што прво привлачи пажњу у Петровићевом тексту јесте опис Христовог доласка. Наиме, Христос ће, како пише Петровић ” доћи ће на Земљу на спектакуларан начин, у присуству великог броја анђела”. Овакав опис пре ствара слику изласка неке певачице или певача на бину на спектакуларан начин, уз пратећи ватромет, него на долазак Сина Божијег. Али већ након читања следеће реченице ову слику замењује мрачна слика јединице за погубљења која долази да изврши ликвидацију грешника: ” Они који се затекну живи на страни Сотоне, биће ликвидирани…”.

Речима како ће од Бога ” сваки праведник моћи да добије одговор на питање, зашто неко од његових познаника или рођака није спашен” и како је Бог уништио Содом и Гомор тек пошто је Авраму објаснио због чега то чини и одговорио на сва његова питања, Мирољуб Петровић унижава Бога и своди га на ниво човековог слуге. У једном од претходних примера смо видели како Петровић пориче свемогућност као једно од Божијих својстав,а док овде пориче најмање три својства Божије воље – слободу, светост и правду.

” Слобода (αΰτεξοΰσιον) воље Божје је својство које показује да се Бог у свему опредељује силом своје свесавршене, самобитне, вечне, премудре, неизмешьиве природе. Како бићем тако и вољом својом Бог је апсолутно независан од свега спољашњег. Воља Божја дејствује по апсолутном самоопредељењу, пошто Бог не зависи ни од кога и ни од чега спољашњег. Али та апсолутна слобода увек дејствује у савршеној сагласности са свима осталим својствима Божјим”, пише о слободи воље Божије Свети Јустин Поповић у ”Догматици Православне Цркве”, док о светости, на истом место, пише следеће:

” Светост (άγιότης) је својство Божје које показује да се воља Божја у свему руководи

апсолутним добром, да је њено перманентно стање — потпуно јединство са добром у коме царује савршена чистота и отсуствује свако зло. Савршена светост је одлика свега Божјег. У

Богу су и светост и слобода безгранични и неизмешьиви, зато Он не може грешити ни постати несвет. Његова је воља хармонична у свима својим својствима и дејствима; у њој је немогућ

сукоб, или противречност, или немоћ. 283

Божја свесавршена светост пројављује се у свету као апсолутна доброта (άγαθότης).

Сам Спаситељ одлучно изјављује: Нико није добар (αγαθός) осим једнога Бога.[43] Доброта људска, упоређена са Божјом, не може се назвати добротом; а и кад се назива добротом, назива се уколико долази људима као дар од једине апсолутне доброте — Бога. Пошто је апсолутно свет и апсолутно добар, то Бог не може ни чинити зло ни бити узрок зла.[45] За Бога је природна немогућност — бита зао, чинити зло, бити узрок зла.[46] То најречитије показује и доказује Богочовек Христос, у чијој је чудесној личности и безгрешном животу објављена људима савршена светост и савршена доброта Божја.”

И о правди: ” Правда (δικαιοσύνη) је својство Божје које показује Бога као свеправедног законодавца и свеправедног судију. У својој апсолутној правди и светости Бог је не само једини свеправедни законодавац, већ и једини свеправедни судија: Единъ есть законоположникъ и судiя, који као такав праведно награђује извршиоце свога закона а нарушиоце праведно кажњава. Све што ради на испуњењу праведног и светог закона Божјег Бог награђује или у овом или у оном свету; све пак што нарушава, потире и омаловажава

његов свети закон Он кажњава или у овом или у оном свету. Праведни Законодавац је у исто

време и праведныйСудiя, који по вечној правди суди, и судиће на завршетку света и века сваком човеку посебно и свима људима скупа.” (45)

Нема никакве сумње да је овакав начин размишљања, у коме се Створитељ и Сведржитељ види као слуга човека, као слуга створенога, коме мора да даје објашњења, последица гордости Мирољуба Петровића и истовремено показатељ о ком степену гордости и помрачености ума је реч. Даље, његов савет, у вези са другим доласком Христовим, да би требало ” имати кућу у природи, свој комад земље за производњу хране, извор воде и мало шуме за огрев,” јер то ” представља непроцењиво благо којим се може сачувати живот,” потврђује чињеницу да није реч о духовном човеку већ душевно- телесном.

Коначно, осим што потврђује да је Мирољуб Петровић јеретик а не православац, упркос наслову, књига ” Православље за почетнике” показује и да је Петровић теолошки полуписмен и да, у складу са тим, може да доведе у заблуду само оне који немају ни најосновнија знања о Православљу.

На крају наведимо православно учење о другом Христовом доласку из књиге ” Основно богословље” Преподобног Јустина Ћелијског. Овде ћемо навести кључне делове а подробнија објашњења се могу пронаћи у самој књизи.

” Природно је да Бог који је Творац, Спаситељ и Посветитељ буде у исто време и Судија. Јер као Творац, Он нам је дао живот; као Спаситељ, Он нас је спасао од греха, смрти и ђавола; као Посветитељ, Он нам је у Цркви дао сва средства за освећење и спасење; као Судија, Он цени, суди и просуђује како смо се користили животом који нам је дао и средствима спасења која нам је у Цркви оставио.

По учењу Светог Откривења Последњи суд над светом припада Господу Христу, пошто је Он Спаситељ света. У Св. Писму се вели: Бог Отац сав суд даде Сину.

Овај суд над светом Господ Христос ће обавити при свом Другом доласку, јер ће онда доћи „да суди живима и мртвима“. И то ће бити завршни суд. Но и пре тога Господ врши претходни суд над сваким човеком чим умре и душа његова отиде из овог у онај свет. Овај суд се назива Посебни суд. На овом Посебном суду Господ одређује души удео у загробном животу све до општег васкрсења тела које ће бити при Другом доласку Господа Христа.

На Посебном суду Господ додељује праведним душама привремено и непотпуно блаженство, а грешним душама – привремено и непотпуно мучење. При томе Бог узима у обзир целокупно морално стање душе у тренутку смрти: сву садржину душе са којом је она ушла у загробни свет. Но ту је од пресудног значаја однос човека за живота на земљи према Тројичном Божанству, према спаситељском подвигу Господа Христа, и према Богочовечанском телу његовом – Цркви.

Душе умрлих људи улазе у загробни живот са целокупном садржином својом: „Дела њихова иду за њима“. Улазе са свима мислима и осећањима, са свима врлинама и пороцима, са свима вредностима и манама, са целокупним својим моралним светом. И таквима какве јесу, какве су изишле из тела и земаљског живота, њима се и суди на Посебном суду и одређује привремено стање у загробном животу, стање од Посебног до Страшног суда.

Живот душа у загробном животу, како нам казује Божанско Откривење, састоји се или у непотпуном блаженству или у непотпуном мучењу, јер ће потпуно блаженство или потпуно мучење настати тек после Страшнога суда, пошто је душа без тела само душа а не потпун човек. На Посебном суду душе се, према својим делима и слободном опредељењу на земљи, деле у две врсте: душе праведне и душе грешне. Отуда су и у загробном животу могућна само два одговарајућа стања: стање блаженства и стање мучења, свако са својим многобројним нијансама; и два места: рај и пакао, опет свако са својим многим обитељима.

Васкрсење мртвих збиће се при Другом доласку Господа Христа. О томе сведочи сам Спаситељ: „Иде час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божјег, и изићи ће који су чинили добро у васкрсење живота, а који су чинили зло у васкрсење суда“. Васкрсење ће се састојати у томе што ће се силом Божјом тела свих умрлих људи поново сјединити са својим душама и постати духовна и бесмртна. О томе Ап. Павле каже: „Сеје се тело телесно, а устаје тело духовно. Јер ово распадљиво треба да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност“.

Главна разлика између садашњих и будућих васкрснутих тела и њихових својстава састојаће се поглавито у томе, што ће васкрснута тела бити бесмртна и духовна, и што ће дејствовати на духован начни. Бесмртност ће се њихова састојати у томе, што неће моћи да умру; а духовност, што ће живети као анђели.

Што се тиче оних људи који се при Другом доласку Господа Христа буду затекли живи на земљи, њихова ће се тела у трен ока изменити у духовна и бесмртна. О томе св. Апостол Павле вели: „Нећемо сви помрети, али ћемо се сви изменити, уједанпут, у трен ока, кад затруби последња труба. Јер ће затрубити и мртви ће устати нераспадљиви, и ми ћемо се изменити“.

Ова измена и преображај при Другом доласку Спаситељевом обухватиће не само све људе већ и сав видљив свет. И видљив свет ће од распадљивог постати нераспадљив, од смртног бесмртан. Као што је човек грехом потчинио смрти и распадљивости сав видљиви свет, тако ће се и видљиви свет васкрсењем и преображењем људи ослободити робовања смрти и распадљивости. И настаће ново небо и нова земља, где правда живи.

При свом Другом доласку Господ Христос ће, пошто васкрсне све мртве, обавити Општи или Страшни суд. Овај ће суд обухватити све људе свих времена: нико га од људи неће моћи да избегне. О томе Ап. Павле пише: „Свима нама се ваља јавити на суду Христову, да примимо сваки шта је који у телу чинио, добро или зло“. Као свезнајући, свемилостиви и свеправедни Бог Он ће свима и свакоме судити по божанској правди и милости. Тада ће се обелоданити не само наша дела него и све наше мисли, осећања, жеље и речи, И ми ћемо морати пред свевидећим и свеправедним Судијом дати одговор за све.”

Пошто на Страшном суду ништа неће бити изостављено, заборављено и превиђено, то ће сваки човек посебно и сви људи укупно осетити и увидети сву праведност и сву милост Божју и према праведницима и према грешницима. И при непоречној очигледности доказа грешници се неће изговарати ни правдати.

На Страшном суду, пошто одвоји праведнике од неправедника, Господ ће праведницима доделити вечно блаженство у Царству Божјем, а неправедницима – вечне муке у царству ђавољем. Он ће праведницима рећи: „Ходите, благословени Оца мога, примите Царство које вам је приправљено од постања света“. А неправедницима ће рећи: „Идите од мене, проклети, у огањ вечни, приправљени ђаволу и слугама његовим“. И отићи ће ови у муку вечну, а праведници у живот вечни.”

Као што видимо ми ћемо на Страшном суду давати одговор Богу а не Он нама, како тврди јеретик Мирољуб Петровић. Осим тога видимо да је и његово учење о привременом

огњу неправославно. О свагдапалећем (вечном) огњу може се прочитати и у Словима Светог Марка Ефеског изреченим на Фераро-флорентинском сабору као одговор на латинску јерес о очишћујућем огњу. Као што не постоји очишћујући огањ, тако не постоји ни привремени који проповеда Мирољуб Петровић. АНЂЕЛИЈА СТАНЧИЋ СПАЈИЋ

Код Анђелије Станчић Спајић, у њеној књизи „ Најстарији језик Библије“ видимо поистовећивање хришћанских светитеља са паганским Боговима, а проблем недостатка информација о словенској митологији и вери из паганског периода решава присвајањем православља.

Најпре да кажемо да назив књиге долази из речи којима Анђелије Станчић Спајић завршава своју књигу: „ И ми поносно дижемо тешку завесу прадавне прошлости и гледамо у 286

духу величанствену сликусвог просвећеног народа и с правом кажемо: да је српски језик: Најстарији језик Библије, и да је српски народ: Један од најстаријих културних народа.“

„ Сад морамо да споменемо у главном нашу стару веру. Најглавнији Бог, као што

историци тврде био је Перун – громовник, дакле Св. Илија кога и данас светкујемо, баш онда

кад има највише грмљавине и чије се право име одржало. „Перун" беше му, без сумње додатак, можда из милоште. Или је то био Первун, перви, први Бог, над осталим Боговима? “ , пише Спајићева. (стр.8)

„ Начин наше православне службе, као и многе, молитве и песме црквене остатак су

наше старе, прехришћанске вере“ , каже она. (стр.8)

Не улазећи у подробнију анализу и хронологију настанка појединих црквених служби, поменимо само да се у Православној цркви служе четири врсте Литургије – Литургија Светог Јакова Праведног, Литургија Светог Јована Златоустог, Литургија Светог Василија Великог и Литургија пређеосвећених дарова. Прву је по предању записао сам брат Господњи, другим двема су у 4. веку форму дали светитељи чија имена ове Литургије носе, док је последњу записао Свети Григорије Двојеслов у 6. веку. Међутим, Литургију је на Тајној Вечери установио сам Спаситељ (Лк 22,14; Мт 27,26-29; Мк 14,22-25), а поменути Светитељи су јој само дали облик у коме је и данас помињемо. На ово додајмо још и да је Символ Вере свој данашњи облик добио на Васељенским саборима у Никеји (325. године) и Цариграду (381. године). Јеванђеља су написана од приближно половине до приближно краја 1. века. Књиге Старог Завета написане су, као што знамо, пре Христа. Ако ово упоредимо са временом када се јављају прве информације о Словенима и Србима, видећемо колико су тврдње Спајићеве бесмислене.

„ Онај путник, који се вратио, да јави Сари, да ће Со-дом пропасти, свакојако, да је био један од чудно научних лекара оног времена, који је ваљда видео тугу Сарину, због немања

деце и он јој је, без сумње, хтео помоћи. Примећава се, да жена нероткиња, ако је иначе здрава није баш стара, као и мушкарац, ако прележе трбушни тифус, после тога имају деце. Да је тај путник валда и у оно време знао да да је неку врсту инјекције за ту болест, да би је Сара прележала, може се веровати. Или је знао, да изврши неко калемљење за подмлађивање, јер стоји написано, да се од тога доба Сара подмладила н одмах је краљ из околине: Аби-мелех узео, да би се ородио с моћним А-врамом, кога су ту по његовој жељи звали А-вра-х-ам,“ пише Анђелија Станчић Спајићева (стр. 23-24), не верујући да што је људима немогуће Богу је могуће (Лк. 18, 27).

Погледајмо како ово тумачи Свети Јован Златоусти у једној од својих беседа: „ Видесте ли како је рођење Исаково Сару учинило усхићеном од радости? Рече наиме, каже (Писмо): Смех ми учини Бог, јер ко год чује, сарадоваће ми се (1Мојс 21,6). Свакога, каже, од оних што слушају (о томе) увлачим у заједничарење у радости. Јер велики је дар ниспослан ми од Бога, дар што немоћ људску надилази. Ко се, наиме, не би запрепастио гледајући ме како дојим (сина својим) млеком и подижем детенце у старости крајњој, мене што све до сада бејах бездетна? И као и сама чудећи се и дивећи том догађају, додала је: Ко ће јавити Аврааму, да Сара доји дете? Јер родих у старости мојој. Пошто је тај догађај био изнад природе, због тога каже: Ко ће јавити? (Што је) уместо да каже: Ко би помислио? Ко појмио? Који разум ће то моћи схватити? Која мисао пронаћи ваљано објашење строгости тога што се десило? Није тако чудесно било то што су из стене у пустињи потекли извори водâ, када је Мојсије то штапом учинио, као то што је из већ умртвљене материце рођено дете, и што су извори млека потекли. Како би, наиме, рођење свима било очито, и како би све и онда (тамо) присутне и оне што после тога слушају (о томе) навела на веру у чудо, због тога она сама храни дете и држи се дојења. И каже: Ко ће јавити Аврааму да Сара доји дете? Није ли, каже, то је чудно, парадоксално, и мимо надања дато ми, јер родих сина у старости својој? Шта значи: јер родих сина у старости мојој? Што је и без јаловости, каже, довољно било и старосно доба да ускрати 287

рођење. Али све те препреке одстранивши, Владика ми је и рођење детета даровао, и изворе млека.“

Свети Јефрем Сирин пореди Исаково рођење са рођењем Христовим: „ Наиме, није било природно да мртва утроба зачне и да осушене груди подоје млеком Исаака. Исто тако, није било природно ни да Дјева Марија зачне без мужа и да непорочно роди Спаситеља васељене. Господ је Сару у старости учинио мајкомм а Марији је и након рођења очувао девственост.“

Онај ко не верује да је Исаак дар од Бога сасвим сигурно не верује ни у безгрешно зачеће Пресвете Богородице. Али верује у Перуна. Ово нам потврђују и други примери из књиге Спајићеве. Ево како она види прелазак Мојсија и синова Израиљевих преко мора. „ Мо-ша. путујући и прелазећи у Канан и натраг у Мисир, знао је одлично путеве. Прешавши Црвено море, можда за време осеке на неком спрудовитом месту, изведе свој народ из Мисира. Али Св. Писмо спомиње, да се Фараон покајао, што их је пустио. Да неће то

бити због оног силиог злата и сребра или таблица и важних књига закона, или неких справа, што је лако могуће, да су их из Мисирских храмова понели? Но фараонова војска се утопила у мору, вели Библија, кад је кренула за Израилцима. Кад је Моша са народом прешао или вероватније обишао Црвено море, повео их је кроз пустињу три дана и дођу до „марах", али је ту била вода горко-слана, није се могла пити. То значи, да је то онда морска вода горкослана.“ (стр. 36)

Ево како је у Светом писму описан овај догађај: „ А Господ рече Мојсију: што вичеш к мени? кажи синовима Израиљевијем нека иду. А ти дигни штап свој и пружи руку своју на море, и расцијепи га, па нека иду синови Израиљеви посред мора сухим.“ (2Мој. 14, 15-16). И даље: „ И пружи Мојсије руку своју на море, а Господ узби море вјетром источнијем, који јако дуваше цијелу ноћ, и осуши море, и вода се раступи. И пођоше синови Израиљеви посред мора сухим, и вода им стајаше као зид с десне стране и с лијеве стране. И Мисирци тјерајући их пођоше за њима посред мора, сви коњи Фараонови, кола и коњици његови. А у стражу јутрењу погледа Господ на војску Мисирску из ступа од огња и облака, и смете војску Мисирску.Ипозбаца точкове колима њиховијем, те их једва вуцијаху. Тада рекоше Мисирци: бјежимо од Израиља, јер се Господ бије за њих с Мисирцима. А Господ рече Мојсију: пружи руку своју на море, нека се врати вода на Мисирце, на кола њихова и на коњикењихове. И Мојсије пружи руку своју на море, и дође опет море на силу своју пред зору, а Мисирци нагоше бјежати према мору; и Господ баци Мисирце усред мора. А вративши се вода потопи кола и коњике са свом војском Фараоновом, што их год бјеше пошло за њима у море, и не оста од њих ниједан. И синови Израиљеви иђаху посред мора сухим; и стајаше им вода као зид с десне стране и с лијеве стране. И избави Господ Израиља у онај дан из руку Мисирских; и видје Израиљ мртве Мисирце на бријегу морском.“ (2Мој. 14, 21-30)

Анђелија Станчић Спајић тврди, да нас Свето Писмо лаже и да су прешли или преко спруда или обишли море. И не само то, него она говори и о злату и сребру које су Израиљци покрали из „ мисирских храмова“ и поврх свега тврди да Мојсије није на Хориву добио заповести од Бога, него да су и оне, заједно са „ књигама закона“ украдене са истог места. Погледајмо како заиста стоји у Старом Завету: „ И учинише синови Израиљеви по заповијести Мојсијевој, и заискаше у Мисираца накита сребрнијех и накита златнијех и хаљина. И Господ учини, те народ нађе љубав у Мисираца, те им дадоше; тако оплијенише Мисирце. „ (2мој. 12, 35-36)

Погледајмо и опис из Светог Писма јављања Господа пред давање заповести и закона: „ А Господ рече Мојсију: ево, ја ћу доћи к теби у густом облаку, да народ чује кад ти станем говорити и да ти вјерује до вијека. Јер Мојсије бјеше јавио Господу ријечи народне. И рече Господ Мојсију: иди к народу, и освештај их данас и сјутра, и нека оперу хаљине своје; И нека буду готови за трећи дан, јер ће у трећи дан сићи Господ на гору Синајску пред свијем народом. А поставићеш народу међу унаоколо, и рећи ћеш: чувајте се да не ступите на

да се не дотакнете краја њезина; што се год дотакне горе, погинуће; Тога да се нико не дотакне руком, него камењем да се заспе или да се устријели, било живинче или човјек, да не остане у животу. Кад рог затруби отежући онда нека пођу на гору. И Мојсије сиђе с горе к народу; и освешта народ, и опраше хаљине своје. И рече народу: будите готови за трећи дан, и не лијежите са женама. А трећи дан кад би ујутру, громови загрмјеше и муње засијеваше, и поста густ облак на гори, и затруби труба веома јако, да задрхта сав народ који бијаше у околу. Тада Мојсије изведе народ из окола пред Бога, и стадоше испод горе. А гора се Синајска сва димљаше, јер сиђе на њу Господ у огњу; и дим се из ње подизаше као дим из пећи, и сва се гора тресијаше веома. И труба све јаче трубљаше, и Мојсије говораше а Бог му одговараше гласом. И Господ сишавши на гору Синајску, на врх горе, позва Мојсија на врх горе; и изађе Мојсије. А Господ рече Мојсију: сиђи, опомени народ да не преступе међе да виде Господа, да не би изгинули од мене. И сами свештеници, који приступају ка Господу, нека се освештају, да их не би побио Господ. А Мојсије рече Господу: неће моћи народ изаћи на гору Синајску, јер си нас ти опоменуо рекавши: начини међу гори и освештај је. А Господ му рече: иди, сиђи, па онда дођи ти и Арон с тобом; а свештеници и народ нека не преступе међе да се попну ка Господу, да их не би побио. И сиђе Мојсије к народу и каза им.“ (2Мој. 19, 9-25) Након давања заповести „ рече Господ Мојсију: попни се к мени на гору, и остани овдје, и даћу ти плоче од камена, закон и заповијести, које сам написао, да их учиш. „ (2Мој. 24, 12) И нешто даље: „ 18. И изговоривши ово Мојсију на гори Синајској, даде му *двије плоче свједочанства, плоче камене писане прстом Божијим.“ (2Мој. 31, 18)

Наравно, како турбо- фолк историчари изврћу све у складу са својим циљевима не треба да чуди што Спајићева тврди да су таблице украдене у Мисиру. Даље, Спајићева не верује ни да је мана била дар од Господа, хлеб са неба, него тврди, помажући се псеудолингвистиком, да је то, заправо, била пшеница.

„ Кад год су путовали, ношен је напред „Ковчег завета", закона. из кога се дању дизао бео дим а ноћу пламени стуб. У том ковчегу свакојако да је била нека направа за справљање отровног гаса, од кога су птице у ваздуху падале онесвешћене на земљу. У силним колима, опрезни и мудри Моша морао jе носити прекрупљене пшенице и друге хране за прво време, која се, кад народ немаше хлеба, народу сипаше као ма-на.У Јужној Македонији (око Водена) за пшенични хлеб кажу „кормана" (кормити,хранити). Да не буде то мана, осушена, ситна „тарана" (као ситне макароне), понето нз Мисира или добивено од свештенства Бога Сава, које се народу сипаше место хлеба, дар Саваота с неба. У тексту скраћено написано (кор)мана? “ (стр. 37-38)

Ево шта се о мани каже у Светом Писму Старог Завета: „ И стаде викати сав збор синова Израиљевијех на Мојсија и на Арона у пустињи, И рекоше им синови Израиљеви: камо да смо помрли од руке Господње у земљи Мисирској, кад сјеђасмо код лонаца с месом и јеђасмо хљеба изобила! јер нас изведосте у ову пустињу да поморите сав овај збор глађу. А Господ рече Мојсију: ево учинићу да вам дажди из неба хљеб, а народ нека излази и купи сваки дан колико треба на дан, да га окушам хоће ли ходити по моме закону или неће.“ (2Мој. 16,2-4)

Погледајмо и опис мане: „ А кад се диже роса, а то по пустињи нешто ситно округло, ситно као слана по земљи. И кад видјеше синови Израиљеви, говораху један другому: Шта је ово? Јер не знадијаху шта бјеше. А Мојсије им рече: то је хљеб што вам даде Господ да једете.“ (2Мој. 16, 14-5) Још се каже о мани и њеном изледу: „ И дом Израиљев прозва тај хљеб мана; а бијаше као сјеме коријандрово, бијела, и на језику као медени колачи.“ (2Мој. 16,31) За разлику од пшенице, мана није била трајна: „ Тако га купљаху свако јутро, сваки колико му требаше за јело; а кад сунце огријеваше, тада се растапаше.“ (2Мој. 16, 21)

Коначно, каже се и да „ синови Израиљеви једоше ману четрдесет година док не дођоше у земљу у којој ће живјети; једоше ману док не дођоше на међу земље Хананске.“ (2Мој. 16, 35). На основу Књиге Бројева (Четврта књига Мојсијева) би могло да се дође до

приближне цифре количине пшенице која би била потребна за исхрану током 40 година, али је то сувишно, јер је и без рачунања јасно да није могуће носити са собом храну за толико дуг период ни за једну особу, а камоли за толики број људи, како због количине и кварљивости, тако и због других разлога.

„ Из свога племена левитског, бирао је свештенике,“ пише даље Спајићева „ као најоданије себи. А-рона је поставио за првосвештеника и његове синове. Било је буне против Мо-ше и А-рона. Народ је много пута захтевао, да се врати натраг у Мисир. Од најважнијих буна, била је у почетку пута, буна његовог брата Арона и сестре му Мирјам, који су због ванбрачне жене Мо-шине роптали на њега. Онда Мирјам паде у тешку несвест, блиску смрти а Моша се помоли Богу, павши лицем на земљу, те се она поврати. Друга буна беше предвођена од Коре. Он и његове присталице роптали су на Мошу и Арона, што све они с њима заповедају а овамо — веле — они нас зову: „Изабрани народ" и како смо, ми Богу по вољи" и „први пред Њим". Па кад је тако, шта он има с нама да заповеда, кад смо сви изабрани од Бога? Кад се тако буна диже, Моша нареди, да дођу у одређенi дан сви ти побуњеници и стану на означено им место, па ће се видети, на чијој ће страни Господ бити. Но наједаред под тим побуњеницима пуче земља и све их прогута и затрпа. Зар то онда већ није био научењацима познат барут, динамит или слично томе, које се могло наместити, где буде потребно? “ (стр.38)

Овде имамо сличну ситуацију као и у случају преласка преко Црвеног мора. Просто, Анђелија Станчић Спајић, као ни многи други, не верује у Бога па тражи разумска објашњења

овог догађаја. Ово не треба да чуди јер упркос томе што су били очевици да „ слијепи прогледају и хроми ходе, губави се чисте и глухи чују, мртви устају…“ (Мт. 11,5) многи нису веровали да је Исус Христос Син Божији. Излазак Јевреја из египатског ропства, лутање по пустињи и насељење Ханана догодило се приближно између 1300. и 1200. година пре Христа (2), док је барут, по мишљењу научника, направљен у Кини у 9. веку после Христа. (3) Подсетимо се, укратко, какав је био крај Кореја и других побуњеника. „ А кад изговори ријечи ове, расједе се земља под њима, И отворивши земља уста своја прождрије их, и домове њихове и све људе Корејеве и све благо њихово. И тако сиђоше са свијем што имаху живи у гроб, и покри их земља и неста их из збора. А сви Израиљци који бијаху око њих побегоше од вике њихове, јер говораху: да нас не прождре земља. И изађе огањ од Господа, и сажеже онијехдвјеста и педесет људи који принесоше кад.“ (4Мој. 16, 31-34)

Због чега су се побунили Кореј и други са њим? Могли бисмо да кажемо да су били руковођени истом идејом и осећањем као и касније протестанти - ума помраченог гордошћу сматрали су себе светима и да им стога нису потребни свештеници и духовно руковођење. „ И

скупише се на Мојсија и на Арона, и рекоше им: доста нек вам је; сав овај народ, сви су свети, и међу њима је Господ; зашто се ви подижете над збором Господњим?“ (4Мој. 16, 3) Код домаћих турбо- фолк историчара овај став је најочигледније изражен код Мирољуба Петровића који долази из протестантске средине.

Нешто даље, Спајићева поново покушава да за један сличан догађај понуди рационално објашњење: „ На једном месту у путу, где се дуже задржаше, направише читав храм у који су склонили „Ковчег завета" и друге важне ствари. Ту је смео улазити Моша и Арон са својим кадионицама. Забрањено је било, да с другом ватром ико сме ући тамо. Но два Аронова сина, понесу на својим кадионицама жар. Али тек што су ушли у храм, њихов жар се упали и они обоје мртви падну на земљу. А-рон, веле, да је само ћутао, кад је видео мртву своју децу и уклони их из храма. Да то није био неки светлећи гас, прављен ту у храму?“ (стр. 38)

На сличан начин Спајићева покушава да објасни и освајање Јерихона: „ Но још је интересантније само освајање Јерихона (Божица?), где су најпре долазили уходе и потплативши, ваљда, неке људе у граду, поручили старешинама, да ће се јаки зидови њиховог града сами срушити, кад они са светињом стану обилазити око њега и кад засвирају њихове 290

трубе. Какав је страх наступио код опкољеног становништва, може се мислити, кад се знало, шта је често непријатељ чинио од покорених. Док су Израилци обилазили око града, лупајући у бубње и свирајући у трубе, дотле су, вероватно, подплаћени људи проваљивали зидове свог

града на разним странама, за цену можда шаке злата ил' сребра и обећања, како ће од њих бити још награђени. (А лако је могуће, да је подметан барут и томе слично — као при буни Коре). И док су то радили, подкопавајући лагуме, свирке су заглушно дувале. Уплашено грађанство затворено по кућама, само је чекало, да види, да ли ће заиста попадати зидови, кад са светињом непријатељ обиђе око њих уз свирку труба. Али на жалост, зидови су попадали можда баш од рођених синова!“ (стр. 40)

У Књизи Исуса Навина освајање Јерихона се описује овако: „ А Господ рече Исусу: ево дајем ти у руке Јерихон и цара његова и јунаке његове. Зато обидите око града сви војници, идући око града једанпут на дан; тако учини шест дана. А седам свештеника нека носе седам труба од рогова овнујских пред ковчегом; а седмога дана обидите око града седам пута, и свештеници нека трубе у трубе. Па кад отежући затрубе у рогове овнујске, чим чујете глас од трубе, нека повиче сав народ иза гласа; и зидови ће градски попадати на својем мјесту, а народ нека улази, сваки напрема се.“ (ИНав. 6, 2-5)

Александар Павлович Лопухин, некадашњи професор на духовној академији у СанктПетербургу, освајање Јерихона тумачи овако: „ Божанско откривење започиње објављивањем Исусу опредељења вишње воље о предаји Јерихона заједно са краљем и моћницима у руке израиљског вође. Тада Господ указује на сам начин да се испуни ово опредељење - необичан начин, при коме је сила оружја била потпуно елиминисана и замењена свемогућом силом Господа Бога Израиљевог. Овај начин се састојао у томе што би ''Ковчег'', испред кога су ишли сви Израиљци способни за рат и седам свештеника са јубилејним трубама, требало да

буде обношен једном дневно током шест дана, а 7-ог дана 7 пута, и само при овом последњем опходу, када се зачује звук свештеничке трубе, сав народ би узвикнуо громким гласом; и у тај час „зидине града ће се срушити до ...темеља". Најважнија ствар у овом начину, како је то писац књиге изложио у главним цртама, јесте да је око Јерихона ношен „Ковчег“ или „опходио Ковчег Господњи“… који је, пошто је служио као престо Господњи, означавао Његово директно присуство међу Његовим народом. Сви људи из народа који су способни за рат, под вођством Господа обилазе град, баш као што у обичним ратовима непријатељска војска окружује град који осваја. Али док су ови последњи током таквог напада, у давним временима, насипали земљани бедем, градили машине, израиљска војска не чини ништа слично; уместо тога, они су дужни да буду потпуно тихи у опходу око града (осим у последњем тренутку), изражавајући тако страхопоштовање према њиховом врховном Вођи, а такође ни победа над непријатељем неће бити постигнута оружјем. На присуство Господа међу израиљском војском указивао је и звук трубе, који је служио као један од знакова Господњег силаска на Синај (Исх. 19,16), а у обредним правилима служио је опомињању Господа на Његов народ (Бр. 10, 9) . Чињеница да су лица (7 свештеника), предмети (7 јубилејних труба или рогова) и поступци (7 дана обилажења око Јерихона, 7 обилазака 7-ог дана) одређени свештеним бројем: 7, бројем Божјих дела током стварања света, показује да ове особе, предмети и поступци нису војне природе, већ светог карактера, прожети мишљу о Богу као једином узрочнику за оно што се има догодити.“ (4)

Спајићева поново покушава да посеје семе сумње својим конструкцијама и нагађањима: „ Моше је написао законе црквене и грађанске. Чувене „Заповести Божје", које су у 10 тачака на две плоче написане, представљају основ Мојсејеве вере. Може се веровати, да је Мо-ша понео књиге закона из Египта, као и 10 Божјих заповести из храма Бога Он у Мисиру. Али још више се мора веровати, да су ове заповести из храма Бога Сава-ота, северно од Мртвог мора или недалеко од Јерусалима, некад звати Јевус, Је-вис. Можда је његов таст Јитро припадао реду тих свештеника, који су служили Богу Сава, те је лако могао имати и он

те заповести написане. Поуздано се може тврдити дакле, да су те заповести постојале у храму Бога Сава, јер у њима видно место заузима тај једини Бог, цар небески — Сава.“ (стр. 41)

До овог „ бога Сава“, о коме говори, Спајићева долази, користећи се псеудолингвистиком, користећи као основу за своју конструкцију једно од Божијих имена –„Саваот“ (нпр. Рим. 9, 29 или Ис. 1,9). На тај начин, претходно представљајући име „ Сава“ као реч нашег порекла, она жели да укаже на српско порекло хришћанске вере. Реч „ Саваот“ долази из хебрејског (תוֹאָבְצ - ts'vaót), што се преводи као „ Господ над војскама“, док је са именом „ Сава“ управо обратно од онога што тврди Спајићева – и оно потиче из хебрејског.

О овоме пишу и на страници vesna.atlantidaforum.com коју смо већ помињали: „ У Вуковом преводу Новог Завета Његово име је Саваот (Рим. 9:29), како се зове и у грчком тексту. Треба нагласити, а видећемо то у још неким примерима касније, да се В лако меша са Б и П. Јевреји ово име читају као Сабаот. Па од туда и седми дан у славу Богу зову Његовим именом, Сабат. Јевреји тумаче имена Сабаот као Господар Над (Небеским) Војскама. Са друге стране ако је тумачимо у духу нашег језика, Саваот је опис још једне важе улоге Илијине у устројству света. Саваот = Сав-Отац = Све-Отац. Отац свега постојећег!

Као што је и записано у Постању, на вјек и вјекова!

Симеон Кончар у својој књизи „Прадомовина Срба“ наводи да римски извори помињу код Словена поштовање Бога Сабадиоса.

Дакле, Словени су знали за Саваота још пре Хиршћанства. Ту треба тражити и значење нашег мушког имена Сава. И данас се на литургијама пева предивна песма, сећање на

Саваота: „Свјат, свјат, свјат Господ Саваот, пуни су небо и земља славе твоје!“

Али тумачења наше цркве доказује да ни она није свесна правог значења речи Саваот. Ево шта они кажу: Ове три речи “Свјат, Свјат, Свјат” указују на тројичност Божанства, а реч “Господ Саваот” указује на његово јединство (!?).“ (5)

„ Христос се крстио у реци Јар-дену, Јор-дану на дан 6. јануара (коло-жека) на Богојављење“ , пише даље Анђелија Станчић Спајић. „ Тај дан назван је у нашем народу негде водице, но то је ређе, највише Богојављење, јесте опет један од старих прехришћанскихнаших празника, које ми баш за то брижљиво чувамо. Тај дан види се и данас а приметили су наши праоци-првосвештеници у прадавно доба, да је тај дан вода дестилована (не може да се поквари) у рекама, изворима, бунарима. И тај дан износили су свештеници у пола ноћи Богове —идоле, а домаћини домаће Богове, да их оперу у води. И тако су се онда заиста Богови јављали над рекама. (Дан други почињао је од 6 часова увече. Интересантно је присуствовати у Банату на вечерњу у очи Богојављења: Крстова-дана, како свештеници дуго читају молитве и тачно у време, почетка ноћи замачу крст и „освећују воду" дакле та вода почиње да је света од 6 часова вечери). Према томе Богојављење не може се пренети на други дан, јер је само тога дана воде у природи дестилована.“ (стр. 47-48)

Као што видимо Спајићева тврди да вода напрасно постаје дестилована сама по себи „у тачно одређено време“ од 6 сати увече, а свештеници то знају па је тада привидно освећују. Најпре морамо да се запитамо по ком то тачно времену вода постаје дестилована у 6 сати увече, по времену у Вршцу, Атини, Софији, Москви, Јерусалиму...? Даље, као што сам назив каже, дестилована вода настаје процесом дестилације - загрева се до одређене темературе, испарава, а затим хлађењем враћа у течно стање, а цео процес се одвија у уређају за дестилацију. Како то онда да вода постаје дестилована „ у рекама, изворима, бунарима“? Кроз који уређај тачно пролази река? У беседи на Богојављење Свети Јован Шангајски, између осталог, каже: „ На Богојављење, на Дан Крштења Господа, сваке године се дешава велико чудо. Дух Свети, који силазећи на воде, мења њене природне особине. Вода постаје нетрулежна, некварљиве, остајући свеже за много година.“ Дакле, вода се освећује Духом Светим, али не у тачно одређено време (сат), него након молитве. У Цркви постоје два вида освећења воде: велико и мало. Велико освећење воде врши се само у навечерје (Крстовдан) и на сам празник Богојављења, после заамвоне молитве. (6)

За разлику од Спајићевог јеретичког тумачења празника Богојављења, митрополит Амфилохије (Радовић) и епископ Данило (Крстић) у књизи „ Нема лепше вере од хришћанске“ дају нам кратко православно објашњење празника: „ Кад је Јован погружавао Христа у воде реке Јордана, чуо се с небеса глас Бога Оца: "Ово је Син мој љубљени, који је по Мојој вољи". У Јордану је стајало друго Лице Свете Тројице, Син Божји, као Богочовек, а над Сином Божјим лебдео је Дух Свети у облику светлоснога голуба. То је било Богојављење.

Ту се јавно открио Бог као Отац, Син и Дух Свети, као Света Тројица. Бог се јавио и васељену просветио. Богојављење се празнује 6. јануара по старом календару (19. јануара по новом). На

тај дан освећује се вода која се носи кући и пије ради здравља и просвећења душе и тела. Та богојављенска водица никада се не квари, јер у њој пребива сила Духа Светога.“ ТОДОР ПЕШТЕРСКИ

Међу турбо- фолк историчаре који верују у теорију завере о ванземаљцима је и Тодор Пештерски. У емисији „ Ртањ је пирамида древне српске цивилизације“, он овако објашњава

порекло човека: „ Дошло је до насељавања ове планете (пре 60. - 70.000 година, примедба Д.М.), дошле су одређене групације људи тачно на ову планету, тачно у ово сазвежђе и

населили су три планете. Населили су Марс, населили су Деју или Фетон, и населили су

Земљу која се тада звала Мидгард. У космичком записима се она зове Мидгард.

На планету се дошло већином из два сазвежђа и мало из трећег. Дошло се са Плејада, једна велика групација, дошло се са Ориона и једна мања је дошла са Сиријуса. Неки од људи се сећају одакле су дошли и сећају се неких својих инкарнација.“ (1)

О Мидгарду смо већ претходно писали, а овде ћемо се само кратко осврнути на учење о (ре)инкарнацији које Пештерски (Огњановић) промовише. „ Појмови метемпсихозе и

реинкарнације су врло блиски један другоме, како по своме пореклу тако и по садржају, премда се ипак у нечему и разликују. Реинкарнција (лат. reincarnatio) јесте веома старо учење, по коме се душа човекова после смрти тела у коме је била, оваплоћава у друга људска тела са циљем даљег усавршавања. Метемпсихоза (грчки: μετεμψύχωσις) означава такође учење о пресељењу душа после смрти, као и реинкарнација, с том разликом што метемпсихоза допушта могућност да се душа оваплоћава не само у људска тела него и у животињска, биљна, па чак и у минерале“, пише епископ Артемије (Радосављевић) (2), у књизи „ Учење о метемпсихози и реинкарнацији са хришћанског гледишта“. (стр. 8)

Учење о реинкарнацији се појавило у Индији одакле се ширило даље, тако да је било присутно, између осталог, и у Египту и Грчкој. Учење о пресељењу душа проповедају и разна окултна друштва, међу којима су и теозофија и антропозофија.

Тодор Пештерски

„ Присталице теорије о реинкарнацији, да би јој колико-толико дали чињеничну

основу, траже подршку код многих тајних друштава, а нарочито спиритиста, користећи се

тобоже научним резултатима са њихових сеанси“, пише владика Артемије. (стр. 56) Учење о реинкарнацији је неспојиво са хришћанским учењем. „ Личност човекова је

оно што је разбијено у свим теоријама о реинкарнацији, а без личности, која би била носилац

духовног живота, не може се оправдати ни реинкарнација. Личност није само сума одељених

центара или сфера, није њихово хемијско или органско сједињење, него је управо јединствено и непоновљиво јединство, један живот укорењен у свом духовном начелу и јерархијски

целостан... Тело човека није само орган или инструмент личности (кога би се по теорији реинкарнације требало ослободити да би смо достигли блаженство), него је жива страна личности, оно је такође личносно (логосно), оно саучествује у животу личности. Тек у хришћанству личност добија своје одговарајуће место пошто је личност непоновљива. По хришћанском учењу, баш оно што је трајно у човеку и што наслеђује вечност, јесте личност.

Личност је створена од Бога и носи на себи образ и подобије Божије“, пише епископ

Артемије. (стр. 52-53)

„ Учењем хришћанским о томе да се Христос по своме васкрсењу узнео у телу, да Он, прави Бог, сада пребива на небу у прослављеном своме телу, утврђује се са изузетном снагом

принцип телесности, као неодољиве, онтолошки неодстрањиве функције личности из природе човека. Без тела нема пуноће живота, нема целосности личности. Јединственост и непоновљивост личности се односи на тај начин у хришћанству и на тело: неће се ново тело стварати при ,,васкрсењу'', него ће васкрснути пређашње.“ (стр. 61-62) Имајући ово у виду лакше ћемо разумети изјаву Пештерског да је Христос био аватар (Боже опрости!).

Ево како Пештерски, у истој емисији, објашњава настанак „ фалсификоване“ историје: „ Ми нисмо записивали ствари или ако смо записивали мало смо записивали а онда су ови који су имали од почетка план, они су почели да пишу. Антички Грци су почели да пишу и

они су написали све то и сад што је најгоре пристали смо да учимо ту њихову историју. И сад ми мислимо ствари су се тако одвијале. Ствари у историји немају благе везе са оним што се стварно одвијало.“

Став Пештерског према Немањићима, крајеугаоном камену нашег идентитета, је сличан као и код Драгана Јовановића и осталих турбо- фолк историчара: „ Зашто наша деца уче историју од Немањића? А зна се за најмање 18 краљева пре њих. Зато што су Немањићи били први који су легли на руду оних који владају, на један начин који није потпуно примерен. Ако је Стефан Немања узео и убио 4.600 богумила а остале протерао за мене је он злочинац. Данас би био кажњен Хашком суду за геноцид.“

Пештерски се (наравно) позива и на Велесову књигу, а очигледно је и под утицајем Фоменкове Нове хронологије: „ Исус није живео тада него се родио и живео у 11. веку, и убили су га у 11. веку, и разапели су га у Јерусалиму али не у оном Јерусалиму... тада је било пет Јерусалима и један од Јерусалима се звао Цариград, и Исус је разапет у Цариграду.“

СЛАВИША К. МИЉКОВИЋ

Када је реч о Славиши К. Миљковићу и његовом виђењу наше вере, коментари су углавном сувишни. Иако је Миљковић у богохуљену отишао даље од многих псеудоисторичара које смо навели као пример, одлучили смо да ипак наведемо и његова „открића“, јер само на тај начин можемо стећи потпуну и праву слику о њима. Имајмо притом у виду да Миљковић спада међу најпознатије припаднике Српске аутохтонистичке школе.

Навешћемо само део његових изјава из емисије чији наслов сам по себи говори довољно: „К.... као творац и плодитељ је врховни бог Срба!“ Као што видимо, Миљковић је за свог врховног

бога узео ни мање ни више него мушки полни орган. (1) Цензура, како у наслову тако и у даљем тексту где цитирамо Миљковића је наша, он је без икаквог стида о свему овоме отворено говорио у поменутој емисији.

Миљковић, између осталог, каже како је погрешна тврдња да су Срби и остали Словени писменост примили од Ћирила и Методија, као и тврдња да су Срби дошли на Балкан у седмом веку. „ Српска православна црква је васпоставила догму да су Срби добили писменост од Ћирила и Методија што је лаж“ , каже он.

Даље каже како је својом књигом „ Нови српски митолошки речник“ показао да духовна и језичка суштина митолошких и религиозних појмова широм античких религија јесу искључиво у Српској духовној и језичкој матрици. „ Ја сам утврдио са шест књига ''Одгонетања српског језика'', српску језичку и духовну шифру која до најситнијих детаља, етимолошких детаља, одгонетка сваку српску реч, целокупну стару предхришћанску религију али истовремено на подједнако ефикасан и величанствен начин одгонета било коју реч из било ког језика живог или мртвог. Мало ли је?“, каже Миљковић.

Погледајмо сада како је он „ до најситнијих детаља“ одгонетнуо предхришћанску

религију, уз подсећање да су цензуре у тексту наше. На питање новинара: „ Због чега је име врховног бога криви к....? Због чега је потребно да буде крив?“, Миљковић одговара: „ Пааа... Да ли постоји прав к...ц?“ Водитељ наставља са питањима Миљковићу: „ Због чега су Срби специфични ако је к.... врховно божанство Срба?“ Овај му одговара, помињући овога пута и женски полни орган као божанство:“'Па, врло лако. Српски врховни бог је небески, мушки, активни, оплодни принцип. Мајка земља или врховна п...а јесте земљин, доњи, женски родни принцип.“

„ Е, сад, зашто Србима смета к...ц српски? Зашто нам се намеће да је бољи латински пенис, да је боља латинска вагина? Културније је рећи к...ц зато што је то изворна реч српског

народа и име српског врховног бога“, каже Миљковић.

Од овог порода, не аспидиног него, очигледно, самог ђавола (Јн. 8,44), даље чујемо следеће: „ Јахве је ј...ч. „ Јах“ у српском и санскриту значи ј.б, ј...ње.“

За оне мање упућене написаћемо кратко појашњење. Божије име у Старом Завету јесте Јахве. Он нам то сам открива речима: „ И рече му: ја сам Господ, који те изведох из Ура Халдејскога да ти дам земљу ову да буде твоја.“ ( Пост 15, 7) и „ И гле, на врху стајаше Господ и рече: ја сам Господ Бог Аврама оца твојега и Бог Исаков; ту земљу на којој спаваш теби ћу дати и сјемену твојему.“ ( Пост 28, 13). Али уместо речи „ Господ“ која се налази у српском преводу, у изворним текстовима, налази се „ Јахве“ ( הוהי), тачније ЈХВХ јер се у хебрејском језику не пишу самогласници, због чега се често, када се говори о овако написаном имену Божијем (ЈХВХ) користи термин тетрагам. Како су Јевреји, у складу са трећом Божијом заповешћу: „ Не узимај узалуд имена Господа Бога свог“, сматрали да се Његово име ( Јахве) не сме изговарати наглас, осим имена Јахве користили су и друга имена као што су Адонај и Елохим. ( Билијски речник, Радомир Ракић, Златоусти, Београд 2002. стр. 32) „ Јахве“ је треће лице једнине будуће време глагола „ бити“, и код нас се преводи као „Онај Који Јесте“. Тако нпр. у Другој књизи Мојсијевој ( Излазак), у преводу Ђуре Даничића, читамо: „ А Господ рече Мојсију: ја сам онај што јест.“(2 Мој 3,14) Али Јахве је име које користимо за и за Исуса Христа, који је „ истинити Бог“. (1 Јн. 5:20) Тако нпр. изнад крстастог нимба на иконама Спаситеља видимо написано ово име Божије ( Јахве) на грчком

„Ο ΩΝ“ или „ὁὢν“. Наиме, из ових речи је очигледно да су Јахве и Исус Христос једно и исто, на шта, у крајњој линији, указује и лично име Спаситеља ( Исус, односно Јешуа или Јехошуа значи „ Јахве спасава“).

Тврдње овог псеудоетимолога нису плод никаквих истраживања, нити да имају било какво научно утемељење, већ да су, као и код других псеудоисторичара, резултат жеље да се

убије Бог (Јн. 8,40), да се одстрани Бог из живота православних Срба и замени лажним (паганским) богвима. Ово потврђују и следеће Миљковићеве речи: „ Исус није ништа друго него Сунце. Значи, целокупна светковина Исуса Христа јесте сунчев небески пут у току године“.

„ У историји рода људског постоје три главна пада: Адамов, Јудин, папин“, пише Свети Јустин Поповић у књизи „ Православна Црква и екуменизам. Због чега? Због тога што је Адам починивши првородни грех отпао од Бога, Јуда Искариотски је издао Бога, а папа себе догматом о непогрешивости прогласио за Бога. Папин пад настављен је у протестантизму. „ У начелу, сваки је протестант независни папа, непогрешиви папа у свима стварима вере“, каже даље Свети Јустин.

Миљковић наставља суноврат протестантизма, који је сваког човека прогласио Богом, уздижући полни орган човека на место највишег божанства. Даље, Миљковић износећи своја „ открића“ каже како је за време српског врховног бога к.... постојала и света проституција, што значи да су младићи и девојке блудничили у храмовима.

За Хиландар каже да је заправо храм српског врховног бога који је тројност – Перун, Сварог, Вид.

„ Данашње хришћанство званично нема ниједан дан празновања посвећен српском врховном богу, то јест Исусовом правом оцу“, каже Миљковић.

„ Ја слободно могу да кажем да је српска академија наука, пре свега мислим на језикословни и историографски део српске академије наука та два дела представљају највећу пошаст која је икада задесила српски народ. Од оснивања српске академије наука ми имамо у земљи Србији остваривање услова за сваки геноцид Који је по гађао Србе“, каже још Миљковић.

На крају нам ова бараба ( нешто више о Бараби можемо прочитати код Светог Владике Николаја у „ Речима српском народу кроз тамнички прозор“) држи и овакву придику о моралу: „ Данас када свештеници, српски свештеници, српски православни свештеници, венчавају српске младенце, благосиљају их да буду као Исак, Аврам, Сара, Ревека и тако даље. Ако тај исти хришћанин окрене Библију, Стари завет и погледа биографије Саре, Ревеке, Јакова, Исака и тако даље видеће да су оне испуњене лажју, преварама, подвођењу, курварлуку, родоскрвљу... Шта је то? Да наши младенци буду такви? То је један велики грех Српске православне цркве.“ Мислим да је очигледно да су ове Миљковићеве речи пре плод зле намере него незнања. Колико су његове речи неистините јасно је свакоме ко је читао Свето писмо Старога завета и тумачења Светих отаца.

Подробнији опис и анализа самог чина заручења и венчања захтева један посебан и обиман рад, па ћемо овде навести само неколико детаља који су у вези са Миљковићевим тврдњама. На венчању, после јектеније свештеник чита три молитве у којима тражи од Бога да „ благослови брак овај“ и супружницима подари „ живот миран, дуговечност, целомудрије, међусобну љубав у свези мира“ (подвлачење моје, Д. М.) , да их удостоји да виде децу своје деце, да испуни домове њихове пшеницом, вином и јелејем. (2) “ Након стављања венаца, свештеник општим благословом три пута заједно благосиља женика и невесту, говорећи сваки пут: „ Господе Боже наш, славом и чашћу венчај их“. … Циљ због кога се приликом закључења брака стављају венци, добро је објаснио свети Јован Златоуст: „Венци се на главе оних који ступају у брак стављају као знамење победе, како би показали да они пре брака нису били побеђени страшћу, те да као такви приступају и брачној постељи: то јест, као победници над телесним похотама. А ако се неко, уловљен сладострашћем, предао 297

блудницама, шта ће му, као пораженом, венац победе на глави? “ „ На крају долази и део који помиње Миљковић. По завршетку свечаног обилажења око налоња свештеник скида круне са глава супружника поздрављајући их следећим речима: „ Узвеличај се, жениче, као Аврам и благословен буди, као Исак и умножи се као Јаков, ходећи у миру и чинећи у истини заповести Божије.“ „ И ти, невесто, узвеличај се као Сара и узвесели се као Ревека, и умножи се као Рахиља, веселећи се због свог мужа, чувајући границе закона, јер је тако изволео Бог.“ Да бисмо разумели ове речи морамо да познајемо животе Аврама и Саре, Исака и Ревеке, Јакова и Рахиље. Како би нам навођење и анализа њихових житија одузело превише простора, навешћемо само део савета Светог Јована Златоустог које даје мушкарцима за избор жене, а где се позива управо на пример Исака и Ревеке. Ево шта он пише: „ А Аврам беше стар и бременит каже Писмо. И рече Аврам слузи своме најстаријем у кући својој, који беше над свим добром његовим: метни руку своју под стегно моје, да те закунем Господом Богом небеским и Богом земаљским да нећеш довести жену сину моме између кћери ових Хананеја, међу којима живим. Него да ћеш отићи у земљу моју и у род мој и довести жену сину моме Исаку.

Видите ли врлину овога праведника? Видите ли, са колико промишљености он гледа на брак? Он није тражио проводаџије или старе пијане жене, но је ствар поверио своме слуги. То је показатељ патријархалне разборитости и опрезности, јер толико је поучио свог слугу да му је дао у руке тако важан посао. Као што видите, он није тражио богату или лепу жену, но ону која је племенита. Због тога је послао слугу тако далеко. Осврните се и на оданост овога слуге. Он не рече: „Чему то? Толико је племена око нас, толико богаташких ћерки, толико одличних и пријатних људи, а ти ме шаљеш у далеку земљу, међу непознате људе. С ким да говорим? Ко ће ме познати? Шта ако ми припреме клопку, и покушају да ми нашкоде? Није лако прихватити се таквог посла кад си странац". Он ништа од овог не рече, но, прелазећи преко свега, бринуо је само за оно што је и било вредно бриге. Без икаквог поговора показао је своју послушност. Мудрост и умешност показао је питајући једино где би било најбоље да се распитује. Но, шта га је једино бринуло? Шта је питао свога господара?

Ако девојка не хтедне поћи са мном у ову земљу; хоћу ли одвести сина твога у земљу из које си се иселио? А Аврам му рече: пази да не одведеш сина мога онамо. Господ Бог небески, Који ме је узео из дома оца мојега, Који ми је рекао и заклео ми се говорећи: Семену ћу твојему дати земљу ову, Он ће послати анђела својега пред тобом да доведеш жену сину мојему оданде.

Видите ли његову веру? Није му дао за сапутника пријатеља или сродника, или кога другог, но самог Господа. Да би охрабрио слугу није само рекао: Господ Бог небески, но је додао Који ме је узео из дома оца мојега. То је значило: „Сети се како је био дуг тај пут, како смо тамо оставили све и дошли овде, у туђу земљу да уживамо већа блага. Видиш како је немогуће постало могуће." То није једино тумачење његових речи „Који ме је узео из дома оца мојега", јер оне показују да му Господ нешто и дугује „Господ... ми је рекао и заклео ми се" вели Аврам сву земљу што видиш теби ћу дати и семену твојему до века.[78] Чак и ако смо бескорисни, Божијом промишљу ми се усавршавамо. Господ нам помаже, дужности олакшава, и испуњава наше прозбе ако му се искрено и предано молимо. Са таквом вером је и Аврам послао свога слугу.

Када је слуга стигао до свога одредишта, никоме се из тога града није обраћао за помоћ. Ни са ким није разговарао, нити се интересовао за ондашње девојке. Видите ли каква беше његова вера. Очекивао је свога посредника. Само је са Њим разговарао. Стајао је и молио се говорећи: Господе Боже господара мојега Аврама, дај ми срећу данас.

Он чак није рекао:: „Господе Боже мој", него „Господе Боже господара мојега Аврама."

То значи: „Иако сам ја нечист и бескористан молим у име мога господара. Нисам дошао овде ради своје потребе, но служећи њега. Ради његове врлине, молим ти се Господе испуни све моје прозбе". Да не мислите да је он тако говорио само због дуга слушајте шта даље каже: 298

Учини милост господару мојему Авраму. Тиме је мислио: „Чак и ако нисмо учинили добра дела, молимо Ти се спаси нас својом милошћу. Молимо Ти се, услиши молитве наше, не због дужности или обећања, него ради љубави." Шта он у ствари жели? „Ево, ја ћу стајати код овог студенца, а грађанке ће доћи да захватају воде. Којој девојци речем: нагни крчаг свој да се напијем, а она рече: на пиј, и камиле ћу ти напојити; дај да то буде она коју си наменио слуги

својему Исааку; и по томе да познам да си учинио милост господару мојему."

Примећујемо слугину домишљатост у избору знака. Он не рече: „Девојка коју видим у колима која вуку муле, праћену бројним слугама и евнусима. Ону која се одликује великом лепотом, љупкошћу и красотом, нека то буде она коју си Ти наменио слуги Твоме". А шта је он рекао „Којој девојци речем: нагни крчаг свој да се напијем." Шта то чиниш човече? Тражиш жену своме господару, ону која носи воду и којој је дозвољено да разговара са тобом, странцем. „Да", вели он, „господар ме је послао да нађем племениту, а не богату жену. Често

су управо ове жене што носе воду пуне врлина, док су оне из раскошних кућа обично горе од свих." Како ћеш знати да жена има врлину? „Уз помоћ знака који сам навео." На који начин је то знак за врлину? „То је непогрешиви знак за врлину. То је знак милосрђа на делу."

Заиста је то што он говори знак, чак и не мора да говори ово: „Тражим гостољубиву девојку, која ће се потрудити да ми послужи колико је у њеној моћи." Он има нарочити разлог зашто тражи управо милосрдну девицу. С обзиром на то да долази из куће у којој цвета гостољубивост, превасходно је тражио девојку чије ће особине одговарати особинама и навикама његових господара. „Доводимо је у кућу" вели он „која је отворен странцима.

Желим да спречим свађе и несугласице које се често јављају тамо где муж не следи очев пример, јер му жена није рада да угости странце. Да бих то спречио, желим одмах да знам да ли је гостољубива.

Свако добро долази од гостољубивости. Због гостољубивости је и мој господар добио женика на дар: постао је отац. Убио је теле и примио сина, умесио погаче и добио обећање од Бога да ће имати потомака као звезда на небу. Пошто свако добро нама и нашем дому долази од гостољубивости, зато то тражим пре свега осталог. Не гледајмо тако једноставно на то што он тражи воду, но се трудимо да схватимо да тај поступак показује истинско милосрђе - да се не даје само оно што се тражи, но да се да преко тога.

И он још не изговори каже Свето Писмо а то Ревека дође и испуни се реч пророка тада ћеш призивати и Господ ће те чути. Такве су молбе племенитих. Пре но што заврше прозбе, Господ их услиши. Стога и ви, када бирате жену не ослањајте се на људску помоћ, и немојте имати никаква посла са женама које тргују туђом несрећом и чији је једини циљ да извуку корист за себе. Ослоните се на Бога. Он се неће постидети да вам буде посредник. Он је сам то обећао: Иштите најпре Царство Божије и све ће вам се додати.[83] И никако не реците: Како ћу видети Бога, како ћу са Њим отворено разговарати?" То су речи маловерних.

Господ све може. Није потребно да нам говори да би нам помогао. Ни слуга није чуо глас, нити је ишта видео. Тек што је стао на студенац и помолио се, каже Свето Писмо а то Ревека, кћи Ватуила, сина Мелхе, жене Нахора, брата Аврамова, дође с крчагом на рамену и беше врло лепа, још девојка, још је човек не беше познао. Зашто спомињеш њену лепоту? Да, би се ти научио значају чистоте, лепоти њене душе. Чедност је дивна, а најдивнија је кад се споји са спољашњом лепотом. Због тога када Свето Писмо говори о Јосифовој чистоти прво помиње лепоту његовог тела: А Јосиф беше лепа стаса и лепа лица.[85] Потом пише о његовој

чистоти, како га телесна лепота не наведе на блуд. Лепота није сама по себи нечиста, као што и ружноћа није сигуран пут ка чистоти.

Многе жене које зраче спољашњом лепотом, много више исијавају чистотом. Оне, пак, које се појављују ружне и срамотне, у души су још нечистије, натоварене сваком прљавштином. Није то само природа тела, но и склоност душе да у телу пројави своју чистоту или нечистоту.

Није случајно то што се два пута понавља да је Ревека била девојка. Кад Мојсеј каже: Беше још девојка одмах додаје, још је човек не беше познао. Многе девојке чувају своје тело не оскрнављено, док су им душе упрљане сваком нечистотом. Оне су самозаљубљене, привлаче пажњу многих удварача, очијукају са њима и стално им плету замке. Мојсеј показује да Ревека не беше таква. Она је девојка била и по телу и по души: „Не беше још девојка, још је човек не беше познао." Истина, постоји много разлога да је човек позна: била је лепа, а и обављала је и посао који јој је то омогућио. Да је проводила време у својим одајама, како то девојке данас чине, да није излазила на тржницу, нити се удаљавала од куће свога оца не би било толико разлога за похвалу њене чистоте.

Ревека је, међутим, одлазила на тржницу, јер јој је дужност била да доноси воду сваки дан једном два, или више пута, па ипак ни један је човек није познао. Из тога закључујете зашто заслужује нарочиту похвалу. Девојке које ретко одлазе до тржница, које су ружњикаве и непривлачне, окружене бројним слугама, често се кваре при таквим изласцима. Ова девојка је излазила из куће сваки дан, и то не само на тржницу но и на извор где је виђала мноштво свакојаких људи. Како да се не задивимо онда њеној чистоти која није оскрнављена и поред излазака, лепоте и познанстава са многима, она је сачувала и тело и душу у чистоти, и то боље од оних које су седеле у женским одајама. То је девојка управо онаква какву је свети Павле видео: света и телом и духом.[86]

Она сиђе на извор, и наточи крчаг и пође; а слуга искочи пред њу и рече: Дај ми да се напијем воде из крчага твога. А она рече: На, пиј, господару. И брже спусти крчаг на руку своју, и напоји га. И кад га напоји рече: И камилама ћу твојим налити нека се напију. И брже изручи крчаг свој у појило, па опет отрча на студенац да налије, и нали свим камилама његовим.

Велико је милосрђе ове жене и велика њена скромност. Учите се овим врлинама угледајући се на њене речи и дела. Видите ли како њена скромност није нарушила милосрђе, а милосрђе не умањи скромност? Из скромности није журила да се обрати непознатом човеку, нити да се упозна са њим. Због милосрђа и гостољубивости, није га одбила и презрела у прозби. Да му је прва притрчала и поздравила га пре но што јој се обратио, назвали бисмо је бестидном и неразумном. И да га је одбила када је од ње тражио помоћ, назвали бисмо је грубом и нечовечном. Ништа од тога није учинила. Нити је због скромности нарушила милосрдност, нити је због милосрђа изгубила скромност. Показала је праву меру ових врлина. Скромност је доказала чекајући да јој се први обрати, а милосрдност помажући му када је тражио. Право милосрђе није када се даје оно што је тражено, но кад се даје преко тога. То што је она дала само воду значи да је само то било у њеној моћи тог тренутка. Милосрђе се не вреднује према вредности поклона, но према могућности дародавца. Господ ће наградити и онога који да чашу студене воде. Он такође каже да су две удовичине лепте веће од осталих прилога.

Речи „брже изручи" и „отрча" показују са каквом вољом је Ревека то учинила. Није показивала безвољност, као да ју је неко натерао на то, нити досаду. Из искуства знамо да то није мала ствар. Често нам се десило да некога са бакљом замолимо да нам за тренутак да мало светла, или некога са водом да нам да воде и он нас није помогао, но се још и наљутио на нас. Она, међутим, није само дала свој крчаг њему да се напије воде, него још и његовим камилама. Због гостољубивости је уложила толики труд и то са љубазношћу. Врлина јој се тако не показује само кроз оно што је учинила но и кроз вољност да чини. Човека је назвала „господару" иако га није познавала, иако га је видела први пут. Њен свекар Аврам није питао путнике „Ко сте ви? Где живите? Куд идете? Одакле долазите?". Он је најпростије показао своје гостољубље. Исто тако ни Ревека није питала: „Ко си ти? Где живиш? Зашто си овде дошао?"

Трудила се да покаже гостољубивост избегавајући непотребну љубопитљивост. Оне који продају накит за злато занима само једна ствар - како да зараде новац од људи, а не какво 300

је њихово порекло. И она је имала само то на уму - како да покаже што веће гостољубље и добије награду за то, како да што прикладније поступи у датом тренутку. Знала је такође да се странци стиде да сами траже оно што им треба. Због тога је требало да покаже извољност,

исто време и меру уздржљивости, јер ако покажемо сувишну радозналост странац ће се збунити, уплашити и отићи тужан. Због тога она није постављала никаква питања, као што то

није чинио ни њен свекар Аврам тројици путника. Он их је угостио како је најбоље умео, а онда их испратио на пут. Тада је ангелима указао гостопримство. Да је био радознао, награда би му била ускраћена. Стога га хвалимо не само због тога што је ангеле угостио но што је то учинио из незнања. Да их је служио са знањем то не би било ништа чудновато. Драгог и важног госта и они најокорелијег срца дочекују срдачно. Има ли онда ишта чудновато у томе ако дочекате некога са почастима знајући да је уважен. Ревека је поступала исто као Аврам. Није познавала човека, није знала зашто је дошао, нити да је дошао ради ње. Мислила је да је неки странац или путник. Награда за гостопримство је утолико већа што је дочекала човека

потпуно непознатог тако љубазно, а опет сачувала скромност.

Ревека се није понашала непристојно, бестидно, нити мрзовољно и љутито, но са прикладним достојанством. Мојсеј истиче то речима: А човек јој се дивљаше, и ћуташе, неће ли познати је ли Господ дао срећу путу његову или није. Шта значи то „дивљаше јој се"? То значи да је пажљиво осмотрио како је одевена, како хода, како га гледа, разговара, и све остало, уочавајући тако њено душевно устројство. Но, ни са тим није био задовољан, но ју је ставио на још једну пробу. Пошто му је дала воде да пије, рекао јој је: Чија си кћи? кажи ми. Има ли у кући оца твојега места за нас да преноћимо? И шта је она учинила? Стрпљиво и полако му је рекла очево име, и није набусито рекла: „Зашто си тако знатижељан?

Шта те се тиче мој дом?" Шта је рекла Ревека? Ја сам кћи Ватуила сина Мелшина, којега роди Нахору. Још рече: има у нас много сламе и пиће и места за ноћиште.

Опет је дала више него што је тражено од ње. Прво је тражио воду себи за пиће, она је дала и камилама. Исто се десило и сада, замолио је за смештај а она је понудила и сламу и пиће и много шта друго. На тај начин га је привукла и довела га у своју кућу и тако добила награду за своје гостољубље. Не гледајмо на то као на нешто споредно. Размислимо мало о себи и покушајмо да себе упоредимо са тим људима. Само тако ћемо разумети доброту ове жене. Често нас замарају посете пријатеља и сродника. Ако ли остану дуже од дан -два осећамо се тескобно... Она је довела у кућу потпуног странца и није само била спремна да услужи њега него још и његове камиле.

О мудрости овог човека највише говори оно што је учинио када је ушао у кућу. Пошто су му дали хлеба да једе, рекао је: Нећу јести док не кажем ствар своју. Видите ли како је опрезан и разборит? Онда, пошто су га пустили да прича, чујте како је говорио. Да ли је

говорио о томе како му је господар познат и угледан, цењен највише од свих у својој земљи? Истина да је о томе хтео да прича речи му не би недостајале. Уосталом, суседи су Аврама поштовали као краља. Па ипак ништа од тога није рекао. Занемарио је та људска занимања и почео да хвали оно што је много важније од тога говорећи: Ја сам слуга Аврамов. А Господ је благословио господара мојега веома, те је постао велик, и дао му је оваца и говеда, и сребра и злата, и слуга и слушкиња. Споменуо је Аврамову имовину не да би показао како је богат, но како је волео Господа. Онда је споменуо женика: И још Сара жена господара мојега роди сина господару моме у старости његовој?

Овде је намерно истакао природу тог рођења показујући да је до њега дошло Божијим промислом, а не природним путем. Тако и ви када тражите себи невесту или женика пре свега тражите то јер је Господу мило. Ако има такав благослов све остало долази само по себи. Ако то недостаје, чак и ако има све земаљско добро, оно постаје бескорисно. Да би домаћине спречио да питају: „Зашто не узме жену из своје земље?", слуга је рекао: А мене закле господар мој говорећи: немој довести сину моме жене између ових Хананеја, међу којима живим, него иди у дом оца мојега и у род мој, да доведеш жену сину моме? 301

Да вам не досадим целом причом, рећи ћу вам крај. Када им је рекао како је чекао на

студенцу, како је девојку замолио да му да воде, како је дала више него што је тражио, како је узео Господа за посредника, онда је заћутао. После ове његове беседе више у њега нису сумњали, нити су се колебали. Пошто их је Господ покренуо на то, одмах су му обећали кћер. Лаван и Ватуило рекоше: Од Господа је ово дошло. Нити не можемо казати ни зло ни добро. Ето, Ревека је у твојој власти, узми је па иди, и нека буде жена сину господара твојега, као што каза Господ?“

Иако смо навели прилично дуг цитат сматрамо да је то било неопходно како би се указало на лицемерје и лажи Славише К. Миљковића.

Весна Пешић и Милан Видојевић

Милан Видојевић у емисији „ Срби су народ који је настао од расе из свемира“ (1) каже, између осталог, следеће: „ И Срби су народ који је настао од расе из свемира. Од најбоље, од најплеменитије рептилоидне расе, изузетно развијене која је ове клонове, дакле будућа људска бића, направила заиста по свом имиџу. Срби су направљени негде другде а не на земљи како је био случај са већином осталих постојећих раса које су своје земљане правили тек онда када су дошли овде. Ово није случајно, Срби су требали да буду раса контролора, да се налазе на кључним местима овог простора, ове димензије и овог времена. Уобичајена заблуда када су Срби у питању, а то је заблуда задњих неколико стотина година, поготово науке коју ја критикујем ево свих ових неколико месеци, је тврдња да су Срби и Словени, да су Срби народ који је дошао из степа средње Азије и то у доста касном периоду и населио се на Балканском полуострву.

Први писани извор о Србима имате у Старом Завету, у Књизи о судијама. Дакле, Срби су оно племе које се у Старом Завету зове Венијамин. Срби су Венијамити, за разлику од племена која су семитског порекла, која живе у Јудеји, уопште у том региону света. Венијамити нису семитског порекла и зато оно што пише у Књизи о судијама и једна доста замршена прича како су Венијамити се замерили осталим племенима па су нешто ратовали, па су хтели да отимају неке жене из неких других племена, и тако даље. Т,а прича наравно, служи за оправдање онога што се заиста десило у историји а то је да су се сва семитска племена, дакле сва Јеврејска племена, окренула против племена Венијамин и протерала га из Јудеје из два кључна разлога. Прво што Венијамити нису семитског порекла, то је под један, а под два зато што су Венијамити контролисали свето место на коме се налазио Јерусалим.

Подсетићу вас само да је краљ Давид из племена Венијамин, да је први краљ савеза јеврејских племена Саул такође из племена Венијамин, и подсетићу вас оно што сигурно знате, да је мајка Исусова, Марија, такође из племена Венијамин, што ће рећи да је Исус својим пореклом полу-Србин. ...

Као и код Меровинга, и неки Немањићки краљеви, у првом реду Драгутин и Милутин, затим Душан, су имали натприродне моћи и о томе постоје записи у тајним доктринама и Темплара и Сионскогприората. Драгутин је био посебно интересантан случај. Имао је могућност да менталним путем отвара просторно-временске капије, била му је позната и прошлост и будућност. Јесте заиста био свети краљ и није случајно да је потомак једне лозе

која се спојила практично кроз брак и његовог оца Уроша I и његове мајке Јелене Анжујске. Анжујци су потомци Меровинга.“

Из ових последњих Видојевићевих речи видимо везу са псеудоисторијском књигом „Света крв, свети грал“ М. Бајџента, Р. Лија и Х. Линколна писану на основу фалсификованих докумената ( Dossiers Secrets d'Henri Lobineau) и њихове интерпретације Библије, у којој ови тврде да се Христос оженио Маријом Магдаленом и да су имали децу, која су емигрирала у данашњу јужну Француску и да су Меровинзи њихови потомци. Наравно, у књизи се говори и о Сионском приорату и Темпларима. Поменимо још и то да је један од аутора поменутог

фалсификата ( Dossiers Secrets d'Henri Lobineau) за разлику од аутора књиге ,, Света крв, свети грал'', тврдио да су Меровинзи потомци Венијаминовог племена. Ово нам помаже да разумемо Видојевићеве измишљотине. (2) Венијамин је један од дванаест Јаковљевих (Израиљевих) синова, најмлађи, кога је Јаков уз Јосифа добио са Рахиљом. О његовом рођењу се пише у Првој књизи Мојсијевој: „ И отидоше од Ветиља. А кад им оста још мало пута до Ефрате, породи се Рахиља, и бјеше јој тежак порођај. И кад се веома мучаше, рече јој бабица: не бој се, имаћеш још једнога сина. А кад се растављаше с душом те умираше, назва га Венонија; али му отац надједе име Венијамин. И умрије Рахиља, и погребоше је на путу који иде у Ефрату, а то је Витлејем.“ (Пост. 35, 16-19)

О разлозима за рат осталих племена против Венијаминовог племена и о томе како је ово племе ипак опстало, читамо у Књизи о судијама од 19. до 21. главе.

Видојевић овде, као и остали турбо- фолк историчари, показује непознавање основних, општепознатих, чињеница. Тако он за Давида каже да је из Венијаминовог племена, иако и из родослова Исуса Христа у Јеванђељима по Матеју (Мт. 1, 1-16) и Луки (Лк. 3, 23-38) знамо да је из племена Јудина. Такође, Пресвета Богородица, као што је познато, није из племена Венијаминовог већ по оцу из племена Јудиног, а по мајци из племена Левијевог.

Даље, краљица Јелена није водила порекло од породице Анжу ( Anjou). Њен отац је био Јован Анђел, син византијског цара Исака II Анђела и Маргарете Угарске, кћерке угарског краља Беле III. Њена мајка је била Матилда од Вијандена, кћерка Маргарете од Намира и Анрија, грофа од Вијандена. Међу француским прецима краљице Јелене можемо да нађемо припаднике племићке породице Куртене ( Courtenay), али не и поменуте Анжу. (3)

Као што видимо, Видојевић негира да је свет и човека створио Бог, како је описано у Старом Завету, у Књизи постања ( Прва књига Мојсијева, прво поглавље): „ У почетку створи Бог небо и земљу“ , и „ И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их.“ Уместо тога Видојевић каже да су Србе и друге људе створили ванземаљци. Скренимо пажњу пре тога да су „ просторно-временске капије“ које Видојевић помиње у вези са краљем Драгутином такође повезане са „ ванземаљцима“, тачније кроз њих, како тврде следбеници ових теорија, ,,летећи тањири“ и долазе на Земљу. (4) Како је веровање у ванземаљце веома раширено међу лажиисторичарима неопходно је да дамо нешто опширније објашњење ове појаве, па у ту сврху наводимо део поглавља „ Знаци са неба“ из књиге Светог Серафима Роуза „ Православље и религија будућности“.

„ После Другог светског рата на Западу је наступила поплава далекоисточних религија и култова, а упоредо ширила се и појава, која на први поглед није имала никакве везе са религијом, - то је појава „неидентификованих летећих објеката" (НЛО). ... Али oвом појавом бавили су се и чувени научници по наредби неких влада. Та научна истраживања нису дала позитиван резултат, јер нису могла да докажу да су ти летећи објекти - стварно физички. Међутим, најновије хипотезе научника доводе истраживаче ових појава до „руба стварнасти", на границу психичке и духовне стварности којој ови научни истраживачи нису у стању да приђу.

Захваљујући богатству светоотачког знања о Светом Писму, православни посматрач има велико преимућство да оцени те нове хипотезе о феномену „неидентификованих летећих објеката". Православни посматрач ипак је мање заинтересован за саме те појаве а више за 304

менталитет који их прати: како људи обично тумаче НЛО, и зашто? Један од првих који је приступио питању НЛО, на тај начин, био је чувени швајцарски психолог Карл Г. Јунг. У својој књизи ,,Летећи тањири: један модерни мит о стварима виђеним на небу, он је покушао

да објасни ову појаву као нешто што има психолошки и религијски смисао. И мада он није покушао да ове феномене прогласи за „објективну стварност", ипак их је сместио у област

људскога знања којој они заиста и припадају. Потоњи истраживачи, који су почињали своја испитивања од „објективне" стране, а не од психолошке димензије овога питања и сами су увидели да је без „психичке" хипотезе немогуће објаснити овај феномен.“

Након што се на неколико страна обрађује научну фантастику у вези са овим питањем Свети Серафим даље, између осталог, пише: „ Многи научници узели су у обзир ову појаву не због физичке доказаности о њој, него због чињенице да су многи озбиљни и разборити људи видели нешто незаборавно за цео живот. Ту није реч о сну. Према томе, истраживање треба да се окрене ка области психологије, а не ка „физичком доказивању" ових летелица. Забелешке о појавама НЛО представљају збирку „невероватних прича које су нам казане од стране људи којима се може веровати." Нешто ипак постоји иза много хиљада озбиљних извештаја о тим објектима.

Др Хајнек је разврстао ове појаве у шест врста сусрета. Прва врста представља „ноћне летове". Све се објашњава као појава метеора, како су их видели компетентни људи као авионски пилоти, контролори лета и полицајци. Друга врста су „дискови по дану". Они су касније били преименовани у „летеће тањире". У трећу категорију спадају радарски опажаји летећих предмета са брзином изнад пет хиљада километара. Сведоци ових појава били су емоционално уздрмани. Они су били суочени са нечим загонетним. Четврта категарија се назива „близак сусрет прве врсте", где се ради о блиском виђењу светлуцаве летелице на земљи. Очевици су толико запањени да нису били у стању да то сниме, мада им је камера била при руци. Пету категорију чине „блиски сусрети друге врсте". Овде разлику уноси чињеница да је летелица оставила траг на месту свога приземљења: сасушене су ове биљке на том месту. Међутим, делић такве виђене летелице никада није био донесен, а ни наводни траг на земљишту нији био убедљив.

Најзанимљивији извештај о тим летелицама расправља о шестој категорији која се зове „блиски сусрети треће врсте" - то су описани доживљаји о сусрету са „живим бићима" или „хуманоидима" - управљачима тих летелица.

„Блиски сусрети" током седамдесетих година павезани су са „паранормалним" или окултним феноменима. Људи понекад сањају чудан сан управо пре појаве НЛО. Неки тврде да су добили телепатске поруке од „хуманоида". Други тврде да те летелице не долазе и не одлазе великом брзином, него се једноставно ту „материјализују" и изненада „дематеријализују"... Неки ооветљени светлошћу из тих летелица добијају „чудесна исцелења", док у другим случајевима појаве НЛО узрокују леукемију и друге болести озрачења. Често имају и трагачне психолошке последице: блесавост, лудило, самоубиство… Ова наглашена „пхсихичка црта" приликом виђења НЛО навела је истраживаче да повежу виђења НЛО са oкултним појавама и да траже кључ за разумевање појава НЛО у психичким последицама које оне производе. Многи од истраживача указали су на сличност између појава НЛО и спиритизма XIX века који је такође спајао психичке феномене са чудним физичким последицама, само са много примитивнијом „техником". Примећено је да савремено човечанство има појачану пријемчивост за тајанствене појаве окултизма.

Шта се, уствари, дешава приликом сусрета са НЛО? Провера људског веровања. Шири се, нарочито међу омладином, опчињеност далеким просторима, психичким феноменима на рубу свести и реалности...

Закључак је следећи: зато што су људи занемарили хришћанство и очекују „спаситеље" из далеких космичких простора, јављају им се слике међупланетарних летелица и ванземаљских бића. Иза тих привићења су демони.

Џон Кил, који је иначе агностик у религији пише: „НЛО појаве личе на нижу врсту варијација демонолошких феномена који постоје од давнина". … Многи извештаји о НЛО појавама указују на њихову поражавајућу сличност са описима демонске поседнутости (бесомучности). Такав феномен одавно су знали теолози и парапсихолози.

Неки евангелички протестанти објавили су недавно своје изучавање и закључили да су НЛО појаве чисто демонске по свом пореклу. Православни истраживач не може не закључити то исто. Тачно је да су многа виђења „ванземаљских летелица" само плод халуцинације и обмане, али је немогуће одбацити сва сведочења толико многих извештаја о појави НЛО. Тачно је такође да на спиритистичким сеансама многи медиуми варају људе, међутим, сам медиумистички спиритизам, када је заиста аутентачан, он непорециво производи стварне „паранормалне" феномене под утицајем демона. У томе смислу, имајући исти демонски извор, НЛО појаве нису ништа мање стварне - но демонска виђења у спиритизму.

Најзагонетнија страна појаве НЛО - а - чудно мешање физичких и психичких обележја у њима - не представља никакву загонетку за православне хришћане који су читали духовне књиге, нарочито Житија Светих. У тим старим књигама демони се јављају тако запањујуће стварни као да имају „физичка тела", мада је „материја" у њима тако истанчана да није опазива за људе ако им „духовне очи" нису отворене, било по вољи Божијој (као у случају код светих људи) било против воље Божије (као у случају код вештица и медиума).

Православна духовна књижевност има много примера демонских појава које се потпуно поклапају са НЛО виђењима: чудесно се јаве наизглед „опипљива" бића као предмети (то су или демони или њихове нестварне сенке) који за трен се „материјализују"

„дематеријализују", увек са циљем да запање и растроје људе, водећи их коначно ка погибији. Најчувенији догађаји такве природе описани су у Житију светог Антонија египатског (IV век) и светога Кипријана картагинског (III век), који се сам, пре обраћења у хришћанство, бавио црном магијом.''

Након што наводи један пример из Житија Светог Мартина Туронског, где се демонска сила јавља као ,, физичка“ слично данашњим ,, блиским сусретима“ и пример демонског

„киднаповања“

из Житија Светог Нила Сорског, сасвим сличног ,, одвођењу“ људи у летелице од стране ,,ванземаљаца“, Свети Серафим наставља: „ Такве приче о демонским нападима биле су честе у ранијим вековима. Знак духовне кризе данас је у томе да модерни људи, упркос њиховој гордој „просвећености" и „мудрости", опет су се суочили са таквим ирационалним доживљајима, али немају више хришћанско мерило којим би могли да их објасне. Савремени истраживачи прилазе овим доживљајима као „просвећени" људи који хоће да наметну свој научни метод опажања и у духовну област, а немогуће је приближити се њој „објективно", него само вером. (Вера је као поклон од Бога у облику двогледа: ако га ставиш на очи - видећеш и невидиви свет; ако ли не - остајеш кратковид). Физички свет је морално неутралан и може се познати доста добро објективним опажањем, али невидиви (духовни) свет обухвата бића која могу бити и добра и зла, а њих „објективни" истражитељ нема могућности да разликује, уколико не прихвати библијско Откривење које је невидиви Бог дао човеку.

Од почетка хришћанства демони се можда нису никада тако отворено јављали као данас. Они користе духовну необразованост и лаковерност оних људи који су поверовали у долазак „посетилаца из далеких простора" који би, као „виша бића" сада узели судбину човечанства у своје руке. … „Неидентификовани летећи објекти" су само најновија медиумистичка техника којом ђаво врбује нове поклонике свог тамног царства. То је ужасан знак колико су људи постали пријемчиви за демонски утицај - као никада пре у хришћанској ери. У прошлом веку било је обавезно да се додир са демонима обави у тамној соби за сеансе, међутим сада - довољно је да човек гледа у поднебесје (али и сада претежно ноћу).

Човечанство је изгубило и ону најмању хришћанску трезвеност (ако ти се нешто натприродно јави - затвори очи, прекрсти се и реци у себи: „Ако је ово виђење од Бога, нисам достојан да 306

видим; ако није од Бога - нећу да видим!" Уколико се то виђење понавља, онда треба отићи

духовнику који има дар разликовања духова и он ће ти разјаснити ту појаву"). Сада, на жалост, људи су спремни да се клањају било каквом „чуду" које долази „са неба".

Та лаковерност види се и у популарности филмова о „ванземаљцима", у којима је лако препознати једва прерушене демоне.

…Порука ових НЛО појава је ова: припремнте се за долазак Антихриста. Он ће наступити као „спаситељ" и владар овога света. Можда ће и он доћи и јавити се у ваздуху (поднебесју) да би више личио на Христа (Матеј 24:30; Дела апостолска 1:11). Можда ће тек тада,,посетиоци из далеких простора" јавно слетети на земљу да би принели „космичко" поклоњење своме гадном господару. У Књизи Откривења (13:13) наговештен је запањујући демонски призор последњих дана света, када ће Антихрист - помоћу Сатане - успети да изазове пад „ватре са неба". У сваком случају, демонска порука човечанству гласи: очекујте избављење, не од хришћанске вере у невидивога Бога, него од летећих тањира „са неба". Један од знакова последњих времена је да ће бити „страхоте и знаци велики са неба" (Лука 21:11).

Пошто ће ое Антихрист наметати људима највише из ваздуха, свети Симеон Нови Богослов је зато упозорио хришћане који се моле да не гледају на небо јер зли дуси живе у поднебесју и чине разне обмане у ваздуху (Добротољубље). „Људи неће разумети да чуда Антихриста немају разуман циљ, ни одређено значење, него да су она пуна лажи, као чудовишна, злобна, бесмислена играрија - са циљем да их заведе и опчини помпезним, празним, глупим призором". „Опасно је поклонити тим демонским појавама ма и најмању пажњу, јер нечиста слика има погубан утисак на ум, и он се тако подвргава озбиљном искушењу".

Многи „контактирани очевици" „ванземаљаца" добро знају истинитост ових речи јер се мало њих извукло из опчињености ако су као наивни радозналци гледали та надприродна виђења. Чак су и научници, НЛО истраживачи, упозоравали људе да „бављење НЛО „ванземаљцима" може бити опасно колико и бављење црном магијом. Демони се служе овим надприродним појавама као мрежом у коју падају неуротични лаковерни и незрели. Тим појавама они узрокују параноидну шизофренију, демономанију, па чак и самоубиство. Наивно интересовање за НЛО може постати разорна опсесија. Стога препоручујем родитељима да не дозволе својој деци такву опасну забаву. Учитељи и сви одрасли треба да одвраћају малолетне да се баве тиме."

Живимо у времену када су демони, под маском „хуманоида", постали видиви хиљадама људи који су изгубили благодат Божију. То служи као упозорење православним хришћанима да буду опрезнији и трезвенији на путу спасења, знајући да искушење не долази само од лажних религија, него чак и од наизглед физичких предмета, као сатанских мамаца. Хришћани ранијих векова знали су за те ђаволоке замке. Међутим, људи модерног доба после „проосветитељства" XVIII века не верују да ђаво постоји, па је њему утолико лакше да их заведе. Епидемија се најбрже шири ако људи не верују да постоје бактерије. Међутим, колико су невидиве бактерије опасне за тело, толико су невидиви демони опаснији за душу...

НЛО појава је изазов православним хршићанима да се држе свог испробаног духовног живота а да се не поводе за помодним идејама новог времена. Православни хришћанин, као

трезвени мистичар, зна да су звезде горе и наша земља доле једнако удаљене од изгубљеног

раја коме он стреми. Он је део страдалног човечанства коме је Син Божији дао (као поклон)

спасење – својом Жртвом на Крсту. Он зна да човек не треба ,,да еволуира'' у неко ,,више биће''. Он нема разлога да верује у нека ,,високо еволуирана'' бића на другим планетама, али добро зна да заиста постоје ,,виши невидиви умови'' у свету око нас. Њих има две врсте: једни служе Богу и помажу човеку (ангели), а други су против Бога и желе да заразе човека својом

завишћу и злобом, вукући га у погибију (демони). Хришћанин зна да човек, због самољубља и слабости лако пада у заблуду, у ,,бајке'', где се обећава успон у ,,више стање духа'' или контакт са ,,вишим бићима'', без духовног аскетског живота и без Светих тајни Цркве Православне. 307

Управо је та жеља за надприродним виђењима бекство од духовне борбе коју хришћански живот претпоставља. Православни хришћанин нема поверења у своју способност

да разликује добре и зле духове, зато он утолико пре чврсто се држи библијских и светоотачких савета, које му је Црква Христова дала за живот вечни. Такав трезвеношћу наоружан хришћанин је отпоран на ову лажну религију будућности, грозну религију Антихриста – било у ком облику да се она јави. Други људи, ван Цркве у по следњем поколењу - могу бити спасени једино чудом Божије љубави.“ (5)

Подсетимо да у једној емисији Горан Шарић о синовима Божјим и нефилима ( у нашем преводу Старог Завета дивови: „ А бијаше тада дивова на земљи; а и послије, кад се синови Божји састајаху са кћерима човјечијим, па им оне рађаху синове; то бијаху силни људи, од старине на гласу.“ Пост. 6,4), каже да су ванземаљци. (6)

Драган Јовановић (лево), Весна Пешић и Бранко Драгаш (десно)

Када је реч о Драгану Јовановићу коментари су, као и у случају Славише К. Миљковића, углавном сувишни. Толика мржња, не само према Богу, него према свему што је „ свето и честито и миломе Богу приступачно“ је нешто што се заиста ретко среће. Читајући и слушајући Драгана Јовановића, хришћанин лако може да разуме због чега се Ђаво најчешће назива Сатана. Наиме, реч „ сатана“ је семитског порекла и у преводу значи непријатељ или клеветник.

Драган Јовановић у једној емисији интернет телевизије „ Балкан инфо“, познатој по сличним гостима, тврди како је хришћанство наметнуто Србима и да ми имамо „ нашу стару веру“. (1)

Поменули смо већ да је Јовановић, у Мокром код Беле Паланке, направио светилиште богу Виду са великом статуом односно кумиром, а како каже у овој емисији он је то сматрао својом дужношћу.

Јовановић прича како му је игуман Серафим из недалеког манастира Светог Димитрија, познатог и као Дивљански манастир, наводно запретио да ће уништити кумир на шта је Јовановић узвратио да ће игумана Серафима полити кантом бензина у „ иконостасу“ (односно олтару) и запалити га. Чак уколико и јесте истина да је игуман Серафим претио да ће уништити поменути кумир, спремност да се на то узврати спаљивањем живог човека само нам говори ко је Драган Јовановић, и од кога је: „ По овом се познају деца Божија и деца ђавоља: свако, ко не чини праведност и ко не воли свога брата, није од Бога. Јер ово је вест коју сте чули отпочетка: да волимо један другога. Не као што Каин беше од нечастивога и уби брата свога. И зашто га уби? Зато што дела његова беху зла, а дела његовога брата беху праведна.“ (1. Јн. 3, 10-12)

Даље, Јовановић тврди како су Немањићи на силу увели „ јудео-хришћанство у Србију, као што је друг Тито на силу водио једно друго модерније хришћанство“, а „ јудеохришћанство је црна магија“, каже Јовановић. Коришћење термина „ јудео-хришћанство“ је често међу теоретичарима завере али и неопаганима. Иако се овај термин користи у науци он има потпуно другачије значење од оног које му даје Драган Јовановић, и односи се на неке појаве у вези са раним хришћанством. (2) У контексту у ком га Јовановић користи се не може употребљавати, јер хришћанство као Богом откривена истина није и не може бити у органском јединству са јудаизмом или неојудаизмом, упркос заједничким коренима, јер „Како 309

ли се слаже Христос с Велијаром? или какав дијел има вјерни с невјерником?“ (1. Кор. 6,15).

Исто важи и ако бисмо префикс „ јудео“ користили у етничком, а не у верском кључу јер јевреји у већини нису прихватили и препознали Исуса као Христоса: „ Својима дође, и своји га не примише.“ (Јн. 1,11). Напротив, Јевреји су Га убили: „ Људи Израиљци! послушајте ријечи ове: Исуса Назарећанина, човјека од Бога потврђена међу вама силама и чудесима и

знацима које учини Бог преко њега међу вама, као што и сами знате, Овога одређенијем савјетом и промислом Божијим предана примивши, преко руку безаконика приковасте и убисте.“ (Дап. 2, 22-23)

Следећи логику заједничких корена могли бисмо да говоримо и о „ исламохришћанству“ како због биолошког порекла Исмаила од праоца Аврама, тако и по томе што и муслимани уче о Исусу Христу ( Иса Пејгамбер) и Богородици ( Мерјем), Мојсију ( Муса Пејгамбер) итд. али на другачији, искривљен и погрешан начин.

Када је реч о хришћанству као црној магији, подсетимо се само да се са оваквим оптужбама суочавао и сам Христос током свог овоземаљског живота, па је довољно да наведемо његов одговор: „ А фарисеји чувши то рекоше: Овај другачије не изгони демоне до помоћу Веелзевула, кнеза демонског. А Исус, знајући мисли њихове, рече им: Свако царство које се раздијели само у себи, опустјеће; и сваки град или дом који се раздијели сам у себи, неће се одржати. И ако сатана сатану изгони, сам се у себи раздијелио; како ће, дакле, опстати

царство његово? А ако ја помоћу Веелзевула изгоним демоне, синови ваши чијом помоћу

изгоне? Зато ће вам они бити судије. А ако ли ја Духом Божијим изгоним демоне, онда је дошло к вама Царство Божије.“ (Мт. 17, 24-27)

Даље, Јовановић каже како је „ сва наша несрећа кренула од Немањића, то јест од Немање“, а Немања је унук цара Константина који је у Охриду срушио 365 цркава. Као што видимо, Јовановић тврди да је Немања Константинов унук при чему се, да би оно што прича звучало уверљивије и подсећало на науку, позива на академика Љубомира Стојановића и његове „ Српске родослове и летописе“. Немања се, да подсетимо још једном, родио 1113. године док је Константин Велики умро 337. године, али ову непремостиву разлику од око осам векова Јовановић решава Новом хронологијом А.Т. Фоменка, о чему ћемо рећи неколико речи даље у тексту. Позивање на академика Љубомира Стојановића и његове „ Српске родослове и летописе“ је једна од дрских лажи којима су склони турбо- фолк историчари, а које износе са претпоставком да они који прате њихово излагање неће проверавати тврдње које износе. Већ у самом уводу Љубомир Стојановић, говорећи о родословима Немањића, каже да су они прекрајани „ тиме што су или скраћивани изостављањем понечега или сажимањем у краће, или попуњавањем другим чим чега у првобитном тексту није било“ ( стр. XV), а део где се говори о Немањином пореклу од Констанстинове сестре ( у неким родословима се каже кћерке) која се удала за Лицинија ( отуда и Деретићева тврдња да Немања води порекло од Лицинија) коментарише кратко: „ Тако је, ето, по свима родословима (сем пајс.) Немања праунук Константинов по сестри му иако их раставља 800 година!“ (стр. ХХ) У следећој реченици следи коментар Љубомира Стојановића о писцима родослова који су наводили овај податак: „ То им је силно убијало вредност…“

Нажалост, искуство аутора ове књиге је показало да следбеници турбо- фолк историчара не желе да прочитају текстове који оповргавају оно што су они некритички усвојили као истинито, чак ни када им се тај текст понуди. Према томе, како онда да очекујемо да ће се потрудити да сами потраже литературу како би проверили податке који су им псеудоисторичари изнели? Али овде вероватно није реч о лењости него о томе да би суочавање са научним чињеницама разорило оно у шта они верују.

Погледајмо како наводно Немањино порекло од римских царева (иако у вези са тврдњом Јована Деретића) коментарише професор Радивој Радић: „ Просто је дирљиво како др Деретић и остали „новоромантичари”, са мешавином инфантилне наивности и грубог незнања, верују у нешто што је сасвим немогуће. Они сматрају да Немањићи потичу од 310

императора Лицинија, односно Ликинија како они воле да га пишу, савладара Константина Великог. Истина, у српским родословима пише да је Ликиније Србин и налазе се такве вести о Немањином пореклу. Међутим „новоромантичари” при том упадају у општепознату замку јасну свим медиевистима. Многе владарске династије у Средњем веку настојале су да покажу своју старину, па су њихови дворски историчари посезали за најразноврснијим родбинским конструкцијама. Тако су настајале породичне легенде које нису имале много везе са историјском истином, те им научници нису ни поклањали поверење. У овом случају писцима српских родослова као извор је послужио словенски превод византијске Светске хронике коју је саставио Јован Зонара.

Међутим, да видимо чињенице: Лициније је убијен 325. године, а Немања се родио 1113. године. Између њих двојице зјапи празнина од безмало осам векова, а научници су са великим напором, и после дугих распри, једва утврдили ко је био Немањин отац (видели смо да др Деретић ни то не зна!). Дакле, др Деретић зна ко је био Немањин предак од пре осам стотина година, а не зна ко је био Немањин отац. Осим тога, према српским родословима Стефан Немања је био Лицинијев праунук, што би значило да су Немањини отац, деда и прадеда морали живети по три или четири столећа. Досадашња медицина, међутим, не зна за тако дуговеке примерке људског рода.” (3)

Као што видимо, Јовановић Светог Равноапостолног Цара Константина, супротно историјским чињеницама, представља као гонитеља хришћана и рушитеља цркава. О томе да ли је у Охриду крајем трећег и почетком четвртог века могло бити ни мање ни више него 365 цркава, сувишно је и говорити. Ипак, за оне мање упућене да напоменемо да се у то време под Охридом подразумевао простор тзв. Охридске или Самуилове тврђаве, чији остаци и данас постоје, па није тешко закључити да ли је на том простору могло бити изграђено толико цркава. Када се поред тога у обзир узме и број становника у то време и број цркава данас, није тешко закључити колико је крупна лаж оно што износи Јовановић. У, до сада, најстарије пронађене цркве спадају црква у Акаби ( Јордан), грађена крајем 3. и почетком 4. века и црква код Тел Мегидоа ( Израел), из приближно истог периода. Обе ове цркве су нешто старије од цркве Васкрсења Христовог у Јерусалиму и цркве Рођења Христовог у Витлејему које су, као што је општепознато, подигнуте управо захваљујући цару Константину и његовој мајци, царици Јелени.

Затим нам Јовановић потврђује да теорије и тврдње турбо- фолк историчара зависе искључиво од њихове маште, жеља и циљева а не од научних чињеница. „ Немања је био цар. Ја ћу сада за једно послеподне, за један викенд, да вам направим лозу и Немањину и Исусову и коју год хоћете“, каже Драган Јовановић. Христов родослов налазимо у Лукином и Матејевом Јеванђељу, па када говори о Његовом родослову Јовановић вероватно мисли на неки нови и лажни родослов, чиме се већ у одређеној мери и бавио, као што ћемо видети касније.

Ево како Јовановић види Немањино порекло: „ Немања је Герман. Имао је можда и мало наше крви али је дошао са стране и његов сурови обрачун са српским народом је део тога.“ А затим наставља: „ Анте Павелић каже да му је узор од државника био Немања. Између немањићке суровости и Павелићке суровости није било разлике у односу на Србе.“

„ Немања је био плаћеник византијске Коминтерне“, каже он.

„ Ово што Шиптари пале манастире по Косову, усташе раде то што раде, Олује и сва та чуда, то је та лоша карма која се нама враћа због Немањића“, закључује Јовановић.

О „ родољубљу“ човека који поистовећује светородне Немањиће, у чије време је српска држава доживела политички, територијални, привредни и културни успон; који су оснивали прве болнице и школе и оставили задужбине од којих се неке налазе и на Унесковој Листи светске културне баштине, са поглавником НДХ Антом Павелићем у чије време је извршен незапамћен покољ Срба, сувишно је и говорити. У вези са овим тврдњама Драгана Јовановића, тема може бити само његово душевно здравље ( онако како га дефинишу Свети 311

Оци) и име, у складу са причом из Јеванђеља: „ И кад изађе из лађе, одмах га срете из гробова човек с духом нечистим, који борављаше у гробовима и нико га не могаше свезати ни веригама; јер је много пута био свезиван у окове и вериге, па је искидао вериге и окове изломио; и нико га не могаше укротити. И стално ноћ и дан он беше у гробовима и по горама, вичући и бијући себе камењем. А кад виде Исуса издалека, потрча и поклони му се. И повикавши из свег гласа рече: „Шта хоћеш од мене, Исусе Сине Бога Вишњега? Заклињем те Богом, не мучи ме!” Јер му говораше: „Изиђи, душе нечисти, из човека!” И питаше га: „Како ти је име?” И одговори му и рече: „Легион ми је име: јер нас је много.“ „ (Мк. 5, 2-9)

Већ смо рекли да Драган Јовановић ( можемо ли га назвати Легион?), кидише на све

што је свето и честито па тако и за Светог Кнеза Лазара Косовског каже да је „ Немањић, али је дворско копиле“ и да је „ Милошу Обилићу убио оца“.

Однос Драгана Јовановића према СПЦ је исти као и према Православнпј цркви уопште: „ Српска православна црква је једна дивља градња“ , каже он, а своје богоборство, као и остали лажиисторичари, покушава да образложи родољубљем. „ Моји интереси да рушим Српску православну цркву су дубоко српски и аријевски. ... Док се ми не решимо српске православне цркве за Србе нема спаса.“

Сачувај нас Боже оваквих Срба!

Шта је то српски национализам (родољубље) објашњава нам Свети Владика Николај Охридски и Жички:

''То је рам, у коме је икона Христова,

То је дом, у коме је Христос домаћин.

То је брак, коме је Христос благословитељ.

То је село и град, у коме је Христос начелник.

То је држава, у којој је Христос цар.

То је уметност, у којој је Христос чаробност.

То је школа, у којој је Христос учитељ.

То је црква, у којој је Христос просвештеник.

То је борба, у којој је Христос војсковођа.

То је страдање, у коме је Христос главни страдалник.

То је мука, где се Христос мучи кроз невину децу.

То је мрак, у коме је Христос једина свећа.

То је робовање, које је издржљиво само са Христом.

То је устанак против неправде, са барјаком Христовим.

То је победа са певањем: Христос воскресе!

То је песма која Христово име слави.

То је весеље, где анђели Христови са људима играју.

Шта је то српски национализам?

То је ткиво историје српског народа коме је основа Христос, а потка свеци и светитељке и јунаци и мученици Христови.''

И још каже Свети Ниолај Српски: „ Основу и центар свега Светосавског национализма чини народна црква. Она је као дух који оживљава цео народни организам, осветљујући, загревајући и сједињујући једном вером, једном надом и једном љубављу.“

Важно је да наведемо и коме је Златоусти проповедник Васкрслог Христа упутио ове речи: „ А то је речено комшијама српским и издајницима српским којима је национализам рам, у који они стављају другу слику коју им противници Христови гурну у руке.“

Шта Драган Јовановић гура у рам српског национализма? Исту ону слику коју нам у рам гурају и наши непријатељи, слику Антихриста.

„ Исус из Назарета уопште није постојао. Назарет уопште није постојао у првом веку, то је исто једна велика превара коју сам ја начео“, каже Драган Јовановић и наставља: „Постојао је Исус из Охрида који је био син Александра Македонског и Клеопатре.“ За оне мање упућене у псеудонаучне теорије ове тврдње ће изгледати само као плод помраченог ума, али се заправо ради о теоријама заснованим на псеудонаучној дисциплини руских математичара А. Т. Фоменка ( Анатолий Тимофеевич Фоменко) и Г.В. Носовског (Глеб Владимирович Носовский) познатој под називом Нова хронологија. Њихове методе, аксиоми и хипозе су више пута побијани од стране руских научника из различитих области а Нова хронологија и њени аутори су честа тема Комисије за борбу против псеудонауке Руске академије наука. Наиме, Фоменко и Носовски тврде да је постојећа хронологија историјских

догађаја нетачна и захтева радикалну ревизију.

„Сљедећа ''реална хипотеза'' до које су двојица руских математичара дошли ''по опису распореда звијезда'' јесте да је Исус Христ рођен у XI вијеку (1054. или, како Носовски каже, 1095. године!!!) и то у Византији, a не у Палестини, тако да је библијски Јерусалим у ствари Константинопољ (Цариград, Инстанбул), а Голгота са друге стране Мореуза, у Малој Азији. Тумбање библијске хронологије Фоменко допуњује још смјелијом хипотезом по којој је Мојсије Исусов стриц!!!“, пише историчар др Зоран Пејашиновић. „ О чему је у ствари ријеч? Доктор Фоменко, наиме, тврди да је до ''великог фалсификата'' дошло у вријеме чувеног Тридентског сабора (1545-1563), када су папе, са планом да од Рима направе ''пупак свјетске историје'', од тадашњих француских научника Скалигера (Joseph Justus Scaliger, 1540-1609) и језуите Петавијуса (Learned Dionysius Petavius, 1583-1652) наручиле хронологију која ће касније бити општеприхваћена“, закључује Пејашиновић.

Наравно, Јовановћ се не позива само на Фоменка већ и на друге псеудонаучнике, између осталих и на Кљосова.

Стари Завет је писан после Новог Завета, тврди Драган Јовановић, и каже да је написано 70 ( седамдесет) Јеванђеља од којих је жири изабрао четири.

Свети Сава, односно Растко Немањић, је побио 20.000 ( двадесет хиљада!) жена, деце и стараца, за два дана, између Сићевачке клисуре и Чифлика ( општина Бела Паланка, примедба Д. М.) и након тога отишао у манастир, каже он, док за Немању тврди да побио 200.000 (двеста хиљада!) Срба.

Рекло би се да је Драган Јовановић овде применио исти метод који су применили они који нас оптужују за масакре на Маркалама и Рачку и „ геноцид“ у Сребреници. А метод је следећи – кадија који те тужи и који ти суди је претходно сам инсценирао случај.

Свети Владика Николај у књизи „ Речи српском народу кроз тамнички прозор“ пише о „ бесловесној и несавесној руљи сатанској“ која је уместо Христа изабрала Вараву или Барабу, па поставља питање: „ Бирање између Бога и сатане. Бирање између добротвора и злотвора. Бирање између Исуса и Барабе. То је заиста велико звоно које сваки дан узбуњује са вест човечанства. Свак се пита, како се то могло догодити? А ми се питамо: како се то може и дан данас догодити? Зар не видите, браћо, да и дан данас на избору добија Бараба а губи Исус? Узрок мрачне трагике западног човечанства може се објаснити једном речју. Јер су изабрали Барабу, место Христа. И јер су постали барабе место да буду хришћани. Барабски су им и циљеви, барабски и методи.“

Драган Јовановић је изабрао Барабу уместо Христа. Постао је бараба уместо да буде хришћанин. Барабски су му и циљеви и методи.

Ово уједно објашњава и све остале барабске тврдње Драгана Јовановића. О

безобзирности Драгана Јовановића доста говори и чињеница да се није устручавао да са својим богохулним романом „ Житије Савино од Богумила монаха“ повеже и свог деду, почившег свештеника Војислава П. Поповића, некадашњег архијерејског намесника белопаланачког, путем лажног писма које му приписује. Наиме, Јовановић и путем овог измишљеног дединог писма жели да читаоце доведе у заблуду како није реч о његовом 313

роману него о истинском „ Житију“ које је наводно, његов деда, Војислав П. Поповић

пронашао у Дивљанском манастиру, превео га са старословенског и чак покушао да изда у Нишу 1939. године. Како би све изгледало уверљивије Јовановић у роману доноси

фотографију свог деде, али и фотомонтажу једне стране „ Житија“ са штамбиљом „ забрањено

за штампу“ којом жели да поткрепи причу о покушају издавања наведене године. Шта можемо да очекујемо од човека који се овако односи према својим мртвим прецима?

Не можемо а да у вези са овим не скренемо пажњу и на књигу „ Обредне песме древних Срба из Индије“ коју је приредио Аљоша Арсеновић, а која се доводи у везу са његовим оцем монахом Галактионом, пре упокојења сабратом Светоархангелске обитељи у Ковиљу, чије је име пре монашења било Бранко (Милана) Арсеновић. У овој књизи, коју је издала издавачка кућа „ Мирослав“, наведен је један број песама које је објавио Милош С. Милојевић а којима се пропагира „ стара вера Срба“ и пагански богови (што они који су познати из словенске митологије, што они које је измислио сам Милојевић) и покушава да успостави веза између хришћанских обичаја и паганизма (нпр. каже се како се „ поуздано знало“ да Крсна Слава потиче из „ старе вере“ и сл). И овде је вероватно реч о злоупотреби, као и код Драгана Јовановића, јер је тешко поверовати да би један православни монах узео учешћа у приређивању и издавању књиге антихришћанског садржаја. (4)

Вратимо се сада Јовановићевом роману „ Житије Савино од Богумила монаха“ из кога ћемо навести само неколико Јовановићевих богохулних тврдњи. У уводном делу романа под насловом „ Уместо предговора“ сазнајемо одакле још Драган Јовановић добија идеје за оно што пише, осим Фоменкове Нове хронологије. Наиме, у овом делу његовог сатанистичког романа наилазимо на име Николаја Нотовича, аутора књиге „ Непознати живот Исуса Христа“ ( позната и као „ Тибетанско јеванђеље“) кога смо већ поменули у вези са појединим тврдњама Јована Деретића. Додајмо овде у вези са Нотовичем и његовом књигом, која је очигледно добро позната српским турбо- фолк историчарима, неколико битних информација. Николај Нотович је поменуту књигу наводно написао на основу документа који је, опет наводно, пронашао током боравка у будистичком манастиру Хемис, у хималајској регији Ладакх у Индији. Да је Нотовичева књига и прича о документу, на основу кога је наводно написао књигу, обична измишљотина потврђено је веома брзо након што је изашла из штампе. Наиме, Оксфордски професор, филолог немачког порекла, Макс Милер (Friedrich Max Müller) упутио је писмо у манастир Хемис са упитом о наведеном документу и Нотовичевој причи, на шта је од Ламе добио одговор да манастир у претходних петнаест година није посетио ниједан странац, као и да поменути документ не постоји. Отприлике у исто време, манастир Хемис је посетио професор Џејмс Арчибалд Даглас ( James Archibald Douglas) коме је Лама потврдио да Нотович никада није посетио манастир као и да поменути документ не постоји. (5) Осим тога, др Даглас Мекгечин ( McGetchin, Douglas T.) у једној својој књизи наводи податак да је Нотович касније и сам признао да је измислио доказе. (6)

„ Не бече Савиних чудеса, подизања раслабљених и васкрсавање мртвих, те његово утишавање буре на пучини а и мироточење из гроба Немањина…“ каже већ на првој страни Јовановић устима „ Богумила монаха“.

На почетку Прве главе читамо следеће речи самог Сатане, исписане руком Драгана Јовановаћа: „ Прво беше Завида па имаше сина Немању… Тај сербски владар науми себи наследника да створи, јер синови Вукан и Стефан не беху му по вољи. А жена му Ана стара и јалова беше, а и Немања старац би али још плодан па му требаше некаква јуница, крв да му појача. И пође глас по земљи како стари жупан се споји са некаквом младицом из Рибнице, али учини као Ана да је бременита и да треба да роди. Удеси све Немања да буде као у књизи Мојсијевој, где старица роди Јована Крститеља, и као што Јосиф Дрводеља пусти другог жени својој па сложи тако рожденије сина свога, као да је божански дар, и чудо големо.“ (стр. 3) О благовести и безгрешном зачећу Пресвете Богородице пише се у Јеванђељу по Луки (Лк. 1, 24-38), а Свети Јован Шангајски о томе каже следеће: „ „Како ће ми то бити кад ја не 314

знам за мужа“, питала је Арханђела Гаврила, заветовавши се на девственост, Марија, када јој је он благовестио да ће родити Христа. А Анђео одговори: „Дух Свети доћи ће на тебе и сила Свевишњега осениће те. Зато оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божји“ (Лк. 1, 34-35). Касније се Анђео јавио и праведном Јосифу, који је Марију хтео да отпусти из дома, видећи да је затруднела не ступајући са њим у брачни однос. Јосифу је Арханђел Гаврило

рекао: „Не бој се узети Марије жене твоје, јер оно што се у њој зачело, од Духа је Светога“, и подсетио га на Исаијино пророчанство о томе да ће Дјева зачети (Мт. 1,18-25).“

Ако је Драган Јовановић овакве речи написао о самом Спасу и Господу нашем Исусу Христу и Његовој мајци, Пресветој Богородици, зар има места за чуђење што на сличан начин пише о Његовим Светима – Светом Сави и његовим родитељима, Светом Симеону Мироточивом и Светој Анастасији Српској? И зар може да нас чуди што је на представљању овог романа говорио редитељ Синиша Ковачевић, аутор позоришне представе „ Свети Сава“ у којој Немањиће назива „ билмезима“, „ бахатима“, „ охолима“, „ пасјом сортом“ и представља их као примитивце и блуднике, а самог Светог Саву и као убицу ( као и у Јовановићевом роману убио је Стреза). ( 7) ( 8)

Остале јереси ( несторијанство, пелагијантво итд.) и лажи које Драган Јовановић даље износи у роману кроз уста Богумила монаха тешко се могу све и побројати. Ту је, као и код Деретића и Шарића дуалистичка јерес о два бога, добром и злом; затим Јовановић попут Мирољуба Петровића каже како онима који би да иду за Христом није потребна Црква јер је ни Исус није имао; да су Јеванђеља „ добрано лажна“; да је Црква од царева, а не од Исуса Христа (ово је вероватно варијација познате хипотезе по којој су религију измислили жреци и владари коју су заступали још грчки софисти, примедба Д. М.); Христов гроб је у Индији, говори даље Јовановић устима свог алтер ега, а „ његове кости јалове су као и у сваког почившег мужа“ (стр. 8.). Видели смо на какав начин Јовановић на почетку негира безгрешно зачеће Богочовека, док овде затвара круг негирајући Његово Васкрсење и Вазнесење које исповедамо у 5. и 6. члану Символа вере:

„ И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму;

И Који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца.“

„ И нико никада није тако прославио тело људско као што је то учинио Господ

Христос васкрсењем својим са телом и вазнесењем тела на небо и вечним седењем у њему с десне стране Бога Оца“, каже о Васкрсењу и Вазнесењу Свети Јустин Ћелијски.

Драган Јовановић, коме је очигледно мрско све што је ма у којој мери обасјано божанском светлошћу па покушава да је угуши бацајући на њу прљавштину, даље пише како у светогорском манастиру Светог Пантелејмона „ богумилске књиге у потаји држе“ и „ не зазираху од богумили“ и како су у светогорским манастирима живели измешани монаси са људима из света, укључујући и жене и децу. „ И живот се множаше тамо где нико рођен не сме да буде, јер Света Гора само је за подвизавање и умирања“, каже он.

За Растка Немањића каже да на Свету Гору „ не дође Бога ради“, него да би побегао од тираније родитеља, а затим пише како је потера коју је послао Немања убила дванаест монаха у покушају да га врати. Даље каже како Саву по одласку у Ватопед игуман ватопедски „поново замонаши и крсти, јербо монашење у... Русику рђаво беше“.

Затим налазимо и иконоборачку јерес у речима да су цркве и иконе за бесловесне, након чега Јовановић наставља и са другим лажним сведочењима и хулама (Мт. 15, 18-19) и другим јересима. Како би нас њихово подробно навођење одвело предалеко ( досадашњи примери се налазе на прве 22 стране од укупно 314 колико их има ова књига), навешћемо још само два примера. На 27. страни Драган Јовановић поново хули на Богочовека Христа и на најгнуснији начин клевеће девственост Дјеве Марије, говорећи да је Христос „ син и копиле

војника римског Пиндара, па потом и гладијатора преубава у кога се Марија загледа.“ - Боже сачувај! Али ово није ништа ново. „ Нанети ударац поштовању Богородице значи ударити на корен хришћанства, уништити хришћанство у самој његовој основи“, пише Свети Јован 315

Шангајски и наставља: „ И сам почетак њене небеске славе обележен је на земљи провалом злобе и мржње неверника према њој. Када су после њене свете кончине Апостоли носили њено тело према Гетсиманији да би га тамо, на месту које је она изабрала, сахранили. Јован

Богослов је ишао на челу поворке, носећи рајску гранчицу коју је три дана пре тога Арханђел Гаврил донео Светој Дјеви, обавештавајући је о њеном скором преласку у небеске обитељи.

„ Када изађе Израиљ из Египта, дом Јаковљев из народа туђег“ започе Апостол Петар Псалам 113, „Алилуја“ – прихвати сво сабрање Апостола и њихових ученика, који такође беху

тада на чудесан начин пренети у Јерусалим. И док су они певали ту свештену песму, коју Јевреји зову „велико Алилуја“, тј. велико Хвалите Бога, један јеврејски свештеник, Атоније, прискочи одру хотећи га преврнути и на тај начин збацити тело Богородице на земљу.

За ту дрскост Атоније би истог часа кажњен: Арханђел Михаил му невидљивим мачем одсече руке и оне остадоше да висе на одру. Пренеражени Атоније, мучен страховитим боловима, увиде свој грех, и завапивши у молитви ка мрском му до тада Исусу, одмах доби исцељење. Тада он прихвати хришћанство и исповеди га пред својим бившим једноверцима, због чега пострада од њих мученичком смрћу. Непријатељи Христови се потом нису више усуђивали да грубом силом испољавају своје непоштовање према телу Пречисте, али још дисаху злобом на њу. Видећи како се хришћанство посвуда шири, они почеше проносити разне гнусне клевете о Хришћанима. Не оставише на миру ни име Мајке Христове, и измислише да Исус из Назарета тобож потиче из рђаве и неморалне породице, и да се Његова Мајка дружила са неким римским војником.

Али, ова лаж је била исувише очита да би могла привући озбиљнију пажњу. Целу породицу заручника Јосифа и саму Марију добро су познавали сви житељи Назарета и околине. „Откуда овоме премудрост ова и моћ? Није ли ово дрводеља, син дрводељин, Јосифов и Маријин син, а брат Јаковљев и Јосијин и Јудин и Симонов? И нису ли сестре његове међу нама?“, говораху Његови земљаци у Назарету, када Христос пројави Своју неземаљску мудрост пред њима у синагоги (Мт. 13, 54-55; Мк. 6, 3; Лк. 4, 22). У мањим местима врло добро су познате свачије породичне прилике, а на чистоту брачног живота се у

оно време пазило веома строго.

Да је Христос био рођен из незаконите везе, зар би се према Њему односили са уважавањем, и зар би Му дозвољавали да проповеда у синагогама? На Марију би био примењен Мојсијев Закон, који наређује да се таква лица убију каменовањем; фарисеји би се користили тиме и пребацивали Христу за понашање Његове Мајке. Међутим, било је обратно. Марија је уживала велики углед: у Кани је била почасни гост на свадби, и чак, када су њеног Сина осудили, нико се није дрзнуо да исмева или блати Његову Мајку.“

Закључимо коментар хуле и клевете Драгана Јовановића првим анатемизмом Светог Кирила Александријског: „ Ко не исповеда да је Емануил истински Бог и да је зато Света Дјева – Богородица, јер је она у телу родила Логоса, Који (Логос) је једне суштине са Богом

Оцем и Који је постао тело – нека буде анатема.“

О престављењу Светог Симеона и мироточењу његових моштију, Драган Јовановић

пише на неколико страна (од 60 стране), при чему само мироточење представља као превару организовану и спроведену од стране Светог Саве. И у овој причи је Јовановић уметнуо још

једну хулу на Христа негирајући да је умро на крсту речима да се „ три дана, по распећу...

одмараше и ране видаше пре него што опет стаде на ноге.“ Најпре Јовановић за Светог

Симеона каже како „ за шест дана хтеде светац да постане. Јер толико на асури поживе“, затим дело Немањино као властодршца назива Сотонским, његове мошти лешином а за његову душу каже да „ Сотони отиде“.

Не могу ништа друго сем да и овде завапим са Светим Игњатијем Брјанчаниновим: „Авај, каква заслепљеност, какво страшно сагрешење, какав страшан пад!“

Затим Јовановић пише како је Свети Сава припремао превару са мироточењем, балсамујући тело свога оца: „ Утробу покојникову кварљиву извадише тако што му трупло са 316

стране, поребарке отворише, а кривим гвожђем кроз нос извукоше му мозак и сву течност из лобање“, и наставља: „ Него ови што отворише тело Немањино не завршише работу сатрапску како треба. Јер, имаху само домаће уље кедрово, па још га и не ставише колко треба те мироточење Симеоново никако, по укопу, не почињаше...“ Ни ово Драгану Јовановићу није довољно него наставља своју сатанску причу пишући о другом покушају, а онда и о трећем: „... још једном отворише Немању те га напунише миром за тројицу...“

И у вези са овим могу само да додам речи светог Игњатија Брјанчанинова: „ Авај, какво помрачење! Авај, какав пад ума! Са висине боговиђења и богословља, наш род, у нашем праоцу, муњевито пада у понор вечне смрти… Прво је пао сатана; светли анђео постао је мрачни демон: пошто није имао тела, сагрешио је умом и речју. Уместо да у непорочном

весељу, са осталим светим анђелима, славослови Бога, Доброчинитеља, он је заволео хулу на Бога. Чим је зачео мрачну, смртоносну замисао, чим ју је остварио кобном речју, сличној

најљућем отрову, одмах је потамнео, изменио се, сурвавајући се неисказивом брзином из високог Едема на земљу. О брзини његовог пада сведочи превечна реч: Видјех сатану гдје паде са неба као муња.“

Набрајати остале примере из овог романа Драгана Јовановића је, поред ових које смо већ навели, потпуно сувишно. Поменимо само још то, да на крају књиге на странама од 302. до 306. Јовановић, могуће по узору на Милоша С. Милојевића, наводи измишљене „староверске“ и „ богумилске“ народне песме, приписујући и њих свом деди, проти Војиславу П. Поповићу.

ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ

У емисији ” Силен” на Радио Београду 2, говорећи о наводном кривотворењу српске историје, Ђорђе Јанковић оптужује Свету Гору за сакривање рукописа Јустнијиновог житија. Како је оптужба уопштена, то значи да сумња пада на сваки од двадесет манастира на Светој Гори. Нешто даље, ипак, каже како се највероватније налазио у Хиландару, па одатле нестао, а за његов наводни нестанак сумњу сваљује, између осталог, и на хиландарске монахе. Наиме, према тврдњи домаћих псеудонаучника, а међу њима и Ђорђа Јанковића, цар Јустинијан I је био Србин, па се и монаси Хиландара, наводним уклањањем поменутог рукописа, сврставају у ред саучесника у прикривању ” праве” српске историје. (1) ” Теза о наводном словенском пореклу визнатијског цара Јустинијана (527—565)

продрла је преко једног фалсификата, наводног Јустинијановог житија, из 17. века у европску историографију и историјско мишљење. У жељи да што потпуније сагледају живот

знаменитог цара, нарочито рани и мало познат период његовог живота, историчари су недовољно критички прихватили један овакав податак. Ипак историографија с краја 19. и почетка 20. века недвосмислено је доказала да је у питању фалсификат Ивана Томка Марнавића који је не само измишљао овакве тврдње већ је у својој неумерености и своје породично порекло везао за цара Константина Великог…” (2)

Псеудоархеолог Ђорђе Јанковић

Жидовар је археолошко налазиште у Војводини, између Вршца и Беле Цркве, а о њему је подробно писано у књизи под насловом ” Жидоварско благо” М. Јевтића, М. Лазића и М. Сладића, у издању Градског музеја у Вршцу и Филозофског факултета у Београду. У приказу ове књиге мр Јован Коледин из Музеја Војводине, археолог и виши кустос, пише следеће: ”Локалитет се налази на ободу Делиблатске пешчаре, уз реку Караш. Стратиграфска слика локалитета показује да је прво насеље подигнуто током средњег бронзаног доба од стране носилаца ватинске културе. Крајем бронзаног доба јавља се керамика културе Гава. У старијем гвозденом добу, VIII-VI века п. н. е. овде је било насеље носилаца тзв. Басараби стила украшавања керамике. Током V века п. н. е. припадници босутске културе дочекују келтску племенску заједницу Скордиска, који тек почетком I века п. н. е. овде оснивају своје насеље. Дачани покоравају овај део Скордиска средином I века п. н. е. у време краља Бојребисте. Нестанком племенског савеза Скордиска, насеље остаје пусто од I века наше ере.” (3)

У Жидовару су пронађени и одређени предмети о чему се каже следеће: ” Захваљујући археолошкој методологији, закључено је да су сви предмети нађени у слоју, из исте оставе и да је до поремећаја дошло случајно, јер расути делови оставе нису сакупљени. (…) Благо је сакривено приликом дачког освајања Жидовара, негде око половине I века п. н. е. када су Скордисци потпали под дачку власт.”

Дакле, закључак археолога је да је благо сакривено око половине I века пре Христа. Међутим, пишући о Жидовару у својој књизи ” Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије” (3), Ђорђе Јанковић у потпуности одбацује кључне чињенице у вези са овим налазиштем и конструише псеудонаучну теорију да је реч, заправо, о саборном гумну на којем је изграђен храм, који је касније постао хришћански, а да пронађени предмети нису имали ону намену коју им приписују истраживачи овог налазишта и аутори поменуте књиге, већ да је реч о хришћанским богослужбени предметима. Јанковић одбацује њихово мишљење образложењем, које је у потпуности у складу са теоријом завере о забрањеној и

фалсификованој српској историји: ” Тумачи жидоварске оставе погрешно су је приписали Келтима и датовали око средине столећа пре Христа, ваљда да се некоме не замере.” Јанковић на више места у књизи говори о наводном прикривању српске историје па чак и поименце оптужује поједине колеге. ” За чије интересе раде препознаје се по земљи одакле их подржавају”, пише Јанковић о њима на осмој страни књиге. Али, не оптужује Јанковић само колеге за прикривање ” праве” историје Срба већ и власти, при чему је оптужба уопштена, односно, не наводе се ни имена људи на власти, ни период на који се оптужба односи: ”Посебан начин борбе против утврђивања истине спроводе власти над Србима – лошим законима, нечињењем, ометањем и спутавањем истраживања целисходних за археолошко утврђивање чињеница о прошлости и култури српског народа.” (стр. 9) Даље ” Задатак борбе против истине добили су директори националних установа, декани, академици… Отуда је археолошка наука тешко болесна, заражена глупошћу, неспособношћу, подлошћу, фалсификатима, лажима, подаништвом, непотизмом, клановима…”. (стр. 9)

Коначно, Јанковић оптужује и СПЦ, иако у нешто блажем облику: ” Истина је и да често нема разумевања ни у епархијама за археолошко истраживања наших храмова, односно за откривање старости и судбине светиња.” (стр. 9). Дакле, и СПЦ је одговорна за прикривање ”праве” историје Срба. Важно је још напоменути да нигде у књизи Јанковић не користи званичан назив ” Српска православна црква” већ термин ” Помесна црква Срба”, или скраћено ПЦС који се, из неког разлога, више уклапа у његову фиктивну ( измишљену) историју.

Како Јанковић на најразличитије начине покушава да докаже повезаност Жидовара са Старим Заветом и хришћанством подробна анализа би нас одвела предалеко, посебно ако бисмо уз то упоредо наводили и Јанковићеве тврдње и поредили их са оним оно што наводе аутори ” Жидоварског блага”, па ћемо из тог разлога да укажемо само на најочигледније и најкрупније нелогичности, фабрикате и фалсификате.

Јанковић каже да је у Жидовару основана хришћанска црква када је апостол Павле прошао тим путем враћајући се из Британије преко Галије и Швајцарске. Не можемо а да не приметимо, пошто турбо- фолк историчари тврде да Византија није постојала, од кад је у употреби назив Швајцарска и да ли је у то време Швајцарска као држава постојала?

Јанковић пише да је у Жидовару нађена остава сребрних предмета која у себи садржи металне делове који су били на некој репрезентативно ношњи што све заједно одговара

описима одежде коју су носили Мојсијев брат Арон и остали јеврејски првосвештеници. Затим, у вези са одеждама помиње Светог Јована Богослова, а нешто даље један део предмета везује уз архијерејску одежду, а други део уз одежду ђакона. Ради се о једном веома

хаотичном и неконзистентном опису са наизменичним преплитањем података из Старог и из

Новог Завета, што је присутно и у другим деловима књиге. Погледајмо шта о овоме кажу они који су тамо вршили истраживања: ” Фибуле типа Јарак припадају широкој групи астрагалних фибула. Карактеристичан су део дачке ношње

Трансилванији и Олтенији.” Уз то је веома важан податак и датовање ових предмета: ”Хронолошки најосетљивији део налаза су фибуле типа Јарак. Временски су опредељене у I век п. н. е.” Чак и ако оставимо по страни ово датовање у I век пре Христа, свако ко је читао

Дела апостолска и има нешто више знања о историји Цркве зна да је бесмислено говорити о постојању хришћанских цркава као објеката у овом периоду, као што нема ни описа свештеничких одежди из времена светих апостола, нити има података о томе да ли су уопште, макар и делимично, коришћене.

Из Дела апостолских знамо да су Свети Апостоли проповедали у синагогама, на отвореном, у Ефесу је Павле проповедао ” у школи некога Тирана” (Дап. 19, 9) итд. а не у црквама (храмовима). Узмимо нпр. Солун и Верију, територијално најближе Жидовару. За проповед у Солуну се у делима апостолским каже: ” Прошавши пак Амфипољ и Аполонију дођоше у Солун, где беше зборница јеврејска.” (Дап. 17, 1) За Верију: ” А браћа одмах ноћу оправише Павла и Силу у Верију. Дошавши онамо уђоше у зборницу јеврејску.” (Дап. 17, 10)

Најстарија пронађена црква се налази у Дура- Еуропосу у Сирији и потиче из трећег

века, с тим што је реч о кућној цркви, што значи да је део куће служио за окупљања и богослужења. Најстарија црква као самосталан објекат је нешто старија, са краја трећег и почетка четвртог века, и налази се у Акаби, у Јордану. Што се тиче одежди, поједини делови одежди који се користе и данас ( конкретно орар) се први пут помињу у 22. и 23. правилу

помесног Лаодикијског сабора у другој половини 4. века.

Овакве нелогичности можемо да разумемо уз помоћ кључа који нам даје сам аутор: ”Неки делови књиге делују или јесу домишљања, али молим читаоце да обрате пажњу на суштину и чврсте ослонце које наводим…”. Ако постоје чврсти ослонци онда нема места за домишљања, и обрнуто. Наравно, реч је о намерним Јанковићевим ” домишљањима”, односно

фабриковањима, како би се поткрепиле његове сопствене теорије да су ” Словени пореклом из Подунавља,” и да су ” Срби од почетка у хришћанству”. (стр. 9)

” Ова књига је прилог спознавању истине о ПЦС, њеној целовитости кроз простор и време, којој припадају одређена права и сразмерне дужности, јер је Црква коју су успоставили апостоли, заправо велики Aпостол Павле. Морамо да сачувамо Предање примљено од Aпостола Павла и других апостола, да би светла лица изашли пред Праведног Судију“, пише у вези са тим Јанковић. (стр. 9)

Ево како Јанковић објашњава разлику ( неслагања) између историје Српске Православне Цркве и оне коју он измишља: ” Уобичајено се настанак Помесне цркве Срба повезује са Светим Савом. Историчари Српске Цркве бележе и старије податке, али не видећи у њима првобитну помесну Цркву, о којој заиста нема јасних сведочанства у писаним изворима. Међутим, Свети Сава је само обновио ПЦС, учврстивши је трајно на православном

путу, и ту су његове неизмерне заслуге, као и Светог Симеона.” Као што видимо, Јанковић

тврди да је Свети Сава само обновио СПЦ ( ПЦС, како је он назива) иако претходно каже да за то ” нема јасних сведочанстава”. На основу чега онда то тврди? Просто, реч је о фабриковањима у складу са постављеним циљевима.

Даље, у вези са предметима из Жидовара Јанковић каже: ” Овај и други са њим нађени прстен, показују да су кутије биле намењене чувању Светих тајни, у овом случају Свете тајне брака. Дакле, у овој кутији је свештеник или епископ држао прстење коришћено приликом склапања бракова.”

Прво, Свете Тајне су свештене радње, а свештене радње не могу да се чувају у кутијама. Сви ми грешимо, наравно, али код Јанковића има доста оваквих примера тако да је искључено да је реч о грешци, већ морамо да закључимо да је реч о незнању. Тако нпр. на страни 51. каже: ” Нађене су још две кутије, оштећене, без ланаца, које су могле бити

употребљаване за неке друге Свете тајне… Располажемо подацима из више извора римског доба,

току канона Евхаристије, која је део и душа Свете Литургије. Дакле, Евхаристија се, баш као ни Проскомидија или Свете тајне, не може понети кући.

Друго, у време светих апостола имамо само основе, заметак или семе, Светих Тајни

али оне још увек не постоје у данашњем облику. Према томе бесмислено је говорити о њима на основу њиховог данашњег облика, како то Јанковић ради повезујући нађене предмете са Светом Тајном Брака и Крштења. Опис њиховог развоја може се пронаћи у ” Православној Литургици” др Лазара Мирковића.

Конкретно, кад је реч о Светој Тајни Брака, Јанковићево кривотворење може да уочи свако ко је икад присуствовао склапању брака у Цркви – прстење припада женику и невести а не Цркви. Кад је реч о материјалним траговима које можемо да вежемо уз ову Свету Тајну то су венци или круне. У вези са тим, обручење и венчање су некада била два посебна чина са посебним молитвама. Као што и сам назив каже обручење подразумева и стављање обручева (прстенова) а венчање венаца ( круна). Међу нађеним предметима нема круна, из разлога који смо навели – Света Тајна брака у апостолско време није постојала у данашњем облику. Осим тога, да је реч о цркви ( храму) логика нам каже да би осим предмета који се користе у Светим Тајнама крштења и брака морали да пронађемо свештене сасуде који се користе на Божанској Литургији као што су дискос са звездицом, Свету Чашу, копље, кашичицу (ложицу) итд. Додајмо, у вези са нађеним предметима, још и ове Јанковићеве речи: ” Осим ове велике оставе, у Жидовару је нађена и једна мала, са само два запона, укопана далеко од прве око 30 м. Још једна слична остава је нађена код Ковина, удаљеног око 35 км. Она садржи пар запона, бритву са сребрним корицама, привеске, ланац, наруквице, прстење (Р. Рашајски 1961). Бритве су коришћене приликом крштења, за бријање главе; тај обичај се дуго одржао.” Прво, из овога је очигледно да Јанковић не разликује Свету Тајну Крштења од Свете Тајне Помазања. Света Тајна Крштења подразумева трократно погружавање у воду па би материјални доказ о крштавању могла да буде крстионица а не бритва. Прва крстионица коју можемо да вежемо уз Србе, је крстионица кнеза Вишеслава са краја 8. или почетка 9. века. Јанковић је, по свему судећи, мислио на Свету Тајну Миропомазања, али овде опет морам да укажем на незнање које је неприхватљиво за једног доктора наука, па макар био и лажинаучник. Ради се о томе да се приликом Свете Тајне Миропомазања коса не брије него шиша, а поврх тога постриг је уведен по свему судећи тек у 4. или 5. Веку, а молитве уз постриг тек у 8. веку, о чему нешто више можемо да прочитамо нпр. у ” Литургици” Лазара Мирковића: ” Постриже се у облику крста редом као када се благосиља, потиљак (теме), предњи део (више чела), десна и лева страна главе”, пише, између осталог, Мирковић. (5) И, коначно, ево шта се још каже у приказу поменуте књиге ”Жидоварско благо” о нађеним предметима: ” Захваљујући археолошкој методологији, закључено је да су сви предмети нађени у слоју, из исте оставе и да је до поремећаја дошло случајно, јер расути делови оставе нису сакупљени. С обзиром на то да су предмети из оставе стилски уједначени, израђени од сребра и ћилибара, јасно је да остава није ливачког карактера, укопана као сировинска база за даљу прераду. У једној кутијици су се налазила два бронзана прстена. Они, као и ниска од медвеђих очњака показују да се ради о приватном власништву, које је сакривено пред великом опасношћу. (…) Разноликост оставе узроковала је поделу предмета према намени, и то у три целине: кутије за драгоцености, накит и тоалетни прибор.

Прстење је заступљено са четири примерка. Два сребрна прстена чинила су део оставе, а два бронзана су нађена у једној од кутијица за накит. Сребрни примерци су у облику броја осам и израђени су од филигранске жице у виду траке. (…) Два медвеђа очњака чинила су део неке огрлице, вероватно са ћилибарским перлама.

Тоалетни прибор чине два бријача и једно огледало од сребра. Бријачи имају гвоздено

сечиво и сребне корице. На једном крају је нитна и алка за качење. Огледало је израђено од четвртастог лима, полирањем. (…) Остава би припадала породици неког моћног ратника

Скордиска. Ова остава укопана је као скривница половином I века п. н. е. То се, првенствено, доводи у везу са покоравањем банатских Келта од стране краља Боиребисте”

Иако смо навели само неколико примера и они су довољни да јасно покажу како Ђорђе Јанковић плански издваја само оно што иде у прилог његовим измишљотинама. Нпр. уколико би навео да је уз бритве нађено и огледало било би јасно да је реч о прибору за бријање и због тога он то прећуткује. Слично је и са медвеђим очњацима и другим предметима.

Јанковић се, попут Горана Шарића и других турбо- фолк историчара, позива на предање као доказ за своје тврдње. ” Предања православних Словена, Срба и Руса, различите природе, записана у Средњем веку и данас усмено сачувана, сведоче да је још Aпостол Павле проповедао Јеванђеље Србима и Словенима, а за њим и други апостоли. Зато се успостављање ПЦС мора разматрати од апостолских времена, када је заиста утемељена. То подразумева да су Срби тада постојали као самосвестан народ, да су боравили на садашњем тлу, у римском Илирику”, пише он на страни 11. своје књиге.

Како смо се непоузданошћу предања бавили у вези са јеретичким учењем Горана Шарића, нећемо то овде понављати. Међутим, важно је у вези са овим уочити још једно подметање Ђорђа Јанковића. Наиме, турбо- фолк историчари често као доказ у прилог својој теорији да је Свети Апостол Павле проповедао међу Србима наводе Павлову пећину ( позната и као Петропавлова пећина) у близини Требиња и предање да је он, кријући се од римских

власти, у овој пећини крштавао народ. Оно је важно уочити јесте да се у вези са овим од стране псеудоисторичара прећуткује кључна чињеница – да предање ( не улазећи у његову тачност) каже да је Свети Апостол Павле крштавао ”

народ” а не ” Србе”. Недалеко од ове пећине налази се Петропавлов манастир Српске Православне Цркве, а историјат овог манастира који може да се нађе на званичној презентацији Епархије захумско-херцеговачке потврђује овај наш став. У подацима о две цркве овог манастира помиње се ово предање, али не и Срби: ” Предање преношено са кољена на кољено околног становништва, а везано за боравак Ап. Павла и Ап. Тита на овим просторима у вријеме њиховог мисионарског путовања ка Далмацији – још је једна потврда велике старости оба храма.” (6) Штавише, у наставку текста на презентацији Епархије налазимо помињање похода Авара након којих, као што је познато, почиње насељавање Словена на Балканско полуострво: ”Истраживања показују да су храмови више пута рушени. Базилика је први пут страдала почетком V вијека, при походу западих Гота из Грчке на Италију, а други слој рушења се везује за поход Авара у Далмацију крајем VI и почетком VII вијека, којом приликом су страдале и још неке цркве из околине Требиња. Сматра се да након пожара у вријеме Авара (између 597. и 615) ова црква све до 1906. није обнављана.” Наравно, о Србима у овом периоду нема ни речи.

Како би своју теорију да су Срби били староседеоци на Балканском полуострву, и сходно томе примили хришћанство у I веку, учинио уверљивијом, Ђорђе Јанковић Србе поистовећује са Илирима: ” Забележени под именом Илира, примили смо хришћанство од Павла, „апостола Илира“, дакле апостола Срба и Словена. Иако је Апостол Павле тако називан, његова делатност међу Илирима једва да је забележена, укључујући апокрифе. Међутим, археолошки је доказана у Жидовару…” (стр. 316) Нигде се Свети Апостол Павле не назива ” апостолом Илира”, како то тврди Јанковић. Често се назива апостолом незнабожаца због тога што је њему пало у удео да проповеда међу њима, о чему читамо у посланици Галатима где каже да је њему ” повјерено јеванђеље за необрезане, као Петру за обрезане.” (Гал. 2, 7).

Јанковић се често у књизи позива на апокрифе, као што то ради и Горан Шарић. Да појаснимо за мање упућене шта су то апокрифи: ” Код хришћанских писаца, почев од 3. века, апокрифи имају више значења. То су књиге које се лажно приписују писцима чије име носе, књиге које су сличне Светом писму, али им Црква не признаје богонадахнутост и каноничност и јеретичке књиге које су пуне верских заблуда.” (8)

Јанковић тврди да су Срби били монотеисти, што налазимо код још неких псеудоисторичара: ” Према томе, археолошки подаци, као и писани, показују сасвим другачију слику о давној религији Словена од оне присутне у јавности, слику која се може поредити само са јеврејским монотеистичким схватањима познатим из Старог Завета (или неким схватањима старог Ирана а затим и Индије, Кине).” (стр. 16) Нешто даље,на страни 45. Јанковић је експлицитан: ” Словени су веровали у једнога Бога и држали се култа предака.”

Ово је, као што знамо, супротстављено научним чињеницама.

Код Јанковића можемо да неђемо и овакву бесмислену тврдњу: ” На пример, упадљив је углед Светог Илије код Срба (живео је око краја прве половине 9. столећа пре Христа), који

се слави управо на врховима планина. Свети Илија је жив узнет на небо, отуда је разумљиво

што му се цркве подижу на врховима и превојима.” (стр. 19) Сувишно је рећи да код нас ни у ком случају не постоји правило да се празник Светог Пророка Илије (Илиндан) прославља на врховима планина, нити да се цркве посвећене овом Светитељу подижу на ”врховима и превојима”. Познато је да се у Светој Земљи, на планини Тавор, као и на Атосу, у Светој гори, на врху планине, сваке године, 19. августа по новом календару, прославља Преображење Господње. Није искључено да овакав обичај постоји негде и код нас, али искључиво за празник Преображења Господњег које се догодило на гори: ”А око осам дана послије ових ријечи, узе он Петра и Јована и Јакова и попе се на гору да се помоли Богу. И док се мољаше постаде изглед лица његовог другачији, и одијело његово бијело и блистајуће.” (Лк. 9, 28-29) У следећем цитату наилазимо на потпуно несувисле реченице и неприхватљиво незнање: ” Помесне цркве или народи су једнаки и иза сваког стоји арханђео Начало, а они су као анђели једнаки у свом чину. Све податке о анђеоским чиновима сакупио је и приказао Свети (Псеудо) Дионисије Ареопагит. Сатана, пали арханђео, није знао да је осуђен до оваплоћења Исуса Христа. Њему не одговарају народи са својим помесним Црквама, јер су личности са својом слободом и началствима, а као такви угрожавају одржавање његове власти, која не трпи другачије мишљење.” (стр. 20) Прво, ниједна помесна црква није национална ( народна) црква, како би то могло да се закључи из Јанковићевих речи. Ово следи из речи Светог Писма: ” Нема више Јудеја ни Јелина, нема више роба ни слободног, нема више мушког ни женског, јер сте сви ви један (човјек) у Христу Исусу.” (Гал. 3,29) А потврђује нам и девети члан Символа вере којим изражавамо веру ” У једну, свету, саборну и апостолску Цркву.”

Свети Дионисије Ареопагит је Атињанин, који је слушао проповед Светог Апостола Павла на Ареопагу (Дап. 17, 34) , након чега се крстио, а по по предању које потиче од Светог Дионисија Коринтског, постао је први Атински Епископ и мученички пострадао за Христа. (7) Под именом Дионисија Ареопагита јавља се неколико дела која се први пут помињу 532. године у Цариграду, али се већ тада оспорава њихов рани настанак, а тиме и да им је аутор Свети Дионисије Ареопагит. Због тога се за аутора који је написао ове списе користи име Псеудо- Дионисије Ареопагит или само Псеудо- Дионисије. Дакле, реч је о две различите

особе од којих је само овај први, ученик Светог Апостола Павла, проглашен Светим, што Јанковићу очигледно није јасно јер говори о ” Светом (Псеудо) Дионисију Ареопагиту”. Да је ово једини овакав пример, могли бисмо да закључимо да је реч о омашци, али није. То нам, уосталом, потврђују и његове речи о ” арханђелу Началу” јер је из њих очигледно да му није познато учење Цркве о устројству Небеске јерархије.

Преподобни Јустин Ћелијски у ” Постанку духовног света” о овоме пише: ” Анђели се разликују и деле међу собом по савршенству и чину. Свето Откривење јасно говори о тој разлици и подели међу њима. Када апостол Павле хоће тачније одреди шта је све Јединородни Син Божји створио на небу, он вели: Темъ создана быша всяческая, яже на небеси…, аще престоли, ащегосподствiя, ащеначала, аще власти.[96] Осим ова четири степена Свето Откривење разликује још пет степена небеске јерархије: Серафиме, Херувиме, Силе, Арханђеле и Анђеле.”

Свете анђеле Црква дели на три чина, а сваки чин на три реда, односно на три јерархије (iεράρχιαι), а свака јерархија на три лика (χόροι). Највише се налазе Серафими, након њих долазе Херувими, а затим редом Престоли, Господства, Силе, Власти, Начала, Арханђели и на крају Анђели. Као што видимо Начала и Арханђели су два различита нивоа Небеске јерархије. Ако смо у претходном примеру могли да говоримо о незнању и несувислости, у наредном цитату нема ни говора о томе. Ван сваке сумње следећу Јанковићеву тврдњу морамо да означимо као плод интелектуалног непоштења, односно као покушај фабриковања (измишљања) доказа: ” Потоп је био свеобухватан, запамтили су га и забележили стари народи од Европе до Индије, а и други. Међу њима су и Срби, са данас живим предањем да на врховима и на местима појединих висинских утврђења постоје гвоздене алке, за које су некада везивани бродови. Оне наводно постоје али се не могу видети јер су на неприступачном месту, као на брегу Баба код Параћина, или на планини Осјеченици и Момчиловој кули у Преоцима код Дрвара, код Шипова, Ваљева, итд.” (стр. 26) Како онда Јанковић зна да постоје, па још наводи и њихове локације, ако се не могу видети? Или не могу да их виде само они који би желели да провере истинитост ове тврдње? Ово измишљање је спорно и са православног становишта, јер на овај начин Јанковић имплицитно говори да су Потоп, осим Ноја и његових синова, преживели и други људи, конкретно Срби. На другом месту Јанковић ово износи и експлицитно: ” Потоп је био општи, а осим Ноја и његове породице, преживели су и други људи, по Божијем нахођењу.” (стр. 315)

Из Светог Писма знамо да је Потоп преживео само Ноје и ” синови његови и жена његова и жене синова његовијех”, односно његова породица: ” И рече Господ Ноју: уђи у

ковчег ти и сав дом твој; јер те нађох праведна пред собом овога вијека.” (1Мој. 7,1) Да није

било и других људи који су преживели потврђују и следеће речи: ” Тада изгибе свако тијело

што се мицаше на земљи, птице и стока, и звијери и све што гамиже по земљи, и сви људи.” (1Мој. 7,21)

О обиму Потопа, где се помињу и брда, читамо следеће: ” И наваљиваше вода све већма по земљи, и покри сва највиша брда што су под цијелијем небом. Петнаест лаката дође

вода изнад брда, пошто их покри.” (1Мој. 1, 19-20)

Ни опис краја потопа не пружа могућност за претпопставку да је макар и Ноје, било где, изградио пристаниште са алком за свој ковчег: ” Шест стотина прве године вијека Нојева први дан првога мјесеца усахну вода на земљи; и Ноје откри кров на ковчегу, и угледа земљу суху. А другога мјесеца двадесет седмога дана бјеше сва земља суха.” (1Мој. 8, 13-14)

Затим следи још једна Јанковићева апсурдна фабрикација: ” Такозвани Илири и земљораднички Скити, односно Словени, такође су долазили у Јерусалим и у Соломонов храм у коме није било идола, али о томе нема писаних података.” (стр. 45) Дакле, постоје алке али се не могу видети, а Словени су долазили у Соломонов храм али о томе нема података. Али ово нису једини примери оваквих бесмислица код Јанковића. На страни 321. говорећи о Србима, између осталог, каже: ” Борили су се против највећих сила свог времена, са непознатим царствима у давнини…” Кад би било истина, ово би, ван сваке сумње, био једини пример у целој људској историји да знамо да су се одређени народ или држава борили против неких царстава, али да не знамо која су то царства била. Међутим, Јанковић не тврди само да су и Срби преживели Потоп него да постоје и два Стара Завета, односно Света Писма: ” Словени имају „свој“ Стари завет, који није записан као јеврејски. Могли су га имати и остали народи, односно нема „изабраног народа“, већ је Божији промисао био да се отелотвори међу Јеврејима, отуда и знани Стари Завет. Да се Христос оваплотио у народу као што су Словени, нико га не би разапео, а онда не би било ни Васкрса.” (стр. 320) Како је и ово једнако апсурдна измишљотина као и претходна (имамо

Стари Завет, али није записан), није неопходан било какав коментар.

” Ако су и други народи имали своје завете са Богом и пророке а не само Јевреји (Кинези, Индуси, Иранци, Грци…), онда смо сви једнаки пред Богом, у познатом смислу да

Бог хоће да спасе све људе, али сваки народ има себи саображене одговорности кроз време. Помесну цркву Срба утемељио је Апостол Павле, и она као таква може бити само равноправна са осталим црквама истовремено основаним, а са извесним првенством и већом одговорношћу испред оних млађих. Срби су као народ, биће, дух, кроз време следбеници и сведоци Апостола Павла.” (стр. 320-321)

Дакле, Јанковић не признаје Хришћанство као натприродно откривење, већ га сврстава у ред природних религија. Самим тим он не признаје ни Христа као Сина Божијег.

” Поред Хришћанства које, као што ће се из даљих излагања видети, није природна

религија већ натприродно Откривење самога Бога, најглавније светске природне религије су: браманизам, будизам, конфучијанизам и мухамеданизам. За разлику од природних религија, које су дело човека, натприродна Хришћанска религија је дело самога Бога; до те религије човек није дошао својим умом него му је она дата у натприродном Божјем Откривењу, које је свој врхунац и пуноћу достигло доласком у свет и оваплоћењем Сина Божјег, Господа Исуса Христа”, пише проф. Велимир Хаџи-Арсић у ”Основном богословљу.” (9)

Посебан проблем представља што су се у Уређивачком савету ” Хришћанске мисли”, издавача Јанковићеве књиге, налазили између осталих и митрополит Амфилохије (Радовић), епископ Лаврентије (Трифуновић) и епископ Атанасије (Јевтић). Иако нема ни најмање сумње у то да нико од њих није читао ову књигу, псеудоисторичари се позивају управо на имена чланова Уређивачког савета, као на потврду истинитости тврдњи изнетих у њој. Штавише, узимајући у обзир да су у књизи изнети бројни јеретички ставови, сигурно је да књигу није читао ни уредник, јереј Милорад Средојевић, нити било ко од чланова Уредништва где наилазимо на имена познатих теолога. Како је Ђорђе Јанковић радио и као професор на Академији за уметност и консервацију СПЦ нема никакве сумње да је књига штампана без провере и читања, захваљујући његовом претходном угледу. У прилог овом мишљењу иде и чињеница да књига нема рецензента. Ипак, објашњење како је дошло до тога да се појави као издање ” Хришћанске мисли” не може да се узме и као оправдање овог неприхватљивог пропуста., посебно ако се узме у обзир да је Ђорђе Јанковић удаљен са Филозофског факултета у Београду још 2009. године, управо због интелектуалног непоштења и ширења псеудонауке. О томе читамо у допису који је упутио доцент др Бранислав Анђелковић Комисији Одељења за археологију, између остталог, следеће: ” Као одговор на „нова тумачења ране историје Срба” у Византолошком институту САНУ одржана су предавања која су указала на прекрајања историјских извора. У саопштењу академика Божидара Ферјанчића (Долазак Хрвата и Срба на Балканско полуострво: Осврт на нова тумачења. Зборник радова Византолошког института XXXV (1996): 117-154), поред осталог се наглашава: „Још чуднија тумачења царевих вести изнео је Ђ. Јанковић, предлажући да се то првобитно боравиште Срба, односно крај око Сервије, пребаци на сасвим другу страну Балканског полуострва. Према његовој комбинацији, нечувеној у било каквом озбиљном научном раду, цар писац није мислио да је у питању град у области Солуна већ Салоне (Solina), a онда би Сервија била добро познато место Срб у околини Книна, које је око 150 km далеко од Салоне. Тако су по предању Срби уствари стигли у залеђе Солина, односно у западну Далмацију. Не улазећи у методолошки недопустиво прекрајање података извора, само бисмо хтели да подсетимо на сву бесмисленост комбинације Ђ. Јанковића: да ли је могуће и помислити да је византијски цар, говорећи о славном граду Солуну (Θεσσαλονίικη) уствари имао у виду Салону (Σαλωνα), главни град римске провинције Далмације, који се под тим именом више пута спомиње у истом спису Deadministrandoimperio. Споменута комбинација је очигледно направљена да би се потврдила што ранија присутност Срба у залеђу далматинске обале, а при томе нису поштовани основни принципи методологије историјских истраживања.” Оштар став и мишљење о таквој псеудонауци изнео је и академик Љубомир Максимовић (Покрштавање Срба и Хрвата. Зборник радова Византолошког института XXXV (1996): 155-174).”

Додајмо из поменутог дописа још и ово: ” У допису бр. 158/1, од 30.06.1999. др Милоја Васића, директора Археолошког института, упућеном Наставно-научном већу Филозофског факултета у Београду, поводом спорне књиге Ђ. Јанковића, Српске громиле (Београд 1998: Свесловенски савез [књига није имала рецензенте]), наглашава се: „Методолошки поступак који је спроведен у овој књизи, непримерен је археолошкој и историјској науци. Закључци се граде или на погрешним премисама, или на недоказаним хипотезама које се у каснијем тексту сматрају као непобитни докази (…) овде се ради о псеудонауци (…) књига је опасна као литература која трује српски народ идејама које немају никаквог научног основа. На исти начин била би опасна за студенте археологије”.”

Све ово захтева да се одговорни у ” Хришћанској мисли” макар и са великим закашњењем ограде од поменуте књиге која наноси озбиљну штету угледу СПЦ.

Дубину Јанковићевог пада у псеудонауку потврђује и то што се у књизи позива на Анатолија Кљосова и његову псеудонаучну ДНК генеалогију: ” Неке науке налазе претке Словена и Срба међу првим неолитским становницима Европе (А. Кљосов 2008; Н. Димитријевић 2007).” (стр. 27) Осим тога, Јанковић се више пута позива на Милоша С. Милојевића и његову књигу ” Песме и обичаји укупног народа србског” као и на књигу псеудонаучног садржаја ” Обредне пјесме древних Срба из Индије” (10) Аљоше Арсеновића, а у којој аутор, користећи се Милојевићевим песмама, покушава да докаже порекло Срба из Индије. ” Ми смо као изузетне над изузетним, засебно издвојили и обрадили петнаест обредних пјесама у којима се помињу Индија и србска страдања од Хиндушана и Манџура, од Тартара и Глобира и црних Гата“. И као што је Драган Јовановић, немајући савести и стида, злоупотребио свог деду како би подметнуо свој роман ” Житије Савино од Богумила монаха” као средњевековни спис, тако и Аљоша Арсеновић није оклевао да злоупотреби свог оца, монаха Галактиона, некадашњег сабрата манастира Ковиљ ( у свету Бранко ( Милана) Арсеновић). Не само што се Ђорђе Јанковић позива на ову књигу, него је био и њен рецензент. О каквој књизи је реч може да се закључи већ и из ових неколико редова: ” Ипак, најзанимљивије сазнање које добијамо у овој збирци обредних пјесама јесте презиме Стефана Немање – Дрванић или Дрвенаровић. У пјесмама 217 и 255 помиње се царска лоза Дрвенаровића, а у пјесмама 109, 129 и 175 Немањићима се придодаје презиме Дрванић односно Дрвенаровић: ”Свети Сава србска слава… Свети Сава Немањићу Немањићу Дрванићу…” (пј. 109) (…) Наведене обредне пјесме исто говоре да су Немањићи стара владарска лоза, али још и додају да воде поријекло од славних Дрванића: ”Свети Сава Немањићу/ Немањићу Дрванићу…” (пј. 109)

Под исто питање може се свести и име Немањиног оца. Знамо да је био хришћанин владарске крви, да је у црквеним књигама морао бити заведен датум његовог рођења, затим вјенчања, да су била уписана и имена његове дјеце, као и дан његове смрти. Био је од чувене лозе Дрвенаровића, вјероватно жупан или војвода, властелин. Али нигдје нема његовог имена, чак ни каква наговјештаја. Додуше, они ништа не кажу ни да воде поријекло од славних и старих Дрвенаровића, нити да имају право на дједовину од Истре и све Далмације до Тесалије, те од Саве и Дунава до Јадранског и Егејског мора. Је ли у питању хришћанска скромност, сматрање сваке хвале злом и гријехом? Да није било народног казивача, ништа се о славним прецима Немањића не би сазнало.

Занимљиво је да Милојевић сматра кнеза Лазара, његове присталице и његово потомство главним узрочником губљења многих сазнања о Немањићима. Наиме, послије смрти Стефана Уроша V (1336-1371) одржан је сабор у Призрену на којем су побиједиле Лазареве присталице, те је тако дошло до династичке промјене.”

У оваквој књизи се Јанковић појављује као рецензент. Пошто се овде помињу родни и венчани лист одлична је прилика да видимо како, за разлику од Јанковића, у сличној прилици реагује професор Радивој Радић: „ У гостовању на телевизији „Елта”, 23. јануара 2013. године, 326

самозвани „академик” Јован И. Деретић је изјавио: „Ја сам у Паризу видео Јустинијанову

крштеницу на којој пише да се звао Управда Саватије!”

Подсетимо се, реч је о чувеном византијском цару Јустинијану I Великом из VI века.

То би отприлике било исто као кад би рекао да су египатски фараони Тутанкамон или Рамзес II са сарадницима комуницирали преко фејсбука.

Имао сам утисак да би потпуно фасцинирани водитељ ове телевизијске емисије поверовао и да је Деретић рекао како је уз цареву крштеницу у Паризу нашао и Јустинијанову здравствену књижицу, возачку дозволу, пасош, мобилни телефон и чланску карту спортског друштва „Палилулац” из Београда. Јер, Деретић добро зна, Јустинијан I Велики, који се заправо лажно представља, а у ствари је Управда Саватије (Србенда каквог нема!), ватрени је „фан” фудбалског клуба „Палилулац” и напамет зна не само прву „једанаесторицу” него и имена и презимена резервних играча.” (11)

Да би они мање упућени боље разумели због чега је спорно помињање извода из матичне књиге рођених, венчаних и умрлих у вези са Немањићима, а у књизи којој је Ђорђе Јанковић дао позитивну оцену, довољно је да кажемо да се вођење матичних књига у Србији јавља тек у 19. веку. ” Вођење матичних књига везује се за Тридентски концил (1545–1563), када је римокатоличким свештеницима уведена обавеза вођења евиденције о крштеним, венчаним, крижманим и умрлим. Нешто касније, 1616. године, енцикликом папе Павла V прописује се вођење наведених матичних књига (Предојевић 2000: 305).

Уписивање у матичне књиге преноси се и у Кнежевину Србију по обрасцу за матичне књиге римокатолика. Најраније су подаци почели да се бележе у Београду, на иницијативу Српске митрополије, 1816. године. Након тога, следеће књиге почињу да се воде у Шапцу од 1824. и за њим, вероватно у Крагујевцу. На територији Србије (без Војводине) матичне књиге рођених, венчаних и умрлих воде се од 1836. године (Природно кретање 1957: I). Ова обавеза постаје званична 1844. године увођењем Грађанског законика Књажевине Србије.” (12) ЗАКЉУЧАК

На крају ћемо кроз речи Светог Владике Николаја Охридског и Жичког показати какав је исправан став према нашој историји. „ Шта је то историјска судба народа, коју многи спомињу без размишљања и схватања? То је драматична улога појединих народа према плану Божјем, али и према заслугама свакога народа. 327

Историјска судба србскога народа јасна је тек од Немање на овамо, а то значи само једна једина десетина србске историје позната нам је, а девет десетина непознато. То јест, србска историја оцртава

се пред нама јасно тек за последњих 800 година. Жупанско време до Немање представља један прелаз као из Старог Завета у Нови.

То веома ограничено знање наше историје има и једну добру страну. Јевреји, Индијани, Грци, Римљани, Кинези знају своју прошлост од неколико хиљада година. То их чини гордим, и то их збуњује и успављује. Нарочито крштене народе, Грке и Римљане. Ови се хвале својим паганским херојима и философима исто као и својим хришћанским свецима и мученицима. И то их двоји, то их збуњује и слаби. Ми Словени знамо добро само своју крштену историју. Наша паганска, прехришћанска прошлост је без јасноће и без славе. Сва наша слава је у периоду наше крштене историје. Последњих 800 година представља за Србе једну беспримерну епопеју кристализацију личног и националног карактера, епопеју труда, борбе, страдања и славе. Све у знаку крста и слободе.“

(1)

У томе што смо се доселили на баш на простор на коме живимо требало би видети Божију вољу, а светло у речи Светог Кипријана Картагинског да „ не може имати Бога за Оца ко нема Цркву за Мајку“. Наш пут на Балканско полуострво и простор на коме живимо био је пут у Једну, Свету, Саборну и Апостолску цркву и на тај начин смо се нашли међу мало оних који се спасавају (Лк. 13, 23)

Позвани смо на свадбу царевог сина и одазвали смо се. (Мт. 22, 1-14) Изабрали смо живот: „Сведочим вам данас небом и земљом, да сам ставио пред вас живот и смрт, благослов и проклетство; зато

изабери живот, да будеш жив ти и сјеме твоје.“ (IV Мој. 30, 19.)

Шта би било да смо кренули неким другим путем? Коју јерес бисмо следили? Да ли бисмо били католици, протестанти или унијати? Погледајмо нашу истоимену браћу на северу. И не само то, Шта би било да нисмо дошли баш на овај простор? Да смо дошли на простор на који су дошли Хрвати и Словенци? Зар се и на овом примеру на потврђује Јеванђелска прича о уским вратима и тесном путу што воде у живот? (Мт. 7,14)

Дакле, овде где јесмо нашли смо се захваљујући томе што смо се покорили Божијој вољи, а не случајно, и за то би требало да будемо благодарни.

„ Самобитни, вечни Бог има самобитну, премудру вољу, у којој је све савршено, све апсолутно, све неизмешьиво. Природом својом и пројавама својим воља Божја неизмерно премаша моћи нашег разумевања. У тајанственој суштини својој она је у исто време и остварено хтење. Али на који је начин воља Божја у исти мах и остварено Божје хтење, то ум људски постићи не може: Кто бо отъ человекъ познаеть советь (βουλήν) Божiй; или кто помыслить, что хотеть Богь? Као свесавршено и једино самобитно биће, Бог нема предмет свога хтења ван себе. Имајући у апсолутној пуноћи сва савршенства, Бог је као такав сам предмет своје воље и хтења. Ван Њега и нема добра, нити га може бити. Зато нас Спаситељ учи да се једино покоравамо свесавршеној и једино апсолутно доброј вољи Оца нашега небеског. Отче нашъ,… да будет воля твоя, яко на небеси, и на земли. Њој се као таквој повињавао и сам Спаситељ, што сведочи његова гетсиманска молитва: Отче, ащеволиши мимонести чашу сшотъ мене; обаче не моя воля, но твоя да будетъ. У свој разноврсној делатности својој: у стварању света, у промишљању о свету, у спасењу света, Бог дејствује по савету воље своје (κατάτην βουλήντούθελήματος αυτού). Тајну воље своје (τομυστήριοντούθελήματος αϊτού) Бог нам је открио у Богочовечанској личности Господа нашег Исуса Христа. Α тајна је његове пресвете воље: спасти људе од греха и зла кроз Исуса Христа. Желећи спасење свету, Бог му жели највише добро и победу над оним што није Божје, а то је — грех, зло и смрт. „Јер Богу није по вољи оно, што Он сам није створио“. Желећи спасење човеку, Бог тиме не уништава слободу човекову, јер му Он само предлаже спасење а не намеће. Када би силом наметао човеку спасење, у том би случају Бог сам противречио себи, тј. Он би као Спаситељ противречио себи као Творцу, јер је створио човека са слободном вољом, да се сам слободно опредељује за добро и за зло“, пише Свети Јустин Ћелијски у Догматици. (2)

Коначно, зар и земљу на којој смо се населили не би требало да видимо као дар Дародавца и нашу Обећану земљу?

„ А ова земља, тј. Србија, је таква да не само што слично оној обећаној земљи точи мед и млеко, него као да је у себе примила и везала четири времена (тј. годишња доба) и ваздух, па из себе их онда раздаје другима. Јер у целој се васељени не може наћи земља да има сва добра сабрана у једно и на све стране, као што има ова, пошто земље обично имају само нека добра и само на неким местима. А ова Српска земља је пуна сваких добара, и има добар ваздух и складан састав у свему. А

пошто се дрво познаје по плоду и човек по делима, по плоду и по делима описаћемо и ми ову земљу. Треба пре свега споменути о злату њеном и сребру, јер су њихови извори, тј. рудници, скупоцени и

богати, који као да све више расту уколико се више црпу. А где се на истоку и западу може наћи таково и толико богатство? Ваистину нигде. Такође су у овој земљи засађени и многи виногради, који нигде тако као у овој земљи без великих трудова изобилују у семену, саду и плодовима. Тамо су извори река и студенаца и складности предела једнога са другим и слике лепоте, те једни предели превазилазе друге красотом и плодотворношћу. А када земљу напушта зима и рђаво време и када се приближује лето, ваздух је тада добро растворен и красан, као што неко истинито рече да је видео овога премного но да се нигде не може наћи боље. Потребно је рећи нешто и о птицама и о свему осталом, што Господ овој земљи подари, као и зелен и влаће за храну људима, а тога свега ту има у изобиљу, као нигде у другим земљама“, пише Константин Филозоф у „ Житију деспота Стефана Лазаревића“.

На крају нам остаје још да одговоримо на питање чији смо: Перунови или Христови?

И на ово питање већ знамо одговор.

„ Чији си ти, малени српски народе?“, пита Свети Владика Николај и у наше име одговара:

„ Ми смо потомци светих духовника и светих краљева задужбинара и свечара из свете лозе Немањића. И најсилнији владари наши, као и убоги пустињаци и богомољци, називаху себе слугама Господњим и поимаху мирно време као службу Богу а рат као жртву Богу. Отуда задужбинарство њихово; отуда и свечарство. Својим доживотним задужбинама окитише они и освешташе сву земљу своју, а прослављањем крсних светитеља прославише небеснога Оца и Творца тих светитеља.

Ми смо деца Христова и духовни потомци Светога Саве Немањића, онога несравњивог мужа, који за свој народ учини све, све; не што један велики човек може учинити, него што ни легиони великих људи у другим народима нису умели ни могли учинити.

Ако Срби бројно не спадају у велике народе, њихов живот и њихова историја представљају

филигран дело од неисказане хармоније и красоте.“

Није нам потребна друга историја, а сасвим сигурно не измишљена и паганска. Упознајмо

боље са њом и видећемо да имамо много разлога да будемо поносни.

ЛИТЕРАТУРА I део

1) https://www.rts.rs/page/tv/sr/story/21/rts-2/2526500/metropolis.html

2) https://patriot.rs/goran-saric-lovac-na-medvjede-ulovljen-u-lazima-ili-kome-smeta-sto-su-srbi-autohtonina-balkanu/

3) Др Михаило Марковић, Логика, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1994 године

4) https://www.espreso.co.rs/vesti/drustvo/395237/ova-zena-je-dokazala-da-je-srpski-jezik-najstariji-na-svetubranislava-je-svoj-zivot-posvetila-srpskoj-istoriji

5) http://www.dzambas.ch/dzblog/wp-content/uploads/2013/10/Sima_Lukin_Lazic_-_Dvije_Oskoruse.pdf стр. 20

6) https://forum.b92.net/topic/51861-%D1%87%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BA%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B7%D0%BE%D1%84%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC/

7) Болотов, Василиј Васиљевич, Предавања из историје древне Цркве. Увод у црквену историју. Краљево: Епархијски управни одбор Епархије Жичке, 2008.

8) Зборник Илариона Руварца, Сремски Карловци 1934, стр. 201

9) https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=373110

10) http://srna.rs/novosti1/769164/tekst-iza-zidina-tajni---antisemitski-i-antisrpski.htm

11) https://www.facebook.com/miloscrnabara/posts/3879270592145018

12) https://www.stormfront.org/forum/t174150-2/

13) https://m.facebook.com/%D0%A1%D0%B5%D1%80%D0%B1%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D0%94%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE-%D0%B7%D0%B0-%D0%BD %D0%B0%D1%83%D1%87%D0%BD%D0%BE%D0%B8%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%BD %D0%B0%D1%98%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B0315525950365/

14) http://www.pogledi.rs/forum/Thread-srpski-autohtonizam

15) https://100posto.jutarnji.hr/news/kontroverznom-povjesnicaru-koji-tvrdi-da-je-srpska-vojska-oslobodilaistru-i-dalmaciju-postavili-smo-direktna-pitanja

16) https://www.espreso.rs/vesti/kosovo/384775/uznemirujuca-predvidjanja-jovana-deretica-pocece-ratizmedju-albanaca-i-srba-a-evo-sta-onda-sledi

17) Мирјана Стојисављевић, Васкрс Србске истине

18) https://www.youtube.com/watch?v=FpJTGmZIpZ8

19) http://www.onlineknjige.com/wp-content/uploads/2013/08/ADOLF_HITLER_MEIN_KAMPF_big.pdf

282

20) https://teologija.net/stigmatizacija-identitet-istorijska-odgovornost/

21) Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега, Стубови културе, Београд 2011. стр. 204 и 205

22) https://www.youtube.com/watch?v=ALYCHAWgrFU

23) др Божидар Ферјанчић, Византија и Јужни Словени, стр 17-18

24) Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега, Стубови културе, Београд 2011. стр. 38-39

25) Милош Милојевић, Одломци историје Срба

26) Миодраг Милановић, Српски стари век, Вандалија, Београд 2008, стр. 13

27) http://ivoandric.no/biblioteka/Istorija/Dr.%20Borislav%20Vlajic%20Zemljanicki%20-%20Srbi %20starosedeoci%20Balkana%20i%20Panonije.pdf

28) https://objektivmedia.com/2018/12/23/%D0%B4%D1%80-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%9B-%D0%BE-%D0%BD%D0%B5%D0%BF %D0%BE%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BC%D0%B4%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%99%D0%B8%D0%BC/?script=lat

29) Ђорђе Јанковић, Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије, Хришћанска мисао, Београд 2015. стр. 311

30) https://www.youtube.com/watch?v=ibjk8hztelU

31) https://www.youtube.com/watch?v=lljazDR4CZI

32) https://www.youtube.com/watch?v=KhoDHpURAZ4

33) https://www.youtube.com/watch?v=MGWKug--7fM&t=4029s

34) Олга Луковић-Пјановић, Срби... народ најстарији

35) http://srbskenovine.com/serbon-serbo-makaridov-drugo-srbsko-carstvo/

36) http://beleznica2015.blogspot.com/2015/07/spisak-vladara-milos-s-milojevic.html

38) https://www.youtube.com/watch?v=cuoKUrxkIQY

39) https://objektivmedia.com/2018/12/23/%D0%B4%D1%80-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%9B-%D0%BE-%D0%BD%D0%B5%D0%BF %D0%BE%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BC%D0%B4%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%99%D0%B8%D0%BC/?script=lat

40) https://www.telegraf.rs/zanimljivosti/2480310-fidel-kastro-je-srbin-i-to-je-tajna-koju-skrivaju-od-nasnjegovo-poreklo-razotkriveno-uz-pomoc-kralja-radomira-video

41) https://www.youtube.com/watch?v=-kEVfZTJUR8

42) http://www.rts.rs/page/rts/ci/Dijaspora/story/1520/otvorena-tema/2714504/troja-srpska-prestonicaskadar.html

43) исто

44) https://www.youtube.com/watch?v=u8zH1JKu77M

45) https://www.semanticscholar.org/paper/Invented-Knowledge%3A-False-History%2C-Fake-Science-andFritze/8130be776e967aaa59981b2f56b475afc8af82db

46) Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега, Стубови културе, Београд 2011, стр. 278-279

47) http://miroljubpetrovic.com/biografija_lat.html

48) https://m.facebook.com/NJKVPRINCVLADISLAVKULICJUZARNEMANJIC/

49) https://www.facebook.com/pg/%D0%98%D0%B7%D0%B4%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%87%D0%BA %D0%B0-%D0%BA%D1%83%D1%9B%D0%B0-%D0%9F%D0%B5%D1%88%D0%B8%D1%9B-%D0%B8%D1%81%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8-124895439295/about/?ref=page_internal

50) http://www.pesicisinovi.co.rs/index.php/onama

51) http://borbazaveru.info/content/view/3422/1/

52) https://svetosavlje.org/covek-je-visi-od-zvezda-okultizam-astrologija-magija-pravoslavlje-i-sekte-knjiga-vi/ 23/

53) https://www.facebook.com/pg/Vandalija/about/?ref=page_internal

54) https://www.facebook.com/catenamundi.rs/posts/834451239929472/

55) https://catenamundi.rs/enciklopedija/sta-je-enciklopedija-catena-mundi/

56) https://www.radioserbona.rs/?fbclid=IwAR3kl2LnNhG_JJJhTaj77rRDOInxzYiIVW_yrEqvoIoDliSL3PW56ttnLU

57) https://www.dragas.biz/istorija/?

fbclid=IwAR3PtXpETXECX6a5q4dDXoulxPpjTVnUs9MLxOO7nA9BA4BlDh56AW7RAW4

58) https://www.espreso.rs/sport/tenis/549097/ne-kaze-se-slucajno-da-su-srbi-nebeski-narod-novak-citaalternativnu-istoriju-jelena-mu-rekla-da-je-kontroverzan

59) https://facebookreporter.org/2014/06/10/%D0%B4%D0%B5%D1%98%D0%B2%D0%B8%D0%B4%D0%B0%D1%98%D0%BA-%D0%B7%D0%B0%D0%BF%D0%B0%D0%B4-%D1%83-%D0%BF

%D0%B0%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%98-%D0%BC

%D1%80%D0%B5%D0%B6%D0%B8-%D0%B8%D0%BB%D1%83/? fbclid=IwAR1nqkJddNvxJB7z5YBBP02HIgfcZ_5fj1uQiu_ThRNRzpDwpoBH5LsGUrQ#comment-30049

60) http://eteze.arts.bg.ac.rs/handle/123456789/319?locale-attribute=sr_RS

61) Душан Пророковић, Геополитика Србије, Положај и перспективе на почетку XXI века, треће допуњено и проширено издање; Службени гласник, Београд 208, стр. 184

62) исто, стр. 184

63) исто, стр. 195

64) исто, стр. 239

65) Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега, Стубови културе, Београд 2011, стр. 363-364

ШТА СУ ТО ПСЕУДОНАУКА И ПСЕУДОИСТОРИЈА?

1. https://dictionary.cambridge.org/dictionary/english/pseudo-science

2. https://plato.stanford.edu/entries/pseudo-science/#NonSciPosSci

3. http://ieg-ego.eu/en/threads/crossroads/knowledge-spaces/ute-frietsch-the-boundaries-of-sciencepseudoscience

4. http://klnran.ru/2015/10/valerij-kuvakin/

5. https://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BA%D1%83%D0%BB %D1%82%D1%83%D1%80%D0%B0.487.html:445829-%D0%A0%D0%B0%D1%92%D0%B0%D1%9A%D0%B5%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B1%D0%BE-%D1%84%D0%BE%D0%BB%D0%BA%D0%B0

6. http://skepdic.com/pseudohs.html

7. Ronald H. Fritze, Invented Knowledge: False History, Fake Science and Pseudoreligions стр. 61 https://www.semanticscholar.org/paper/Invented-Knowledge%3A-False-History%2C-Fake-Science-and-Fritze/ 8130be776e967aaa59981b2f56b475afc8af82db

8. Шахин Ю.В. Истоки сербской государственности: междунаукой и жанром фолк-хистори. Вестник ПНИПУ.

9. Feder, Kenneth L. Frauds, myths, andmysteries : scienceandpseudoscienceinarchaeology / Kenneth L. Feder, CentralConnecticutStateUniversity.—Eighthedition 2014, стр. 10-11

10. http://www.dcscience.net/beyerstein_science_vs_pseudoscience.pdf стр. 2-3

11. https://www.sanmagazine.ca/articles/interview/article/ekskluzivni-intervju-sa-goranom-%C5%A1ari %C4%87em-%C5%A1ta-je-narod-bez-svoje-istorije

12. http://www.dcscience.net/beyerstein_science_vs_pseudoscience.pdf

13. Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега, Стубови културе, Београд 2011, стр. 276-277

14. ТЕОЛОГИЧЕСКИЕ КОРНИ КОНЦЕПЦИЙ КВАЗИРЕЛИГИЙ, К. А. КОЛКУНОВА, стр. 64 – 66

15. http://www.dcscience.net/beyerstein_science_vs_pseudoscience.pdf  , стр. 36, 30, 28

16. https://forum.b92.net/topic/51861-%D1%87%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BA%D0%B0-%D0%BD %D0%B0-%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B7%D0%BE%D1%84%D1%81%D0%BA%D0%BE %D0%BC/

17. http://www.creation6days.com/o_nama.htm

18. http://www.zakonizdravlja.com/

19. http://www.institutni.com/pocetna

20. http://www.institutni.com/dnk

21. https://www.institutpm.com/ipm.php?kontakt-13

22. https://institutki.com/?page_id=6

23. http://www.institutop.com/onama.htm

24. https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1096991

25. https://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB %D0%BE%D0%B2%D0%BD

%D0%B0/%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE.395.html:723878-POD-MAC-BATOMiroljub-Petrovic-osnovao-Institut-za-nacionalnu-istoriju

26. https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/hronika/aktuelno.291.html:774615-POSTUPAK-PROTIVDOKTORA-MIROLjUBA-Nema-dokaza-da-je-pocinio-delo-protiv-zdravlja-ljudi

27. https://www.blic.rs/vesti/drustvo/zaustavite-ovog-coveka-nadrilekar-miroljub-porodici-mladica-koji-jepreminuo-nakon/fbb3tgl

28. https://www.youtube.com/watch?v=W16IJKzalUM

29. https://dzonson.wordpress.com/tag/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%B5%D1%99%D0%B5%D1%80%D1%82%D0%B0%D1%9A/

30. https://www.rts.rs/page/magazine/sr/story/511/zanimljivosti/3637472/bozanska-nova-godina-docekana-kodrilskih-jezera.html

31. https://www.dnevnik.rs/magazin/zdravi-i-lepi/drevna-medicina-kad-zazvoni-gong-krenu-pozitivnevibracije-02-12-2019  

32. https://www.youtube.com/watch?v=CCaeXqRUbVU

33. http://www.duhrtnja.com/

34. https://www.youtube.com/watch?v=lljazDR4CZI

35. https://web.archive.org/web/20120120041740/http://www.pesicisinovi.co.rs/srb/cpi_center.html

36. https://www.youtube.com/watch?v=R5adaXP4XcY

37. https://www.youtube.com/channel/UCddlukhll9myuOA_Cy4moMg/videos

38.

39. https://www.semanticscholar.org/paper/Invented-Knowledge%3A-False-History%2C-Fake-Science-andFritze/8130be776e967aaa59981b2f56b475afc8af82db

40. https://www.facebook.com/378311662537085/photos/a.390963157938602/906495136385399/?type=3&theater

41. https://kupidar.com/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B8%D0%B7%D0%B2%D0%BE%D0%B4/guscijamast-organski-proizvod/?

fbclid=IwAR0BZ9Wy0NBnrIoNU9k0IDn8N7zNlT39qdPqMR154qAPpCcOkqdOc0jomIA

42. https://www.blic.rs/vesti/drustvo/pod-mac-bato-preti-novinarki-blica-sarlatan-miroljub-petrovic-isledbenici-njegove/s7d1pf4

43. http://ipmproizvodi.com/tinkture/

43а. https://hranailek.com/kategorija-proizvoda/tinkture/

44. Жан-Клод Ларше, Лечење духовних болести: увод у аскетску традицију Православне цркве.

гласник, Ниш,Београд 2017, стр. 214, 215, 216

45. https://recineeu.wordpress.com/2021/03/14/%D0%BE-%D0%BB%D0%B0%D0%B6%D0%BD %D0%B8%D0%BC-%D0%B7%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%BF %D1%81%D0%B5%D1%83%D0%B4%D0%BE%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE %D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B0%D1%80%D0%B0/

46.

https://www.researchgate.net/publication/263963112_The_Demarcation_Problem_Where_Does_Proper_History _End_and_Pseudohistory_Begin стр. 13,14,15

47. https://recineeu.wordpress.com/2021/05/04/%d1%82%d0%b5%d0%be%d1%80%d0%b8%d1%98%d0%b0%d0%b7%d0%b0%d0%b2%d0%b5%d1%80%d0%b5-%d0%be%d0%b7%d0%b0%d0%b1%d1%80%d0%b0%d1%9a%d0%b5%d0%bd%d0%be%d1%98-%d1%81%d1%80%d0%bf %d1%81%d0%ba%d0%be%d1%98-%d0%b8/

48. Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега, Стубови културе, Београд 2011, стр. 102-103

49. http://www.sld.cu/galerias/pdf/sitios/revsalud/beyerstein_cience_vs_pseudoscience.pdf стр.34

50. http://www.sld.cu/galerias/pdf/sitios/revsalud/beyerstein_cience_vs_pseudoscience.pdf стр. 34

51. Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега, Стубови културе, Београд 2011, стр. 40

52. http://www.intermagazin.rs/magistar-milan-celik-otkriva-sve-o-jovanu-i-dereticu-i-tvrdi-da-je-onprevarant/?lang=cir

53. https://www.youtube.com/watch?v=3OMtYOMVODw

54. https://skepticalinquirer.org/1995/07/how-to-sell-a-pseudoscience/

55. Радивој Радић, Клио се стиди, Београд: Еволута 2016, стр. 127-128

56. https://www.facebook.com/srbin.info/posts/1980333502276922/

57. ”Јован Деретић, Црква и попови су имали већу моћ у XVII веку него медији данас.

58. др Божидар Ферјанчић, Византија и Јужни Словени, стр 17-18

59. https://chudinologia.livejournal.com/83379.html

60. https://srbin.info/pocetna/aktuelno/zasto-car-lazar-i-milos-obi4lic-nisu-muratu-ponudili-podjelu-kosova/? lang=lat о мурату

61. https://www.blic.rs/vesti/politika/vise-moras-mrzeti-srbe-hrvat-napisao-ostar-post-o-oluji-pa-poruciosrbofobija-se-ne/4wyvpby

62. https://www.youtube.com/watch?v=9QwgFzmxP-g 63. https://www.youtube.com/watch?v=20nZFK1DqA&feature=youtu.be&fbclid=IwAR3sAXqZuLPEY8U1ynqjWJz8-UR4_2F2CTTqcI-XLfy3QK0O_cuOxn-UbFE

64. https://www.youtube.com/watch?v=44hOMM38wnc

65. https://dais.sanu.ac.rs/bitstream/handle/123456789/2190/loma.toponomastika.kao.izazov.pdf? sequence=1&isAllowed=y

66. Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега, Стубови културе, Београд 2011, стр. 144, 146-148

67. Шахин Ю.В. Истокисербскойгосударственности: междунаукой и жанром фолк-хистори. Вестник ПНИПУ.

68. Боља прошлост, Александар Палавестра и др. Еволута, Београд 2018, стр. 16

69. Зборник Илариона Руварца, Сремски Карловци 1934, стр. 129, 130, 95

70. цитирано према: . Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега, Стубови културе, Београд 2011, стр. 9396

71. https://doi.org/10.21301/EAP.V12I3.8 стр. 835

72. https://srbin.info/pocetna/aktuelno/saric-beogradjanima-dodjite-na-2moju-tribinu-srbi-u-tajnim-arhivamavatikana/

73. цитирано према: Злоупотреба природних наука у (псеудо)археологији, Моника Милосављевић, Александра Палавестра https://eap-iea.org/index.php/eap/article/view/779/736

74. https://recineeu.wordpress.com/2021/04/06/%d0%be-%d0%bd%d0%b5%d0%bf%d0%be %d1%81%d1%82%d0%be%d1%98%d0%b5%d1%9b%d0%b5%d0%bc-%d1%81%d1%80%d0%b1%d1%81%d0%ba %d0%be%d0%bc-%d0%ba%d0%b0%d0%bb%d0%b5%d0%bd%d0%b4%d0%b0%d1%80%d1%83-%d0%bd %d0%be/

75 . Feder, Kenneth L. Frauds, myths, andmysteries : scienceandpseudoscienceinarchaeology / Kenneth L. Feder, CentralConnecticutStateUniversity.—Eighthedition 2014.

76. https://www.b92.net/info/vesti/pregled_stampe.php?yyyy=2003&mm=06&dd=19&nav_id=111661

77. ЈУЖНОСЛОВЕНСКИ ФИЛОЛОГ, ПОВРЕМЕНИ СПИС ЗА СЛОВЕНСКУ ФИЛОЛОГИЈУ, ХХ КЊ. 1—4, БЕОГ РАД, 1953 — 1954, СВЕТОВНА ПОХВАЛА КНЕЗУ ЛАЗАРУ И КОСОВСКИМ ЈУНАЦИМА, Ђорђе Сп. Радојичић

78. https://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB %D0%BE%D0%B2%D0%BD

%D0%B0/%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE.395.html:835332-Iliri-su-bili-Srbi-a-neAlbanci-Goran-Saric-priredio-spektakularno-predavanje-u-Novom-Sadu

1) HTTPS://SRPSKIZURNAL.COM/2018/09/14/%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%B8%D0%BC%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%82%D0%B8%D1%81%D1%83%D1%9B %D0%BB%D0%B5%D1%9B%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D1%81%D0%BA %D1%80%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B0/

2 https://web.archive.org/web/20120120041740/http://www.pesicisinovi.co.rs/srb/cpi_center.html

3) Мирјана Стојисављевић, Васкрс србске истине, стр. 25

4) http://www.pogledi.rs/forum/Thread-srpski-autohtonizam

5) https://www.in4s.net/pamti-li-slon-istinu-o-poreklu-slovena/?lang=lat

6) https://www.rastko.rs/filosofija/bsijakovic-balkanistika_c.html

7) https://dictionary.cambridge.org/dictionary/english/conspiracy-theory

8) Jan-Willem van Prooijen and Mark van Vugt , Conspiracy Theories: Evolved Functions and Psychological Mechanisms. Perspectives on Psychological Science 2018, Vol. 13(6) 770 –788

9) Мирјана Стојисављевић, Васкрс србске истине, стр. 25

10) https://borbazaistinu.rs/cirilica-i-pravoslavno-slovenstvo/

11) https://www.facebook.com/photo?fbid=974845643049592&set=a.244247552776075

12) https://vidovdan.org/info/goran-saric-da-li-je-covjeka-stvorio-bog-ili-drug-lenjin-slovo-o-neokortikalnomratu-i-lazima-u-srpskim-udzbenicima-iz-biologije/?script=lat

13) https://www.youtube.com/watch?v=ibjk8hztelU&t=17s

14) https://www.youtube.com/watch?time_continue=396&v=EcyhvVERobU

15) http://www.treceoko.novosti.rs/code/navigate.php?Id=182&editionId=119&articleId=573

16) https://www.youtube.com/watch?v=jFVKHQxepHc

17) https://www.youtube.com/watch?v=GKS5o2rj_Zw&t=857s

18) https://www.youtube.com/watch?v=5DF2DybIE1U

19) https://www.youtube.com/watch?v=Pto7fg9LeHI

20) http://stecciibogumili.blogspot.com/2019/08/hriscansku-crkvu-osnovali-su-judejski.html

21) https://www.youtube.com/watch?v=lljazDR4CZI

22)

23) Michael Barkun, A Culture of Conspiracy, Apocalyptic Visions in Contemporary America. UNIVERSITY OF CALIFORNIA PRESS Berkeley / Los Angeles / London, стр. 3

24) исто, стр. 6

25) исто, стр.4

26) исто, стр. 5

27) исто, стр. 7

28) https://www.youtube.com/watch?v=T3dFQD20914

29) https://www.rts.rs/page/radio/ci/story/28/radio-beograd-2/3955433/arheologija-i-pseudoarheologija.html

30) Michael Barkun, A Culture of Conspiracy, Apocalyptic Visions in Contemporary America. UNIVERSITY OF CALIFORNIA PRESS Berkeley / Los Angeles / London, стр. 7

31) Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега. Треће, допуњено издање. Београд 2011, стр. 175 – 180

32) https://www.youtube.com/watch?v=hs5Z_r0EISY

33) https://www.youtube.com/watch?v=9rrexgOlkRs

34) https://www.youtube.com/watch?v=pAmh-LVDVTU

35) http://www.treceoko.novosti.rs/code/navigate.php?Id=182&editionId=42&articleId=220

36) Michael Barkun, A Culture of Conspiracy, Apocalyptic Visions in Contemporary America. UNIVERSITY OF CALIFORNIA PRESS Berkeley / LosAngeles / London, стр. 7

37) https://www.youtube.com/watch?v=CEcxQMClke4

38) http://www.archivioapostolicovaticano.va/content/aav/en/l-archivio.html

39) https://objektivmedia.com/2018/12/23/%D0%B4%D1%80-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%9B-%D0%BE-%D0%BD%D0%B5%D0%BF

%D0%BE%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BC%D0%B4%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%99%D0%B8%D0%BC/?script=lat

40) https://www.youtube.com/watch?v=IzXEaTJA0p4

41) https://www.youtube.com/watch?v=xpVLw65PM4E

42) https://www.youtube.com/watch?v=ibjk8hztelU

43) Michael Barkun, A Culture of Conspiracy, Apocalyptic Visions in Contemporary America. UNIVERSITY OF CALIFORNIA PRESS Berkeley / Los Angeles / London, , стр. 29

44) Александар Дугин, Конспирологија (наука о заверама, тајним друштвима и окултном рату), Београд 2008, стр.6

45) Jan-Willem van Prooijenand, MarkvanVugt , ConspiracyTheories: Evolved Functions and Psychological Mechanisms. Perspectives on Psychological Science 2018, Vol. 13(6) 770 –788

46) Douglas, Karenand Sutton, Robbie M. (2011) Does it take one to know one? Endorsement of conspiracy theories is influenced by personal willingness to conspire. British Journal of Social Psychology, 50 (3). pp. 544552.

47) The concomitants of conspiracy concerns. Daniel Freeman, Richard P. Bentall.

48) https://www.psychologytoday.com/us/blog/social-dilemmas/201508/the-surprising-power-conspiracytheories

49) http://serbijana.weebly.com/103510861088107210741080-1035108610881086107410801115-108010891077107610721084-11151086108810861074108011121072.html

50) Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега.

51) https://www.youtube.com/watch?v=BE0ZtJjS4Sk&t=4s

52) http://www.onlineknjige.com/wp-content/uploads/2013/08/ADOLF_HITLER_MEIN_KAMPF_big.pdf

39 и 40

53) https://www.novosti.rs/c/beograd/vesti/1027387/prskaju-komarce-sire-koronu-radnici-gradske-cistocecesta-meta-napada-bahatih-sugradjana

54) исто, стр. 11

55) Political Extremism Predicts BeliefinConspiracy Theories, Jan-Willem van Prooijen, Andre´ P. M. Krouweland Thomas V. Pollet. Social Psychological and Personality Science 2015, Vol. 6(5) 570-578

56) Why Education Predicts Decreased Belief in Conspiracy Theories, JAN-WILLEM VAN PROOIJEN, Applied Cognitive Psychology, Appl. Cognit. Psychol. 31: 50 –58 (2017)

57) https://www.sciencedirect.com/science/article/abs/pii/S0010027714001632?via%3Dihub

58) Политика, 4. мај 2021. године, стр. 8

59) https://www.blic.rs/slobodno-vreme/vesti/srbi-veruju-u-vanzemaljce-kao-i-u-to-da-amerikanci-kontrolisuvremenske-prilike/5jbkryw

60) https://news.gallup.com/poll/19558/paranormal-beliefs-come-supernaturally-some.aspx

1) https://www.facebook.com/SlobodnaSrbijaSerbijana.Akademik.drJovan.Deretic/posts/1373728912803933

2) https://web.archive.org/web/20120416010941/http://www.serbijana.com/

О ЛАЖНИМ ЗВАЊИМА ПСЕУДОИСТОРИЧАРА

3) https://chudinologia.livejournal.com/83379.htm

4) https://www.vesti.rs/Japan/SRBIN-RUSI-TEORIJU-DA-SU-SRBI-NAJSTARIJI-NAROD-NA-SVETU-Tvrdi-daima-dokaze-da-je-Jovan-Deretic-izmislio-celu-pricu.html

5) https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D1%99%D1%83%D0%B1_ %D0%90%D0%BD%D1%82%D0%B8%D1%9B

6) http://www.rts.rs/page/rts/ci/Dijaspora/story/1520/otvorena-tema/2714504/troja-srpska-prestonicaskadar.html

7) http://www.xn--80ajkthhn.xn--p1ai/%D0%B2%D1%81%D1%82%D1%83%D0%BF%D0%BB%D0%B5%D0%BD %D0%B8%D0%B5-%D0%B2-%D1%87%D0%BB%D0%B5%D0%BD%D1%8B-%D0%BF%D0%B0%D0%BD %D0%B8.html

8) http://www.петрани.рф/вступление-в-члены-пани/1303-публичный-договор-–-оферта-на-публикациюстатьи-в-автобиблиографической-энциклопедии-«золотые-имена-россии».htm

9) http://www.xn--80ajkthhn.xn--p1ai/

10) http://www.creation6days.com/o_nama.htm

11) http://www.zakonizdravlja.com/

12) http://www.institutni.com/pocetna

13) http://www.institutni.com/dnk

14) https://www.institutpm.com/ipm.php?kontakt-13

15) https://institutki.com/?page_id=6

16) http://www.institutop.com/onama.htm

17) https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1096991

18) https://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB %D0%BE%D0%B2%D0%BD

%D0%B0/%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE.395.html:723878-POD-MAC-BATOMiroljub-Petrovic-osnovao-Institut-za-nacionalnu-istoriju

19) https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/hronika/aktuelno.291.html:774615-POSTUPAK-PROTIVDOKTORA-MIROLjUBA-Nema-dokaza-da-je-pocinio-delo-protiv-zdravlja-ljudi

20) https://www.blic.rs/vesti/drustvo/zaustavite-ovog-coveka-nadrilekar-miroljub-porodici-mladica-koji-jepreminuo-nakon/fbb3tgl

21) https://hranailek.com/proizvod/protivotrov/

22) https://healingtools.tripod.com/biosch.html

23) https://www.fda.gov/inspections-compliance-enforcement-and-criminal-investigations/warning-letters/ american-botanical-pharmacy-562180-10302018

24) https://www.herbdoc.com/5-day-liver-detox

25) https://hranailek.com/proizvod/set-za-5-to-dnevni-program-ciscenja-jetre-i-zucne-kese/

26) https://www.facebook.com/RadicRadivoj/posts/2460514634061212?__tn__=K-R

27)

https://www.azvo.hr/hr/vrednovanja/postupci-vrednovanja-u-visokom-obrazovanju/ishodi-vrednovanja

28) http://www.tfb.edu.rs/protestantska-teologija-u-beogradu/

29) https://www.nat.rs/ishodi-akreditacije-i-spk/

30) https://adventistaccreditingassociation.org/

31) http://www.nsc.ru/HBC/hbc.phtml?28+108+1

32) http://www.creation6days.com/diskusije/forum/viewthread.php?thread_id=4&pid=64554

33) http://www.politika.rs/scc/clanak/441422/Pogledi/Dve-civilizacije-u-Evropi

34) http://arsmedija.rs/dve-civilizacije-u-evropi-bozidar-t-mitrovic/

35) http://www.mnepu.ru/ последњи пут приступљено 07.12.2019

35) https://rgup.ru/

36) http://www.prezidentpress.ru/uploads/prezident49pdf.pdf

37) https://ruskline.ru/news_rl/2018/06/04/troyanskie_pegasy_fomenkovwiny/

38) https://ssr.org.rs/u-beogradu-odrzana-osnivacka-skupstina-krajiske-akademije-nauka-i-umjetnosti-ksanu/? fbclid=IwAR2ioOBJu54tfui1zhvItbtpcntK8LU2juql7aXUNItYCVEnncXWkfDQS28

39) http://kraljevska-akademija.edu.rs/?page_id=18

40) https://www.sanu.ac.rs/o-akademiji/istorijat-sanu/

41) http://www.novosti.rs/vesti/srbija.489.html:802679-Akademik-Dragoljub-Mirkovi%C4%87-iz-zaboravaotkriva-delo-Milo%C5%A1a-Milojevi%C4%87a

42) https://www.rtvbn.com/3820273/mirkovic-predstavio-zanimljivu-ideju

43) https://eakademijanauka.com/clanovi/

44)https://www.facebook.com/SlobodnaSrbijaSerbijana.Akademik.drJovan.Deretic/posts/1423323831177774/

45) http://mianu.org/sr/%d0%bf%d0%be%d1%87%d0%b5%d1%82%d0%bd%d0%b0/

46) http://www.skain.rs/clanovi.php

47) https://web.archive.org/web/20120120041740/http://www.pesicisinovi.co.rs/srb/cpi_center.html

48) https://trv-science.ru/2010/03/30/lipovye-akademii/

49) http://dna-academy.ru/about/

50) http://www.int-maan.by/

51) https://council.science/about-us/

52)https://chudinologia.livejournal.com/83379.html

53) http://www.x-libri.ru/elib/smi__006/00000001.htm#a3

54) http://vivovoco.astronet.ru/VV/JOURNAL/VRAN/2004/FALSCI.HTM

55)http://vivovoco.astronet.ru/VV/JOURNAL/VRAN/PSEUDOAC.HTM

2) https://www.youtube.com/watch?v=yxK4b6bhrB0

3) Човек испред науке. Милутин Миланковић и Јеленко Михаиловић о Мики Аласу. Агапе књига, Београд 2019 стр. 46

4) исто, стр. 166

5) https://www.sanu.ac.rs/dan-milutina-milankovica/

6) https://web.archive.org/web/20081026040823/http://earthobservatory.nasa.gov/Library/Giants/ Milankovitch/

7) https://www.teslasociety.com/milankovic.htm

8) Милутин Миланковић, Сећања, Дерета, Београд 2014, стр. 474-475

9) http://www.mihajlopupin.rs/fliptest/book/2/1?page=2

10) https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/3097545/ako-propadne-srbija-neka-propadnem-i-ja-pupin-je-zaloziosve-da-bi-srbija-mogla-da-se-brani

11) https://www.youtube.com/watch?v=X_quG8XH7II

12) http://www.mihajlopupin.rs/fliptest/book/2/1?page=12

13) https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/3097545/ako-propadne-srbija-neka-propadnem-i-ja-pupin-je-zalozio-sveda-bi-srbija-mogla-da-se-brani

14) http://www.mihajlopupin.rs/fliptest/book/2/1?page=11

15) http://www.mihajlopupin.rs/fliptest/book/2/1?page=10

16) Милутин Миланковић, Сећања, Дерета, Београд 2014, стр. 207-210

17) https://www.youtube.com/watch?v=yxK4b6bhrB0&t=1416s

18) https://www.facebook.com/aleksandra.n.tasic/posts/10156670161279988

19) Милутин Миланковић, Сећања, Дерета, Београд 2014, стр. 447

О ДОКАЗИМА ПСЕУДОИСТОРИЧАРА

1) MichaelBarkun, A CultureofConspiracy, ApocalypticVisionsinContemporaryAmerica. UNIVERSITY OF CALIFORNIA PRESS Berkeley / LosAngeles / London, стр. 3

2) Луковић-Пјановић Олга, Срби – народ најстарији, Књ.2 (Допуњено издање), Београд: ”Мирослав” 1994, стр. 174

3) http://ivoandric.no/biblioteka/Istorija/Olga%20Lukovic%20Pjanovic%20-%20Srbi%20narod%20najstariji.pdf стр. 76

4) Луковић-Пјановић Олга, Срби – народ најстарији, Књ. 3, Београд: ”Мирослав” 1994 године, стр. 268

5) http://ivoandric.no/biblioteka/Istorija/Olga%20Lukovic%20Pjanovic%20-%20Srbi%20narod%20najstariji.pdf

стр. 31

6) http://ivoandric.no/biblioteka/Istorija/Olga%20Lukovic%20Pjanovic%20-%20Srbi%20narod%20najstariji.pdf

стр. 177

7) https://www.facebook.com/pg/OlgaLukovicPjanovic/posts/?ref=page_internal

8) Анђелија Станчић Спајићева, НAJCTAPИJИ JE3ИK БИБЛИJE или ЈЕДАН ОД HAJCTAPИJИX

KУЛTУPHИХ HAPOДA, Репринт ауторовог издања из 1929. године, Издаје: Издавачко прометна агенција

«Мирослав», стр. 54

9) https://www.youtube.com/watch?v=CEcxQMClke4

10) Тибор Живковић, Јужни Словени под византијском влашћу 600-1025, друго издање, стр. 189-190

11) исто, стр. 190

12) исто, стр. 190

13) исто, стр. 189

14) исто, стр. 192

15) исто, стр. 197

16) Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији, Александар Дероко, Просвета 1950, стр.

109

17) Историја Срба, Владимир Ћоровић, Београд 2006, стр. 295

18) Михаило Динић, Реља Охмућевић, Историја и предање. Зборник радова Византолошког института, књига IX

19). https://www.sciencedirect.com/topics/psychology/false-memory

20) https://www.sciencedirect.com/science/article/abs/pii/S0010945208002608?via%3Dihub

21) https://www.sciencedirect.com/topics/psychology/misinformation-effect

22) Дејан Ристић, Митов српске историје, Вукотић медиа, 2019, стр. 51

23) http://www.eterna.rs/site/pradavni/zitije.html

24) https://okf-cetinje.org/dragan-b-perovic-mirotocivost-po-bogumilu-monahu/

25) https://vesna.atlantidaforum.com/?p=331

26) https://www.youtube.com/watch?v=i8ytCtWZD8M

27) https://www.youtube.com/watch?v=lljazDR4CZI

28) https://www.youtube.com/watch?v=pAmh-LVDVTU

29) https://www.youtube.com/watch?v=BE0ZtJjS4Sk

30) https://www.youtube.com/watch?v=0CbHyV1r9pU

31) https://www.youtube.com/watch?v=CEcxQMClke4

32) https://www.blic.rs/vesti/svet/netanijahu-prijateljstvo-srba-i-jevreja-traje-nekoliko-milenijuma-jos-od-dobarimske/xp46nz8

33) https://www.intermagazin.rs/milan-vidojevic-otkrio-sta-je-jevrejin-netanjahu-rekao-vucicu-o-istoriji-srbavideo/

34) https://www.youtube.com/watch?v=9sSLJ_3E6BI

35) https://www.rtvbn.com/3897826/dodik-zaboravio-ili-nije-ni-znao

36) https://www.youtube.com/watch?v=6l5DIQHneWo

37) https://www.blic.rs/vesti/politika/palma-u-dubaiju-sam-video-najvecu-zgradu-u-evropi/ld77rb1

38) https://www.novinite.com/articles/135421/Fox+News+Map+Lets+Bulgaria+%27Conquer %27+Former+Yugoslavia

39) https://www.rt.com/news/170764-cnn-map-ukraine-fail/

40) Feder, Kenneth L. Frauds, myths, andmysteries : scienceandpseudoscienceinarchaeology / Kenneth L. Feder, CentralConnecticutStateUniversity.—Eighth edition.2014

1)UnskilledandUnawareofIt: HowDifficultiesinRecognizingOne’sOwnIncompetenceLeadtoInflatedSelfAssessments, JustinKrugerandDavidDunning, CornellUniversity, JournalofPersonalityandSocialPsychology, 1999, Vol. 77, No. 6, l 121-1134

2) https://psmag.com/social-justice/confident-idiots-92793

3) https://teodulija.net/2021/03/14/%D0%BE-%D0%BB%D0%B0%D0%B6%D0%BD%D0%B8%D0%BC%D0%B7%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%BF %D1%81%D0%B5%D1%83%D0%B4%D0%BE%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE %D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B0%D1%80%D0%B0/

4) https://www.intermagazin.rs/hrvatski-istoricar-zaledio-balkan-i-otkrio-srbi-se-ovde-nikad-nisu-doseljavalioni-su-tu-oduvek/

5) Радивој Радић, Клио се стиди: против злостављања историјске науке. Еволута, Београд 2016., стр.155-156

6)

https://www.academia.edu/34242396/Beginnings_of_the_Early_Slavic_settlement_in_the_Prekmurje_region_Sl ovenia

7)

https://www.academia.edu/17415584/Karakteristike_najstarije_slavenske_keramike_Primjer_lonca_iz_objekta_S O_11_s_nalazi%C5%A1ta_Murska_Sobota_Nova_tabla

8) Миодраг Милановић, СРПСКИ СТАРИ BEK прво издање, Вандалија, Београд 2008. (стр. 277-278)

9) http://www.spc.rs/sr/prepodobni_justin_tshelijski_postanak_duhovnog_sveta

10) Миодраг Милановић, СРПСКИ СТАРИ BEK прво издање, Вандалија, Београд 2008. (стр. 292)

11) Јован И. Деретић, Драгољуб П. Антић, Историја Срба и Руса – пранарода Европе. Књ. 2, Београд, Ганеша клуб, 2013

12) Биљана Самарџић, Стазама српског рукописног насљеђа Босне и Херцеговине, Српско просвјетно и културно друштво ”Просвјета”, Источно Сарајево 2015., стр. 95,

13) исто, стр. 74 – 88

14) Епископ Атанасије (Јевтић). Патрологија, књига друга – Источни Оци и писци 4. и 5. века од Никеје од Халкидона (325-451.г.) Београд – Требиње – Лос Анђелес 2016. година, стр. 83

15) Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега. Историја једне злоупотребе: Слово против ,,новоромантичара”. Треће, допуњено издање, Стубови културе, Београд 2011

16) Радивој Радић, Клио се стиди: против злостављања историјске науке, Evoluta 2016, стр.13-14

17) https://kupidar.com/proizvod/boginja-jezika-olga-lukovic-pjanovic-dragoslava-koprivica/

18) Радивој Радић, Клио се стиди: против злостављања историјске науке, Evoluta 2016, стр. 107

19) https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9F%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80_%D0%90%D1%88%D0%BA %D1%80%D0%B0%D0%B1%D0%B0_%D0%97%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B8

20) Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега. Историја једне злоупотребе: Слово

против ,,новоромантичара”.

21) исто, стр. 122-123

22) https://teodulija.net/2021/04/06/%D0%BE-%D0%BD%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%BE %D1%98%D0%B5%D1%9B%D0%B5%D0%BC-%D1%81%D1%80%D0%B1%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC%D0%BA%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80%D1%83-%D0%BD%D0%BE/

23 ) Радивој Радић, Клио се стиди: против злостављања историјске науке, Evoluta 2016, стр. 144

24) Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега. Историја једне злоупотребе: Слово

против ,,новоромантичара”. Треће, допуњено издање, Стубови културе, Београд 2011, стр. 2018-2019

25) исто, 221-222

26) исто, стр. 91-92

27) исто, 123-124

28) исто, стр. 238-239

29) исто, стр. 233

30) Историја Срба, др Стеван Томовић, 2019, Мунгос, Нови Сад, ИСТОРИЈА СРБА

31) https://vaseljenska.net/2021/09/07/aleksandar-mitic-o-nauci-i-kritici/

32) Предавања из историје древне Цркве: увод у Црквену историју, превод: Ђорђе Лазаревић (Краљево: Епархијски управни одбор Епархије жичке, 2007), стр. 57

33) https://www.youtube.com/watch?v=lyN9Ynvf_YU

34) https://digest.bps.org.uk/2019/06/13/most-comprehensive-review-to-date-suggests-the-average-personsreading-speed-is-slower-than-commonly-thought/

35) https://www.youtube.com/watch?v=clL9Lme0ink

36) https://www.youtube.com/watch?v=OpCV940lPT0

37) https://objektivmedia.com/2018/12/23/%D0%B4%D1%80-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%9B-%D0%BE-%D0%BD%D0%B5%D0%BF %D0%BE%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BC%D0%B4%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%99%D0%B8%D0%BC/

О ''СТАРОСРБСКИМ'' КАЛЕНДАРИМА

1) Злоупотреба природних наука у (псеудо)археологији

Моника Милосављевић Одељење за археологију Филозофски факултет, Универзитет у Београду Александар Палавестра Одељење за археологију Филозофски факултет, Универзитет у Београду

https://doi.org/10.21301/EAP.V12I3.8

2) https://galaksijanova.rs/srecna-nova-7526/

3) https://www.in4s.net/drevni-srpski-kalendar-danas-pocinje-7526-godina/

4) https://srbski.weebly.com/10571058104010561048-10571056104110571050104810501040105110451053104410401056.html

5) https://www.balkaninfo.rs/srecna-7528-godina/

6) https://www.srpskaistorija.com/srecna-vam-7525-godina-ovo-je-tvrdjava-koja-cuva-dokaze-o-staromsrpskom-kalendaru/

7) https://archive.org/details/monumentaserbica00mikluoft/page/118/mode/2up?q=158

8) https://galaksijanova.rs/vincanski-kalendar/?script=cir

9) https://eap-iea.org/index.php/eap/article/view/779/736

10) Сања Шуљагић, Институт за политичке студије, Београд. ПРИМЕНА СРПСКЕ ПИСМЕНОСТИ И КАЛЕНДАРА У ПЕРИОДУ ВЛАДАВИНЕ ДИНАСТИЈЕ НЕМАЊИЋ, ПОЛИТИЧКА РЕВИЈА POLITICAL REVIEW Година (XXVIII) XV, vol=50 Бр. 4/2016. стр. 17-38

11) https://www.srbijadanas.net/srpski-kalendar-osnov-evropske-civilizacije-video/

12) https://www.facebook.com/Principshop/photos/a.859575347497004/3275275222593659/

13) Словенска митологија, енциклопедијски речник, Радмила Мечанин, Љубинко Раденковић, Александар Лома, (стр. 237-239)

14) https://lib.pravmir.ru/library/readbook/4026

15) Словенска митологија, енциклопедијски речник, Радмила Мечанин, Љубинко Раденковић, Александар Лома, (стр. XVI)

16) https://www.youtube.com/watch?v=JGN2ntyKThk

17) https://svetosavlje.org/da-nam-budu-jasnija-neka-pitanja-nase-vere-knjiga-i/14/

18) Византијски часовни систем српског манастира Хиландар (и целе Свете Горе), Милутин Тадић, Универзитет у Београду, Географски факултет, Београд

19) Проф. др Мирко ДЕЈИЋ, Учитељски факултет Универзитет у Београду, Први механички сат у Москви, дело Србина Лазара Хиландарца

20) http://radiozlatousti.rs/?p=18957

21) https://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB %D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE %D1%80%D1%82%D0%B0%D0%B6%D0%B5.409.html:839436-Kako-je-Srbija-izgubila-kalendar-Svetog-Savepo-naredbi-Franje-Josifa

22) https://www.srpskaistorija.com/izmisljena-vizantija-ili-srpski-kalendar-sv-save-i-vujanski-krst-patrijarhapavla/

23) Клајн и Шипка, Велики речник страних речи и израза, стр. 572

24) https://pescanik.net/kalendarsko-pitanje/

25) Милутин Миланковић, Кроз васиону и векове, Дерета 2008, Београд. стр. 87

26) исто

27) исто, стр.87-88

28) Василије ВасиљевичБолотов, Увод у Црквену историју, Краљево 2007. стр. 89-90

29) исто, стр. 90

30) Радивој Радић, Клио се стиди, стр. 80

31) Милутин Тадић, ВИЗАНТИЈСКИ ЧАСОВНИ СИСТЕМ СРПСКОГ МАНАСТИРА ХИЛАНДАР (И ЦЕЛЕ СВЕТЕ ГОРЕ) Зборник радова – Географски факултет Универзитета у Београду 62 (121-144)

32) исто

33) Иван Степанович Јастребов,Подаци за историју српске цркве и народа, Службени гласник, београд 2020. стр. 89

34) Имена Константинова града у српским средњевековним ћириличким изворима, Виктор Савић, Институт за српски језик САНУ, стр. 312

35) исто, стр. 316

36) исто, стр. 317

1) https://forum.krstarica.com/threads/zasto-je-izmisljena-istorija-o-doseljavanju-srba-na-balkan.885369/

2) https://www.gradiska.com/vijesti/gradiska/drustvo/deretic-istorija-o-srbima-bila-je-sakrivena.html

3) http://digital.bms.rs/ebiblioteka/publications/index/string:%D0%A0%D0%90%D0%88%D0%98%D0%8B %2C+%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD/tags:author

4) Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега. Историја једне злоупотребе: слово против „новоромантичара“, Београд 2011., стр. 203

5) https://www.youtube.com/watch?v=q9G7YHLwRrU

6) др Стеван Томовић Историја Срба, , 2019, Мунгос, Нови Сад, ИСТОРИЈА СРБА, стр. 50

7) https://dijanadimitrovska.com/goran-saric-istoricar-koji-uzburkava-balkan/

8) https://www.srpskaistorija.com/ekskluzivni-intervju-istoricar-iz-hrvatske-srbi-nisu-izgubili-kosovski-boj/

9) https://objektivmedia.com/2018/12/23/%D0%B4%D1%80-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%9B-%D0%BE-%D0%BD%D0%B5%D0%BF %D0%BE%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BC%D0%B4%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%99%D0%B8%D0%BC/

10) https://www.archivioapostolicovaticano.va/content/aav/en/consultazione/accesso-e-consultazione.html

11) https://www.vatican.va/content/francesco/en/motu_proprio/documents/papa-francesco-motu-proprio20191022_archivio-apostolico-vaticano.html

12) https://www.srpskaistorija.com/ekskluzivni-intervju-istoricar-iz-hrvatske-srbi-nisu-izgubili-kosovski-boj/

13) https://forum.krstarica.com/threads/zasto-je-izmisljena-istorija-o-doseljavanju-srba-na-balkan.885369/

14) https://www.statearchives.gv.at/user-information/how-to-use-the-archives.html

15) https://objektivmedia.com/2018/12/23/%D0%B4%D1%80-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%9B-%D0%BE-%D0%BD%D0%B5%D0%BF %D0%BE%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BC%D0%B4%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%99%D0%B8%D0%BC/

16) https://webtribune.rs/nemacki-naucnik-otkrio-srbi-su-postavili-osnove-danasnje-civilizacije/

17) https://srbin.info/pocetna/aktuelno/nemci-istorijskim-otkricem-zaprepastili-svet-srbija-je-osnovana-490godine/

18) https://www.youtube.com/watch?v=T3dFQD20914

19) др Драган Милин, Увод у Свето Писмо Старог Завета, Београд 1991., стр. 97-105

20) https://rs.sputniknews.com/20210405/vatra-danima-gutala-stoleca-najveca-lomaca-knjiga-u-evropi-bila-je-u —beogradu-1125019136.html

21) https://vesna.atlantidaforum.com/?p=1421

22) https://objektivmedia.com/2018/12/23/%D0%B4%D1%80-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%9B-%D0%BE-%D0%BD%D0%B5%D0%BF %D0%BE%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BC%D0%B4%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%99%D0%B8%D0%BC/

23) https://webtribune.rs/nemacki-naucnik-otkrio-srbi-su-postavili-osnove-danasnje-civilizacije/

24) Историја

Ганеша клуб, 2013. стр. 587-589

25) http://www.istorijskabiblioteka.com/art2:teodosijev-obelisk

26) https://objektivmedia.com/2018/12/23/%D0%B4%D1%80-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%9B-%D0%BE-%D0%BD%D0%B5%D0%BF %D0%BE%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BC%D0%B4%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%99%D0%B8%D0%BC/

27) https://dijanadimitrovska.com/goran-saric-istoricar-koji-uzburkava-balkan/

28) https://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BA%D1%83%D0%BB %D1%82%D1%83%D1%80%D0%B0.487.html:181698-Prisvojio-muzejski-novac

29) http://www.vumidet.net/forum/showthread.php?t=1530

1) Жан-Клод Ларше, Лечење духовних болести: увод у аскетску традицију Православне цркве. Службени гласник, Ниш,Београд 2017, стр. 214, 215, 216

2) https://recineeu.wordpress.com/2021/03/14/%D0%BE-%D0%BB%D0%B0%D0%B6%D0%BD %D0%B8%D0%BC-%D0%B7%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%BF %D1%81%D0%B5%D1%83%D0%B4%D0%BE%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE %D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B0%D1%80%D0%B0/

3) https://www.facebook.com/RadicRadivoj/posts/2460514634061212?__tn__=K-R

4) https://100posto.jutarnji.hr/news/kontroverznom-povjesnicaru-koji-tvrdi-da-je-srpska-vojska-oslobodilaistru-i-dalmaciju-postavili-smo-direktna-pitanja

5) http://www.onlineknjige.com/wp-content/uploads/2013/08/ADOLF_HITLER_MEIN_KAMPF_big.pdf

240

6) цитирано према: Радивој Радић, Клио се стиди, Београд: Еволута 2016, стр. 103

7) Исто, стр. 102

8) Исто, стр. 103

9) https://www.telegraf.rs/jetset/1821944-zorannah-razbila-sa-knjigah-njen-roman-medju-10-najprodavanijihna-sajmu-knjiga-foto

10) https://www.britannica.com/topic/Mein-Kampf

11) https://edition.cnn.com/2017/01/04/europe/hitler-mein-kampf-reprint-germany/index.html

12) https://www.theguardian.com/world/2005/mar/29/turkey.books

13) http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2005/02/25/srpski/H05022401.shtml

14) https://www.blic.rs/vesti/hronika/skidala-cini-i-sa-stoke/sklq0l3

15) https://www.dominomagazin.com/pop-art/film/tarot-srbija-ivan-ikic/

16) https://www.blic.rs/zabava/milan-tarot-danas/9dbpvp6

17) http://socijalnoukljucivanje.gov.rs/sr/%D0%B8%D0%B7%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BD %D0%B0%D1%87%D0%B5%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%86%D0%B5%D0%BD

%D1%82%D0%B8-%D0%B2%D0%B8%D1%81%D0%BE%D0%BA%D0%BE%D0%BE %D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%BE%D0%B2%D0%B0/

18) Why Education Predicts Decreased Belief in Conspiracy Theories, JAN-WILLEM VAN PROOIJEN, Applied Cognitive Psychology, Appl. Cognit. Psychol. 31: 50 –58 (2017)

19) https://www.sciencedirect.com/science/article/abs/pii/S0010027714001632?via%3Dihub

ИНСТИТУЦИОНАЛИЗОВАНА ПСЕУДОНАУКА: ПРИМЕР АЛБАНАЦА

1) https://jugpress.com/u-presevu-promovisna-knjiga-dardano-trojanci-od-noe-noah-nuha-do-albanaca/? fbclid=IwAR0QnH2VJNNnV69erImiujLRtjvtnj31xYr71Ggn8mCWfpJ3QbOtNgy2C80

2) https://hronograf.net/2021/06/28/kosovski-kvaziistoricar-dosta-je-bilo-srpskih-lazi-protiv-turaka-1389-borilisu-se-albanci/

3) https://kossev.info/koha-prisvajanje-srednjovekovnih-arberijskih-spomenika-na-kosovu-od-strane-srba/

4) https://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/politika/3611728/katolicka-misa-u-crkvi-svetog-nikole-u-novombrdu-spc-protestuje.html

5) https://www.danas.rs/kultura/haradinaj-proglasio-pravoslavnu-crkvu-svetog-nikole-u-novom-brdu-zarimokatolicku-katedralu/

6) https://www.politika.rs/scc/clanak/431377/Crkva-Svetog-Nikole-u-Novom-Brdu-postaje-katolicki-hram

7) Mythifying the Albanians : A Historiographical Discussionon Vasa Efendi’s “Albania and the Albanians”, Uğur Bahadır Bayraktar

8) BalkanologieRevued’étudespluridisciplinaires ,2011 Volume XIII Numéro 1-2

Éditionélectronique URL : http://journals.openedition.org/balkanologie/2272 ISSN : 1965-0582

Who are the Illyrians? TheUse and Abuse of Archaeology in the Construction of National and Trans-National Identities in the Southwestern Balkans Maja Gori, Archaeological Review from Cambridge, Volume 27.2, November 2012

9) Nade Proeva, Savremeni makedonski mit kao odgovor na nacionalne mitove suseda: albanski panilirizam, bugarski pantrakizam i grčki panhelenizam, Zgodovinski časopis, Ljubljana 64/2010 (141), št. 1-2, str. 176–219

ПРИМЕРИ

1) http://www.bosnjaci.net/prilog.php?pid=59170

2) https://www.bosnjaci.net/prilog.php?pid=53240

3) https://www.novosti.rs/c/sport/tenis/1038381/novak-moze-bez-piramida-semir-osmanagic-poseti-najboljegtenisera-sveta-arheoloskom-parku-visokom

4) https://hrcak.srce.hr/223603

5) https://archive.ph/20120911133222/http://www.sarajevo-x.com/bih/politika/clanak/060508041#selection1159.0-1179.215

6) https://www.youtube.com/watch?v=NUtn_qVsEy8

7) https://www.dnevno.hr/vijesti/komentari/isus-je-bio-hrvat-110120/

8) https://www.maticasrpska.org.rs/stariSajt/biografije/biografije_sbr.pdf

9) https://www.mvinfo.hr/knjiga/11495/nasa-troja-drugo-prosireno-izdanje

10) https://www.slobodna-bosna.ba/vijest/1919/umro_roberto_salinas_price.html

11) https://atlantipedia.ie/samples/tag/bernard-jones/

12) https://issuu.com/gjorgjija7/docs/makedonska_imperija_03

13) http://www.makedoniaese.com/

14) Who are the Illyrians? The Useand Abuseof Archaeologyinthe Constructionof Nationaland Trans-National Identities in the Southwestern Balkans MajaGori Archaeological Reviewfrom Cambridge, Volume 27.2, November 2012 стр. 76-77

15) https://svarogi.wordpress.com/2017/05/24/%D0%BA%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BB-%D0%B8%D0%BC%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%B5-%D1%84%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%BE %D0%BC%D0%B8-%D0%BD%D0%B0-%D0%B2%D0%B8%D0%B7/

16) https://babinet.cz/clanek-19377-dejiny-zacinaji-na-slovensku.html

17) https://teodulija.net/2019/12/02/%d1%81%d0%bb%d0%be%d0%b2%d0%b0%d1%86%d0%b8%d1%81%d1%83-%d0%b3%d0%be%d1%81%d0%bf%d0%be%d0%b4%d0%b0%d1%80%d0%b8%d1%81%d0%b2%d0%b5%d1%82%d0%b0-%d0%ba%d1%9a%d0%b8%d0%b6%d0%b0%d1%80e-%d0%bf %d1%80%d0%b5/

18) https://www.facebook.com/goran0saric/posts/196361399121903

19) https://web.archive.org/web/20160305111317/http://wmmagazin.cz/view.php?nazevclanku=o-slovanechuplne-jinak&cisloclanku=2009120008

20) https://www.imdb.com/name/nm0395886/bio?ref_=nm_ov_bio_sm

21) https://dokumen.tips/download/link/antonin-horak-o-slovanech-uplne-jinak-co-nebylo-o-slovanech-dosudznamopdf

22) https://jutro.si/media/knjige/8055/pdf/P_-_ZD_-_08_-_8055_S3EmtuS.pdf

23) https://stavroskrest.org/sites/default/files/files/pdf/polinicenko.pdf

24) http://chudinov.ru/category/geoglifyi/

25) http://chudinov.ru/gelioglifyi-pervoy-nedeli-aprelya-i-pashi/

26) http://chudinov.ru/areoglifi/

27) http://www.trinitas.ru/rus/doc/0001/005a/00011084.htm

1) Feder, Kenneth L. Frauds, myths, andmysteries : scienceandpseudoscienceinarchaeology / Kenneth L. Feder, CentralConnecticutStateUniversity.—Eighth edition.2014, стр. 47-48

2) исто, стр. 65 – 66

3) исто, стр. 71-83

4) https://www.britannica.com/topic/Piltdown-man

5) https://books.google.rs/books?id=iNdAAQAAMAAJ&pg=RA6-PA75&lpg=RA6-PA75&dq= %E2%80%9CStarobyl%C3%A9+n%C3%A1pisy+na+kremnickom+pohor%C3%AD %E2%80%9C.&source=bl&ots=kQYHHDy29x&sig=ACfU3U3vTrFE7Nu4bsGPzEB5IhvE6Xh2mQ&hl=sr&sa=X&ve

d=2ahUKEwiclLXzgPz0AhWPQ_EDHXzKAbMQ6AF6BAgdEAM#v=onepage&q=%E2%80%9CStarobyl %C3%A9%20n%C3%A1pisy%20na%20kremnickom%20pohor%C3%AD%E2%80%9C.&f=false

6) UHLÁR, V.: Velestúr a názvyodvodenézoslovatur, KULTÚRA SLOVA — ROČNÍK 22 — ČÍSLO 4, стр. 111-112

7) https://www.sme.sk/c/3436326/vrch-velestur-laka-okultistov.html

8) Kralodvorskýrukopis. InOttůvslovníknaučný XV, pp. 44 – 56

9) Ottůvslovníknaučnýnovédoby, Praha 1935, Dodatky k velikémuOttovuslovníkunaučnému (díl III., svazek 2.), стр. 817

10) Manufacturing a PastforthePresentForgeryandAuthenticityinMedievalistTextsandObjectsinNineteenthCenturyEurope, NationalCultivationofCulture, Volume: 7, Brill 2015 стр. 1-30

11) Zelenohorskýrukopis. InOttůvslovníknaučný XXVII, pp. 529 – 534

!2) Manufacturing a PastforthePresentForgeryandAuthenticityinMedievalistTextsandObjectsinNineteenthCenturyEurope, NationalCultivationofCulture, Volume: 7, Brill 2015 стр. 56-80

13) исто, OnFirkowicz, ForgeriesandForgingJewishIdentities, Dan D.Y. Shapira стр. 156-169

1) http://www.seecult.org/vest/apel-protiv-novog-talasa-pseudoistorije-i-mitomanije

2) http://vivovoco.astronet.ru/VV/JOURNAL/VRAN/2004/FALSCI.HTM

3) Радивој Радић, Клио се стиди, Еволута, Београд 2016. стр. 195

4) https://www.kp.ru/daily/26354.5/3236678/

5) http://klnran.ru/wp-content/uploads/2015/05/BVZN_13-14.pdf

6) http://klnran.ru/bulletin/

7) Комисија РАН за борбу против псеудонауке и фалсификовања научних истраживања, У заштиту науке, Билтен бр. 13-14, Москва, Наука 2014.

8) https://www.statista.com/chart/9761/daily-tv-and-internet-consumption-worldwide/

9) https://www.stat.gov.rs/sr-Latn/oblasti/upotreba-ikt/upotreba-ikt-pojedinci

10) https://rg.ru/2009/05/20/komissia-dok.html

11) https://pravo.ru/news/225613/

12) https://plus7dni.pluska.sk/relax/slovaci-su-pani-zemegule-knihkupectva-zaplavil-pseudovedecky-brak

13) http://prijateljisrpskekulture.rs/goran-saric-ponovo-gost-psk-ogroman-uspeh-njegovog-drugog-predavanjao-istoriji-srba/

14) https://www.danas.rs/ekonomija/put-koji-nema-alternativu-2/

15) https://www.sns.org.rs/novosti/vesti/vucic-promena-svesti-srba-bice-najtezi-posao

16) http://eparhija-zicka.rs/ksenija-radojicic-putevima-svetog-save-u-rusiju/

17) https://srbski.weebly.com/srbi-svi-i-svuda/44

18) Тибор Живковић, Два питања из времена владавине краља Бодина, Зборник радова Византолошког института XLII, 2005

19) https://www.youtube.com/watch?v=CEcxQMClke4

20) https://forum.krstarica.com/threads/zasto-je-izmisljena-istorija-o-doseljavanju-srba-na-balkan.885369/

21) https://www.hop.com.hr/2019/03/10/tzv-hrvatski-povjesnicari-horvat-i-saric-po-srbiji-slave-izmisljotine-osrpskoj-povijesti/

22) https://www.youtube.com/watch?v=T3dFQD20914

23) https://localpress.org.rs/nisu-dovoljne-samo-kozmeticke-promene/

24) https://www.youtube.com/c/SrbijaGlobal/videos

25) https://www.youtube.com/watch?v=wxqlNtwsKHk&t=230s

26) https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:839945-Ratovali-i-protiv-faraona-Mozeli-se-oboriti-teza-da-su-Srbi-najstariji-narod-na-svetu

27) https://www.youtube.com/watch?v=R5adaXP4XcY

28) https://www.in4s.net/o-inteligenciji-montenegrinske-inteligencije/

1) https://mediasfera.rs/2019/11/25/apel-javnosti-nauka-protiv-novog-talasa-pseudoistorije-inovoromantizma123/

2) Зборник Илариона Руварца, Сремски Карловци 1934, стр. 60-67

3) http://www.pravoslavieto.com/life/10.14_sv_Petka_Epivatska_Bulgarska.htm

4) https://www.didaktorika.gr/eadd/handle/10442/22863

5) Иван С. Јастребов, СТАРА СРБИЈА И АЛБАНИЈА. Забелешке с путовања. Службени гласник, четврто издање

ДНК ДЕМАГОГИЈА АНАТОЛИЈА КЉОСОВА

1) https://trv-science.ru/2015/01/13/dnk-demagogiya-kljosova/

2) http://lebed.com/2014/art6608.htm

НЕОПАГАНИЗАМ

II део

1) Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега, Стубови културе, Београд 2011. стр. 277-278

2) Тулянов Владислав Андреевич, Псевдоисторическиевзглядыродноверов (по материалам журнала «Родноверие»)

3) https://www.academia.edu/35689144/%D0%A1%D0%90%D0%92%D0%A0%D0%95%D0%9C %D0%95%D0%9D%D0%90_%D0%A1%D0%A0%D0%9F%D0%A1%D0%9A%D0%90_%D0%A4%D0%9E %D0%9B%D0%9A%D0%9B%D0%9E%D0%A0%D0%98%D0%A1%D0%A2%D0%98%D0%9A %D0%90_II_CONTEMPORARY_SERBIAN_FOLKLORISTICS_

4) https://www.wikiwand.com/sr/%D0%A1%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%BB %D0%B0%D0%B2%D1%86%D0%B8

МИЛОШ С. МИЛОЈЕВИЋ, ИСТОРИЧАР ИЛИ ПАТОЛОШКИ ЛАЖОВ?

5) https://staroslavci.blogspot.com/2014/04/blog-post.html

6) https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/1146467/nesvakidasnje-na-kosutnjaku-cekali-novu-7522-godinu

7) http://staroslavci.blogspot.com/2015/03/blog-post_50.html

8) http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=752

9) https://www.youtube.com/watch?v=hD2nuehI6pY&t=11s

10) https://www.youtube.com/watch?v=q3Bg5zTg85Y

11) https://www.starisloveni.com/Kalendar.html

12) https://www.facebook.com/groups/238823366820459

13) https://svetosavlje.org/rehabilitacija-tela/

14) Дејан Ајдачић, Перунославија, О паганским боговима у непаганска времена. Алма, Београд 2016. стр. 140 – 141

15) http://knigavelesa.narod.ru/knigi/Chto_dymaiyt_uchenye_o_VK/poddelnaia_rukopis.html

16) http://russiancity.ru/books/b48.htm

17) Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега, Стубови културе, Београд 2011. стр. 290 - 292

18) https://www.facebook.com/SlobodnaSrbijaSerbijana.Akademik.drJovan.Deretic/photos/ a.215656668611169/511431289033704/

19) http://www.rasen.rs/2015/01/%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D1%87%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA %D0%B0-%D0%BC%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B2%D0%B0-432-hz/#.YAMSj-hKhPY

20) http://orgoneria.com/432hz-i-muzika/

21) http://www.eterna.rs/site/pradavni/vidovo.html

22) https://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB %D0%BE%D0%B2%D0%BD

%D0%B0/%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE.395.html:729408%D0%A6%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%B2%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%B0-%D0%9F%D0%B5%D1%80%D1%83%D0%BD%D0%B0

23) www.zabranjenaistorija.com,

24) https://www.balkaninfo.rs/emisija/intervju-srdjan-dosen-srpski-jezik-i-pismo-su-dati-od-boga-i-kljucni-suza-svet-10-3-2020/

25) https://opozicijanajednommestu.rs/video-srdjan-dosen-pravoslavna-svetosavska-vera-jezik-i-pismo-sunase-najvece-vrednosti/

26) http://www.anima.autentik.net/holisticko-energetsko-isceljivanje.php

27) http://www.slavicasetina.com/?fbclid=IwAR1l0K7sgXpWOJPO_nXzUS2IHd1H8cQVfpxWLG4aR2SUfoUgiHFEwQ4h30

28) http://www.slavicasetina.com/Reinkarnacije%202.html

29) Лазар Милин, Научно оправдање религије књига 2, ПБФ, Београд 2017, стр. 304-305

30) http://www.patriarchia.ru/db/text/4250904.html Журнал № 77

31) https://www.youtube.com/watch?v=Y56MoS-Etp8

32) https://www.youtube.com/watch?v=ALYCHAWgrFU

33) https://www.youtube.com/watch?v=T3dFQD20914&t=18s

34) http://www.pravoslavie.ru/srpska/print87972.htm

35) https://www.fakti.org/rossiya/medija-menju/slovenski-neopaganizam-trazi-u-rusiji-status-tradicionalnereligije

36) https://www.facebook.com/serbonshop/

ГОРАН ШАРИЋ

1) https://www.youtube.com/watch?v=OpCV940lPT0

2) https://en.wikisource.org/wiki/The_Annals_(Tacitus)/Book_15#44

3) https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom2/6/

4) https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom2/5/

5) https://www.youtube.com/watch?v=Oo2at9lnlOs

6) Станоје Станојевић и др Душан Глумац, Свето писмо у нашим старим споменицима, Јужнословенски филолог, Књига 11-13, Београд 1931. стр. 228

7) https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom2/5/

8) http://crkva-bezanijska.rs/na-bogojavljanje/

9) https://www.youtube.com/watch?v=Oo2at9lnlOs

10) https://www.pravoslavlje.spc.rs/indexARH.php?mod=m&m=385

11) https://www.youtube.com/watch?v=KKw58kbwUQA

12) https://svetosavlje.org/tumacenje-otkrivenja/2/

13) http://www.pravoslavni-odgovor.com/okultizam/kabala_gnosticizam.htm

14) http://kursevi.svedokverni.org/sta-je-kabala-jeromonah-jov-gumerov/

15) http://www.svetidimitrije.no/crkva/bogoslovlje/169-ljuobostinjski-stoslov.html

16) https://www.youtube.com/watch?v=moQx1JPR6l8&feature=share

17) https://svetosavlje.org/tajne-vere-i-zivota-osnovno-bogoslovlje/33/

18) https://www.scribd.com/document/254501156/Barnes-Constantine-and-Eusebius

19) https://www.youtube.com/watch?v=wLm6a2ixNd8

20) https://vidovdan.org/info/goran-saric-da-li-je-covjeka-stvorio-bog-ili-drug-lenjin-slovo-o-neokortikalnomratu-i-lazima-u-srpskim-udzbenicima-iz-biologije/

21) Јеромонах Серафим Роуз, Православље и религија будућности, Манастир Успења Пресвете Богородице – Подмаине 2015. стр. 129 – 152

22) https://100posto.hr/news/kontroverznom-povjesnicaru-koji-tvrdi-da-je-srpska-vojska-oslobodila-istru-idalmaciju-postavili-smo-direktna-pitanja.html

23) https://www.azvo.hr/hr/vrednovanja/postupci-vrednovanja-u-visokom-obrazovanju/ishodi-vrednovanja

24) http://www.tfb.edu.rs/protestantska-teologija-u-beogradu/

25) https://www.nat.rs/ishodi-akreditacije-i-spk/

26) https://adventistaccreditingassociation.org/

27) https://www.telegraf.rs/vesti/jugosfera/3129469-hrvatski-istoricar-srpska-slava-je-potekla-iz-lepenskog-viraali-to-smeta-autosovinistickoj-eliti

28) https://www.britannica.com/topic/Lar-Roman-deities

29) Лазар Милин, Научно оправдање религије, Православни богословски факултет Универитета, Институт за теолошка истраживања, Београд 2017, стр. 299

30) Др Ћиро Трухелка, Ларизам и крсна слава, Гласник Скопског научног друштва, VII и VIII, Скопље 1930.

31) Биљана Самарџић, Стазама српског рукописног насљеђа Босне и Херцеговине, Српско просвјетно и културно друштво ”Просвјета”, Источно Сарајево 2015., стр. 95,

32) исто, стр. 74 – 88,

33) https://teodulija.net/2021/10/03/%d0%bc%d0%b8%d1%80%d0%be%d1%99%d1%83%d0%b1-%d0%bf %d0%b5%d1%82%d1%80%d0%be%d0%b2%d0%b8%d1%9b-%d0%b2%d0%b0%d1%81%d0%b8%d0%bb %d0%b8%d1%98%d0%b5-%d0%be%d1%81%d1%82%d1%80%d0%be%d1%88%d0%ba%d0%b8-%d1%98/

34) Крсна слава као светосавски култ, Гласник СПЦ 1961, бр. 7-8, стр. 207.

35) Патријарх Павле, Треба ли одрастао син да у своме домаћинству слави Крсну славу?, Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II, Издавачка фондација Архиепископије београдско –карловачке Српске Православне Цркве, стр. 50

36) исто, стр. 50 – 55

37) http://www.spc.rs/sr/o_krsnoj_slavi_0

38) Пеђа Ристић, Истина Лепенског Вира, Пешић и синови, 2011.

39)https://www.youtube.com/watch?v=EembC3jZlmo

40) https://srbski.weebly.com/srbi-svi-i-svuda/vincanska-mitologija-bogovi-koje-smo-zaboravili

ЈОВАН И. ДЕРЕТИЋ

1) https://srbski.weebly.com/srbi-svi-i-svuda/38

2) https://www.youtube.com/watch?v=O8OQxXc4DQI&t=1095s

3) Епископ Атанасије (Јевтић), Патрологија, Књига прва, Београд, Требиње, Лос Анђелес, 2015. стр. 589590

4) https://www.youtube.com/watch?v=IzXEaTJA0p4

5) https://www.youtube.com/watch?v=T3dFQD20914

6) Stěhovánínárodů a VýchodEvropy. Byzanc, Slované, Arabové. Praha : Vyšehrad, 2006. стр. 15-16

7) др Драган Л. Милин, Увод у Свето писмо Старог завета, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд 1991., стр. 33

8) исто, стр. 33-34

9) Увод у славистику 1, Предраг Пипер. Јанус, Београд 2000.

10) др Драган Л. Милин, Увод у Свето писмо Старог завета, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд 1991., стр. 34

11) исто

12) https://www.youtube.com/watch?v=O8OQxXc4DQI&t=1095s

13) исто

14) https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom2/10/

15) Историја Срба и Руса, Јован И. Деретић, Драгољуб П. Антић, Ганеша клуб 2013. стр. 488,

16) Протојереј др Радомир В. Поповић, Хришћанство на тлу источног Илирика пре досељења Словена, Београд 2004., стр. 24

17) Историја Срба и Руса, Јован И. Деретић, Драгољуб П. Антић, Ганеша клуб 2013. стр. 477

18) исто, стр. 491

19) Јоанис Д. Каравидопулос, Увод у Нови завет I, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд 2010, стр. 67

20) ЈевсевијеПамфил, Историја Цркве, Шибеник 2003, стр. 54

21) Цитирано према: Житија светих, Јустин Поповић

22) ЈевсевијеПамфил, Историја Цркве, Шибеник 2003, стр. 54

23) исто, стр. 72

24) исто, стр. 52

25) Историја Срба и Руса, Јован И. Деретић, Драгољуб П. Антић, Ганеша клуб 2013. стр. 498

26) https://www.britannica.com/biography/Nicetas-of-Remesiana

27) https://www.youtube.com/watch?v=O8OQxXc4DQI

28) Историја Срба и Руса, Јован И. Деретић, Драгољуб П. Антић, Ганеша клуб 2013. стр. 417 – 418

29) исто, стр. 407

30) исто, стр. 409-410

31) . Јевсевије Поповић, Опћа црквена историја, Сремски Карловци 1912, стр. 247

32) П. Малицки, Историја хришћанске Цркве, Први део, Свети Архијерејски синод Српске православне цркве, Београд 1933 године, стр. 46

33) Мирко Сајловић, Милански едикт у контексту реформи III и IV века, Висока школа – Академија Српске православне Цркве, Београд 2011, стр.87-89

34) исто, стр. 92

35) исто, стр.87 – 94

36) исто, стр. 95

37) исто, стр. 39

38) исто, стр. 40

39) исто, стр. 42

40) исто, стр. 46

41) Н.А.Машкин, Повијест старог Рима, https://www.scribd.com/mobile/doc/51790665/Maskin-PovijestStarog-Rima стр. 381

42) Мирко Сајловић, Милански едикт у контексту реформи III и IV века, Висока школа – Академија

Српске православне Цркве, Београд 2011 стр. 50

43) Лактанције, О смрти прогонитеља, Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, Београд 2014, стр. 23-25

44) исто, стр. 25-27

45) исто, стр. 27

46) исто, стр. 27

47) исто, стр. 31

48) исто, стр. 33

49) исто, стр. 33

50) исто, стр. 35

51) ЈевсевијеПамфил, Историја Цркве, стр. 218

52) Лактанције, О смрти прогонитеља, Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, Београд 2014, стр. 37

53) Мирко Сајловић, Милански едикт у контексту реформи III и IV века, Висока школа – Академија Српске православне Цркве, Београд 2011 стр. 105

54) Лактанције, О смрти прогонитеља, Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, Београд 2014, стр. 39

55) Јевсевије Поповић, Опћа црквена историја, Сремски Карловци 1912, стр. 260

56) Јевсевије Памфил, Историја Цркве, стр. 222

57) Лактанције, О смрти прогонитеља, Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, Београд 2014, стр. 51

58) Исто, стр. 57

59) Исто, стр. 55

60) Јевсевије Памфил, Историја Цркве, стр. 227

61) Исто, стр. 223 – 227

62) Мирко Сајловић, Милански едикт у контексту реформи III и IV века, Висока школа – Академија Српске православне Цркве, Београд 2011 стр. 108

63) Лактанције, О смрти прогонитеља, Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, Београд 2014, стр. 59

64) П. Малицки, Историја хришћанске Цркве, Први део, Свети Архијерејски синод Српске православне цркве, Београд 1933 године, стр.

65) Лактанције, О смрти прогонитеља, Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, Београд 2014, стр. 83

66) исто, стр. 85

67) Јевсевије Памфил, Историја Цркве, стр. 228

68) Јевсевије Памфил, Историја Цркве, стр. 230

69) Лактанције, О смрти прогонитеља, Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, Београд 2014, стр. 73

70) . исто, стр. 109

71) ЈевсевијеПамфил, Историја Цркве, стр. 249-250

72) исто, стр. 244

73) Исто, стр. 232

74) Историја Срба и Руса, Јован И. Деретић, Драгољуб П. Антић, Ганеша клуб 2013. стр. 409 – 410

75) . ЈевсевијеПамфил, Историја Цркве, стр. 244

76) Лактанције, О смрти прогонитеља, Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, Београд 2014, стр. 95

77) ЈевсевијеКесаријски, Константинов живот, књига 1 и 2, Београд 2016, стр. 53-55

78) Историја Срба и Руса, Јован И. Деретић, Драгољуб П. Антић, Ганеша клуб 2013. стр. 419-420

79) исто, стр. 422

80) исто, стр. 431

81) исто, стр. 482

82) http://serbijana.weebly.com/10431077108510771090108010821072—1055104010531048105710881073108011121072.html

83)Историја Срба и Руса, Јован И. Деретић, Драгољуб П. Антић, Ганеша клуб 2013. стр.572

84) исто, стр. 805

85) исто, стр. 533-534

86) https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom3-2/58/

87) https://www.youtube.com/watch?v=Y56MoS-Etp8

88) https://www.youtube.com/watch?v=ALYCHAWgrFU

89) https://www.youtube.com/watch?v=T3dFQD20914&t=18s

1) https://recineeu.wordpress.com/2021/05/04/%D1%82%D0%B5%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%B5-%D0%BE%D0%B7%D0%B0%D0%B1%D1%80%D0%B0%D1%9A%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D1%98%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE%D1%98-%D0%B8/

2) https://localpress.org.rs/nisu-dovoljne-samo-kozmeticke-promene/

4) https://recineeu.wordpress.com/2021/04/06/%d0%be-%d0%bd%d0%b5%d0%bf%d0%be %d1%81%d1%82%d0%be%d1%98%d0%b5%d1%9b%d0%b5%d0%bc-%d1%81%d1%80%d0%b1%d1%81%d0%ba %d0%be%d0%bc-%d0%ba%d0%b0%d0%bb%d0%b5%d0%bd%d0%b4%d0%b0%d1%80%d1%83-%d0%bd %d0%be/

5) https://www.youtube.com/watch?v=bKzf8NLTszE

6) др Милован Митровић, др Сретен Петровић, Социологија за III разред стручних чкола и IV разред гимназије. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2005. стр. 181)

7) https://www.alo.rs/vip/rijaliti/ajfonka-monalizu-je-naslikao-leonardo-dikaprio-video/25900/vest

8) Драган Милин, Увод у Свето писмо Старог завета, стр. 31)

9) исто, стр. 87

10) исто, стр. 88- 89

11) исто, стр. 97

12) исто, стр. 115

13) исто, стр. 115

14) https://svetosavlje.org/da-nam-budu-jasnija-neka-pitanja-nase-vere-knjiga-i/13/

15) https://svetosavlje.org/da-nam-budu-jasnija-neka-pitanja-nase-vere-knjiga-i/14/

16) исто

17) исто

ЗЛОУПОТРЕБА ЕПИСКОПА

1)https://www.korisnaknjiga.com/srpski-pogled-na-svet-naslov-193567

2)https://vaseljenska.net/2021/07/29/kako-su-bezboznici-spasili-pravoslavlje-od-prave-srpske-povijesti-ili-tkostoji-iza-divljackih-napada-na-aleksandra-sargica-i-srbija-global/ МИРОЉУБ

ПЕТРОВИЋ

1) Верске секте и окултизам, Адвентисти седмог дана, Свештеник Алексеј Јанг стр. 32-35

2) https://teodulija.net/2021/03/14/%D0%BE-%D0%BB%D0%B0%D0%B6%D0%BD%D0%B8%D0%BC%D0%B7%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%BF %D1%81%D0%B5%D1%83%D0%B4%D0%BE%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE %D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B0%D1%80%D0%B0/

3) https://svetosavlje.org/da-nam-budu-jasnija-neka-pitanja-nase-vere-knjiga-i/

4) Проф. др. ЈоанисКаравидопулос,

стр. 21

5) https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom3-2/58/

6) http://www.creation6days.com/diskusije/print.php?type=F&thread=4&post=51848&nr=32617

7а) https://creation6days.com/diskusije/print.php?type=F&thread=4&post=9212&nr=7095

7б) https://creation6days.com/diskusije/forum/viewthread.php?

thread_id=4&highlight=vasilije+ostroski&pid=56767#post_56767

8) https://svetosavlje.org/svete-mosti-iz-knjige-dogmatika-pravoslavne-crkve/

9) https://hhsbl.org/sr/duhovnost/65-apologetska-slova-protiv-opadaca-svetih-ikona-sveti-jovan-damaskin

10) https://creation6days.com/diskusije/forum/viewthread.php?

thread_id=4&highlight=mosti+svetitelja&pid=51859#post_51859 

11) https://www.youtube.com/watch?v=2yfu8xW_MPQ

12) http://www.cps.org.rs/Knjige/pravoslavlje_za_pocetnike.pdf

13) Митрополит ЈеротејВлахос, Православна психотерапија. Наука Светих Отаца. Треће, допуњено издање, Београд: Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, 2010. стр. 76

14) Димитриј Соколов, протојереј. Bookurpublisher, Панчево 2009, стр. 13–14

15) https://teodulija.net/2021/03/06/%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE %D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B0%D1%80-%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD%D1%88%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%9B-%D0%B8%D1%81%D1%83%D1%81-%D1%98%D0%B5%D1%85%D0%B0%D0%BB%D1%83%D1%86%D0%B8/

16) Јован Дамаскин, Тачно излагање православне вере, Бијељина 2019, стр. 96 – 100

17) Свети Јефрем Сиријски, Господ говори. Тумачење Јеванђеља и Старог Завета. Београд: Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, 2016. стр. 429 -437.

18) https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom1/37/

19) Православна психотерапија: Наука Светих Отаца, митрополит ЈеротејВлахос. Образ светачки, 2010. стр. 76

20) цитирано према: Свети Теофилакт Охридски, Тумачење Светог Еванђеља по Марку, Манастир Високи Дечани 2004, стр. 210 – 211

21) Цитирано према: Жан-Клод Ларше, За једну етику рађања. Елементи патристичке антропологије. Истина, Издавачка установа Епархије далматинске, 2008. стр. 117

22) https://svetosavlje.org/gospode-prosveti-tamu-moju-sabrane-besede/61/

23) https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom3-2/60/

24) https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom3-2/60/

25) http://www.creation6days.com/diskusije/print.php?type=F&thread=4&rowstart=959

26) https://svetosavlje.org/starac-siluan/4/

27) https://svetosavlje.org/zitije-starca-pajsija-svetogorca/49/

28) https://eparhijaniska.rs/manastiri/manastir-djunis

29) https://www.youtube.com/watch?v=yoBPv0l7qV4&t=688s

30) http://www.spc.rs/sr/prepodobni_justin_tshelijski_postanak_duhovnog_sveta

31) https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom3-1/220/

32) https://www.domzdravljanis.co.rs/o-nama/istorijat-zdravstva-u-srbiji/

33) https://www.in4s.net/tesla-duhovni-lik-cak-37-predaka-srpskog-genija-bili-su-pravoslavni-svestenici/

34) http://www.spc.rs/sr/duhovni_lik_srpskog_genija

35) http://www.mihajlopupin.rs/fliptest/book/2/1?page=11

36) Александра Нинковић Ташић и Бранислав Станковић, Звонари Слободе, CatenaMundi, Београд 2019. стр. 10-11

37) Мр Радомир Шутић, Верске секте и окултизам, 2011. године, стр. 32

38) https://www.youtube.com/watch?v=7IOdTmGMY0I

39) https://www.adventisti.net/o_nama/verovanja/

40) https://orthodoxwiki.org/User:Frjohnwhiteford

41) http://kursevi.svedokverni.org/sola-scriptura-u-praznoumlju-svome-ef-417-pravoslavno-preispitivanjeprotestantskog-ucenja-protojerej-dzon-viterford/

42) https://www.youtube.com/watch?v=x56UdG2HICA

43) https://creation6days.com/diskusije/print.php?type=F&thread=4&post=56345&nr=35860

44) https://www.adventisti.net/o_nama/verovanja/poslednji-dogadjaji/milenijum-i-kraj-greha/

45) https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom1/21/

АНЂЕЛИЈА СТАНЧИЋ СПАЈИЋ

1) Анђелија Станчић Спајићева, НAJCTAPИJИ JE3ИK БИБЛИJE или ЈЕДАН ОД HAJCTAPИJИX

KУЛTУPHИХ HAPOДA, Репринт ауторовог издања из 1929. године, Издаје: Издавачко прометна агенција «Мирослав»

2) Библијски речник, Радомир Ракић стр. 74 и 273

3) https://www.thoughtco.com/gunpowder-facts-and-history-607754

4) https://bible.optina.ru/old:nav:06:01

5) https://vesna.atlantidaforum.com/?p=871

6) Архиепископ АверкијевТаушев, Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа: Тумачење Литургије и свих богослужења Православне Цркве

1) https://www.youtube.com/watch?v=lljazDR4CZI

2) Епископ Артемије, Учење о метемпсихози и реинкарнацији са хришћанског гледишта, Манастир Сопоћани

СЛАВИША К. МИЉКОВИЋ

1) https://www.youtube.com/watch?v=MGWKug--7fM

2) https://svetosavlje.org/liturgika/56/

МИЛАН ВИДОЈЕВИЋ

1) https://www.youtube.com/watch?v=ibjk8hztelU

2) https://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BA%D1%83%D0%BB %D1%82%D1%83%D1%80%D0%B0.487.html:180306-%D0%94%D0%B0-%D0%92%D0%B8%D0%BD%D1%87%D0%B8-%D1%98%D0%B5%D0%B2-%D0%BA%D0%BE%D0%B4-%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%83-%D0%B4%D1%83

3) Дејан Ристић,

4) http://www.planeta.rs/05/9hodnicivremena.htm 5)

6) https://www.youtube.com/watch?v=wLm6a2ixNd8

1) https://www.youtube.com/watch?v=BE0ZtJjS4Sk

2) https://www.pravenc.ru/text/1237773.html

3) Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега, Еволута, Београд 2015.

4) http://srbskenovine.com/monah-galaktion-aljosa-od-indije-do-srbije/

5) BradleyMalkovsky, "SomeRecentDevelopmentsinHinduUnderstandingsofJesus" intheJournalofHinduChristianStudies (2010) Vol. 23, Article 5.

6) McGetchin, Douglas T., Indology, Indomania, andOrientalism, FairleighDickinsonUnivPress, 2009, стр. 133

7) https://stanjestvari.com/2018/12/26/sinisa-kovacevic-sv-sava/

8) https://svetosavlje.org/carstvo-bozije-i-carstvo-praznine-pravoslavlje-i-duhovnost-nju-ejdza-pravoslavlje-isekte-knjiga-vii/60/

ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ

1) https://www.youtube.com/watch?v=4PBRNThgRq0

2) http://www.istorijskabiblioteka.com/art2:justinijan-lazni-sloven

3) ŽIDOVARSKO BLAGO, M. Jevtić, M. Lazić, M. SladićŽidovarskoblago – TheZidovarTreasure, GradskimuzejVršac, Filozofskifakultet, Beograd, Vršac-Beograd 2006. ISBN 86-83911-23-3 (GM)

4) Ђорђе Јанковић, Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије, Кратак преглед од почетка до турске окупације, ХРИШЋАНСКА МИСАО Београд, 2015. стр. 50 – 55

5) ПРОТОПРЕЗВИТЕР ДР. ЛАЗАР МИРКОВИЋ, ПРАВОСЛАВНА ЛИТУРГИКА или НАУКА О

БОГОСЛУЖЕЊУ ПРАВОСЛАВНЕ ИСТОЧНЕ ЦРКВЕ ДРУГИ, ПОСЕБНИ ДЕО (СВЕТЕ ТАЈНЕ И МОЛИТВОСЛОВЉА ), Београд 1926. од стр. 58 до стр. 66

6) https://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?page_id=2128

7) Епископ Атанасије Јевтић, Патрологија, Књига трећа, Београд, Требиње, Лос Анђелес 2018., стр. 131

8) јереј др. Драган Милин, Увод у Свето писмо Старог завета, Београд 1991., стр. 79

9) https://svetosavlje.org/tajne-vere-i-zivota-osnovno-bogoslovlje/

10) Аљоша Бранков Арсеновић, ОБРЕДНЕ ПЈЕСМЕ ДРЕВНИХ СРБА ИЗ ИНДИЈЕ, Прво издање, ”МИРОСЛАВ” 2008.

11) Радивој Радић, Клио се стиди, Еволута, Београд 2016.

12) Милош М. МАРСЕНИЋ, Универзитет у Приштини, Филозофски факултет Косовској Митровици Катедра за историју, ЦРКВЕНЕ МАТИЧНЕ КЊИГЕ КАО ИЗВОРИ ДЕМОГРАФСКИХ ПОДАТАКА ЛОКАЛНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ

ЗАКЉУЧАК

1) https://svetosavlje.org/srpski-narod-kao-teodul/

2) https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom1/21/