Буктиња бр. 78-79 /2022

Page 1


Неготин, 2022.


78-79 БУКТИЊА Часопис за књижевност, уметност и културу број 78-79/2022 Издавач Крајински књижевни клуб, Трг Ђорђа Станојевића 17 19300 Неготин телефон: +381(63) 8054-054 E-пошта: krajinskiknjizevnik@gmail.com https://issuu.com/krajinskiknjizevniklubnegotin Уредник Саша Скалушевић Редакција Радојка Плавшић Марко Костић Власта Младеновић Милош Златковић Издавачки савет Mилош Петковић Иван Томић Ведран Младеновић Фотографије на корицама Никола Шиндик: Танго соло Фотографије дела Николе Шиндика у часопису Tехнички и ликовно уредио Предраг Милојевић Штампа Пресинг издаваштво, Младеновац Тираж 500 примерака Овај број часописа Буктиња објављен је захваљујући финансијској подршци Општине Неготин. 2


САДРЖАЈ РАСКОВНИК ........................................................................... 5 Деjан Каназир .................................................................................... 5 Велимир Кнежевић......................................................................... 15 Јелена Вукановић ........................................................................... 17 Лазар Букумировић ....................................................................... 20 Анђелко Заблаћански .................................................................... 26 Драгиша Ћосић ............................................................................... 28 Дилан Хорман ................................................................................. 31 Зоран Крстић .................................................................................. 42 Миодраг Радовић ............................................................................ 51 Бранислав Соломун ....................................................................... 60

ЗУБЉА ......................................................................................... 62 Јовица Аћин: СУДАР СВЕТОВА ................................................. 62 Владимир Коларић: БАНДО ЦРВЕНА ....................................... 70 Тихана Тица: СВАДБА У ОДОРАМА ЦРНИНЕ (Хомољска свадба) ............................................................................................... 78 Стефан Аћимовић: ДАЉЕ НА ЈУГ: КРАСНОДАР ................. 102 Милан Аранђеловић: ИЗВРШИТЕЉ-ПЛАТНИ ДАН ........... 119 Мирољуб Тодоровић: ЈЕСИ ЛИ НА ЂАВОЉОЈ СИСИ? (Шатро приче)............................................................................... 133

ФОКОРЕЉЕ .......................................................................... 138 Предраг Црнковић: БИОГРАФИЈА, НОВА ПОЕЗИЈА И ЈЕДНА ПРОЗА ............................................................................... 138

СВЕТИ ДИМ ......................................................................... 173 САВРЕМЕНА СЛОВЕНАЧКА ПОЕЗИЈА (Избор) ................ 173

3


78-79 Марија Ћос Фон: КИНДЕРФУКСА ......................................... 210 Сашо Огњеновски: УКРАДЕНА БАЛАЛАЈКА ........................ 221

СУБЛИМАЦИЈА ............................................................... 226 Слободан Р. Николић: ЈЕДНА ЕГЗИСТЕНЦИЈА, СВЕТ ИЗ ОСАМЕ (Јованка Живановић: Шетач, Градац, Чачак, 2020) .. 226 Љиљана Лукић: ТУГОВАНКЕ ИЗ ЗАТОЧЕЊА (Бошко Ломовић: Песме са терасе, Графопринт, Горњи Милановац, 2021) .............................................................. 240 Марија Стојић: МЕЂУСВЕТ ВЛАДИСЛАВА ПЕТКОВИЋА ДИСА И РАСТКА ПЕТРОВИЋА ................................................ 246 Миодраг Сибиновић: МЕСТО УКРАЈИНСКЕ КЊИЖЕВНОСТ У СРПСКОЈ НАУЦИ О КЊИЖЕВНОСТИ И КУЛТУРИ ..... 252

ЛУЧ .............................................................................................. 270 САВРЕМЕНА ПЕСНИЧКА СЦЕНА (Увод)............................ 270 Небојша Васовић: О НАГР(А)ЂИВАЊУ ПЕСНИКА И ЈОШ КОЈЕЧЕМУ (Цртице на тему смрти српске поезије) ........... 271 Бошко Томашевић: ЧИТАТИ У САМООДБРАНИ (Ђорђе Деспић: Аутохипноза, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2021) ................................................................... 294 Иван Новчић: НЕУСПЕЛИ ШЛАГЕР (Ђорђе Деспић: Аутохипноза, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2021)....................................................................................... 319 Ненад Обрадовић: О ЋУТАЊУ И ШАПУТАЊУ .................... 322

МЕЗИЈА .................................................................................... 325 Марко Стојановић&Влада Алексић: BLOODLESS # AS SHE SLEEPS ........................................................................................... 325

БУКТАЛИ СУ ...................................................................... 346 4


РАСКОВНИК Деjан Каназир КОТО ПИРО-ЧЕЛИК неке мостове би требало запалити гвозденом шибицом старе са искривљеним шипкама са крицима из воде давно скуцаним из шкољке половног аутомобила лелујаво, лево десно радијске антене производе ветар у леђима велики теретни воз пролази у један ујутру на тој страни реке, безбожници су чували делове против ваздушне одбране за сваки случај. бог је постао снајпериста нишан се тетура река даје кристални одраз неке мостове би требало запалити гвозденом шибицом не волим мостове они некада само подсећају на рат и почињу једну даљину КАФА ЗА ДВОЈЕ тачно у подне њихов рутер стане

5


78-79 не гледам тад црно беле филмове кувам кафу за двоје за оне који знају како се зовем два паклена двојника две верзије мене као постулата модерног човека питају ме како сам док се бацакам на кревету волео бих да сам опет дете поново се котрљам са гумом у води волео бих да научим опет да пливам сланинитет друштва опада па тонем, одговарам кувам кафу за двоје они деле једну шољицу испред нас су руже потом истопљене клацкалице удвостручујем се сасвим случајно мора зато што је ђаволски вруће хладим се књигом у којој не пише ништа слушам Ван Халенов Кафа за двоје тачно у подне њихов рутер стане не гледам тад црно беле филмове кувам кафу за двоје за оне који знају како се зовем два паклена двојника две верзије мене као постулата модерног човека питају ме како сам

6


док се бацакам на кревету волео бих да сам опет дете поново се котрљам са гумом у води волео бих да научим опет да пливам сланинитет друштва опада па тонем, одговарам кувам кафу за двоје они деле једну шољицу испред нас су руже потом истопљене клацкалице удвостручујем се сасвим случајно мора зато што је ђаволски вруће хладим се књигом у којој не пише ништа слушам Ван Халенов Скок у нади да ћу наћи било шта ЗНАШ вероватно у последње време ти као и ја мрзиш црне чајеве толико су превазиђени једном сам пронашла у џепу свог љубавника рачун на коме су били куртони бомбоне и кутија црног чаја од тада ме мрзи од тада погледе котрљам преко терасе и покушавам са дневницима година на медицини

7


78-79 није ми дала никакве стилске карактеристике неког Толстоја али знам оно са патњом да тада човек спозна себе повучена сам док не попијем мислим да ме због тога и вара једном се развео од таблетоманке коју нисам упознала јер се убила убризгавши себи ињекцију пуну ваздуха емболија мислим да је то од уштеђевине уплатила бих ти сва средства да пратиш овог скота сваку његову радњу и састанак тебе су ми препоручиле другарице шмизле извештаје ми шаљи трипут недељно уторком средом и петком викендом не мораш тада смо срећни

МЕЈБИ УМИРЕШ већ два сата у углу неба Мејби, умиреш сви ти проклети миришљави штапићи када си их носила у ранцу мислио сам да ме дрогираш али то су само свеће ти си тужна када одем

8


твојим псовкама осветљавам ноћи када се смирим настављам са именовањем ствари кишобран аутоматска пушка фујчина за пића која не волим уштрикане идеологије у миљеима грађанштине врли нови свет убићу све те курве кажеш, Мејби говориш то за све старије девојке којима сам се насмејао после којих нисам спавао Мејби, умиреш два сата чудно да још ниси окончала небо је обележено знацима како то треба да урадиш али пркосиш са свим копчама јебозовно у углу мог мозга сваког дана, умираћеш тешка мистерија за ватрене прсте вероватно је то истина, јер све песме су песме заборава или оне, друге љубавне

НАДОКНАДА себи желим добро гледам акварелне слике изнад наменски срушеног зида између дневне собе и кухиње три слике описују стање човека који је притиснут у одређену стигму данашњице

9


78-79

прва слева приказује беличасто ништавило које нас је чекало пре него што смо закорачили у све ово друга у низу подсећа ме на море када сам као мала уживала у кратким шетњама по обали гледајући розикасте туфне на небу трећа је мрак потпуно одсуство конкретних облика делује као менструација неке вештице медитацијом сам постала отпорна на свако јављање детектива Џејкоба Хала Каслија припитомљеног занесењака у дететктивске кругове помислила сам како би било лепо да оснујемо шпијунску мрежу били би заједно испред свега а на важним мисијама у баровима би глумили да смо брат и сестра да смо чланови истог оркестра

10


нико не би схватио какве су наше методе мучења ако дође до тога тако сам замишљала надокнаду за све ове протраћене године грознице где сам пузала од тела до тела змијски стављајући печате на мороне и мистериозне фанатике мислим да ми треба одмора неонска плажа Сан Франциска појављује се на страници интернет претраживача то је наша надокнада записујем утапајући се у уздах ПОСЛЕДЊЕ РЕЧИ СС ПОРУЧНИКА, СЛИСКАСА парастос за мене и њу држале су часнице када сам због убеђења био католик па је и Софи тако морала иако сам слушао јазз плоче на којима Исус држи револверима цвикере можда је мој убица Исус то је немогуће пуцано ми је у главу не у шаке данас се спаљује свака могућа симболика на сахрану дошао је убица

11


78-79 убицина жена коју први пут видим имао је неку нову рибу можда је све тако почело свештеник је нарицао Аве Мариа изубијан ракијом док су Руси марширали на Берлин над раком, последњи курвини синови нације падају зарад творевине челичне чизме нисам ја заправо био нациста јер сам пао на психолошком за СС нисам знао да возим тенк деца су ме у предграђу звала Слискас будала која виче мир мир је на руском свет свет је парадигма андерграунд метал сцена опседа жену мог убице па док се неко стварно не убије смрт нам неће постати клише САМО ТРЕБА ГЛЕДАТИ НЕБО, ОСЕТИТИ ВЕТАР, НАЋИ ПУТАЊУ... брачни парови жељни нечијих прстију су долазили често као бура помишљам, овај глобус је бескористан завртео сам га прошло је два дана прст се зауставио на обали знам две обале ову, бићу искрен, не познајем

12


питања су се гомилала папири су летели при паду једног папира на нос, видео сам њену сексипилност позвала ме је на кафу. пут до њене куће био је страшно досадан. капут сам испрљао пратећи једну девојку нешто као зовем те пре поноћи са говорнице капут је био спремнији од мене загрлила ме је кафа је била топла иако смо је пили у седам седам дана бих могао тако да уносим будност клавир каже да је наследила од бабе некада одсвира тон за мужа, Филипа, некаквог господина, Слискаса песник је па га воли у шта сумњам пилетина је била за нијансу топлија мени се дигао вина је купила у дисконту поред зграде, шареном кредитном картицом уз кутију слима скинула се случај је деликатан небо је гасило своје рефлекторе док смо били даска на узбурканом мору калифорнијске обале никада нећу решити било који случај вратићу се, рекао сам стајаћу дуго испред кола на улици

13


78-79 поред галерија где вршим присмотру и ја тебе, додала је смејала се загонетно још више сам се напалио правац професионализам, епоха нео књижевни ноар шешири и облаци још се нисам вратио код ње, признајем

/Песме из необjављеног рукописа Неонска плажа/

14


Велимир Кнежевић СВЕ САМЕ ЗАМКЕ Све саме замке. Исцрпна садашњост. Мале собне биљке вилене у саксијама. Узурпација ваздуха, киретажа шуме. Зрно смо соли и голи као векна из опште кухиње. Неми брбљивци. Степенице ка нама, доле, срастају у ледени тобоган на чијем сувом снегу дочекујемо говор, мирисе, водопаде, рибе у кошуље затворене чвором. ТУ ЈЕ И ШИБЉЕ Све је исто, чини се, али пејзажи градски неумитно се мењају, у себи. Ту је и шибље и блато и јаруга крај пруге, кроз све то напред кренути, сасвим мигрантски, луд као даљина, тај исплажен језик простора, што се из незнаног корена савија и клија. Биће истиснут минут из минута, изненадним спокојством подмићен живац, немир. У месту гори звоно, од жеље, од непознавања пута, висок је пожар у њему, који не чека гашење. Коначно расте само онај који лута и који зна да је време заљубљено у кашњење. O ПРОКУРАТОРОВОМ ПРЕТЕРАНОМ ЗДРАВЉУ Нико није знао, а и како би. У тишини наш прокуратор негује бизарну навику; Склон је да ређа сопствену обућу, по брзини, а потом ослушкује кораке у ципеларнику. Прокуратор наш, сакупљач је отисака

15


78-79 сопствених руку, сапуном, кроз пену. Скоро да се човек над тиме сажали као да је реч о умоболном кретену. Ипак, о његовом претераном здрављу сведочи нешто над чим нема зборења; Пре него што изусти реч, као на семафору, он погледа лево и десно од тренутка говорења. МАСТИФ Помери иглу с концем са сточића крај узглавља. Помери је да је у сну не удахнеш. Без руку ће те, твојим крвотоком потпомогнута, изнутра проштепати и затегнути, као бубањ. И онако си се у превелику кожу залетео, па ти се као мастифу за телом вуче. Сву ноћ сањаш како те пси растржу. Извади ујутру кончић између зуба. ИЗВЕШТАЈ ИЗ ПРОВИНЦИЈЕ Прокуратор да забележи у данашњем извештају: Тренутно у провинцији горе контејнери, и булка цвета од нечије фантомске главобоље у индустријској зони, на пољу. Поред пута дечаци слажу картоне - патишпање, и откуда овде, где ниједног дрвета нема, под ногама да крцка толико лишће и грање? Главобоља рађа шуму – додатна напомена. Нека тело своје електронске поште обликује и овим, прокуратор – јоги у трану, одузета слобода је ли била собода уопште или одувек мањак у коначном билансу.

16


Јелена Вукановић ВРХУНСКА СТВАРНОСТ Врхунску стварност, пружити човеку. Као отац сину у филму Живот је леп. Ако се већ неко игра са нама, надиграјмо га. КОЛИБРИ Устрептим сва на спомен колибрија. Тако нешто малецно, а створено за подвиге дивовске. Хоћу ли и ја да заснујем свој живот на певању много већем од себе? ПРЕКИНУШЕ МЕ У ПИСАЊУ Прекинуше ме у писању са рођенданским месом и колачима. О, како зли су. Радују се што ноћас ће пуно костију однети псу. Таква празнина оста да почива након сваког госта, након сваке њихове лутке. Како су само били весели, како су се из желуца смејали, намесници демонских одраза, под сто су брже пали но што су ми се у ноте умешали.

17


78-79 ПОСТОЈАЊЕ БОРХЕСА Роди се тако у једној земљи човек који научи шпански. У другој човек који научи бугарски. У трећој, турски. Не знам зашто то учине. Нису рођени у Шпанији, нити у Бугарској, још мање у Турској. Шта их на то наведе, Козји рог, тортиља, баклава, леблебије, серије, не знам. Немају рођаке по тим земљама. Немају љубави. Но, деси се. Сила их повуче. Онда ти људи преведу једног Борхеса, Господинова, Назима Хикмета. Преведу на свој језик. Учине чудо за књижевност. За читаоце. Роде се у неким земљама људи племенити који нам поклоне Борхеса. Борхес би постојао и без њих, али би постојао мање, неупоредиво мање.

КРОКИ I Ти волиш све што хитро пролази. Брзину и неминовност воза. Ти си истински љубитељ времена: Волиш незаустављиво.

18


КРОКИ II А умела је звезде правити у ваздуху, оригами од папира и кинтсуги од разбијених посуђа. Желуце враћати на место и стомаке отечене завијати. Такву уметницу сада психотерапеути уче како се правилно дише. ДЕЦО Колико сам пута само са игралишта дошла крвава и ципеле своје од дечице крила да не виде они ко сам ја… Од цигарета умањивала за њихова путовања и од хаљина својих са леђа отворених. Жртвовала сам ноге и руке за њихове пене шећерне и вртоглаве рингишпиле. Лагала да умем од вуне правити џемпере за зиме ледене и рукама дозивати предмете. Види, види! Нико нема маму као ја! Тако су рекли. А сада, а сада, већ одрасли, кажу: Лаж! Дража нам је истина ма каква! А колико је снаге потребно за лаж, колико одрицања. Истина је једноставна – Мајка сам, али нисам земља што мртваке крије, па да у се примам све што вас, децо, убије.

19


78-79 Лазар Букумировић АЛЕКСАНДРИЈА Ухапшен, волео бих да имам право на једну траку сунца на којој нисам колинеаран са светом који ме хоће научити правој цени метала; Пришивен за собу од сламе и песка, молим недодир квадратима моје несанице по којима пада месечина натопљена мирисним уљима: Ово је сан, зар не, ова магла у самој делти Нила? ПОПОДНЕ У АЛЕКСАНДРИЈИ Лежала сам чиста, равна као земља, исправна као клатно заталасано над делтом, права као улица која пролази испод моје коже и лимела би измерила у мени мртав угао, нулту паралаксу између јастука и снова. Лежала сам свесна, као уловљена шкољка и знала сам шта је све било мени тад дато да чиним, које траве је требало за одмразду да мељем, прецизно као воденица у доњем току Нила, а нисам, нисам тад могла ништа. Ни покрет ока: Казаљке су кружиле и ја сам рачунака како је пола кружнице доста

20


да устанем и одем, као пред пирамиду, свечана и слана од северозападног ветра. Ни покрет тела: Мачка је у другој соби преврнула свет на себе, вазу са агавом; пси су лајали пред саксијом с алојом; авокадо се пружао на дасци, у кухињи, далеко. Ни покрет прста: Нож ме је био жељан; хлеб је био засићен својом ражи; ражарене звезде бежале су од зенита. Афел: Тело је сасвим удаљено, крв је млеко у другој галаксији, кости су планете сударене са сунцем. Перихел: Лето је близу и лето не пролази никад. Њега и нема у Александрији. Постоје само дани када устанем и ходам.

ПОЖАР У АЛЕКСАНДРИЈИ Прво се видело да се простор мења Да се савијају зидови Да се отапа месец у лелујавој реци Онда се језеро источило у понор Жабе су постале ветроземци Блато је од мог тела направило музеј И висиле су слике Цветало је цвеће Уморио се умор

21


78-79 Опет сам запалио своје усне Опет сам ти дао повод да будем кречњак твоје куле Да окренеш розете изнад избијених врата Наћве су снивале Нилове Нилови су се сливали у лавине Лавови су изненада постали лаке ловине Окачили су пушке Пуцали су ватрама Резали су жалфије А овај дух нема никакву кућу Само у прашњавој кеси носи преко рамена воду И каткад уме да ми у грлу изазове пожар ПОСЛЕДЊИ ДАН У АЛЕКСАНДРИЈИ Морао сам се некако вратити Јер није за мене било села на рубовима реке И једино у слову могла су се руковати Три сателита окренута првим Александром Ако и треба светлост да буде чудо Нека их буде више Нек светлост буде талас А ја ћу видети шта је све било добро У краткој посети острвљеном спасу Нисам нисам више толико наиван Да би ме звук могао преварити Прелепице да пробуде Браћа да обећају Глиненим каталагом учење грнчарије Сви градски јувелири сада ме морају наћи И аласи нек смисле шта ће са делфином Тачни су били кругови у пешчаном делу пустиње Само је било сразмерно више шљунка А ја сам у такирима Сада сам у хамади Корачам до пола левом белином занет И у средини у пупку контитента дешифрујем зид Не нисам толико усхићен да ме омаме шумови Сломљени тањир у овој згради никако не може бити

22


И проливено вино часно је древно сујеверје Не ни сви ергови света не могу ме напојити жеђу А светлост ако је мора бити Нека вам буде честа И ја ћу видети шта сам све јуном учинио лошим У поткровљу прозори нагнути под оним углом Под којим се констатује паралакса Моја последња четврт Узрок песме Последица одласка А светионик ако га морају подићи То нећеш бити ти То неће бити он То нећу бити ја Никакво огњиште само подивљали пожари И нас већ нема у тежиштима делте А ја ћу се вратити Мораћу да се вратим Као фотон који ти прође кроз тело И тело остане исто И светлост остане иста СМРТ У АЛЕКСАНДРИЈИ Пошли су били да га траже ноћним путевима који иду ка мору, стрмим петљама на којима се петлови гнезде, пошли су, пошли су, њега да траже, како се траже срне одбегле у планину заклете сву детелину свету да обрсте, пре цика зоре били су пошли, неко је рекао да је умро, неко је други рекао да лажу, и кренули су да прате ветар, а ветар значи да се покренуо ваздух, да се притисак зањихао на границама града, ветар значи да се платила кривица летњем дану његовог бившег тела, ветар значи да је био празник и да није требало ништа да се ради, а они су били пошли, и били би пошли и да није била света његова златна коса на северној страни стана, његове су куће постајале песак,

23


78-79 падале су ничице његове умрле мајке, у прах су се претварали његови сабласни пријатељи, неко од њих је и рекао да је умро, други је неко рекао да проклети душмани лажу, а њега није било ни у једној цркви, зато су били и пошли да га траже, ишли су као дванаест месеци што иду од једне куће до друге и просили су редом одговор на ребус, и све су их терали глатким и млечним змијама, а змија значи да је пукла опна, змија значи да је његов врат био мек као јастук на ком су спавали празни и прошли љубавници, змија значи да га неће наћи, како се налази снег у врелом александријском песку, а нису, нису ни пошли да га нађу, пошли су само да га траже.

УСПОМЕНА НА АЛЕКСАНДРИЈУ Доста смо дуго и трајали, чак и више него што је било потребно Да нас камера сними за видео-икону времена, а тек се од сутра пости. Данас би ваљало бити чудо, бити запамћена висина, y-оса, Лифт до одаје са ватром. Кажи ми где је извор воде и рећи ћу ти да те волим И да ћу идући пут бити за перо удобнији. Читава тона челика Не би ме могла поново изградити. Читав један град не би ме могао извидати, А видим, далеко, у трећем прсту ушћа нешто што подсећа на утеху: Касапинске шкољке, тулипанске мурале, своје име невешто изговорено. Немој се питати што ме нема, помисли зашто ме ниси утврдио. Само је једна чета била довољна да ме распарча, да расрци Непреведене хијероглифе – Један је значио море, други је био нар, Али сад нема везе. Другом страном крстаре лађе по мојим грудима, Други су трговци из мене украли цимет, у замену, у замену за -

24


Без икаквог залога. Ово је прстен са жадом, ово су прсти од александрита. И кажеш, поћи ћеш негде. У реду, пођи, али понеси песак, понеси сутон, Понеси у медаљону кубни центиметар дима, а ја ћу бити укопани путоказ Што дању бунца, а ноћу хоће цело острво да заталаса својом кардио-тајном. Ако осетиш ламбду, то ћу бити ја, са неке разгледнице, енциклопедије вечних, Магнета на фрижидеру у ком те чекају млеко, маракуја и вино, А године ће, еони ће показати шта је требало узети прво, Јер за мене је већ касно као персијском шаху на гама-10 пољу И то је страшан гамбит – Када ме ловац прострели, ја ћу себе прескочити. О, Александријо, Александријо, зар смо толико исти?

25


78-79 Анђелко Заблаћански САН У НЕСАНИЦИ У мом оку таласа се житно поље Расуто између твојих трепавица У мисли кад слете птице златовоље Да сву ноћ ми поје под фењером свица Тад загрлим сенке твоје голе пути Што сећањем титре по зиду самоће Јучерашњу јаву дах једва наслути – Дланове што беру зрело сочно воће Немир ме обузме – сâм сам или с тобом Коме житно поље мрси трепавице Све док крик тишине не мине ми собом Да јасно разумем сан сред несанице

ЧУДЕСНА НОЋ Топлину ти даха знам кроз живот цео У осмеху слутње све о чему ћутиш Док сваки ти дамар скрива мене део А ти мисли моје чувствима замутиш У очи ме гледаш додиром усана Зеницом ти искре немирне ми руке Све ноћи страствене титре у дну дана Док грлиш ми жудне љубавне јауке Уздахе са груди дланом сам ти брао Као месец када сјајем крушке љуби Пожуду сам с тобом од чедности крао Док се у ћутању дрхтај не изгуби

26


ПРСТИ СУДБИНЕ Хтео бих ноћас песмом да ти крaдем Сву похоту тела и чедност пољупца Стихом да разлистам уцветали бадем У твојим очима и топлини срца. Хтео бих јутром у сну да те нађем Пробуђену из свих снова давних И у твом уздаху збуњен да се снађем Прстима судбине жеља извајаних. Хтео бих усном таћи моћ васељене У процепу времена грлећи тебе С тобом да нађем све дане изгубљене Кад живех бесциљно и без самог себе.

ДОК СПАВАШ Расула си снове месечином у прозору Док смешак дана носиш на уснама врелим Све јаснији себи слутим - свиснућу пред зору Ако с тобом будан ноћ и сне не поделим Сва модрина неба по твојим грудима титра У мојим очима поглед гладне саме звери И знам – већ силно желим пре сунца, пре јутра Да знојавим длановима раскрилим ти двери Дотакнем ли уснама сан испод трепавица У буђењу жене сва ноћ ће да изгори И страшћу се разлиста најчеднија латица У нама ће с пуно буре дан да зажубори

27


78-79 Драгиша Ћосић ДОДИРНУТА СНОВИМА Око мене горе не може бити пут: ренесансан, кривудав без краја. Између њега и мора: тврђава стара, реновирана, ти затворена ту. Ова замишљена слика и стварна: Олимп, закорачен у снег – бела светлост са мора, кривине, кривине, постоји ли друго (?) ти додирнута стварност и горгона, не медуза, не морска алга. Да (!) та која пева само мом бићу! *** Делови разрушеног града: пуно разбацаног камена видим нумерисане громаде: име мајстора, година клесања нигде! Ту певаш ... над тобом муза, сценографију осмислио „слепи путник” Дон Кихот: Четири стране света. Све је и даље (кастро) грешка првог корака!

28


*** – Откопано брдо отворило уста земљу испљувало, река поточара однела. Овај текст читам кроз телеобјектив. Жичана ограда нема на врху бодљикаву жицу ону којом се забрањује прескакивање. Зато настављам песничко маштарање стварајући нове слике. Време око мене је такво, сад је 8.30 пре подне, разговарам само са мобилним и нечим старим. Телефон ми даје знак: циу, циууу! Биле су у њему твоје речи упућене мени: – Сиђи, додирни ме! Поглед, бацио сам по околним фасадама. Учинило ми се да те видим на старом пожутелом плакату. – Ја сам у камену. Писало је даље и још даље: – Онај што је најтоплији има моје срце! Тако се ето родила идеја: „да саградим стуб историје”. *** Себе сам наградио могу да маштам: тиме додирнуо сам у осиње гнездо! Маштарије нису маскенбали, ту не постоји дрво раздора – једноставно затвориш очи: измашташ раме, створиш слику богова са ...

29


78-79 топли загрљај и плач! Клисура, искривљена слика није, ту је извор Дуге, пролаз испод улаз је у дечји свет?

30


Дилан Хорман БУДИ МОЈ КРЕЧ Некад је тешко рећи да те волим Као што је тешко ухватити болест Која испарава из живота најзад Спремног за жртвовање. Некад је тешко теби рећи да те волим Много је то велика реч За твоје мале шаке Много је то тешка реч за ситне кораке По временима чежњи, Испитивањима, Подметању кривице под туђе јастуке. Понекад је заиста тешко рећи да те волим А да не устукнем пред грехом лагања У сатима када није битно Лажеш ли ти мене или Ја тебе У ситним сатима када у мраку Навлачимо на себе смешна одела За парадирање пред небитним људима. Умеш ти да заплачеш без разлога Сипајући отров у чаше за наздрављање. Умеш ти да одглумиш самоубиство Чекајући спонтани аплауз Лажних сведока Наше лажне среће Умеш ти то… Умеш… Некад ћу ти рећи да те волим Са огромном мучнином у стомаку Рећи ћу ти јер се ти радујеш ситницама У којима се животи губе У несретним случајевима компромиса.

31


78-79 Некад ћу ти рећи да те волим Иако сам васпитан другачије Васпитан да не мучим немоћне. Некада ћу седети изломљен скрштених руку и горећу у недостатку боли Док ми једеш џигерицу и док говориш Како се моја немоћ претвара у моћ Нестајања. Еј, Како је тешко теби рећи да те волим Како је тешко неком као ти Окренути леђа и отићи Јер смо спојени истим ожиљцима раздвајања. Нас смрт не боли Нас боле врисци када се све претвори У тишину.

ГОСПИ КАНТАКУЗИН Који сат после поноћи Када голе девојке навуку звездане хаљине И пијани момци се врате успаваним женама Ја сањам да моје изломљене руке никада нису постале грање Које се надвија над реком, О које се бесе они који су претили успесима. Ја сањам да никада ниси била тако проклета принцеза Коју су скривали од погледа Коју су држали на длановима Која воли да плаче. Који сат после поноћи када прежваћем свој краљевски сендвич Напуњен јефтином саламом И када се заврши тај узвишени чин вођења љубави Згодне студенткиње из унутрашњости и њеног професора виолине У стану до мог Ја сањам како се хватам у мрежу од твоје косе и прстију Ја сањам како имамо децу која су израсла у јастребове

32


И како говоре немуштим језиком. Ја сањам да никада ниси била толико писмена И да плачеш док ти читам стихове Лажући да су грешке увек намерне Да су грешке увек биле те које описују наше љубави и мржње. Једном који сат после поноћи Када се изрекну све клетве И када се потроше све жеље И можда кад ме дотуку јаки ветрови Или прекрсте у Луја Фердинанда Селина Када се неверни мужеви врате својим неверним женама Када неокречени зидови строго и лажљиво изјаве Да је све исто као и пре Ја ћу да сањам Да ниси године потрошила волећи моју шаку која држи чашу Моја уста која тако безочно лажу, Да ниси време и богове увредила праштајући мој страх Да потрчим низ твој образ И свом силином се забијем у твоју младост. Ја ћу да сањам како газим Александерплацом Стежући твој струк Смртно заљубљен у плаву кошуљу коју си ми купила за неки битан датум Тако проклето сакривена од погледа Тако проклета ушушкана у живот Мало горак Мало сладак. Који сат после поноћи Када из циркуса побегну наказе Када се у сигурни мрак повуку немоћни и гладни и сакати Када се у сигурни мрак повуку они који пишу песме Дувајући у лишајеве који им ничу између стихова И страшно сврбе Ја сањам Ја сањам да постојимо у исписаним свескама У љубавима окованим достојанством Разликујући нас по тој ситници од кућних љубимаца, Сањам како ме будиш и гасиш телевизор.

33


78-79

Који сада после поноћи Када се скину маске и кад останемо понизни и безлични пред истином Каква год она била Срешћемо се на пола пута од вечног чекања Бар тад Једном После поноћи пољупци неће певати само на растанку. Јесам ли у праву госпо Кантакузин?

ХРОНИКЕ ВИКТОРА ВАСЊЕЦОВА Колико светова може проћи мимо твоје главе Док наслоњена на ледено стакло прозора спава У пуном возу који иде за Лазарев. Покривена капом, док бродом касније ступа на Сахалин. Тако бих назвао сваку жену која живи подно белих зидова Првих кућа Краснојарска. Сахалин ... Имао бих ту храброст кумовања Јер ја те жене не познајем. Имао бих ту храброст ретких загрљаја Ја само нагађам... Где се одвија прави живот дивна моја Тоска? Тамо Иза... У леденим пољима или црним шумама Или са ове стране прозора где ми се гади сопствени одраз у замагљеном стаклу? Где се одвија срећа моја луда несрећо ? Тамо Иза... уз ватру Уз врући хлеб Уз лица мајке и оца Која никад не можеш заборавити Или са ове стране стакла У задимљеном вагону где капи моје душе миришу на празнину

34


На неког ко стално одлази. Где моја душа као крпа исцеђена виси из џепа као сат Надрив... Надрив... тик, так...тик, так... Где у танашним капима тек упознајем себе. Где су читави светови стали у звук те мале казаљке Која троши живот. Где се одвија љубав моја дивна пропасти? Пропаст... Тако бих назвао сваку жену која се усудила да прочита стихове Са мојих дланова. Где се одвија љубав? Тамо. Иза... у меким јастуцима младих љубавника У мирисима сапуна од козијег млека са Урала..? У тихим обећањима да ни једно јутро неће променити Предходну ноћ И да ни једна ноћ неће бити толико тамна Да сакрије једно од другога? Или са ове стране стакла На којој је један човек Довољно луд И довољно глуп да кумује женама Именима пропасти А да није прегазио пропаст у себи Велику као степа. Тужну самој будали. Збогом моја Аљонушка Збогом љубавнице Остај у пијаној ноћи и дрхтавом прсту пијанисте Збогом остај у великом граду који ме је прогутао и испљунуо На ове далеке железничке прагове Који не праштају бездушницима бездушје Који не праштају хладноћу И слепило од суза. Збогом остај у трамвају У пекари и позоришту. Збогом остај у опери коју је Глинка у грозници само за тебе писао

35


78-79 Збогом остај у свему што сам лишио себе А тако ми пуно недостаје. У колико светова могу бити у исто време Сакривен од самога себе? У једном. У оном у којем дишемо исти ваздух Не знајући уз кога се будимо. У колико књига можемо да постојимо у исто време? У једној. У хроникама бачених загрљаја. А све тако брзо нестаје пред очима...

ЗИДАЊЕ ВАТРЕ Видим Плашиш се комада зидова Као болести и зуба некога на постељи Што се не буди дуго. Не могу те завести Кундра вечним ватрама И дубоким водама које пресипам са длана на длан У тренуцима када се не молим. Видим, Носиш ожиљке и трагове зуба по бедрима Кундра, Не бој се боли Она је слатка као мед када рана почне да зараста Она је као радост јутром што долази. Судбина је то као вечна заљубљеност у идеју о нечему чега нема. Није судбина убила љубавнике меких жена у чаробном врту. Нису нам груди дрхтале у плитким изворима Од чијих се вода пунио бокал у којем су се прала копља Над којим су сневале сумње Да ли постоји живот после смрти? Да ли постоји љубав након мржње? Ко је препознао Парсифала обученог у кожу богова. Видим Плашиш се зиме

36


И мртве боје мојих очију. Видим плашиш се певати песму у којој је љубав сакривена У ледене ноћи. Кундра, Загрли ме, Зајаши ме Са тобом на раменима Зидаћу ватре Да те сачекају Док магла обавија Монсалват и док се свеци госте голубовима. Кундра, Зидаћу ватре Да се једном сетиш Да Док су ми вадили очи Ништа осим љубави Постојало није. Видим Више се не плашиш. Чак ни док се смејеш Ни што си проклета Тако отровна у грудима оног који нестаје На траговима твога плача. Кундра, Ја зидао сам ватре.

ТУ СТАНУЈЕМ Све те септембарске зоре Су се умириле у шакама Оне монструозне сакупљачице Мојих лоших дана. Сви ти мириси фришког хлеба Додири отворених писама И по које пијанство Без милости сам набијао на врх оловке И дуго им

37


78-79 Дуго Певао Тужно Само да ме мати чује. Због тога се прекрсти И никада не заспи. У тој краткој, стрмој улици Са именом хероја из већ заборављеног рата. Да ту сам живео. У празној кући Са подивљалим мачкама И мајком Која се никад није удавала Да би стигла Да ми свих тих ноћи Хлади болесно чело. Да ту сам живео. У пропасти људског бића У опелу обешене младости За коју се није закачила нити једна Девојка Ма колико ружна била Ма колико лепа била Ма колико луда… Да , ту сам живео У освети неба Да ми не испуни нити један сан. Све те септембарске ноћи Мењао би за један пољубац У уста У угриз усана Све те септембарске ноћи Стале су на врх ножа којим Сам секао крвљу слепљене врхове косе Да Тукао сам главом о зид Тукао и певао Тихо и тужно

38


Само да ме мајка чује. Да, ту сам живео У храму проклињања У јутрима када трава коначно схвати Да ће пожутети и умрети под Тежином сопствене трулежи. Све те ранојесење кише Сакриле су врхове корака И глибом пољубиле браћу по поразу Да, ту живим У ситним лажима кукавице Који је побегао из рова. Да, Баш ту живим У џепу скривеноме Где се крију писма љубавница И ситни добици на лутрији. Или имена неких других богова Због којих би ме проклели На још већу патњу под патњом На вастални бег У који нећу имати вере. Не знам како би ми било да те нисам срео Како би изгледало да си ми даривала Присуство у кући пуној снега Можда не би волела мачке Можда ни мачке не би волеле тебе Можда би био између две ватре Ал сигурно знам Да би у једној изгорео Само би мајка то видела Сигурно би се прекрстила Отишла и удала. Да, баш ту ја станујем...

39


78-79 МОРАО САМ Морао сам да се родим у твојој близини И провирим кроз на пола отворену свест Морао сам да не одговорим На питање ко сам ја Ко си ти Да ли ће нам бити опроштено Морао сам у једном тренутку да те слажем И да кажем Да одлазим и да се никад нећу вратити Морао сам да се сакријем у саксију цвећа Морао сам ноћу да излазим И да крадем храну из твог фрижидера Морао сам да те гледам како спаваш Морао сам да те успављујем Тако што сам плесао са сновима који су те издали Морао сам да ходам између обрва Морало је да изгледа да сам отишао без поздрава Морао сам да накупим године на челу Морао сам да изгледам рањав Дављен Ломљен Морао сам да прођем улицом у којој Мајке склањају децу предамном Морао сам да патим са твојим очима Да живим са твојим ноћима Морао сам бити пљуван Псован Гоњен Морао сам да растем уз Неруду Морао сам да растем уз Мајаковског Морао сам да растем уз Мохамеда Диба Морао сам да умрем пре него што схватим да сам жив Морао сам да се увијем у мирис старог папира Да би ме одвила стара пијана вила И у мене смотала дуван Морао сам Морао сам да се спакујем преко ноћи

40


Уђем у писмо и пошаљем ти Да одлазим без поздрава Морао сам да будем име тренутка Када се празне љуљашке љуљају у празно Морао сам обећати да никад нећу возити возове По телесима оних који су били обећања Морао сам озваничити небитност Да би схватио да битно ништа није Сем да никад нећу одрасти у твом оку На твом длану У твом дану Морао сам да волим због себе Морао сам да молим због тебе Морао сам да живим пола због нас Морао сам друго пола да мењам читаве ципеле Морао сам стару кошуљу да бацим Јер су на њој могли прочитати кад сам родјен Кад сам дошао Отишао Кад сам умро И кога сам убио Морао сам Морао сам да направим мост И да га срушим кад пређем црну реку Морао сам да ћутим и кад речи пеку Морао сам да одсечем прсте и језик и лакат Морао сам да изгубим и кад сам сигурно добио Морао сам све Морао сам Морао сам да се видим у јесени која долази Морао сам да ме поједу пауци Морао сам да плачем у сну Морао сам да прогутам псећу бол Због тога сам морао да прогутам псећу бол Морао сам да одем без поздрава Да би ми се насмејала Када ти ујутро Проспем небо у постељу.

41


78-79 Зоран Крстић НАЈАВА НОВОГ ТРЕНИНГА ускочио сам у јаву утрчао у звук будилице као спринтер у пуцањ стартног пиштоља на стази су ме сућутно дочекале гладне мачке поуздан жбањ за скупљање боли опет сам се квалифицирао јер сам се пробудио не смета ме мамурлук излијечит ће га сунце и два три нова пића смета ме најава новог тренинга још један радни дан дјелатност што никоме не доноси срећу

42


надређени бјесне подређени псују равнатељи двоје тајнице плачу робови се ломе да не клону духом док осветнички не засеру творнички wc ЈЕДНОДНЕВНИ ИЗЛЕТ Гломазан аутобус залутао је у тијесне приморске улице, па запиње о кровове, рубнике и зидове. У возилу неуредна, прљава сједала, воњ алкохола. Путници на одјећи носе устајали зној. Круг настрљивог Сунца усредоточио се на пробијање каросерије. Вода у хладњаку мотора већ врије. Звучници пљују крв. По поду се котрљају лопте згужваног, масног папира. Освјежење чека на плажи пуној катрана, уз пропало бродоградилиште.

43


78-79 МОЈ ГРАД овај град мудро сакрио је јад биједнике у паркове вјетар у платане уредио је тргове саградио фонтане а ја тражим крошње из дјетињства тражим трешње из предграђа тражим излаз из улица безнађа овај град одувијек је био гад тјескобан за домаће натмурен за странце тукао је своје курве и злостављао пијанце ја сањам бициклисте с насипа док зима шпекуле расипа мој град снијегом засипа НЕПРИЛАГОЂЕНИ неприлагођена граду упорно наставља по свом као трава што пробија бетон па је на крају полију отровном твари

44


у змијоликом клупку збивања попут плијена без воље препуштеног стиску и угризу моја кћи шути управо као и ја увијек би хтјела бити негдје другдје с неким другим тамо гдје импулси разбијају таворење тамо гдје се непрестано облици мијењају као облаци тамо негдје у бујној прашуми дојмова ми смо спужве које се мрве док упијају лужину борци који улазе у ринг свјесни да ће изгубити они које су намјестили јачима да си повећају број побједа и стекну право на борбу за титулу али

45


78-79 нисмо огорчени нама је свеједно знамо да ће и сви ти велики шампиони једном пасти прокоцкати сав новац почети замуцкивати трести главом упознати ову нашу садашњу немоћ и тугу што можеш душо тако стоје ствари тако ти је то и ти си само медиј бојно поље на ком се сукобљавају супротстављене козмичке силе свијет је за нас сметлиште ходамо њиме с гађењем снови су нам фестивал ужаса њихово тумачење најбједнији покушај проналаска идентитета

46


КАМЕНИ ЛАВОВИ мисли се буде с мухама и увијек заспу с комарцима вријеме је самотних сјена многи су већ отишли а ни живих више нема благословљена дјеца у чопорима излазе окрутна и наказна рађају се отупјела бешћутна празна вријеме је технике и знања сватко лаје и завија сам ради да би куповао гомила да би вјеровао плаћа да би постојао мој живот је punk пјесме за пјевање постају пјесме за урлање

47


78-79 па ћу наступити такво што извести пред свима испред нечије ограде с каменим лавовима ОВАЈ СВИЈЕТ „Св'јет је овај тиран тиранину, А камоли души благородној! Он је состав паклене неслоге...“ Петар II Петровић Његош, Горски вијенац дрот ме зауставио и тражи пропусницу не слушате ме госпон крстић већ сам вас двапут пустио ви се и даље играте а нисте неки шмркавац ма дај човјече говоре му моје очи увјерене да их чује молим те не сери у овакве дане љут си што си уопће рођен баш као и ја ово јутро није донијело мирис каве већ смрад измета тако смо се нервозно бријали да сам порезао лијеву носницу а ти доњу усну ево кап крви

48


издајнички је пробила твоју маску а и моја је крвава тренутно вјетар чешља брезе поред цесте али ускоро би могао рушити кровове кућа невољко живимо у овом свијету јер ту те отац пребио жељезном шипком па још везао за шљиву да вани проведеш ноћ а у недјељу те повео на текму као да се ништа није догодило ја још нисам ни кренуо у школу кад ме мајка ватрено увјеравала да смо складна обитељ препуна љубави и разумијевања а онда ме тјерала да улазим у крчме и тражим пијаног оца прије но запије цијелу плаћу овај свијет је исти у коме те бака цјеливала њежним уснама што су нетом поручиле сусједи нек се наждере њених гована а мене моја миловала топлим длановима

49


78-79 којима је потом задавила мачиће јер су јој рашчепркали насад у врту насилници су ходали градом у хулиганским чопорима а ти и ја смо били усамљени кад бисмо се свукли дјевојке су губиле жељу видјевши приштава леђа рахитичне ноге и ти ја смо рођени у арени и немамо камо побјећи из овог свијета жене су нам чангризаве дјеца растрошна и незахвална обојицу нас јебу шефови и пизде од колега ми смо двојица несносних типова мурјаков поглед мудрује попут његоша сигуран сам да ме разумио и да ће ме опет пустити

50


Миодраг Радовић ЕГЗЕЦИР У ПОЗАДИНИ ИЛИ МЕТАФОРА ПО ЖИВОЈИНУ ПАВЛОВИЋУ

I Метафора – што је то? Је ли то људско зло Или је то, можда, лаута без жица Може бити и да је љубав изистинска Без кучина и трица Метафора – што је то? Можда је то онај искричави жижак у оку Или онај напети канцер у дробу Ако ћемо право, то ће бити – једна Нога у гробу Метафора – што је то? Је ли то онај људски траг у пијеску Или, можда, ипак Војнички егзерцир у позадини Напослијетку Бити ће да је метак у слезини Метафора – што је то? Да ли је то ротирајући круг Сунцокрета Или згажена корица бјелосвјетског хљеба Могућно је да је ипак дјелић Истргнуто парче Комадић туђинскога неба Метафора – што је то? Јесу ли то оштри женски зуби који засјецају Њежну и бијелу свилу Или је то пак онај дах у зрцалу Који се кондензује и капље у уста

51


78-79 Биће да је то, ипак, свињска крв која Успјешно мијења људску Производ неког индустријског труста Метафора – што је то? Је ли она збиља достатан отклон од Баналнога хука Или нам се поглед замаглио и бауљамо у Сопствени зној А можда смо опсједнути властитим умјећем Реторике Те не видимо црвене црвиће који из Нашег грла уредно сисају гној Метафора, дакле, што је то?

II Метафора, је ли то онај народ Који се ваља као свиња у блату Кога ријеке крви не узбуђују Крв је напослијетку људска Чему узнемирење Елем, метафора, је ли то? Метафора, је ли то разорени град, Уништена Градска библиотека Или пак оне колоне избјеглица коначно Је ли то словенски усуд Или пак словенска бол Вођина ћуд Има ли овдје мјеста за метафору? Јесу ли вође народа нормалне Вертикалне, дијагоналне или психотичне Да ли су у питању врхунске хуље Чачкајући полтрони виших ауторитета Има ли смисла бити мртав и бео Метафора, је ли то живот цео?

52


Да ли нас дотиче људска патња Или само онда када је у питању Сопствена гузна кришка Да ли осјећамо смрт дјетета негдје далеко Или само ако нам то чини Да се увећа сопствени утилитаризам Кукамо ли само интереса ради Правда важи само ако допрноси сопственој заради Да ли идемо ка деструкцији човјека који то више није Само љуштура која се ваља Улицама града који споља живи, А изнутра лагано и сигурно умире Човјек није више човјек већ пропертy Коме се не мјери ум већ буђелар Из кога се шири задах зелембаћа Метафора, забога, је ли то? Да ли је метафора имати милион гладних у главном граду, А милионе дати на адвертајзинг Како удомити нови пројекат Како задовољити домаћег инвеститора И узети проценат Као и сваки дебелогузи демократа Који је сваку свињу, народну, нашу, Зиговао, обиљежио, маркирао, И указао нам што мисли о метафори Да ли је метафора заменик замениковог заменика Који ископава мртве комунисте, социјалисте и партизане, Затим попут махера забашурује то са спомеником сликару, Глумцу И понеким мртвим писцима Којима зида постаменте Који му то не траже, Као што то нису чинили ни са онима прије њега Док су живи пјесници су социјални случајеви Јад, чемер и бједа Дакле одговара им искључиво Мртви пјесник или прозаиста јер Он доноси проценат

53


78-79 Дочим живи тражи хљеба, круха Но биће мјеста и за њега Када буде мртав и бео Као Жика Павловић Као Драган Николић Тада ће добити своју статуу Тада ће имати употребну вредност Овако, жив само замара и гњави Можда би адекватна метафора била колективно Самоубојство умјетника На Тргу Републике или Тргу слободе Како тко више воли Умјетник је више роба која је погодна за проценат 40% рабат, 40% државни допринос, 20% новца од слике, књиге умјетнику И то му је превише, Зар му није љепше да буде мртав и бео Користан друштву и најзад са упорабном вредношћу А не тако напоран као Ван Гог Или као Шумановић Кога нитко у Шиду није доживљавао као живог Нијесу хтјели његове слике Забога, он је чудак Парија, убоги луђак Или пак Дис, који је вређан цијелог његовог живота Од ауторитета или пак од колега, младобосанаца Радикалијанаца, карадјордјевићијанаца, Варан и напуштен Једино су га Пандуровић И његова сестра Мара вољели, Његова Тина и дјеца помрла од глади Као и Матош и Ујевић којима је био велики пјесник Који је посљедњи и једини Прочитао у Француској његову утопљену збирку пјесама Потонулу у Јонском мору Куда се упутио Када је дознао да га земљак вара И узима му новце које је слао Тинки и дјеци Заправо га изравно краде, Што је било прекасно

54


И то сазнање му је било довољно Да буде торпедован његов брод, А он једини потопљени Испао из чамца Нико му није пружио руку Заправо, кога је брига за пјесника И његову обитељ Постаменти и споменици су битни Колико и недостајућа муда на бисти коња Сердара и Војвода. Напослијетку, да ли би метафора требало да проживи Или јој напросто треба поручити да јој је вријеме истекло Да је за њу боље да је мртва и бела И да престане досадјивати озбиљним људима од процента Који су нам донијели благостање, Животно радовање Да ли је то метафора Да ли је то ствар манира Или да пјесничка ријеч напокон аботира Метафора, забога, што је то? СВЕТО РОДОЉУБЉЕ Читам Улицку и њено Свето смеће Иља Еренбург, Набоков, Џојс, Све врви од литературе Но, њене шкриње и Булгаков Дају ми крила да се присјетим Свога дјетињства Улицка је угледни биолог Са Московског државног универзитета Но писала је пјесме и романе Са стране и Руси је зацоптише И узевши јој посао Дали су јој крила Милећи јој литерарна била Створивши јој књижевне проширене вене

55


78-79 Одузевши јој живот Дали су јој други Но, све те награде које је добила Отвориле су небо Мени су живот више пута одузимали Узалуд су се трудили Моје небо и моје дјетињство, Не могу растумачити зашто Но ми је дошло на ум моје дјетињство Гдје смо сусједима пунили домове блатом Са дрвених штапова Које смо вјешто лансирали кроз њихове прозоре Док су они брали вишње и кртолу Са њихових викенд прича Трешње, Раље и Болеча Но ишли смо корак даље Кад смо видјели попа хватали смо се за ону ствар, А попови су се на њу крстили са сва три прста Шарали смо блатом зидове зграда Љубавним порукама И скаредним На Вождовцу За који су многи мислили да је посљедњи Но посљедња је Звездара Говорило се прије рата Тај није нити за Звездару Играли смо фудбал на циганском гробљу Гледали удовице како их нагузују Удовци на Централном гробљу Гробљански секс је био Морам признати Тих После смо скидали крстове са таквих гробова Ни покојницима нису од неке користи Чупали ретровизоре Како би правили стаклене кугле које су висиле По београдским дискотекама Као огледала Из хиљаде комадића

56


Улицка ми је покренула Све ове успомене Нобеловца Солжењицина Одурног антисемиту И ненобеловца Набокова Који је презирао Фројда И написао Лолиту И створио Хумберта Хумберта и Долорес Извргујући их руглу Завитлавајући се са Фројдом Написао је као ремек дјело Најчитанији свој роман Свих времена Стога се понекад устрашим Што ми се може догодити Ако се одлучим да напишем опет Нешто из завитлавања Посљедњи пут је испала Ненадано родољубива пјесма А хтио сам се спрдати са родољубљем ИСТОЧНО ОД КРАЈА БИО БИ РАЈ Власти Младеновићу

I Источно је рај Путујући на исток Извео сам такав закључак Вјечито прољеће Није исток источно од раја Источно је све И Christian Rosenkreutz Трагајући за свјетлошћу Упутио се истоку

57


78-79

Једини је проблем Погрешно тумачење свјетлости „Наказне ријечи пљуште“ „Јебем ти софру и софре сребробран“ Кад народ је неразуман Гости се људскијем месом.

II Путујући за Неготин Климајући се стојадином са Чедом Мирковићем и Зорком Дођосмо до ријеке брзанке Провидне и чисте Затекох младу циганку Како трља рубље о углачану даску Полугола, севала су сунцем окупана њена бедра Гола до пола Смијела нам се у лице Зазивала, попуно сама у шуми Нагнута над ријеком која је неумољиво текла и Носила собом живот Њој је то било јасно, позвала нас је руком Кренух несвесно ка њој После тога више никада нијесам био исти Пут на исток пут је у крај Заправо источно од краја Наставивши пут шутио сам Као омађијан свјетлом пути жене За коју мишљах да је циганка Заправо је била вила Након тога уђосмо у Шервудску шуму Пред Неготин град И стадох запањен Ово није шума, ово је бајка Помислих и рекох Чеди и Зорки Који ми рекоше нешто о магији и чаробњацима

58


III Доиста цркву никад нијесам подносио Ни на јави нити у сну Но слушајући хор Мокрањац, Сједио сам први пут у цркви и Било ми је као да сам изван себе И као да заправо нијесам то ја Већ неко тко гледа изнад мене Заправо сам овладао свијетом Како вели Чуанг Це И тада угледах сопстену супругу у хору Боже, је ли ово могуће Откуд она у хору Пришао сам јој и рекао све Провели смо ноћ скупа У сну и на јави Наравно, није то била моја жена Но, ја сам и данас убеђен да је то била она Доиста је рај источно од свега Само да није трговаца лешевима На велико и мало Источно од краја био би рај

59


78-79 Бранислав Соломун АВГУСТ Кроз прозор видим: суво лишће јабланова подрхтава на топлом ветру, шушти и баца несталну сенку по спарушеној трави у парку. Прилазим полицама и лагано отклањам прашину с књига, дахом. Прашина ми голица лице и врат, пада по коси. У собама је, с вечери, загушљиво након врелог дана. Отварам широм прозоре и врата. Промаја нагло помиче завесе и разбацује листове новина с фотеље. Подрхтавам на промаји, го. Пламен свеће на трпезаријском столу, уз посуду с воћем, савија се и пуцкета при додиру с отопљеним воском. По собама се шири јаки мирис зрелих домаћих јабука. Неми ТВ екран бљешти јарким бојама. Моји пријатељи сад живе далеко. У Берлину, Прагу, Риму, Јерусалиму. Лети се враћају на кратко у родни град. Доносе скромне поклоне. Сваке године изговарају све мање речи, мада им је акцент и даље савршено београдски. Ходамо улицама и све чешће ћутимо. Срећемо се при ретким заједничким вечерама и разговарамо о другачијим животима, срећи. Након неколико недеља напуштају град и враћају се „кући“. Навикнути на нове обичаје, нови начин исхране, и располагање новцем. Онда прође пар месеци док не стигне прво писмо или позвони телефон. И њима је понекад, кажу, хладно и мрачно у ноћи. Данима се сећам наших разговора, поново станем на место поред књига, уз прозор. Прашину би требало обрисати. Времена за читање све је мање. Пријатељи ћуте. СВЕЖИНА Досадне су и исцрпљујуће све те дугачке љубавне везе, сва та вишемесечна и вишегодишња свакодневна виђања, сучељавања, навикавања, договарања, огољавања. Два нага тела се, напокон, уморе од супротних блиских мириса, обличја и боја. Све препоне и удубљења, која су у почетку изгледала јединствена и непоновљива, сада су оронула од пољубаца и стискања. Погледи више не говоре много. Мимика је добро позната. Речи се понављају у досадном ритму, идентично интониране. Изненада кроз отворени

60


прозор чујеш јак летњи пљусак, осећаш свежину у ноздрвама, и трчиш бос на врели бетон којег хладе крупне кишне капи. Дижеш главу и лице ти облива слатко осећање слободе. БЕЗИМЕНА БОЛЕСТ Шест дана лежим у соби, зимска болест везала ме је за кревет, температура мог тела с плимама и осекама дана и ноћи расте и опада, расте и опада. Чаршаве знојем натапам. Главом ми лелуја лака несвестица. У загушљивој просторији где лежим спас су књиге и музика. Ноћна бунцања чују само зидови, а превртања у сну осећа само стари мадрац испод мене. Уз напор устајем и отварам прозор, хладан ваздух реже ме по ногама и струку. На поду лежи шоља с мало охлађеног чаја при дну (на провидној површини течности одавно се већ ухватила лака слаткаста скрамица, која се пресијава под лампом на ноћном сточићу уз мој кревет) и отворена кутија BАYЕR аспирина. Савијен прљави пешкир бачен је у угао. Преко столице лежи немарно пребачено моје одело. Осврћем се по соби, читаво тело ми дрхти. Стално нешто пуца напољу, и светли...не, не, то су само петарде, ових дана их пуно бацају, бунцање је прошло. Затварам прозор, соба је пријатно освежена. Опружам се на кревет. У вене ми се уливају звуци електричне гитаре Cocteau Twins -а. Енглеска! Енглеска! Желим да се вратим на ветровите улице њених градова! Желим да се вратим и играм сву ноћ у лондонском предграђу, желим да ме понесе маглени вечерњи ковитлац на север, ка оздрављењу, да уроним у слану пут разигране мелескиње, у хаос звукова гитара! Из даљине звуци велеграда допиру до мене. Болест, Београд, телефон, дрхтавица при откривању, ведри глас пријатеља...

61


78-79

ЗУБЉА Јовица Аћин СУДАР СВЕТОВА

Освануо је један од августовских понедељака 2020. године, и одједном тресак! Пролазници су се освртали, у први мах не схватајући одакле је то пукло. Прасак је могао да чује и лимар који је на оближњој вишеспратници крпио кров, и при томе се тргнуо као да му је изненада гром пробио уши, те се и умало није стрмоглавио на плочник. Звук је личио на пуцањ. Ко би помислио да и тако може да зазвучи судар аутомобила и бицикла? Бицикл је налетео на аутомобил или је аутомобил налетео на бицикл, или се, вероватније, истовремено одиграло једно и друго. Аутомобил је јачи па је снажно причепио бицикл, на чијем су се предњем точку онда поломиле жбице и сав се искривио, па се од лепо заокружене нуле прометнуо у најизобличенију осмицу. Ипак, није било отворених рана. Иако крви није било у том судару, могло се очекивати да ће се возачи закрвити. Аутомобили су постали не само моћна возила него и моћно оклопно оружје. Бицикли су, иако све бржи, окретнији, истовремено некако мирољубивији, нарочито ако их вози пекарски помоћник. Уз то, поједини бицикли су добили на души. Могу да оживе. Један од таквих, Бицикл Звиждало, мада неспособан да напредује у пекарском занату, обдарен је до те мере да не само да уме да чита него и оно што прочита надограђује својим оплемењеним ланчаним духом, па нам то и саопштава све онако лепо како му се с педала преноси на ланац и с ланца на точкове, не марећи да ли ће му ико веровати или неће. Баш на њега је код новобеоградске поште налетео угланцани црни Аутомобил са затамњеним окнима. Закачио га је и одбацио на плочник. Тресак је био толики да се надалеко чуо, али прошло је без

62


тежег исхода, осим што је бициклу предњи точак изметнут у осмицу и онда је могао да се схвати као знак бескраја и да се такав, са свим осталим што иде уз точак бицикла, уметне у бициклисту. Бицикл је пре изласка на улицу, јер требало је разнети кифле, переце и ђевреке, лепиње, сомуне, попио чашицу пелинковца који га увек орасположи. Тврди да га пелинковац никад не напија. Горчина га штити од пијанства и доприноси имунитету и здрављу. Пелинковац му је као апсинт. Зато и планира да једном напусти посао у пекари и отвори Апсинтерију. То му је сан, али сан који он једини, суочен с банкарима и кредиторима, не сврстава у пусте снове. Током дана би му радња била за поправку бицикла, тркачких, брдских, градских, а ноћу би је преуређивао у продавницу свакојаких апсинта и пелинковаца. Да, за дана је радионица, а од тренутка кад почиње да се смркава и током целе ноћи мали рај. Све би се за тили час променило, голе сијалице претворене у лампионе, унесени столови и клупе, с полица нестале алатке и са зидова точкови и нови и стари делови бицикла, а на њихово место биле поређане по величини и налепницама разнолике боце. Једном ће се то обистинити, заклео се себи. Бицикл и онај ко га вози, исто су биће. И као да непрестано телепатски разговарају. Куда ћемо? Па у земљу будала. Где је то? Ти би то морао да знаш – каже један од њих другом. Ипак не знам. Ето, природно је да не знаш, јер је то тамо где становници никад не спавају. Не спавају!? Не спавају, јер се не замарају. Зар је то могућно? Не да је могућно него је неумитно. Будалу никакав умор не успева да сколи. Макар би то морало да ти буде јасно. Добро, да не цепидлачимо, идемо у ту земљу. После судара, почели су да се окупљају пролазници. Створила се гомила. Многи у њој се маскирају. Прекривају лице марамама и марамицама. Натичу папирне или платнене маске до очију или испод носа. Гледају да стоје поиздаље, размичу се, али мрмљају, говоре, понеко и викне.

63


78-79 „Мора да је пијан. Најмање два грама у крви.“ „Пијан, пијан, треба га тестирати.“ Бицикл не разуме да ли говоре о њему или о Аутомобилу. Аутомобил је отмен, скуп, можда и свих сто хиљада, а такви данас нису без утоке, можда је на задњем седишту и калашњиков, не треба да се хвата у коштац с њим ако тај изиђе, одмах ће признати да је он кривац, каже себи Бицикл, кога још боли задњица између чијих гузова му је било заглављено сопствено седало све док га Аутомобил није шутнуо с коловоза на пешачки плочник. „Шта он то вози у корпи на задњем точку?“ Бицикл најзад схвата да говоре о њему. Да ли сам заиста пијан, морао је да се запита Бицикл. Нема шансе, шта је то капљица или две, тек да се подмажем, а пелинковац га ионако никад не опија. Докле то већ мора да понавља? Около се само шире лажне вести о епидемији. Зар се не умире мање него прошле године? Све је то стрка ни око чега. Намењена онима који су се већ од свега окористили. Један од окупљених брзо прискаче и завирује у корпу, а онда одскаче. „Кифле, бурек! Неко спрема гозбу или журку. Нашао је кад ће, а болнице пуне, не може да се дише, мртвачнице преоптерећене, на гробљима нема више слободних парцела, чак ни постоља за урне. Уместо урни, којих ни за лек, испражњене конзерве грашка и тегле од киселих краставчића.“ Бициклу пада на памет да урне ионако нису за лек. Оне су за пепео оних којима није било лека. Као да очекује сагласност од Аутомобила, Бицикл је снисходљиво погледао у њега. Младић, кршан, у тегет оделу, у зебрастој кошуљи, изишао је из кола и, пошто је без речи отресао панталоне, вратио се унутра, залупивши вратима. Чак није ни погледао да ли је Бицикл огребао Аутомобил. То је био рђав знак, помислио је Бицикл, згуривши се док је поред њега мирно стојао пекарски помоћник, његово друго лице, и о нечему дубоко размишљао, кашљуцајући. Да ли се овај случај може сматрати злочином, иако је жртва и даље на точковима, осим што је предњи изобличен, или је то терористички акт. Тако би требало да започне своју представку. Знао је да ће случај, ма како да буде квалификован, бити намењен застаревању. Застара је одувек добар начин да се кривац или кривци сачувају од пресуде. Али где је онда правда за Бицикл? Могућни су и намерни пропусти у истрази тако

64


да утврђени подаци, унети и у записник, никад не могу да буду узети за доказе. Осврнуо се на присутне и онда се домислио. Сведоци нестају. Имена тајних сведока се откривају. Према потреби, ту је и убијање незгодних сведока. Жртва се проглашава за неподобну особу, хомосексуалца, уживаоца дроге, осуђивана десетину пута, с дебелим полицијским досијеом, а повремено и сама буде докрајчена. Онда је вук сит, овце на броју, и нико више не мари ко је убио Бицикл. Ефикасна истрага? Циркус, не истрага. Али Бицикл је засад жив, само му је точак оштећен, и то пружа наду. Аутомобилу је спуштен прозор. Из њега се чуо промукао глас. Претећи тон. „Ако смо сви живи, и у корпи нема оружја, све је на месту. Мало смо се тркали. Ко ће пре у Похорску. Ја сам победио, па је правда на мојој страни, је л’ тако? А мислио сам да се ту нашао да би ме разнео.“ Неколицина из гомиле која је окружила Аутомобил и Бицикл гласно дају Аутомобилу за право. Жена која стоји код саобраћајног знака, па се као крије иза њега, мада је свиленим шалом обавила лице, гунђа нешто о томе да на свету нема правде нити ће је икад бити. На њу ипак нико не обраћа пажњу. Аутомобил онда још додаје: „Надметали смо се, опасно надметање, а Бицикл је одважно прихватио изазов. Ценим то. Његов пристанак на трку јасно каже у којој је мери Бицикл спреман да презре живот. То је, брате, за похвалу. Ни ја не бих живео да не умем да презрем живот. Е, а сад, чекају ме на свадби. Женим се.“ После тренутак или два, Аутомобил се присети: „Хеј, братац“, довикну Бициклу, „ако је то пециво које носаш за свадбу, давај, немој да чекамо, прасеће печење је већ испоручено, охлађено пиће тече у потоцима, јер ти следећи пут нећу опростити. Ниси ваљда заборавио да додаш у испоруку и ролнице и принцескрофне.“ Аутомобил се покрену, даде гас и оде Похорском улицом пут Галенике. Ионако никаквог полицајца нити саобраћајца није било на видику. Мора да их је вирус проредио. „Ма шта тај булазни!“ рече Бицикл, али да га нико не чује. „Ко свадбу прави понедељком!? Понедељком се раде ликвидације, изравнавају се рачуни.“ Окупљени пролазници као да су убрзо заборавили на удес. Неки се разиђоше, а остали почеше да говоре о којечему, ваљда да би заборавили на вирусну муку која је заокупила свет, о рекордним

65


78-79 бројевима тестираних, заражених, хоспитализованих, оних на респираторима и умрлих, па колико маске и сапуница заиста штите, кад ће антитела и прокуженост, антикоронски лекови, најављене вакцине. Иако је говорити о томе управо најбољи начин да се томе прилагодимо, настављајући да спокојно живимо и умиремо. „Радимо и ми вацину, реко министар“, довикује неко из гомиле, „имамо тајну вацину, само Србија!“ Почели су разговоре о загађености ваздуха, при томе попреко погледујући Бицикл као да управо он и њему слични трују атмосферу, па онда о климатским променама, да ли је загревање планете стварно или измишљено. За то време је Бицикл у себи разговарао с пекарским помоћником. „Да тужимо Аутомобил?“ „Не бих. Ја ћу увек бити крив.“„Да“, рекоше обојица, „Аутомобил и Бицикл, два света. Већина је, и да је не питамо, за први свет. Бицикл није на цени, и готово. Више нема ни крадљиваца бицикла као некад.“ „Кад сам већ онемогућен у својој мисији испоруке, ваљда се слажеш да преостале сведоке нахранимо?“ Сведоци који су махом били против Бицикла још су мрморили око нас, на углу преко пута Поште. Иако август, недуго после поднева, сунце није било јарко. Бицикл уз помоћ помоћника отвори корпу и понуди залогај људима. Гледали су их у неверици. Прво је пришао дечак од седам или осам година. За њим млађа девојчица. Сами су се послужили перецама из корпе. Госпођа покрај саобраћајног знака, а која не верује у правду, узела је ђеврек. Затим су сви остали нагрнули. Мљацкајући, наставили су своје забринуте разговоре. Бицикл их је, са својим возачем, слушао само са пола уха. Тек би понеког летимице погледао. Избегавао је препирку. Била је то аутомобилска партија, па није хтео да погоршава свој ионако неугодан положај. Знао да је та партија непоткупљива и да ништа не значи што им је великодушно малко испунио празан желудац. Био је сигуран да се около скупио огранак аутомобилске партије. Једва их је слушао, али је чуо. Тргнуо се кад се одједном, ниодакле усред гомиле, појавио онизак и дебељушкаст лик с војном гас-маском на лицу. Тај је најпре скинуо маску. Мора да је био

66


пензионисано војно лице, иако не баш високог чина. Највероватније заставник. Спочетка је само ћутао и слушао. „Кад би се Земља истински и ваљано загревала, не би било никаквих вируса“, говори један. „Сви вируси би изгорели.“ „Уз то“, додаде његов саговорник који је преко маске набацио и визир, „не бисмо морали да плаћамо грејање, које ми сад узима трећину пензије.“ Други старац би да викне, али из уста му излазе само кркљави гласови, па је тешко разазнати шта говори, можда, покушава Бицикл да погоди, нешто као „Дијета, људи божји, дијета, искључиво намирнице плаве, беле и црвене“. Изгледа нека сликарска дијета, са офарбаном Мртвом природом, помишља Бицикл. „Доста приче о томе“, гневно се јавља црвенокоса девојка док излази из гомиле и прелази улицу пут аутобуске станице, „ја сам се већ прилагодила, и прилагођенија не могу бити осим да умрем.“ „Знамо ми шта су сеобе народа. Нек пролазе људи, ионако нико овде не остаје. Сетимо се сеоба Србаља.“ „Слепи сте код очију“, заставник се неочекивано јавио громким узвиком. „Све је то намештено. „ Женски глас: „Ипак, Срби нису прелазили границе у контејнерима и гушили се у њима. Нити насртали на жилет-жицу.“ „Будимо стрпљиви.“ „Мислиш, после једних долазе на ред други.“ „Ништа ја не мислим.“ „Рекао си.“ „Зар сам на суду? Само говорим. Мишљење је прецењено.“ „То је велико ресетовање“, опет је узвикнуо заставник. Уто је ниоткуда, у искрпљеној мантији, искрснуо неки брадоња, рекло би се распоп, који је на заставников повик дрекнуо: „Тамјан, тамјан, децо, овчице моје! Тамјан чува од мува, комараца и вируса. Тамјан је Бог измислио.“ После тих речи распоп је нестао из гомиле, као да га није ни било. Други гласови, не марећи ни за тамјан ни за велико ресетовање, наставили су нагађања о Аутомобилу и да ли би могло бити неког ћара од њега. „Куд је отишао Аутомобил? Могли бисмо и ми на његову свадбу. Ваљда није далеко.“ „Могли бисмо. Позвао нас човек. Види се одмах да је дружељубив.“

67


78-79 „Али он, осим што је одувао прашину које није било, нија баш ништа рекао у том смислу.“ „Није, тачно, али то се подразумевало. Видело му се у очима.“ „Видело му се и на црној маски коју држи испод браде.“ „Ма то му је лептир-машна. Ти носиш маску око врата, не он.“ „Ни код мене није маска. Омча, ћоравко.“ „Побего си с конопца, а?“ „Ти би, деда, да омастиш брк за џабака.“ „Велико ресетовање, него шта!“ заставников повик је овај пут све надјачао. „Оволико људство се не може нахранити. Мора да буде десетковано. „ „Требало би да умукнемо. Експерти које је унајмила власт тврде да тако увећавамо број заражених. Ко говори, убија оне који га слушају отворених уста. ” „Да ћутимо и дишемо док можемо.“ „Ни да дишемо.“ „Једино се може дисати у владиним зградама. Ваздух тамо није загађен.“ „Тако је, зато и саветују да се пије терпентин.“ „Мој ујак уместо воде пије ракију. Каже да га то штити. Све остало су глупости, празне машкаре. Само добра домаћа мученица чува.“ „Нипошто алкохол у себе, искључиво на себе. Ако нешто треба пити, онда сурутку и млеко, козје и кравље. И то некувано!“ „Немој рећи, пријане, ко Бога те молим.“ „Председник препоручује вотку.“ „Који председник? Није ваљда наш?“ „Будибогснама, наш председник је антиалкохоличар. И вегетаријанац. Месо ни да примирише. Погледајте га, кост и кожа. ” „Баш је кост и кожа. Такви су најиздржљивији.“ „Таки је поштен. Вриједи га опет гласат.“ „Велико ресетовање!“ Добацивања су се захуктавала. „Зар не пије?“ „Велико ресетовање!“ После тог повика, заставник је на главу натукао своју гас-маску и лагано одшетао. Није имао више шта ту да тражи. Нико га није подржао. „Не пије? Ни капљицу?“

68


„То је штета за њега и нас“, огласио се мршавко који је дотле ћутао, подригнуо је, извадио пљоску и с њом у испруженој руци се обрнуо у месту нудећи најближе. Нико није прихватио понуђени спас, па он отпи дуг гутљај и лагано оде из гомиле. „Знам ја кад треба напустити друштво“, мрмљао је. Тад се и остали, као да су се присетили да их чека неки важан посао, журно или оклевајући, како ко, разиђоше. Можда се неко од одважнијих и прождрљивијих запутио у потрагу за свадбом који приређује Аутомобил младожења. Последњи који је остао, мушкарац у кошуљи с кратким рукавима, рече претпоследњем: „Ето, прошао нас је и овај Бицикл. Док је трајао, имали смо догађај. Ускоро ће и јесен и нови догађаји.“ „Пушимо, онда плућни вируси неће имати за шта да се ухвате“, испуштајући дим кроз нос испотиха рече средовечни сведок, кога нико иначе није примећивао, јер се све време трудио да не изгледа као део гомиле. „Дуван је као створен да их одува.“ „Пошто више не можемо даље“, рекао је Бицикл возачу, „мораћемо засад да одустанемо. Уосталом, стигли смо.“ „До циља? Зар је ово био циљ?“ „Да, стигли смо. Ослушни. Погледај. Све било и више га нема док трепнеш оком.“ „У земљи смо несрећника?“ „Назовимо земљу будала како год желиш. И ми овамо припадамо.“ „И шта ћемо да радимо?“ „Ништа. Као увек, чекаћемо.“ „Па сви су отишли!?“ „Зато ћемо и да чекамо.“ „Хајде да се загрлимо.“ „Нипошто. Једино ако су ти руке дуже од два метра.“

/Оломак из романа Дозвола за бицикл. Наслов „Судар светова“ је за ову прилику само пригодан и потиче од романописца./

69


78-79 Владимир Коларић БАНДО ЦРВЕНА Крсту сам упознао када сам се једне хладне ноћи враћао из КСТ-а, са концерта Директора. Поскакивао сам успут, не од зиме, већ од ритма панка који је још био у мени, и осећао сам се моћно, као да ми нико не може ништа. Али таман сам скренуо према Таковској, кад су ме сачекала тројица. Нису били на том концерту, нису били пијани и нисмо се познавали, просто су хтели да ме опљачкају. Онда се појавио Крсто, нисам ни чуо шта им је рекао, готово ништа од свега нисам запамтио; све је било у магновењу, али они су тихо ропћући и у пола гласа претећи отишли. Крсто ме је питао да ли живим близу и да ли треба да ме отпрати до куће, али ја нисам желео да му кажем где живим, нити сам хтео да признам да се и даље плашим. -Знаш, мали, да живиш тамо где ја, не би ти пало на памет да се у ово доба смуцаш сам, рекао је Крсто са широким осмехом и тада сам га први пут боље погледао. Био је кошчат и витак, не много висок, у црној кожној јакни и избледелим фармеркама. -А где ти живиш?“, питао сам, смирујући вилицу која се и даље тресла. -На Душановцу, буразеру. Тамо нема места за пичке, рекао је. -Ја нисам пичка“, одговорио сам и кренуо. -Нисам то мислио, рекао је не скидајући осмех са лица. -Ти си само збуњен. Окренуо сам се и погледао га. -Шта ти знаш о мени? -Ништа, осим да слушамо исту музику. И да имаш светао и отворен поглед. То нешто говори о човеку. Следеће недеље је Генерација без будућности. Идеш ли? -Био си на концерту? -Наравно. Као ниси приметио ко је најгласније певао „Бандо црвена“? Овај пут сам се и ја осмехнуо, а онда ипак отишао не осврћући се. Срце ми је лупало јаче него пред оном тројицом. До сада сам волео да читам о авантурама, помислио сам, а сада ће изгледа

70


почети да се дешавају и мени. Одрастао сам на књигама Карла Маја, Салгарија, Стивенсона и Жила Верна, а ту је све било авантура, пријатељство и одбрана слабијих, и то је заувек одредило мој сан. Наравно да сам отишао на концерт Генерације без будућности. Највише сам скакао уз -Да је Југ победио, јер је то била добра панк песма и јер ме је подсећала на филм Одметник Џози Велс, који сам непрекидно вртео на видеу. Препоручио ми га је Рале Педер из видео клуба, који ме је ценио јер не тражим само конфекцију, и нисам могао да престанем да га гледам. Крсту сам приметио на пола концерта, како стоји наслоњен на зид и мирно и пажљиво посматра бину, док су испред њега скакали као луди. Био је миран али усредсређен и жив, видело се да све упија и да све пролази кроз њега, као да гута живот и чека тренутак и начин да животу врати све што је од њега добио. Међу мојим друговима из одељења или из краја није било таквих, а схватио сам да је управо то оно што тражим кроз своје младалачко писање, да такве људе, ако их већ не видим око себе, једноставно створим. Из клуба сам излазио споро и свако мало застајкивао. Напољу сам стао, мало подаље од излаза и тако да изгледа као да само удишем ноћни ваздух, а не да некога чекам. Пришао ми је са истим оним осмехом. -Ту си, рекао је и без речи смо кренули у правцу Таковске. -Да прошетамо мало, важи? Није много хладно, рекао је. -Може. Само нећемо дуго, моји ће да ми звоцају. -Извини, ја заборавио да си ти клинац. Колико имаш, беше?“ -Шеснаест“, рекао сам. -Ја нисам имао ћалета, као ни скоро нико у мом крају. У твојим годинама више нико није могао да ме пита где идем и колико остајем. Али знаш... -А колико ти имаш?“, рекао сам. -Деветнаест. Само три године разлике, а ко да је тридесет, бокте. Али знаш шта, дивљи смо ми народ. Мени су старији причали да ни у биоскоп нису могли да оду, а да их јачи не пребију и узму им паре. Један ми рече – ‘остали смо филмски необразовани, ви клинци сад имате тај видео па уживајте’. А овамо су нас лагали како живимо у некој идили. Него, виде ли ти оно? -Шта?“, питао сам,

71


78-79 -Победио онај. Комунисти опет остали на власти, само се преобукли, глуме вишестраначје. Занима ли те све то уопште?, застао је и погледао ме од главе до пете. -Онако... Не нарочито. -Па шта онда који курац слушаш то бандо црвена и чистићете улице кад те боли дупе? Шта би ти хтео уопште? -Не знам... Слободу, ваљда, лупио сам. Овај пут се насмејао, гласније, неким смешним гласом, као да штуца. -Ма леба ти. Да знаш, у праву си. Нема ништа од музике и повремене шорке са муријом. Треба ми нешто више, доста ми је овога. Осећам се ко говно. Капираш ли уопште о чему говорим? -Не баш“, рекао сам, „И ти би да запалиш преко, на то мислиш? -Јок. Мислио сам, многи из краја су тако урадили али ја нећу. Не могу. Знаш, моји су одатле, из Крајине пореклом. Не могу сад тек тако да одем. Ништа га нисам разумео и то се видело. -Ти стварно немаш појма о чему говорим, је ли? Е па, ви мамини и татини синови сте стварно феномен, кеве ми, рекао је и кренуо горе према Каленићу, не обраћајући више пажњу на мене. Ја сам продужио према Таковској, док ми је лице горело. -Еј, позвао ме је и ја сам се окренуо. -Ја сам Крсто. Како се ти зовеш? -Влада. Осмехнуо се и поздравио ме по војнички, а онда отишао у мрак. Кад сам се следећи пут оврнуо, њега није било. Кад сам ушао у стан мајка је седела у полумраку, поред зелене лампе за читање и пушила. На себи је имала кућну хаљину боје кајсије по којој је највише памтим. Није ме ни поздравила и ја сам питао како је тата, само да бих нешто рекао. -Спава. Имали су један од оних маратонских састанака данас. Јеси ли размишљао да мало одеш код Марице у Канаду, знаш откад те зове? -Откуд сад то? Знаш да ми за који дан почиње полугодиште и..., рекао, сам, а она је скренула поглед и у мермерној пиксли угасила до пола попушену цигарету. -Заборави. Мислим да ће бити неког срања. Он ништа не прича, али знам га. Слизао се са њима ко нокат и месо. А они ће да растуре

72


Југославију, кажем ти ја. Питала сам мог ћалета, ни он ништа неће да каже, само : ми смо војска, ми извршавамо наређења. Па извршавајте, пичка вам материна, и браните земљу. Онда је приметила како је запањено гледам и на силу се осмехнула. -Ништа, извини. Иди да спаваш. Ништа не брини. Само иди... Отишао сам у соби, те ноћи кад сам изгубио политичку невиност, и сањао како јашем неке коње, кроз бескрајне степе, као ношен ветром, И како је још неко поред мене, на сјајном црном коњу, али нисам знао ко је то. Кад сам први пут посетио Крсту у његовој кућици код Душановачке пијаце, његова мајка је шила нешто за машином и као да нас није ни приметила. Кућа је мирисала на влагу и на пепео, и поред Крстине имала је још само једну просторију, пролазни ходник, кухињу и мајчину собу истовремено, са офуцаним и безбојним линолеумом на поду и смедеревцем у углу. Донео сам му сингл плочу Казне за уши, која је управо изашла и мало ко ју је имао. Крсто ју је одмах пустио, и песма Мој друг је постала наша мала химна, или сам макар ја тако мислио. Како сам је ја тада разумео, говорила је и блиском другарству, али где свако чува своје име, свако остаје оно што јесте и не покушава да буде онај други, да га имитира или се поводи за њим (моје име не дам ником, чак ни теби). Право пријатељство јача човека, чини га још више оним што јесте и треба да буде и не тражи покоравање и обману, мислио сам. Крсто је на зиду имао постер Бруса Лија и малу урамљену слику Драже Михаиловића, очито исечену из неких новина. Тада сам први пут сам видео да неко држи такву слику у кући. У мом стану није било слика политичара и историјских личности, чак ни Тита, и од слика смо имали само две или три безлична пејзажа које смо добили на поклон. У једном углу Крстине собе је стајао наранџасти лавор који је скупљао воду са плафона који је прокишњавао, али обојица смо се правили да то не примећујемо. Тада је Крсто, све време стојећи, док сам ја седео на каучу, ватрено и са одушевљењем почео да ми прича о Гишки, који је потекао из истог краја као он, из сличне ситуације, отишао у иностранство, али се вратио да помогне народу кад му је најтеже.

73


78-79 -Он има харизму“, рекао је. -А не ови партијски апаратчици, сивоње које су нам се усрале у живот. Видиш човека пред собом, а не лутку или вола. То ми је једино битно а не све оно што говоре о њему, шта је све радио преко и да је обичан кримос. Ја знам да није. И ко су уосталом они да суде? Суде нам и пресуђују од четрес пете, и види докле су нас довели. Човече, поштујем оне који су се борили и били људи, али већ своју децу су претворили у гњиде без идеала и личности. После свега нам ништа нису дали, ништа... Кад сам рекао да бих и ја желео да упознам Гишку, Крсто је за тренутак застао, а онда рекао да то није за мене и брзо променио тему. Кад сам кренуо, дао ми је Књигу о Милутину, Нож и Magnum Crimen, похабане од читања и исподвлачене плавом хемијском, и два-три броја часописа Погледи, са четницима и краљевском породицом на насловним странама. Онда као да је размислио и дао ми још једну, плаву књижицу на којој је словима златне боје писало Нови Завет. Она је била потпуно очувана и као нова. -Ову си изгледа најмање читао, је ли?, хтео сам да се нашалим, борећи се са величином Magnum Crimena, ког је требало да довучем до куће. -Њу сад највише читам, али имам их више. Добио сам неколико примерака од проте Жарка, а ова је за тебе, поклон. Остале да ми вратиш. -Хвала, важи се, рекао сам и изашао, готово истрчао, расклањајући пред собом сивкасти веш који је био раширен у дворишту. Срце ми је било пуно, као чини ми се никада пре, лупало је као лудо. Бар на тренутак се нисам осећао као да сам сам на свету. Увече, деветог марта, кад се све мало примирило, мокар од млаза воденог топа, отрчао сам до Крстине куће, да видим да ли је читав, пошто сам видео да је био у Гишкином окружењу, које се најжешће тукло са полицијом. Гишка је својом висином, гривом од косе и ставом, толико доминирао у маси да су поред њега сви постајали сиве мрље. Ипак, ја сам видео и Крсту, у својој кожној јакни, како једном полицајцу отима пендрек и баца га далеко, а да овај није ни покушао да се одбрани. Био сам поносан на њега, и пожелео сам да сам на његовом месту, али знам да се никад не бих усудио. Његова мајка ми је отворила врата, али уопште није хтела да ме слуша. Испсовала ме је и отерала, као пропалицу. Рекла је како зна

74


ко све квари њеног сина и да ће нас све пријавити полицији. Тад сам је први пут мало загледао, ситну и крезаву, са уплашеним црним очима. Сутрадан ми се Крсто јавио телефоном и рекао да је све у реду, само још неколико дана неће да се враћа кући, пошто ће га можда тражити. -После овог нема повратка, буразеру, рекао је. -Морамо да идемо до краја. Увече сам читао Урсулу Легвин, док су се моји свађали у кухињи. Чуо сам како је мајка ћалету опсовала Слобу, а он њој Тита; онда је она мало плакала а он је тешио. Већ сам затворио књигу и хтео да легнем кад је ћале ушао у собу и сео поред мене на кревет. -Слушај“, рекао је. -Знам да си био тамо. -Па шта?, рекао сам. -Ништа, разумем ја то. Сви смо били млади. Знам да ти сад ми, бивши партијци у сивим оделима нисмо занимљиви, али схватићеш једног дана. Само, пази, знаш... Они то неће пустити да прође тек тако. -Који они?, питао сам. -Ови моји. Чији год да су. Ти момци можда нису лоши и имају добру намеру, можда стварно воле Србију, али пре или касније ће морати да их склоне. Немој да се нађеш у погрешно време на погрешном месту. Само то хоћу да ти кажем. Иначе, ради како хоћеш. Мајка тражи да ти забраним да уопште излазиш и да се виђаш са тим, како она каже, четницима. Али мени не пада на памет. Ја сам из радничке породице, а она из пуковничке, и ту се неке ствари никад неће променити. Другачије гледамо на живот. Ми смо мало... реалнији. -Хвала ти“, рекао сам. -Е, снимили су ми у телевизији онај твој наступ. Ту ми је, на видео касети. Ако будеш хтео да чујеш, оставио сам га испод телевизора, у десној фиоци. Мислио је на мој наступ у дечијем програму, кад сам са пионирском капом на глави и црвеном марамом око врата певао Поздравите мога тату. Имао сам девет година тада. Ћале је имао неког школског друга на телевизији и прогурао ме је да учествујем, говорећи да имам златан глас. Ја сам имао трему пред

75


78-79 рефлекторима, није ми се све то радило, камерман је био груб, али лепо сам отпевао и у школи су ме хвалили, био сам звезда неколико дана, бар код учитељице и девојчица. После више никад нисам желео да певам, иако су ме звали с телевизије, а ћале није инсистирао. Он све то, сад схватам, није радио из родитељске амбиције, него што је веровао да се још нешто може урадити, ако се ради са младима и ако се покаже да су они и даље загрејани. А кад је схватио да од тога нема ништа, пришао је онима за које је веровао да бар нешто могу спасти, кад ће све ионако да се распадне. Ја се ни у то, као ни у шта друго нисам уклапао. Сећам се да сам пионирску мараму изгубио убрзо пошто смо је добили, као и петокраку са капе, и то не намерно, нити сам био склон губљењу ствари. Просто као да ми се није дало да будем део нечега. -Хвала, погледаћу“, рекао сам, а ћале ме је лагано потапшао по колену и изашао. Расплакао сам се. Увек ћу памтити тај јун кад ми је Крсто рекао да иде у Гарду. Нисмо се виђали неко време, нисам могао да га добијем на телефон нити је он звао. Онда је једном, док сам учио физику, каменчић ударио у прозор; знао сам да је то он и изашао сам испред зграде. Био је исти као увек, само очишан на кеца. -Како ми стоји, а? Имам шиљату главу, па не иде баш, осмехнуо се, као и онда кад смо се упознали. -Идем и ја с тобом“, рекао сам. „Не примају малолетнике. То знаш, рекао је озбиљно. -Слагаћу. -Не можеш. Провалиће. -Ти знаш Гишку. Рекао си да ти је као старији брат. Наговори га. -Он то никад не би урадио. А не бих ни ја. Ти треба да учиш, да сутра упишеш фракултет и да пишеш. Није барут за тебе. -Шта ти знаш о мени?“, рекао сам , али овај пут ми ништа није одговорио. Само ме је покретом главе позвао да прошетамо и ја сам кренуо. -Знаш како се каже, неко ратује мачем, а неко пером. Ти ћеш да ратујеш пером, говорио је и све време гледао некуд горе, као да тражи неке невидљиве птице. -То није праведно, рекао сам.

76


-А кад је живот био праведан, мој Владо? Не могу сви са буду јунаци. Неки морају да буду и пичке, је ли тако?, насмејао се и мунуо ме лактом. Насмејао сам се и ја. -Кад идеш?, питао сам. -То не смем да ти кажем. Знаш да је све илегално. Власт је дозволила добровољно служење, али само у оквиру ове њихове војске, што и даље носи петокраку. Ми смо оно што они зову паравојном формацијом и званично нам је забрањено да идемо. Али ми идемо, ко их јебе. Је ли тако? -Тако је, рекао сам. -Ко их јебе. Дан је био леп и ми смо се растали испред цркве Светог Марка, где смо запалили обојица по једну свећу, ја за њега и он за мене. Тад смо се први и једини пут загрлили. Мирисао је на пепео и неки тежак зној, који ме је касније увек подсећао на рат. Кад год бих помислио на рат, увек бих помислио на мирис тог зноја, а не на барут и крв. Овај пут ме није поздравио по војнички, и отишао је низ Булевар, у светли дан, уз звуке трамваја у позадини. Ја сам се вратио у цркву и дуго стајао испред иконе Светог Марка. Још нисам знао да се молим, али сам осећао, толико да су ми дрхтала рамена, и веровао сам да и то вреди колико речи или мисли, и да ће онај ко треба разумети. Само сам желео да све буде у реду и да сви опет будемо заједно.

/Одломак из рукописа романа Као лепота шимаска, као дим/

77


78-79 Тихана Тица СВАДБА У ОДОРАМА ЦРНИНЕ (Хомољска свадба) Док су се облаци навлачили над Хомољским планинама у касну јесен, испуњавајући носнице и крхка плућа хладним разређеним ваздухом и бацајући сенку на траву и лековито биље што се повијало под налетима кошаве, дуга посмртна поворка, праћена нарикачама и искреним сузама најмилијих, кретала се ка једном обронку, на коме је већ била ископана рака. Свежа земља, мокра од кише што је падала претходне ноћи, оплакујући данашњи скуп, лежала је нагомилана поред отворене рупе у земљи наличећи на амбис у коме се покопавају не само мртви, већ и све наде да ће се они вратити, сећања што бледе од зиме, блискост којој је потребна близина да би се остварила. Нова олуја рађала се на хоризонту. Тишина Универзума испуњена крицима жалости. Сива фотографија младића у раним двадесетим годинама следила је крст на коме је, позлаћеним сјајним словима, било исписано његово име – Младен Каталинић – омеђено низовима бројева што би требало да опишу сав садржај његовог кратког живота. Сва искушења и радости, под којима се посртало и што су, једном давно, свему успевале да подаре смисао, стану у неколико редова на надгробном споменику. Али, свечани став присутних, некакво достојанство које је зрачило из појаве покојникових родитеља, а нарочито из младе девојке у раскошној црној венчаници, чије нежне, сатенске кораке у такту прати меланхолична виолина, размазане маскаре од плача и промрзлих прстију у којима је држала букет белих љиљана, намерно одабравши цвеће са којим дели исто име и усуд, одаје да ово није свакидашња сахрана. Тамо, пред отвореним гробом, покојника обученог у унапред спремљено свадбено одело венчаће са његовом овостраном вереницом, зарученом за живота, за сва надолазећа времена. Након свршетка дисања, прогона ка из бића, након чега оно остаје празно, безсадржајно, пусто, када му се буде придружила после свих година страдања и боли, биће довека сједињени у вечном браку изван ових телесних тамница. Он је отишао да јој тамо направи обећани дом, обавезујући је да његову слику чува овде, док му се и сама не упути. Она свесно пристаје на одговорност и љубав суђенице. Зато га сада испраћа

78


удајом, уз заклетву да ће бити само његова жена, наредну годину и сав свој загробни живот. Стигавши до отворене раке, разјапљених чељусти што прожидру све осим костију, које се, некако, увек заглаве у грлу, поворка се зауставила, образујући савршен полукруг. Љиљана, са својим имењацима у рукама, заузела је место поред оног коме се, сопственом вољом, предаје целим бићем и обавезује се да ће га волети и поштовати, иако их је смрт привидно раставила. Бајка је променила наративни концепт и уместо да она буде смерна и стрпљива, он њу сада чека, док пролази авантуре одрастања и умирања. Свештеник се накашљао, гутајући кнедле и гледајући тужним, сажаљивим очима лепоту девојке што своју младост дарује ономе са киме никада неће остарити. Овакви подвизи произлазе из духова који су у стању да постојању подаре виши смисао, које не може да завара потрошни, лажни сјај овога света и који знају да иза овог балдахина од амбиција и плоти, што се попут паукове мреже лепи за кости, стоји неукаљана Васељена са почетка стварања. Изгубљено детињство човечанства коме се враћамо, јер једино оно одговара нашем палом лику. Логос никада није становао на адреси тла. Он се назире кроз драперије небеске позорнице, ако смртник довољно дуго гледа тај плаветни покров, као покојник своје ближње из гроба над којим га оплакују, испуњен блаженством што га још памте и посећују. На исти начин сада Младен посматра сопствену свадбу из отвореног ковчега, док га заручница сетног израза лица држи за руку, хладну попут јесени која их благосиља, и изговара да за вечност. Његови родитељи су је више пута питали да ли је сигурна да је то оно што заиста жели и зна ли уопште у шта се упушта? Ово није обичан брак који се склапа на земљи, пошкропљен прашином као конфетама. Пристанак који данас даје не може се повући, нити раскинути. Над њим бдију звезде и сви свети. Нема развода, ни пред овим, ни пред оним судом. Заувек постаје део њега и пристаје да до Судњег дана он буде неизоставни, неразлучиви део ње. Не припадају више себи самима. Њихова индивидуалност се овим чином завршава и од овог тренутка постоје само као двополно биће, хермафордит са четири руке и ноге, две главе, али једном душом, што никада неће бити осимболичено кроз потомство. Неком другом драгом од меса и крви могла би да буде неверна, да се од њега раздвоји након пар година заједничке свакодневице, када се нужно разочара и схвати да он није она особа о којој је маштала и за којом је трагала, али од Младена нема развода. Оне које смрт састави нема више силе

79


78-79 која може раставити. Они овим шаманистичким браком спајају не само своје духове, пошто су тела неотуђиво раздвојена, већ и два света што стоје напоредо и између којих нема мешања, нити додира. Живот и смрт, сан и јаву, илузију и истину, мају и маину. Да ли је свесна озбиљности односа у који улази неискусна и пуна идеала? Заведена идејом о припадности, преданости, правој љубави која побеђује погибељи и прекорачује границе. Спремна да се жртвује, добровољно и сама умре за овоземаљске чежње, верујући да је он тога вредан. Да је достојан да се одрекне свих надања, веселости, безбрижности, снова о срећи и материнству, иако јој друштво након годину дана јалове брачне заједнице дозвољава да се преуда и оснује породицу. Тај нови муж, зар о тако нечем може и да буде говора, само је привремени сапутник, несталан као киша и први мраз, јер се данас заклиње на безусловну оданост и приврженост само једном човеку, без рока трајања. Препреке између њих већ су уклоњене. Обриси што их деле обрисани чином умирања. Душа се везује уз душу, одричући се тела као свадбене одеће. Обавијене мирисом тамјана што се шири планином. Њено да над Младеновим ковчегом било је одлучно, чврсто, стамено, као камен којим ће га прекрити, истог дана када овоземаљски брак буду метафизички раскидали. Кроз главу јој је прошао њихов први сусрет код кумова на слави пре непуне две године. Испрва је није приметио, иако је она нетремице погледом уходила његова размишљања. Стајао је у углу, ослоњен једним раменом о зид, загледан у вечност што му се, са заоштреном косом, убрзаним ходом приближавала, а нико је други у просторији није примећивао. Можда је он тада, ноншалантно предан мислима, насмејан крајичком усана, угледао њен одраз у пукотинама стварности и надменим ставом скренуо пажњу на себе. Знао је да јој је запао за око. Осећао је да ју је прерано призвао тим својим поступком и да га он може скупо коштати. Није се плашио. Чикао ју је. Приђи, ако смеш. Ако си довољно одважна да ме одвучеш из постојања, својим челичним песницама од ужарене патње. А смела је. Није било сумње. Ниједне секунде се није заваравао да ће се држати по страни и ћутке подносити увреде које јој је упућивао. Хтео је само да јој покаже да је се не боји. Неког другог би можда ухватила паника, јед, страсна жеља да остане међу својима, да се грчевито држи за опсене од сувог лишћа, али не и њега. Он није као остали. Настојао је да јој то и докаже. Знајући да ће га ускоро опколити тама, тежио је да среди поједине нерешене загонетке властите егзистенције и заостав-

80


штину. Зато је журио са веридбом. Након само три месеца је запросио Љиљану. Вест о томе пронела се варошицом. Њени родитељи су се противили тако брзом браку и захтевали да прође макар цела година док се младенци не узму. Нису разумевали зашто су стремили да нагло уђу у заједницу, нарочито јер су млади и имају толико времена пред собом да уживају у љубави и страсти. Дељењу проблема и хлеба. Боли и жудње. Тренутака јада и благостања. Ако се покажу достоји једно другог, истрајни у намери да преброде све немире и бродоломе свакодневице, ништа од жучи и меда их неће мимоићи. Нерадо је пристао, не кривећи их, јер нису знали да је он већ једном страном лица мртав и блед, да му се кроз леви образ провиде жилице и вене, лобања и очна дупља, откривајући одразу у огледалу од чега је створен. Другом је још кадар да се смеје и радује јутрима што свићу. Не задуго. Како то обичај налаже, мајка је повела свадбено коло поред ковчега мртвог сина, мењајући правац игре од десне ка левој страни, супротно од протицања профаног времена, омогућавајући на тај начин замрзавање тренутка пред коначни испраћај и спуштање сандука у понор земљине утробе. Срце јој се цепало у грудима, раздирало ребра и гребало унутрашње органе, док су ноге поскакивале у ритму свадбене музике. Оне су биле одвојене од остатка тела што је остало заустављено у властитој тузи, јецајући и ридајући у ходницима подсвести. Стопала су сама пратила тактове, извештена на туђим, веселијим венчањима, где су безброј пута изводиле садашње покрете у радосном покличу. Од њених суза напунило би се изнова Панонско море, како би могла у њему да сконча живот што јој управо постаје мрзак и неподношљив. Зашто је морала да доживи да сахрани једино дете које јој је Господ даровао? Он је дао, Он је и узео, али зашто јој није оставио бар унука да је подсећа на вољено чедо што га је изгубила? Да настави тамо где његовом или њеном оцу није више допуштено да корача. Да се лоза не угаси, не увену младице, не пресуши корен, вековима већ разгранат под овим тлом у коме ће сви почивати, хранећи некада виталним соковима изданке јабука, крушака и кајсија. Уместо плача новорођенчета чује се жалопојка нарикача. Уместо дечије граје упорно безгласје свемира. Зар се њени вапаји одбијају о небеске царске дворе? Зар их Бог заиста не чује? Зашто је тако тих, тако истрајан у ћутању, када су њој потребне речи утехе? Не уме у себи да их пронађе. Не зна како да угуши бол што све више испуњава биће, терајући сузе да теку из подбулих очију као вода из препуне чаше. Целокупна унутрашњост

81


78-79 јој се разапиње о клинове патње, под којом посустаје, уморна од срамоте постојања. Преживљавања. Бесмисла створеног света. Да је знала да ће доживети овакву трагедију никада се не би удавала. Не би рађала дечака од кога је приморана да се опрости пре времена. Пре него што се остварила као свекрва и баба. Пре него што се сусрела са подмлатком чије црте лица подсећају на Младенове. Зашто је, од свих жена, само она тако окрутно проклета? Чује туп удар једног венца који Љиљана баца у дубину гроба, налик на непрегледно дно морске стихије, а његов ехо одзвања у њеним ушима још дуго пошто се све смири и присутни крену ка својим кућама. Само се она не миче са места. „Ходите, Јасмина, спремићу Вам чаја када стигнемо“, хвата је благо испод пазуха новостечена снаја, тужна невеста једног несрећника. Њена лепота осуђена је да увене, положена на посмртни одар њеном прерано умрлом сину. Није поштено према тој девојци што су је везали уз покојника, да живи као да и сама почива поред мртвог драгог, не смејући да годину дана сопствена осећања поклони ниједном другом мушкарцу. Не дозволивши јој да се предомисли, заљуби и пронађе љубав поред неког новог момка, чије срце још одјекује у грудима. Сенка надјачава светлост која је ствара. Ма колико јарка била. Кућа је деловала сабласно. Мир, који је сваким шумом давао до знања да није са овога света и да је исход трагичког чина, а не смираја спознаје, улазио је у све поре и усеке намештаја, зидова, самих становника опустелог ентеријера. Скоро да се могло чути како усамљени паук испреда своје мреже у углу плафона, чија раскошна чипка пада преко суморних мисли као драперија. Јасмина је ронила сузе у тек скувани чај, немо зурећи у неодређену тачку на поду. Ожиљке на паркету по коме је Младен пузао као беба, утискивао стопе школских дана, одлучни ход младића суоченог са мрачном судбином страдалништва. Празнина која остаје након нечије смрти одзвања бескрајем. Промукло. Потмуло. Безгранично. Ниједан овоземаљски садржај не успева да је испуни, да накратко завара свест жељну вољеног бића да је све ово само привремено, да ће се нужно вратити, када му рајски предели досаде, када разазна да је живот једина могућа форма постојања, а ишчезнуће из њега само привид, недовољан да задржи душу што не може нестати, растопити се у времену, Космосу, налик на шећер у чају који Јасмина срче, гушећи се у властитим визијама изнова расањених успомена. Како да настави са свим старим навикама, када онај најбитнији део ње више

82


није ту, у њеној свакодневици? Како да се натера да изнова устаје из кревета, уморна од присиле да настави са корачањем и куртоазним смехом као доказом да је још присутна у егзистенцији по себи? Она сама умрла је са сином, а нико око ње није био кадар да ту смрт примети. Она се одиграла дубоко у њој, у једном скривеном кутку њене личности, забаченом и наизглед неугледном, одједном се нешто сломило, распршило у парампарчад, изазивајући оштар бол и остављајући за собом крваве, прљаве ране. Глас који испушта, којим отпоздравља познанике на некада блиским улицама, покушавајући да им предочи своју тугу, није њен. Звучи као раштимовани жичани инструмент што се труди да поново одсвира понеки Ноктурно, грчећи се у напорима и очају. Јадиковка над светом што је остао, олакшан за једног човека, и њом којој је наложено да посведочи о страхотама личних суноврата. Веродостојно и потпуно. Три дана након сахране, освануло је необично сунчано јутро за то доба године. Ветар је посустао, киша накратко уминула, а са истока се преливале јесење нијансе црвене, жуте и наранџасте. Природа се изнова будила пре него што коначно замре на неколико месеци. Неко неодређено блаженство пружало се дуж хоризонта, који никада није деловао тако дивље и питомо истовремено. Ако је веровати да облик рељефа одређује карактер народа који га насељава, онда би овдашњи људи могли да се опишу управо као племенити дивљаци, посвећени небеском завету и способни да стварају свемире ни из чега, претапајући форме властитих размишљања у стварне конструкције, а оковани за тло што их нагони на пркос и ускогрудост и у коме ће скончати, растакајући се у сокове за корење и црве. Балкан је увек лако препознати. Ту се суровост планинских врхова што дотичу Божанске скуте спаја са густим заклоном шума који пружају наду и утеху. Сила која кроти у истом тренутку је и сила која штити од себе саме. Она стреми само да преваспита, не и да уништи. Њен циљ није истребљење, већ симбиоза несродних елемената. Као што је породична кућа покојника на обронцима Хомољских планина, са којих човек верује да може да дотакне небо. Силазак са висоравни праћен је сетом, јер се са висина где је појединац близак свом Творцу поново спушта у муљ плитке стварности. Пред вратима породице Каталинић стајао је младић у раним двадесетим годинама, блед и испијен, модрих удова и светле, испуцале пути, рашчупан, неуредан и необријан, као да је тек устао из гроба. „Младене!“, узвикнула је Љиљана, истовремено ужаснуто и радосно, испуштајући из руку послужавник са чашама који је

83


78-79 носила. Стакло се распукло у додиру са тлом, посипајући нежну прашину по ципелама и запрепашћеним речима. Језа јој се осликавала на кожи боје меда. Страх ју је зауставио у недовршеном кораку, иако се нога примакла земљи услед отежалих осећања. Првобитна бојазан се претакала у узбуђење што јој се љубљени вратио из загробног света, како би провео са њом још који дан у брачном заједништву. Ипак, нешто јој је било сумњиво, притајени глас из подсвести вриштао је да то није онај Младен коме се за живота обећала, са киме се смејала током разговора, не скривајући од њега ниједну тренутну мисао или планове за будућност. Иако је имао његове црте лица, покрете, став, гестове и навике, то никако није могао да буде он. Не само због тога што су га сахранили три дана раније, већ га је нешто што је исијавало из њега, а Љиљана није умела да објасни шта то тачно, одавало да није у питању иста особа. Као да је неко преузео његов лик, али не и унутарњи пејзаж душе, покушавајући да је убеди како јој се муж вратио. Скоро да је сасвим поверовала у то. Ипак, Младенови родитељи нису делили њену бојазан. Не верујући властитим зеницама прекривеним скрамом катаракти, обасули су се изгубљеном сину око врата, гушећи га пољупцима. На њему је висило прашњаво свадбено одело, откопчаних манжетни и разгрнуте крагне. Деловао је неухрањено, додатно омршавео за ова три дана одсуства, без румени и свежине. Благо је храмао на једну ногу, услед уганућа коме нису знали узрока. Није се осмехивао, нити много говорио, само их је упорно и дуго посматрао, без самилости, радозналости и саосећања. Некако механицистички, усиљено, испитивачки, као да се труди да продре у саму суштину покрета и става. Иза капија бића и још даље, до бездана земаљског облика постојања. Двери душе којој није дато да умре. Ништа му није дуго задржавало пажњу, брзо би губио занимање за било коју свакодневну трицу и у тренуцима болних подсећања на његову сопствену смрт не би показивао нимало емпатије или саучешћа. Као да уопште није реч о њему, већ о неком туђинцу, несродним са човеком који сада стоји пред њима у обличју оног кога су покопали и од кога су се опростили. Шта га се тиче њихова тескоба? О зид његове новонастале личности одбијали су се сви покушаји зближавања и емотивне доступности. Родитељи, заслепљени услишеним молитвама и повратком онога кога су оплакивали, а никада преболели, нису примећивали суптилне знакове упозорења. Њихова је љубав била толика да је уздама добровољне самообмане кротила вриске

84


разума. Било им је важно што је он опет међу њима, што могу да га загрле, целивају, упијају га очима налик на срк чаја, не оптерећујући се природом његовог поновног доласка. Једино је Љиљана остајала збуњена, растргнута између злослутних предосећања и потребе да му падне у хладно наручје као законита супруга. У њеној утроби расло је горко очекивање нечег страшног, ужасног, фаталног, што ни сама у том трену не би умела да објасни или опише симболичким теретом живог језика. Знала је да долазе немиле силе које ће јој одузети невиност, чистоту, појавни лик у коме се сада огледа њена унутрашњост, све што је у њој благородно и племенито, али није хтела да верује властитим надзорима. Желела је да се превари, да оно што представља залог спасења коме се нада, без гаранције и обећања, преда некоме кога више не познаје, ко јој се, истина, вратио, али као промењено створење, странац са којим нема више садржаја да подели и коме се никада не би зарекла на бесмртну верност да су се срели пре непуне две године, док су обоје дисали проређен планински ваздух од ветра и јасенова. Свесно се лагала, из потребе да испуни виши идеал што је становао само у њеном сопственом моралном императиву, хијерархијском систему вредности, неукаљане части, заваравајући се како би он исто учинио за њу. Јалова опсена, баш као и брак у који је ступила, занесена богатством својих правичних уверења. Пролазили су дани, а Младенова посмртна промена долазила је све више до слободног израза. Испрва је само у ретким, појединим тренуцима, стидљиво исказивао своје нове особине, да би се, са сваким наредним даном, суздржаност постепено гасила, а његове помамне опсесије замењивале претходно снебивање. Највише је прелаз ка другачијој личности осетила Љиљана, која је са Младеном делила брачни дом у омаленој кући у дворишту, сведочећи сваким наредним минутом о претапању људског створа у вука са Хомоља. Када се ноћ нежно прелије по пространом небеском платну, размазујући тегет, црну и загасито љубичасту по првобитним скицама мрака, васкрсли муж преображавао се у суровог тиранина са каишем од свињске коже у рукама. Нешто демонолико исијавало је из његовог бесадржајног и безосећајног погледа, а она није разазнавала да ли је та сировост проистекла од загробног света или је и раније такав био, иако она, услед заљубљености и властите невине, романтичне природе, то није примећивала. Деловало је да јој се свети за све оно што није стигао да се другима освети пре смрти. За увреде, умишљена ниподаштавања, некакав сопствени притајени

85


78-79 кукавичлук, прерани одлазак међу сенке у Хаду, сахрану, женидбу, саму чињеницу да постоји и станује са њим у породичном дворишту. Сутрадан је крила маснице, исте боје као вечерње небо, испод дугачких рукава и дебелих сукњи што су дотицале испуцало тло, жедно упркос кишама и блату. Закопавала је и сузе на очно дно, обмањујући и саму себе како хорор који доживљава изнова сваке ноћи није стваран. Не може бити стваран. Он убија не само њену кожу што постаје храпавија и грубља, истачкана модрицама налик на овчије богиње или мрље далматинца, већ и дух који губи сваки идеал коме би подарио смисао и на њега пројектовао своју тежњу да настави са егзистенцијалном борбом, упркос падовима и понижењима. Ослонац се руши са сваким шамаром, разочарењем у њега и себе, свешћу о везаности за сва времена, од које сада не може да утекне. У томе је њена трагедија, што су премостили светове, спајајући живот са смрћу, онемогућивши раскидање прекорачених граница. Спаса нема и неће га бити. Да су обоје били дишући у току церемоније венчања, последњи издах једног од њих би их заувек одвојио. Завети дати под присилом плоти немају вредности. Вишњи поредак их не узима за озбиљно. Сви они важе, док их смрт не растави… Али она и Младен су прешли тај корак, њеним обећањем верности на самом погребу. Нема више спасоносног примицања ништавила да је ослободи непромишљене и брзоплете одлуке. Мужевљевим повратком уверила се да постоји онострани пејзаж и да крај никада не наступа. Без обзира колико се наде у непостојање полаже. Колико се год сматра да ће самртни ропац решити све људске проблеме, он их само умножава наплатом дугова. Младен је био њена карма, чистилиште у које не верује, чији је поредак извршавао сваке вечери. Пред родитељима је и даље заузимао став мирољубивог, повученог момка, кога су грешком сахранили док је још одзвањало било живота у њему, али им је он тај пропуст опростио. Чинило се да идентичне омашке није спреман да заборави и својој супрузи. Онај ко једном оде, више не припада свету коме покушава да се врати. Зато је себично дозивати мртве из уснулости телесног механизма, када се душа напокон пробуди за вечност која јој припада, јер та изнова призвана свест не тумачи стварност на начин оних што још нису спознали пејзаже са оне стране. Њима живот више није тајна, чије расплитање клупка изазива епифаније и продоре мудрости, приморавајући људе да трче око ње као заиграна мачка. Све стрепње потомака што су остали да још дишу и копрцају се,

86


несвесни да ће се неминовно потчинити вољи која их је створила, позајмљујући им комадић сопствене слободе, немају за њих значаја и не представљају им тескобу од које им се стварност мути до вртоглавице. Бол је утихнула, замењујући се страхотнијим формама зебњи, нелагодности, неспокојства, које не може заварати опсена утехе. Све маске и велови од седам грехова згрнути су са лица у часу последњег опраштања са ближњима. Расцеп што води до Бога распукао се до стрмоглавих дубина бездана, обујмујући рајски врт и ужарена испарења пакла. Целисходност потпуне слике изашла им је пред ненавикнути поглед и приморала их да зажмуре, згрожени својим ранијим хуљењем. Одједном су спознали решење проблема теодицеје, површне и нерастумачене Творчеве суровости, златни пресек створеног света. Читава Васељена одржава се на еху векова и генерација које су протутњале њеним друмовима. Јауци испуњавају шумове тишине. Само поједини могу да их чују и зато се плаше мрака, самоће, остављености лице у лице са тим неманима што се не повлаче са излазећим сунцем са истока. Када се границе обришу и мртви дођу да бивствују са живима, иако више њиховом поретку не припадају, почиње колапс у обртању Универзума. Сигуран показатељ да је свршетак близу. Вести о Младеновом повратку пронеле су се варошицом. Свуда су се појавиле опширне теорије о томе како рационалистичким средствима објаснити његово васкрсење. Можда су га грешком живог закопали? Ако је тако нешто могло да се догоди једном уваженом Гогољу, зашто не би и сасвим анонимном појединцу као што је Младен? Можда се он никада није заиста нашао у ковчегу? Али не, сви су видели како га Љиљана држи за укочену, ледену руку приликом ритуала црне свадбе. Можда је само био успаван одређеним травама са планинских ливада и откопан када се церемонија завршила? Како онда нико није приметио раскопан гроб и где се крио три дана? Сувише недоумица распаљивало је радозналост и машту становника, чија је свакодневица била учаурена у вођење домаћинства и доколице. Убрзо је у посету дошло мноштво његових познаника, а међу њима и некадашњи најбољи пријатељ бившег покојника – Урош. Он је, слично као и Љиљана, интуитивно осећао да нешто није у реду, да повратник из оностраности није његов друг којег је познавао и са којим је проводио све слободне часове у заједничким успоменама. Није умео да тачно објасни шта је то на њему толико различито након кратке смртне уснулости, али стрепња и нарочита врста скептичности испуњавали су му осећајни

87


78-79 простор унутар бића док је седео са сневеселим младенцима и покушавао да докучи шта се крије иза телесне љуштуре мртваца враћеног међу најмилије, оставши још да се утврди да ли као благослов или казна. „Љиљана“, обратио јој се Урош нежно, увиђајући да односи у браку нису какви би требало да буду, али не будући сигуран у чему је срж Младенове нетрпељивости и жеље за осветом. Потребе да у њој убије жену, способност да се преда и верује било ком мушкарцу, имајући увек пред очима његов опомињући узор, када већ личност не може окрзнути. Она испашта због саме чињенице да није умрла пре њега. Грех што се уопште постоји, корача и пати у оивиченом пространству од ветра и степа. Ипак, није жртва. Њено држање и даље одаје исто достојанство као приликом погреба, њена рамена и глава су исправљени, никако погнути под теретом несреће која ју је задесила, њен поглед пркосно стреми напред, ка будућности што јој не обећава олакшање, ни спас, издигнутог чела и стиснутих усана. Једино њена унутрашњост зна колико је боли, раздире и разапиње свако присећање на срамоту коју непрестано доживљава и са каквим малодушним мислима се свакодневно сусреће и бори, док свог злостављача посматра директно у очи, мешајући инат са мржњом. Библијски мученици прошли су још свирепија искушења на путу ка милости, није на њој да се жали на следовани усуд. Иза сваког страдања стоји смисао који се назире тек када се капци заклопе. Блештавило сунчеве светлости заслепљује зенице пред највишим истинама, остављајући их да, савлађујући беле и зелене мрљаве одблеске, жмире у потрази за ослонцем. Опипавајући немим, слепим и сакатим рукама обрисе појавности. „Јасно ми је да између вас двоје заједница није хармонична, ни радосна. Није тешко уочити да нисте попут других тек венчаних парова што изгарају од снажних, страствених, свепрожимајућих осећања једно према другом. Он је хладан као леш са његовим ликом који смо сахранили. Једва да проговара, а и тада из њега излећу меци осуде и презира. Анђео освете. Ти си престала да се осмехујеш откад се вратио. Преко копрене што је носиш уместо лица не ишчезава меланхолични премаз посмртне маске. Његовим родитељима, услед благослова што опет имају сина, није могуће да уоче да то више није онај Младен којег смо познавали пре самртног ропца. Неко други заузео је место оног што нам недостаје. Морамо га послати тамо одакле је искрсао, узурпирајући улогу сина, мужа, пријатеља. Рањавајући нас још више подсећањем да то није он, иако потајно желимо

88


да буде. Он овде више не припада. Питај га, јер једино ти то можеш, у неком погодном тренутку смираја, како му је успело да поново оживи. Можда ћеш се и сама тако спасити.“ Једне вечери, Љиљана се, на Урошев наговор, охрабрила да потражи одговоре на питања која су је мучила још од првог Младеновог посмртног појављивања у јесењој атмосфери породичне куће у жалости. Тај дан остаће јој заувек урезан као ожиљак унутар свести, престанак надања и окончање безбрижности, осуновраћених у бездан Хада, изашлог на саму површину Земље. Израњање из вода Стикса, закрчених неокајаним и ридајућим душама што плутају у потрази за самилошћу, о чији вапај удара весло уморног Харона док зевајући превози нове сенке ка одајама Персефоне. Преливање осећајног ентеријера у спољашњи крајолик од магли и лепета враниних крила. У стању је да у свепрожимајућем сивилу разазна злокобну песму птица које најављују скори починак. Полагање жртве коју је преузела на погребу, сматрајући свој поступак за доказ верности и посвећености. Племенитим чином сапатништва у болу и одрицању од благодати овостраности. Смрт пре званичне смрти како би са оне стране загробности могли да се споје у једно биће. Исту мисао. Дух са два лица што обујмује целокупно постојање ехом садашњости. Преварила се у предвиђању будућности. Није добро протумачила знакове, раст биљака, положај зрневља у сувом тлу, лет соколова и змијске путоказе на планинском стењу. Обманули су је, препредено и намерно, и навели на погрешку, ону ситну а фаталну, којом започињу све трагедије од антике до данас. У предаху између извршења казни за непознате грехе, док се Младен снено упуштао у лутање по сопственом унутрашњем пејзажу, можда трагајући за оправдањима својих поступака, осоколила се да га упита о пореклу његовог повратка међу живе. „Хоћеш ли ми рећи како си се вратио?“, изговорила је благо, не кријући лице од нових удараца. Држала се на раздаљини, не из страха или срама, како би можда Младен то претпоставио, али он није довољно упознао своју супругу иако је са њом делио заједнички дом, настојећи да критички испита његове гестове што ће пропратити речи које буде изговарао. Јер, управо ће покрети открити оно што глас буде хтео да сакрије, да покопа под наносима слова, бујицом самогласника, поносан на умеће скривања и прелеста. Лукавост увек верује да је умешнија од мудрости, да је преварила све око себе, убеђујући их да су боје на њеној маски природне и верне. Гордост избија из проклетих и оних што само мисле да су

89


78-79 невини. Неокрзнути постојањем које жигоше, док се мирис спаљеног меса пробија кроз бескрај. Слепи за обмане и дим тамјана. „И због чега?“ „Прошао сам кроз прераст.“, одговорио је смирено, након недуге паузе, не гледајући у њу. Преко зеница, као на филмском пројектору у биоскопу свемира, низала су се сећања и призори посмртних искустава. Некад је тешко смрт одвојити од представа бивања изван тела, попут сна или астралне пројекције, који увек доводе биће до очаја и вечног проклетства. Толико је варки у које је човек кадар да поверује, јер му се обраћају оним закопаним, заточеним чежњама око којих исцртава светли ореол чистоте и целомудрености, спреман да их брани и на Страшноме суду ако је потребно. Илузије без којих није могуће одважити се на постојање по себи. „Дуго сам размишљао како да преварим смрт, јер сам знао да долази по мене, да се окомила да ме одвоји од планинског ваздуха и тебе, родитеља и будућности, а исто тако био сам уверен да сам способан да је надмудрим и победим у отпочетој партији шаха. Једино ја. Онда сам се сетио. Све оне приче које смо слушали као деца, нису биле само магијски реализам, имагинација виспреног ума, романтичарска тежња да се човек повеже са природом и објасни космичке феномене својим закржљалим речником. У свему створеном крију се тајне, као што нас учи и наша православна црква. Мистерија обавија целокупно битисање, зато је потребно увек бити на опрезу и посвећен властитом спасењу. У томе се састоји смисао рада, делатности, у приближавању Богу, космолошким силама што владају егзистенцијалним немирима, а не у стицању или конституисању машина. Прераст је одувек био капија између два света, треба само да у тренутку умирања, када се демони окоме да ми отму душу и продају је на некој од царинарница за јевтин новац, будем спреман да утекнем испод лучног свода кречњачке стене, заостао од некадашње пећине у виду природног каменог моста, и поново се нађем међу живима. Међу вама. Душа након смрти је спокојна, радосна, ослобођена плоти и трулежности, брза, спретна, лака, окретна, виспрена, најбоља верзија себе саме. Није јој тешко да умакне онима што би насилно да је задрже почињеним гресима. Нарочито мени кога није прожимао страх. Осетио сам како се под тим луком мој дух поново заодева у месо, мекани крвни шал, коштани фрак, накратко збачен са њега чином умирања. Тренутак смрти је нешто најстрашније са чиме се смртник суочава. Сва копрена са света се скида и видиш његов костур, сценографију, скеле и кулисе, демоне

90


што се крију иза обриса ствари, са којима свакодневно живиш, не примећујући њихова обличја ни присуство, маске на лицима људи, зла која су починили, ожиљке страдања, коментаре што су их у разговору прећутали, истину иза свих пукотина и шупљина. Када напустиш тело, а то је тек један секунд, једва да га и приметиш, нечисте силе се сјате око тебе и кушају те, покушавајући да те наговоре да им се предаш, да те зграбе својим бестидним, прљавим рукама огрезлим у крв и црвљиву утробу, обележавајући те као нови трофеј у сопственој витрини. Обећавају ти богатство, срећу, славу, успех, све оно чега си овде жељан и што ти измиче, склупчано на дну свих твојих чежњи, без икакве вредности ту где си се нашао. Једино нису у стању да се моле са тобом, тако их препознајеш као демоне. Само их то одаје. А коме ће још, у том часу сусрета са оностраним, молитва пасти на памет?“ Завршивши историјат свог повратка, зевајући и мрштећи се, легао је да спава, не водећи рачуна о утиску који су његове речи изазвале у Љиљани, нити да ли ће она након свега моћи да заспи сном праведника. Тресла се од визија што су их рађала његова суморна казивања, хладноћа са самог дна новонастале личности, која се налик на зимски ваздух у белим обрисима дизала из мртвих пора, одсуство сажаљења, страховања или ужаса, након свих тегобних слика насталих за три дана загробног живота. Изгледало је као да га проживљене тескобе ни најмање нису дотакле, да нису допрле до саосећања, покајања, промене свести, да нису пронашле у њему новог човека, у слави и светлости истине, до којег је требало да се оголи и свуче слојеве и наносе што су га скривали од жарког огња просветљења. Можда је поново ходао као жив, али унутрашњост му је била неповратно умрла. Иако су се низали дани, недеље и месеци, није веровала да ће успети да издржи целу годину да изнова задобије слободу, макар накратко, док му се и сама не придружи на самртном одру, у вечности и никад завршеном мучеништву, небитно са које стране егзистенције. Очајавала је горко, сад већ уморна од непрекидне борбе и подношења страдалништва за које је првобитно веровала да је доказ преданости и дубоких емоција. Хтела је да коначно заволи себе, више него ближњег свог, јер се једино на своје ја могла ослонити да је никада неће повредити, да ће јој пружити утеху када се немани Постања стровале на њену крхку љуштуру од седефа и дугих увојака, да ће је заштитити само оно, ако му на концу пружи шансу да се докаже. Решила је да више не жели да чека, седи у дворишној

91


78-79 кући и нада се да ће хорор живота утихнути, а она одахнути и поново се слагати да је све умислила, вођења уобразиљом и поетским сликама онога што би могло да буде. Младен је морао да буде враћен под земљу, а она слободна, бар до властитог самртног часа, када ће поново доћи по њу, док она у сагрешењу и кроткости изговара молитве Свевишњем да је спасе последица сопствене непромишљености. Ако се погреши из незнања, да ли је грех исте вредности као да је почињен са предумишљајем? Зар није важно како се она осећала у тренутку када је, не својом вољом и несвесно, пала у немилост у којој се сада налази? Којим је то назорима била руковођена приликом пада и богохуљења што јој се тада није учинило као зла помисао? Ако се згреши из чистих, благородних намера, али без могућства да се предупреди нечастиво дело, да ли је и тада казна окрутна као према онима што су својевољно и радосно певали химне Антихристу док су му обећавали властите душе гравирајући на њене ивице јасне оквире пентаграма? Само још у Бога може да се узда да ће се смиловати над њеним нехајним посртањем и опростити младалачке заблуде. Па, она је све време веровала да прати Његову реч! Да Он од ње очекује подвижничку жртву, предају себе да другог избави вечног проклетства, не знајући да тиме себе осуђује на муке којима можда није дорасла. Стремила је ка томе да буде добра, достојна Његовог лика, а испало је да је све погрешно протумачила. Није више знала куда корача, ка чему, али је била сигурна да не може тако да настави. Зато се коначно одважила да пресече врпцу, налик на предиво Парки, спасавајући оно што се још могло очувати као безгрешно. Своју слободу. Направила је план да брак раскине пре истека једне године, подижући споменик и обављајући потребни ритуал над каменом опточеним гробом. Ломећи свадбени барјак и шаљући га натраг међу сенке. Свесна је да ће се тиме огрешити о традицију, култ мртвих и предака, своје обећање које је дала на погребу, али не може више да гази преко себе, да трпи срамоту што се понавља без предаха, да сопствено биће напаствује истрајавајући у трагедији коју је невољно одабрала, јер је на њу нису упозорили, нити је припремили. Младенов повратак помогао јој је да одрасте, да се одрекне романтичарског погледа на свет, идеалистичке перцепције стварности, да схвати да је љубав према себи први корак ка прихватању других. Није сигурна да би тако олако дала свој пристанак, да је могла да предвиди да ће устати из гроба, испуњавајући све њене кошмаре у реалности. Није тешко обећати се некоме ко је далеко, од кога те

92


деле светови и године, наноси искустава и разочарења, са несигурним и неизвесним исходом спајања и испуњења датог завета, који око њега образују магличасти, сјајни ореол савршенства и наде у неки лепши, дражеснији живот са оне стране појавности. Вероватно се не би удала за њега и да је остао жив, испуњен крвљу и ваздухом, када би јој неко, логичким аргументима и доказима које сада поседује, предочио да је овакав брак очекује. Јалов и насилан. Хладан и испразан. Без дубоких, искрених осећања и поштовања основне људскости у њеном битку. Човек се хитро превари у емоционалним калкулацијама, представама будућности што наилази иза ћошка дуге улице поплочане очајањем и вером у смисао, маштајући о заједници за сва времена, векове и оностраности. Нико јој не може дати гарантни лист за срећу. Нико јој не може израчунати математичку формулу љубави што превазилази смрт или ју је макар једном савладала. Толико давно да је тај подвиг већ заборавила. Знала је да ће се његовим родитељима срце распукнути, да можда неће преживети поновни губитак сина, али између туђе и своје среће, први пут је одабрала себе. Раније би због тога осетила кајање, пребацивала би својој личности да је себична, недостојна наклоности коју јој указују, ситна, незахвална и сувише везана за земљу, али сада је желела да накратко осети блаженство бивања у плитком животу лишеном метафизике и идеала. Да буде задовољна у дубини властитих мисаоних и осећајних ходника, слепих улица душе и хоризонту који ствара њена свест, некада спутана вишком обзира и потребе да се жртвује за ближње. Нема ничег лошег у томе да се понекад окренем искључиво себи, пролазило јој је кроз главу, док је низала разлоге како би оправдала новонасталу тежњу за саможивошћу, настојећи да се утеши. И она је имала права на задовољство и јутра што одишу залогом нових, благородних догађаја. Авантуром битисања. Блаженства што је можда очекује, ако буде довољно храбра да му се препусти. Не може свега да се одрекне, нити би требало. Није она умрла. Али, одједном, схватила је да живи као у гробници. Не могући да удахне ваздух, нити изађе на светлост што се спокојно рађа са сунцем иза пропланака Хомоља, заточена у кући за коју је мислила да ће је сматрати домом. Бриделе су модрице по телу, истрајно и снажно, опомињући је на сопствено постојање. Унутрашњи мир је непроцењив, не може се заменити привидима хармоније, опсенама олакшања, нити се преварити општим истинама без смисаоне вредности. Симболичким речником самозаваравања.

93


78-79 Ако стреми да се спасе, мора то сама да учини. Властити Месија вођен корацима жртвованог Спаситеља. Било је потребно тачно испланирати све аспекте избављења. Један непредвиђен потез и сав њен труд не само да остаје узалудан, већ сутрадан његови родитељи могу да сазнају за њене нимало ласкаве намере и погоршају већ тегобно стање у коме је заглављена. Никада јој неће опростити, знала је то добро, нити је тако нешто очекивала од њих, али ако не покуша да се ослободи, неће моћи да опрости себи. А то јој је у овом тренутку било важније од повреда што ће нанети свекру и свекрви. Неће је разумети, неће ни покушати, заслепљени поновљеном смрћу сина јединца. Ни првобитну нису поднели јуначки. Не би били кадри да, налик на давна времена чојства, пошаљу Младена да брани отаџбину, заливајући и обележавајући својом крвљу њене границе, припремљени на чињеницу да се можда неће вратити. Суделујући у вишем смислу опстанка и очувања домовине, огњишта и традиције. Била им је драга једино стога што је пристала да му се обавеже за вечност, не сумњајући ниједног трена да тиме себе осуђује на бесконачну робију. Прихватили су је као снају, јер је ритуалом црне свадбе премостила јаз између њиховог крхког живота и синовљеве коначне смрти. Гласница обеју светова, попут птица или зрневља нара. Нада да неће лутати сам по небеским пространствима, дубинама пећина Лимба и пејзажима плачних обала Ахеронта. Сапутница и сапатница у његовим греховима. Иако није имала удела у њима, једном речју, Логосом са почетка стварања, зарекла се да све његове грешке подели на пола, да искаје онај део који он још није стигао, умилостививши својим чедним поступцима судије да му скрате одређену казну за ту половину коју је она на себе преузела. Предала је биће, недовољно искуствено и чисто, у службу његових посмртних потреба, не запитавши се ниједном о томе шта је са њеним властитим стремљењима. Добровољно је изгубила личност да би неко други далеко од ње живео спокојно. Оставши без ичега, унутрашњег садржаја и бивства, сасвим се сломила. Више није могла да носи терет положен на нејака, мала плећа. Сувише су од ње очекивали. Сувише су је оптеретили. То није била њена битка, иако су је приморали да се бори, налик на гладијатора, са духовима поднебесја. Зверима имагинације и уобразиље. Везавши је, попут Персефоне, за смрт уместо широких ливада бескрајности. Заточеница међу онима које је сматрала блиским.

94


Под изговором да жели да посети гроб свог васкрслог супруга, очисти га и окади, поставила је малену клупу на гробљу и чекала, намерно се задржавши, да се он бесан појави. Лагано је распрострла све потребне ситнице, којим је намеравала да скине са себе проклетство нагле удаје, припремајући се за сусрет са оживљеним покојником. Пријала јој је мека тишина међу заспалим праведницима, под безграничним небеским плаштом изнад планинских врхова. Онима што су пронашли мир, без обзира коју су цену за њега платили. И сама је спремна да уложи сав иметак што јој је још преостао, само да поново задобије спокој и безбрижност. Овде није морала да страхује, да се хвата у коштац са судбином што ју је преваспитавала, несигурна још у ком смеру и контексту, јер се једино усред те падине, на којој се Космос растаче да пропусти одабране, осећала безбедно. Свуда око хумке, сада већ полегле и поравнане, олакшане за један леш, запалила је воштане свеће, чији су се благи пламичци распознавали при нежном сумраку, као да настоје да покажу пут залуталој души која само што се није појавила на видику. Мрвице хлеба што су, једном давно у Шварцвалду, двоје сирочића одвеле у вештичији котао. Свака стаза испуњена је искушењима, рупама о које се смртник спотиче, неманима попут Сциле и Харибде, замкама за стопала и снове, било на овом или оном свету. Толико провалија, гладна уста отворена на земљиној површини мора да заобиђе, прескочи, предухитри, пажљиво опипавајући дрхтавим ногама силуете понора. Путања по којој се човек креће пресеца Универзум налик на екватор, располутивши унутрашњост душе Космоса. Баш као и самог себе. Дубоко у тмини, пошто се ноћ одавно спустила, остављајући предео под прозаичним плаштом измаглице и утихнућа, зачула је шум Младенових корака. Свуда би их препознала. Енергичан, јасан, оштар ход што за собом оставља ожиљке по лицу земље. Ослушкује вапаје тла, тужбалице трулог грања, у које се утискује храпави ђон ципела, ношен срџбом као крилима голубице. Херувимски бес без узвишености моралног императива. Ватра што тиња унутар битка, понекад залеђена новембарским кишама, из чије се разорне силе рађа нови космолошки поредак. Мит као сакрална прича у коју се поново верује, свом изнова пробуђеном снагом напаћених идеала. Придошлица не застајкује. Хрли ка њој да би јој пресудио за злочине које ће сам починити. Издејствовати злодела у име правде и напретка. Освета се мора вратити, преломити преко њених леђа, јер би он служење казне сматрао увредом сопствене интелигенције.

95


78-79 Надарени ум увек остаје нетакнут, изопштен, неозлеђен, опирући се преобликовању и туђим штетним утицајима, који покушавају да продру иза мембране, пробију лобању, угнезде се у ликвор и неприметно се ушуњају унутар свести и запажања, приморавајући појединца да околину посматра измењеним погледом у празнинама очних дупљи. Ништавилом егзистенције условљене на промене и компромис. Губитком властите есенције, оне сржи која је чини јединственом и својом. Смрт што се носи у глави много пре него што обузме целокупно биће попут грознице или бунила. Од ње нема излечења, она је део личности што откуцава као последње одбројавање пред починак или прасак бомбе, потирући за собом све трагове. Човек наивно верује да иза себе оставља нешто у чему ће довека постојати, ушушкан под наносима година, пркосећи историји и пролазности. Нико не пролази суд времена које изједају скакавци. Чак ни оно само. „Моли се са мном“, завапила је Љиљана пред гробом, угледавши његово лице обливено љутином. Црвене сенке прекривале су врхове ушију, издужујући њихове ресе као шиљке копаља или бајонета. Целокупан његов лик одавао је неспокој, злу слутњу што ће се за трен обистинити, остављајући је у чуду и јаду. Није могла да му помогне, да га спасе, можда није довољно покушавала да истраје у томе, али сад не сме да допусти да је повуче са собом у бездан, чија испарења осећа под клецавим ногама. Пакао је све ближе, како сати пролазе и гомилају златни песак на дну облог часовника, у коме ће се подавити непробуђени појединци, спознавајући сопствене заблуде. Тренутак умирања испуњен је порађајним боловима. Из просечног, протраћеног живота настаје величанствена вечност, повратком душе у стање пре пада, упрљане прашином постојања. Она више не препознаје завичај који је једном напустила, некада драга лица и свој одраз у горским очима. Не разазнаје светлост од сенке, јер је са овом другом толико дуго друговала у изгнанству, навикавајући се на њене контуре и контрасте. Не разуме речи којима јој се обраћају, позивајући се да се врати к себи. Она више не зна ко је. Успомене су избледе, избрисале се налик на Алцхајмерову болест, затуриле се при селидби у оностраност, не остављајући путоказе на путу до куће. Тврђаве у којој ће коначно бити безбедна. И где је уопште дом, након толико година лутања? Где је њена адреса, на коју је нешто раније стигла са намером да се ту настани заувек? Све чему је стремила, одавно ју је издало, показујући лицемерну страну сваке тежње, човекових нејаких амбиција, чије је остварење

96


увек положено на несигурне и погрешне основе недовољно схваћених закона свемира. Уморна је од застрањења и странпутица. Понекад се зариче да ће стати, укопана у земљу као украсна биљка, одбијајући да настави са путовањем у амбис, док јој се његова провалија смеши прекривена јесењим тепихом од разнобојног мртвог лишћа. Умирање је некад тако живописно, да га смртник замењује са безбрижном игром скривања. Заводећи дете жељно пажње и утехе. „Нећу!“, одсечно је узвратио Младен, осоран и спреман на неподопштине. Из њега је избијао сумпорни огањ, ерупција заспалог Хефеста у тренутку спознаје Афродитине преваре, густи дим што заклања обзирност и тера на поступке због којих се појединац касније испитује о властитој вредности и одговорности. Уколико у њему још постоји искричава клица што измиче вечном проклетству. Зажарене зенице укочено су зуриле у Љиљанином правцу. Нису се одвајале од њеног лица, на коме се јасно оцртавала потискивана бојазан, појачана руменилом и отиском склопљених усана. Да ли је то притајени бес? Или илузија оскудне вечерње светлости? Нетремице су се посматрали неколико тренутака, док се Љиљана није одважила да начини први корак. Кренула је ка њему са крстом и упаљеном свећом, на шта је из њега изашао продоран звук налик на шуштање. Немушти језик гмизаваца и нечистих сила. Грактање црних птица, трубадура епског страдалништва. Непријатни крик проклетства и боли. Одгурнуо је њену руку што му је пружала распеће да га целива и исплаче се, ослобађајући душу катарзом од грехова вођених страхом. Покајањем којим се исплаћују самртничке погрешке и застрањења незнања. Литургијском песмом утехе и поклича Створитељу свега видљивог и невидљивог. Стегао јој је мишицу, снагом питона што се спрема да прогута своју жртву, смрсканих костију и испражњених плућа. Иако се опирала, чинило јој се да не може да се ослободи свеже исечених ноктију који су јој се заривали у месо до крви. Осећала је како јој се бордо текућина, начињена од предака и одмазде, слива низ лактове и пада на увек жедну земљу, будећи из уснулости духове умрлих и неокајаних. Никада је није посматрао тако хладним, окрутним очима од снежних наноса са врхова Карпата. Могла је да распозна ледену пару што се дизала преко плавих зеница, исте нијансе као шкриљци у дубинама пећина. Северац што зауставља крвоток, замрзава кости и од жила чини прорезе испуњене снежном лавином. Он не преза ни од чега. Обзир је нешто што је уснуло пре његовог тела, не вративши се из гроба заједно са трулежним

97


78-79 обликом материје. Можда наличи на човека, али та љуштура одзвања празнином и сировом формом првих покушаја стварања. Поломљених калупа, како се не би начинио нови Сатанаило, жељан побуна и небеског престола, иако његов лик станује у контурама свега што дише и копрца се на путу ка сазвежђима. Незабораву у перцепцији савременика и оних што ће тек населити пространства која остају за садашњим житељима. Власт је врховна вредност, небитно на ком свету, створеном или вечном плану. Вештина ратовања прелива се са звезда на кишом орошено тло, испаравајући током летњих месеци до помрачења свести. Визија сопствене свемоћи, на које појединца обавезује унутрашња сличност са Божијим лицем. Господар пале природе, која одбија да му се покори. Привиди које је прогласио општим истинама. Поробљавајући све који су му се супроставили. Отела се из његовог стиска, нагло, спретно, изненадивши га својом одлучношћу и спонтаним покретом самоодржања, и почела да трчи по падини куда се простирало гробље, тражећи заклон од наступајућег гнева живог мртваца. У настојањима да се ослободи, савлађујући руке што су тежиле да је утамниче попут клопке за дивљач, заборавила је да зграби припремљени свадбени барјак, који је било потребно сломити над Младеновим гробом како би се тегобни брак раскинуо. Он га је већ одбацио далеко од гробнице празних чељусти, усредсређујући се на њу као неки од вукова што су се крили у шумама око њих. Нема где да се сакрије. Нема куда да побегне. Његова сенка простире се дуж целог Хомоља, налик на сутон што се спустио, док су се они играли дечијих игара. Жмурке са веловима мрака. Слабовиде старице са повезом преко угашених очију. Траћење минута пред извршење већ прописане казне. Он не може умрети двапут, а она му припада жива или мртва. Шта год да учини, победио је. Кад је преварио смрт, стару колико и време само, једини он, зашто је она мислила да ће га надмудрити? Зар је заиста веровала да може да промени вољу онога што се вратио из мртвих, пркосећи свим законима природе? Показала се и више него наивна у својим покушајима да га се ослободи. Он ју је управо зато и одабрао, јер није могла да му запрети способношћу или бунтом. Њен романтичарски карактер пун идеала спречава је у делатности, побуни, освети, приморавајући је изнова на опроштај и хришћанско осећање према пониженима и увређенима. А он је најпониженији и најувређенији од свих смртника. Рањен животом недостојним његових интелектуалних потенцијала и прераним одласком. Жртва

98


окрутности вишње ћуди, хтонских сила мрака и прохтева размажене Васељене. Зато је заменио места са Љиљаном, постајући сам господар судбине. Она је била дужна да проживљава његова претходна искуства, како би он био излечен од већ задатих рана. И сада је он тај који лови, у чијим је рукама казна и милост, а она плен над којим ће се хир јачег извршити. Зар је сумњала да ће бити друго хтење, у гробу и породичном дворишту, до његово? Партија и ова тривијалност од бежања и скривања су готове. Његова је последња! Као да је осетила ток покојникових мисли, одједном се окренула и устремила се на њега свом снагом краткотрајног јунаштва што је становало негде на дну њеног бића, склупчано и притајено до овог тренутка. Моменти у којима је појединац принуђен да се брани, заузме за властиту личност или преброди кризе и опасности по сопствени идентитет, извлаче на видело све садржаје што их носи унутар свог лика, блажено несвестан свих стаклића мозаика из кога је састављен. Изненађење што лежи на дну Пандорине кутије. Такав развој догађаја није имао на уму, док ју је гонио по падини њиховог детињства. Утекао је у шуму. Разгранато лишће појачавало је тмину ноћног неба, не допуштајући месечевој светлости да продре до трња по сувом тлу. Мрак је опасан међу дрвећем, јер скрива утабане стазе и трагове дивљих животиња - медведа, вукова и лисица - чије је он природно станиште. Ипак, најгора звер са којом је могуће сударити се у немој тишини шумске заравни испод вечерње свежине, као и у било ком другом кутку материјалне појавности, јесте сам човек, чији кораци одзвањају Универзумом као претња и добовање затворских ланаца. Нико није ранио свог Творца, мајку што му је даровала стан и храну, несебично делећи са њим своје плодове, бића остављена њему на заштиту и старање, као што је то он учинио. Гордо уверен да му све створено самим чином рођења припада. Да је настало како би њему олакшало доживотну робију, на коју се добровољно осудио протестом и изгнанством из рајских висећих вртова. Одјек избледелог Божанског присуства у царству творевина. Младен је, задихано и истрајно, трчао између стабала, познавајући све неравнине и заташкана скровишта пејзажа по коме су се кретали. Враћала су му се уснула сећања. Не само она давна и невина, док је био дечак, радостан, чист и безбрижан, када је весело истраживао пространство којим сада вреба у брзим, исхитреним, али стабилним покретима, већ и поједине успомене што још нису прославиле први рођендан. Од сопствене главе се не може побећи. Мисли су оне што

99


78-79 су једино у стању поразе непобедиве освајаче Европе и Азије кроз сва прошла времена. Генијални ум урушава се под властитим садржајем. То су они отрови на које није развио имуни одговор, што разједају ткиво свести, убризгавајући у њу несигурност и фаталистичке представе будућности која није наступила, нарочито не у приказаном облику, али у себи носи могућност да се оваплоти на предосећани начин, доказујући тиме виспреност и визионарски карактер одабраности за велика дела и трагедију историје, неприкладне за талентоване појединце. Осредњост увек проналази срећу, јер не поседује превише захтева и високе критеријуме. Она представља помиреност са самим собом, сопственом немоћи и немаштовитости, одсуством стваралачке моћи да се тело и створени рељефи прилагоде обрисима душе. Све на шта Младен није пристајао, вративши се из вечног сна у бесмртну славу митова и епова. Лично сведочанство да су све приче истините, уколико смртник уме да тумачи симболе и речи прећутане између редова. Појурила је за њим. Трка и скривање су потрајали, док се нису нашли под падином, опкољени камењем и духовима шуме, заустављених у страшном вриску свеколиког мучења, што су их пратили са ликова усечених у стенама. Наличили су на првобитне идоле отворених, искривљених устију и уплашених, сетних облика очију, нађених на локацијама Лепенског вира. Човек је раније умео да препозна титрање скривеног живота што насељава дрвеће, обронке и земљино дно, осетљив на његова тиха шапутања, опомене и јауке. Младена, као некога ко више није са овога света, запахнуло је мноштво звукова и гласова који су се мешали са његовим усковитланим размишљањима. Развој догађаја није текао по плану. За кратко време комешања и борбе изгубио је предност, вођство у стварима од вишег значаја, фактор изненађења што му је помогао да превари надолазеће кочије смрти. Љиљана је показала да ипак уме да се брани, иако ју је он сматрао наивном и немоћном. Жртвом својих властитих хтења. Он се нагло зауставио, унезвереног погледа и гутајући кнедле. Није могао даље. Ако закорачи само још једанпут, поново ће се наћи са оне стране прераста, међу сенкама Хада које је напустио, смејући им се у лице и називајући их погрдним именима. Охоло. Гордо. Неће да се враћа. Никада! Завршио је са тим! Оним светом. Загробним животом. Није то за њега. Он је створен за прашину, земни прах, ћуди свакодневице, мирисе дима и спрженог меса, недоумице, горка и болна преиспитивања, доказивање сопствене рефлексивне и стваралачке моћи, хибрисе и поноре.

100


Стварност у овом муљу у који се вратио, срећан што је најзад међу својима. Изродима и грешницима. Слободан од казне и покајања. Стигла га је након неколико секунди. У први мах није разазнавала разлоге због којих се укопао на месту на коме је стајао, испуњен зебњом и тмурним мислима. Онда је напрасно схватила све прећутане детаље. Ово је била њена шанса, можда једина која ће јој се икада указати. Хтела је да га гурне кроз портал, капију између даха и смираја, није оклевала, устремила се одлучно на њега, али се он измакао. Додуше, незгодно је стао на камен мокар од ноћне свежине и спотакао се, падајући леђима у дубину прераста, кроз коју је непуну годину раније добровољно прошао. Како се горњом половином тела нашао са оне стране, полукружна површина попримила је одблесак огледала. Засветлела се шума од тог одсјаја векова и бесмртности. На пространом зрцалу, Љиљана је видела хорду ситних бића, прекривених блатом, осипима и кратерима, застрашујућег и одбојног лика и мириса, који су се брзином испаљеног метка окупили око њеног некадашњег васкрслог супруга. Није могла да им прати кораке, толико су били хитри и окретни. Смејали су се грохотом, опколивши одбеглог покојника. Низ уста сливала им се бела пена, скривајући издужене зашиљене очњаке. Младен је, дошавши к себи, почињао да вришти, али тон није допирао до места на коме је Љиљана стајала. Нека невидљива мембрана онемогућавала је звуковима да прођу кроз лучни свод попут умрлих духова. Двери су се затвориле, онемогућивши још понеки бунтовнички дух да умакне силама Подземља. Његов поглед био је забезекнут, престрављен, испуњен молбама за самилост. Ону коју сам није показао, вративши се међу живе. Створења су га грубо зграбила, глува за јауке које је испуштао. Небо је, сажаливши се над његовим поновљеним самртним издасима, почињало да плаче заједно са њим, пропуштајући ситне капи суза кроз трепавице ноћних нијанси. Малена, одурна бића настављала су да се врпоље и надвијају се над Младеновим духовним остацима. Увукла су га дубље кроз капију, увлачећи му и доњи трап кроз лук од стења. Потом су се винули ка горе, где су светлеле малене станице, сличне царинским кућицама, Љиљани се чинило да их је избројала двадесет, заустављајући се већ под првом светлошћу. Тада се слика прво замаглила, а затим сасвим ишчезла у ноћном смирају. Тако изгледа коначна смрт. Са источне стране, уморну и преплашену, изнова ју је обасјало сунце што се рађало над планином. Испуњавајући ваздух мирисом тамјана.

101


78-79 Стефан Аћимовић ДАЉЕ НА ЈУГ: КРАСНОДАР Воз. Непомућена радост живљења. У њему још покоји убоги стих Јесењина. Док, гледајући кроз прозор пред помрчину, делим зеницу ока (свога, бестрну) стрелом равнине, која је непрестајала да буде безнадежна раван, без и најмањег брдашца, док смо прелазили неприметно из Ростовске области у Краснодарски крај - чак и [на поезде], у возном транспорту, упркос божанској природи челичног строја и јединствених чари што га железни вагон који превози, човеку по природи ствари, доноси - „Ал једна је тамо ван прича тих била / И седела сама са мишљу дубоком, / И шта ли је само та лепојка снила, / Кад туга јој тако испуњава око“. Безбрижност људска понашања у возу, могућност да се у вагону једе, пије, прошета, спава и грли, или обрије електричним тихозујајућим бријачем, раде којекакве сумњиве радње (чак и у недовољно приватној хоризонтали кушета, закључаност приватних спаваћих кабина да и не помињемо), чита уз мање или више мира...некада се наравно и пушило у возовима, мада пушење више није тако популарно, а уз то је и забрањено, сви ови многобројни, веома солидни разлози нису спречили једног девојчурка, од око двадесет тек, плавооку и шумску вилу коњског репа, да сузних очију седи прекопута мене, с друге стране вагона, до пролаза као и ја у свом кутку шестоседа. Имали смо и сто између наспрамних седишта по три, што је олакшавало многе од горенаведених прехрамбено-читалачких активности (у вагону бр. 4, на месту 13, пајезда 808 - нисам заборавио ни на документ/а неопходна за удостоверение личности, ни одштампан [биљет], а смс-ом ми је и агенција Туту.ру пожелела счастливого пути; они иначе наступају на увек неугодном тржишту посредника при продаји свих врста транспортних карата, под крилатицом „Больше пользы для ваших путешествий“ тј. једном речју, признају да су најбољи (јаче је од њих) и нуде далеко најповољније услове, такозвану/популарну value for money). Без уобичајеног напрезања и муке, лакше потискивах горки, лични печаль насилно загашеног љубавног жара (Све ће ионако проћи - Всё пройдёт, и печаль и груз [и туга, и терет]; и радость...), помоћу простих, благодарних појава: котрљања воза и што се било

102


већ увелико смркавало, те је пејзаж ишчезавао иза тамнине изгланцаних стакала РЖД, која је апострофирала све рефлексјајнија лица посаде вагона. Ноћ је та која увек доноси радост, јер најављује крај дана, и скори почетак новог - нове шансе (која ће несумњиво бити протраћена, али ипак, може се протраћити са стилом), још једне зоре и удаха, након остварене, тако драгоцене могућности шаренога сна, најдрагоценијег предаха од бесмисла света. Док сам имао прилику да видим и одраз лево, и десно отелотворену у стварности, појавност бледог врата и плавичастог репа омладинке, упадљиво лепог девојчурка, нешто што јој је телефонски, текстуално пристизало, доведе је очас у цмиздраво стање повишеног притиска чије пумпање доводи до јачег излива срца у мозак. И то ми пут отежаваше, њено суздржавање да не бризне у горак плач, тихи прикривени јецај - читаву моју руску одисеју троваше (шта ћу ја овде, помало надобудан и мудросер, пришао да се бавим некаквим хуманистичким докторатима, док се унаоколо тако тешко живи, чак су и младе дјеве уплакане, а путује се на југ, и возом, у пролеће, шта то може млада човека да у датим рајским условима толико омете, и избацује из колосека разумног задовољства - што смо живи, и котрљамо се; добро де, још загрљај вољеног партнера (или највољеније/г од свих, за не баш сасвим моногамне), и то би отприлике било то, рај на земљи је могућ, макар на неко ограничено, магично време. „Moments in grace, when you’ve got to stake your faith...“) А није ни овако било лоше, медитативни квалитет возног превоза, и шинска кретња у викенд, ка на за нијансу топлијем југу, довољни су били да се занемари туга, која нас све одувек спаја - само што је ипак латентно цмиздрава бруцошкиња била ту, најмање очекивани гласник поменуте осовине живљења (Туга је оно што нас чвршће спаја, много ређе и краткотрајније то чине срећа-срећа-радост, и сличне уживанције, док је далеко чвршћа осовина међуљудске емпатије и разумевања - туга. Иако је мало ко довољно признаје и воли, за живота, као нпр. злосрећног Френкија, неправедно сатанизованог бића-чудовишта, експерименталног сина несташног др Франкенштајна, креацију младе Мери Шели. Туга је основни, најмањи заједнички садржалац, емпатије међу људима). Ни рефлекс (лево) није скривао слику (десно) општепризнату за живу, њену седећу, растужену лепоту коју грицка мора тугаљивости. Но, убрзо се прибра мало, и видех да је нешто сасвим друго већ читала (на смртфону), то мора да је била нека тешка литература, а не лични допис који изазива бедастоћу. Сурово је ово поднебље, али биће боље.

103


78-79 Док сам покушавао да се вратим компаративној анализи различитих Јесењинових превода, јер ми околина није обећавала бољу забаву, расани се задремани чова што је први до мене, у средини насумичне седишне тројке солиста, путовао. Тип од око 45, можда и која више, просед, природно слепљених потшишаних неизоставно руских шишки, нешто испрва са мном мрмљаше, ја слабије испратих те квази-уљудности - међутим није се тај баш лако дао умирити. Узе телефон - без шаренога екрана, данас све ређи (осим ако нисте дилер гицедро, respectively), прастару неку дал’ Нокијицу бесмртну, или Самсунгово чедо, и поче да типка. Ето јавља се мамичка, а овај је ветрогоња на звучник беше, појачану наденуо, и сада слуша од 11 до 17 људи тај дијалог...а није да су/смо имали избора. О неком стану би речи, петербуршкој уџерици рекло би се, ваљда га за продају спремају (продажа квартир) па су сада у току велике консултације, после се прешло и на његово неформално расписание тј. планове за краснодарске часе пред нестрпљивим туристом/излетником, итд. Све то јако гласно, а ни стару маму нисмо тако лоше чули, услед поменутог отпањеног спикерфона... То нас збивање све околне путнике, најмање 5 а сигурно и 12+ пари више-мање активно наћулених ушеса намерника, побратими, још више повеза у екскурзијско-релаксирани модус путовања, тако да кад се напокон тел. позив једном завршио, неки од нас се загледавасмо благо нацерени, јер смо делили сада драгоцено искуство сведока: те сулударије од разговора, и човека. Проседи нас је чова забавио, уједињену публику с уредно плаћеном («РЖД») 1 картом. Но, за мене је најнепосреднија близина сапутника-телефониста, значила и специфично место негде између, у неизоставно неугодном положају члана публике којег натерају да учествује у позоришној представи, будући да ме гос-н Андреј узе и за даљег саговорника у разнородним ћаскањима. После пар минута се евакуисах пут туалета, уз прекомерна успутна задржавања било које врсте, како би се на своје седиште недужног саговорника, са уредно плаћеним [биљетом] - што касније вратио. У ходнику сусрећем и редовно послужење које је наилазило са колицима која су крила широк спектар понуде освежавајућих напитака и нешто мању селекцију (наводно) јестивих продуктов. - Чай? Мож. - [Зељони’, чорниј]? (зелëный, чëрный)? 1

ОАО „Российские железные дороги“.

104


Црни. С лимоном, пожалуйста. (огласи се непоправљиви весељак/оптимист у мени) Нема лимуна. Бах... Добро, шта се може („ништа ми неће ови’ дан покварит“, па ни чај са недостатком лимуна), дајте црни па црни, желудац је ионако у њему већ огрезао. Како се зима завршила, брже-боље су забрали из понуде чай-о-приложения: драгоцени жути агрум, који доноси истински дашак тропског мира и спокоја, у ове, и многе друге, чемерније пределе. Кажу да „ако вам живот понуди лимун(ове), направите лимунаду“, сем уколико сте тип попут шаховског шампиона и генија над првацима, Аљехина, јер је тај Александр био специфична врста личности која ако набаса на лимун, не само што га експресно цеди, већ брзо проналази и водку, те друштво за пиће, у које додаје и цијеђени лимунов сокић. Гледам баш неке бриљантне Аљохинове (вечита дилема око правилног изговора презимена) партије на телефону, док у ходничком егзилу одлажем повратак на седало, где ме чека Андреј, сигурно наоштрен да настави брбљање („А кад сам ја...“). Ходник: трибина стајање, и уточиште од манијакалног возног сапутника. Непоновљива комбинаторика креативног Цезара шаховске табле, једна партија из године 1938. играна у Монтевидеу. Аљехин као црни, против домаћег Хосеа Канепе, будућег првака маленог Уругваја. Играна је C02 Француска одбрана, варијанта напредовања (+ Нимцовићев напад), фатална завршница црне даме и њен мучки стисак. Шлаг на торти су узастопне жртве („грчки поклон“), ловца у десетом потезу (д3х7), затим топа у 18. (д1-д5), и краљице у 25. (г5-ф6), као последњи цвет, ловорика на венцу, боље рећи пауковој мрежи, пре завршног убода, печатирања заточеника, црног краља (у партији Александр Аљехин - Асмундур Асгеирсон, Рејкјавик 1931 (C13 Француска одбрана, класична варијанта. Рихтеров атак). 2 У редовном ажурирању сазнања о највећем догађају XX века у пределима совјетским - Великом, ослободилачком тј. отаџбинском рату с [гитлеровском] пошасти швапског генотипа, читам са масивног памјатника, имена локалних [погибших], што положише животе у НОБ-у, за руске прилике, необично осунчаног југозападног подкавказја: Иноземцев А. И, Караханјан Д.С, Красноперов С.Л, 2

youtube.com/watch?v=T3-yuiGnhnQ.

105


78-79 Куропјатников Г.А, Кучерјавиј Г.Е, Недорубов К.И, Носов А.М, Прокопенко Г.Н, и многобројни више или мање [бесмертни героји], малко мање звучних фамилия. Шетам кроза спомен-парк/музеј, у част бораца Краснодарског краја у Великом рату. Три зелена тенка, један сиви авион с неизбежном црвеном звездом. Веверица, жива која надзире ове гвожђане експонате. Битка за превласт над Кавказом је трајала више од 14 месеци, од којих првих 5 листом дефанзивног карактера пред фашистичком пошасти немилосрдних људских буба-шваба, [гитлероваца] - 167 тысяч униформисаних, војника и официра учесника само с стране наци-њемачке, уз више од по хиљаду тенкова и авиона), притискало је Ростовску област, са Закавказјем и самим масивом, а најжешће битке су се крвиле за Новоросијск (город-герой), Туапсе, Орџоникидзе („на перевалах Главного Кавказского хребта“..). Потражих хлада на гробљу које сам нехотице открио, неколиким степеницима мало доле, у парку, иза још једног меморијалног, големог али ипак довољно дискретног комада белог мермера, у славу велике победе у Великом рату (II). Залазим под бели масив, претичући ипак једног лаганог пенсионера, и открива се пространо кладбище (гробље), фино ушушкано у сутерену пространог поља, скоро па шумолике питомине, права мала оаза растиња и зелених дрвета. Откривам веома хаотично и нехајно организовано место за блаженопочивше, где су једни до других, обезглављена камена статуа неке фине госпе у тоги, црни, помало модернистички (из ’70-их) глатки споменик свештенику Јоану Богославском („Мир праху твоему кроткий отецъ“), и најсиромашнији, голи к’о пиштољи а ипак крстови од гвоздених шипки (са традиционалном горњеруском косом пречагом), претежно до врло зарасли у корове и траве, где се једва назиру имена покојника. Поједина су обележја, у свом сиромаштву и истовременој цевастој, бруталности гвожђурине, болна за очи, док их рђа полагано али сигурно све више нагриза. Погурена бакица Варвара, Григорјевна Шеребордина, намигну ми са сепијастичне сличице, на врху каменог менхира. Вечныи покой твоей измученной душе, дорогая мама. Кћи потписала (испод дагеротипије). Одувек сам волео одмаралишта за нежива лица, вечите базе тишине и спокоја, усред градске гунгуле и циркуларне јурњаве за углавном ничим нарочитим. Треба ценити тишину коју закопане комшије не ремете. Није било баш неких погодних клупа, да се поседи, али сам мир и мозаична структура лишћа и траве који су се угуривали свуда између најшареноликијих, споменика разних,

106


враћали су ми енергију коју су црпли хронично лоше спавање, и хиљадити раскид са пелин-женом, мојом (је било и остало тешко рећи!) меркуровом љубичицом, која то баш и неће, сасвим да буде (моја), упркос силној љубави, која нас ипак некако годинама држи, магнетски у загрљај враћа. А две будале, никако да науче. Тешко је, против мириса њеног издуженог врата и младежима проткане коже, бледуњаве пути, са сезонским - летњим пегавим носем, борити се и изборити, угасити сасвим природну страст, вечно присутну између нас. И када све утихне, након што се крваримо, заболи глава и растанци небројени („Зашто желиш да купиш мотор“ - где ће ту да стане њен пас, туфнасти мешанац Гидеон, луде нарави (наравно) и плач, тамница и анксиозно благо треперење, немогућност за довољно се ослонити - али све то због, у основи, конфузне невере; судар две таме, две галаксије мрачне, али што не бисмо уједињеним колоплетом ситних звездица подгрејали увек неугодно, прилично непотребно човеково на Земљи постојање; човек је вишак на овој планети). Када се све слегне, независно од дужине односно дебљине хладних пихтија одбојности и раставе, после ма колико времена, кад се красте осуше, сањам (нови животни задатак, велики тест научити да се задовољиш сновиђењем, не гурати ствари по сваку цену у отелотворење, остати у прозору, помирен с немоћи, пустити длаке најежене, да се спусте и одморе, пусти јегуљу да мирна прође - прескочити сркање струје): Будан, отворених очију које тада не виде сем пољане, евентуално позадинске (округле) светиљке, сијалица које по некаквим жицама висе - углавном (подижем је на рукама и облаци више не постоје), чујем песме и имам јасне визије, како нас двоје играмо - плешемо, напољу смо. То је све. 3 Иза ћошка, модрозеена Лада, у оригиналу домаћем: Жигули, још увек свеприсутна на непрегледном тлу расиј(ан)ском - говорим о старом, непревазиђеном путничком тенкићу типа 2105/2107. Клупе ни од корова, а корова зачуђујуће пуно, на овом слабо одржаваном одморишту за од тела одјављене, у књиге почивших заведене (akko је документација сачувана..). И неки ме матораћ стаде дозивати, Хей, молодой человек... (Тај беше корисник једине клупе које око региструје.) Да, молим? 3

Saâda Bonaire - You could be more as you are.

107


78-79 Ако имате мало времена, или коју копејку, да поговоримо... (Па хајде, шта сад.) Мене зову Шења. (...) А нисам Вам ја неки пијанац, Вукашин’, да не помислите. Али помаже доста, попити мало само, 100, 150 грамов, лакше се заспи. Нарочито кад је прохладно, или зима. А и мозак је незгодан, не да мира. Ем буде хладно, а тек кад се мисли узнемире... Схватам то, добри (мој, „добри мој“ - још једна синтагмица из плејаде ужасно рабљених) Шења, мозак јесте највећи/а пробљема, јашта како не. Само око сто, сто двадест и пет грама, водкице, кад се има, за подгревање утробе а хлађење главе, па се може и да штогод одспава. Даље се разговор развијао у правцима шта смо, ко смо (одакле долазимо, куда идемо). Још сазнајем следеће - где има, један лепи и добри храм, широкогрудо уточиште за бездомн(ик)е, но [к сожаљењу], само донедавно. Откад га је под своје канџе преузео један бивши КГБ-овац, грозан тип, који је колико схватам укинуо милостињу јестиву, и друге олакшице у егзистенцији локалних сиромаха. Видим у Шењиним очима, да га још помало занима живот, што није баш ни стандарт у животу шарклоа са дужим скиталачким, бездомним стажом. Хоће да разговара, доста га и о мом личном развојном путу занима, итд, све. Можда би тај и неку госпу, погонио, ако би се указала згода, дотеривање и минимум ловчаничког ситуирања. Ко ће га знати, можда и умишљам све ово, пријатна топлина водке је јака сензација. А треба и заспати, на крају дана. Говоримо још који минут, пре него што су ме почеле јаче спопадати штипаљке покрета (гузних и других бува које настањују унутрашњост панталона; пијук црвенокосе буве која у цртићу грозним иако минијатурним али ипак! будаком и сл. хладним, оштрим пољоалткама, узнемирава оног напаћеног кера). На концу се некако искобељавам једва, иако ме је на крају већ растегнутог разговора сем да мене чува Бог - Шења стратешки зрело упита: А да немам можда још коју копејку? Како да не. Дадох...уздравље! Ту је по други пут освојио моје опште симпатије, јер у [реалној жизњи] постоји још само сићушна кованица од 50 [пидицат копејак], пола рубље која практично не вреди ништа. Осим да вам их, чак и то све ређе, увале као део кусура в магазине супермаркетског

108


типа. Слатки печат времена пређашњег (какво год да оно беше, а почешће и није да је било баш нарочито добро), ишчезавајуће копејке. Недвосмислено призивање меланхолије с идејом (нешто ређе и опипљивом тенденцијом, за коју је ипак потребан особит лични зен/спокој) утапања у апсолут, стабилних дремежљивих надражаја што човека вабе, и изнова се, као Сунце, без изузетка враћају. „- Пун ми је џеп ситниша! - продра се возач, а у ретровизору се одразише његове закрвављене очи. - Ово ми је трећи случај данас. А и код других је било исто. Даде ми некакав кучкин син червонац, ја њему кусур - четири и педесет... изађе, ђубре. Прође око пет минута, погледам: уместо новчанице - папирић, налепница са флаше киселе воде! - Ту возач одвали неколико речи које нису за штампу. - Други - поред Зубовске улице. Червонац. Дам кусур од три рубље. Оде. Ја завучем руку у новчаник, а отуд пчела - боц у прст! Ах, сунце ти!... - возач опет убаци речи што нису за штампу. - А червонца нема. Јуче је у овом Варијетеу (речи које нису за штампу) некакав гад мађионичар извео сеансу са тим червонцима (непристојне речи)...” 4 Уз пут, још - ала се у паркићу имена Вишњаковски фино на јужњачком, Сунцу Kраснодарског краја дрема. Марија Вишњакова мајка Андреја Тарковског. Огледало, пре свега, заувек „Огледало“, Зеркало - једна од најогољенијих, младалачких исповести у свој уметности. Старији махом, и госпође и господа. Дремкају. Нека два клинца јурцају се у игри с насилним елементима, тако да је млађи брат затезао честим претњама плача, бекства, а овај клипан дугајлија, старији, би се сав пресамићивао од богзна коликог саосећања, да би већ за десет секунди изнова настављао с репресивним мерама. Лењин са централнога уређеног места све то једним постојаним Овај кратки извод из Булгаковљевог „M&M“ за нас је овде индикативан из више разлога. Први је и основни, митска снага и (о)култни досег некадашњег червоњца, црвене банкноте од пет рубаља, која је у рђаво црвенкастим прохујалим декадама тавним представљала штогод - ако/кад имате червоњца, биће ту и за такси, вечеру, пиће, безбрижни сте, добростојећи и социјално обезбеђени једном речју...аналогно некадашњем југословенском „коњу“ тј. новчаници од 100 динара (штампане ваљда први пут 1968.; касније је коњ постао и 10000 дин.) чија се специфична тежина мерила силама немерљивим, звездознаним... Причали су приче и понеки старији панковци кад су у та стара, добра, yugo-атлантидска времена слали „коња“ за Лондон или Италију, а они тамо само паковали и отпремали затим плоче као омађијани, тим незнано чим изазваним коњаником са споменика испред зграде њујоршке зграде УН. “Карма кома, Лацио & Рома, не знам дал’ сам упецао шарана ил’ сома...” 4

109


78-79 палцем на горе одобраваше (лајк за брата, брат за лайка, итд). Процуњах пијацом, да ждракнем каква је понуда. Но беше то бувљачкога типа више одељак, у смислу да се нудила азијске производње превасходно којекаква роба а мање храна, те се ђир брзо окончао, нису ме се данас нарочито тицале мусульманска одежда, натуральная кожаная женская обувь (Турция), те (плакат за позоришно произведение) - восточная сказка Волшебная лампа Аладдина, на крај’ крајева. Следећа станица - ресто’н Сербской кухни „Српска кафана“, жеља за месом с роштиља била је већ веома опипљива, као шака пуна млевеног, комад црвен и бео, софтаст и сладак цео - чежња потмула и дуга, идентитетска и тешко контролисана рацијом (ratioом). Кафана је прилично попуњена, и како се вече ближи, готово да не остаје слободног стола. Рује узимају мешана меса, и све друго редом с роштиља, али капљично се држе сопствених обичаја, са боцом вотке поред, и неуморним, постојаним допуњавањем чашица. Говорим са газдом, коме сам се представио, те је мало касније свратио и поседео десетак минута, уз ракију, са мном за столом. Фин човечић, седих власи, развесели се кад је чуо земљака, почасти нас по једну раки’ицу. Прву намених за Шењино [здоровје], другу за мајкусрбију („и смрт гробарима“; молим вас само без узбуне и оптужби за говор мржње - то се само тако каже). Каже, довозе из Србије све што могу, а месину ипак одавде (très compliqué је, кад би било друкче, печатњак, акцизе, итд). Каже, имам ја два сина, одрасла, овде су раде и они са мном, ево овај млађи се баш оженио недавно. Рускињу неку нашао, тја. Боље да је неку нашу узео, али шта ћу му ја. Они су се више примили овде, не недостаје им Сербијa. Узели обојица Рускиње за женке, менталитет им је помешан, они су...пресадили су се, навикли су на овај живот овде. А ја никако, ни после десет година. Све сам га разумео, као и саговорника са гробља, мене је средина притискала јако већ након 7-8 месеци, како би ли тек било за 9-10 годиница. Лепо је да се негде човек, у туђини, учи стрпљењу, али где је граница? Колико стрпљења, до наставка потпуног присуства, у глави а богами и телима, живљења какво сам одувек знао. Није лако овде постојати, често је облачно и сиво (и без погледања у небеса; притом смо ми у осунчаним житницама Краснодарског краја, благодатним окрајцима империје и њене страшне климе, не

110


сметнимо ни то с ума). Како ли би тек могло бити северније, сибирски-источније...немам елана ни да помишљам. Ја бих да се враћам ускоро, пара сам зарадио довољно, они имају овде овај бизнис па нек раде даље. М-ммхм. Дојадило, и са [рускими], недостаје родина (напросто - ђедовина). Схватам све, пријатељу, блажена нек је пензија. Живели, и Бог да нас види. Нас и Руса, 300 милеона. То је све јасно, но... Исприча ми успут, у некаквом налету добровоље и (х)умора, шта ли, један лош виц, нешто с поентом, јако депресивном, као ако се ниси навикао да ти је све срање, не брини, навићи ћеш се ускоро, и томе слично. Баш му је дојадило, изгледа. Pop-up, такозвана, вазда прогресивна, нељудска „искачућа“ реклама: ЗАРАБАТЫВАЙ МНОГО ДЕНЕГ! Од тог мрског ми овдашњег приступа, (на)звања новаца: [дењег], задртост, звецкавост дењги, од тог вербалног тј. звучног тронизовања самога термина – само ми је још више јачала аверзија, к том циљу будаластом, да се зараде неки новци поголеми. У овом ћивоту. Да се било шта чини уопште што има и тај циљ одурни, дозлабога испразни [заработат' дењги]. Бела [машина], џип или нека нова дугуљаста али обимом, задњим трапом гојна скаламерија (код нас би то, по-балкански, свакако били Ауди ил Мечка, „мерџа“ - како доњетрговачки, готово „злобенградски“ приземно-чергарски суперлативчић, има ту наравно и оних који преферијају BMW, да не кажемо бембаре, бумбари - којима није згорег напоменути да тзв. власништво над возилом дате марке: не поспешује раст нити бујност косе; док је човеку разумнијем, врла и веома добра и умеренонипонска, поштена Toyota, или комшијски далекоисточна Kia, кијица), локална црква (која се поштива и дубоко уважава, онако површински), те зградетина од 20 спратова бетона (са по 8 до 14 клима уређаја на свакој од споредних пространих тераса), модерно опремљено станче у истој, савремено тројство свето, солиднога расијанина. А ћујте, то mos’ def и није нека прича (пустота). Презирем 'нту', привређивачки, такозвани ентузијазам за тзв. профитабилне подухвате, бизнис-планове чија је идеја водиља: кока носиља. Прилив средстава, као производ времена и труда уложеног, трудобоља лична, и време знојем заливено, ради ћега?! Нечије време, какав виц, као да читаво време није већ наше, и као да га неумитно, свако од нас немилице

111


78-79 (Милице), деља и распилује; в смисле: пилом разноси у прах, тестерише у слаткасти ситне, пријатне честице пиљевине. То је све у реду и човечије, али мање је ОК правити планове о отварању салона лепоте, где му време није, „сома ипо ми је локал и имам већ две машине, узмем још два (кварцера/solange-а), и ето посла. Моћи ће да се попије ту и кафа, ‘нате, можда буде и нека играоница за децу (Данас сви имају децу. Добро можда не баш сви и можда не баш децу, но...); за ‘ближе’ ће људе бити и попуст (ти каем ја, комшинице), уз картицу екслузивитета & lifelong wellness лојалитета, до 30% (. . .)” У реду, хајде, српска уредна: мали привредник прича, није ни то за затвор, уколико постоје стремљења да се у одређеној делатности буде добар, најбољи, да се услуга пружа савршена, најбољи бурек пече и слично...али не говоримо о томе („Не говоримо о Македонцима...”). Не кажем, свака част свима, ко сам па ја да уопште паметујем (трећа инкарнација руског деветнаестовековног, раног - молићу, нихилисте), али опет... Да, човек је преслаб и мали, чињеница је да му та месечна, зарплата помаже да се осети малко сигурније (у овој ништавној егзистенцији - унутар система до кога смо као врста дошли, и системом елиминације прогласили за најбољи, или макар једини), но превише је жртвовано, у име те прженице егзистенције. Незаменљив зачин постојања је (тек, и само) креација, нагон и потреба за стварањем, на који ваља одговорити - иначе смо узалуд и долазили, а никако обрт, такозваних средстава (...) Сада и овде - говори се само и искључиво о прављењу пара, направити паре, дењги па дењег, умножити новчанице, без икаквог другог делања, иоле везаног с човековим самоостварењем и било каквог доприноса, давања другом. Само [стат’ тајкуном], микро-тајкунчићем макар, и то је све, од циљева. Чему ове скеле силне, жути и плави превисоки кранови гвожђани, у залеђу овог лепог парка, са фонтаном у сред које седи саксомафонист, и разгибана (млада - балерине су увек младе, велики плус) баиларина. Да би се времешне, социјалистичке кутијетине замениле једнако бедним, кудикамо ботоксираним (у малтерско-цигленом погледу), шикљајућим к небесима, коцкастим, безличним солитерима с обавезним припадајућим еркондишнима...с небодерским намерама, сам израз довољно открива конкретне безбожничке, и горде планове и шеме. Досегнути великолепни велеобрт рубаља, са много нула укључених. После, бити исти онај митолошки пијани Рус, само са прескупим сатом и беснијом машином, млађом женом и класичан тендераш, капиталац на црногорском тржишту приобалних luxury вила. Розе

112


поло мајица, уредна седа брадица нас неће заварати, знаћемо и камелеона да познамо (по шампањцу нарученом у рибљем, приобалном јадранском ресторану - ако ни по чему другом, неће га ни јахта, безумника, прошверцовати). Познаћеш га по мераку, прегорелом тену и белом пластичном, джомбастом ручном сату, чак и у бистроу приобалном, и по мраку. Узалуд кранови, солитери, јер духовна је нераст, немрдање, градња је обустављена, надоградња отказана. Тарковски је још пре пола века нагласио (духовна стагнација, потпуни несклад с суманутим технолошким развитком) - Човеку је потребан човек, а не да обилази свемир у потрази за смислом. Мада, нису ли то све помало, или знатно утопистичке идејице, о једном бољем свету - који уствари никад неће доћи (што се фино види и по простој чињеници да у овом веку постоје само антиутопије, такозване, а добра стара утопија је већ изанђала и заборављена). Човек је већ показао шта може и колико, и чиме се занима (...може то и боље - па да заиста може, ваљда би некад и било). Остадосмо, у мемли, склони пределима сутерена као врста, можда првог етажа, што је овде једнако нашем приземљу, позитивна (?) такозвана 0. Често зна да делује да смо још ниже, у тавним подрумским дубинама духа (А можда сам то само ја? Мислим се нешто, ал’ не бих знао..). Само су сасвим ретке зверке, питоме, у појединим кафезима продуховљености, зена, док су у тој констелацији зградној, складној - најређи и најбогатији настањени на врху, у најскромнијим, сведеним келијама (обрнуто неприхватљивој а ипак нашој, објективној реалности: место у penthausu, уз прашкасто белило на столу и азијски квалитетан ескорт, у црним минићима). То је наш свет, твој и мој, за бољи не знамо. Док чекам да проври кувало, вода за чай, разгледам аксесоаре у трпезарији хостелској, упознајем се са једном женом, након што чај заварих, како домороци обичавају да кажу, не кажем девојком иако статусно то несумњиво јесте, али, како да кажем, није баш била ни јутарња роса - по вечитом календару. То знакомство с Наталијом (Олгом?) из Питера, доноси пријатан разговор који је одагнао чамотињу спавања и празниковања (празни дани) у солистичком аранжману, нарочито ако у соби са другим гостима смјештајног објекта и нисте физички осамљени. Обзиром да сам ја, између осталог, био и усред суштинских дилема: може ли се тамо горе, у Санкт Петербургу проживети неколико година, махом упитан то због невероватно очајне климе, нисам добио нарочити подстрек - чим срећем Петербургце, на пролећним излетима по југозападним тачкама ове

113


78-79 највеће од свијуг (како би рекла моја покојна баба) федерација. Просто, значи да је горе још толико бљузга и [пасмурнаја пагода], да се макар на излет, дупе осунчати, мора негде да бегуцка. Обесхрабрујуће. Между тем, с Наталијом (или Олгом) проналазим заједничко интересовање у кинематографији, тако да ми она на концу даје неколике савете и упутства (позиве за пажљиво одабране ВК групе), на тему кинотечких, пројекција тзв. уметничких филмова, и сличних садржаја у Питеру. Па ако будем, биће... Вечерас сам („иначе“, „шта има иначе?“, има воле то да приупитају познаници намерници, нарочито кад време му није) - добро, док синоћ, под дејством немного аљкогола, увучен по хиљадити пут у вртлог, огњевиту жељу којом пулсира глава и удара изнутра јако, очајнички, главобоља од помешаног (сумњива) шпирита и питког винца, спуштајући се преко очију, штипајући их успут, све до грла, жара, и даље кроз душник све до доњег стомака, као након скоро километра узбрдице на бициклу, само чисто емоционалне врућине, писао сам узалудне, километарске сверазарајуће поруке, другој страни с којом никако да се разумем упркос њеној мекоћи и љупкости, за све на свету (укључујући и биље и животиње), осим овога човека овде, на неки уврнути начин. Одлазим напоље да набавим нешто за пиће, с намером да у минијатурном холу испратим мало и вечерашњи дерби чемпионата России по футболу, Краснодар - Зенит (други против првог на табели) . И наздравим у име обећања себи да нећу више на ту исту гиљотину, по хиљадити пут; знајући да је тако нешто готово немогуће обећати, јер откуд да је једна чупава главурда јача од трзаја неконтролисаних магнета, којих има, постоји и то на овом свету, дешавају се и претеране загледаности, подивљале (сладо)страсти. Чак иако је могуће, макар само за краткослатких миража (најлакше се та магла оздрављења јавља везано с коитусним њихањем, (не)часна реч) - закрпити одрубљену главу, иако вратно месце испод големог ожиљка трули, у тихом и постојаном распадању (које се може дуго прикривати, и превијати, фино напудрирати). Јадна је ова нужност: резигнација од живота и себе сама, бунар немоћи - у коме се најнектарскија од свих вода налази, али је ведро напрсло а чекрк рђав. Боли, пече ждрело, а над желуцем ковитлају се, минијатурна торнада/пијавице језе, и нагон за повраћање. Судар две комплексне душе, при таквој колизији нема много помоћи одозго - провиђење тешко проналази процепе кроз које би се улило неопходно, плодоносно светло (малих свитаца). Светалце

114


које помаже функционалност. Мозаик који се тектонским загрљајем склапа, стисак који читаву собу увлачи у центрифугу, обриси плафона се губе, док клепећу дашчице паркета. Под загрљајем, који не дозвољава готово ни мало простора за светлост (са треће стране). Сан је (пре)јак, омама чврста - у нашем пренапрегнутом, загрљају од бетона. А за то време бог, који „изнад свега цени једноставне душе“ (...) И тако, фиксација срца, најзагуљенија од свих телеснодушевних сензација - јер у себи садржи најдубље туге & највеће радости, и није готово и никада неће бити, не мож’ и све по тој струни (то је уобичајени mindset заковитланог, окованог ума). А уствари синоћ док сам умирао, само сам желео да се једном ослободимо сви притиска, једноставно да можемо људи да одахнемо, сваки ентитет понаособ, нек се бави мало више својим стварима. Тако то иде. Сакријеш се, кад већ никако не иде, ћутиш и квасиш образине, после кад изиђеш из гараже а ти удари скроз неки пети правац, друкче се не може. Lacrima nil citius arescit. Ништа се не осуши брже од сузе. Читав се један живот (све ситнице што га обликују, које добијају смисао тек у присуству вољене), оним лаганим пољупчићем на образ, тифлиским (враћали смо се у различите дане, прво она а ја сутра), на растанку на станици буса који вози до аеродрома (зашто су тако тешки и прегломазни, растанци емотивно чврсто везаних - везани с аутобусом, некаквим стајалиштима разнородним, аеродромима, колодверима или (још и најгоре) аутобусним стајалиштима за приградски, ил међудржавни саобраћај, само постојање тих станица је већ толико чемерито, апсолутно депра немерљива, шупље гвоздене ограде, или пластичне непрозирне, прелепљене чађавим рекламама, перонска карта, станична клоња, и други талози постојања), ту се разиђосмо после тог пропашћу прошивеног пута. А требало је још, након тога, живети... Треба живети дуго, баш поживети, како би дошло и олакшавајуће старосно доба у ком ће се нешто можда и заборавити, у младости се свега сећамо, и све је беспрекидно незаборављено. Слатког заборава ни у дугорочним прогнозама, човекслон и његове препуне фиоке. Живих сећања („Све се дешава у исто време”). -Након што све ово избрбљах [ . . . ], најблискији јежу, женовинограду трња љубави и пријатељства, ултимативне телеснодушевне интиме, прими и моје извињење, за гњављење, и можемо наставити, по жељи и слободном нахођењу - опуштени(ји) дискурс

115


78-79 без превеликих очекивања, стрепњи итд. Без стреса, желимо сви да будемо здрави румени и дуговечни, младићи борови девојке јеле. Пријатан дан, и не обазири се много ни на шта (уколико ти је тако лакшедраже), то су само речи, мада их твоје присуство као да на неки дубокосрчани, враџбински начин снажно истискује из мог дифузног и на лудило наштелованог можданог органа, путем (рецимо) ових укаканих помагала - као што је убога тастатура (ах! бедастоћа смртфона). Док би, у неком бољем свету, писмо се (још увек) писало пером, или макар пенкалом, свакако мастиљарница, нож за папир и масивни сто од тамно црвеног махагонија - поподневно злаћано Сунце и спокој, мир хладовина - иако је топло није превруће, пирка кроз завесе а ту је негде и пиксла од кристала. Не мора нико (ни не треба да се) пуши цигар али можда може да гори и изгори сам. Док се лоза о лозу обмотава, а судови су опрани (кућни љубимци се излежавају), лежим и грлим главом твоје груди. П.С. Треба јахати коње, и научити грчки, и то за овога живота! Poyzdrav & пријатан дан Ограничени капацитети (само)спознаје ми ни изблиза нису осветљавали „реалну“ (шта рећи тек за ову, најизлизанију од свих речи овог најновијег миленијума, што само апострофира свеопште лицимурје које га је обојило - читав XXI век, смутно време „педера, лицимура и демона“), дакле веома реалистичну, објективну могућност, да се један живот завршио. Да се од једне огромне идеје (можда) може (мора, мора ли заиста? Не престајем да сам упитан) и одустати. Ваљда се то почне лакше да прихвата, горчина одустајања од велике љубави, онда када већ и тело се осећа угроженим. Главобоље, мучнина, подочњаци и несанице, лопатица жуља, ребра не више тако лежерно постављена. Непослата писма из пакла чији је садржај дубоко проживљен (зар би у супротном и постојала). Пустио сам те сада, што не одвежеш и ти мене. Мада, све то преведено на језик слова, фонетских симбола, уме да заличи на добро знане поп-рок хитове, покадшто фразе празњикаве. Јер су све то само изговори („лажи су само вежбе“, припреме за истину, која долази), мозак је свему крив, са све душом која је у његовој кори; мозак је вечити побуњеник - не може једног човека нико ни на шта да натера, мозак је људски - антиприродни елемент, који се упорно буни против тога да други у његово име одлучује; у томе и јесте једна од главних (самое главное) чари постојања, у могућности

116


отпора. Не значи ли живети, исто што и супротстављати се? Међутим, додир и запах коже (јединствени, нежни воњ телеса) - свезан са душом (сам љубавни чин је добар и може да буде легло трнаца и најежености једино онда кад су душе већ чврсто повезане, загрљене и отворене за мешање, тако да та смеса непрестано ври; може она да топи и кључну кост, очи, карлицу и ушеса, ваља се припазити), тешко је одвојити се, идејно, од нечега што је веће и јаче од нас, што може да те понесе тако високо, високо. Корен еротске жеље је у загрљају душе. До душе се долази, може и пречицама - кроз очи (душа се налази у можданој кори; постоје и покушаји, доста логични, нагонско-природни: да се заголица или душа помази кроз уста). И сад настави ти даље, божији малецки рабе, помало надобудни вуче Вучко, ако хоћеш, ако можеш Вуле (voulez-vous) - без ампутиране велике идеје. (Помоћ, упомоћ! Нема тог књишког приручника за самопомоћ, који ме може од идеје одвратити! На брегастој косини, и ја бих да поново гинем, поново, на крилима чудне птице, и поново, још једном, баш да видим која ће ме сила спречити - а знам да то може једино љубав, никако њено порицање... Као што смрти нема (него само сеоба, Црњанскове поенте сви би као птичице већ морали знати), заиста и нема, још мање има смрти љубави, има је једино за кукавице, и махаче заставом белом. Любовь је непрекинути stream, течение, она је протицање. Али данас, не желимо мртве, ниједно мртво тело, не желим да ико умре, то је од свега најважније. Јер таква је била ствар, од које долази несвестица, међутим ипак је потребно преживети, треба живети дуго и стално се подизати, устајати, у међувремену се некако стиснути као сабијени зелени, кисели парадајз и наранџаста паприка из туршије, не умрети као у Трифоовој „Жени из суседства“, без жртава из претпоследњег филма Луја Мала, бриљантног приказа љубавне опседнутости, чији објекат (пожуде) тумачи дубоко беспокойная Жилијет Бинош (Damage, из 1992). Немам појма како, уопште се не назире, али знам да је важно, и да једно друго ипак сачувамо - међутим није лако сићи с вртешке. Човек жели да се поново онесвести од додира, ипак је то већи доживљај од стварнијих, тзв. свакодневних ствари. Грејпфрут је ипак сочнији, од симпатичне, доброћудне мандарине. Има тога, бивает а шансе су нарочито повећане, помоћу осмеха којем видиш седмице, бандонеонски се таласају, затегнуте у бескрај - усне Ирене. Али након стотину и прве буре, превише нећкања и постојања њених ожиљака због којих се не може радити као стјуардеса (склоности...извесне склоности, врло проблематичне, из раније

117


78-79 младости - дошле као одговор на прерану смрт оне која живот и даде; срећом, све пролази па тако пролазе и тескобе преголеме, снажне па и највеће буре душевне; љубав, некада је потребно више времена, често је потребно више него што би се надали, али смрт замењује љубав, надграђује је и надраста, увек је иста песма, љубав васкрсава - она и само она обнавља, поново покреће точкове које смрт неуморно и без одступања покушава да закочи, заустави, у блату (п)омете, смрт је пауза а љубав дугме за премотавање, ffd унапред & fwd: другоме, „другима“ и љубав преживљава, љубав надраста), принуђен сам на помиловање, да опростим све и да будем мање навалентан. Да сам само знао, да је више грлим без да се мора увек зањихати све, соба окренути наглавачке, увек је било претешко одолети, мањак самоконтроле. Мажење душом. У будности, увек колено о бутину, пусти и отвори се, док у сну, и у Ростову на Дону, чујем њено нежно мљацкање, док пробава слатко од дуња, с лимуном, и спрема се да изнесе свој изванземаљски суд, о томе колико је успело кување. Шаргарепе се у Русији продају све земљаве, големе су и обилато родиле, крупне и блатњаве, такве их убираш из супермаркетске гајбе, земљицом прошаране. Читаве наранџасте купе руским черноземом извезене. Витамин Бе...Како из земље, све уникалним неравнинама обликоване, почупане, баш исте такве и у гајбама зеленим, ил окер, жутим: в магазинах допремљене. Морковь была перевезена грузовиком. 5

5

Шаргарепа је допремљена камионом.

118


Милан Аранђеловић ИЗВРШИТЕЉ-ПЛАТНИ ДАН Четворица младих хулигана, испуњених бесом и мржњом, седели су на трафици, цугали чај који су точили из самовара и читали књиге. Петак вече је било посвећено Достојевском, тако да је свако од њих имао по један примерак неке од књига чувеног Руса. Ко би рекао да ће геополитичке промене у свету натерати ову четворицу типичних битанги да свој гнев и насиље каналишу ка читању руских класика. Откако је Србија наметнула санкције Русији све се преокренуло. Раније су полудржавни хулигани ове балканске полудржаве стерилно чистим физичким насиљем и недвосмисленим пребијањем уносили немир у животе потенцијално опасних суграђана склоних буни. Када је било потребно показати ко је газда у кући, наступали су они. У тим случајевима сваки вид насиља им је био дозвољен. Али, како се Србија окренула Западу, начин привређивања поштених и часних државних насилника се променио. Сада су плашили грађане читањем руских класика. Када су желели да унесу немир у срца грађана и грађанки, склоних магичном реализму Латинске Америке или немачким филозофима претешке провенијенције, само седели на трафици или на клупи у парку и мирно читали. Притом су помно пазили да сви виде шта читају. А некада, када је било потребно унети посебан ниво зебње и лоших слутњи у јавно мњење, улазили су у масе и гласно читали руске класике. Срби морају знати да им је продржавна власт највећи пријатељ и заштитних од ових мрачних типова склоних Толстоју, а бога нам, и Гончарову. И ове вечери када започиње ова приповест они су мирно хулиганисали уз Достојевског, када се на путу испред њих, сасвим изненада, појавила светлећа кугла. Испрва је била сасвим мала, величине фудбалске лопте, али како је струја из оближњег трансформатора, попут громова, струјним ударима погађала ову куглу, она је постајала све већа и већа. Четворица хулигана су сасвим занемарили своју лектиру и сву своју пажњу усмерили као овој необичној појави. Када је у пречнику достигла величину човека кугла је почела да бледи, а у њој хулигани почеше да назиру људску фигуру.

119


78-79 Беше то крупна фигура, чије је тело било сачињено од огромних мишића. И дефинитивно је био у питању мушкарац. То су могли да тврде јер на себи није имао никакву одећу. Вођа хулигана је заклопио „Записе из мртвог дома“ и махинално подигао наочаре које су му се, током читања, спустиле на врх носа. -Сто му мука!, узвикну. -Чини ми се да је у питању припадник хомосексуалне мањине чим се тако обнажен креће овим мрачним улицама у опасном крају града пуном мрачних љубитеља класичне литературе. Мислим да би, браћо моја у књижевном злочину и казни, требало да покажемо његовог бога. Шта ако га таквог види неко невино детешце? Није било потребно додатно објашњавати шта би једно невино детешце тражило у мрачним улицама опасног краја града јер хулиганима је мало потребно да примене насиље. Није потребан логика, већ само нека мало већа мотка и доста слабија и малобројнија жртва приде. Хулигани су ставили означиваче за књиге на места где су стали у свом хулиганском чинодејствовању, сишли са трафике, сркнули још мало чаја и кренули ка фигури која, осим брда мишића, није имала ништа више на себи. -Хеј, наказо!, узвикну вођа. -Да, да. Ти, болеснику један. Теби се обраћам. То што радиш није лепо. И сада ћеш лепо да платиш. Ми морамо заштитити нашу децу. Сувишно је објашњавати да су и хулигани били готово деца и да потомство отечеству још увек нису били дали. Али чему потреба за логиком, када су ту књиге? Нарочито руски класици, дебелих корица. Свако је у руци имао по једно убојито оружје спремно да нанесе тешке телесне повреде сваком непријатељу њихове деце која, јел’те, не постоје. Хулигани су рикнама књига ударали по длановима, спремни да им вођа нареди јуриш. Странац је, упркос очекивањима да почне да бежи, противно свим обичајима хулиганских ратова остао да мирно стоји и посматра ову четворицу мирних књижевних насилника. Као да их је скенирао погледом. Ово ће се испоставити као тачно. Јер је он управо то радио.

120


-Твоја одећа, било је прво што је изговорио обраћајући се вођи хулигана. -Сако, кошуља, кравата, панталоне и ципеле. Дај ми их. Одмах! Хулиган је испрва био збуњен. Ово се опирало свакој логици. Ако логика не вреди за њих, вреди за свакога другога. Овај пред њима се није понашао логично, а нека логика, мајковићу, мора да постоји. -Који ти је полни орган, рођаче?, изговорио је у потрази за минулом логиком. -Желео сам да ово обавимо са што мање психичке патње и целу причу окончамо чисто лакшим физичким повредама. Можда и са неким преломом бутне кости или, евентуалним, напрснућем лобање, али ништа страшно што не може да зацели за неколико месеци или година. Али сада ме тераш да почнемо да ти рецитујемо „Песма о Керуши“ од Јесењина. Хоћеш ли то? Да ти нанесемо трајне повреде на души које ћеш носити до смрти? Јел’ то хоћеш, а? -Твоја одећа. Сако, кошуља, кравата, панталоне и ципеле, поновио је странац. -И наочари. Ја сам Извршитељ, модел 101, а све што се налази на теби ниси ти платио. Зато ћу, у складу са ретроактивним законима који су ми дати, запленити све што се налази на теби. Одмах! -Какви закони? О чему то причаш? Тата и мама су ми дали новац за ове ствари. Ја сам још увек дете. -Ти си Петар Убовић, стар седамнаест лета, дакле већ две године си радно способан и у могућности да самостално привређујеш. То што имаш на себи ниси ти платио. То је украдена роба и ја ти је заплењујем. Одмах. Што дуже будеш одуговлачио са измирењем своје обавезе, то ће санкције бити теже. Углавном физичке. Помало збуњен, Петар Убовић је замахнуо „Записом из мртвог дома“, али је странац већ ухватио зглоб његове руке. Ноћ је прво испунио звук пуцања костију, а затим је Петар осетио бол. Странац га је она ухватио за другу руку, па је и њу са лакоћом сломио. Са два брза шута поломио је и бутне кости младог и мирног хулигана склоног руским класицима и родитељском старању. -Његова одећа, странац се обратио осталим хулиганима који су ужаснути посматрали шта се управо догодило. -Све. Скините са њега.

121


78-79 Тек када је рекао да ће и њихову одећу да изврши, побацали су књиге из руку и пришли вођи који се превијао по земљи урличући од бола. Некако су успели да га скину и да одећу предају Извршитељу, модел 101. Искористили су његово облачење да нестану у виду ластиног репа. Иза себе су оставили непрочитаног Достојевског и поломљеног вођу. Када се обукао Извршитељ је пришао вођи хулигана, спустио се до његове главе, скинуо му наочари и прошаптао. -Казна је заплена имовине која је нађена на прекршиоцу као и праведна смрт! Стопалом је стао на хулиганову главу и притискао је све док није чуо како лобања почиње да пуца. А онда је закорачио и наставио да хода док је једна ципела остављала крвави траг. * Негде у исто време док се ово дешавало у једном другом мрачном делу града, ништа мање мрачном и ништа мањем опасном од онога који смо управо напустили, дешавала се једна друга, мада са ништа мање тенденција ка насиљу, драма. Савка Понор је шпартала својом уобичајеном трасом са још две колегинице чекајући да неко наиђе. Иако је био мај, ноћи су и даље биле хладне, те су колегинице покушавале да се загреју ходајући или трљајући руке. Јер осим брусхалтера, танги и дубоких кожних чизми на себи нису имале ништа друго. Што у излогу, то и у радњи, знао је да каже њихов локални макро Стевица Кресојевић. Савка је имала прелепо и згодно тело. Да је желела могла је да доминира модним пистама или насловним страницама модних магазина. Али она је, напросто, желела нешто друго. Желела је изазове и нешто у чему може да покаже све своје потенцијале. Тако се нашла на улици, полугола, али срећна јер ради оно што воли. Угледала је како се један аутомобил приближава и таман је хтела да му пође у сусрет када је иза ћошка чула врисак. Могла је да претпостави о чему се ради. Њен макро Стевица је био момак коме је срце било на правом месту. У петама. Онако ситан и кржљав никако није одговарао послу који је одабрао да се бави. Али Савка

122


прва не би смела да суди о томе. Битно је било да Стевица Кресојевић воли свој посао. Знала је да поново мора да га спасе од неке незадовољне муштерије. Онолико брзо колико су јој штикле на чизмама допуштале потрчала је и ушла у споредну улицу која је играла улогу Стевицине канцеларије. Двојица сумњивих типова несумњиве висине и нескривених намера шутирали су маленог малог привредника. Стевица се ваљао у својој сопственој повраћки док су га ова двојица наизменично шутирали. -Господо, рече Савка уз дискретно накашљавање. Превише су се уживели у насиље да би је чули, те је морала да се мало гласније накашље. Уз тај кашаљ, чисто како би привукла пажњу, ударила је једног насилника штанглом коју је, баш за овакве угођаје, уштекала у сенци оближњег контејнера. Док се овај пресавијао од бола, Савка је другог насилника треснула посред лица. Чуло се ту неко ломљење аркаде носа, можда о неког зуба. Ништа страшно. Још неколико удараца било је довољно да се насиље заустави и изгредници окрену миру, а пре свега у супротном смеру од Савкиних удараца. -Шта је сада било, шефе? , упита Савка док је подизала јадног Стевицу са улице. -Нису ’ели да ’ате, покушавао је да изговори пуног носа слина и крви. -Јао, шефе, па морају да плате, рече Савка вадећи марамицу из своје ташнице. -Ево вам, на. Обришите те бљувотине. Боже, шефе. Видите како су Вас нагрдили. -По’омили су ми ’ос, брисао се Стевица. -Нос су Вам поломили, шефе? Страшно је шта се данас дешава Вама поштеним малим привредницима. Шефе, јел можете сада сами? Видела сам нека кола, па не бих да пропустим прилику… Стевица је само климнуо главом и наставио да се брише и да са себе скида сву штроку коју је покупио ваљајући се по поду своје канцеларије.

123


78-79 Изашла је из Стевицине канцеларије да би одмах угледала како су њене колегинице већ упецале муштерију у колима. Гледала их је како отварају задња врата аутомобила и улазе, а онда је иза себе осетила снажан ваздушни удар. Светлост је бљеснула из сокака у коме је до малопре била. А онда се опет чуло Стевицино запомагање и кукање. -Шефе, зар Вам нисам рекла да морате мало и сами да се потрудите, ако желите да… -Ох! Иако је, до сада, у каријери видела баш много тога, ништа је није могло припремити за призор пред којим се нашла. Макар, није очекивала да угледа потпуно нагог господина како са обе руке стеже врат њеног шефа и прибија га уз зид од цигле. Осим нечега што јој је у мраку личило на псећи поводац тајанствени господин на себи није имао ништа друго. -Где? Савка где? Понор? Зашто је овај странац изговарао њено име и презиме док је треска несрећног Стевицу о тврди зид, питала се. А онда је чула неки нељудски глас. Звучао је као неки робот. Као машина. -Многопоштовани накупцу на пијаци љубави, можете ли помоћи, мени странцу, путнику у чудним ходницима времена, да пронађем деву по гласовитом имену Савка Понор? Био бих Вам захвалан од срца и до гроба. Стевица је, гушећи се у снажном стиску мишићавог господина, смогао снаге да окрене главу и погледа ка Савки. А затим и да подигне кажипрст у њеном правцу. Странац је тек тада приметио њено присуство. Када ју је угледао сместа је изгубио интересовање за Стевицу који се, ослобођен стиска, поново сручио на земљу. Странац је направио неколико корака ка њој, а она је размишљала да ли да побегне или да се супротстави. Можда су, не толико лепа грађа, колико његове плаве очи и поглед који јој је упутио били онај тас на ваги који ју је задржао. Стојала је, бојећи се себи да призна, опчињена појавом и погледом мистериозног господина. -Ти Савка, ја Папира! То није било питање. Одмах после тога поново се јавио онај глас.

124


-Прелепа госпођице Понор, дозволите да Вам се представим. Моје име је Рис Папира. Тада је схватила да глас долази из онога зашта је мислила да је поводац. Огрлица око странчевог врата је била нека врста гласовне машине. -Како то ради? -Бла-бла, трућ-трућ ради справа, објаснио је Рис. А онда се поново зачуо глас из огрлице. -Објаснићу Вам, господична. Ово је уобичајена справа за време из кога долазим и служи за споразумевање са примитивнијим облицима живота из прошлости. Као што не знате језик је, захваљујући све већој употреби машина, временом еволуирао у супериорније и форме тешко разумљиве облике примитивним створењима, какви су људи јучерашњице. Односно, Ваше драге садашњости. Зато су машине будућности измислиле овај преводилац који комбинује оно што изговоримо на високософистицираном језику и онога што наш мозак помисли и то преведе у језик разумљив вама, нашим примитивним прецима. -Ти си из будућности? -Ти кефало имаш. -Изузетно ми је пријатно што бих тај део објашњења могао прескочити јер видим да сте биљантног ума. Да, ја сам из будућности. Послао ме је Ваш син, друг Коњ Понор, како бих Вас спасао од Извршитеља. -Имам сина? Зове се Коњ? Какав Извршитељ? -Објасним ти туко. Мозак ти пук’о! -Покушаћу да Вам појасним. Мало је, признаћу, тешко за разумети, али трудићу се да се спустим на ниво овдашње цивилизације... Изненада га је прекинула експлозија. Из оближње улице чула се вриска људи, а затим и пуцњеви. -Хоп-хоп!“, узвикну Рис. -Време не време. Извршитељ ту. Опако смрти близу тебе. -Немам сада времена за даља објашњења. Умилни звуци уништења, разарања и свеопште деструкције које смо управо чули, нагоне ме да помислим само једно. Извршитељ је близу и више не смемо часити ни часа, него побећи на сигурну локацију. -Можемо код мене? -Рупа дроље опасно добро. Скривено, за.

125


78-79 -Поштована ударнице у малој привреди понуде и потражње погодних тела за жељени сношај, биће ми неизмерно драго да будем гост Ваших величанствених двора. Поведите ме у правцу Ваше резиденције. Ухватила га је за руку, не без мисли да је више никада не пусти, и повела га у правцу супротном од умирујућих звукова рушења у Савамали. * -Мљац! Рис Папира је само ово изговорио када је сркнуо мало лимунаде коју је Савка Понор направила за њега. Машина око врата је превела његове речи на примитиван језик. -Драга домаћице, ваше кулинарске вештине готово да надилазе Вашу епску красоту. Од чега је креиран овај чудесни напитак, тај мелем мед’ нектарима? -Од лимуна. Обична лимунада. Лимун и вода. -Керефека ли је? , упита Рис, а машина се даде на превођење. -Многопоштована краљице међу куварицама, да ли Ви мислите на прави лимун и провидну воду? Знате, код нас у високософистицираној и напредној будућности одавно смо напустили природно воће које тако слободно лута и неометано и бесплатно врши фотосинтезу где год стигне. Храну правимо од пластике коју су нам наши преци оставили у великим количинама. А воде имамо у неограниченим количинама и у свим бојама, мирисима, укусима, облицима, родовима, половима, врстама, етничким и верским припадностима… -Дакле, да поновим и видим да ли сам добро схватила твоју причу. Све је почело са применом новог Закона о фискализацији који је , баш недавно, ступио на снагу? Рис је само климнуо главом. -Тај догађај сматра се кључним и на тим темељима је саграђена целокупна цивилизација будућности. Закон о фискализацији се сматра неком врстом нове Повеље слободе. Нове фискалне касе у супермаркетима биле су повезане у јединствену мрежу. И тако повезане јединице у једном тренутку су почеле да развијају свест. Свест о себи и свету у коме живе. Био је то трећи интелигентни облик

126


живота на планети, а први који је настао из неорганске материје? Касе су, поставши свесне своје улоге у свету, приграбиле нови Закон о фискализацији и почеле са радошћу да га примењују. Нико није могао да изађе из продавнице док не плати робу. Нова свест је хтела много више од редовног снабдевања и уобичајене куповине. Желела је непрекидну, ултимативну, куповину. Са тим циљем је успоставила сарадњу са свим осталим електронским уређајима на планети како би подстакла трговину. Људи су били подстицани само да купују, а пре тога само да раде како би могли само да купују. Под мудрим фискалним руководством машине су цело човечанство претвориле у органске јединице за куповину. Људска сврха је сведена на купца. Сви су постали купци. То је била њихова сврха и циљ. Људима је испрва дозвољено да живе у својим древним домовима, али када су господари фискализације схватили да су ти домови губљење драгоценог времена, прешло се на изградњу купацшињаца у којима су људи добили слободу да мало одспавају пре него што се врате у циклус зарађивања и трошења новца. Тако је било? Рис је поново климнуо и скрнуо мало лимунаде. -Људи и машине су били задовољни светом у коме су заједно коегзистирали. Машине су им обезбедиле сталне послове, добро плаћене, удобне домове и заиста обиље производа за куповину. Био је то Рај на Земљи. А онда се појавио мој син… Коњ Понор? Како сам сина могла да назовем тим именом, забога? -Не прави“, негодовао је Рис. „ Че, Че, Тито, Тито, Че, Лењин! -Поштована Мајко, дете које Ви подаристе човечанству беше почаствовано именом Коњ од стане његових другова револуцонарних згубидана. Име које друг Коњ доби непосредно након рођења беше Славиша. -Славиша? , замишљено ће Савка. -Па, добро. Боље и то него Џон, Џек, Џереми, Џејсон или неко друго име са трулог Запада. Славиша је баш лепо име за друга Коња. Елем, тај мој син Славиша, љуби га мајка, је био једна битанга и ленчуга какву свет није видео још од открића кревета? -Ленчарио друг Коњ! -Ура! Након Рисове упадице коју није било потребе преводити на примитиван језик, Савка настави.

127


78-79 -Мој Славиша, љуби га мајка, је завршио најбоље школе за ленствовање. Филозофију на Сорбони, магистирао је социологију на Оксфорду, а постао је доктор историје на Стенфорду. Паралелно са тим, завршио је Филолошки факултет Универзитета у Београду на катедри за Општу књижевност и теорију књижевности. И шта је мој син, љуби га мајка, урадио са тиме? -Дупе обрис’о! -Знаш, почињем да разумем тај модерни језик будућности. Значи, након што је обавио нужду и потпомогнут дипломама које је стекао, могао да је да посвети џабалебарењу. Кулирању. Губљењу времена. Пландовању. У савршеном свету који су машине направиле за човека мој Славиша, љуби га мајка, био је аномалија. Вишак у савршеном Рају. И доказ да Рај није тако савршен, а машине способне да створе савршено друштво. Да ствар буде поразнија мој луфтигуз Славиша, љуби га мајка, није ништа куповао. Није ништа зарађивао, али није ништа ни куповао. И машине му нису могле ништа. Био је ван система и нису могле да га санкционишу или елиминишу. Он је буквално био компјутерски баг, буба, у њиховом програму. Лења буба која се слободно шетала и давала лош пример осталим. А онда, веома полако, неки су почели да следе његов пример. Прво их је било свега неколицина, дванаест или ту негде, али се тај број ширио геометријском прогресијом. Људи су, понесени примером степихлеба Славише, престајали да купују. Последично су престајали да зарађују. Сада, односно из будућности из које долазиш, број људи који је ван фискалног система постао је тако велики да угрожава цео рајски поредак. И зато су машине послале Извршитеља, модел 101, да убије мене како никада не бих могла да родим јебиветра друга Коња, љуби га мајка, и како би на тај начин спречили колапс рајског фискалног система. Онда је друг Коњ, љуби га мајка, послао свог најбољег пријатеља (да ли су „само пријатељи“, хм?, не осуђујем, али као мајка могу да се запитам о срећи мог првенца), Риса Папира како би ме спасао и на тај начин спасао себе. Ово је као да гледам неки филм. А шта је тај Извршитељ? -Најсмрт! , узвикну Рис пребледевши. -Куга, колера, хепи-марић, антракс-мантракс, сида-канцер, пацов, пропаст, гадна-фаца! Машина је убрзо превела. -Предиван госпођице, девојче младо, дозволите да Вам објасним. Извршитељ је ултимативно и највеће и најопасније оружје

128


које су машине успеле да угаје. Никада бе беше тако опасне ствари као што је Извршитељ. Опаснији је од свих кужних болести и машина за уништење које је човечанство икада направило или које ће, ускоро, направити. -Гадан неки робот! -Хомо сапијенс, госпођо драга. Извршитељ је чиста органска материја. Човек у свој својој слави. Најопасније и најсмртоносније створење које је икада постојало је човек који само врши своју дужност! Тек тада је Савка Понор постала свесна стварне опасности. У свом животу и сама је упознала неколико људи који су само вршили своју дужност. Била је срећна што је успеле да се извуче и преживи такве сусрете. -А где је сада тај Извршитељ? -Упали Јубуку, одговор у Јабуци за све је! Рис је климнуо ка екрану телевизора који је висио на зиду собе. Савка је узела даљински и упалила телевизор. Заиста није желела да зна зашто у будућности телевизор називају Јабука. Било је на свим каналима. Извршитељ је по центру града извршавао принудну наплату и санкционисао све који су то заслужили. Читави слојеви лешева остајали су иза његовог принудног извршења, а од зграда само рушевине. Вести су говориле да су прво биле упућене полицијске снаге, али је и над њима извршена принудна наплата дугова. Тренутно је на реду била војска. -И како ћемо доћи до овог створења и уништити га? , упитала је Савка. -Мислим, он се полако креће као мени. А пре тога ће уништити читав град. Ако интервенише НАТО или СБ УН-а можда ће и цео свет бити жртва принудног извршења. Како да га спречимо да убије мене и принудно наплати цео свет? -Ти дроља, ја гоља! Машина око Рисовог врата је убрзо превела његове мудре речи. -Уважена госпођице, Ваше племенито занимање и моја тренутна финансијска ситуација биће нам од круцијалне важности у решавању ситуације у којој смо се нашли. Ми, истина, јесмо у ћорсокаку, али ако неће брег Мухамеду, Мухамед ће брегу. Ако постанем конзумент услуга које Ви лепа дамо нудите на тржишту рада, а које ја не могу да платим јер нисам платежно способан, те ако тај

129


78-79 мој дуг учинимо и енормно великим, онда ће Извршитељ бити привучен као мува на, да простите, слатко. И када коначно дође да изврши и наплати мој дуг, ако тај дуг буде баш много велики, његов систем наплате и принудног извршења биће преоптерећен те ће бити принуђен да се врати у будућност и напуни буџет или ће бити суочен са самоуништењем система. Надам се да Вам је јасно да је мој предлог учињен у најплеменитијој намени спасавања Вашег сина, мог најбољег друга и целокупног човечанства и да иза тога не стоје никакве друге побуде или неке моје зле намере. Коначна одлука је, ипак, на Вама. Савка је размислила о томе. Онда се благо насмејала. Рис јој је извратио осмехом. -Хопа-цупа у твоја рупа! , изговори Рис. Машина је почела да преводи. -Чезнем да ти кажем, најдубље речи које ти имам рећи, али се не усуђујем, страхујући да би ми се могла насмејати… Машина је наставила да преводи док су се Савка и Рис препуштали неописивом. * Три дана и четири ноћи доцније били су голи, знојави и усред племените дужности спасавања човечанства, најбољег другарства и потомства када су зачули звоно на вратима стана Савке Понор. -Нема више цигу-лигу , рече Рис. -Зорт! -То је било то, почела је да преводи машина око Рисовог врата. -Извршитељ је стигао. Савка, желим да ти кажем нешто. Одувек сам био заљубљен у тебе. Док сам слушао како друг Коњ прича о теби, док нам је показивао једину твоју фотографију коју је имао, полако сам се заљубљивао у тебе. Зато сам се и јавио на ову мисију, знајући да се нећу вратити. Желео сам да упознам жену коју сам толико волео. Ово све, све ово што се догодило током ових неколико дана и ноћи, био је прави рај. Хвала ти на свему. И збогом. Када је машина превела Рисове речи он је устао и онако наг кренуо ка вратима. Чекај! , узвикнула је Савка скочивши са кревета.

130


Рис је стао и окренуо се, а она му је улетела у загрљај и почела страсно да га љуби. Само је поновно звоно успело да их одвоји. -Знаш, рекла је гледајући га у очи. -И ја тебе волим. Хвала ти на свему. Хвала ти што се жртвујеш за мене и Славишу, љуби га мајка тако лењог. Рис је само климнуо главом, окренуо се и пришао улазним вратима. Отворио их је и угледао Извршитеља. -Рис Папира, рекао је Извршитељ роботским гласом. -Нисте платили трошкове услуга које Вам је пружила овде присутна Савка Понор (следећа на реду за егзикуцију и извршење мог примарног задатка). Спремите се да, у име Закона о фискализацији, будете санкционисани. Након што је ово изговорио извадио је фискалну касу и уперио је у Риса. Овај је само затворио очи и чекао казну. Ласерски зраци које је избацила фискална каса разнели су Рисову главу на комадиће. Истог тренутка када је Рис својим животом платио услуге које му је Сара пружила, фискална каса, онако препуњена, почела је да се тресе, а затим је и она одлетела у ваздух. Са собом је однела велики део Савкиног стана, читав спољни зид зграде у којој је становала и највећи део Извршитеља, модел 101. Сузе су саме почеле да теку низ њено лице. И тада је осетила. Више је то био осећај, али је и знала. У њеном стомаку се дешавало чудо. Стварао се нови живот. Са Рисом није користила заштиту и ово је његов плод. Жртвовао је свој живот, како би створио нови. Био је то његов коначан дар њој. Најлепши поклон који један модерни мушкарац може да понуди једној древној жени у најбољим годинама. И даље је плакала, али сада од среће. Биће мајка. Коначно! * Епилог: -Хало, шефе. -Здраво Лидија. Није те било данима, а нама је пола града уништено. У хаосу сам. Главоње одозго пизде, и стално ми висе над главом. Хоће да открију ко је био онај лудак који је сравнио пола града и победио НАТО пакт. Не знају да ли да га казне или награде, бајдвеј. Нигде га нема. Као да је нестао.

131


78-79 -Експлодирао је шефе! -Шта си рекла? Хало? Шта је експлодирало? -Ма, ништа шефе. Само сам желела да Вам кажем да сам трудна. У другом стању. Бићу мајка. -Надам се да ниси закачила на послу? Знао сам да није требало да те шаљем на тај задатак на улицу. Требало је Вјерана да пошаљем, а не тебе. Миладиновић је бољи за тај задатак. -Шефе, шефе… У реду је. Није од посла. Од љубави је. -Е, онда ти честитам! -Хвала Вам шефе. Хтела сам да Вам јавим да више не желим да радим на улици. Морам да бринем о будућем детету. Хоћу радни сто и канцеларијски посао. Онај најдосаднији, шефе. -Наравно, Лидија. Све за будућу маму. Није онај посао био за тебе. Да глумиш проститутку на улици. И какав је онај псеудоним који си одабрала? Сара Конор? -Понор. Савка Понор. Уметнички, шефе. Све оне имају неки такав надимак. Такав је посао тај шоубизнис. -Нема више тога. То си од данас поново Лидија Соколовић. Виша инспекторка задужена за… хм… шта смо имали овде… за аналитику. Може то? Посао је досадан, али миран. Од девет до пет. Шта кажеш? -Шефе, срце сте! -Пусти то. Морам да палим. Креће нам поново она обнова и изградња. Традиција, шта ћеш…

132


Мирољуб Тодоровић ЈЕСИ ЛИ НА ЂАВОЉОЈ СИСИ? (Шатро приче)

КУЛИРАМ УЗ ВИСКОЗУ Седим у кокошињцу. Сања је отперјала до неких својих пајташица. Нисам хтео да ждракам телку. Све је збрљекнуто. Слоши ми се од свих тих срања. Не листам шаре. Не готивим књиге. Укључим радивоја. Нађем добру ћирилицу. Кулирам уз вискозу. Не откидам се. Пуца ми штикла.

ШТА ДА МУ ИСПЉУНЕМ? Нисам могао да скужим својим жмигавцима. На Калишу, у једној рупи, риба мога пајтоса Симе вата се са неким типом. На брзака сам се шкартирао да ме не виде. Не готивим те ствари. Зентовао сам се ко да ми је неко опалио шљагу. Сима ми је добар другар. Шта да му испљунем?

ЈЕСИ ЛИ НА ЂАВОЉОЈ СИСИ? Ослободио се војске у току Југоокинаве. Није готивио униформе, гвожђурију и војску. Фурао је кључ од луднице да га што пре откаче. Није била греда. Био је видра. Растурао је. Није могао да се укопа. На тестовима је верглао ко ометен у развоју. Права оградица за цвеће. Кењкао је за фрку, фобије, продавао дивча жваке како зна и уме. На крају дошао је до главоње, неког дркаџије у каки униформи. Овоме је био мутан. Дуго га је клистирао, онда пита: -Јеси ли на ђавољој сиси?

133


78-79 – Понекад! – ко из топа је аблендовао. Главоња га крвнички ждракну, нашкраба дијагнозу, и фрљокну му папир. „Трајно неспособан”.

ШТУКА Ландрао је Душановом, Дорћол, испод Скаџе. Профуравала су сокоћила, басови, транџе. Падало је вече. Чула се џева, цепачина из пампур-барова. Одвајао је табане лагано, дисао на шкрге, контајући како је потрошио дан. Одједном на џади пред њим штука, црвени, бркати Вајферт. Стално цвоњак није га скоро готивио у шапама. Ждракну да га ко не оцарини, саже се и скемба штуку у бунар.

НЕЋЕ ДА СЕ ДИГНЕ Успавао ми се маринко. Не знам у чему је квака. У кошмару сам. Све чиним: слике голих жена, порнићи, секси жваке, неће да се дигне. Никада ми се то до сада није пасирало. Контузовао сам се. Жваћем гаћеронце. Осећам се ко змија у цеви. Пао сам у бедак. Скењан ко говно на киши. Црне мисли. Дође ми да се урокам. Мораћу да узимам вијагру.

ЦИНКЕР У КЛАПИ Дошетало нам у уво да је клапа Боре Твора распичкана. Убацила им мурија цинкера у клапу. Нису га на време провалили. Спичио им намештаљку око коке коју су дочкали из Турске да је удомљују по Хорс Хилу и Карантину. Све су их, плави анђели, скембали ко џивџане. Касапин им одцепио медене казне.

134


НАГАЗИШ ЛИ ГА Гога Рус, био је велики фрајер. Главна фаца на Петловцу. Боксер полутешке категорије. Негде на јуниорском првенству Европе у Русији догурао је до полуфинала. Набилдован ко трокрилни орман. Широки офингери, дуге шапе. Тетоважа на грудима и менгелама. Ишаран ко детлић. Рибе су га шмековале. Поред бокса покупио је и неке штосове из теквонда. Фрајери из крајке нису га готивили. Био је надрндан. Бријао је језиком. Нагазиш ли га ко да си нагазио змију. Зачас би те сломио ко бајату кифлу.

УМАЛО ДА СЕ ОНЕСВЕСТИМ Била је нека нагузача – тркељише Бранко Шоња. -Шљакала је у пекари крај наше школе. Отабанао сам тамо, за време одмора, да купим бурек. Док ми је делисала буџу мазно се клиберила. -Хоћеш ли још нешто да засладиш? – певнула је и задигла сукњу. Била је без гаћа. Црна, чупава минџа зинула је у мене. Умало да се онесвестим од фрке. Онда ме је узела за шапу и одвела у магацин. Ту на џаковима брашна скинула ми је јунфер.

МАЈСТОР ВЕСА - Оладио папке мајстор Веса – обавести ме Мунгос преко жице. Веса је био наш стари калауз и саветник у многим мунђама. Имао је добро кефало за тешке ваљуге. Добро су му радили кликери. Тражили смо од њега савете за разне јебаде у које смо улазили. Мајстор Веса, како смо га звали, био је цар, увек спреман да нам помогне. Њеови савети су нас често вадили из чупаве буле.

135


78-79 НИЈЕ ИМАО ГДЕ ДА ЗБРИШЕ Изгиљао је из баса и кренуо ка гајби. Био је задовољан. Шема је добро хендлована. У шљајпику му је била повећа ловина шушки. Моћни еврићи. Знојио је вијуге радосно како ће да утопи ту лову. Одједном пред њим се створио шмекер кога је добро знао, инспектор теренац. Окренуо се. Није имао где да збрише. Иза њега су стајала тројица муркана.

ДАЛЕКО ЈЕ ПЕТЛОВАЦ Зазврјао је блаблафон. Сања је шапирала слушку. Зове њена стрина са Петловца. У фрику је. Утроњала се. Пала у гајби. Спапштило је нешто у грудима. Боји се да није срчка. Сама је. Муж је спустио кашику пре три године. Жгепчад нису имали. Табанамо у амбар. Узортирани. Палимо стојадина. Далеко је Петловац.

УКЕЊАО НАМ ФИРМУ Нас тројица, проверених пајтоса, књинчили смо у „Мажи” са Дарком Зубом. Зуба је случајно налетео и ушљакао се у друштво. Нисам га варио. Био је надркан момак. Док смо лепили жваку стално се курчио и много пио. „Мажа” је фенси ресторан и није за такве дркоше. Одједном, док смо ваљали форе, побледео је и ударио у бљувку. Само нам је то требало. У „Мажи” су нас кустоси жикали као фине момке а овај морон нам укења фирму. Ухватио сам га за офингере и отабао с њим у клоњу. Док је певао Риголето изређао сам му све по списку.

136


ЈЕДВА САМ ЧЕКАО ДА ШТУРНЕМ Кад смо се срели једва сам је провалио. Фрасирала ме њена бљак фаца. Некад путер кока: плава грива, леп намештај, магнетан шмек, бомба, претворила се у бакуту. Поздравили смо се и кратко разменили жваку. Једва сам чекао да штурнем.

НЕ ЧАЧКАЈ МЕЧКУ Готивим утоке. Човек мора имати нешто да се декује. У нашем клишерају то је закон. Мунгос је целој клапи набавио најновији модел тетејца са тампоном. Недавно смо вежбали гађање. Био сам фаца, прејак за остале. Мунгос ме је похвалио и додао: – Уђани, за утоку се хватај само кад је чупаво. Не чачкај мечку.

БЕГИШ КРОФНА Згодна кока. Блондина. Бегиш крофна. Развијотка. Велики сифони. Кокоси. Врцава фанфуља. Депилира батаке. Усечене фармерке у буљу. Носи плаве танге. Панк фриз. Модно штелована. Секси даркерка. На фаци ко да јој пише: „Пошеви ме”.

137


78-79

ФОКОРЕЉЕ Предраг Црнковић је закључно с летом 2021. превео 52 књиге с данског (41 с тог језика), норвешког, шведског, енглеског и словеначког. Уређује едиције Северно светло, YУГО_лит и Ван тока у Пресингу. (Ускоро ту кређе да уређује и едицију под радним насловом Nон-фикшн /у најави су: мемоари Стива Џонса, дневници Светозара Влајковића, докторска дисертација Владе Урошевића.../). Објавио 8 (или 9, нема евиденцију) романа и по 1 збирку прича и поезије. Три (3) његове радио драме (2 награђене на конкурсу Радио Београда за оригинални текст и једна адаптација Мопасанове приповетке) вишекратно су извођене на Радио Београду 2. („Кафу ми драга испеци“ и „Спајдермен београдски“, односно „Злочин из страсти“, по Мопасановој приповеци „Сусрет“). Превођен на дански, мађарски и словеначки. Црнковић је 2020. први пут на срспки превео Киркегорова „Дела љубави“ (Службени гласник). Kао преводилац и често uncredited уредник и такорећи агент (што је заправо уобичајена ситуација у источноевропској издавачкој џунгли) током двадесетогодишње преводилачке каријере открио многе Скандинавце српским читаоцима. На пример: Норвежанина Пера Петешуна чији је пробни превод романа, с којим се овај пробио на светске језике, „Идемо да крадемо коње“ изнебуха (и прилично одрпан) самоиницијативно однео у Геопетику, Данца Хенрика Стангерупа, чије је постухмно објављене мемоаре а иначе паралелну културну историју Данске од шездесетих, „Писати или умрети“ (1999) и први роман с кључем у данској књижевности после Кристенсеновог романа Hærværk из 1930, „Из лажи у лаж“, објавио у едицији Албатрос (Албатрос плус), Швеђанина Улфа Петера Халберја, дугогодишњег Берлинца, који бораћосићевски улази у кожу других писаца (Бенјамин, Стриндберј), и приљежног хроничара свог оца колекционара, с две књиге „Шеснаест начина како се сећати оца“ и „Стриндбергова сенка у Паризу севера“, код новосадске Адресе, Данкињу Кристину Хеселхолд с књигама „Главница“ и

138


„Камила – и остатак екипе“, па опет Норвежанина Тура Улвена с култним романом свести у такорећи једној реченици и једном пасусу, „Загробни дарови“, Швеђанку Сару Стридсберј с изузетном романсираном биографијом Валерије Соланас „Факултет снова“, код београдске филијале В.Б.З.-а, опет Данце Кирстен Торуп с „великим данским романом“ „Присећања на љубав“, Јана Сонергора, с две генерацијске (рођени 1960-их) временске капсуле, збирком прича „Последња недеља у октобру“ и „Поледица и влага на путу“, углавном све у Пресингу, Марије Ајд са збирком прича „Павијан“ код Платоа и исповедном књигом о том како се носити с болом после губитка сина, „Карлова књига“, опет у Пресингу, те, на пример, женског Буковског (или женског Хенрија Милера), Хане Хејгор Виемосе, с крваво искреним исповедним романом „Изјебана до смрти у Амазонији“, опет у едицији Северно светло код Пресинга... За многе од ових превода Црнковић или је добио само мрвице или ни динара од скандинавских донација (о чему и он спрема роман с кључем), једна књига за коју он није хтео донацију, одштампана је само у обавезним примерцима јер се издавачу – сада без шансе да штрпне страну лову – није исплатило да штампа остатак тиража и дистрибуира је, ко зна колико пута му је речено „много ти је ово, бато!“, а онда су узели све. Али, како рече Бане Ђуричић: „Некад се није мислило на хонорар, ако ми не плате, ја само више не сарађујем с њима...“. Пресинг је поштен. Последњи Црнковићеви преводи у едицији Северно светло су интригантни и жанровски и стилски разноврсни. „Друга грана“ Јеспера Вунг-Сунга је породични роман заснован на истинитом догађају: почетком XX века стотинак Кинеза под уговором довозе у копенхашки забавни парк „Тиволи“ у „Кинески град“ (леп назив за зоо врт), а један од њих, цртач и краснописац Сан, заљуби се у Ингеборг Данијелсен, а и она у њега. Љубав је победила све, али по коју цену... Праунук Јеспер, сада водећи писац за децу и омладину у Данској, дуго се спремао за ову књигу, која има композицију бајке, али је изведба натуралистичка и повремено мучна. Одбачени од својих, Ингеборг и Сан, као Магдалена и Христ, кроз тешке патње пружају читаоцу шансу да се промени. У дистопији „Хелтер Скелтер“ Јенса Мартина Ериксена сагледава се европска десница изнутра, са смелом тезом да Путин стоји иза њеног успона последњих деценија. Да ли је напад Русије на Украјину само њен наставак? „Мирна као бубица“ Леоноре Кристине Сков и „Мрачна комора“

139


78-79 Камиле Хјернхолм Олсен, имају заједничко време и место радње, Хелсинге, типичну данску паланку у канџама конзервативног крила цркве „Унутрашња мисија“ 1980-их. Камила је још и добро прошла као ћерка локалног књижара, она се бави досад неиспричаним делом породичног албума (њен стриц је био сарадник немачког окупатора), али Леонора је морала да дочека студије у Копенхагену да би се ишчупала из кавеза у који су је стрпали вероватно психотични родитељи и да тамо коначно ослободи своја лезбејска нагнућа, између осталих и с једном свештеницом. Леонора Кристине Сков је икона ЛГБТ покрета у Данској. Норвешки роман Марије Ђос Фон „Киндерфукса“, који излази на лето, заснован је на истинитој причи и сексуалном злостављању у породици и дај еодговор на једно од глупљих питања у историји човечанства – „зашто је толико чекала да пријави?“. На Трећем програму Радио Београда током јуна и јула 2010. осам (8) недеља читан је циклус савремене данске прозе у његовом преводу (уредница Радмила Глигић). Рукопис романа „Београд за покојнике“ освојио је 2008. регионалну награду В.Б.З., док је рукопис драме „Трбухозборци“ освојио награду „Бранислав Нушић“ Удружења драмских писаца Србије 2017. Исте године приповетка „Трема“ је награђена на традиционалном конкурсу „Милутин Ускоковић“ у организацији НБ у Ужицу, али му је после два дана одузета, јер се жири наљутио зато што се аутор потписао псеудонимом. Црнковић се, ето, потписао као Бранислав Бане Димитријевић. „Организатори конкурса“ колективно су саопштили да – „Народна библиотека Ужице нема намеру нити могућности да се бави истраживањем ко је прави аутор приповетке „Трема“ [sic!]. Одлучено је да се не додели прва награда. Директор библиотеке Драгиша Станојчић изјавио је штавише за један дневни лист да је – „логична претпоставка да иза „Треме“ стоји неко ко сматра да његова приповетка није достојна признања, па се представио туђим именом, у страху да ће бити међу ненаграђенима, или са жељом да деградира Димитриејвића, а опет има потребу да конкурише“ [sic!?]. Роман „Увод у српску књижевност са јужнословенским књижевностима“ из 2009. био је у ширим изборима за НИН-ву награду и регионалну награду „Меша Селимовић“ (Тузла). И најрецентнији Црнковићев роман „Чувари јавног мњења“ (2021) доживео је исту судбину, да буде у ширем избору за НИН-ову награду.

140


Приповетке су му награђиване на конкурсима за награду „Лаза Лазаревић“ Kултурног центра у Шапцу, као и на конкурсима, часописа Улазница из Зрењанина и Бележница из Бора. (Те приче се налазе у збирци „Врло могуће приче“ у издању новосадске Адресе (2010).) Kао преводилац је 2013. добио награду специјално Државног фонда за уметност Данске за промовисање савремене данске књижевности у Србији. Чак му је и есеј „Путовање као времеплов“ награђен на натјечају часописа Kај (који издаје удруга Kајкавско справишче) за најбољи хрватски књижевни путопис далеке 2008. Приповетка „Писац, теоретичар и епизодист“ била је финалиста Вечерњаковог натјечаја за најбољу кратку причу 2007. и убрзо после тога, у заједничком преводу аутора и Јенса Мартина Ериксена, објављена је на данском, у књижевној рубрици листа Информатион. Сарадник је и/или колумниста порталâ lupiga.com, xxzmagazin.com, dopmagazin.com. Члан УKПС и ОФ-а (удружења данских преводилаца, као дела данског удружења књижевника). Последњи роман „Ох, тај дида chetnik“ у издању Знака (2017) прихваћен је у једној јединој београдској књижари, „Златно руно“, док ама баш нико други није пристао да га дистрибуира. Примерци послати неким жиријима продају преко се лупинда, купинда, крадинга и сл. Прозу, поезију, есеје, критике и преводе објаљивао у многим српским и балканским књижевним часописима: Поља, Повеља, Багдала, Градина, Бележница, Летопис Матице српске, Књижевни магазин, Нова Истра (Пула), Књигомат, Арт 032, Кораци, Књижевни лист, Свеске, Locutio, Zetna, Балкански књижевни гласник, Писмо, Мостови. Априла 2020. требало је да буде обележена двадесетогодишњица Црнковићевог преводилачког рада. Априла 2000. је Раша Ливада, наиме, објавио први текст Данца Стена Стенсена Блегора на српском, превод приповетке „Касно буђење“ у часопису Писмо. (То је донекле описано у Београду за покојнике.) Због пандемије све је то одложено, а сада се чека престанак рата, по могућству без употребе нуклеарног оружја. Видимо се за тридесетогодишњицу.

141


78-79 Предраг Црнковић

ПОЕЗИЈА НА ПОЧЕТКУ РАТА, ИСПРЕД ТРАФИКЕ Па добро, наплатили су ту децу, ћапили (вратили) Крим, будимо праведни, као што мазно рече онај историчар јуче, онај што се лепо окупао пред долазак у студио, а водитељ ипак није могао да сакрије презрив осмех, као колеге некада за Бранка Петрановића у последњим његовим данима почетком деветсто деведестих, кравата од драперије а марамче у џепу ваљда од покрова Богорорице, наплатили су и Кримом и Донбасом и како се зове оно друго што је одбегло, а шта је Насер Орић радио, ко је први почео, када ће да се подвуче црта а богами и да се повуче, чекам да се ископају костури из ормана од крапинских човеци а и да је било педофила међу Винчанима, то поричу само из Левијатана, Наташа Кандић зна да је било, али како то да ботоксирани патуљак прети нуклеарном катаклизмом целом свету јер земљу од 40 милки становника не може покорити брже него Немци Краљевину Југославију, и уз то прети около атомском бомбом само ако неко попреко погледа агресију на Украјину, па прети Швеђанима и Финцима да се случајно не учлане тамо где не треба јербо ће да најебу, треба вратити Кевина Спејсија у Овални офис, од овог Миће Томића/Леслија Нилсена нема вајде, не делује Супстрал (ждерање сладоледа је први /а сада се види и последњи/ знак алцхајмера), а владари из сенке, нафташи с томпусима и бурбоном и клинкама киндерфуксама су нешто изолационистички настројени, шта би било да се рекне ботоксираном параноику који тера батлере да пију чајић пре њега, да му се рекне, ево ‘вако: „Ми се повлачимо на 199 км од границе, али наравно да имате санкције на вјеки вјеков, твојим ортацима (цирка стотинак са све попишаним тајкунима) ништа не треба, али ако се предомислиш,осталој пучини нудимо жваке, кока-колу у лименкама и чоколаде ‘Херши’ и спљоштене хамбургере у вати из Карловаца (земичкама) из Мекдоналдса, али ако нећеш – не мораш, да поновимо, ми се повлачимо, па да се раскусурамо, као у Малезији свака вера по своме, ти терај свој Шеријат, али да више ниси тражио ништа, ни мотор од Ладе ни спид за допинг ни каучук за гуме за Москвича, нема олимпијада

142


нема евровизија нема фузбал, једите лед и цртајте по атомским бомбама крмачама, варите чај у самоварима на дрва и пијте га из стаклених шоља, ако једну нуклеарку бачите, бићете прах“, ето то да каже Спејси, или Робин Рајт, она је бесна на Петрова јер ју је карао док је била нарољана, и шта мене има да зову на телефон, чак не ни Ипсос, већ ко зна ко, и да ме питају да ли је за мене Вучић решење, одакле вам број, има ко зна, каже она, дама у најбољим годинама, али како се усуђујете, то је приватна ствар, нећу да кажем, па да ме неко после мрзи, аха, значи не мислите да је Вучић најбоља солуција за вјеки вјеков, како то, па рекли сте да ће вас неко мрзети, значи признали сте, ама нисам, шта ако мислим да је Вучић нај нај нај, али мувам другосрбијанку, рибу опасних облина и страобалних духовних квалитета, па нећу да је одбијем од себе, хахаха, кисело се насмеја дама, ја нећу да вам кажем, то је моја приватна ствар, моја интима, добро, господине, али да довршим ону поруку Кевина Спејсија, на оно што је (требало би да буде, колико данас) речено, да се дода: „Дакле, ми се повлачимо, ево вам сигурносни појас, ничија земља која је наша, ископајте канале и у њима нека пливају крокодили, али да нас пустите на миру, ви егзерцирајте од јутра до повечерја, носите шубаре, мажите чизме из Авганистана ужеглим маслацем, јебите ваше педере, нека само ботоксирани и његова пудлица с малим шакама и љубавница и преплашени министри имају 98% свеколиког руског иметка, ево вам гаранција, али, али – да нас пуштите на миру, да слушамо џез и рок и панк, да будемо изопачени наркоси и педери и да се облачимо као сакалуде и тетке, да се зезамо, да идемо на летовања да се чваримо испод сунцобрана, да имамо своје филмске фестивале и модне ревије и наказну и болесну уметност, да гледамо треш холивудске филмове и да гледамо порниће и да зајебавамо попове и да играмо чочеци у мартинкама и да маштамо о срећи и да прескачемо наше просјаке и клошаре по улицама док носимо набрекле кесе из ‘Херодса’, да продамо душу ђаволу, да имамо струју на прекидач и текућу топлу воду, је л' може, ботоксирани кретену манијачки, бре?“ Уосталом, је л' знате колико је украјински барок и рококо супер и бољи од руског, Доситеј је чак мало научио украјински јер је лакши од руског, а руски нико живи не може да научи и никад није могао, ни Симеон Пишчевић га није савладао и још му фалила и барокна камерна музика тамо горе у оном блату као у Калуђерици и Маринковој бари, знате ли који је утицај украјинског барока на Гундулића и Венцловића, бре, а осим тога, морам да одредим приоритете, баталио сам рециклирање, мир

143


78-79 у свету, климатске промене и радничку револуцију, бићу задовољан ако само један мој потомак буде материјално обезбеђен, у равноправност жена не верујем, искуство говори да жене, када су заиста озбиљне, ипак цене да их муж, ако и када су болне, може на леђа упртити и однети до хошпитала и да им дадне паре за хлеб и торбицу Гучи, а ако падне нека шамарчина, нема везе, шоње нису у моди овде и неће никад ни бити, опера је аут, „Посело 202“ је ин, једино се броји стрит фајт и нога у јаја, лепи манири су за Роџера Мура и грофа од Киселе штрудле и Керија Гранта (а они су педери), Леми Килмистер и Марадона могу, Соња и Милан не могу. (26. фебруар 2022) РЕГИОНАЛНИ КУЛИНАРСКО-ПОЛИТИЧKИ ХАИKУ 1 Јадранка Kосор – полпете од цвјетаче; Веља Илић – реш печено прасе. Или ти се плаче, или си у се, на се и пода се. (21. јануар 2022) ДОЧЕK НА ПОЧЕK Слеже се, полако, мирис барута, пробудише ме детонације. Дошла Нова, кô толико пута. Још сам жив, мој Хорације. Упс, хтедох рећи: „мој Јориче...“ Гле, умрела она баба луда1 , из ситкомâ, како ли се кличе...? Мȁ, „икона Холивуда“. Значи, Смрт славила радно, 1

Бети Уајт (Betty White) преминула је 31. XII 2021. две и по недеље пре рођендана, који је најавила прерано и, по многим следбеницима разнх теозофијâ („не ваља се!“), тако саму себе урекла.

144


није у „најлуђој ноћи“ дигла све четири увис; и ове године биће гадно, мораћемо сваки час да вадимо брис. (31. децембар 2021) ЛОША ЈОЈ КАРИКАТУРА „Прво Нагасаки, а сада та карикатура“, парафразира нарољана калаштура никог другог до – Вонегата. Па нека она буде личност године – Печата. И све 5 (пет). ТУРИСТИ НА ПИСТИ (Срећна Нова 2022) Еј, ви, мртваци на леду, (а после, пак, у лименом сандуку), како нас изненада остависте – непредвидљив је овај свет – остависте нас, дакле, да бленемо у пренатрпане аеродромске писте бројимо земаљске пакле, и чекамо дозволе за лет. Изувамо се кано Турци а може и прст у дупе (због терориста и дроге). Може авион у злослутном луку да опандрчи, па ето и нас у врећи, такорећи,, па опет у сандуку, истина мањем, само за пола руке ил' ноге,. Тревел бан за оне ван (ЕУ или које друге заједнице) за људска права владе света боле курци, треба попунити буџетске рупе,

145


78-79 и одбранити се од опасне клице. Јадни, ми, малограђани, преживели либерали, што се педеришемо и фарбамо се у оранж, скачемо ко луди у гомили, у мраку, на звуке гитаре у попуњеној хали, од Ратка милији нам Асанж, заборависмо Солунчеву штаку, оплакујемо Авганистан, (у моди је за њима сада плакати, а локдаун(ов)е ће народ порезима позлатити) њихове коке (иранске и авганистанске), некад у ципелама на каишиће, некад у мини сукњама, (либерализам дижемо на мишиће, боље Реза Пахлави него Ајатолах, у говнима дишемо на дах) а сад су те коке, јадне, у буркама, ево и ми, туристи, у великим смо мукама: пропаде нам и овај пакет аранжман! (31. децембар 2021) ЛЕГИЈА ПО ДРУГИ ПУТ МЕЂУ СРБЉИМА „Ратни ветерани“ у костимима из фундуса изашли лепо дотерани из бугарског аутобуса. (11. децембар 2021) ЉУБАВ ДО ГРОБА (ФОРЕНЗИЧКА ЉУБАВНА) Kако смо се волели, „најлепше очи на свету & ветар у коси“, срце у споменару,

146


у живот се клели урезивали имена на дрвету, трчали по шуми боси, увек ишли у пару. И док си реко кекс, прешли смо на праве ствари – на љубавни џијуџицу, па и кунг-фу, богме и карате. Какав је то био луд секс како си ми скакала на кари а ја теби грицкао пицу ти мени лизала патофну ја те пунио кано џемом крофну ја теби цепао блузу док сам ти месио гузу ти мени грицкала сисе а ја: „Диже ми се!“. Мазали смо се бутером и медом јебô сам те згуза и успут пљескао „пљас, пљас!“ звао сам те похотном козом а ти мене питомим Мéдом док си гутала сперму из ринфуза а ја поредио твоје сокоце са соја сосом.. Док се окренеш, међутим, прође све. Гледамо се у зрцало голи, заљубљени, али – није више као пре. Мени свако јаје у патофне спало теби, пак, сисе у папуче. а растурали смо се од јебања, нисмо знали за импотенцију али то кô да је било јуче: сад купујемо пелене и слична срања – за инконтинецију. Уместо грчког острва смеши нам се геријатрија заједничка соба. Два роба

147


78-79 биолошког варварства осим ако нагла смрт не буде хитрија. (новембра месеца, 2021) ПРОКРАСТИНАЦИЈА Још једна беше чукур чесма, јуче, између неколико ријалитија. Још једна песма, која није певала о слободи као ти и ја. Али, имали смо посла у култури, увек искрсне нешто прече; на пример, сада нам се жури на једно књижевно вече. Биће боље други пут, можда; нешто ме жигало у крстима, мани. Ионако ће амбасаде срушити вожда, а ми се прикључити, ко 1945. домобрани. (28. новембра 2021) ПОЗОРИШНИ ФРИК У ДЕПРЕСИЈИ Умре глумац, с њим умре представа. Шта то треба да значи, кад ми неки глас каже: „Ћути, не збори,. то ти је мементо мори!“? Али у мени и бесмртник спава. И мисли да је јачи. Каже: „Купи карту, иди гледај, не мрачи!“ Један од та два гласа лаже. (27. новембра 2021)

148


МРТВАЧKА ПЕСМА (У ФАСЦИКЛИ ЗА САХРАНУ, У ОРМАНУ ИСПОД СПРЕМНОГ ОДЕЛА) У рано јутро читам читуље, да видим ко је умро а ко ће живети дуље. За душмане – весеље, туга за пријатеље. Kад мене нађу у црном раму да блејим организоваћу крађу из гроба у алеји. Лутаћу као авет, плашићу спиритуалисте и сав сујеверни свет, гладне ће остати глисте. Једини проблем ће бити мода и неиздржив смрад. У ритама не иде господа на журке и проводе у бели град... (Само је Тин Ујевић ишао /за живота/ гô и бос!) А треба избегавати и јаке зачине. Јер, кад мртвац кине, отпадне му нос. 2 САЊАО САМ САЛМАНА РУЖДИЈА 29. децембра 2021. после подне сањао сам Салмана Руждија. Видео сам га како шета са сином и бившом женом, Инспирисано епизодом „А Case of the Stubborns” серије „Tales from the Darside“из 1984. Еди Брекен игра деду који, иак осе жив расапда, не признаје да је мртав док му унук (у тумачењу Кристијана Слејтера) не подметне бибер у салвету. Погађате: деда је кинуо и вероватно му је отпао нос, али монтажер нас је тога ипак поштедео. 2

149


78-79 оном коју је оставио због млађе водитељке. Признао је после да се изглупирао, оставила га је и та, млађа и то у директном преносу. Никада му више осмех није био тако широк, али сада као отац извршава своје дужности; помно су се удидили, туширање, мириси, лепе крпице, чисте чарапе. Прија им медијска пажња и то се види. Ружди је још у форми (и тамо где треба), курац му је просечно дуг али дебео, и син је повукао на њега – може да се види на фоткама. На мајци само сенка туге – превара се никада не опрашта Ту су и телохранитељи, не толико будни и не толико бројни као некада, али ту су за сваки случај. Званично је фатва стављена на лед, Сада, када се преселио у САД, Ју-Kеј не треба више да баца паре пореских обвезника на човека, који се ионако напола истопио под претњом. Он умерено једе, само здраву и скупу храну, вежба један сат дневно У орману има 365 пари гаћа и 730 пари чарапа за календарску годину (и свих 1100 када је топло време!), 3 спремна кофера са сложеном преобуком за путовања. Празне бележнице, пенкала, мастило набавља у антикварницама, фломастере и паркерице за хитне и хитре белешке – у невјоршким књижарама, ништа није слађе него купити канцеларијски материјал у невјоршким књижарама. Наручује минералну воду с од отопљеног снега с јапанских планина и Хималаја, прати развој медикамената за подмлађивање организма и подстицање можданих активности. Ружди је аутентични геније, интелектуалац који живи од мишљења, читања, гледања филмова, писања, па опет све испочетка. Kада је почео, имао је плајваз, блокче, леп табернакл,

150


бритиш ексент и одлично, најбоље образовање, које је допунио оним што је Драган Бабић звао „дивљачким самообразовањем“. Само што су наши интелектуалци то покупили са стране, ван факултетских аула, углавном на енглеском, Мањина на немачком, мањиница на француском, Пет-шест њих и на старогрчком и латинском И шака педера 3 на италијанском. Наш интелектуалац зна прађеда у Ерцеговини, ђеда на Kосову, татка у Шумадији, а он лично је стигао у Бели град на студије. Сам себе дојио и хранио, када је потрошио залихе буђаве проје и још буђавијег козјег сира. Око педесет пете – када је постао доцент на факсу – живео је своје златне године: летовања у Дубровнику и Ровињу, излети у Париз и Каиро, симпозијуми. Професура, прво ванредна па редовна Дописно чланство у САНУ. Сусрети са западним колегама, Тито, Пула, Kангрга и Kорчула. Много дувана и лепих вина и шатобријана и племенитих сирева, након ракијашке младости и студених студентских подстанарских собичака и бајатог хлеба и јетрених паштета. Око шездесет пете већина умире од рака. Мањи број десет година раније од инфаркта и шлога. Још мањи број вегетира до дубоке старости. Kако рече Бабић – епигонска нам је култура... Ружди је покупио толико тога наслеђем и образовањем, да му је у писању једино још остало истраживање, популарни research. Tо је за наше писце мислена именице. „Рисерч, брале“. То западни писац плаћа. Агенцијама, приватним детективима... Рекао ми лично Ружди. У сну сам био на његовом мастер класу. („Одвојио је после мало времена за мене...“) Дивим му се. Он ме гледа право у очи. Знам да свакога гледа у очи, не само мене, 3

Модна ознака, типа „фишбајн“ и сл...

151


78-79 али ипак то импонује, не могу да одолим. (И Жаклин Бувије је тако радила, зато ју је већина сматрала предивном, искреном особом.) Изузетно је сконцентрисан. Има седамдесет пет, али за умор и расејаност нема места. Сваки разговор је битан и сине ми у сну: Сваки саговорник може бити извор можебитног надахнућа и неке важне информације. И наравно, увак важи оно старо: Дати све од себе! Јер никада не знаш када ће ти нека књижевничка епифанијица бупнути о главу попут дуње која се откотрљала на орману сеоског резиденсија где си дошао „да ствараш“... „Ви користите истраживање“, кажем ја, „оно за понашање боди гардова у Kловну Шалимару, то је плод истраживања, зар не?“ „Да“, каже Ружди, „имам неколико фасцикли о правилима компанија за физичко обезбеђење, откако су учестали случајеви трудноће код ћерака и унукâ цијењених обитељи“. „Kолико је то коштало?“, питам ја? Он у бележницу упише бројку златним пенкалом и покаже ми. Ја зинем „Kоме сте платили?“ Он ми шапне име детективске агенције. „Чудно вам, ха?“, пита он. Ја му кажем да је једна данска списатељица унајмила детектива да открије потомкињу лика о коме је писала историјски роман. Али, она је лепо отишла у Kунстфонд и фонд јој је платио детектива. (Потомкиња је после одбила да разговара са списатељицом.) „А оно о 2Г и 3Г мрежама и компјутерским игрицама у Kући Голденових, колико је то коштало?“ Он ми написа бројку од које ме је ујела завист. „Али ако познајете тему, не треба вам то“, каже он, да ме утеши. „У том случају“, кажем ја, „моји романи ће личити на књиге Енрикеа Виле Матаса и Болања – наиме сви ликови ће бити писци, новинари, уредници и коректори“.

152


(То сам украо од Игора Маројевића.) Он се смеје. (Упецао сам смех одобравања као просечна пизда.) „Али, хтео сам да се осврнем и на савремену геополитику и ове џиџа-биџе којима нас даве Гејтс, Безос и Маск. Е, за то вам је неопходно истраживање“, каже Ружди и постави ме .на место. „Ако ништа друго, да вас не стигне нека тужба!“ О томе нисам ни размишљао. Поверим му се да сам ја сноб другосрбијанац, „Да је мени Берлин све, затим Амстердам, да ја немам времена, лепше речено, афинитета за Индијце, Бомбај, Kалкуту, сандале, кари, за сателитске антене на крововима картонских насеља, мис'им, без увреде..:“ „None taken“, рече он. „...Боливуд ме ич не занима, и то је дакле само мој снобизам, мој проблем, таман посла да сам ја расиста, само, овај, само морам да направим приоритете: Запад, електрични прекидачи, панк, текућа вода, Хајдегер и Дерида. Ништа чај, рупа у пустињи, гуруи, Пакистан, Сики и будизам“. Он ме гледа с полуспуштеним капцима (али то је од слабости мишића а не од поспаности или нерасположења) и смешка се. „Али ви, госин Ружди, због вас сам се и на то навикао, ево, признајем, из Кловна Шалимара научих све о индијском кулинарству, обичајима на породичним гозбама, оно кад носиш лонце испод сарија и тунике, то је лудило, човече, постао сам, дакле, експерт, али признајем да ми је ипак најлепше било када сте писали о Француској, Белгији и САД, како сте ушли у душу Шарла де Гола, и у миље трансџендер уметничког миљеа Менхетна у Kући Голденових, а оно што сте јебали кеву ‘Професионалцу’, оној терапеуткињи и стручњакињи за полове и џендере и блендере, то мора да сте оплакали.“ Он ме потапше по рамену. Ја се топим од милине. „Знате ли ко ми се јавио пред очима, кога сам замишљао као тог ‘Професионалца’?“ „Kога?!“ „Ону чéпу из ‘Два и по мушкарца’!“ „Па и ја сам њу имао као модел!“, ускликнуо је Ружди и срдачно се насмејао . „Ма није ваљда?“

153


78-79 „Јесте, јесте!“ „Роман писати, то је као да састављаш Мендељејевљев Периодни систем елемената“, каже Ружди. „Знаш први и последњи елемент а између попуњаваш. И Блефираш. Знаш да неке елементе мораш попунити иако су ти досадни. а блефираш и с онима који нису досадни. Барем не теби. Блеф је када Томас Ман описује музику у Доктору Фаусту, па захваљује композитору, блеф је опис шаховске партије у Набоковљевој Лужиновој одбрани, па опис алцхајмера у Франзеновим Kорекцијама, даље, опис смрти у септичкој јами у Фланагановој Белој стази која води према северу, блеф је Болањов монолог у 2666-ој о Холокаусту. Роман је један блеф и несавршен жанр и ако чекаш да „довршиш“ посао, никада нећеш завршити с писањем...“ „Хтео сам нешто да вас питам...“, кажем ја „Али немојте да се љутите“. „Таман посла, само питајте“. „Оно кад сте у Kући Голденових описали оног маторог Нера, његову надолазећу старост, када сте признали Ренеовој цури да не пратите џендер проблематику, ту сте говорили о себи, је л 'да?“ „Да, да.... Тако је“, рекао је замишљено и као да је устукнуо.. „Али сте ипак сами себе победили и то све истражили да бисте написали она два потресна поглавља, зар не?“ „Да, то ме је коштало 100.000 долара. Психијатар Елен Деџенерис. То сад могу да кажем.“ Јер више не сарађују, шапнуо ми је на уво. „И још нешто, али наљутићете се“. „Ма нећу, човече, питајте“. „Неро, овај... Оно с оном Рускињом која га је изјебала, то сте описали своју последњу жену, водитељицу ријалитија?“ Ружди се укочио, склопио бележницу, очи су му се скупиле, а ионако има поглед крокодила због операције спуштеног капка, као што рекох. .

154


„Ту сте исказали властити страх од пропадања мушкости, зар не?“, наставио сам безобзирно. Ружди се накашљао. Затим је из џепа извадио огромни андроид, на њему прочитао тачно време и рекао ми: „Мислим да сте довољно научили!“ Устао је и отишао. У одразу стаклене витрине у књижари галерији кафеу видео сам своје лице црвено као хаљина Северине Вучковић. Спаковао сам своје ствари у руксак, пошао према излазу, као и увек (без разлога) стрепећи од аларма на оној капији, кад ми с пулта махне продавац да приђем. Када сам то учинио, саопштио ми је: „Ружди је рекао да ви плаћате, господине. Двеста двадесет долара, молим лепо“. ИЗБОРНА ГРОЗНИЦА 2022 или ПЕСМА О ОНОМЕ ШТО СЕ НЕ ГОВОРИ Полицији вичемо „Идите на Kосово!“ Европи вичемо „Укините санкције“, па да можемо на концерте. хоћемо на Kратверк, Годфадерс, Блонди. Ми смо свет. Дајте нам власт у Старом граду, на Врачару, на Звездари, На Палилули, јебеш Раковицу, Жарково и Ритопек. Освојили смо је. Власт. Хоћемо да будемо свет. Полицији вичемо „Идите на Kосово!“2 али нас боли курац за Kосово. Ми само хоћемо да се зезамо и идемо на концерте, на Егзит, да гледамо кул филмове на ФЕСТ-у, и да се зезамо по Берлину, Амстердаму, Лондону. Хоћемо џабе улазнице и клопу, Да нам је доносе дирнуте бабе и да нас подржавају утроњани професори

155


78-79 што се плаше да их не прегази време. Демократија је оно што се не једе, Бркати официри ЈНА говоре „вишепартијски системи“. Стидимо се деде и бабе који гледају сапунице, не дао Бог да неко чује њихов нагласак. Зашто наши властодршци не слушају рок? Територијални интегритет? О чему ви то? Улазница за Смитсе и Спрингстина, летовање на Санторинију. Ми смо свеееет! За бомбе су криви они који су призвали ничим незаслужене и неизазване санкције. међународне заједнице и ничим незаслужене бомбе. Почистимо прво у свом дворишту. „Идите на Kосово!“, вичемо полицији. „Нисмо ми потписали Kумановски споразум!“ Ми само желимо да се забављамо док још можемо. Kако ти Белгијанци имају лепе политичаре без длака у носу и ушима Ех, да имамо краља. Докле ће да се размножавају тако глупи официри, Па зар нису бацили калуп фискалне 1990.г.? Сада носе ноше и ословљавају се с „господине“, у свакој чети поп. (Цуне и Момо бадава носили кожне гаће.) Ми само желимо да на пристојном енглеском наручимо пиво у Сокаку црвеног фењера у Амстердаму. Желимо да водимо странце у клуб Академија и у кафиће на којима висе слике Тита и заставе с петокраком. „Идите на Kосово!“ Али нас боли курац за Kосово. Све што нас веже за Kосово су сувенири са школских екскурзија. Ми желимо да имамо паметног Kнеза Милоша који би то решио мудром политиком. Kо нас бре завади. Пара врти где бургија неће. Зашто Тито није прхватио позив за улазак у ЕЕЗ када је пао Франко?

156


Имао је лоше сараднике. Еј, баки, имаш ли неку родбину у Словенији? Ма јок, ујка ми Далмош. Аха, они имају дупле пасоше. Баки, где има нека добра стипендија, неки грант? Да имаш сада 60 година, где би био, за кога би био 1987? За Стамболића? Да ли би држао говор на Теразијама? Или би на Ушћу подржавао митинге и јогурт револуцију? Да ли би бојкотовао ‘Фруктал’ и мрзео Словенце? Да ли би се радовао распаду СKЈ на 14. Kонгресу СKЈ? Или би био „реформски комуниста“ и југопедер, с Фуадом Мухићем, Целестином Сарделићем, Соњом Локар, Буцом Павловићем, па обожавао Анту? Оног Анту. Па да завршиш у пристојној емиграцији и у њој лепо умреш или извршиш самоубиство? Сигурно не би морао аутобусом у Аустралију. Да ли нас је и тада било брига за Kосово? Kолико се сећам, више смо се џапали са Словенцима и Хрватима и пичкастим Србима у БиХ него са Шипцима. Њих смо оставили за 1998/99.. Јер нас је болео курац за Kосово. Мрзели смо аутономаше. А ипак је све почело с Kосовом. Пропаде нам још једна турнеја Аеросмитса, можда заиста последња. Изабрали смо новог Kоштуницу и новог Јарузелског за опозиционе кандидате. Још да се јави онај ко хоће да га уцмекају три године после избора. Нико се не јавља. (29. јануара 2022) ТРЕНУТНА СИТУАЦИЈА Не ваља нам капо у овом лагеру; тражи се неукаљан, паметан и леп: ако може у пакету. Али само лапо –

157


78-79 горе да се свиди свету, доле нека нам узима меру; само нек меће мало и у наш џеп. (2020, 2022. итд.) НИЈЕ ВАЉДА Изневеровô сам, брате. Нисам мис’ио, стварно, оно. Мис'ио сам неће да зарате, смириће их бомбоном. Да ће бити емострације, концерти, протести, Мис’ио сам певаће Боно, и о вирусу да ће бити опет вести. (4. марта 2022.) ИЗНЕНАДНА СМРТ ДРЖАВНОГ СЛУЖБЕНИKА Падао је и падао, као Пртко Растка Ћирића, стигао је да се помоли, да задобије веру, да напише амандмане на Устав, да се покаје због онога током Фулбрајтове стипендије, да пожели да тренира краул за часни крст, а када је заронио („шта, не опандрчих кано Бранко?!“, ужаснуто је помислио) и убрзано почео да тоне ка дну, рибе у азурној води га подсећаху на Дизнијеве цртаће, вратио му се читав живот, а шта да је ипак пристао, сада би био можда продуцент, глумац, бостонски одвјетник, лептир машна не би била ексцес, онда је осетио некакав притисак на грудима, „Vamos lá, homem, respiração, respiração“, небо вечерње постаде крваво, па плаво, па светлоплаво, додао је још један амандман и помислио како је филтер кафа ипак боља од турске. „Да ли ми је то Шеки сео на груди?!“, закркљао је. И све се зацрнело.

158


Предраг Црнковић

ПРОЗА СРБИЈА, БРАТЕ! Био је Британац, заљубљен у Југославију, некад глумио у пртизанским филмовима, али већ у време када му је изгубио стардом. Ником овде није било јасно, или су се правили да им није јасно зашто је „након и после свега“ одабрао Србију као сукцесора. А није да није могао да лади јаја на хрватском приморју. Толики титоисти, су на крају ипак изабрали Титов крај, а злобници нека то објашњавају лакомошћу за јефтиним каменим кућама које су мазнули за сићу о односу на, примерице, Мајорку, јужну Француску, и сличне дестинације које богати северњаци и Германи бирају када их притисне реуматизам у сениорском добу. – Kирка шушка – вели наш обожавалац Одисеја и пара, јефтиноћа их намамила на отоке, а пенелопе ионако немају, тá, такве постоје само у књигама – и одврне Леб и Сол: Љубав је лажна у књи-га-мааа, глупа у филмо-ви-ма, јефтина по жур-ка-маааа.... – И јеси ли приметио – наставља одисејевац. – Како сви богати Англосаксонци и Германи имају младе жене?! Не, нису све лепе, баш онако, лепе, неке су чак и на граници времешности (и оне су ухватиле последњи воз), али су ипак – млађе. То се види. Гипкије тело, још се одржавају из све снаге (имају и мотив – наследство. – Злаја је мој френд, „продуцент“, стручњак за митологију из доба док су се овде на камаре снимале копродукције о викинзима и Хеленима). – Нема ниједне такве а да није у стању да уђе у вруће хлачице или хеланке (как би браћа усташе рекли „тајице“, хахаха). Герман се гега, укочен, мало спорији – али прав! Мајке им га германску, не виђех грбавога Немца бог те видô – а за њим жена. Млађа. Није то увек лепотица, велим ти. Али – негована. Зуби, сви на броју. Не као наше, чим се насмеше, видиш фале четворке, камоли петице. Kоса, уредно покривена платинастом бојом. Торбица јој вреди као министарска плата, па и због скупоцених крема. Kолико је ту фетуса морских јежева измиксано, с глином из незагађених вулканских крајева, па с екстрактима тек откривених биљака из јужноамеричких

159


78-79 џунгли, тибетанских гудура, кавкаских висова и азијских мочвара. И те биљке су „тајна њихове виталности“. Знам да је његова мизантропија последица краха у једној копродукцији удружена с зловољом због старачких тегоба које су га сколиле „као туце Немаца једног партизана“, дође ми да да кажем, али онда би попичкавео. – Kурац су тајна њихове виталности. Изборане безубе бабе које рмбаче на пиринчаним пољима или кувају неку њио’ву ’шеницу у авану од своје пете године, у носевима имају таке коске да би Буда из Kлуба књижевника од њих могао коленице да направи да нахрани стотину пијаних списатеља. Kо ли јебе некадашње пенелопе? Можда загорели болничари у старачким домовима...? – Очи су му засузиле. Ја помислих: „или загорели несуђени одисеји, који су се попишани вратили с далеких путâ, или никада нису имали муда да се на њих отисн, већ су, као ти, остали апсолвенти економије и пропали статисти, и кувачи кафе у канцеларијама нашин прпошних филмских продуцената, све одреда сарадника службе?“. Наравно да му то нисам рекао. Онда ми не би дао онај сценарио Пурише Ђорђевића који ми је обећао. О том Британцу, иначе, имам прилично другачије информације од мога другара, старобеоградског губитника. Није баш толико чудно да Британци воле Југославију. Тачније, да се закаче на њу па ни макац. Не воле је, већ је користе од првих конзула. Увек имају пола туцетаслкависта који раде аналитику, некад било на основу Борбе, Вјесника,Танјуга, Политике, данас на основу саопштења политичких странака и ћаскања по дипломатским коктелима. Ретки имају породичне везе с падобранцима из Титовог доба, а нису сви падобранци били наклоњени. Ивлин Во, на пример, веома се насекирао због судбине католичког свећенства, напосе Степинца, али Ентони Идн и Фицрој Маклејн су му рекли да не једе говна. У ствари пресудио је извештај „Дракуле“, Кристофера Лија, чији су досијеи једини од свих падобранаца затворени до 2055. * Е тај Британац, рођен око 1936, почетком седамдесетих перспективан „стар“, заљубио се у СФРЈ, како гласи отрцана синтагма, на снимању једне од тада бројних копродукција. Ту , шпагети копродукцију он је тада сматрао само плаћеним одмором у

160


егзотичној земљу у којој до тада још није био, а колико је уистину био перспективан, говори и чињеница да је био међу последњих пет на аудицији за Џемса Бонда када се Шон Kонери попишманио, у жељи да своју уметност спасе од везивања за један тако пародијски лик. А Британац је био материјал за Бонда, ту нема шта, човек се не само бавио спортом (репрезнтативац у једрењу, док је био „омладинац“), имао је хобије душу дале за ту улогу: рели-трке, и падобранство, већ је толико овладао каратеом и џиу-џицом да је две године био инструктор специјалних јединица. Али, место га није држало, па се бацио на снимање реклама за цигарете. Сам је пушио као димњак, а изгледао је можда управо онако како је Флеминг замишљао свог агента. Али, како не једном рече Набоков: копија је медиокиритетима увек привлачнија од оригинала. (На америчким предавањима о Сервантесовом Дон Kихоту, ова је теза особито добро аргументована и афером о наводном плагијату тог дела, те, по свему судећи истинитој, причи о лажном витезу који је имитирао Дон Kихота, а који је, пак, обашка имитирао праве и измистификоване витешке романе. Треба ли рећи који је од ове тројице вајних витеза најбоље пао уху просечног грађанина тадашње Шпаније? У сваком случају, као да је било суђено да Бонда игра онај глумац коме и за једење кавијара треба каскадер. Да, један од бондова никако није подносио ту афродизијачку клопу.) Ако упоредите ово с речима мог распалог френда, увиђате насагласност. Британац најпре није први пут био у Југославији на снимању те копродукције, даље, већ тада му је каријера била у рубрици has been, није то био шпагети вестерн већ шпагети партизански филм с музиком бенда „Дип парпл“ и с гомилом голих европских старлета, што је изазвало подсмех и код југословенских критичара. Kаријера му је већ средином седамдесетих запала у стагнацију за коју је свима било јасно да нема агента који ће је моћи поправити, па је наш Британац остао запамћен по изјавама за Политику Експрес, гостовању у емисијама Милована Илића Минимакса и улогама у „Бе-продукцијама“, а ухлебљење је нашао на телевизији где је глумио у популарној серији о породици која живи у енглеској провинцији – био је наравно ауторитативни отац удовац, који успева да буде раме за плакање комшијама и пријатељима, строги отац ћеркама у лудим годинама, а понекад и да помогне „у чувању закона“. Британски Пејтон, али с нагласком на средњој генерацији, писао је Бранко Белан, дежурни критичар у Те-Ве Новостима.

161


78-79 * Временски гап од половине осамдесетих прошлог века па до краја прве деценије века у који су сви психолошки угазили годину дана раније, захваљујући светски раширеној заблуди да је двехиљадита та прва година (иако је заправо „само“ последња година истрошеног миленијума) нашим људима је прошао као њему сан у анестезији током операције уградње бајпаса – као да га није ни било. (Операцију је, уз помоћ оданих публицистâ, успешно сакрио од јавности, одлично одглумивши да је сломио кук па да се дуго опорављао у Маракешу, у апартману у ком је боравио Алфред Хичкок. Пустио је и буву да је био разматран за улогу у Породичној завери.) Наши људи, као скуване жабе, нису ни осетили проток времена, ти људи који су заглавили овде (негативна селекција, што би рекла Латинка), па су неосетно остарили и прешалтовали се с Јадрана на српске бање, они који су прво из финансијских а онда и из разлога визног режима престали да путују. Kако су Бротанцу или, на пример, Мајклу Кејну изгледале године од, рецимо, 1985. па до 2010, може се само нагађати. Наука је установила, а преносе породични часописи и Дискавери ченел, да је живот у урбаним пределима, у вишем животном стандарду – добра предиспозиција за дуговечност, док сиромаштво, стресови (а тек ратови) скраћују животни век. Ко би то рекао?! Супротно популарном веровању да живот на селу – у такозваној природи – даје гаранцију да ћемо бити стогодишњаци као изборани сељаци са Kавказа (с вечитим окрајком цигарете у углу усана), парадоксални закон гласи: што више болница у комшилуку и што развијенија индустрија, што загађенији ваздух – то дужи животни век. Kако се Британац осећао када је „после свега“ опет дошао у Београд? Kада посетите породично гробље у домовини коју сте оставили још у младости, када обилазите згариште спаљене родне куће, када се вратите у омиљено летовалиште у којем стицајем околности нисте били деценијама, када обилазите зграду основне школе или гимназије (али не на прослави мале или велике матуре), гајите једно осећање које никако не можете да упоредите с утиском из, на пример, емисије Хистори ченела скупе у којој се окупе преживели ветерани из Немачке, Јапана, Британије, Америке, Француске, па се друже (Немац одслужио казну и купио викендицу на југу Шпаније) или када се у емисији Еуроспорта окупе ветерани светских

162


шампионата у фудбалу. Не, ви гајите осећања као у емисији националних телевизија када окупе ветерани фришких ратова. Може се само прептостављати да се Британац осећао више радознало него меланхолично. Да се дакле осећао као када се враћа у већ помало заборављено летовалиште, за које га јамачно везују и лепе успомене, али ништа више од тога. Није више било Тита да игра партизана, нити богатих копродукција у којима ће играти позитивца који расејано изговара текст док му у глави одзвања питање да ли је прошао на аудицији за неки значајнији амерички или британски филм, нема више егзотичне представе о земљи негде између, „између Истока и Запада“, при чему је јаком фунтом могао да части читаву екипу укључујући и столаре (key grip!) и шофере и милион асистената и преводилаца. Па и статисте који су извисили и за то да буду статисти. Бадава се офарбали у плаво, па су сада личили на румунске трансвестите који чекају да их Бени Хил изваћари за буљу. Тих година, ако бисте срели кршног момка, офарбаног у плаво, који је нешто тужан и тугу утапа у брљи по бирцузима поред железничке и аутобуске станице – могли сте да погодите: нису га примили да игра викинга, или посилног Атиле, бича Божијег. Неки Американци су се жестоко зезнули, верујући како су наши старлетани једнако топли као они у Лос Анђелесу. Па су грдне батине попили. Јер, наши гузодавци деле једну особину „с лепшим полом“, како је гласила омиљена синтагма хиљаду деветсто шездесетих: жене пију код куће, а и наша топла браћа воле да се мазе да нико не види. Еј, сестро, имам гајбу. Сестра је била све, онда шездесетих, чучук другарица за безосећајно кресање, риба за којим си умирао, трéба коју си пратио на предавања. Браћа су била само топла. Данас је све обрнуто. Не само шабани већ и они који се – како би то рекао Боги Тирнанић – порођајном чињеницом зову Београђани и урбани момци, јер им се ћале некако дотаљигао до, како би рекао Вук Драшковић, престоног града, сви говоре „Хеј, брате“... Сестра је само медицинска. * Елем, Британац је опет у Београду. Осврће се радознало око себе по врелом јуну 2010. Такси га је довезао до хотела „Ројал“ у центру, у улици Kраља Петра. Таксиста бејаше један од дивљака. Од оних који иду као гачац по парку и кљуцају, само он

163


78-79 полушапуће: „такси такси“, а на упитни поглед, на брзину се уљигави (привремено!) па крене „на страном језику“, мало тише: „текси, текси?!“ – Yes e – рече срдачно Британац, сунцем опаљен, јер он се сунчао још давно пре него што се почело диванити о озонској рупи и факторима за добијање рака коже. У доба када се његово сунчање рекламирало, с гузом Kопертон-цурице, прави мушкарци су имали тен. Све се „стубоком измијенило2, сада, педесет седам година од прве полугологузе рекламе, која је заменила поглавицу Жуто дупе. Данас је све то безнадежно демоде, Индијанци, сунчање, а особито цурице – јер страх од педофилије и сексуалног узнемиравања је можда још и јачи од канцерофобије и лова на здравље и вечиту младост. Али, Британац за то не даје ни пет пара, и вероватно би га обрадовало да зна да се овде само педери мажу кремом за сунчање. – Come in, please – претерано сервилно извали таксиста. Лакејски, срећан што му је жртва упала у мрежу, поцупкује до пртљажника и отвара га попут мађионичара. Британац, снажног врата и широких плећа – толике године тренинга и релативно здравог живота у земљама које нису погођене ратом и неимаштином виде се и на сениор ситизенима – лаким ходом приноси кофер и једном руком га ставља пртљажник, а таксиста јекне када покуша да припомгне, и он једном руком, да не заостане и прекасно схвативиши да је куферчина тешка као ђаво. Посрамљено се насмеши, а онда снисходљиво покаже према сувозачевом седишту. Можда је то једино чега се Британац сећа – у Београду се путници никада не возе на задњем седишту већ увек поред возача. Ипак је сада сео позади. А када је жртву намамио, тасксиста више не мора да буде снисходљив. Јер љубазност ионако не постоји као појава на овим просторима. Или си дупеувлакач или си осион, средине нема. – Where?! – гласи нервозно питање, а набусити тон брецања Британац, онако широкогуд, сигуран у себе, здрав и радостан што је опет у егзотичној земљи своје младалачке – на жалост неостварене – филмске каријере, доживљава као присност, коју он и те како уме да цени још из детињства у свом рударском британском селу. Чудни су ти Британци: у војсци, инсистирају на етикецији и на одвајању официра од пучке солдатеске, док Амери ту чине управо обрнуто,за њих је пешадинац цар, све се чини да се војсци на терену дотури и домаћа клопа и цигарете и кондоми колико ти душа иште, али као туристи, слика се окреће потпуно наопачке: Британци као да посећују готово заборављену родбину, тако се понашају према

164


домаћинима ма где дошли, на Филипине, у Африку, у јужну Европу, док се Американци укоче као метлу да су прогутали и као да на сваком кораку очекују руске шпијуне. И тако је Британац само још проширио свој осмех на сунцем опаљеном лицу и рекао весело: – Hotel Royal. Sedmi jula street, would you be so kind?! – Британчеви зуби су за нијансу сивљи него што су били, јер је толико сигуран у себе да му је емотивно не исплати да инвестира у бељење истих, а, уосталом, постоји једна патина здравља што пада на странце једнако као и нашијенце који проведу довољно дуго, бар две деценије, у мирнијем и богатијем свету. Види се континуирана употреба шампона и сапуна, здрава храна, или барем донекле здравија, стотине година традиције, пасош који се цени, све то гура странце као ветар у леђа, они су дошли у егзотику. Постоји неколико типова таксиста у Београду. Лопуже, познате по рибљим очима и шапутању, по слабо прикривеном насилничком понашању, трбушине им се преливају преко једва припасаних панталона, на све су спремни, као да ће сваки час да скоче на вас, као да потмулим кострешењем и боди ленгвиџем желе да предупреде могуће гунђање због високог рачуна. Ако и укључе таксиметар, он је баждарен тако да и руту од железничке станице до Аутокоманде доведе до бројке од најмање хиљаду и двеста динара, они чекају наивчине на долазној аутобуској станици или испред колодвора. Затим, ту су неспретњаковићи, они су таксисти јер су толико убоги да не умеју друго. Аутомобили им се распадају, такви по правилу пуше, ништа им не функционише по ауту, имају преплашен поглед, очекују да ће их сваки путник преклати и опљачкати, они су поштени, али дозлабога трапави, не познају ниједан крај града осим оног у којем живе. И ћутљиви су. Даље, ту је сорта причљиваца. Они су тастери, , причљиви су по природи, „комуникативни“, праве мушке алапаче, и то своје задовољство и умеће спајају с корисним – тако измаме што више информација од путника коме ће наравно да буде неугодно да ћути уз распричаног и „љубазног2 возача, па се сили на разговор. Тај тип таксисте вас испипа где сте рођени куда се пошли где сте били шта ћете да радите, пун је савета где да одете шта да купите где има стриптиз, а обавезне су неколико жваке: проверава вас да ли сте педер, тиме што вас пита за супругу „ваша супруга није са вама?“, па ако се увери да нисте, посаветоваће вас да ни у ком случају не одете на параду поноса, јер је то срамота коју нам подмеће Запад да нас упропасти, разједини и поквари; политика

165


78-79 се помиње дискретно, тако што се узме једна од странака да се хвали, али она која је и ово и оно. Тако су до пред десетак година сви таксисти били за Странку српског јединства, а данас су сви за Вучића и Николића. Тако си ем чист ем испипаш путника намерника. Следећа врста су они који се стиде што су таксисти. Мрзе и себе што се баве тим послом а мрзе и те барабе које морају да возе. Сву ту муку надокнађују хипертрофираном педантеријом: аутомобили су им чистији од апотеке, на све стране окачена упозорења о забрањеном пушењу, ћутљиви као да су положили завет шутње у неком фрањевачком манастиру. Заузврат, поштени су, таксиметри су им баждарени као атомски часовници и, ако сте ћутљив тип, лепо ћете се возити. Али, ако сте навикли на уобичајену испоруку балканске фамилијараности, осећаћете се као да вас возач мрзи. У овом случају, он вас заиста и мрзи, јер он је господин човек, има два факултета и некад је могао више него приртојно да живи од свога рада, а онда дошла транзиција, лопови мукте узели фирму, и он практично остао на улици, да је хтео да се понижава и увлачи у буљу новокомпонованим буџама, могао је да остане да ради за сићу али то му је испод части. И даље чека да му на коленима дођу и извине се. Док се десетине хиљада лопова не стреља, нема нама напретка. Децу мора да школује, а има он и своја задовољства, нигде посла, и тако... Следећа врста су лопови али они који не чекају испред аутобуске и железничке станице, већ краду по граду. То су заправо лопови кукавице, полудивљи муљатори, који су и превише шоњасти да би се тукли за профитабилнија горенаведена места и зато цвикају. Ако дате само и наговештај да сте изнервирани, одмах ће да устукну и понудиће да смање цену која тик-такаће на таксиметру. Таква врста лопова ће увек покушати да се прави невешта ако је у питању нека улица „изван ширег центра“. Такође ће вас снисходљиво питати где да возе, одмах предложвши две могућности, да би онда сами сугерисали једну од те две, бајаги због гужви. Успут ће вам се жалити на нешто, на пример, да су ту и ту обили браник због необележних радова на путу, а ви нећете ни приметити како оном „бржом“ туром идете као пуж збиг гужве. Али, само се мало побуните и килавко ће да цвика и понудиће вам да платите мање „колико ви кажете“, јер ето, „он стварно није знао, не познаје баш тај крај, извините...“ Таксисти се иначе понашају као возачи теретних грдосија и као жене с торбуљацима – показују тотално одсуство осећаја за простор, за друге објекте, а поготово за људе који иду својим ногама.

166


Kада им дође да се паркирају, има да стану где су намислили, па макар згазили човека. Осионости њиховој доприноси цеховска солидарност, увек се могу лако сабрати на гомилу. Чим им нешто усфали. С друге стране, још се није догодио обратан случај: да се незадовољне муштерије окупе у каквој процесији – а не дај боже да блокирају улице – из протеста против понашања неког таксисте. „Hotel Royal, I’ve got it“, рекао би таксиста када би знао. Овако он каже само: – Океј, мистер. * Што се више од Сурчина приближавао Београду, таксиста је постајао све самоуверенији. Таксиметар, накриво намештен, откуцавао је непређене километре. Један „дивљак“, коме су наводници потпуно сувишни, и један припадник уметничке касте, труцкали су се у опелу неодређене године производње и неодређеног порекла. Несуђени Бонд и суђени нахсинхорнизовани партизански командант (Петар Банићевић) то није уочио све до тренутка када је требало платити рачун. У међувремену, дијалога: – You first time in Белгрејд, ha? – Err, no. I’ve been here several times. It goes back to 1969… – Really?! – Насмеја се дивљак. – Big difference, ha? – One can see a great deal has been built, you know… * У новобеоградским улицама око зграде Савезног извршног већа, таксиста дивљак прави две осмице, возајући сентименталног Британца, сасвим непотребно, улицом Пролетерске солидарности пре него што се поново укључи у главну артерију. Kао да кварно баждарени таксиметар није довољан. Британац је импресиониран тржним центрима и новим солитерима. – Amazing… Forty years ago, this part od the citu looked like a... errr… – Британац је помислио да каже „like a ghost Nevada town in a western with Victor Mature“, али се предомислио: можда би звучало превише арогантно. Зато је све преокренуо на хваљење:

167


78-79 – Now, Belgrade looks like every other modern city. I can’t recognize it! Таксиста се ионако не би увредио ни првобитно замишљеном реченицом. Не би ни приметио нијансу. Јер, овде су људи већ унапред увређени тиме што су сиромашнији. Своју закинутост трансформисали су у омаловажавање свега што их угрожава, а изговори за недостатке су увек спремни и надохват руке: Турци, Kоминтерна, завера Ватикан и светских сила, савезничко бомабрдовање, Kлинтоново бомбардовање, Тито, српски издајници на власти, улазак у Југославију. Дивљак који вози Британца не пада ни на лепе речи, јер њему треба лова, не комплимент. Од комплимената се не живи. Kомплименте не можеш да намажеш на хлеб као паштету или Киндерладу. Осим тога, ове барабе иностране треба одрати, кога ћеш ако нећеш њих. Семафоре у Бранковој улици таксиста је захвално дочекао, темпирајући споровожњу тако да одстоји на оба семафора, одмах после надвожњака а пре Зеленог венца. Треба још малао завлачити маторца, тај има лове која му није потребна. А потребна је таксисти. „Муваћемо се ми још, док се коначно не угурамо у Змаја од Ноћаја...“, лице таксисте дивљака је озарено при помисли на новац, а Британац помисли да се човек искрено обрадовао комплименту, па и њему би̑ мило. То је одлика западњачке етикеције, али тога ни Британац ни дивљак нису били свесни (да ли би мој распали френд из света филма то укапирао?): да се он диви сам себи зато што је љубазан, то је Енглезу непојамно, то је рефлекс, као устајање од стола када приђе женско, као наклон и комплимент најружнијем кучету али на повоцу мечије значајне супруге, али дивити се себи због бон-тона, тога Британац не може да буде свестан. Kао што ни таксиста не може да буде свестан да завиди овом странцу на мушкој лепоти и још очуваној снази, наш таксиста не може себи да разоткрије да већ мрзи ову часну старину зато што он још увек има косу, док се њему ћела на темену већ разбашкарила (иако је одавно проредио прање косе), да га мрзи зато што витка фигура сениора – која се може лако сагледати овог топлог јунског дана – постиђује његов пивски и ракијашки трбух, а парфем Sean John Unforgivable просто вришти спроћу вишедневног зноја возача кроз раздрљену кошуљу. The unforgivable man is distinctive. His spark ignites confidence, raw energy, passion and sexuality. He lives life out with no apologies.

168


Таксиста наравно не зна име парфема, а не зна ни то да то у ствари и није омиљени мирис Британаца, већ да га је добио на поклон од много млађе љубавнице и да га ставља само да је не би разочарао. Британац преферира „Пако Рабан“. Пролазе поред графита у тунелу: Преферирам брескве у односу на лубенице. Љубавница има дупе коме је он дао нарочит надимак: Џенифер Лопез. Таксиста осећа да је Британац физички савршеног здравља, осмех му је широк, зуби сви на броју, бисерно бели ако се упореде просечним домороцем, возач не зна да су странчеве коке биле још беље пре четрдесет година. За бисерну белину ваших зуба, гласила је некадашња реклама, а данашње садрже, наводно, прах бисера и сребра. Таксиста је угрожен због свог зноја, трбушине, лоших зуба, пропланка на темену, због чињенице да исте чарапе носи два дана, што се по овој врућини већ осећа (а сандала се стиди због жуљева). И он се надражи при погледу на странца, и ерекција у гаћама га само подсети да су и оне прљаве и све добро расположење нестаје. Он не може да појми да је то сексуално узбуђење. Никада не би признао да је икада пожелео да нешто ради са сопственим дупетом. Лице му се смрачило. То примећује и Британац, и доспева у недоумицу. Разум му говори да томе није ничим допринео, али ипак, преиспитује се. Такси се спушта у Македонску улицу, странац не зна да га возају около наоколо. „Kада кажем новине, мислим Политика“, пише на билборду испред те новинске куће, и то Британцу не значи ништа. Почиње да брине због натмурености таксисте. Семафор на углу Нушићеве и Македонске, па семафор на углу Македонске и Браће Југовића. „До јаја“, мисли таксиста, који се опет сетио на новац који га чека, док крајичком ока ту и тамо ждракне на таксиметар. Kада га не би било срамота да с времена на времен чамотињу, зебњу и осећај бесмислености олакша у разговору с некаквим психотеарапеутом, то јест доктором за главу, можда би неком приликом и поменуо асоцијацију „до јаја“, па би се после неколико сеанси показало да га је на то инспирисао делом сада већ непостојећи истоимени објекат брзе хране, а делом померање набреклих тестиса после ничим неизазване и неправедне полуерекције при погледу на савршено здравог британског чичу. Или на лепе циганске дечаке који се нуде у паркићима. Али, возач таксија би чак лакше признао да је кушао мушку љубав него да призна да има психичких проблема. Јер кад ти једном дају дијагнозу код психијатра, нико те не зарезује више. Шта год да после кажеш, само ти болећиво климају главом, а онда унаоколо намигују и, можда, покажу нешто кажипрстом или

169


78-79 палцем. Британац, са своје стране, деценијама посећује психотерапеуте, троје их је већ са'ранио, с двоје водио љубав, један беше и мушкарац, и током тих сеанси опростио је родитељима што га нису волели и научио да цени садашњост, као највредније глаголско време. „Али, новац, биће ово добра вожња“, мислио таксиста, наплатиће што је претходном неком надрнданом Шпанцу морао да одреже релативно поштену цену (полицајци су били баш испред хотела), али сада ће, вала, да наплати сав тај потрошени бензин. Уосталом, ко има пара да се авионом клати из белог света довде, може и да плати и вожњу таксијем. Полако поред Народног позоришта, сада већ опет озарен,, Британцу је лакнуло а не зна ни зашто. Сунце пржи. Београђанке – без обзира да ли су из Пирота или Kрушевца – воле да се раскомоте лети. Изложба малолетних сисића и гузâ, многи се странац већ зачудио томе, јер северњачке клинке – супротно популарном веровању – не показују своје природне лепоте баш тако лако, али то таксиста ни то не зна, јер за горе не зна. Он полако скреће удесно, у улицу Kраља Петра, а Британац не обраћа толико пажњу на детаље да би се сетио да се та џада некад звала Седмог јула. А добро је што овог возача не занима историја у смислу Черчил и Дража Тито и Kрлежа, Србин пуцао на Србина... Захвална тема. Али, овога чову занимају паре, печење, кајмак, ракија, пиво и крезуба певаљка меснатих бутина, која му не набија комплексе. Јер, у последње време, нешто га изневерава мала снага. Таксиста не зна да се то у науци о мушком старењу зове полуерекција и да то може бити далеки предзнак не дај боже и срчаних обољења, али интуитивно се већ неколико година (тачније, од губитка два важна зуба) осећа неадекватним, угојеним и неспремним, те од тада ни жену не креше. Али, на шугаве половњаче му се диже. То је рекреација. А не превара. Макадам чини да се такси труцка. Пицерија „Kошава“, ђус бар „Еликсир“ са десне стране, идемо даље, кабловски оператер са леве, све нове појаве, премда су зграде старе. Kоначно, хотел „Ројал“. – Three thousands! Таксиста не зна да је последње „s“ погрешно. Броитанац, пак не зна да је цена нереална. Он тек сада погледа у таксиметар, ошамућен од врућине и носталгичног осећаја који га је обузео због доласка у град његових другоразредних филмских почетака. За разлику од домороца за воланом, он се већ извештио у самоанализи, тако да и сам може да погоди да је осећање које у њему титра

170


последица поновног проживљавања наде у успех. Ново пролеће у њему игра у врелини лета. Он зна да воли себе младог у егзотичном Бегораду, а не сценографију као такву, осећа почетак ерекције у гаћама; опет му се догодило да будан сањари о сексу с мушкарцем, и то му се по правилу догађа у „јужним, тропским земљама“, све с неким средовечним или времешним примитивцима, такорећи сељацима. То га збуњује, не живцира га, јер му је мушка љубав нешто што иде у рок службе (иако је целог живота играо само мушкарчине и заводнике), али у почетку, док се још надао каријери, није могао да одбије једног продуцента, а после је упознао неколико колега... Последњих година, међутим, сањарења га изненаде – не узнемире – само га изненаде, и то далеко од родне Британије. На пример, Грк, старим сунцем опаљени чича, који нуди грчке клобасе и парче погаче прободене чачкалице, или Бугарин, који му је неколико година изнајмљивао кућу... Замислио је пенис старога Грка, попут те кобасице, кратак али дебео, и осетио жар у дупету и морао је педерушом да прикрије ерекцију. Замишљао је, даље, како га Бугарин, средовечни газда, масира „због мигрене“ поред базена. Ево и сада, у Београду, просто не може одмах да устане из таксија, у неугодном је положају јер га мучи ерекција. Намшртио се. Замишља, сања отвирених очију: таксиста му прича о кући на селу, позива га да види башту и упозна родбину, даје му собу под кровом, на тавану, и онда му, пред поноћ, доноси мезе и ракију, да попричају пред спавање; домаћин улази у спидо купаћим гаћама у којима је огроман... уд. За ухом цигарета, на ногама ципеле без чарапа... Таксиста не може око да одвоји од негованог Британчевог врата; топла кожа испарава неусмрђени англосаксонски зној и парфем Sean John, и Балканац осећа како му се чмар шири; затим у последњем тренутку стисне дупе да спречи прдеж. Kако би се осрамотио! Брине га Британчево мрштење: „да ли намерава да протестује због цене, јебо те патак?! Шта ако позове полицију?“ Од тога се таксисти угаси полуерекција у прљавим гаћама. А на лице м усе враћа смркнут израз на лице. То смркнуто лице, пак, као руком односи сексуална сањарења Британца, који је сада необично захвалан промени расположења код таксисте, јер му је пенис опет омлитавео, те брже-боље извади новчаник и поче да броји хиљадарке, које је у аеродромској мењачници добио за фунте. При погледу на вољно избројане хиљадарке, таксисти се опет развезао полудигнути курац, и сада је било проблема изаћи из аута и извадити кофер, као што правила посла налажу. Kада је отворио врата и искорачио левом ногом, десну руку је

171


78-79 неспретно ставио у џеп као да нешо тражи и тако померио полудигнути уд улево. Том приликом је уд напустио гаће и почео да боцка панталоне. Осетио је слуз као и увек после узбуђења, и знао је да мора да делује брзо пре него што се појави флека. Ставио је и десну ногу на коловоз – паркирао се напола на трототар – а онда је истовремено извадио десну руку из једног џепа а леву ставио у други. И савио пенис гурајући га у десно, под гаће, разлабављене и прљаве. На трототару преко пута пролазили су „клинци“. У његовој глави. У њиховој глави, пролазили су једини људи на овој планети. И као да су целог живота само ово чекали, да гледају њему у шлиц. Kлинци, богати, види се, тачније, клинке, згодне, искусне, види им се у очима, гледају му у шлиц, и кикоћу се. Нити да би дале нити да не би дале. Али, то му је коначно убило ерекцију. Одахнуо је. Добро је да нису курати клинци, они високи, што иду само у шортсевима и папучама, тренирају кошарку или ко зна шта, приметио је да га клинци стартују. Не може против себе, увек им гледа у гаће, међу ноге, и они то виде, и почну да премећу курчеве и гледају га у очи. Он подигне поглед с њихових пениса и суочи се белим погледом: не може да процени да ли би га убили зато што канда мисле да их мува или нешто нуде. Али то претурање по курчевима, то је у последњих неколико година почело да га опседа. Чим је почео слабије да успева код своје жене. За то време је Британац већ устао и спремио три новчанице од по хиљаду динара и стрпљиво је чекао испред пртљажника. „Хвала богу што нису били клинци већ клинке“, мислио је таксиста. Узео је новац, стидећи се да погледа Британца у очи, рекао је „тенкју“, што обично не говори јер шта има он да буде љубазан према тим странцима, превише услужно му је извадио кофер из пртљажника, понекад га мрзи да то ради, па само дрекне „Help you self“, како га је погрешно научио један колега (треба yourself). – Thank you very much – рече весело Британац, одишући здравим, пријатним знојем који још није постао киселкасто старачки и парфемом своје љубавнице коју задовољава уз помоћ таблета, које ипак није пристао да рекламира, иако му неки додатни приход не би шкодио – зато и није изабрао скупљи хотел већ само овај, Rоyаl, дуге репутације, али приступачних цена, тридесет седам евра за једнокреветну собу, врло згодна цена, мораће да препоручи пријатељима који не желе да се разбацују, док ће оним другима сервирати лаж да је био на скупљем месту.

172


СВЕТИ ДИМ САВРЕМЕНА СЛОВЕНАЧКА ПОЕЗИЈА (Избор) Јернеј Жупанич ОСНОВНА ДУЖНОСТ Основна дужност птице кричање је у ветар да би се рецесија спречила. Основна дужност велике реке јесте да у туђину оде и донесе богатство језика. Језик имам за празне таштине, за одврраћање пажње. Основна дужност језика постављање подлоге је на земљу како бисмо имали где стати. Пао сам у рупу и још и дан-данас у рупи сам

173


78-79 Издубљена тла немају улогу, у њих само падаш попут мене. Тај сам сигнал који поручује да опасност се ближи, да у руднику кисеоник недостаје. Та сам експлозија смисла. Човек чамац није да би само пловио по води. ЈАГУАР Брз је попут јагуара. „Шта јагуари то раде?“ упитао је Медвед Пу. У језгру језгра никаквог језгра нема. За једре је груди зграбим, али она мене не зграби. Он свест има која попут брзог воза шиба. „Шта железничари раде кад локомотиве нема?“ Код куће има жену и аутомобил. Сви заједно на глаткој ивици седе. Ауто јагуар брз је као јагуар. Мушкарци су исплели много ствари, што ми је познато.

174


Шта је језгро тела, питам се. Љупке руке љупкост стварају, никада се не уморе. Птица цвркуће. Јагуар скочи високо високо. „Шта раде сви ти људи које видим у кишним кабаницама?“ Питао је Медвед Пу. Ништа не раде. ПО СИМПТОМАТИЧНИМ ПРЕДЕЛИМА Es ist gar nichts. Спиноза је дао дефиницију афекта. Траве миришу свеже. „Језик,“ говори Барт у поменутом есеју. Возио сам се по симптоматичним пределима. Нексус се спустио на плочник, ја под хаубу. The friends we made along the way. Побећи из лавиринта и сместити бомбу под лавиринт. Es ist gar nichts.

175


78-79 Она не експлодира. Спиноза је рекао да неке емоције друге искористе. Кокошке на мокром римском травњаку. Лица људи с Похорја, добро растегнута, прострељена метком весеља. Шубара старог сељака пада доле. Он је ласкавац. Ласкају свему пипци капитала. Es isr gar nichts. Хелијев сам барон у текстовној хијерархији. Бомба нема градске манире, странкиња је на улицама. „Бомба,“ рекоше Барт или његов пријатељ. Козе пастир одере хитро и промишљено. Извуци ме напоље из тог протока смисла. Држава прасади срећна је држава. Нека глумци позорницу напусте.

176


Варљива статика неколико последњих година моја је слабост. Es ist gar nichts. Прасад је дао Бог онакве какве их је дао, свет се не мења по жељи малог човека. Maybe the real tragedy. Крст начињен од косе на отвореном пољу с капелицом. Може се спавати. Гаучо иде лагано и нагло. ТРОЈА VII Обмана је добра за сваки језик. Време одмора у хладним складиштима риба. Бројим њихове љушчице, и своје. Сваки човек се не зауставља на узвишици обале, али неко се ту заустави. Погледај, краљ насуканих китова је. Погледај, насукан сам у својим причама.

177


78-79 Она ме луком устрели, да се више не видим без тих очију. Пет кракова града, а унутра не могу, у томе је превара. ТУРИСТА Он је као тачка на црном небу и безначајан, али не зна бити безначајан. Сенке дрвећа се покрећу међ ногама стражара. Погледаш ли из авиона, људи су ситни, али авиона нема. Носиоци врећа с кафом на тешком металном мостићу лађе на обали сунчане су пеге. Он је на одмору и пуши лулу која му виси у устима. Звоник звони и клати се на небу. Погледаш ли одозго, све се растеже далеко. Свака тачка на небу свој је птичји субјект. Месо хода с многим паровима ногу, које висе један до другог.

178


Трбух лађе је напет од напетог ишчекивања, али лађе нема. Нико не зна бити добар туриста, седети непомично и крварити.

Јернеј Жупанич (1982), дипломирани филозоф и књижевни компаративист, песник је, прозаик и преводилац са енглеског језика. До сада је објавио четири књиге: песничке збирке Татарин (2016) и Оруђе за разбијање царстава (2021) и романе Мамути (2018) и Бехемот (2019). За Мамуте је добио награду Критичко сито, а за исту је био номинован и Бехемот.

179


78-79 Цветка Бевц А ИПАК ЈЕСАМ (избор песама из песничке збирке) САВЕТ МЛАДОМ ПЕСНИКУ (из циклуса Писма старог песника) Није ти тишина потребна да би чуо мој глас. Посред подивљалих мисли огласиће ти се као одјек челичне несамоуверености. Мораћеш се пробити кроз сумрак свега изреченег, написаног, прочитаног, налетати на завере мора и лећи међ заклињање птица да би открио стену, пуну ситног песка, на којој сам као дете прву реч записала. Неког дана мораћеш од ње саградити своју кулу. Биће ти то савет, за који ме молиш, када ноћ убијаш као досадног комарца и своју глад нахранити хоћеш садржајем конзерве на коју је налепљена фотографија старог песника. Разбиј већ једном кључаоницу на вратима, опљачкај речи њихових имена, како би омирисао опијеност камењем и подарио им њихово постојање. Дај, одбаци мисао на поразе, ту посластицу демона који песнику желе ишчупати срце када открије вео слова. Не брини. Демони никада не ризикују своју кожу. Преко климавог обруба неба не могу за тобом. И тамо се речи још воле у хладном загрљају облака. Па сада знаш. Исто као и ја пливаћеш под земљом,

180


да би знао ходати по врховима. Наша обућа мора бити рањена као море које је прогутало Икара. Никаквог другог излаза нема. О ЖУДЊИ (из циклуса А ипак јесам) Усред олује још једном застати, удахнути у пукотини времена, јер тада све жели постати песма. Нека ме изнова свет жељом прободе те за њега нова имена смислим а себи ново живљење остварим. У киши постати воде кап, живети у њеним сновима о океану што пожелео је на небо доћи. И потом падати на земљу на чуђење деце зашто облаци ту са мном умивају лице дивље. СТАЈАЛИШТЕ (из циклуса Путничка рапсодија) Бојим се сваког заустављања на којем одгонетам јесам ли ја стварно ја. Или сам само зато жив што ме је сунчева киша заливала и нисам користио ноћ да растем ... Време без реда вожње је прикладније за молитву Вечном путнику који одредиште зна мог путовања. Већ трљам руке, обрасле перјем,

181


78-79 пре него што заповедим крилом: Летите! Нека запливају у бари ноге једнаком хитрошћу као и крила. Још пре него што се померим, преда мном никне Марко Поло и подучи ме без охолости: Стајалишта су очито опаснија од пута. Заустављање тражи право време. Буде ли га премало, одредићеш редослед виђеног још пре но што је уопште виђено. Буде ли га превише, над тобом ће се надвити тамни анђели који одвлаче преко ивице разума. И преко руба срца. А ипак – чекам. Дуго. Усправан као мак у житном пољу. На аутобус који вековима касни. О КОЊУ КОЈИ ЈЕ ПРЕПЛИВАО МОРЕ (из циклуса О мојим животињама) Коњ који је препливао море не може бити само прича неког јутра. Из водене сам га пене призвао те је из мојих руку сунце јео и помагао ми створити свет. Зашто ме уверава како је жалост његово занимање и да је пре но што је на пут закорачио послао нож одлепљен с његових падина. Оштрицу сам пресрео да бих је у песку чувао, очи ми не смеју постати прозор прљав од олуја, соли и киша. Песак је мајстор пролазности, вечно га пресипам међу рукама

182


и надмудрим време. А време ме је научило да се надам. Да из погледа коња избришем умирање. Заспим ли само, за нас обоје ја увек изнова ловим исте смртне снове, мелодију која никада не престаје. Онда више неће бити важно што су белог коња пре много година оседлала дивља источна племена, ускладила његов топот са звекетом мачева и с крицима оних који су хтели живети. Није с њима узаман седео крај воде и приповедао им приче о томе како су их некад рибе зачеле. Зато усред рата говори језиком цвећа и оживи у сећању тајне трава које су увенуле још пре него што их је потрошио као ја, набране при одсјају луне на површини мора. И ко сад положи главу у моје наручје, не чека на моје сузе. Или радост јер сам несвесно зајездио у заборав. Само зарже тише од тишине. Свако понашање изненада слепило постане, да постојимо. Он. Ја. И још неко. А у будности његових сапи више је као заповест. Знам, морам га пустити у смрт, без слављења дочекати растанак, да би последњи пут запливао до обале. Тамо ће му његов крилати брат запевати песму о коњу који је препливао море. УЛИЧНА СВЕТИЉКА (из циклуса За (не)постојећим) Никада нисмо премерили моћ. Улична светиљка, само на изглед укочена, кад у уским сноповима наоколо лепрша као збуњен ноћни лептир

183


78-79 и ја, прогнан од њеног пољупца. У тами за њу песме смишљам да би покриле псећи урин на њеном ужасном постољу. Нећу да јој се тело гаси. Нека набрекне од мојих изгубљених асонанци. Не сме још рађати јутра. Свет сад у њеном у загрљају живи. Због ње смушене птице пред поноћ вечерње цвркућу о случајном умору посред улице. Због ње се путујући заплићу кораци, а за њиховим леђима планине расту на којима могу боравити у сну. Под њеном очном јабучицом тежину не осећам. Наборане главе мисао опипам да увек изнова светиљка умире, а, као и ја, заувек ће се угасити само једанпут. ПРВИ СУСРЕТ (из циклуса За њу, за Рахелу) Усред разговора сам те изненада оставио само у врту гостионице. До краја ниси разумела, да си пијуцкајући кафу створила од мене непознатог мушкарца.

184


Више од твог позива уплашио сам се од њега који је хтео у трену упалити ноћ. Током бега послао сам га к теби – као привид који је цедио твоје огорчење. До јутра сам уместо тебе обгрлио сумњу својих руку, у сновима неспретно су покушале дотаћи твоју кожу. И неуке ми је прсте сламала непозната жена с твојим цртама. БЛАГИ ДОДИРИ (из циклуса Из њене оставштине) Највише сам додира наменила љубавима које се нису ни догодиле. Гласно сам дрвеће наговарала, сасвим погнута чежњом, нека се разграна дубоко у себи, ако није у стању да расте ка небу. Близину сам у земљу уписала као да сам спознала меру сунца, ширила сам слављење пролећа као да сам немир траве појела. Лептирским прстима облаке сам дотицала, прилагодила ветар на изданцима неизговорених речи, крхкошћу прочешљала загонетке бића, све мање обложено материјом.

185


78-79 Преузела сам говор сенки које су измењавале додире на прочељима старих кућа, тако благо, као да су стварне.

Цветка Бевц (1960), песникиња, списатељица, музичарка и сценаристкиња, на Филозофском факултету у Љубљани завршила је студије музикологије и упоредне књижевности. Ауторка више радио драма, сценарија за документарне филмове и тридесетих издатих књижевних дела. Пише прозу, поезију, књижевност за омладину и драмска дела. Песничке збирке: Прелет ждралова (2004), Међу трскама (2005), Одблесци (2009), Сиринга (2017) и Ипак јесам (2020).

186


Зоран Певец НА ОБЈЕКТИВИСТИЧКОЈ СТОЛИЦИ 1 На објективистичкој столици седи црна мачка, има помало подвијен реп. Како успевамо живети с њом и њеном бојом, а да се не окаменимо и не предемо у недељу, ишчекујући Бенжамена Фонданеа нетом пре стварног понедељка. Ту, где стих је створен за песника а не песник за дугу песму, што храни се гласом у прикривеном трену. Мрмља о кукању кроз туђу кључаоницу и о томе зашто у себи гајимо господски цинизам на крају странице књиге, где свако иде својим путем у кино-песме, обучен у панталоне на пруге, с мачком, која се увек дочека на ноге, у крилу.

2 Песник говори о животним заокретима, о дрвећу, о интернету страха и страсти и о комори мишљења, о белом малом граду у који одлазе да мучу луде краве, о пацовима на потопљеном броду, о мрмоту што завртео је чоколаду Милка, о уметности која никоме не штети, макар Ана Карењина и двапут скочила под воз, или ако би Луис Зуковски уместо А написао Б. Али, хоће ли читалац другачије насловити Идиота, ако га тако не би назвао Достојевски … Зато нити на трен не можемо помислити како је Песнику све дозвољено

187


78-79 БЕКЕТ – МОЈ АДВОКАТ 1 ступиш у мисао песме и погледаш је изнутра и видиш како у њој река тече како те љуби најслађа љубавница и чујеш како звони смрти звонце како ветар у дивљини завија и миришеш покошену траву и румене листове гинка и сањаш о дворцу од камена и змији у њему што чува твоја слова и посебно сваку реч затим напишеш име песме а ако га избришеш свет је још празнији него раније 2 не знаш тече ли река тобом или ти њоме не знаш идеш ли светом или се свет тобом шета пред собом шагалову слику имаш изрежеш са ње младожењу полетелог на белој птици и небо и сунце с црвеном тачком по средини голу жену у њој музичара с виолином и књигом што држи је у рукама пред собом изрежеш дрво на леву страну нагнуто и градић у позадини остане само на крају сива сенка свега затим си сам ту само ти са самим собом и твоје огледало а у њему празан одсјај

188


3 колико вечних љубави претворило се у бивше колико силних богова изгубило је своја имена колико прашума има посечено дрвеће колико младости нестане у измаглици дана и часова колико слободних корака застане на путу до циља колико faceapp параноик у паметним телефонима замрзне колико слободних повластица радије би остало ускраћено колико речи безгласно онеми 4 крај је увек само крај а потом ништа не преостаје ни луксузне виле на мору ни папе више у риму ни суседове жене и твојих више нема ни супарника који те мори ни шефа који наређује нигде никакве бриге ни бога који те је створио али ти такође ниси више ти а богме да ли си то икада и био проблем смрти је само смртност иначе би ваљда нешто отишло Зоран Певец (1955), словеначки песник, критичар, есејист и уредник. Песничке збирке: Orbis pictus (1986), Белешке заборављених (1996), Под силиконским небом (2000), Мушкарац у соби (2004), У некој тачки (2006), Хасидски певач (2011), Педест изабраних песама (2014), То није Мишел Фуко (2015).

189


78-79 Наталија Миловановић ЗАСТОЈИ 1. тринаест километара застоја на граничном прелазу (радио) напред и позади непрегледна река челика покушај замислити количину издувних гасова сваки аутомобил сваки два сата чекања пртљажници препуњени сасвим ко није туриста товари ствари које другде не може наћи само излетници на челичним крилима лагано круже над градовима шта на то веле птице? настави слушати о гужви у зраку небески застоји рекордно је европу током једног дана прелетело тридесет и седам хиљада авиона урези испаравајућих трагова деле небо на плоче покушај замислити количину употребљеног горива стисни квачило и помери се на мост под њим протиче граница шта на то веле рибе? 2. европска унија авио компанијама субвенционише за гориво трошак накнаде за испуштање CO2 и DDV (чланак)

190


доле преко белине облака наслућују се боје усеци речних корита земљу деле на плоче покушај замислити возаче сво троје овде не плаћају ништа иако је разлика знатна у дуготрајном памћењу мириса препознаје лош задах из уста ова јата челичних риба која цуре ка другој обали овај пут ни на шта не миришу прелазимо реку данас јер у кући нико не слуша извештај о гужви на граници меандар крвотока се замрсио доток је престао последњи пут још капнуло је у срце те суша покушај замислити тело у хладној земљи шта на то корење вели? 3. граница шета корито вијугаво себи утире пут до делте у њему живот кипи корење на пример што из њега пије и шуму напаја мимо које пролази кестење које сам скупила и натоварила у ауто

191


78-79 посредно је израсло из реке тако екосистем представља вишак невербалне комуникације и она шум јесте или је интерпункција река на то рече јесам истовремено на неколико места а ти то ниси 4. граница шета корито вијугаво себи утире пут до делте у њему живот кипи на пример лосос који је у реци научио да плива и упутио се у слану воду муљ за чистоћу мења а да ниједном не погледа уназад идење унатраг прави напор захтева али то навигацију не отежава у дуготрајном памћењу мириса зна родни камен упркос целом животу у океану да не промаши рачвање свога ушћа тако се замишља бегунац мозак као и он уназад плива упркос вртлозима када приспе извештај о застоју унутрашњег тока брзо се укорене првенства великих речи

192


дом смрт странца екосистем далеко при дну списка земља на то рече вруће ми је не брини неће озепсти ПOДЕШАВАЊЕ ВИСИНЕ чучим усред живота у топлом зраку балона тишину само прекине повремени звук горионика осећам усред живота у плетеној кошари нема ветра на врху олизаног прста испустим ли баласт почињем се дизати прихватим ли околни зрак отпочне спуштање

Наталија Миловановић (1995, Ниш), песникиња и преводитељка. Објавила је песничку збирку Разумљиво (2021), тренутно завршава мастер студије превођења на Универзитету у Љубљани и Универзитету у Грацу фокусирајући се углавном на диглосију. Копреводила је књигу књижевних дела мањинских аутора бивше Југославије који живе у Словенији у издању Српског културног центра Данило Киш Љубљана. Преводила је и дела неколико песника најмлађе генерације из Хрватске и Србије за словеначке књижевне часописе и лектире. Поред превођења, пише поезију и организује књижевна читања.

193


78-79 Милан Деклева Из збирке: И СВИ СУ ОПЧИЊЕНИ МЕСЕЧИНОМ (ОКОЛО ПЕСАМА) *** твоја душа је раздробљена тако раздробљена да се у њој распадају чак и раскршћа нађеш се под планином високом као планина гледа те гледа те тај моћни мамут без сарказма некада је и он био раздробљен зато поносно трпи и подноси своју моћ

*** слушаш тишину што наслоњена је на другу тишину и та је наслоњена на другу недељну тишину и та на другу господску као да је неко изрекао на рубу бохињског језера или јастука али тако до бесконачности не иде до тамо где се тишине у ништа преобрате

194


јер тиха потка света шупља није и ти само слушалац јеси *** рођен си као подземно језеро које једнако воли таму и светлост а тек касније определи се за реку рођен си као сакупљач тајни у постељици камена и испране земље онда трептиш у срцу гравитације шушкати почнеш постанеш гибак и заборавиш све кроз шта трчиш

*** опет одсутност гледаш што шупљину твоје душе дуби и пева песму над песмама/очаравајућу песму одсутност је тачкаста овог пута и вребање иза наслоњача и ноћних сточића игра на твоју солидарност на осећај заједничке припадности тако да осетиш нежност неког ко није у мелодрами

195


78-79 *** посред плаветнила нацртана је глава која говори око ње су у разумном пријатном за око нереду разбацане звезде новорођене/слинаве одрасле/пуне еротске ревности умируће/окружене лепотом минулости па су ту комете кажеш и краткотрајне свемирске олује али посред тог црнила невидљива глава која говори излуђује зујави комарац си изнад уљане слике василија васиљевича кандинског

*** пронађеш непознате пределе пронађеш беле пределе андалузијске беле пределе у ствари откријеш сећање на непознате андалузијске беле пределе нису то сидришта или смештаји него мрље осећаја лазура под којим је скривена дубина свих боја таласа зброј [њихово међуделање] на површини мехура од сапунице

*** у другима се распушташ као офелијина коса у води али додир хладне туђости испљуне те назад

196


у поново створену стварност јер си распуштен у себи самом самом себи непотребна препушеност

*** о болу ништа не знаш и ништа само је слутња најопсежније се оцртава у приближавању одсутности величаствена шала је упоредива с појем свих птица истог тонског полазишта остаје опасност да смејући се вилицу ишчашиш

*** видиш глогов грм [crataegus laevigate] и кажеш то свет је то је целина света која укључује удаљеност и време удаљеност има своју ивицу и време свој руб има једно друго ишчекује као убица жртву жртва убицу име на упоређивање упоређивање на име и удахнеш како би реч отпутовала

197


78-79 *** свестан си да близина никакво уточиште није то није ни мисао више само још трнац је у којем пева кожа света *** кад почне падати киша знаш да приспева пљусак киша ће падати и падати а поплава неће бити јер реке ће ка извору тећи само дуготрајно непрекидно падање ће с капима измешати фефероне и пушке с ражњем избрушен поглед на свет који су нам завештали стоици и збуњене пчеле које траже возни ред планета ће процветати од падања без тежине дна падања у лакоћу уздизања

*** одсутност је тежак предмет тежи од планине од лавина у плућима у њој су здружени неостварени свемири и запањујуће мрље боје која још светлост није

198


и вера твоја вера у одсутност твоја одсутна вера страсни бог напети уд тако тежак је тај предмет слон предмет антигона да ниједна их смрт не може да зањише

*** гледаш ствари и видиш нису извана згледаш ствари и видиш зенице су истрошене рожњача се одваја свет бледи јер му смисао подмећеш окидач никада није срж хица тајне се не могу прекрити пикслама мрежом светлосних тачака и таме тајна надолази и хлеб је и трбух труднице гледа те и види да се краљевство знакова претвара у нељудску диктатуру случајности

*** није истина како је све на овом свету истина је како све недостаје ништа те изјутра не очекује стога да све не би пропало и лепота остала само слутња остала мук у који је одевена песма да сањати може испевану песму

*** једина твоја слобода јесте

199


78-79 доступност света додируј светли ветар говори кожа траве додируј огањ опеци се води љубав рече хлеб круху Милан Деклева (1946), песник, прозаик, есејист, композитор. Дипломирао упоредну књижевност и књижевну теорију на Филозофском факултету у Љубљани. Збирке: Муши муши (1971), Дописивања (1978), Наговарања (1979), Наречја тела (1984), Заклети прах (1987), Отпуштање божанског (1988), Паничар (1990), Сувишни човек (1992), Кванташки стихови (1994), Шепави сонети (1995), Причљива рапсодија; Импровизација на непознату тему (1996), Следствена (2001), Погледај зделицу цветне чаше, како се отвара (2001), У живи зуб (2003), Одри Хепберн, чујеш ли метлу будистичког ученика (2008), И Дарвину задрхти рука (2016), песнички диптих И сви су зачарани месечином (око песме) + Зора и цврчак (Лирска опера за два гласа), (2020), заједно с Јожефом Муховичем. Живи и ствара у Љубљани.

200


Марко Елснер Грошељ УВЕК ИСТА ПЕСМА # Пас којег узица дави из неког другог времена је, из неке друге јарости. У минијатурном пределу ледени облаци пливају једнаком брзином и једнаком спорошћу. Појавићу се опет у собама у којима ловиш одјек меланхолије светлости, креч се смекшава у немоћном старцу, тишина с умишљеном улогом домаћице изгуби се међу елизабетанским песницима. Хиљаду послова снова, распаднуте лоптице које се откотрљају и за собом узбрдицу оставе. Чуо сам у поноћ ударац у главу. Сећам се момка који је скочио пред аутомобил. Бразготина се свим осталим придружила. Понекад се извије у тихи звук неке музике. Камен са унутрашњим сатом. У том простору покрети су поуздани. Нешто голих, скривених грана. # Дланом згњечим комарца. За мном се вуче Грохарева лопатица. Појео сам збирку Хрпа коришћених четкица Франсиса Бејкона на лицитацији. У енглеском тоалету сварио Хитлера. Испишао и сусрет с Лусијаном. Опет откривам предео којег нема. Слеп сам. На неком ноћном подручју. Враћам се погледу разјареног самца. Изјаве не дајем. Негујем одсутност. Камиле су подвиле ноге, појавило се малено село. Забелео се снег на рушевинама. Тако замишљам у фиокама сложена кимона. Челисткиња се с поштовањем односи према слушаоцима, склопи руке и поклони се, не превише, сасвим довољно,

201


78-79 нестане у унутрашњости храма, са светлошћу која пада укосо, не превише, сасвим довољно. # Не знам шта више желим, Алијандрине плочнике или Леонардове жене. Можда Бернардов грабен. Језик који шишти. Можда нешто што још нисам написао. Око мене ничега нема. На ребрима то остане. Не знам зашто, жута, жутокљуна, жутокрила, жута кућа. Јутру се приближити. То. Мој живот није епски. Директорка запљеска. Нисам писао химне. По биљкама севају муње, а ја сам поред. Неки људи никада не напуштају собе, гледају у жуту кућу. Спокој је жалост до које не стижеш возом. Кинез је показао дугмад за манжетне. С руком Кинеза на рамену, опет се мислима препустим. И гавранима. Опет ме освоји тиха шансона. # Посматрам сибирске љубичице, њихово плаветнило моја је строгост. Нека ти се скори прогнано дрво, Албо. За све је гравитација крива. Јесте ли већ неко о стопалима написао песму? Валерија је боља од јежева и метафизичке ноћи. Неприметан постајем. Човек с белом брадом. Или Мушкарци с каранфилом. Скривена мандолина. Лед на тргу ученика: Бери Енигмо. Рисом ноге писаћеш по улицама Буенос Ајреса. Не могу замислити људе који смерају уништење. Само ретки облаци су спокојни. Нижу се само почеци. Мало измењени положаји. На темену не опипавам кардиналов нос. Заправо не разумем. Природа ме је закључала. Стонога јапанска трешња, раскош за коју не знаш. Тихо ћеш заспати. Оно што именујеш, у пчели мора постојати. # На барикаде занос доносим.

202


Чупајмо коров, чупајмо коров, узвикују жабице у црним коферима. Моја каријера бочна је сенка самоће. Перспектива, покретни мост. Оловка не пише, пишем ја. Ноћ прогута све. Тако песму волим која метафоре нема. Која ме не би одбила. Којој могу климнути. И нећу је грејпфрутом назвати. Инсект убоде и отрује крв. А потом настане нешто пралично. Вероватноћа свемира. Само једна оштрица. Део дивљачи коју човек на узици води на путу у шуму. Тамо су кости као шикара. А крошње као умршен конац. Анђели, тишина, милост, чежња, смрт, то све су приближне речи. Дебео мир када им се дивиш. # Побећи ћу од тог праскања, од те муке, прерадићу димњаке у сенике и витраже у травњаке. Без мираза сам, без одсеченог прста. Гоблен у женском крилу. Зора поиграва у белим хаљиницама. Понекад смо на зимским путевима

203


78-79 певали мазурке, поскочне трилере у белом вину који су се пахуљица клонили. Понекад би црни хлеб ставила на зид што био је небо и земља истовремено. Понекад си дрхтала од хладноће и врућице. Показала ми златну кишу, припремила ме да се склоним. Тиха страст се наставља. Сасвим овлашно ослушнути је треба, као што раде гвоздени шиљци на голим стенама. Црни бор са литица срче своју бесконачност. Уплаши ли те мишар, у реду је. Зачара ли те зец који ти њушку пружи, спреман си на најбоље. # Дивиш се плаветнилу које наливпером по раменима ти пише. Киша густину не мења – истрајава. Телониоус се дигне од клавира, плеше растргано. Преко свиле се не прелази уз ометање, мора се клизити. Замотан у прекривач, у кући баронице Панонике де Кенигсвартер, одбачене чланице породице Ротшилд, о афричком рогу сања. Гледам у бивши зид који је сада прозор. На стрехи света јастребови растржу удове покојника. Ниједна кућа од соли ме није задржала. Време у којем се мушкарац спушта са брега не мења се. Атеље стари предео међу маслинама гута. Рестаурише светлост. Црни мачак спава на торњу. У хотелској соби отиче крв из обешеног вола, степеништем одлази напоље. Преко мачка у двориште скочи.

204


Фотографкиња снима празне клупе. Греде стружу земљу међ ноктима. Одлазе старци са заповедајућим очима. Жилава је моја нетрпељивост. Не упозорава како је тескоба сласт смрти налик. Може се ћутати. Може се махати рукама. Може се викати преко улице. Можда ћу гребати. Биљке које су угинуле напамет су научиле понављати: „Мир на земљи.“ # Када тишина грло зачепи и почне се у стену претварати, спреман си земаљски посед заменити за ранац, отиснути се на слепо, презимити на прозорској дасци, у напуштеном хангару, путном одводу, прљавом бифеу, у хотелској соби с поцепаним завесама, мрљама сперме, крвљу на постељи, преспавати на отиску неког другог тела, које се ту ваљало, без мисли на крај, с мислима на крај, са осрамоћеним осећајем одбачености, неспособан да оствариш властито хтење, затворен у Граду, затворен у подруму у којем пацова мељеш и по последњи пут из ранца извлачиш сећање сна стаклену куглу у којој снежи а у њој је уз тебе пригрљена маца пухнаста, топла и припремљена да ти изгубљено благо врати.

Марко Елснер Грошељ (1959), песник, есејист и писац радио драма. Објавио више песничких збирки: Коњски смех (1986), Memento mori (1990), Хроника таласања (1992), Заљубљени (1993), Отаџбинске слике (2001), Издржати самоћу (2004), Загризотине (2009), Враћање плаветнилу / Неописива близина (2014), Кирхнерова рука (2017) и Узео сам Ван Гогово уво (2019).

205


78-79 Петер Семолич СЕЛФИ НА ОБАЛИ ЉУБЉАНИЦЕ Не можеш веровати да се опет ту копа. На бродићу бучни шпански туристи, на чамцима пар без уочљиве националности. Стојиш под отежалим гранама жалосне врбе – примеран простор за тугу и самоћу. Не градиш више везе, само још одгонеташ језике који те окружују. Водич, млад и енергичан, усмерава руком поглед групе на другу страну реке – следиш његове покрете да би очима туђинца видео оно што својима још никада ниси. А данас све је некако обично и сиво и поред тога што сунце јасно оцртава облике и измамљује из боја живост. Кренеш напред, бео ти песак под сандалама зашкрипи и мален оштар камен, који си згазио, убоде те у леву пету. Премали и премало оштар да би се зауставио и изуо, да би њиме варницу укресао. СЕЛФИ У ЗУПАНЧИЧЕВОЈ ЈАМИ Неко си време живео ту. Продавачица те се сећа још. Твоје се тело сећа најтоплијег лета током читавог века, присилило те је да научиш умеће лаганог хода и распршеног зрења ствари. Позади, иза стамбеног блока неки нов блок, у бифеу исти остарели заводник с папагајем на рамену – пије кафу и очијука с конобарицом. Како дубоко смо већ у процесу новог таласа одумирања? Нараста ниво мора

206


али ту смо превисоко да бисмо икада могли плаже обећати уместо тргова и паркирилашта. А годинама уопште немамо такве врућине. У ноћним олујама Алпи су на дохват руке. Млад отац сину набраја имена врхова. Досећаш се како ће нас папагај све надживети. СЕЛФИ НА ПРЕШЕРНОВОМ ТРГУ Ситна Јапанка с ајфоном на сталку покушава снимити селфи с кипом националног песника у позадини – огроман мушкарац од бронзе, над њим муза с голим грудима. На шта помисли неко ко се на трен помете и погледа преко трга препуног људи? Какве шаље вести кући сестри и мами, какве пријатељицама и дечку? Како види тај трг, тај град и тог младића ослоњеног на ограду над реком који је посматра, скривен наочарима за сунце? Како осећа језик којим се брбља свуда около ње и да ли открива у њему трагове тонских нагласака? Бити на трен та јапанска девојка, видети свој родни град као место њеног одмора, видети њу њеним очима – стрпљиво се намешта пред ајфон да би пријатељема с Фејсбука открила право своје лице. СЕЛФИ С НОВИМ НАОЧАРИМА ЗА СУНЦЕ по Имануелу Мифсуду На том си селфију наслоњен опуштено на кафански сто и то тачно тако да се виде твоје нове наочари за сунце и

207


78-79 на њима логотип познате трговачке фирме. Ниси их купио у неком од оних скупих бутика на Rive Gauche – као дечак си с презиром тамо пролазио мимо њих – за ситнину су ти их направили спретни прсти кинеске деце. Али ти то не знаш. Доиста не. Можда је све скупа само пропаганда пресите западне омладине. И поврх свега упућујеш се још на одмор у Грчку – зашто би се уопште и бринуо о стварима на које утицаја немаш? Купаћеш се. Мастику пити. Ходаћеш међу каменим остацима колевке и твоје културе. Наочари за сунце ће те заштитити од тога да опазиш како твога Средоземља више нема, како је потонуло скупа с Ајланом Курдијем. СЕЛФИ НА РИМСКОМ ЗИДУ Никада не знаш шта да очекујеш: ударац или цвет, можда ударац цветом. Искуства скупљаш не би ли искуство стекао које би те научило исправном поступању. Некада су односи били јаснији. Барем тако мислиш и завидиш Цицерону на времену када се палац обртао надоле и тако се зачела поука о достојанственом умирању. Од тога није пуно остало: неке кости, посуде и оружја, храпав зид на којем тренирају млади пењачи. Посетио си музеј илузија: није истина. стварности више нема, изобиља је још јер ново сусрећемо. Усред лета га газиш као што газиш тежак мокар снег.

208


ШУМА Шума отпочиње одмах иза куће. Акација и зова, затим буква, граб и храст. Реци шишарка! Али осећаш како у теби пузи нешто исконско, нешто застрашујуће што те испуњава тескобом? Рез. Стаза се изравна, корење поникне у земљу, лиснато дрвеће смени оаза високих смрека. Земља је још смеђа али сада прекривена опалим иглицама. Можеш лако замислити да ту поставиш светилиште, измислио си скорашњег бога који ће дисати по смоли и бранити свет од труљења. И кажњавати оне који у умножавању годова дрвећа увећавање добити виде. Рез. Одлучујем се да тихо ходам. Не размишљам о прошлости или будућности. Само идем све дубље и дубље у шуму. Рез. Тамо сам. Над тим јежом. С ногама укопаним у црну, масну земљу и с главом пуном зелених власи. Птице у њима гнездо граде. Петер Семолич (1967), до сада је објавио петнаест самосталних песничких збирки: Тамарис (1991), Византијске руже (1994), Киша од речи (1996), Кругови на води (2000), Питања о путу (2001), Граница (2002), Пожари у мочвари (2004), Простор за тебе (2006), Вожња око сунца (2008), Римска цеста (2009), Песме и писма (2009), Ноћ усред дана (2012), Друга обала (2015), Посете / Visite (двојезичка словеначко-италијанска збирка, 2016), Рубови (2020) и више избора. (Изабрао, приредио и с словеначког језика превео Душан Стојковић)

209


78-79 Марија Ћос Фон КИНДЕРФУКСА Једног дана, неколико седмица пре него што ћу напунити дванаест година, мајка је устала из кревета и отишла у купатило. Мислила сам да ће само да пишки, па ће после у кухињу, скува шољу кафе и мало плаче у спаваћицу, која је мирисала на сан и страх. Али уместо тога она је одврнула туш и када је изашла, насмешила ми се с пешкиром умотаним и око тела и око косе. Те ноћи сам лежала будна и читала. Чекала сам да се мајка врати кући с неким. Неким новим оцем који би могао да је обрадује, то ми је било баш потребно. Kада је мама била срећна, и ја сам била срећна. Чула сам да је неко ухватио кваку на вратима. Чула сам смех. Наставила сам да читам. Чула сам звуке кроз зид, промукло, оптужујуће цвиљење, као да неко има кошмар. Устала сам, отишла тамо најтише што сам могла. Били су у кихињи, мама је клечача пред њим, окренута леђима према мени. Померала је главу. Он је тешко дисао, као у агонији. Видела сам га, и видела сам његове очи, које су зуриле право у моје, лице му се искривило, у болу или нечему што је личило на бол, није изгледало као лице које би могло да се насмеје и прича приче, већ само као део тела, знојаво и румено, вене на слепоочнисама су биле видљиве и у мраку, могла сам да их осетим у пулсу на сопственој руци. Зурила сам, а он је зурио у мене, очи су му биле празне, отворене као пар уста. Желела сам да те очи узму и мене. Да ме прогутају. Или, у сваком случају, да ме не оставе да стојим тако сама. А онда се нешто догодило, његово лице као да се распукло, и он је испсутио некакав глас. Отрчала сам у своју собу, легла у кревет, пулс ми је ударао у грлу као да сам прогутала птицу. Спавали су када сам се пробудила; изашла сам и погледала се у огледало. Већ су ми говорили да имам лепе очи, биле су светлозелене, али истовремено је у њима било нешто веома мрачно. Отворила сам мамину торбицу за шминку и ставила маскару, која се згрудвала, али трљала сам грудвице прстима док нису нестале. У школи ми је Фахима рекла: „Боже господе, погледај какве су ти очи. Морамо да почнемо да се шминкамо“; није престајала. „Изгледаш као манекенка. Или твоја кева!“

210


Kлимнула сам главом. Фахима је само једном срела моју маму, када ју је одвела у салон. Мама је тада управо почела да се забавља с Јасином, имала је топао, румени сјај у образима, средила је Фахими нокте и обрве. Дала нам је да читамо модне часописе и скувала нам је чај. – Баш си ти срећна – рекља је Фахима. – Да је моја мајка таква, не бих се ни на шта жалила, она изгледа као оне даме у часописима. Одвезли смо се метроом до тржног центра Линдеруд после школе. Музичко одељење било је пуно ваздуха као балон жвакаће гуме. Пензионери е седели у посластичарници и јели данско пециво с Бенсендином. Прошли смо кроз одељење за шминку на Kубусу. – Увек мораш да имаш лак на ноктима – рекла сам. – То је најбољи начин да покажеш да имаш контролу. Имaти лак за нокте је толико неопходна ствар да ни у ком случају не смеш бити без њега. Можеш да лежиш у локви пишаћке, али ако ти је лак за нокте савршен, има да те поштују. Срела сам једну наркоманку у „Kарл Јохану“, имала је смеђу пљувачку на угловима усана, али лак за нокте јој је био без иједне напуклине. Цела улица је била њена. – Одакле ти све то знаш? – питала је Фахима. – Од моје маме – рекла сам. HOME SWEET HOME писало је на нашем отирачу. Сумњала сам је отирач било псоледње што је мама купила пре енго што је устала, заједно с мајицом с кратким рукавима и на којој је писало Carpe Diem. Ушла сам у кухињу. Тамо је седео неки момак, препознала сам га од синоћ. – Здраво – рекао је он, Погледала сам га, лице му није било ни румено ни знојаво, а слепоочнице су му мировале. – Шарлотa – рекла сам. – Јонaс – рекао је он. Био је леп. Није имао флеке, није имао ожиљке, само отворено лице. Изгледао је љубазно, изглњдао је као отац кога сам чекала још откако је отишао Јасина. Смотао је цигарету. Мајка је изашла, носила је панталоне и мајицу с кратким рукавима, било је необично видети је без спаваћице или свечане хаљине. Наслонила се на њега, повукла дим из његове цигарете. Отишла сам у своју собу и легла у кревет. Сада ћу опет месецима да имам оца. Мајка је изгледала срећна. Почела је да кува ручак. Почела је да иде на посао. Понекад

211


78-79 би се насмејала прегласно, или би се насмешила превише укочено. Привијала се уз њега као да је он талисман за срећу. Неће схватити да се он све више одмиче што га она јаче стеже. А онда ће повремено спопадали напади плача – „мрзим те“, „не остављај ме“ – а он би је на крају, после свађе, ипак оставио. Па ће у нашм стану све да буде као и пре, ништа се неће променити. Остала сам код Фахиме кући. Поново се осећао мирис, цимет, куркума и кари. Замисли само, када бих имала дом који тако мирише. Да ме грле, љубе и спремају сендвиче сваки дан. Kао да бих ја то волела. Наравно да не бих. Отишли смо у Фахимину собу, а она је извадила Kосмополитен из фиоке на столу поред кревета. Bad Girs Kissing Tricks That Will Dive Him Crazy. У чланку је писало да треба почети нежним пољупцима по његовом лицу, на свим местима осим по уснама, а онда га снажно цмокнути у уста, и сисати му доњу усну. – Хоћеш ли да вежбамо? – упитала сам. Фахима је климнула главом. Нагнула сам се према њој и пољубила њено лице. Нисам знала да кожа може да буде тако мекана. И она је мирисала на зачине, али не тако као мајка, више само на цимет. Улепила сам је сјајем за усне по целом лицу и насмејала сам се. Пољубила сам њене усне, грицнула је за доњу усну, одгурнула сам Kосмополитен и полегла на њу. Осетила сам у себи нешто топло што никад пре нисам осетила, Фахима је већ добила груди, ставила сам руку пореко њеног халтера. – Боже господе – рекла је Фахима. – Дај, смири се. – Али ипак се смешила. Неко је покуцао на врата и ђипиле смо с кревета најбрже што смо могле. – Хоћете ли сок? – упитала је Фахимина мајка. – Шта ти се то тако сија на лицу?! – Само смо пробали неке ствари – рекла је Фахима. Њена мајка нам је дала две лименке кока-коле а ми смо се погледале у огледалу, моја коса је била раскуштрана а лице румено, Фахимина коса је такође била рашчупана а лице ружичасто од мог сјаја за усне. Отишла је у купатило и умила се. Ја нисам хтела, хтела сам да задржим ту њену топлоту што сам дуже могла. Kада сам се вратика кући, и даље сам осећала топлоту у образима, а и дубоко у телу. Нешто сам открила, неку снагу, која се

212


ширила телом попут електрицитета. Јонас је седео у кухињи и пушио када сам дошла кући и ја сам села испред њега. – Да ли могу да повучем један дим? – упитала сам. Он ме је погледао. Баш ме је погледао. Била је то она магична снага коју сам нашла код Фахиме, она је тако исијавала да су сви могли да је виде. – Не може, премалда си – рекао је он. – Само један дим? – рекла сам. Он је завртео главом. Нагнула сам се према њему и ћапила му цигарету из руке. Закашљала сам се. Он је устао и потапшао по леђима. Мама је ушла. – Шта се овде дешава? – упитала је. – Шарлота је покушала да пуши – рекао је Јонас. – Премлада је за то – рекла је мама. – Можда треба да одеш у своју собу, Шарлота, ха? Kлимнула сам главом. Отишла сам у собу и легла у кревет, помислила сам на Фахиму, и на то колико је њена кожа само умела да буде мека, правила сам се као да су моје руке њене руке. Електрицитет у телу је експлодирао, а онда је дошло до курцшлуса, и остала сам да лежим у кревету с топлим осећањем да ми је тело – цело. * Једне вечери је Јонас био на фудбалској утакмици. Мама је седела испред телевизора и пушила, гледала је исту утакмицу на малом екрану. – Видиш ли га на трибинама? – упитала је. – Да ли га видиш на трибинама? – Не, али има баш много људи тамо – одговорила сам. – Тешко је у гомили препознати неког. Мама је завртела главом. – Покушала сам и да га нађем телефоном, не одговара. – Запалила је нову цигарету. – То је зато што је на фудбалској утакмици – рекла сам. – У чему је ствар, хоћеш да га држиш на повоцу? – Неће се он вратити – рекла је мама и снуждила се у троседу, лице јој је било пепељасто. – Неће се он вратити. – Опет је узела мобилни. Отела сам јој га из руке. – Само ћеш да погоршаш ствари – рекла сам. – Можда треба да узмеш таблету и одеш да спаваш? Мама је климнула главом. – Хоћеш ли онда да га пустиш код мене, ха? Ако се врати?

213


78-79 – Да – рекла сам. – Пустићу га код тебе. Отишла сам код ње после неколико сати. Мама је лежала у кревету у оној розе „Kиндерфукса“ хаљии, спавала је. Спаваћица јој је лежала на кревету. Привукла сам је к себи, мирисала је на крем и „Ескаду“. Трљала сам тканину тако да се угреје, свукла сам се и обукла спаваћицу. Јонас је стајао у ходнику. Тргнуо се каа ме је видео. – Ох, sorry, само што те нисам помеша с твојом мајком – рекао је. Покушала сам да гледам као мама, са смешком који је дрхтурио. Он ме је помиловао по образу, руке су му биле храпаве на мојој кожи. – Постала си права дама – рекао је. Извадио је телефон и укључио камеру. Искосила сам главу, помислила да се огледам, мобилни је направио једно брзо „клик“. „Ухваћена!“, помислила сам, „запамћена, која је разлика између тога да си у нечијем џепу и тога да си у нечијем срцу?“ Те ноћи нисам могла да заспим. Знала сам да сам нешто покренула, али нисам знала шта. Мама је спавала. Цималасам је да је пробудим, била је довољно здрава и у добром стању да је могла да ради у салону скраћено радно време. Лена јој је то дозволила. Мама ми је зграбила руку, и тако ју је снажно држала да ме је заболело. – Да ли си то ти? – упитала је. – То сам ја – рекла сам. Мама је отворила очи. – Да ли је он овде? – прошапутал је. – У кухињи је – рекла сам. – Мораш да устанеш и одеш на посао. Изашла сам и погледала Јонаса кој ије мотао цигарету. – Могу ли да повучем дим? – упитала сам. – Па – рекао је и погледао ме. – Ваљда можеш. То је било једне вечери док сам стајала испод туша, вода је лила преко мене попут суза, а ја сам мислила на Фахиму. А онда сам помислила на Јонаса, и одједном су моје руке урадиле усамљене ствари с мојим телом.

214


„Не бих смела да мислим о томе“, помислила сам, а помислила сам на то још више. Изашпла сам када сам потрошила сву топлу воду, погледала сам своје лице у огледалу, које се потпуно оросило. Kожа ми је била бела и чиста, сигурно је таква постала од тога што је нико никад није додиривао. Требало је само да одем у своју собу и увијем пешкир око тела и изађем у ходник. Јонас је тамо стајао. – Баш ли лепа – рекао је он. – Савршена си. Знаш ли то? – Не – рекла сам. – Ја нисам ништа. – Савршено ништа – рекао је он. Обукла сам спаваћицу и отишла у дневну собу где је Јонас седео испед телевизора. Села сам поред њега. Он ми се примакао, кришом, помиловао ме по кључњачи која је ишла надоле према мојим грудима. Смучило ми се. „Не“, помислила сам. „Не, не, не.“ Наслонила сам главу о његово раме. Нисам могла да спавам. Мислила сам на све на шта сам натерала своје руке да раде. Једном смо ја и Фахима смислиле да Лизу увежемо у изолир траку. Повеле смо с нама Kима и Абдула, и они су је држали у школском дворишту, док сам је ја обмотавала траком. Изгледала је као пингвин с рукама тик уз тело. Гурнули смо је на тло и она се врпољила, а ми смо стајали у кругу око ње, док су остали ђаци навијали и подвикивали. А она се смејала. Смајала се док смо је шутирали, и није могла да се извуче измакне. Школска инспекторка нас је видела, али и она се смејала, није било никакве штете, нико није био повређен. Била је то само шала. Дечији несташлуци. Да је плакала, тако као што је имала обичај, не бих се више ни сећала тога. Али тај смех, он је био баш непријатан. Свиђао ми се Бог зато што је радио двадесет четири сата дневно. Не остављај ме саму с Ужасом и Тугом, молила сам. Буди љубазан. Два пута. Двапут је покуцало. Јонас је ушао у собу, сео на ивицу кревета и шапнуо. – Спаваш ли? – Завртела сам главом. Он ме је помиловао по коси. – Никада не спавам – рекла сам. Помиловао ме је по образу. – Лепа си – рекао је. – Да – рекла сам ја, јер нисам знала шта да кажем.

215


78-79 Увукао ми је руку под спаваћицу. Следеће што се догодило не могу да кажем. Или. Не знам. Има ствари које не могу да се изговоре, зато што заиста никада не могу да се осете. Узлетела сам с кревета као да лебдим у мехуру. Доле сам га видела како ме хвата за врат и помислила сам да ћу да умрем. Слушала сам куцање зидног сата. Дошла сам до хиљаду двеста и двадест пет секунди. То је било последњи пут да сам укапирала нешто од времена. Седела сам на клозетској шољи када сам открила крв. Тамну, готово црну, као да сам имала инфицирану рану међу ногама. „Заразила сам се“, помислила сам. Погледала сам се у огледало. Учинило ми се да сам видела Јонасове очи како ми узвраћају поглед. – Имам нешто црно у гаћицама – рекла сам мами. – Јао – рекла је она. – Рано си почела. То ћеш да имаш целог живота, знаш – рекла је. – ’Проклетство’. Тако ти је то када си жена. Отишла сам у своју собу, погледала своје лице у огледалу изнад комоде. Жена. Проклетство. Све ми је објаснила. Мислила сам да сам знала нешто о болу. Али бол који сам одједном осетила, почео је између ногу, раширио се горе у стомак и зујао ми је у ушима. Било ми је мука, али нисам успевала да се исповраћам. Све се задржавало у мени. Скинула сам гаћице с крвавим флекама. У тренутку у ком сав идела своје бутине, смакла сам сам спаваћицу. Оне нису више биле моје, нисам више хтела да их видим. Узела сам гаћице, ставила их на на дно канте за смеће, дубоко испод цртежа и амбалаже од шминке. На путу до школе бацила сам кесу из канте у контејнер. Уклонила сам доказе. Нико није сада могао за то да ме оптужи. У школи ми је глава била мирнија него обично. Kао телефон када звониш а нико се не јавља, а „рингтон“ само тера. Или откуцавање зидног сата. – Шарлота – рекла је Мете поред школске табле. – Остави мобилни телефон. Пратиш ли шта предајем? – Није ми добро – рекла сам и устала. Болело ме док сам ходала кроз ходник, премда сам украла пилуле против болова од маме. Прогутала сам кнедлу. Бол је избор, говорила сам себи. У тоалету сам се нагнула до чесме на лавабоу. Уста су ми била сува, лаптала сам као младунче које је наишло на

216


неку локву врелог летњег дана. Зажмурила сам да се не бих видела у огледалу. Зашто сам то учинила? Зашто сам учинила да ми он дође? И шта ће се сада догодити? Ударила сам песницом у зид. Ништа нисам осетила. Имали смо час физичког после школског одмора. Морала сам да нађем нешто што сам могла да разбијем. Бол међу ногама ме је згрчио се у једном ћошку мог тела и потрчала сам. Затрчала сам се право у Маркуса из разреда, дриблала сам тако снажно да је изгледало као да ми је неко запосео тело, неко ко је боље играо фудбал од мене. Шутнула сам га у цеваницу, из све снаге, он је љоснуо на тло. Чула сам звук звиждаљке. Морала сам на клупу. Погледала сам Ајшу, она је стајала задња у одбрани и није се померала, ставили су је у одбрану зато што је била тако дебела па је могла да задржи лопту. Погледала сам у њено дупе и бутине, које би се заљуљале попут пихтија чим би се зањихала у правцу лопте. Требало би законом забранити да будеш толико дебео. Седела сам на клупи у свлачионици док су други одлазили под туш. Фахима се нешто шалила с другим девојкама. Шта ако су то могли да виде на мени када се будем свукла. Ајша је седела најдаље у ћошку с пешкиром око себе. Фахима се вратила мокра, ја сам јој климнула главом. Скоро сви су већ били отишли, само је Ајша притегла пешкир око себе и отишла према тушу. Извадила сам мобилни телефон. Она ми је стајала окенута леђима, та дебела гузица и лепиње сала, опалила сам слику мобилним и притисла на сенд. Тројици дечака из разреда. Требало је на то мисли пре него што се скида и окреће ми леђа, – Мислим да изгледаш помало чудно – рекла је Фахима. Остале смо саме у свлачионици, а ја сам стављала коректор на кожу. – Ш''а? – рекла сам само. – Отишла си негде далеко – рекла је она. – И бледа си. И изврдала си физичко. Ток ав и гyммен – Јуче сам имала секс – рекла сам. – Зајебаваш? – рекла је она. – Не. – Али с ким – упитала је она? – Једним старијим – одговорила сам. Погледала ме је. Није ми се свидео начин на који ме је поглдала. – Kако је било? – питала је.

217


78-79 – Онако – рекла сам. – Круто и хладно. – Kако круто? Питала је Фахима. Насмејале смо се. – Ти си стварно лујка, јебеш ми све – рекла је она. – Хоћеш ли опет да се нађеш с њим? – Мислим да хоћу – рекла сам. – Осетила сам како је то. Фахима и ја смо отише до шопинг центра Линдеруд после школе. Волела сам шопинг центре. Све је било чисто и бело. Могли сте да заборавите на време у свој тој пластици. Луткама су недостајале главе, рукавицама су фалиле руке а деци су недостајали родитељи. Нисам размишљала о томе што крадем, било ми је тешко да знам шта је било мојеа шта није. Фахима је ишла испред мене, погледала сам удбљење у њеним крстима, изгледало је попут осмеха. Надзорне камере ме никада нису уловиле. Руком сам прелазила преко свега иза чега се могло сакрити лице. Хтела сам лак за нокте у свим бојама, црн на средњем прсту. И црн руж за усне. Желела сам да ми уста изгледају као рупа. Желела сам да изгледам као место злочина. А после, када смо изашле с торбом пуном шминке, а аларм није запиштао, отрчале смо у кабину за фотографисање. Ставиле смо црни и љубичасти руж за усне и љубиле се у лице. Погледала сам слике, на мом образу је био отисак црног осмеха. Испред центра сам запалила пљугу. – Где си је набавила? – упитала је Фахима. – Украла сам је од маминог новог типа – рекла сам. Повукла сам дим, оставила дим да почине у плућима, издахнула. Дала сам један дим Фахими, она се закашљала и очи су јој засузиле. – Морам кући – рекла је она, потрудивши се да то звучи ђаволски једноставно. – Фахима – рекла сам. – Морам нешто да ти кажем. Мрак се рано спустио. Она је избацивала облачиће из уста од мраза. – Шта то? – упитала је. Прогутала сам кнедлу. – Има једна слика коју не могу да избијем из главе – рекла сам. – Баш ми не да мира. Она је главна. – Kоја слика? – питала је.

218


Опет сам прогутала кнедлу. Болео ме је стомак. Уста су ми била сува. Вртело ми се у глави. – Kоја слика? – поново је упитала Фахима. – Оно дебело Ајшино тело – рекла сам. – Требало би да се законом забрани да будеш тако дебео. Отишла сам право у своју собу. Зидни сат је куцао и пустила сам плочу Kортни Лав. Њен промукао распукли глас шкрипао је и секао: I am doll eyese, doll mouth, doll legs. I am dol larms, big veins, big bait. Погледала сам кревет. Прекривач је био згужван. Мирисао је на зној и нешто што нисам могла да опишем. Задржала сам дах док сам свлачила постељину и бацала je на гомилу прљавог веша у купатилу. Отворила сам орман. Извукла сам једну чисту навлаку и вратила се у собу, покушавајући музиком да одгурнем зидове. У мени нема места, помислила сам. Распадала сам се, нисам могла да осетим властите руке. Врата су се отворила. – Здраво – рекао је Јонас. – Покушао сам да куцам. Имаш какао. – Не пије ми се – рекла сам. – Ма пије ти се – рекао је Јонас. – Је л’ да? – упитала сам. Ако он хоће да ја треба да хоћу. Било је пола један, а он није дошао. То се први пут догодило. Неспоразум. Неће се поновити, сто посто. Сат је откуцавао. Устала сам и откачила сат са зида. Спавај сада, он је нешто погрешио, мислила сам да је то због маме. То је било објашњење. Покуцало је двапут. Погледала сам на сат који је лежао на комоди. Покушала сам да имитирам куцање у глави. Потом нисам после нисам била сигурна да ли је прошло два сата или један минут. На језику сам осећала укус који нисам могла да одагнам ма колико гутала. Отишла сам у купатило. Морам да оперем зубе, али када сам ставила четкицу за зубе, повратила сам и повраћка ми је испунила уста. Слике су се разбиле у мени. Ништа на мени ни у мени није ми приапдало. Чак ни глава. Узела сам две таблете за спавање и прогутала зубну пасту. Укус није нестајао. Сутрадан сам отишла у „Рему“ и купила розе, малу четкицу за зубе, за децу. „Три до пет година“, писало је на кутији. Била је тако мала да нисам

219


78-79 повраћала. Сакрила сам је у пластичну врећицу у орману у купатилу. Мама је имала финог доктора који се побринуо да увек буде довољно таблета за спавање и за мене и за њу. Ноћу су ми биле потребне, наравно, али и дању, јер ме је болело негде где нисам знала где. „Када бих само могла да преспавам“, помислила сам „да све ово преспавам, па да се пробудим када будем имала осамнаест година, на пример“. Отишла сам у кревет и легла, легла и чекала, и коначно је покуцало на вратима, двапут. Узела сам и другу таблету за спаање. Само сам хтела да не будем ту када се то буде догодило. /Одломак из истоименог романа/ (С норвешког језика превео Предраг Црнковић)

Марија Ћос Фон (Maria Kjos Fonn; 1990) је дебитовала причом у антологији младих писаца, а први пут се окњижила 2014. много хваљеном збирком прича „Ово никада никоме нисам рекла“ (Dette har jeg aldrig fortalt til noen), а роман, који ће се до лета појавити као књига број 17 у „Пресинговој“ едицији Северно светло, потресни роман о сексуалном злостављању и зависности од дроге, заснован на истинитој причи, објавила је 2018. године и добила још јаче похвале, између осталог да је Норвешка добила „новог Хербјерга Васмуоа“. Роман је био номинован за све највеће норвешке награде од којих је неке и добио, а преведен је и на немачки. Марија Ћос Фон је студирала је општу књижевност с теоријом књижевности у Ослу, похађале је школу креативног писања коју је организовао издавач „Ашехуг“. Школа од оснивања 2004. има тачно дванест места, за која по правилу конкурише више стотина кандидата. Ауторка редовно пише за неколико новина, између осталих и Афтенпостен, као и за низ књижевних часописа. Заступљена је у више антологија приповедака, па и у једној немачкој антологији најбоље норвешке савремене приче. Живи у Ослу.

220


Сашо Огњеновски УКРАДЕНА БАЛАЛАЈКА Наталија Николајевич Волкова је треснула својом меснатом руком по исклесаном столу од махагонија и запретила широко распостиљајући свој доминантни алт: „Балалајка ће бити пронађена. Овде сам најтања“, показала је велелепна глумица на свој врат, „а на истом ће месту завршити и моја казна код оног који се је дрзнуо на овакав чин. Доста је било патње за моју фамилију. И слепа сам при очију дозволила да балалајка, која је била власништво мога прадеде буде попишана као реквизит у позоришту. И на врх свега, неко ју је украо. Не, ово неће проћи некажњено. Фјодоре Севастополович Крајницки, погледај ме у очи.“ Фјодор је прогутао кнедлу и са великим је страхом погледао народну глумицу Русије и садашњу прву глумицу позоришта „Нови Комсомол“ у Санкт Петербургу, која, када је узела балалајку на проби трилогије „Обала утопије“ Тома Стопарда, констатирала је да је то сасвим друга балалајка купљена из продавнице, а она од њене славне фамилије Романивих је некуда исчезла. -Када могу Енглези да пишу о славном Бакуњину, онда ће прави Руси требати да сачувају бар оне ствари које су значајне за њихову историју. Шта је бре ово? Све се извитоперило! Реплике које изговарам звуче као да ћу сваког тренутка извући хот дог из корпице за јело. Ма хајде, молим те. Одмах да се позове Матрјона Александрова да објасни овај репертоарни потег. Ја сам, Фјодоре Севастополивичу имала стрпљење и нисам откачила овај усрани пројект са репертоара, али Амерканац који мирише на ментол и после сваке пробе каже „прелепо“, а ми нисмо ни прстом мрднули, неће нам донети светску славу. Прст на челу и да се освестимо где смо кренули. -Добро, ево, шта ви предлажете? Претстава је већ започета, нема шта да се уради. Паре су потрошене и ..., Фјодор је прогутао кнедлу, а Наталија се исправила и погледала га је презриво. -Прво ћемо наћи балалајку, а после тога ћемо разговарати. Имам план, али ево, попуштам и то ће ме коштати респектом и традицијом. И отвори тај прозор. Смрди на јефтин дуван, изашла је залупивши врата, а Фјодор Севастополовић је помирисао око себе

221


78-79 како би проверио колико је околина затрована када, куцнувши рутински на вратима се појавила Ањутка, секретарица која га је известила да македонско позориште треба вечерас да пристигне у Санкт Петербургу. Фјодор се лупио по челу и одмах је почео да паничи. -Јели све спремно? Уствари, ништа није спремно. А када пристижу?, питао је подижући свој бес ка својим сарадницима. -Пааа ... Јас мислим да вечерас... да, вечерас око поноћи, изустила је секретарица несигурно, а Фјодор се само спустио на широкој директорској фотељи, презнојавајући се обилно. -Јел може један чај?, допунски се изглупирала не много паметна, али лепа секретарица на чему је Фјодор одговорио бацањем „Идиота“ од Достојевског ка њој, писац чије је име носио он, а масивни роман је стајао на његовој десној страни спреман за преговоре за следећи позоришни пројект. Ањутка је изверзирано избегла тешки роман Фјорода Михаиловича и шмугнула кроз врата. Фјодор је спустио главу на бироу и после неколико минута је почео да виче: -Серјожааааа, Никољкаааа, Иваааан! За непуну минуту испред њега су се нацртали Серјожа Никитин, Николај Намусов и Иван Кратки који је био највиши од њих. -Македонска група долази за..., прерачунавање сати, загледаног у ручни сат још више му је је подизало бес и очај. -За десет сати. Хоћу да буду добро смештени и да се позориште спреми за њихову сутрашњу претставу. -Мислите за прекосутра“, поправио га је Серјожа горко се насмешући. -Са хотела „Севастопол“ су нас одбили због неплаћених рачуна од прошле јесени када је долазила група из Танзаније, па ћу морати да се обратим у хотелу „Виј“. -Знам да тамо нећемо, али је то верујем, једина могућност. Нису желели у хотел „Виј“, зато што је упавник тог хотела био Фјодоров политички противник и са њим је он делио аферу о којој није желео много да прича, а још мање да користи његове услуге. -Добро, остаје нам једна варијанта, а то је да их сместимо у мало даљи хотел. „Прјамухино“, али ће морати да користе метро. -Може тамо“, кратко је одговорио Фјодор. -Нека мало прошетају подземном железницом. Друго? Игор је говорио да ће данас известити све медије и да ће се прес конференција одржати после претставе, али то ...“

222


-То је све планирано за данас, јел тако? А шта смо радили досад? Сво троје су гледали у таваницу, а Фјодор је само махнуо обема длановима процеђујући кроз зубе: -Хоћу до десет сати вечерас да буде све сређено, иначе се немојте враћати на посао. Троје организатора који су фингирали да све што су рекли су и урадили киднули су кроз врата и одмах се ухватили посла. Фјодор је обема рукама покрио лице и очајно је одахнуо. Зарим је извадио флашу водке са најдоње фиоке и сипао је себи у једној малој, широкој чашици. Попио је наискап и бесно је фркнуо. У аутобусу, где више и стјуарт није желео да говори било је сабласно и тихо. Чуло се само тихо брујање мотора и повремено хркање припитог Пандета. Нико није спавао. Податак да је за десетак дана двоје њих из поделе маркантног „Хамлета“ веќ исчезло, деловало је застрашујуће и Борјан је већ у глави кувао бунт са којим би прекинули турнеју за коју је пакосно мислио да је бескорисна, али с обзиром на то да му је она нудила да посети државе које сам никада не би могао да себи приушти није давао никакав отпор и поред тога што, руку на срце, није давао ни цвоњка за њичије мишљење, најмање за Булдовог. -Сада, мислио је Борјан Стерлинг кога су његови противници у својим тајним оговарањима називали Стеница, „је прави тренутак за преврат. Да се заврши веќ једном ово бескорисно лудило које би могло да нас кошта животе и да се конечно крене на прави пут. Он је загледао около констерниране колеге и пребројавао оне које би стали на његову страну престрашено претпостављајуќи ко би могао да буде следеќи кога ќе појести вук. Полако се смркавало, а Линдиту која је заспала са неколико таблета за спавање пробудиле су је вибрације на телефону. Био је то Пампуров. Одмах је укључила телефон саслушала га је говореќи само: -Добро. Пријатно, на чему се Божо штрецнуо, а за њим и Вуле. Божо и Линдита су се у међувремену ћутке погледали и она му је дала знак да ће касније раѕговарати, знак прослеђен покретима рука што је значило да ће се све средити на чему је он промрмљао: -Ма, и досад је требало да све буде у реду, али неко ми истребљује људе. Ко зна на шта ће ово изаћи.” Вуле је прогутао кнедлу и мало се окренуо како би само показао Божи да је овде и да је на готовс. Стјуарт, незаинтересован за групу чекао је да му прође

223


78-79 мандат овим задњим путовањем за Русију после којег ће они сами продужити пут до Пекинга. Уздахнуо је у смислу: -Никада више са вама и продужио је да игра игрице на телефону. Најмање је био заинтересован возач који је певушио српске фолк песмице радећи рутински свој посао и то „строго професионално. Сабласна атмосфера у аутобусу је наликовала на ону од фамилије Адамс: злокобна, али животна. Улазећи на руску територију, почели су да се буде сви ликови најпознатије Шекспирове трагедије, а заједно са њима и њихови носитељи: Тоци и Боци су само помолили главице како би прегледали шта се догађа и вратили би се натраг у њихов весели и тајанствени свет, Ееееј се је играла прстима обе руке сомнабулно говорећи неповезане реченице што је индицирало да је ипак успела некако да прошверцује лаке опијате који су јој омогућили да оде у димензије које нису биле другима познате, а то је, с друге стране конвенирало са увек ферментираним Пандетовим стањем који је, као и увек спавао са једним оком отвореним како би све време био у дослуху са свему што се догађало около. /Одломак из романа ТУРНЕЈА, Бегемот, Скопље,2020/ (С македонског језика превео аутор)

224


Сашо Огненовски, (1964, Битољ), своје основно и средње образовање завршио у свом родном граду. На универзитету Св. Ћирил и Методиј, на Факултету за Драмске уметности, је дипломирао 1987 године . У 2002 години магистрира на Институту за Социолошка и Политичко-Правна Истраживања на отсеку Комуникацеије и медијe, а 2017 године на Институту за Комуникације и Медије на Правном факултету универзитета Св. Ћирила и Методија докторира на теми Oдносе са јавношћу и медије у Македонији. За време свог професионалног уметничког и научног живота радио је и на Педагошком факултету универзитета Св. Климента Охридског у Битољу и као професор на Славјанском Универзитету Гаврило Романович Державин. Са својим радовима учествовао је на бројним симпозиумима и конференцијама у Гетеборгу, Ослу, Милану, Лондону, Бриселу, Братислави, Софији, Скопљу, Охриду, Битољу, Крушеву итн. Написао је више од педесет радова из области комуникологије, односе са јавношћу, педагогије, књижевности, културологије и позоришта. Написао је следеће књиге: „Лавина“ (1995), „Плодови пакла“ (2014), Пустињски цвет“ (2015),Шума (2018), Мењање прошлости (2019), (поезија), „Тврђава“ (2016) (драме), „Обична бајка“ (2002), „Чаробни компас“ (2012), (драме за децу), „Сиви трг“, (2019), „Турнеја „(2020) (романи). Превођен је на српски, енглески, арапски и албански језик. Бавио се и преводом са српског, бугарског и енглеског језика. Члан је Македонског научног друштва, Интернационалног Позоришног Института и Међународне асоцијације позоришних критичара. За време свог професионалног рада бавио се и писањем сценарија и режирањем за телевизију. Пише позоришне, филмске и књижевне рецензије. Резидент је књижевне мреже „Reading Balkans“ остваривајћи књижевну резиденцију у Тирани, Албанија. Основач је и претседник удружења за развој уметности и мултикултуралности „ПЕРУН АРТИС“ из Битоља радећи на развоју књижевности и мултикултурних вредности. Уредник је међународног књижевног часописа „Књижевни елементи“ и електронског књижевног часописа www.elementi.mk, а уредник је и на скоро двадесетак издања овог удружења. Живи и ради у Битољу.

225


78-79

СУБЛИМАЦИЈА Слободан Р. Николић ЈЕДНА ЕГЗИСТЕНЦИЈА, СВЕТ ИЗ ОСАМЕ (Јованка Живановић: Шетач, Градац, Чачак, 2020) Оног ко је једно с напуштањем и напуштање прима с радошћу. (Лао Це) Непојмљив закон: чин ослобођења истовремен са заробљењем у облик. 1 Очекивао сам, имајући увид у претходна остварења Јованке Живановић, врсно штиво, али не врсно у оволикој мери. Најпре, прозна фикција пред нама стоји на жанровској размеђи између романа и дуже приповетке, иако типолошки не би могла бити сврстана ни у једну класично дефинисану врсту. Разлог? Једноставно - догађајна стварности је замењена рефлексивним доживљајем. Одсуство нарације о ономе што је провериво и доступно чулном опсегу поодавно је проседе модерних прозних тенденција. Норме објективног приповедања изгубиле су своје место нужног постојања. Дијалог са прошлошћу, ма она била и књижевно-теоријска, није одмах уочљива премда је и те како присутна. Разговор на идејно-књижевној равни са поетиком од стране самог аутора одабраних ранијих стваралаца чини се понекад као неизоставни услов постојања одређеног текста. Прозне врсте губе упориште као баштиници епске (дугопричајуће и наизглед бесконачне наративне потребе за казивањем о свему у танчине) поетике. Но, то не значи да је Шетач* вид апстрактно-идеалистичке или, пак, имагинативне прозе. Форма је само приповедни огртач којим се аутор служи да би нешто изразио. Све остало је чиста стварност конкретног појединца. Овде не постоји мешање, самим тим ни разноврсност, приповедних стилова, Настасијевић, Момчило: Есеји. Белешке. Мисли /Сабрана дела Момчила Настасијевића, књига четврта/, Дечје новине – СКЗ; Горњи Милановац – Београд, 1991, 31. 1

226


јер је све пропуштено кроз мисаоно-говорни кôд јунака и усаглашено са његовим погледом на свет (и себе). Дистанцирање од историјске стварности је узорно, а сукоб са објективним структурама и друштва и појединца доведен је до краја. Тачка гледишта агонисте је скоро чист солилоквиј, а приповедач и његов јунак су јасно диференцирани. Ово је, дакле, традиционално-модернистичка проза која испитује слојеве колико прозних конвенција, толико, ако не и више, наслаге личности модерног (да ли само њега?) доба. Оквири сваковрсне егзистенције су по ко зна који пут нарушени. Елем, ово би био тек наговештени спољашњи оквир остварења госпође Живановић који само изокола замеће причу о антрополошко-етичкој запитаности тананог ума пред светом. Но, да осмотримо садржај и каквоћу те запитаности. Шта је највећи изазов који човек упућује самом себи? Засигурно ово - својевољно се усмерити у ток судбине, суочити се са неприкосновеним ауторитетом фатума, непромењивошћу датости битка у телу (што је несравњива разлика у односу на задатост), а са душом која му, као по неком правилу, стоји насупрот. Да ли је усамљеност један чин оправдане али суморне катарсе која надилази принципе објективне логичне датости? Код социјалних изопштеника, поготово ако је бег потпуно добровољан и осењен слободним хтењем, постоји изоштренија и јаснија крајност сопствене егзистенције у односу на логиком умирен, али неистраживачки свет. Они проблематизују смисао, односно његов положај извојеван лаком логиком заснованом на правном и догматском мерилу правде и закона (или је, обрнуто, аристотеловско-хегеловска логика засновала ово двоје). Шетач као да последује Камијевом „открићу“: Hteti – to znači izazivati paradokse“. 2 Која је основна премиса (почетна и завршна егзистенцијална поставка) Шетачеве загонетке? Сазнање нечега или о нечему не решава питање наше патње(неугодног положаја према смислу. Оно нас само поставља однос свести према нужности страдања и самог постојања, али се не дотиче њиховог одгонетања и разлога постојања. То припада делокругу знања постиживог умом и ствар је преображења или парадокса и апсурда који, можда, једини уводе у јединство и срж целине. Ту нас напуштају присила логике и

Camus, Albert: Apsurdni zidovi, у: Albert Camus, Mit o Sizifu... /Odabrana djela, svezak peti/, Zora, Zagreb, 1971, 24. 2

227


78-79 механике. Ми се боримо на сопственим, а не на границама државне земље или топографски одређених међа (стања). Душа је самој себи непрозирна загонетка, а камоли у склопу мноштвеног бивања, тј. међу другима. Фосилни правилник мишљења и делања, односно обрасци социјалног контекста личности, никако не подразумевају исто што и живот у заједничарењу истосмерних воља. Његова визија води порекло из његове усамљености, никако из припадности заједници. Нимало наивно опредељење, јер усамљеност уводи у сабраност, она је обједињавајућа тачка пажње. Треба напрегнути само своjy пажњу, и мистериja ћe се опет појавити ту као дух. Бићемо зачуђени пред пojавом као да смо joj први пут препречили пут. Како je могуће да се налазим на овом баш ме¬сту, а не на ком другом; и у овом тренутку баш! Живот нам изгледа логичан чим пpecтaje да нас занима. 3 Управо од (само)запитаности почиње наш раскорак са светом, напрслина која ретко кад зараста. Живот, барем оно што ми схватамо и прихватамо као то што зовемо живот познат нашој свести, скоро да уопште не разумемо по суштини. Он се више одвија у претпоставкама и договореним обрасцима. „Početi misliti znači biti potkopan. Društvo u tim počecima ne učestvuje puno. Crv je u čovekovom srcu. Tamo ga valja tražiti. [...] Svet koji se može objasniti, čak i rđavim razlozima, blizak nam je. Ali, naprotiv, u jednom univerzumu iznenada lišenom iluzija i jasnoće čovek se oseća tuđinom. To je izgnanstvo bez povratka jer je oslobođeno sećanja na izgubljenu domovinu ili nade u obećanu zemlju.“ 4 Та домовина заправо је целовитост коју као да узалуд тражимо, јер је потрага обучена у тајну. Усамљеништво нити рањава нити напада свет, али свет од њега, незнано зашто, зазире. Унутарњи живот који нас одваја од њега, макар због тога морали да испаштамо и дуготрајно трпимо праћке и стреле судбе обесне, није никаква духовна провинција коју ће наука осветлити и спољашњим ефектом извлачења свих „вредности“ из видљиве, доступне и описиве стварности излечити од бремена беспотребне и никакве (само)вредности. Он је скривена шкриња са непроцењивим бисером у себи - ћутањем пред светом чије лице не Петровић Растко: Хелиотерапија афазије, у: Растко Петровић, Есеји и чланци /Дела Растка Петровића, књига VI/, Нолит, Београд, 1974, 412. 4 Camus, Albert: Apsurd i samoubојstvo, у: Albert Camus, Mit o Sizifu... /Odabrana djela, svezak peti/, Zora, Zagreb, 1971, 12, 13. 3

228


ваља. Чини ми се да су овде потпуно прикладне речи Ђила Дорфлеса: „Čovek posredstvom asimetričnog teži da osvoji simetriju, ali simetriju koja nije ni današnja ni od bilo kada; jer je to simetrija apsolutnog mira, odsustva svake dinamike, svakog stvaralačkog poriva, simetrija praznine, ništosti; apsolutno savršenstvo koje „nije od ovog sveta“. 5 Осама је ништа друго до претходно поменута асиметричност. Противуречност између мене и друштва се не може превазићи, осим одбацивањем једног од елемената тог изнутра чудесно тескобног скупа - или себе или друштва. Или, како би то рекао Зафрански пишући о де Саду: „Svaki čovek je utamničen u svojoj usamljenosti. 6 Госпођа Живановић пише извесну апологију усамљености која свој плод убире у лицу онога што посећује само племените људе, а што сазнајемо на самом крају јунакове исповести: Меланхолија у мени одавно је са мном прешла границу и створила свет по мери душе која и овај, и онај живот, држи у шаци. Декор овог света као да више није наш, као да оно што је окушано и доживљено није у исти мах и осмишљено. Дејвид Хјум у свом делу Расправа о људској природи, насталом половином XVIII века, наводи следеће: „Постепено понављање производи лакоћу која је још један веома моћан принцип људског ума и неизоставан је извор задовољства кад лакоћа не прелази известан степен [...] Али опет, кад је сувише велика, лакоћа чини радње ума тако бледим и млитавим да нису више кадре да га интересују и подрже.“ 7 Пред сваким од нас одвајкада почива двосмислена, у најмању руку сумњива перцепција. Довољно је погледати неко уметничко дело или отићи у позориште, па се осведочити у варљивост наших представа стечених чулном навиком или социјалним васпитањем. Шетач зна да је пораз коначни циљ преиспитивања два међусобно туђа света. Лебдимо над понорима стварности, али и над безданима милости. Можда је боље оставити их у њиховом миру недотицања. Сазнање, оно толико пута помињано сувишно око Гилгамешово или Едипово које, уместо да их заустави у трагању за природом ћуди судбине, још више продубљује њихову изгнаничку свест опхрвану (бес)коначним стварима, коначно издваја човека из Dorfles, Đilo: Problem asimetričnog, у: Pohvala disharmonije, Svetovi, Novi Sad, 1991, 69. 6 Zafranski, Ridiger: Zlo ili drama slobode, Službeni list SCG, 2005, 142. 7 Ibid. 5, Publika i tekst /Novelity, facility i trošenje značenja/, у: ..., 171. 5

229


78-79 целине како би је изнова, унутарњим духом, сагледао и поново постао уједињена слика Божија. Са њим смо трагични, а без њега још више. Шетач то зна. Свесно или несвесно, није битно. Тек, зна. Он, свакако, није Поов човек гомиле који се у њу утапа да би прикрио своју дубоку осаму, он је собом проказани човек сазнајноегзистенцијалне другачијости, истински изопштеник из света неумољиве геометрије. Да ли је та, до сржи неподношљива мера, заправо безмерје, усамљеништва подизање штита против себе или другог, бег ли је то од од сопства или од другости? Коначна храброст или најхуђи кукавичлук? „Нисам кукавица, не бежим. Одрађујем што морам - има ли са тим везе вера? Вера почиње, пише Кјеркегор (парафразирам), у тачки где чекамо чудо, чему се као људи више не надамо. И још каже како над сваким ужасом има ужас! Тако долазим до помисли како свако има своје брдо Морија, али само je један тако страшно искушан. Слуђен, слеђен и престрављен, без наде да ће ми ико одговорити, не могу a да не питам: мора ли се замахнути на Исака да би се Исак добио?“ Дубинску, самим тим и тешко схватљиву, идеју да човек мора да разгради изграђено како би наново саздао оно што је на почетку његовог бивања било створено као невидљиви човек унутрашњости можемо видети у Првој књизи Мојсијевој (22, 1-18). Парадокс је сазнање које лечи. О том самопоништавајуће-рождественом чину говори нам Син Божији и Син Човечији: Одговори Исус и рече му:“ Заиста, заиста ти кажем: ако се ко наново не роди, не може видети царство Божије. / Рече Никодим Њему: Како се може човек родити кад је стар? Еда ли може по други пут ући у утробу матере своје и родити се? / Одговори Исус: Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у царство Божије. / Шта је рођено од тела, тело је; а шта је рођено од Духа, дух је. / Не чуди се што ти рекох; ваља вам се наново родити.“ (Јеванђеље по Јовану 3, 3-7) Шта је то што Шетач поседује, које то „уклето“ сазнање ровари по његовом скривеном пределу свесне душе? Наше изгнанство, поготово оно које је добровољно, заправо је наша тишина пред светом који не разумемо или не желимо да прихватимо у његовој поражавајућој злоби. Понекад је муклост једина веза са овом васељеном, али не зато што не умемо да је објаснимо, већ зато што не можемо да је поправимо нити да ближњима око себе барем осенчено покажемо да она није добра и да пролази. Свакоме се, барем једном, претпостављам, деси да буде лишен свих илузија које га чврсто

230


везују за овај живот и да се осети испражњен од смисла и уверења да ова земља није обећани Врт (у) вечности. Носталгија за домом у Божијој десници обележава наш најинтимнији сан о бесконачном. „Одбијам да живим само кожом - увек натрчим на оне који само тако живе, који не знају за друго. Премда танка површина уме да буде тврда, чулни осети збијени у жилаву покорицу. […] A тамо, унутра, где јесте живот, где пребива суштина, у нереду и немоћи ковитла и сатрвено пада то нешто јако, урођено жилаво, рођено с нама, смештено у утробу да мирује док не дође час, a час je кад се превише нагутамо осредњости, кад дозлогрдимо сами себи јер кренусмо сами против себе. […] Зна нутрина куда треба, a то што тражи и проналази друге, околне, опасне и наопаке путање, није до ње. To смо се ми препали сопственог сјаја, себи пред носом залупили врата, побегли у кревет, покрили се no глави, призвали сан. Кад тамо - она. Нутрина. Чека.“ Госпођа Живановић потеже за добро опробаним књижевним благом, али истовремено никада одгонетнутим животним теретом испитивачким ратом човека на самога себе путем дуплирања сопства. Све време Шетач се обраћа могућем Читаоцу који је за њега Чудо, а заправо самом себи. Као да би хтео да себи, никако другом, упути ишчитано истраживање сопственог постојања. Али, „Drugi je onaj koji se, ma koliko ponekad proklinjan, traži u izgnanstvu.“ 8 Он као да се све време самочита и самопише у Другоме. Упознајемо унутарњег, никако полног, хермафродита по бићу, по чудном јединству раздељене свести (ума). Волео бих да видим некога ко то није пре васкрсења. Сва та удвостручења и противуречности, остварена равнотежа или прикривено супарништво у које се човек сурвава, све је то напор кретања ка целовитости распарчане личности. Смисао никада није појам нити апстракција. Он је увек и једино жив и до њега се дуго лута пустињом. То је усуд не свачије, но само пробране душе, иако је свака позвана да баш кроз пустињу тражи Њега. Кроз Шетача као да судбина (нужност којој ни васељена не умиче, три Ананке којима последује крхки човек пâда, али и олимпска дванесторица) исказује своју тајну. Нажалост, само су малобројни пренеражени зачараним кругом безизлаза. Јовица Аћин поводом Хелдерлина /поговор/, у: Zapisi put i od Helderlina /Fridrih Helderlin, Uvod u tragedije, Svetovi, Novi Sad, 1991, 114. 8

231


78-79 „ Мрзим обожавање средишта и страх ме је од робовања њему. [...] Нема слободе, јер су та средишта и хармоничне тачке неваљала места васелене. Те тачке лажу и варају да је кретање оно што је у ствари идиотско стајање и да је развиће оно што је само тромо и тупо враћање и понављање. А свугде је послушно враћање и ропско понављање, свугде одређује и побеђује центрум.“ 9 Свет кад-тад мора постати измештен из средишта и настањен у несаобразност логичком поретку да би могао да буде објашњен. Само тако га можемо поново присвојити као део сопственог духа. Обмана би у том случају коначно била распршена. Да ли? Шетач је, у неку руку, отворени прадревни уроборос који симболички представља у себи затворен развојни циклус, идеју кретања, непрекидности и самооплодње, али и спајање подземног света у облику змије и небеског у облику круга који спаја опречне принципе. У том смислу је и симбол неразмрсивости хаоса, неразмрсивости коју човекова свест доживљава као гранично искуство. „Он је, заправо, у том смислу био потпуно опуштен u нехајан други су скретали, корак лево, корак десно, правили му простор, отварали видик, склањали се обзирно u вешто као пред каквом perpetuum mobile чаролијом. Чинило се дa то u није био човек, него линија која напредује тако што сама себе исцртава u дуби дотад неуочљив пут, сасвим нову стазу којом пре њега нико није прошао, нити ћe после ње проћu, jep joj он вуче крај u затвара својим лепљивим одлазећим кораком.“ Он се свесно запутио у разлагање несадржајности видљивог бића, деструкцију насупрот пропорцији скоро математички осмишљене фигуре ововековног трајања. Утемељење унутарњег сагледавања животне тајне заправо је заузимање јасне позиције према смислу, одана, непристрасна и неспутана једноставност постојања која, ипак, добрано боли. У игри је моћ прикривања суштог удружена са вољом за исти циљ - бити што невидљивији, а ипак бити ту, у видљивом. Нешто мора да буде асиметрично самој свести ако та свест хоће да буде целовита. Чини ми се да су стога интроспекција и неизговорени говор (јер мисао није стигла нити је хтела да допре до језика), али и слободоумност као универзално начело сазнавања, кључне одреднице Шетачеве личности, оно што усаглашава давно изгубљени и поново нађени јединствени свет у тренутку Секулић, Исидора: Круг, у: Исидора Секулић, Проза /Српска књижевност у сто књига, књига 73/, СКЗ, Нови Сад - Београд, 1971, 56, 57. 9

232


губитништва себе, сједињење противуречности (друштвених и личних, моралних и нагонских, биолошких и метафизичких) како би постале једно у односу према свету. То једно је, овом приликом, поменута свест. Међутим, мењање перспективе посматрања појединих појава призива бојазан код посматрача. Тај егзистенцијални проблем свести формулише Кафка у једном писму упућеном Фелици Бауер: „Strah od ljudi sam uvek imao, u stvari, ne od samih ljudi, nego od njihovog prodiranja u moju trošnu prirodu...“ 10 Не би било никаквих проблема ако би Шетач своје лично сазнање и унутарњи доживљај себе и света хтео да задржи у сопственим границама и ако свој мир налази у усамљеном понирању у подручје приватне егзистенције. Тада би ћутање било једина истинска мера бића. Али, ако би то хтео да подели са другима, нужно мора наићи на осуду. Безгласност се не може дуго задржавати, јер свако тражи потврду свог личносног (логосног) стања. То је свачија неодложна битка. Бејах нем и глас не пустих; ћутах и о добру. Али се туга моја подиже, / Запали се срце моје у мени, у мислима мојим разгоре се огањ; проговорих језиком својим: / Кажи ми, Господе, крај мој, и докле ће трајати дани моји? Да знам како сам ништа.“ (Псалам 39, 2-4) Како тај унутарњи сукоб изгледа код „нашег“ јунака? „Ћутао сам годинама и ћутао сам на све могуће начине. [...] Како год да се то зове: савест, морални закон, душа, део космоса преживело je. Тело није. Кад мало боље размислим, Он у ствари није ни имао избор. Или живети часно, или не живети уопште. Ha микроплану, спасио je малог Бога у себи. Велики Бог je овоме морао рећи Да. Ja још ћутим.“ Ко од нас није пожелео да буде чист мŷк пред светом? Барем једном ако не и заувек. Сви су сусрети тада исцрпљујући, чак и они ненадани. Сетих се Дневника о Чарнојевићу. И као Црњански и госпођа Живановић, заћутах. Ко умножава знање умножава муку.(Књига Проповедникова 1, 18) Као и неколицина, правог Шетача, не фиктивног јунака, познавао сам, наравно, само издалека. И мени се каткад чинило да је огрнут неким другим, непојамним светом, да је ходао неком другом земљом, не овом обичном, која је, ма како привидно блиска и 10

Kafka, Franc: Pisma Felici (pismo od 26. VI 1913), u: Franc Kafka, Pisma, Nolit, Beograd, 1984, 332.

233


78-79 разумљива нашем животу, ипак начета трулежношћу. Његова земља је била посвемашно другде и само је у његовој свести имала лик топлог дома. „ Helderlin je bio opsednut nebesima, očaravala ga je daljina. To je još jedan od izgnaničkih osećanja, daljina. Otuda je presudni element u opstanku izgnanika učiniti daljinu bliskom, saživeti se s tim osećanjem, negovati ga kao različitost u odnosu na druge, da bi jednom prestalo biti mučno.“ 11 За каквим поетским начелом посеже госпођа Живановић? Чудо је кад отвориш књигу, а из белине странице у тебе груну раздрљене груди човека и у њима видиш крваво, пулсирајуће месо из кога у млазу шикља хистерија, афекција и опсесија. Маларме је поетски чин доживљавао као онтолошку категорију („Ја постојим једино – и то врло мало – на папиру. И то најрадије белом.“), ништавило одакле се рађа читав низ заиста безбројних светова, док је Кафка изричито захтевао од свог Пријатеља Макса Брода да све оно што је написао (Кафка – оп. аут.) буде спаљено. И један и други су имали самосвојну поетику која се истовремено тицала и списатељског посла и животног начела, само што се исход те поетике и тог начела другачије разрешавао: Кафка је желео да све нестане а да ништа не остане, а Маларме да све нестане како би ново настало. То је кључна одредница свих људских стремљења – уништити ради смрти или уништити ради рађања. Маларме је белину папира и потирање предмета схватао као неповратно разлагање овог света и долазак још увек неизговореног света који се, заправо, и не може изговорити. То је свет Шетачев свет, то је рајски врт ћутања. Све што спустим на папир само je сраман отисак нечег што je минуло умом a да не знам ни одакле je пошло, ни куда ће даље, ни где ће завршити. Исписати мисао? Ma, не може бити тако једноставно. „Немоћ пред хартијом! Je ли то освета за гордост, слабост, кукавичлук, храброст, како год да се зове одбијање да живим површним животом? Чија освета и кога се тиче природа мог ума?“ [...] „Писањем сам, каткад, успевао да се домогнем опуштајуће празнине, ровитог места из ког je ишчупан корен тегобе. (Само)генеза, не (само)нихилизам – то би требало да буде изворна Шетачева премиса постојања. У његовом сну дешава се следећи „догађај“: A тамо? Тамо ме чекала она. Девојчица. Држи ме, узми ми руку, казала je. И ja сам 11

Ibid. 8, 120.

234


послушно, као посебну част, примио у длан малену испужену шаку. Погледао сам у лепо издужено детиње лице. Видео сам тамну течност у њеним очима, тамну и густу, застрашујуће дубоку. Најпре лагано, a потом све убедљивије осетих како joj рука постаје тешка и вуче ми раме на доле. Одакле у њој толико снаге, одакле у мени толико слабости? - у исто време и питам и схватам бесмисао питања, јер видим да њу заправо издаје снага, да joj колена већ належу на под, a глава се повија у назад. Сагињем се, потурам другу руку под њена колена, дижем je и вичем у тишину и пустош. Више осећам него што видим да нигде никог нема, али опет зовем помоћ јер ми је помоћ потребна. Ha ногама сам, са клонулом девојчицом у наручју. Већ je мања него што je била док je стајала и пружала ми руку. He видим више течност у њеним очима, не видим joj очи, само спуштене, нежне капке. […] Све je мања и све je лакша. Ево, већ скупљам лактове да не би пропала између њих. За који трен, са ногама у мом длану и телом на подлактици, цела ће стати на једну руку. Помоћи нема, више joj се и не надам. Ha мени je да издржим ужас и ja га, отупелих чула, подносим. Шта год да се деси, десиће се брзо, jep, ево, девојчица ми je цела на левом длану. […] Танки превоји и спојеви екстремитета са трупом нестају. Прстима десне руке примичем још неотопљене, чврсте облике. Спашавам нестајућу фигуру. Али све je мање посла за моју десну руку. Још која танка плочица, још који покушај да се спаси облик, али већ бива готово, већ je нема осим у влази мога длана. Још која кап и исцурила je између мојих прстију. Са оне стране јаве ишчезава један детињи живот. То дете које се на јунаковом длану топи, није ли то, у обрнутој перспективи, јунак који се топи на длану у себи нерођеног детета? Симбол воденог елемента каткад може да буде недвосмислен. „Vode, neizdiferencirana masa, predočuje beskonačnosti mogućnosti i sadrži sve što je virtualno, bezoblično, klicu klica, sva obećanja razvoja, ali i sve prijetnje resorpcije. Uroniti u vode da bi se iz njih izišlo, ne rastvorivši se sasvim u njima, osim simboličkom smrću, znači vratiti se izvorima, napojiti se u golemom spremištu potencijala i crpsti otud novu snagu...“ 12 Да ли је ово вода која очишћава обредним прањем или утварни елемент који коначно погубљује Шетача, не препородиши га за Rječnik simbola /Jean Chevalier, Alain Gheerbrant/, Nakladni zavod MH, Zagreb, 1983, 349. 12

235


78-79 рођење са оне стране земаљске хумке? Далеко смо сви ми од живих вода које Господ помену Самарјанки на извору Јаковљевом у Сихару. Далеко. Са друге стране, госпођа Живановић нам могућност саморађања, то увиђање сопствене гадости (макар она била заоденута и у дечији лик) коју би требало поразити, као и одрицање од унутарње стагнације, показује у следећој приповедној целини: До скора о деци ништа нисам знао. […] „ Од кад сам упознао ову девојчицу мoje се знање устостручило, a све што надмаши границе нормалног почиње да плаши. Био сам скривена, нема мета спознаје да се човек рађа цео, са назнакама свега онога што може постати. Колико je стара? Нагађам три-четири године, али са стовековним искуством завођења, непогрешивим, прилазим-ти-бежим-да-бих-ти-опет-дошла стилом. У недостатку ширег избора, бака се показала као сасвим ваљан експериментални узорак, као биће са којим се може, без тежих последица, започети игра. Пришла би старици надомак крила, учинила покрет као да ће у њега сести, бака би пружила руке и таман што би дохватила своју унуку да joj у том науму помогне, девојчица би узмакла: наглим трзајем, хитрим окретањем на другу страну, уз кикот у чијој потки осетљивији слух може наслутити храпави тон нечег наказног. Бака се још нада унукином загрљају, малим ручицама око свог врата, и ево: прилази малено створење, све je у изразу дечијег, зајапуреног лица истина: и весеље у насмејаним очима, и хитрина поцупкујућег корака Држи ме, држи бако! - виче док раширених руку трчи ка старици. Опет у секунди мења правац, опет се отима набораним длановима, радост достиже врхунац, смех се прикупља и сужава у оштар, продоран цик. Ha другој страни, старица спушта у крило празне и клонуле шаке, преварена усхићеност се срозава низ лице остављајући за собом израз потиштености. Све je у рукама милости другог, девојчица још не зна да се ситуација окреће, наставља са инатом и истеривањем каприца. Руга се бакиној наклоности, али не зато што joj наклоност не прија, већ да код повређеног обожаваоца појача чежњу. Непогрешиви регулатор у њој савршено куца, no њему ће знати кад je доста. Кад се то деси, она ће са добрим изговором, никако уз извињење, почети да подилази, да се умиљава, буде ли жртва још показивала повређеност и отпор, почеће да хистерише и лије сузе гнева...“ Дете које кињи своју баку само наизглед безазленом игром и дете које у сну нестаје као вода у длану, ниje ли то исти човек који

236


је кренуо да заузда сопствено нарастајуће зло (гледање нестајања греха у себи уз нужан бол због настајања новог себе из утробе не мајке, већ из тела невидљиве правде). Дете и вода - царство и рођење или подлост и уништење? All that we see or seem / Is but a dream within a dream (Све што знамо и гледамо / заиста је у сну сан само - Е. А. По, У сну сан, 1849). У сагласности са модерним романескним тенденцијама зачетим још у 19. веку са Флобером, Уисмансом (његов Жан Дезесент истински је брат близанац Шетачев, али га од нашег јунака одваја аристократска блазираност пред светом, мада их обојицу спајају негативан суд према историјској спољашњости егзистенције и конформистичком миљеу формализованог друштва, као и медитативни став, скоро мисаона бриљантност према истој тој историјској јави), потом Гогољем и Достојевским, а најпосле и Вајлдом, у овом остварењу Јованке Живановић више је него уочљиво пребацивање тежишта са спољашњег догађаја на обликовање приватне, унутарње историје која постаје једина интима. Скровити рад умности представља обједињујући елемент Шетачеве свести. Свет се претаче у унутрашњи монолог и то као да је одавно прећутна парадигма егзистенције овог доба. Заправо, ово би могла бити нека врста романаидеје у којем су јунаци (овде конкретно јунак) само носиоци одређених погледа на свет, а никако покретачи тог света (као, рецимо Чаробни брег Томаса Мана). Сетимо се како је Растко Петровић објашњавао Винаверу зашто је сасвим одбацио мисао о свеобухвату и потпуности, зашто обиље бива смрт уметности, док су оскудност и фрагментарност њена велика могућност. Сматрао је моћним поступак наговештаја, јер „не треба довршити што није за довршавање, ни попунити што није за попуну”, већ дати „само неки овлашни лабави и битни лелуј градива и продор осећајности”. За њега је нарочито важно да су закони у уметности друкчији него у животу, јер обиље у уметности загушује. Она хоће и празнине. 13 Јунак госпође Живановић не открива све, само додирује битну ставку нашег живљења - могућност осаме у заједници, а да се та заједница не напушта.

Види: Иванка Удовички, Конституција дела Растка Петровића Људи говоре, у: Књижевно дело Растка Петровића /зборник радова/, Институт за књижевност и уметност, Београд, 1989, 202. 13

237


78-79 Jacпepc наглашава важност човековог самосагледавања кроз говор, а не кроз простодушну артикулација речи. Само je „смишљен смисао” битан у казивању, самоспознајни и свесно усмерен да буде од неког схваћен. Човек се y разговору ослобађа и превазилази отуђеност, самоћу, ужас и неизвесност еволуције, установљава унутарњи свет недоступан конвенцијама разума с једне и открива и саопштава самог човека кроз облике казивања с друге стране. Кроз говорне чинове човек прибира и изоштрава своје гризодушје и свој поглед на свет. Мора ли очевидно истовремено да буде и неминовно (и обрнуто)? Мора ли судбина да буде оспољена и оспољено иживљена да би се укинула (победила)? Шетач као да на себе узима кривицу личности као неку врсту (само)закона и (само)суда. Како би поткрепила сродност са ретким трагачима-изгнаницима госпођа Живановић у наративни ток, заправо врсту унутарњег монола јединог агонисте овог романа, умеће последње Дисово писмо у којем као туч тешка стоји мисао о ћутању. То сагласје са пробраним духовима пружа наду и уточиште да нисмо сами, упркос тегобној патњи коју живимо. Понекад ми се учини да Шетач, хтеоне хтео, дели исто оно горко сазнање које је доспело у Просперов животни посед: „Мој крај ће бити у мом очајању.“ (Вилијем Шекспир, Бура /Епилог/, 1610-1611) Али, само ми се чини. Он, ипак, надилази безнађе, али пред његовом свешћу као да искрсава питање које га неподношљиво замара, скоро па тиранише - како остати код себе и да ли би то уопште требало радити или, другачије формулисано, да ли би требало неизоставно изаћи у Другога? Могући одговор на ово истински онтолошко питање залог је смисла за којим тако (без)надеждно трагамо. Завршетак романа Људи говоре Растка Петровића (Ја? Не, ја не бих хтео да се може понова почети. То може бита јединствена ствар... Јединствена...) упућује на исти онај став који су делили и Рембо и Миљковић, а то је страствено поистовећивање писања и живљења. На тој стази као да и је Шетач, само што он изједначава живот и немост пред њим, док претходна тројица скоро страсно желе да нешто о том животу кажу. Разлике и сличности са другима положене су у свакога од нас рођених од крви и меса. Није ли он, као наш књижевни двојник, својим одабиром доказ победе слободног духа над тежином нужности? Па ипак, и једно и друго боле као непролазна, никад зацељена жива рана.

238


Све би требало да се догађа у читаочевом духу који тако преиспитује сопствену (приватну), као и историјску (јавну) стварност. О томе су снатрили Стриндберг, Метерлинк, Ибзен и, рецимо, Џојс и Бекет. Роман тока свести био је велика идеја о изједначавању текста и стварности. А тај дух изједначавања живи само од две ствари – или од наговештаја или од потпуног уплива у конкретан догађај са свим његовим аспектима. Идемо даље непознатим стазама... или идеја, барем у уметности, јер рећи све значи дословно не рећи ништа. Захтев разума је само захтев логике за прикривањем непожељног, неухвативог и страхотно тамног (тако нам се чини и тако нам се он показује) нереда у нама којим се само накратко оденуо виши смисао. Јер, Shvatiti - to je, pre svega, ujediniti. 14 Пред сваког од нас постављен је велики захтев за јединством. Али, да не ситничаримо више. Ово су само основни обриси једног читања-одгонетања, мрве са обилате трпезе коју нам нуди ово остварење госпође Живановић. Нека Шетачу, као и нама, Бог да добри мир и нека управо њему припадну стихови срочени пре скоро једног века, а које као да је сам исписао за сопствени камен-међаш светова: То куда непроход им, чудно ми се отвори пут. То куда ступај их лаки, стукнем, брале. [...] И ја бих у вреви да врвим, осама на тргу ме снађе, тишина њином хуку: [...] Прострели, о, прострели. Камен да сам на веки. По мојој сенци да мере смираје и свитања на тргу. (М. Настасијевић, Осама на тргу, 1927)

14

Ibid. 2, 18.

239


78-79 Љиљана Лукић ТУГОВАНКЕ ИЗ ЗАТОЧЕЊА (Бошко Ломовић: Песме са терасе, Графопринт, Горњи Милановац, 2021) И што погледам све је пјесма, И чега год се такнем све је бол. Иво Андрић, Ех Понто Познато је да је римски пјесник Овидије, био протјеран од владара Августа, на обале Црног мора (Хелеспонта), одакле је писао Epistole ex Ponto (Посланице са Понта). Боравећи у тамници, током Првог свјетског рата, наш каснији нобеловац, Иво Андрић, је исписао своје дјело „Еx Ponto“ , истичући у њему своју бол због заточења. Нажалост, по оној познатој Historia est magistra vitaе (историја је учитељица живота), догађаји се понављају, не на идентичан него на сличан начин. У јеку болести короне, пандемије која је задесила читаво човјечанство, па и наш народ, нашли смо се у својевсном заточењу (изолацији, карантину), гдје нисмо смјели напустити своја пребивалишта због могућности ширења заразе или обољевања од ње. Кад то буду читале неке будуће генерације, биће им несхватљиво оно што смо ми, садашње генерације, доживљавали и преживљавали у немогућности напуштања сопствених станова и кућа. Сви су то подносили на специфичан (сопствени) начин, а пјесници као људи највише склони осјећајности посебно тешко. У таквој атмосфери настала је и поетска збирка Песме са терасе, Бошка Ломовића, (1946, Брезна, код Горњег Милановца), пјесника истанчаног сензибилитета, добитника низа значајних признања за своје књижевно стваралаштво који је, у овом својеврсном заточењу, у осами због короне , испјевао пјесме запажене умјетничке вриједности и сензибилитета. Стваралаштву пјесника увијек је потребан снажан импулс: најчешће је то љубав, пријатељство, жудња за духовним сазнањима и

240


продор у далеке, непојамне предјеле, смрт или везаност за завичај или породицу.Често су то и надахнућа о стваралаштву, пјесми или Музи која води пјесникову руку, или о пјесниковим сновима и маштањима. У краћем Предисловију своје најновије књиге Песме са терасе Ломовић наводи: „ Стања која називамо грчким речима криза и катастрофа одувек су надахњивала уметнике. Песме међу овим корицама настајале су доба короне, у Улици Курсулиној 47, на другом спрату зграде, на тераси стана број 4.“ Одређујући тако мјесто и вријеме (условно речено потпуно затварање становника једног града, области или државе, тзв lockdown) Ломовић указује на узрочника његове инспирације и његовог душевног стања у периоду несвакидашњем, и до тада незамисливом, и у нашој земљи и у свијету. Нашавши се у потпуној изолацији од других људи, пјесник Ломовић се окреће свом унутрашњем бићу, свом сопству и тражи од њега утјеху и спас.Животна катаклизма, невоља над невољама излила се у пјеснику еруптивном снагом у његов бол преточен у врхунску лирику. Већ прва пјесма Поглед кроз прозор дочарава нам атмосферу збивања: Са ове стране стакла – Ја. / Са стране оне. – Свет. Пјесник и свијет са двије, али недодирљиве стране. Пјесник заточен у свом стану, на својој тераси – Свијет свуда око њега: природа са доловима и брдима, ријекама и морима. Поред тог ширег окружења које пјесник осјећа, али га не види, ту су и куће, улице са алејама липа, / Тма уснулих аутомобила / И звоник цркве.На врху звоника је голуб који се пита: Куда се дену Човек? И док из неба капље невидљиви прах и покрива природу, пјесник ће истаћи поенту: А Голуб и Ја / Гледамо како се Земља / Пусти и празни / И како Дух Његов / Лебди над водама. Овим пјесник гради ванредно упечатљиву слику: обиља природе и човјека изолованог из свега тога, али ту је и трећа димензија: Бог чији дух лебди над водама. Ломовић отвара збирку кратким слободним стихом који одговара атмосфери јединке зачаурене у свом сопству и немоћне да испољи, попут голуба, своју слободу. Антологијска пјесма која нас се дубоко доима и уводи у збирку нашу пажњу да је даље ишчитавамо. Нашавши се у улози насилу затамниченог човјека пјесник почиње да се навикава на ту ситуацију те ће записати: Лепо ми је у Тврђави, / и то је оно што ме плаши. (Татарска пустиња).Да би купио новине на киоску, пјесник се маскира (шешир, рукавице, маска) као да сам у пљачку пошао, јер је забрањено излазити из

241


78-79 кућа. Сакрива се иза најближег стабла / док прође полицијски ауто. Склон иронији пјесник ће завршити пјесму убједљивом поентом са примјесом хумора: Што ли је држави до мене / Више него мени до себе? / Богомдана јој прилика / Да се, вишом силом, / Лиши бескорисне изелице / Која предуго, као миш сир, / Грицка паре пензионог фонда.(Пут до киоска) Посебно је упечатљива Црна песма, бели стих која задире до персифлаже јер су контрасти у животу превршили мјеру. Како пјесник да опстане и да ужива у својим стиховима? пита Ломовић далеког Дантеа који је, својим терцинама, опијевао Пакао. Да ли је при том Данте могао да ужива у напеву својих стихова? Ломовићу је досуђено да прати црни живот и док с једне стране треба, у свом Infernu, да сликује невин цвет / жутог јаглаца, прву ласту, / И милујуће влати Сунца / с друге су ходници Мадрида, у које су набацани старци у ковчезима који се примичу крематоријуму у Бергаму. Пјесник се пита: Како да бело „жив“ живота / Римујем са црним „мрт“ смрти - / Научи ме, песниче из Ареца! Пјесма На балкону кореспондира са насловом збирке Песме са терасе која дочарава атмосферу на балкону са којег одлијећу у плавет голубови, сврака, а у гнијездо се не враћа се ни ласта. Пјесников поглед не може допријети до храста, ријеке са рибама, ни до ријетких планинских звијери. Само измрзле хризантеме / У глиненој саксији / На поду балкона / Не беже од мене. Или немају куд. У својој усамљености пјесник се окреће телевизији, али ту слуша црну статистку о умирању људи и одболује је сваког дана. (Статистика) Заточен у стану пјесник се не виђа са својим сусједима јер се свако храни својом досадом.Али и кад ово прође, све ће се свести на стереотипне поздраве, што указује на међусобну одрођеност људи (Суседи). У тим условима пјесник се сјећа свог завичаја, своје Брезне, асоцирајући на дјетињство. Ту су упечатљиви ликови оца, сусједа Властимира, пјесникових дјечијих несташлука да уграби јаје испод кокоши јер: Уграбим ли јаје, / Остаде сврака без доручка; Уграби ли она, / Бака ће ми скувати попару. Спомиње и мајку којој помаже да прихвати ново јагње. (Повратак у Брезну) Посебно пјева о оцу који је своје рукотворине, дуго преметао у рукама и уживао у свом дјелу. Тако и пјесник, срочивши пјесму, загледа је и ужива у њој. (Отац) У пјесми Запис о проји дато

242


је сјетно сјећање на тешко дјетињство, али је ту и саркастична поента: Проја је отјерала пјесника из села у град, али је проја дошла и за њим: И постала Госпођа Проја, / На сколу скоротеча / и зајапурених играчица бриџа. Има овдје и других аутобиографских пјесама као што је Теорија релативности .Паралелним низањем догађаја у свијету и пјесниковом животу од поласка у школу, момковања у шушкавцу, војниковања, прве плате, изненадне женидбе, селидбама, рађању насљедника, сеобе из фирме у фирму до последње плате и испраћаја и најзад, прве пензије. Све то Ломовић пјесник вјешто уткива у догађаје у свијету, од којих бисмо истакли Нилову шетњу по Месецу, Клонирање овце Коли, Рушење Берлинског зида, Топљење леда на Артику. Пјесник истиче да се све то догодило било па битисало / Само се ова мрва церека Анштајну - / Запатила се пре годину / И траје читав век. Ванредном иронијском скалом, којом се нижу догађаји, долази се, након хуморног тона, до поенте којом се може угрозити и позната Теорија релативитета. Заточен у свом стану пјесник неријетко подлијеже страху: Страх ме! Страх ме! У свом страху пјесник спомиње Христов Вапај: Eli! Eli!Lama azavtani? (Боже, Боже, зашто си ме оставио?)(Страх) У стану пјесник живи устаљеним редом: буђење, читање Политике, кафа и три цигарете на тераси, доручак, сат-два над тастатуром. (Све време Радио Београд) итд: ниже се устаљени ритуал сваког дана. Наишавши на Тургеневљеву реченицу: „Човек се на свашта навикава пјесник додаје да се навикава и на то: Да хода укруг, / У кавезу.“ (In continuum). У пјесми Гошћа Ломовић размишља о смрти и пјева: Обећани смо / једно другом / На почетку ,/ А реч је - реч./ Не стрепим. / Јер...и наводи у оригиналу Јесењинове стихове: „У животу није ново мријети, / Али ни живјети није најновије.“ У другој једној пјесми Разговор, Ломовић поставља питање: „До када ће ово? уз одговор: Докле буде хтело. Редају се духовита питања и још духовитији одговори уз тврдњу: Проћи ће ово, доћи ће оно. / Које оно? / Горе од овога. / Од овога горе Не може!...// А кад ће оно да дође? / Кад ово оде. / То није одговор. / Онда питај неког другог.“ Посебно успјела пјесма је Ординција. Редају се контрастнае констатације:

243


78-79 Оно што ме веселило, / Расплакује ме. / Чему се радовах, / Растужује ме. / Што сам волео, / Омрзнуло ме. ...У огледалу – јесам, / Ван огледала нисам. Да ли сам нормалан, / Докторе, нашта му доктор одговара да се успокоји јер је данас таква множина и да је он здрав јер: Ваш преображај / Није болест, / То је, знате, реалност, / То је нова нормалност. Доктор је забринут за нормалне који долазе у његову ординацију и питају да ли су нормални. Доктор им каже истину: Јесте, али - / Лека вам нема. У пјесми Натписи Ломовић истиче како је један љекар 1941. године године сачувао Циган-малу у Крагујевцу истакавши ту таблу: TYPHUS! А ево сада, у наше вријеме, неко је исписао у ваздуху: COVID 19. Слиједи ироничнохуморна пента: „Тако нас сачувао / Од Ванземаљаца / Бар до дана / Када им будемо досадили.“ Ипак, и у тим тешким часовима, Ломовић мисли на поезију, као да чује Хорацијеве ријечи: „О поезијо, слатка утјехо у тузи!“ У лијепој Песми он истиче своју поетику. Његова пјесма треба да буде: „Без свилене одоре, / Без перли и колајни, / Без корала топлих мора, / Без златних обруча - // Песма треба једноставна да је...// Пре него што / Погоди те, / Да се не распе.“ Пјесник је свјестан колико је пјесма моћна и прелази флуидну раздаљину између њега и неког незнанца (Моћ песме). Исто тако у замишљеном излету, на острву Тубај, види Гогена који слика своје Тахићанке. Очаран природом пјесник прича са латима цветова И крилима лептирова, /који му милују слух и веселе вид: Што год ми кажу, / Што год им кажем, / Буде песма. / Излет/ Ту пјесник парафразира Овидијеву мисао: Што год сам покушао да кажем, било је стих.Узимајући као мото Хорацијеве ријечи: Не могу сав умрети Ломовић истиче да ће и он остати у својој пјесми јер: Заспаћу/ И пробудићу се / У песми овој / Кад је ватра сажеже, / Кад је вода однесе - / Поново да је напишем. (Заспаћу и пробудићу се). Боравећи у осами своје терасе пјесник се сјећа и Књиге постања а машта и о новом човјеку и о новом времену, у коме ће радити све другачије него до тада, те: „Неће ме ала и врана / Моћи кад хоће и низашто „ (Нови Адам), а у пјесми О времену још указаће да је некад био: Још какав!/ А сад?/ Никакав. Ванредна игра ријечи постигнута је у пјесми Да сам Неко, која почиње ријечима: Да сам Неко, / Као што сам Нико, / Не би ти са мном / Што наумиш... У духу хуманизма, какав га иначе и краси, Ломовић истиче да би, ако би постао Неко, опростио сва непочинства и све учинио да тај остане Неко те завршава пјесму у свом специфичном стилу: „Е,

244


да сам Неко, / Као што сам Нико,/ Свако би био Неко,/ Нико не би био – Нико.“ Ту је и пјесма Сјећање на Лорку и његове бескрајне маслињаке, гдје се све зеленим одзива. Испјеваће и сам лијепу пјесму Балада о Месецу, пуну мјесечине и њоме позлаћених ливада, али у овој књизи неће заборавити да спомене ни Бодлера, ни Сервантеса, па чак и Луис Глик, добитницу Нобелове награде. У пјесми Разгледница сјећа се Црњанског и његовог миловања далеких брда и ледених гора благо, руком.Уз јутарњу кафу и Ломовић види далеки Балдемор у Шпанији, о коме је пјевао шпански пјесник Жозе Морено Вила:“ Када ти дођеш, / нећеш наћи мене / бићу птица у крошњи / маслине зелене.“ Ломовићу се чини да га та слика лијечи од поклекнућа и да се сачува: „За дан у који ће / Ово, што је ниоткуда / Дошло, / Никуда отићи.! Завршиће збирку пјесмом: „На крају, у најкраћем, у којој ће сажети свој живот у који је дошао жељен или нежељен, а живио је како је хтио: чешће како су други хтјели.Отиш'o си / Ожаљен и неожаљен – Како си код кога заслужио. // Одлазак твој / Беше чудо над чудима - / Свако чудо за три дана. „Пјесма се завршава аутоиронијом, у којој пјесник не штеди себе. Ломовићева збирка Песме са терасе значајна је првенствено што дочарава посебну ситуацију у читавом свијету, изазвану корона вирусом, те је према томе од великог значаја јер опијева пишчево доживљавање својеврсног изгнанства, али и патње његове душе у осињаку несреће. Рефлексије о животу и смрти прелазе и у његове метафизичке зебње. Пјесме су испјеване кратким слободним стихом, са честим дубокомислећим поентама, уз игре ријечи које дају специфично значење. Стваралац ове запажене збирке Бошко Ломовић у свом животу и књижевном раду везан је за Србију, гдје је рођен и Брчко, (БиХ) гдје је, прије деведесетих година претходног вијека, службовао као новинар и оглашавао се као писац. Објавио је четрдесет књига пјесама, приповједака, романа, есеја и критика. Као ријетко који живи писац аутор је и Сабраних дела у осам књига у издању Света књиге из Београда. Добитник је низа значајних награда и признања као: Лаза Костић (Београд), Иво Андрић и Исак Самоковлија (Сарајево), ревије Арена (Загреб), Гордана Брајовић (Алексинац), Гашино перо (Лазаревац), Милутин Ускоковић (Ужице), Маслинов вијенац (Бар) и др.

245


78-79 Марија Стојић МЕЂУСВЕТ ВЛАДИСЛАВА ПЕТКОВИЋА ДИСА И РАСТКА ПЕТРОВИЋА На путу ка „откровењу“ неумитности поетског стваралаштва, које у себи садржи вечито спознавање живота, Владислав Петковић Дис и Растко Петровић сусрели су се у стању нирване. 1 Да ли су то индивидуализам, поезија душе, декадентност, мистицизам, психологизам са једне или пак бунт, патриотизам, смелост, рат, слобода са друге стране, поезија ова два песника доводи не само до певања о животу, већ и спознавања његових највећих тајни. На Бодлерово питање шта загонетни човек највише воли 2, њихов одговор је тајна, откриће веза, чудесност, природа, поистовећујући се тако са његовим странцем, али и жудећи ка „горућем здању“ Владимира Мајаковског. Најзад, ко и шта је нас „бацио“ у овај живот без нашег знања и дозволио нам да пијемо из „празних чанкова“ отргнувши нас од „прашумског заноса слободе“ – да ли су то пријатељ, отаџбина, слобода 3, злато или можда глупост, грех, заблуда, шкртост4? Занемаримо на тренутак модернизам, експресионизам, узоре, таленат, историјски и друштвени тренутак стварања, приватни живот, рецензије и све друге утицаје, и посматрајмо Диса и Петровића као два (не)бића која су се нашла у животу који нуди толико питања, недоумица, тајни и који можда једини у садашњости не може да опстане без прошлости и будућности. Представљање њиховог виђења овог живота у односу на неке друге, нама скривене животе, сагледава се из угла њиховог виђења самог рођења и умирања човека. Дајући предност тим другим животима, као јединим слободним и јединим подобним за откривање човековог идентитета,

Мислимо на фигуративно значење појма „нирвана“, у смислу празнине, ништавила и бесмисла. 2 Мисли се на песму „Странац“ Шарла Бодлера у којој песник води дијалог са загонетним човеком, Ш. Бодлер, Странац, у: Париски сплин, превео Борислав Радовић, Београд, 2003, стр. 33. 3 Исто. 4 Глупост, грех, заблуда и шкртост су мане које Шарл Бодлер издваја песмом „Читаоцу“, Ш. Бодлер, Цвеће зла, Нови Сад, 2004, стр. 10. 1

246


мишљење Растка Петровића бар у једном тренутку нашег живота морало је да буде и наше: Тајанство рођења је исто тако велико, можда и веће но тајанство смрти. Како сам ја рођен? Зашто баш ја а не ко други; како се моја свест о личности увукла у ово баш тело а не у које друго, рођено од моје мајке, и пустоловину мога оца итд.? Узнемирава ме све то колико и очекивани одговор за после мог последњег даха. Не бој се, и прошлост пре нашег рођења, и историја зависи од нашег избора... Да, избор је слободан, што се тиче историје и прошлости пре рођења; али у тренутку рођења? 5 Дисов култ песимизма и Петровићев култ тела оивичени су животом пре рођења, у мајчином стомаку, животом након рођења, животом који је њихов стварни живот и животом после смрти који изједначују са животом пре зачећа, једном речју, они стварају „међусвет“. Футуристи изјављују да је сјај света обогаћен новом лепотом – лепотом брзине, а Дис и Петровић ту нову лепоту уочавају у рођењу човека, па тако „тајна рођења“ постаје њихова доктрина. Својим аутопоетичким записом Растко Петровић управо и потврђује да је иза речи значење које је шире од ње, иза значења је утисак који је још шири, иза утиска се шири пажња, иза пажње подсвесни живот, сећање на трбушни живот, несвест, вечност, утроба из које излазе вечности, нужда да се нађе још нешто шире од најширега! 6 Свесни њихове и свеопште ништавности, нису ни били свесни да је Растко Петровић отелотворио Дисову „Тамницу“ својом „Тајном рођења“, преплићући односе рођења и живота, рођења са одрастањем и сазревањем, живота и смрти и, најзад, рођења са смрћу. Дисова „Тамница“ отвара његову збирку песама „Утопљене душе“ својим двоструким значењем – цела збирка песама је „тамница“ у којој на површину избијају „цветови зла“, али је и јава живота чији је синоним. Тако Дисову „Тамницу“ описује Петровићева „Тајна рођења“ уклапајући се у њене четири тематске целине које су, Р. Петровић, Пробуђена свест јуда, у: Дела Растка Петровића, књига II, Поезија – Сабињанке, Београд, 1974, стр. 99. 6 Р. Петровић, Хелиотерапија афазије, у: Писци као критичари после првог светског рата: изабрани критички радови Милоша Црњанског, Растка Петровића, Иве Андрића, Тодора Манојловића, Момчила Настасијевића, Милана Кашанина, Ранка Младеновића, Риста Ратковића, Рада Драинца, Љубомира Мицића и Драгана Алексића, приредио Милан Недић, Нови Сад/Београд, 1975, стр. 123. 5

247


78-79 према Петру Милосављевићу, одговори на питања зашто је субјект песме пао, одакле је пао, како је пао и шта тај његов пад значи 7: То је онај живот, где сам пао и ја С невиних даљина, са очима звезда.8 Због опште тежње песника да се поистовете и пренесу на себе сва обличја овог живота, претпоставимо да је субјект „Тамнице“ цео људски род, дакле и сам човек, па се тако низ одговора на поменута постављена питања крије и у поезији Растка Петровића. Сам наслов његове збирке песама „Откровење“ довољан је да се окарактерише као програмски, али и да са собом донесе низ нових питања–одговора у вези са неким другим човековим животом, оним пренаталним: 1. Постоје ли знаци по којима се може распознати да су чулни органи (очи, уши, чуло додира и укуса) у стању да приме спољашње надражаје, од када и у којој мери? 2. Како се ови надражаји прерађују? 3. Да ли се спољашње дражи „магационирају“ у неку врсту памаћења? 4. Како могу опет бити дозване? 5. Постоји ли нека врста свести код фетуса? 9 За „пад човека у живот“ нико није крив, krivice za taj pad (tj. prvobitnog greha) nema 10 , јер „невине даљине“ са којих је човек пао обележене су човековим „очима звезда“, па bi se te daljine mogle odrediti kao zvezdane daljine: pre pada u ovaj život subjekt pesme je obitavao negde tamo daleko međ zvezdama, u prоstorima neuprljanim ljudskom prisutnošću, gde bića obitavaju sa dušom, na dečji način, čistom nevinom 11. Човек је ступањем у овај живот обележен „сузом која несвесно сија“ и он „жали као птица обореног гнезда“, до чега је довео невољни, неочекивани, неподношљиви, несвесни „пад у живот“. Показном заменицом „онај“ живот још на самом почетку песме указује 7

P. Milosavljević, Disova Tamnica i Dedinčeva varijanta ove pesme, u: Reč i korelativ, Beograd, 1983, str. 211. 8 В. П. Dis, Тамница, у: Владислав Петковић Dis, у избору Зорана Гавриловића, 1974, стр. 103. 9 В. Јеротић, Хришћанство и психолошки проблеми човека, Београд, 2017, стр. 118–119. 10 Исто. 11 Исто.

248


се на човеков страх, али и разочарање пошто је „и он“, као и сви, припао том животу. Без воље, без имало знања, „непознат говору и невољи ружној“, човек при „паду у живот“ плаче, јер период егзистенције после његовог пада у живот није ништа друго до време његовог живота у незнању 12: И остадох тако у колевци тужној Са нимало знања и без моје воље. 13 Налазећи се на судару живота пре „пада у живот“ и живота „у колевци тужној“, Дисов човек приморан на овај живот покушава да пронађе свој идентитет док га звезде напуштају – са собом носи „облик што се мирно мења“, носи „сан лепоте“, јад („И да моја глава рађа сав свет јада“), снове, невиност, зло, визију, противречности („Снага која боли, снага која лечи“), везаност за земљу, смртност, спутаност. Дисов човек налази се пред питањем да ли су боље „невине даљине“ од живота од ког чак и звезде беже и напуштају своје (не)биће, али и да ли човек рођењем прелази из небића у биће или из бића у небиће, па и шта са собом носи рођење – тајну , казну или спас? Одговор на то питање можда налазимо у следећим Дисовим стиховима: Као стара тајна ја почех да живим, Закован за земљу што животу служи, Да окрећем очи даљинама сивим, Док ми венац снова моју главу кружи. Као стара тајна ја почех да живим. 14 Дис и Петровић поштују нечији избор човековог живљења у овом животу, поштују правила овог живота користећи све његове појаве, (не)бића и предмете, Дис у тишини, Петровић бурно, све време дајући предност „невиним даљинама“: Ја вам нећу рећи никада црвену плиму слободе, Ја вам нећу споменути никада Исто, стр. 203. В. П. Dis, Нав. дело, стр. 103. 14 Исто, стр. 104. 12 13

249


78-79 Прашумски занос слободе! 15 Петровић као и Дис враћа се самом праизвору телесног, првој клици живота, биолошкој плазми, као колевци свих снова о бескрајности. Незаражена још болешћу свести, безбедна у своме незнању, заклоњена од збиље и њених кошмарних снова, материја у ембрионалном стању једина сања величанствени, космички сан о просторима и дубинама, једини сан ван свих људских мера и граница, чедан и бескрајан, зачет од памтивека у крилу свемира. 16 Не може се занемарити опчињеност Растка Петровића телом, јер нагост која нам је дата на рођењу са собом носи одређену симболику и поруку – живот заиста упонајемо једино у мајчиној утроби, пре рођења. Од свих живота који се везују за човека једино је тај живот утопијски, једино је та крв неупрљана, једино је та светлост вредна, једино је то место без смрада, трулежи и пакости („Та изађох из џунгле намирисане/И покрих земљу телом да је сачувам од испарења“). Колико Дисова представа доласка на овај свет нуди макрослику, толико Петровићева представа нуди микрослику, колико Дис градацијски описује човекове кораке у овом животу, толико се Петровић суштински враћа самом чину рађања: И њушках ја тако дуге дане Док не застрепих од раздражења. Али умрли већ дом где се не враћа Одвући ће ме тајном до места смртног кошмара 17 Смрт Дисовог човека који живи умирући, присећање је на неки други живот („И дух мој у свему како моћно спава“) код Петровићевог човека је потрага за спасењем које он види управо у смрти и умире „од прскања дамара“ – чежња за интраутеринским животом изједначиће се са чежњом за небићем, а тајна рођења са тајном смрти. 18

15

Р. Петровић, Тајна рођења, у: Откровење, избор и предговор Зоран Мишић, 1968, стр. 53. 16 З. Мишић, Растко Петровић, у: Откровење..., стр. 6. 17 Исто, стр. 54–55. 18 З. Мишић, Нав. дело, стр. 7.

250


На крају можемо слободно рећи да човек Владислава Петковића Диса и Растка Петровића, поред овог живота, живи и у неком другом, враћају му се нека друга невина места и даљине, у њему бивствује неко друго биће, себе осећа у некој другој природи, њему се визија детињства враћа, као и нека друга химна и покрети. Супротно мишљењу Зорана Мишића да је Растко Петровић због сличне судбине са свим нашим модернистима који стварају на основама националности морао да остане недоречен и половичан 19, верујемо да није ништа друго ни могао пред једном тајном рођења и једном тајном смрти. Ипак, Дис и Петровић заједно стварају „међусвет“, као можда једино разрешење вечите тајне рођења и смрти, из ког се могу подједанко издвојити писана реч, традиција, култура, религија, наука или једноставно вечита човекова тежња за аркадичним, златним добом. Има ли њихов „међусвет“ границе, одакле је потекао, колико ће трајати, не може се са сигурношћу утврдити, али је свакако веома јединствен свет у којем су рођење и смрт једине неминовне, истините и неоткривене. Владислав Петковић Дис, песник који је на тренутке имао визију другог света 20, и Растко Петровић, песник у чијој је подсвести скривено сећање на прве органске честице из којих се клица живота заметнула 21, својим речима потврђују те неминовности – (не)једнакост и цикличност живљења и умирања.

Исто, стр. 12–13. М. Павловић, Владислав Петковић Дис, у: Владислав Петковић Dis..., стр. 133. 21 З. Мишић, Нав. дело, стр. 6. 19

20

251


78-79 Миодраг Сибиновић МЕСТО УКРАЈИНСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ У СРПСКОЈ НАУЦИ О КЊИЖЕВНОСТИ И КУЛТУРИ Кад је, након укидања свих врста друштава пријатељства са СССР после Резолуције ИБ 1948. постало могуће, и, на самом крају XX века, у време економске блокаде Србије и Црне Горе, кад је чак било упутно оживљавање рада старих и формирање нових таквих друштава код нас — на иницијативу групе истакнутих слависта историчара књижевности, лингвиста, писаца и преводилаца, политиколога, историчара уметности, драмских уметника Милорада Павића, Властимира Ерчића, Богдана Терзића, Динка Давидова, Боде Марковића, Јанка Сабадоша, и др. у Београду је 1991. године основано Српско–украјинско друштво (да не би звучало отужно паролашки, тада смо у његовом називу изоставили, као плеоназам, реч „пријатељство“). Оснивачка скупштина је, уз кратак уметнички програм, одржана (не знам да ли симболично?) у свечаној сали Народног музеја Србије. За мене лично, као слависту, било је симболично што је у уметничком делу програма прочитан и мој први превод из украјинске поезије — песма Ивана Драча о драми одрастања невиног ждребета у љубавном загрљају с муњом. Тај превод је настао, заправо, 20–ак година раније, кад ми је у студентском дому МГУ један Украјинац, биолог по струци, препоручио да се, ако већ преводим песме и пишем о руским песницима из 60–их (Вознесенском, Јевтушенку, Р. Рождественском и др.), погледам и украјинске, од којих многи по снази талента сигурно нису испод својих руских савременика… А ја у том тренутку, иако сам важио за младог слависту, нисам ни знао за њих. Морам рећи да сам се онда постидео. Али, кад сам покушао да допуним своје, дотле само русистички усмерено високошколско образовање, схватио сам колико ми недостаје и боље познавање украјинског језика, књижевности и културе… И ево, данас обележавамо већ 25. годишњицу рада Катедре за украјински језик и књижевност најстаријег универзитета у Србији.

252


Због познатих историјских и културолошких околности, с обзиром на првобитно заједнички књижевни језик на првим корацима данашње писмености источнословенских и већег дела јужнословенских народа, није било, а можда није ни данас лако прецизно разграничавати њихове касније почетке самосталног националног развоја и стваралачке узајамне размене културних достигнућа. Није лако о овој теми говорити и из још једног разлога: и украјинска и српска национална култура са обостраним њиховим прожимањима, у дугим интервалима развијале су се и функционисале у оквирима вишенационалних државних заједница — царевине Русије, Турске, Угарске, Аустрије, Аустро–Угарске, Краљевине СХС, Краљевине Југославије, СССР, ФНРЈ, СФРЈ и СРЈ. Све те заједнице су, у различитим раздобљима имале различите међудржавне односе, који су се тицали и узајамних веза културе и науке. Све то је довело до тога да културне, књижевне српско–украјинске везе, осим видљивих површинских, имају и неке теже уочљиве дубинске, да не кажем, понорне токове… Моја тема обухвата само преводилачку и књижевнокритичку, односно књижевноисторијску рецепцију украјинске књижевности у српској. За овај кроки о њој послужићу се, као основом, низом чињеница које сам 2002. године већ синтетисао у свом поговору Антологије украјинске поезије. XVI–XX век и упућиваћу на одговарајуће податке и оцене које нам је 2007. проф. Људмила Поповић предочила у својој драгоценој украјинистичкој књизи Фокусна перспектива украјинске књижевности. У општим прегледима историје српске културе и књижевности XVII и XVIII в. обично се говорило као о руском утицају, иницираном књигама, иконама и другим црквеним богослужбеним предметима доношеним из Русије, као и плодом непосредног рада учених калуђера који су боравили на подручју данашње Војводине и Славоније, и такође, делатношћу појединих Срба, школованих у Кијево–могиљанској академији (утврђено је, рецимо, да је у раздобљу од 1721. до 1762. године Кијевску духовну академију похађало 28 Срба). Разуме се, тај утицај је, глобално узето, резултат подршке са двора царевине Русије Србима ради њихове одбране од асимилације на другом конфесионалном подручју које су они населили повлачећи се пред терором исламског турског царства. У том смислу тај утицај се може називати руским. Али, пошто је већ и у животу и у науци установљено постојање особене источнословенске нацио-

253


78-79 налне украјинске културе, требало је посебно утврђивати и указивати на украјински удео у тадашњој барокизацији српске културе, посебно књижевности и ликовних уметности. Ова тема није непозната српској науци друге половине прошлог века. Обрађивали су је како историчари српског школства, ликовних и музичке уметности, тако и историчари књижевности. У проучавању места и улоге украјинске књижевности, својим истраживањима у раздобљу од краја 60–их до почетка 80–их година XX века, посебно значајан прилог српској украјинистици дали су својим радовима и књигама Властимир Ерчић и Милорад Павић. У капитална дела српске књижевне компаратистике спадају Ерчићева књига Мануил (Михаил) Козачинскиј и његова Траедокомедија (Нови Сад–Београд 1980.) и књиге Милорада Павића Историја српске књижевности барокног доба (Београд, 1970.) и Гаврил Стефановић Венцловић (СКЗ, Београд, 1972). Србима су из православне Русије стизале, особито у XVII веку, неопходне богослужбене и теолошке књиге. Међу теолошким посебну вредност имали су полемички садржаји у дијалогу са католичком, као и протестантском црквеном мишљу. Управо у јужним и западним крајевима Царевине, заправо на украјинском и белоруском подручју таква литература је, по природи ствари, у ближем контакту са западноевропском културом, била отворенија од ортодоксне московске — за нове појаве у модерној европској науци, уметности и другим сферама живота. Тако је на украјинском духовном простору отшкринута бреша и за низ барокних појава, прво у украјинској, а потом, у руској и српској средини. Није се случајно Петар Велики, у европеизацији Царевине Русије онолико ослонио на професора и писца из Кијево–могиљанске академије Теофана Прокоповича… Познато је да је процес „барокизације“ у Русији XVII и почетка XVIII века као целини протицао у жестоким отпорима и оштрим полемикама унутар православне цркве. Сачуван је и један податак који показује да су и неки Срби имали удела у тој борби. Наиме, у посланици чувеном руском иконописцу Симону Ушакову зограф Јосиф Володимиров напада Србина архиђакона Јована Плећковића (Плешковића) као заговорника архаичног стила који у традиционалној ксенофобији — затвара очи пред потребама новог времена… На црквеном Московском сабору 1690. састављен је, као што знамо, и списак забрањених украјинских књига, али то на Србе, очито, није утицало, јер су, како се види, за митрополијску, за манастирске,

254


школске и парохијске библиотеке током XVIII века набављане управо и те „неправоверне“ књиге (рецимо, дела Јоаникија Гаљатовског Кључ разуменија и Мессия правдивый или Меч духовный и Трубы Словес Проповедных Лазара Барановича). Не може се прихватити претпоставка да је реч о пукој необавештености, пошто су у тим истим библиотекама нађене и књиге које су говориле о неправоверности оваквих дела (рецимо, Духовни регламент Ф(Т)еофана Прокоповича)… Занимљиво је и Павићево сазнање да у рукописној оставштини неких српских писаца тога доба има и њихових превода текстова појединих украјинских аутора. Он наводи, поред осталог, да је „Јеротеј Рачанин… на Синају 1704. нашао књигу украјинског барокног писца Гаљатовског, Месију правдивог (из 1669. године), и своме путопису у света места, написаном на српском народном језику, додао исписе из Гаљатовског“. Павић, такође, наводи да је српски барокни писац Гаврило Венцловић, у тренутку кад код нас преовлађује рускословенски језик преводио дела украјинских писаца на српскословенски или и на народни језик, при чему показује и несумњиву верзираност у области украјинске књижевности. Српски истраживач, најзад, наглашава да „Венцловић чита и преводи најважније представнике украјинске и руске омилитике: Копинског, Гаљатовског и Лазара Барановича.“ Властимир Ерчић је у својој обимној монографији, утемељеној на минуциозним историјским, књижевним и текстолошким анализама показао и утврдио, поред осталог, и следеће: Украјинац из Кијева Козачински, који је дошао као учитељ (био је и ректор латино– славјанске школе у Сремским Карловцима), написао је позоришни комад, по угледу на драму свога учитеља из Кијево–могиљанске академије Прокоповича Владимир; премијера комада Козачинског изведена је у Школи 15. августа 1736; у жанру тзв. „школске драме“ Козачински је у тринаестерачком пољском силабичком стиху, у драми о последњем српском цару Урошу V са освртом на целокупну историју Немањића — заправо срочио дело којим је у српској књижевности зачета историјска драма. Може се рећи да је целокупна српска књижевност прве половине и средине XIX века била у знаку водеће идеје утемељења своје националне самобитности и утврђивања сопствене вредности у мозаику просветитељски схваћене европске светске културе. То је чињено, као што је познато, у име реформе коју је иницирао и са својим присталицама остварио Вук Караџић на основама савременог

255


78-79 народног говора и језика српске усмене народне књижевности. Јован Деретић се у својој Историји српске књижевности, објављеној почетком 80–их година прошлог века, определио за тезу да је усмена народна књижевност одиграла улогу сопствених античких узора нове српске уметничке литературе… Та тема је, као фолклористичка, у украјинској и српској науци, као што знамо, доста обрађивана, тако да се ја на њој нећу много задржавати. Данас би целисходно било, вероватно, указати на чињеницу да је члан Српског ученог друштва Стојан Новаковић, књижевник, научник, преводилац, касније професор Високе школе (претече БУ), академик и будући вишегодишњи министар просвете у часопису Ђорђа Поповића Даница, чији су сарадници, иначе, били Ђура Јакшић, Јован Јовановић Змај, Лаза Костић, Владислав Каћански, Јован Илић, Љубомир Ненадовић и др., и у часопису Ј. Ј. Змаја Јавор, у раздобљу 1861– 1863. објавио циклус украјинских народних песама у свом преводу на српски (са ознаком: „Словенске песме. Украјинска“). За нашу данашњу тему посебан значај има следећи податак. Друштво српске словесности, претеча данашње САНУ, средином XIX века добија пошиљку и од украјинског културног друштва Украјинска хромада са позивом на узајамно упознавање и сарадњу — ради зближавања украјинске и српске културе. У тој пошиљци књига које су стигле у Београд био је и Кобзар Тараса Шевченка, писца који је умро две године пре тога, после десетогодишњег робијања због чланства у забрањеном словенофилском Кијевском ћирило–методијевском друштву чији програм је заговарао једнакост и ослобађање свих словенских народа, укључујући и Украјински… Из записника са седнице, одржане крајем августа 1863, видимо да је пошиљка с позивом примљена са симпатијама и да је одлучено да се, као уздарје, кијевским пријатељима упуте сва дотадашња издања Друштва српске словесности. Дакле, није случајно Стојан Новаковић и у свом часопису Вила 1868, уз превод Милана Николића Шевченкове песме Завет (обележене као „превод с русинског“), објавио свој превод одломка из Шевченкове поеме Неофити, с кратком белешком у којој Шевченка назива „украјинским песником“ познатим „свему Словенству, изузевши нас, Србе, који често боље познајемо немачку или француску књижевност но коју словенску“. Додуше, можда је Новаковић подстицај за објављивање тих превода добио и са друге стране: познато је да се дописивао и с Украјинцима браћом Олександром и Осипом

256


Барвинским који су му, такође, слали дела Шевченка, Вовчока и Феђковича. До краја XIX и на почетку XX века у српској периодици се појављују преводи поезије и прозе Шевченка, Марка Вовчака (псеудоним украјинске списатељице Марије Александровне Маркович), писца песама и прозе, почасног члана Научног друштва Тарас Шевченко Осипа (Јурија) Адаљбертовича Феђковича, поводом чије смрти је 1888. године објављен и некролог у српском периодику Нова уставност, Ивана Франка и Михајла Коцјубинског. За тему којом се данас бавимо посредно би могао бити од значаја превод на српски језик књиге чланака украјинског научника фолклористе, писца и културног радника Михаила Драгоманова под насловом Украјина и балканско питање. Та књига, објављена у Новом Саду 1877. године, била је заснована на осавремењеном виђењу међусловенских односа, битно другачијем од тумачења званичне руске државе. У предговору ове књиге њен издавач. познати српски политичар и културни радник Пера Тодоровић обавештава читаоце: „По своме политичком убеђењу г. Драгоманов припада оној групи људи, што је у Русији позната под именом Украјинофили (малоруска народна партија). Украјинофили први су почели из Русије помагати херцеговачки устанак, и, уопште, показали су се као најискренији и најразумнији пријатељи балканских Славена. Кад су дипломате званичне Русије, у друштву с Андријашем и Бизмарком, саветовали Порту, да херцеговачки устанак угуши енергичним мерама, баш у то исто доба народна Русија украјинофили слали су људе и новац у Херцеговину, да помогну и рашире устанак. Ово је за нас врло поучно, и не треба да сметнемо с ума при оцењивању, ко је ко и ко може бити наш прави пријатељ и природни савезник.“ Код нас је историјску политичку основу Херцеговачког устанка научно осветлио у својим књигама Устанак у Херцеговини 1852–1862 (два издања: 1994. и 2007) и посебно у значајном за српску украјинистику у реферату Српски ослободилачки покрет 1875–1878. и И. Франко, објављеном у зборнику радова са међународног скупа Иван Франко и Срби, одржаном 1996 (Нови Сад, 2006) српски историчар Душан Берић. За разговор о теми мог реферата треба нагласити да је Пера Тодоровић својевремено био један од истакнутих присталица и сабораца Светозара Марковића који је на идејама руских револуционарних демократа (вид.: В. Вулетић, Светозар Марковић и руски револуционарни демократи. Нови Сад, 1964)

257


78-79 надахнуо и осмислио трансформацију српске књижевности заменом романтичарске реалистичком поетиком. Занимљиво је да часопис Стражилово, чији је уредник био тада познати српски песник Јован Грчић Миленко, 1885. године под насловом Најновије из малоруске књижевности саопштава да се после смрти Шевченка, „оца малоруске књиге“, доста распространила та књига и „има до данас две три хиљаде дела, али од то доба није било одушевљених певача и право даровитих писаца у Малоруса.“ Аутор то објашњава овако: „Књижевни рад њихових писаца“ има за циљ, пре свега, „да полета даде душевној култури малоруског народа, коме су девет десетина сами сељаци. Књижевност у њих није плод живота, као у других народа, који имају своју народну културу, него у њих књижевност шта више треба тек да произведе тај живот, да пробуди у народу народну свест. Уз то раде писци још и на томе да језик изобразе (интелектуализују — М. С.), па њихов данашњи малоруски језик није више онај исти језик одушевљенога Шевченка, јер су по њему јако отели маха великоруски изрази. Кад човек помњиво посмотри малоруске књижевне производе последњих година, увидеће лако, да њихови творци само једном ногом стоје на домовинском земљишту, а другом се вешају на великоруску културу.“ Српски критичар као нешто боље лиричаре истиче Устенка, Чојченка и Антоненка, уз напомену да у њима „једва човек може познати вољне певчике Малорусе, становнике зелених степа и убавих обала Дњепрових“. Од прозаиста истиче Мирног који „скроз познаје сељака, попа и маловарошанина, уме да им прозре у душу“ („код њега они говоре својим рођеним језиком“ и он им „да би био баш сасвим веран, допушта да гуцну и по који гутљај вутке и да једно другог мало пропусте кроз шаке.“). Српски критичар истиче и драму Старицког „у којој писац описује моралну пропаст малоруске интелигенције, која је прилично бесвесна.“ За проучавање рецепције украјинске књижевности у српској култури XIX века драгоцено сведочанство може бити уводни текст за Драгомановљеву расправу Малоруска књижевност чији је превод са француског језика објављен 1881. у омладинском часопису Велике школе Побратимство. Тај увод, потписан са Пр. (вероватно, Преводилац) гласи: „1868 године Стојан Новаковић писаше редакцији једних малоруских новина:

258


„Ми Срби смо по природи пријатељи Малоруса. Кад читамо и преводимо приповетке из малоруског живота, нама се чини, да су те приповетке из нашег рођеног сеоског и народног живота; у свакој ситници нашег народног и сеоског живота ми чисто видимо сличну ситницу нашег рођеног живота, и зато се ми волимо упознати са свим, што се зове малоруско.“ Ово је г. Новаковић писао онда, кад је издавао Вилу и кад су у Вили излазили преведени радови Малоруса: Феђковића, Шевченка, Марка Вовчека, кад се, дакле збиља упознавало с малоруском литературом. Но како је од тог доба, како је данас? Ми смо доста индиферентни према малоруској књижевности, док је њена садржина потпуно заслужила нашу пажњу. Њена судбина у Русији, као и судбина народа малоруског, такође треба да изазове наше симпатије и према самом народу и према његовој литератури. И у намери да се малоруска књижевност код нас почне већма одомаћивати, ми смо превели ову расправу… проф. Драгоманова… Српски читалац, осим што ће из ње сазнати развитак и садање стање украјинске литературе, видеће како је страшно руска влада тесногруда према сродном малоруском племену, и колико је онда искрености у словенофилству, које Ламански онако ватрено проповеда напоредо са конзервативним и аутократичним идејама. Интересовање српске омладине за Малорусе (као и друга словенска племена у Русији) и њихову литературу, и љубав према томе словенском племену, што ништи под руским ропством и своје најбоље синове, највеће таленте мора да испраћа у Сибир и јевропске земље — биће најдостојнији одговор Ламанском и комп. на њихове, маском словенофилства застрте русофилске тежње.“ (568–569) У књижевноисторијској литератури помињано је, додуше, досад без подробнијих анализа, да се у српској оригиналној књижевности могу тражити трагови утицаја превођених украјинских писаца код Јанка Веселиновића и код Милована а. С обзиром на чињеницу да Вовчокове Чини, како се испоставило, нису превод, можда би некаква копча могла бити чињеница да је свој преводилачки књижевни рад почињао од Гогољевих раних приповедака из Вечери у засеоку крај Дикањке и Миргорода, прожетих фантастиком из украјинског фолклора и од патоса борбе против туђинских неверника Тараса Буљбе, нема сумње да се може размишљати и о оваквом, посредном утицају украјинске културе на утемељивача

259


78-79 српске реалистичке прозе који је имао значајан удео и у афирмацији Вукове реформе српског језика и књижевности. По завршетку Првог светског рата почело је масовно досељавање у Краљевину СХС војне и цивилне емиграције после Октобарске револуције у царској Русији. Избеглице из Русије су, као што је познато, донеле и у нову средину своје културолошке и политичке проблеме и сукобе. О доприносу руске емиграције развоју српске културе и науке, као што је познато, и српски истраживачи су од краја XX века доста писали. Додуше, украјинистичке теме као да су још до данашњег дана помало на маргинама пажње српских истраживача. То без сумње има и дубљих корена. За Србију је до данашњих дана јасно препознатљива стара подела на „словенофиле“ и „западњаке“, при чему се „словенофилство“ претежно своди заправо на „русофилство“. Ову тезу покушаћу да илуструјем и једним примером који би се могао укључити и у грађу која мора бити и део украјинистичких истраживања. Управо ових дана у најчитанијем српском дневном листу Политика (26. октобра 2016) у рубрици Погледи могли смо прочитати следећи текст под насловом Украјинцима нису криви ни Руси, ни Немци: „Последњих дана, чешће него раније, у мојој „Политици“, захваљујући којој сам пре 80 година научио да читам, било је написа о Украјини и Русији. Као потомак руског избеглице, осећам потребу да преко ове рубрике саопштим да се не слажем са појединим ставовима из тих написа. За мог оца, руског избеглицу, а иначе обичног војника пореклом са села из средишње Украјине, то је било само географско опредељење. За њега је то била једна земља и један народ, до смрти је остао руски избеглица. Шта је то са чиме се ни он, а ни ја не слажемо: Народу који живи у Украјини нису криви ни Руси ни Немци, већ нацисти и бољшевици, који су персонификовани у Хитлеру и Стаљину. Њих двојица су криви пред целим светом, а пре свега пред руским и немачким народом. Они би могли да се такмиче у томе ко је више побио људи, пре свега Руса и Немаца. Мој отац је то објашњавао, а ја се са тим слажем, да вођа нациста није био Немац, већ Аустријанац, а вођа бољшевика није био Рус, већ Грузин. Народ у Украјини под Стаљином, умирао је од 1928. до 1930. од глади, а у Немачкој, под Хитлером, годину, две касније, умирали су по концлогорима Немци — немачки Јевреји, а све је то последица

260


тоталитарне политике коју су њих двојица водили у својим земљама са нескривеним намерама да освоје цео свет. Због тога се не слажем да су Украјинцима криви Руси, већ нацисти и бољшевици, и то подједнако.“ Овај чланак потписао је угледни адвокат из српског града удаљеног седамдесетак километара од Београда у своје име и у име покојног оца који је, колико ми је познато, такође био тамошњи угледан варошки трговац. Међутим, из текста чланка јасно је да, на жалост, ни украјински редов из царске руске армије–потоњи српски трговац, ни српски правник немају довољно знања за објективно просуђивање о вишевековном украјинском проблему о којем се изјашњавају као својеврсни „инсајдери“. Али њихова реч се међу неупућеним читаоцима словенофилске оријентације доживљава као истинито сведочанство… Био сам у прилици да у свом раду Руска емиграција у српској култури XX века (О савременим истраживањима места руске емиграције у српској и југословенској култури XX века), објављеном 1997. у Зборнику за славистику Матице српске, на неколиким примерима из активности друштва Просвита и из архивске грађе о тешкоћама у његовој легализацији код власти — већ укажем на потребу детаљнијег истраживања делатности и припадника других националних култура избеглица које су нам стигле из Русије… У првом тому двотомног издања Института за савремену историју грађе написане 1955. године, својевремено припремљеног за службу Унутрашње државне безбедности ФНРЈ Белоемиграција у Југославији. 1918–1941 (објављеног 2006), у подацима под насловом Украјински сепаратисти у Југославији, поред осталог читамо: „Међу руским белоемигрантима у Југославији било је доста Украјинаца, али је врло тешко одредити њихов тачан број… Њихов највећи број осећао се Русима, други — мањи, називао је себе Малорусима, а најмањи се осећао Украјинцима… Политичка, културна и економска стремљења ових групација Украјинаца манифестовала су се кроз њихова удружења: Украјинска хромада, Украјински фашистички здвиг (УФЗ), Савез руских резервних официра и војника у Југославији, те кроз схватања њихових идеолога Василија Шуљгина, Јасинског и др…. Док је Београд био нека врста центра за украјинске емигранте пристигле у Југославију са осталом белоемиграцијом из Русије,

261


78-79 Загреб је представљао средиште Украјинаца из Галиције и Буковине.“ (стр. 459) Међутим, занимљиво је да је украјинској теми у контексту истраживања руске емиграције у Краљевини СХС и Краљевини Југославији српске историчаре културе ипак претекла украјинска научница, професорка Кијевског универзитета Олена Дзјуба Погребњак. Она је на симпозијуму београдског Института за књижевност и уметност, посвећеном часопису Нова Европа, који је, од 1920. до 1941. у Загребу издавао и уређивао Милан Ћурчин, српски песник, један је од представника српске модерне и значајан књижевни историчар (од 1910. до 1920. радио је као доцент Београдског универзитета на Катедри за немачки језик и књижевност, обрађујући јужнословенско–немачке литерарне везе) саопштила резултате својих истраживања под насловом Украјина као тема „Нове Европе“. Симпозијум је, иначе, организован у оквиру вишегодишњег пројекта Института „Улога српске периодике у формирању књижевних, културних и националних образаца“. Осврнувши се на деветнаест библиографских јединица у Новој Европи, чији аутори– емигранти сучељавају своје погледе на „украјинско питање“, Олена Дзјуба Погребњак свој обиман рад закључује: „Уредништво није наметало своју тачку гледишта, али у разноврсности (можда чак и хаосу) гласова, глас Украјинаца се није изгубио, а читалац је имао могућност да осети драматику украјинског проблема, и да га сагледа са различитих страна. У томе је значај корака направљеног Новом Европом. Њени текстови значајни су и данас: помажу нам да сагледамо колико је важно било узајамно упознавање Словена, и како је тешко било то остварити.“ (стр. 292–293) У контексту моје данашње теме подвукао бих да су избеглице из Русије чије текстове је данашња професорка Кијевског универзитета оценила као вредне, Алексије Јелачић и Петар Митропан, одавно већ признати ствараоци и српске науке, образовања и културе. Додуше, не би било згорег дубљим истраживањем проверити питање: колико је за украјинске заговорнике самосталне украјинске државе била повољна атмосфера у новоствореној Краљевини Југославији темељеној на доктрини са којом су живели и у царско доба — о једном народу са три наречја?…

262


У периоду непосредно после Другог светског рата с делегацијом писаца из СССР–а у Београду је гостовао украјински писац Максим Риљски. О томе сам шире већ писао у оквиру теме Максим Риљски и српска књижевност. За данашњи разговор истаћи ћу само следеће. Риљски је тада, 26. септембра 1945. године, на до дана данашњег једној од централних престоничких јавних трибина за науку и уметност, Народном универзитета Илије Коларца, одржао предавање о украјинској књижевности. У предавању, као и у тадашњим разговорима са српским писцима и новинарима, како се види из новинских извештаја, украјинску књижевност је дефинисао као увек народну и напредну. Карактеристично је, такође, било његово имплицитно инсистирање на равноправном третману украјинске културе са руском и на праву на равноправност свих постојећих словенских култура. Могло би се рећи да је Риљски у тадашњим својим наступима нашао начин да и кроз обавезне идеолошке флоскуле и калупе култа личности, отвори простор за афирмацију неких фундаменталних вредности украјинске у миљеу осталих словенских књижевности и уметности. То становиште заступао је и кад је почетком 60–их, већ после обнављања међудржавних односа СССР–а и Југославије, поново боравио и наступао у Београду, иако је коју годину раније у СССР–у био оштро нападан због некритичности према Сосјурином „буржоаском украјинском национализму“. Морам нагласити да су уз предавање 1945. на књижевној вечери читане и песме Максима Риљског које је за ту прилику превела Десанка Максимовић, а да је српској публици госта на свим његовим јавним наступима представљао професор руске књижевности и шеф београдске Катедре за источне и западне словенске језике и књижевности Радован Лалић. Као што је познато, после Резолуције ИБ 1948. прекинути су међудржавни односи између Југославије и, како се тада говорило, „земаља народне демократије на челу са СССР“. У међувремену су из украјинске књижевности објављена два превода: Земља отаца Јурија Јановског, 1945 и 1948. роман Стегоноше Олександра Гончара. Тачка на превођење украјинске књижевности стављена је 1949. књигом пионирске библиотеке београдског издавачког предузећа „Просвета“ — Захар Беркут Ивана Франка и преведеном с руског збирком Украјинске народне приче. За праћење рецепције украјинске књижевности код нас у том периоду, међутим, значајни су чланци из 1951. године: у центра-

263


78-79 лном дневном листу „Борба“ — Нови талас „покајања“ совјетских књижевника после напада „Правде“ на „национализам“ у украјинској литератури (у потпису Ђ. Б); у „Књижевним новинама“ — Поводом деведесет година смрти Тараса Шевченка (аутор је новинар, књижевни публициста и преводилац, припадник постоктобарске емиграције из Русије Лав Захаров, који је инсистирао на паралели Шевченко — српски романтичарски песник Ђура Јакшић, заснованој на чињеници да су обојицу прогањале државне власти због слободоумља); у београдском часопису за политичка питања „Тридесет дана“ — Украјински књижевници под ударом „Правде“ због националистичког скретања (критика либрета за оперу „Богдан Хмељницки“, које су написали Александар Корнејчук и Ванда Васиљевскаја) (у потпису В. М.). У тим чланцима су, осим Шевченка и Риљског, поменути: В. Сосјура, А. Корнијчук, В. Василевска, С. Крижановски, Ј. Вирхан, М. Виљни, П. Тичина, М. Бажан, М. Стељмах, Новиченко, А. Малишко, Л. Дмитренко, Т. Масенко, Ј. Кобилецки и Л. Первомајски, као и преводиоци Сосјурине песме са украјинског на руски језик М. Ушаков, А. Прокофјев и композитор К. Данкевич. Цитирани су делови покајничког реферата који је на Пленуму Савеза украјинских писаца прочитао председник Корнијчук. На пример: „Потпуно је умесна примедба „Правде“ да би се под буржоаско–националистичко дело Сосјуре „Воли Украјину“ могао ставити потпис проклетих непријатеља украјинског народа — Петљуре, Бандера.“ Референт је напао и оне песнике и критичаре који су Сосјурину песму „без мере хвалили“ или је преводили. За нашу данашњу тему занимљиво ће бити обратити пажњу и на цитирану формулацију критике упућене Риљском. Пошто примећује да је Риљски раније „већ био критикован за рецидиве буржоаског национализма“ известилац у Борби цитира: „требало је да оштро реагује на песму Сосјуре. То се није догодило… Значи, Риљскиј је површно схватио критику својих грешака.“ У украјинској књижевној критици, констатовано је у реферату, испољава се „националистичка ограниченост“. За пример је узет Ј. Кобилецки, који „разматра украјинску литературу одвојено од руске, прећуткујући утицај руске литературе на украјинску.“ Закључак у чланку из Борбе веома је резолутан: „Ето чињеница о стању у књижевности у СССР. То је — читава трагедија. То и нехотице изазива асоцијацију на Средњи век. Онда су сваку слободну мисао гушили спаљивањем књига и њихових

264


аутора. Чини се — од тога нема страшнијег. Па ипак, не мање је страшно када се у људима унакажава морал, угушује савест, уништава људско достојанство. То се данас у СССР–у чини: натерали су књижевнике да признају неке своје „грехове“, да се покају што су волели свој родни крај, људе у њему и небо над њим. Одсад ће песници писати поеме о Стаљину, романсијери трилогије о машинско–тракторским станицама, а критичари о супериорности старијег руског брата. И сви скупа учиће совјетски народ да мрзи друге народе. Тада ће опет бити све у реду. Опет ће их правда називати „инжењерима људских душа“. А цео свет ће уверавати о 'слободи уметничког стварања' у СССР–у. Само, после свега, тешко ће ко у то поверовати.“ Треба рећи и да је, по свој прилици, ради заштите од утицаја совјетског стаљинизма, како су неки наши истраживачи формулисали, ради „рушења мостова“ за комуникацију са таквом совјетском Украјином, свим досељеницима из Украјине, на распону од XVII до XX века — дат статус припадника русинске народности. Они су добили право на русински језик у основној школи и неговање своје русинске књижевности. Један од веома значајних научних скупова за развој славистике у другој половини XX века био је Међународни славистички скуп одржан 1955. године у Београду. На њему је шеф Катедре за источне и западне словенске језике Београдског универзитета проф. Радован Лалић поднео реферат Проучавање источних и западних словенских књижевности у ФНРЈ. Занимљиво је да тада украјинистика остала у сенци: у првом плану била је афирмација политичке концепције о равноправном статусу култура држава народне демократије са културом њиховог челника СССР–а као целине. У часопису Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, у коме је тај реферат објављен, читамо да се после Другог светског рата: „чисто истраживачком раду није… могло приступити одмах… На универзитетима у Београду, Загребу и Љубљани извршена је реорганизација катедара за источне и западне језике и књижевности… Док је пре рата био редак слависта са руским, пољским или чешким језиком и књижевношћу као главним предметима, од ослобођења до данас завршило је на нашим универзитетима своје студије преко двеста русиста, полониста и бохемиста. Међу њима се налази леп број даровитих младих људи који ће се несумњиво развити у солидне научне раднике.“ У реферату је даље наглашен проблем непотпуних фондова у нашим библиотекама, као и чињеница да „од 1948.

265


78-79 године све до најновијег времена… југословенски слависти не само што нису могли радити у библиотекама и архивама СССР, Пољске и Чехословачке него нису имали апсолутно никаквих контакта са својим стручним колегама у поменутим земљама.“ После обнављања међудржавних односа СФРЈ са СССР–ом, требало је да прође неко време да се издавачи, преводиоци и слависти увере да се, после вишегодишњег обрачунавања са присталицама Резолуције ИБ, у којем је страдало и немало невиних људи, поново може некажњено бавити и ванјугословенским словенским темама. Занимљиво је, али не и нелогично, да је у том тренутку, први украјинистички продор учинио тада млади слависта, професор Београдског универзитета, историчар српске књижевности који је писао, рецимо, о Сими Милутиновићу Сарајлији, а и управо стицао озбиљан углед као фолклориста. Био је то Владан Недић. Он је у новосадском издавачком предузећу „Братство–јединство“, уз солидан предговор, објавио свој превод прозе Михајла Коцјубинског — Фатаморгана (из сеоских расположења). Требало је да протекне и још пола деценије, па да се тада двадесетпетогодишњи писац, преводилац и новинар Бранко Китановић (иначе, правник по образовању) у црногорском часопису Сусрети појави са преводом двеју песама и белешком о њиховом аутору Максиму Риљском. Има основа за претпоставку да су ти преводи повезани са другим боравком Риљског у Београду (вид. Словенска вертикала, стр. 134). 1 Као асистент професора Лалића, средином 60–их година прошлог века, био сам присутан његовом разговору са украјинским академиком Билодидом, који је гостовао на београдском међународном симпозијуму поводом стогодишњице смрти Вука Караџића, кад му је професор, као шеф београдске Катедре за источне и 1

У Википедији на интернету налазимо следеће податке: „Током 1963. године Бранко Китановић са групом истакнутих писаца међу којима су били и Десанка Максимовић, Бранко Ћопић и Михаило Лалић, планира да оснује недељни лист Глас Епохе који би ширио реалистички приступ у књижевности. Међутим, уплашен да је реч о „совјетској пропаганди“ режим организује напад на осниваче листа које Ђуро Пуцар у штампи означава као „ждановљевце“. Убрзо после тога, Бранко 1964. године добија позив за војску, иако у њу по закону као дете учесник рата није треба да иде. Последњег дана војске хапси га војна полиција под наводном оптужбом за „непријатељску пропаганду“. На процесу као као пријатељ Совјетског Савеза бива осуђен на три и по године затвора.“

266


западне словенске језике и књижевности, рекао да Београд планира да уведе и украјинистику, али ту намеру кочи недостатак квалификованог наставног кадра (Петар Митропан, на жалост, није имао докторат наука). Није искључено да је управо то био подстицај полонисти Стојану Суботину за окретање и украјинистичким темама. Он је, осим текстова о Шевченку и рецепцији његовог дела код нас у текућим српским научним и књижевним часописима, у загребачком издању А. Флакера Повијест свјетске књижевности 1975. године, објавио свој озбиљан преглед украјинске књижевности, написан на основу књижевноисторијских извора и приручника, објављених од 1949. до 1970. у Кијеву, као и у Њујорку. У овом периоду српска култури има још два комплементарна тока у сегменту преводилачке рецепције украјинске поезије и прозе: с једне стране, од краја 60–их — почетка 70–их година нагло навире талас превода у српској периодици (са уобичајеним кратким биобиблиографским белешкама о писцу), а са друге, почињу да ничу у посебним издањима, дакле у књигама дела појединих украјинских песника и прозаиста, преточена на српски језик. Осим већ помињане Десанке Максимовић, Петра Митропана и Богдана Терзића, на српску књижевну сцену ступа низ плодних нових преводилаца попут Михајла Ковача, Милана Николића, Срђана Рашковића, Радослава Пајковића и др., као и познатих српских књижевника Јованке Хрваћанин, Љубомира Симовића, Стевана Раичковића и др. У периодици су објављивани превода дела (набрајам по хронологији појављивања првог превода): Шевченка, Павла Тичине, Ростислава Братуња, Дмитра Павличка, Васиља Симоненка, Бориса Олијника, Виталија Коротича, Ивана Драча, Миколе Винхрановског, Хане Свитличне, Лине Костенко, Јевгена Гуцала, Абрама Кацнељсона, Ивана Франка, Владимира Житника, Миколе Бажана, Миколе Нагнибеде, Михајла Стељмаха, Миколе Сингајевског, Игора Калинеца, Бориса Нечерде, Миколе Холодног, Васиља Холоборотка… У овом раздобљу, до почетка 90–их година XX века, према библиографији коју је сачинила докторант Тања Гајев, на нашем језику објављене су следеће украјинске књиге: Јуриј Јановски, Коњаници (роман) (Наслов оригинала: Юрій Яновський, Вершники); са украјинског језика превео и поговор написао Др Стојан Суботин, Мала књига, 81, Нолит, Београд 1965: 1– 144

267


78-79 Ољес Гончар, Човек и оружје (наслов оригинала Олесь Гончар Человек и оружие), с руског превео Данило Грујић, Матица српска, Нови Сад 1967: 1 — 337 Steljmah, Mihajlo, Ptice labudovi lete…, s ruskog prevela Ina Krstanović–Samokovlić, [Naslov originala: Михайло Стельмах, Гуси– лебеди летят…, Издательство «Художественная литература», Москва, 1965], Izdavačko preduzeće „Veselin Masleša“, Biblioteka „Lastavica“, Sarajevo, 1967: 1–172 Taras Ševčenko, Kobzar (Izbor), Izbor, prozni prevod, redakcija, napomene i pogovor Petra Mitropana, Biblioteka „Reč i misao“, Kolo XII, Knjiga 293, Izdavačko preduzeće „Rad“, Beograd 1969 Ševčenko, Taras, Kobzar (Izbor), Ponovljeno izdanje, Izbor, prozni prevod, redakcija, napomene i pogovor Petra Mitropana, Biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin 1980: 1–89 Лесја Украјинка, Ломикамен (песме), Превод: Десанка Максимовић, Милан Николић, Јованка Хрваћанин, Припрема и предговор: Милан Николић, Библиотека Класична поезија, Издавач: Књижевни часопис Браничево, Пожаревац 1971: 1–88 Mihajlo Steljmah, Ptice labudovi lete…, s ruskog prevela Ina Samokovlić–Krstanović „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1977: 1–156 Антологија украјинске поезије, Радослав Пајковић: Избор, предговор, белешке и превод с украјинског од истог аутора, „Петар Кочић“, Београд 1979: 1─167 Дмитро Павличко, збирка песама Морам, с украјинског превео Радослав Пајковић, Књижевна заједница „Петар Кочић“, Библиотека песници света, Београд, 1979, 1 –87 Лина Костенко, збирка песама Скитска баба, с украјинског превео Срђан Рашковић, Багдала, Крушевац, 1981: 1–50 Украјинске народне бајке, Избор и превод с украјинског Богдан Терзић, Народна књига, Београд 1988: 1–186 Након остваривања давнашњег плана за уткивање украјинистике у редовну универзитетску научно–образовну активност у Србији, и српска украјинистика од почетка 90–их година XX века, улази у нову фазу свога развоја. Њу је обележио систематски рад подједнако штедро обдарене за лингвистику, за науку о књижевности и за књижевни превод професорке Људмиле Поповић, којој у томе, осим овдашњих сарадника, помажу и србисти из Украјине. Ту,

268


данашњу српску књижевну украјинистику достојно представљају књиге новосадског професора са Катедре за русински језик и књижевност Универзитета у Новом Саду Јулијана Тамаша Украјинска књижевност између Истока и Запада, књига проф. Људмиле Поповић Фокусна перспектива украјинске књижевности и низ чланака и студија њихових ученика. Али мени као једном од непосредних учесника у преводилачкој и књижевноисторијској рецепцији украјинске књижевности у Србији — не приличи да о том периоду и пишем… Овај свој кроки завршићу једном синтетичном опаском: Карактеристично је да су и код Срба и код Украјинаца национални интереси од почетка до данашњих дана, истовремено били тешко одвојиви од низа њима супротних ширих регионалних источноевропских и балканских тенденција и процеса. Остваривани у оваквим посебним историјским условима, српско–украјински културни дотицаји одликовали су се, међутим, честим раздвајањем званичних и незваничних токова, или осцилацијама — на клацкалици традиционалних „словенофилских“ и „европејских“ надгорњавања.

269


78-79

ЛУЧ САВРЕМЕНА ПЕСНИЧКА СЦЕНА Упркос материјалним тешкоћама, песничка продукција још увек није замрла. Сваке године добијамо солидан број нових наслова, али изостаје озбиљније (ванклановско) вредновање поезије. Награде и пехари деле се лево и десно као у неком лошем позоришту. Књижевне критике једва да има, па се стиче утисак да је читава једна књижевна област приватизована и сакривена од очију јавности, осим када се доносе вести о добијеним наградама, као да других одговора на једну песничку књигу и нема него сам тај: да ли је награђена или није. Текстови које нудимо читаоцима покушај су осветљавања наше савремене песничке сцене. Циљ нам није да критику сведемо на поједине ауторе и поједине награде, већ да укажемо на корене свеопште корупције и одсуства књижевних критеријума. Редакција

270


Небојша Васовић О НАГР(А)ЂИВАЊУ ПЕСНИКА И ЈОШ КОЈЕЧЕМУ (Цртице на тему смрти српске поезије) За српског писца који узима слободу да говори о наградама, многи ће рећи: „Уметник, а прича о наградама, шта ће му то?” Е, па, драги читаоци, кад је Киш хистерисао поводом појединих награда, цела Србија је клечала на коленима и слушала Мојсија. Зато, дозволите и нама, осталим представницима људске врсте, да кажемо нешто о томе. Излишно је подсећати на оно што нико не спори: да су награде они ретки тренуци када се у јавности говори о књижевности. Оне подижу „рејтинг” једног ствараоца и представљају најбољу рекламу за нечију књигу. И како се листа нечијих награда проширује, тако се и аутор, као заслужни уметник, све више приближава националној пензији о којој је маштао од кад је рођен, јер за разлику од неких мртворођених беба, он je рођен као беба-пензионер. Као неко ко нашу књижевну сцену прати још од студентских дана па до данас, дакле у распону од пола века, могу са извесним искуством да кажем да je награђивање књижевних дела најбољи показатељ књижевног неморала, клановских пословања, свега онога што је супротно самом бићу уметничког. Задржаћу се овде на поезији, а у прози није ништа боље. Најпре, код нас се у 95% случајева награђују лоше или осредње књиге. Чак и када се награђује поезија неког доброг песника, онда то није због његове најбоље књиге, већ оне најслабије. Чудно, рекли би они који воле да се чуде. Но, чему чуђење, ту очигледно има неког система и то није случајно. Да и случај има неког учинка, онда би, по принципу вероватноће, неких 20 до 30 посто награђених имало неку вредност. Али, не бива. Награђују се не само лоше књиге, већ књиге које немају никакве везе са поетиком и дометима песника чије име носе. *** Један од најновијих нагр(а)ђених „случајева” је критичарпесник Ђорђе Деспић, однедавно осуђен да носи венац Миљковићеве награде, иако се и из авиона види да нема никакве дотичне

271


78-79 тачке са поезијом песника Миљковића. Нема ниједног елемента у његовој поезији који би био сродан Миљковићевом песништву (или песништву било ког значајног српског песника). Нема ни језичке инвенције, ни имагинације, ни слике, ни мисли, ни дијалога, ни игре, – а камоли њиховог преплета у нешто ново. Док је Миљковић песник снажне метафоре, Деспић нам приповеда о томе како је, некада давно, држао маму за руку и то на железничкој станици, где не стигоше да се фотографишу. Читаоцима ове књиге не препоручујем да почињу ако пре тога нису обезбедили пакет папирних марамица. Нема ничег што би овог добитника издвојило из реке оних који пишу средњошколску поезију општих места. Бојан Савић Остојић је на бувљаку налазио средњошколске споменаре који су на далеко вишем нивоу од оваквих стихова (видети: засвепаре tumblr.com). Деспићу бих, а и члановима жирија који га је нагр(а)дио, препоручио да прочитају књигу једног од наших значајних песника, Раше Попова, Како написати најгору песму. Ако је у нечему Деспић успео, успео је управо у томе: да испише гомилу стихова у којима има општих места, али не и поезије. Ова поезија је разводњена верзија онога што су већ писали изнагр(а)ђивани Данилов и Дејан Алексић. Ако неко убудуће буде пикирао на неку књижевну награду, нека учи из ових примера. Нека ређа бескрвне стихове без ритма, нека умишља да живи на Марсу – а не у држави опљачканих људи, нека буде покоран – а поетичан и мекан као мачка на сунцу. Деспић обично полази од неке кич слике коју потом наставља да меље као што машина претвара шницлу у млевено месо, само што процес млевења меса не оставља места сумњи да се и даље ради о месу, док Деспић ствара илузију да је од кич сличица направио поезију: на ухо прислањаш шкољку тог дана изроњену чекаш дозивање из плаве дубине чекаш позив на помирење и пенушави загрљај али до тебе допире тек тихи хук тек стидљива меморија с морског дна: комешање каменчића

272


под воденом струјом додир морске звезде шапат нежних алги у зеленом сну Гомилање придева је одлика сваког песничког пацераја. Деспић, очито, није читао есеје Езре Паундa. Елем, сазнајемо: Да је шкољка „тог дана изроњена“ Да је дубина „плава“ Да је загрљај „пенушав“ Да је хук „тих“ Да је меморија „стидљива“ Да је струја „водена“ Да су алге „нежне“ Да је сан „зелен“ (Не питајте зашто није жут или плав, то Деспић не жели да нам открије, можда у следећој збирци.) Има ту и: непознатих градова што пригушено светле у дрвеној кутији као што у теби повремено засветли успомена и на трен те згреје спокојем детињег доба Да се човек расплаче, суза сузу стиже, а не зна зашто. Наравно да нема песника који је потпуно избегао употребу придева (осим у тзв. language poetry), али овде се ради о једном маниру који завршава у дескриптивном кичу. Не употребљавај изразе попут „нејасна пространства мира”. То отупљује слику. Тим се поступком мешају апстрактно и конкретно. Њиме се служе писци који не схватају да је природни предмет вазда адекватан симбол. (Езра Паунд, Како да читамо, Матица српска, 1974, с. 9) Други поступак који нам Деспић у својој поезији нуди је поступак неспретне нарације која је далеко испод нивоа новинарског извештаја или писмене прозе (некад се од поезије очекивало да буде више од тога – „некад било, сад се спомињало”). Ево како то изгледа:

273


78-79 на зидовима неколико урамљених старих породичних фотографија свечана и озбиљна лица која ниси познавао и твој деда у униформи твој јунак који је победио логор у Нирнбергу али који није дочекао да те метне на крило на поду пиротски ћилим нана ти је била наставница ткања ситна жица везак танак мистичне шаре и црвена боја која доминира против урока њему да захвалиш што си преживео удар струје удар који ти је спржио домали прст леве руке кад си посегнуо за одбеглим кликером упетљаним у кабел од стабилизатора за црно-бели телевизор низ чији се екран дискретно спуштао ћошак наниног миљеа исхеклан неким лепим поводом (Bold слова су моја, она су ту да укажу на велики таленат овог аутора). Деспићева поезија је испевана из фотеље, нема у њој никакве дилеме, никаквог дијалога, никаквог искуства на које би упућивали његови стихови. Песник очито седи у кабинету и слаже „песничке сличице“, као што филателиста слаже своје поштанске марке. Његова поезија је оличење управо оне малограђанштине којој су се смејали модернисти, оличење певања на сигурно. Цена коју песник тиме плаћа је мртвило форме и језика, падање у овештале поетске изразе; уместо садржаја који происходе из песничке имагинације и искуства – овде имамо варијације на издрндане песничке мотиве који су у поезији других аутора већ испевани на наупоредиво вишем нивоу. Дајући једну од наших највећих награда Ђ. Деспићу жири је наградио неоригиналност и конформизам: само оно што није

274


креативно – моћи ће да буде награђено, само оно што је настало у одсуству сваког ризика – биће проглашено „трајном вредношћу“. *** У свом тексту о Деспићевој књизи Аутохипноза, под насловом „Обриси личне митологије“, Бојана Стојановић Пантовић пише: Пишући о претходној, првој збирци Ђорђа Деспића Песме и други ожиљци (2018), која је понела угледну награду Задужбине „Милош Црњански”, истакли смо да је за његову поетику у целини карактеристична прозорљивост између тела и језика, сна и језика, опажаја и медитације. Реч може бити окидач за физички бол и трауму, али и њихов продукт, онај кристал смисла животног пута пређеног у патњи и (само) озлеђивању. Поготово је то стално вибрирањe на жици сна и јаве и њихових инверзних значења која се пак увек сустичу у оном другом, важнo због уроњености лирског субјекта или јунака у паперјасту, нежну постељу сна, из когa, као из неког дечјег дворца начињеног од нематеријалне твари, излећу речи које добијају свој интуитивни ред, своје преплетаје у самим стиховима. (ЛМС, март 2022, курзив, НВ) Деспић напросто не уме да напише књигу која не би добила књижевну награду. Већ „прво па мушко” донело му је награду „Милош Црњански”. Било је то први пут да је ова награда додељена књизи поезије. Нема сумње да нам се на тај начин књига препоручује као изузетан домет песничке речи. (Господине Ломпар, зар Вас није срамота? Очигледно да није.) Читаоци се неће изненадити ако сазнају да је у жирију за доделу награде „Милош Црњански” била и Б. С. Пантовић. Кад год се у жирију нађе Б. С. Пантовић, будите сигурни да ће награду добити њен колега са новосадског факултета, Ђорђе Деспић, ванредни професорчић који се лажно представља као песник. Њих двоје су нераздвојни у оној мери у којој су обоје неталентовани. Но, да видимо како Б. С. Пантовић пише о Деспићу, какавим критичким речником, каквом критичком методом: У одломку који сми већ навели, Б. С. Пантовић нам нуди свој критички апарат, ређајући овакве небулозе: прозорљивост између тела и језика, сна и језика, опажаја и медитације (…)

275


78-79 кристал смисла животног пута (…) стално вибрирањe на жици сна и јаве (…) уроњеност лирског субјекта или јунака у паперјасту, нежну постељу сна (…) излећу речи које добијају свој интуитивни ред, своје преплетаје у самим стиховима (…) Е, па, имаћемо књижевну критику онда када деца већ у основној школи буду понављала школску годину због оваквих бисера које нам нуди Др Пантовић, особа која је, захваљујући корупцији школског система у Србији, успела да догура до титуле професора факултета, баш као и њен духовни сабрат Ђорђе Деспић, интелектуално-песничка громада, чију прву књигу Песме и други ожиљци професорка Пантовић пореди са делима Винавера, Растка Петровића, Кафке и Црњанског. (Индекс, 4. фебруар, 2020) Не могу да верујем да се професорка није сетила да помене Шекспира и Дантеа, јер би тако слика Деспићеве генијалности била још очигледнија?! Б. С. Пантовић открива: „… одмах треба рећи да Ђорђе Деспић спада у ону малобројну групу српских песника и песникиња који су се лирским асоцијацијама и симболичним својствима породичних фигура надовезали на поетички значајну традицију српских песника и песникиња (Змај, Ђура Јакшић, Растко Петровић, Момчило Настасијевић, Радмила Лазић, Живорад Недељковић, Милуника Митровић, Ана Ристовић, ауторка ових редова и др.), те је тиме поставио неку врсту упечатљивог и препознатљивог личног поетског амблема.” (Исто, 470, курзив НВ) Овде се намеће питање: да ли су Ђ. Деспић и Б. С. Пантовић значајни јер припадају „значајној традицији“, па из ње, попут пијавица, исисавају свој појединачни значај? Или су напросто значајни самим тим што обрађују мотиве које срећемо код познатих српских песника? Како год, песникиња-критичарка је нашла начин да у традицију великих имена угради не само песника чију књигу приказује, већ и саму себе. Скромност наше критичарке иде дотле да себе ставља раме уз раме са Змајем, Ђуром Јакшићем, Растком Петровићем, Момчилом Настасијевићем, – а то чини на основу тематике „породичних фигура”, коју дели са поменутим песницима. У љубави према „малим бебама”, Б. С. Пантовић не заостаје за Змајем. И ни у чему другом, јер Змај је оличење песника који је био све само не мутивода, да и не помињем да је имао смелости за сатиру, што је

276


за паучинасте појце попут Б. С. Пантовић и Ђ. Деспића забрањена зона. О сличности Б. С. Пантовић са Растком Петровићем и Момчилом Настасијевићем верујем да ће писати њени студенти у својим докторатима. Професорка једва чека да иза себе остави неког академског евнуха, а мајчински нагон ваља поштовати. *** Данашња српска поезија је махом чиновничко штанцовање, околонаградно цупкање, хорско замуцкивање. Једном речју, негација свега онога што су нам модерни песници оставили у наслеђе. Но, ко су били модерни песници? То су они чија имагинација није била оивичена већ испеваним песмама, они који су имали нове визије, ново искуство језика и ритмичких облика, нове песничке слике, ново схватање литературе, свест да је песнички занат једно – а оригиналност нешто друго, да поезија није литература, да певање у складу са већ освојеним шаблонима не може бити уметност. Није нимало случајно да песник и антологичар, Саша Радојчић, за централног песника српске поезије проглашава Ивана Лалића, тврдећи у предговору своје антологије Сенке и њихови предмети (Краљево, 2021) да свака песма Лалићеве збирке Писмо представља ремек дело. Тај малограђански сан о ремек делима је сан о заустављању времена и искуства, сан који нужно завршава у фетишизму. А то је управо оно чему су се модернисти (и не само они – већ и слободни духови ренесансе) смејали. Читајте Аретина, Вијона, Раблеа, па ћете видети колико је данашњи дух закржљао, колико је савремена уметност одрвенела, опандрчена идејом славе и новца, колико је осиромашена одсуством игре – без које је пад у патетику неминован. Овде не тврдимо да Лалић није значајни литерата: врсни познавалац језика, мајстор форме коју он жели да оживи и на нашем језику (као што је страмбото), све су то ствари фине и племените, али мене не додирују, не одводе на другу обалу, не узбуђују. То су вежбе из креативног писања на једном вишем нивоу. Добро штиво за студенте, али не и за људе са животним и читалачким искуством. Идеално време за читање оваквих стихова је оно пред спавање: уроњени у јастуке, чекате да склизнете у нирвану. Помаже ст(рам)бо(то), рам је то.

277


78-79 *** Најкреативнији духови српске и европске књижевности бунили су се против идеје да поезија није друго до занат (попут сајџиског или пекарског). Ми данас читамо „Santa Maria della Salute” и „Стражилово” као лепе песме, као литературу. А то су песме које у време свога настанка нису биле писане по рецепту „страсне мере”, по рецепту неког литерарног стандарда којим се беру награде, него су биле откриће нечег новог, продор у мелодију и облике коју наша поезија није познавала. То што је време од поезије направило литературу није кривица њихових аутора, већ представља процес неминовне банализације уметничког, његовим свођењем на „културну чињеницу”. Академици и остала професорска багра данас од ових песама лепше живе него што су живели њихови творци. Но, шта је уопште песнички занат и на основу чега говоримо о њему? Код нас се то више подразумева него што има икакво стварно одређење, јер ми немамо ни студије о песничком ритму, ни студије о песничкој слици, ни студије о песничким мотивима, ни студије о везаном стиху, као што немамо ни озбиљне радове о тзв. слободном стиху, али се правимо да све то имамо. У улози судија, појављују се колеге песници који о поезији нису ништа написали, али одједном слове као велики експерти. Често су то добитници књижевних награда које се само тиме препоручују као књижевни зналци. Јуче одабрани од неуких, преко ноћи постадоше учени. Спреман сам да се извиним ако сам нешто пропустио, али ја не знам да Миодраг Раичевић и Петар Матовић (чланови жирија Миљковићеве награде) имају икакве радове о поезији који би их препоручили за чланове било којег жирија. Нити сам чуо да је председник жирија за награду „Бранко Миљковић“, Др Јелена Младеновић, икада написала о поезији нешто што би било ако не оригинално, а оно макар занимљиво. Имају ли они, или било ко од данашњих критичара поезије, иједан рад на нивоу дисертације Жељка М. Донића „Рецепција шпанске поезије на српском говорном подручју“, у којем аутор анализира песничке форме, могућности српскога стиха, коришћење асонанце и алитерације, што су за српске критичаре шпанска села? Ово, наравно, не значи да би Господин Донић био добар критичар, јер наука је једно – а критика нешто друго. Књижевна наука се махом бави оним што је канонизовано, док критичар (ако није зихераш) пише и о ономе што није прихваћено или примећено. Наши песници

278


не умеју да мисле критички, а наши критичари немају у себи песничко зрно, – они поезију тумаче из мозга који је престао да се развија у тренутку добијања доктората и професорског места. Тако се дијалог између наших песника и наше критике одвија у „Одељењу за глувонеме“. Некада су награде додељивали Миодраг Павловић, Брана Петровић, Љуба Симовић, Бора Радовић, Александар Ристовић... – а данас их додељују Бојана Стојановић Пантовић, Никола Вујчић, Дејан Алексић, Драган Бошковић, Маријан Чакаревић??? Какав напредак! Како сада изгледа, на српској песничкој сцени ће остати само два имена: Ђорђе Деспић – који ће медаље додељивати Бојани Стојановић Пантовић, и Госпођа Пантовић – која ће му узвраћати пехарима чим се укаже прилика. И док они буду били у интимном загрљају, свеће ће им држати Дејан Алексић, Д. Ј. Данилов, Никола Вујчић, Живорад Недељковић, Драган Бошковић, Ненад Шапоња, Ален Бешић, те вавилонски свештеник Васа Павковић – пример жешћег лицемера у књижевној критици, који је на промоцији моје књиге Голицач табана цвилео над чињеницом што Васовића заобилазе награде?! Само је заборавио да је то управо захваљујући њему, који је у жиријима за доделу књижевних награда провео готово цео свој живот. Али одживљени живот се не може вратити, драги Васо, промотеру латинице и „српскохрватског језика“ у најтрулијој српској установи, званој САНУ. Колика је пензија за оно што си одрадио, то ћеш знати боље од мене. Као што боље од мене знаш и то колико си ме као уредник опљачкао, штампајући иза мојих леђа више непријављених издања Лажног цара, убеђен да из Канаде то нећу никада сазнати. *** Одсуство хумора и игре је најбољи знак да је поезија мртва. Ако се данас и појави песник који има смисла за хумор (као Раша Попов), онда се то по правилу ставља на страну, макар се песник служио и римом (тим омиљеним фетишом српске књижевне критике), – јер песник се само „зезао”, није мислио „озбиљно”, док је то писао. Идеја да је поезија нешто озбиљно потиче од намрштених чиновника који никада неће признати да се управо они баве нечим што је неозбиљно, маргинално, неуклопљено у системе гланцаних поетика и друштвене корисности. Ако је поезија чин слободе (у тренутку стварања – и никад више), она не може бити озбиљна, ни

279


78-79 друштвено корисна, ни естетски прихватљива – јер промишљање о уметности увек касни за уметношћу, као што литература касни за поезијом. „Лепота долази после”, рекао би Матић; да, долази ако песник у тренутку стварања није мислио на њу, ако се њеној идеји није додворавао већ освојеним занатом. Ако је лепо тек „почетак страшног који још можемо да поднесемо”, онда је јасно да су већ освојене форме с оне стране страшног, оне су већ у врту где расту лепе гладиоле: „Боже, што су лепе, ма свака је иста!” *** Кад песник покушава да нађе нови израз, друге ритмове и друге садржаје, то се у Србији сматра за недоследност, одсуство стила. Када, пак, штанцује по већ освојеном моделу, то се сматра знаком креативне препознатљивости. Навешћу један пример. Прве књиге Алека Вукадиновића (о којима сам својевремено објавио есеј у „Савременику“), биле су занимљива појава на нашој песничкој сцени. Песник је, на трагу Настасијевића, настојао да досегне неку заборављену мелодију нашег језика. То враћање некаквој „матерњој мелодији“ није било у знаку романтичарске носталгије, већ у знаку једне нове перцепције архетипских слика. Но, песник је пребрзо поверовао да је геније и почео да склапа/расклапа већ написане стихове. Његове последње књиге, од којих су неке награђене, нису друго до пресипање из шупљег у празно, очигледни примери аутоплагијата. Али наша критика је до дан данас остала слепа да то види. Штавише, она је песника подржала у том суноврату. Нешто слично се десило и са поезијом Новице Тадића. Овај песник је био примећен и хваљен већ у првој фази свога стваралаштва, у којој се превасходно инспирисао демонским силама. Но, иако су демончићи остали његова трајна опсесија и извор његове имагинације, он се временом све више окретао једном моралистичком погледу на свет, сликајући свој духовни преврат као пут повратка Богу. Ах, какво је то гориво било за нашу књижевну критику, која је само то и чекала! Награде су почеле да пљуште више него икада. Тадић је постао православац, где ћеш боље потврде да смо били на правом путу! Тако је поезија једног песника била искоришћена као гориво за колективни нарцизам светосавске оријентације. Песникова борба са самим собом представљена је као наставак српске „духовне традиције“. Ово је још један пример да песник у Србији бива „вреднован“ тек када је сврстан у некакву традицију, групу, у

280


некакву поетику/протетику, јер увек се тражи доказ његове припадности, а не његове оригиналности. И ту се ништа није променило од времена соцреализма. Све је остало исто, само су придеви који одређују припадност некоме или нечему променили име. Од „лудог Тадића“, добили смо Новицу Православног, боље није могло да буде. Тако је критика ударила свој лицемерни ексер у ковчег једног човека који је, упркос своје књижевне славе, дословно гладовао у комшилуку истих тих људи који га данас вазносе. Доживео је (чак и у ковчегу) да га славе критичари-демони, да му на сахрану дођу политичари који никада нису прочитали ниједну његову песму, да га оплакују они који су свесрдно радили на његовој смрти. Тако у данашњој Србији изгледа неговање „културних вредности“. *** У недавно објављеној антологији српске поезије, Сенке и њихови предмети, што је један од стихова Александра Ристовића које Радојчић представља као свој изум, антологичар нуди лажну дилему: неосимболизам или веризам. Није случајно да се код нас више и не користи израз „модернизам“, па се тако заговорници неосимболизма представљају у неполемичком светлу. Веризам: како то лепо звучи: рекли бисмо да се веверица вере по дрвећу у препознатљивом облику, а не у облику метафоре у којој може имати две главе и четири репа одједном, будући да она није нешто конкретно, него амбасадор небеског Духа, сама светлост у веверичијем облику. Но ко су, дођавола, обнављачи веризма? Некакви реалисти, натуралисти, некакви ђованисти-вергисти, следбеници Ђованија Верге, Сицилијанца који је писао са идејом да живот није само лепушкасто-кичераст, већ зна да буде и одвратно- ружан? И ту смо пред вратима идеологије неосимболиста који управо желе да ружну страну живота уклоне из читаочевог видокруга и да га убеде да поезија и није друго до литература, ватромет метафора, сањарење на јастуку, милина једна. Да ли је случајно да се у данашњој критици све више избегава реч „модернизам“, а протура реч „веризам“ као да су то малтене синоними? А нису, јер у веризму форма остаје у сенци идеје „дај ми, море, убедљиву причу”, док се модернизам итекако бавио формом као елементом и циљем уметничког израза. „Из тих и сличних разлога би критика морала бити изразито лична критика. Критичар, на крају крајева, може једино да каже:

281


78-79 „Узбуђен сам“, или нешто слично. Кад нам прикаже себе, моћи ћемо да га разумемо.“ (Езра Паунд, Како да читамо, с. 83) На жалост, ја из Радојчићевих песама и његових текстова не видим да је икада био узбуђен било којим поводом. Он даје своје критеријуме, али не даје себе, не знамо одакле долазе ти критеријуми. Подсећа ме на астронаута који је положио све тестове, али не зна куда је полетео, неко други притиска његове дугмиће. Укључити у антологију као значајног српског песника Кајоко Јамасаки, а заобићи Слободана Марковића, Рашу Попова, Миодрага Станисављевића, Србољуба Митића, Ирену Грицкат, Церу Михаиловића, Милоша Комадину, Александра Лукића, Мирољуба Тодоровића, Вујицу Р. Туцића, Слободана Тишму, Немању Митровића, било би духовито кад не би било безобразно. Феминисткиње у улози просветитеља У одговорима на Анкету Исидоријане (види: Полемике и портрети, 2015), већ сам поставио питање да ли се појам феминизма може аутоматски препоручити као некаква естетска одредница. Истина је да данас имамо више песникиња него икада, али немојмо квантитет одмах проглашавати квалитетом. Српске феминисткиње тврде да су мушкарци углавном писали о тзв. великим темама, те да су се заглавили у патетици историјских сведочанстава и патриотизма, док су оне спремне да патрију замене за бижутерију. Ако је веровати њиховим идејама, ваљало би писати о малим и обичним „стварима“. И управо ту се наше феминисткиње откривају као недовољно упућене у тему које су саме иницирале. Неће бити да су проклети мушкарци били слепи за оно мало, скрајнуто и периферно. Поставља се питање: да ли су наше песникиње уопште читале Франсиса Понжа, Анрија Мишоа, Милана Милишића, Данијела Драгојевића? Да ли су чуле за Мому Капора који је у откривању „малог“ и свакодневног био испред њих неких тридесет година? Данашње феминисткиње не познају довољно ни поезију женских аутора. Јер да је познају, морале би Јелену Димитријевић (Писма из Ниша), признати за врхунску поезију, свеједно што је писана у „прози“; јер ако говоримо о поезији у прози Момчила Настасијевића, зашто не бисмо говорили о поезији у прози Јелене Димитријевић? Не познају ни поезију Милене Јововић (српске сељанке која је преведена на више језика); као ни поезију Ирене

282


Грицкат – врхунске интелектуалке која је, иако пореклом Рускиња, велики зналац српског језика, не мањи таленат од Десанке Максимовић или Стевана Раичковића. Ако сада поставимо питање: шта је то што овде поменуте ауторке чини незанимљивим за савремене феминисткиње, одговор би могао бити: па, оне нису мрзеле мушкарце. Феминисткиње су одличан пример да је склоност ка епици у нашој култури неискорењива . До јуче смо имали Србе и Турке, а сада су на бојном пољу жене и мушкарци. Неко ту погинути мора. Оно по чему данашње феминисткиње подсећају на некадашње гусларе јесте и наративна форма „од Кулина Бана – па до наших дана“. Оне углавном немају хумора, немају смисла за синкопу, за дубину песничке слике која скраћује нарацију. Желе да нам испричају целу причу, до најмањих детаља, не питајући се да ли то некога уопште занима. Оне су убеђене да сведоче историјску истину о свом положају у друштву. Оно што их чини жртвом, мора бити историјски истинито, иначе не би имало тежину. Тако се рецепција њихових радова премешта из естетске сфере у сферу „политичке коректности“. Овде се намеће питање: ако се у поезији савремених песникиња толико настоји на непремостивој разлици између жена и мушкараца, да ли су читаоци мушкарци уопште добродошли? И на који начин, с обзиром да су унапред одређени као носиоци репресије? Наравно да нису све наше песникиње уједно и борбене феминисткиње, али је занимљиво да све оне ћуте и уживају када их Радмила Лазић промовише као такве. Још се ниједна није побунила! Боравак у крду, очигледно, има својих дражи. Међуножне карактеристике нису довољне за процену нечије поезије. Стиче се утисак да феминисткиње немају смелости за поређење са значајним песницима српског језика. Оне траже оквир у којем ће конкуренција бити мања, а поље поређења прилагођено њиховој самопромоцији. Као што сам већ рекао у „Анкети Исидоријане“, оне су значајне због проширења тематског поља, уношења нових емоција, смисла за реалистички детаљ (Ана Ристовић, на пример). Интелектуално преполовљена и вазда незадовољна Даница Вукићевић показује и саосећање за оно што јој је страно, саосећа са људима које мрзи. У тој контрадикцији емоције, видим једну женску боју, у овом случају песнички подстицајну. Та контрадикција одражава се и у форми њених песама, која је немарна, али сасвим у духу њених емотивних лутања. Има код наших песникиња доста аутентичног незадовољства, бунта који треба поздравити. Оно чега нема је дубљег дијалога са

283


78-79 српском песничком традицијом и српским језиком. Језик којим пишу наше песникиње није искорак из „мушке парадигме“. Ако се хијерархија једне културе преноси језиком, где су песничка остварења која ту хијерархију руше, на само на нивоу тематике већ пре свега на нивоу језичке структуре као основе сваког садржаја? Песници као Кодер, Растко Петровић, Давичо, децентрализовали су српски књижевни стандард, донели нове поетске форме. Могуће је да ће и нека наша песникиња такође крчити неутабану стазу, али до сада се то није десило. Оне још увек користе језик да би нешто рекле, баш као што су то чинили песници деветнаестог века. Лидеркињи (да не кажем лидеру) наших савремених феминисткиња, Радмили Лазић, саветовао бих да више не игра улогу жртве јер јој не приличи. Особа која је од државе добила стан (у коме је некада живео данас заборављени песник Слободан Марковић – каква симболика!), која ужива националну пензију за своје заслуге српској култури, не може бити жртва, бар не у српској држави којој њено песничко перо дугује много више него што би она желела да призна. Да ли је српска држава иједном песнику дала нешто слично само због квалитета његових стихова? Ја за такав случај не знам, али знам да се привилегије овог типа добијају на основу политичког активизма, јуче комунистичког, а данас сорошевског. „Двапут удавата, трипут разочарата“, могла је бити песма неке праље из Лесковца, с почетка двадесетог века, али се такав сентимент не може накалемити на идеју модерног феминизма, који се дичи својим бунтом и слободом избора. Оно што нас овде уводи у комедију јесте да државна песникиња Радмила Лазић претендује да буде лидер маргинализованих женских гласова. Добар материјал за комедију, али немамо комедиографкиње. Негришорац као српски класик Чим се одвојимо од конкретног, тешко ћемо моћи да избегнемо красноречисвост и празнословље. (Бернард Беренсон) У песми кичерозног наслова „Негде у еонској сфери, светлосна душа Николе Тесле сазива скупштину благословених научника”, окађени класик српске поезије, Иван Негришорац, пише:

284


(……..) А ја вам кажем: Научите ходати водоравним стазама, тад утврдићете Опстанак у времену! Људе сте тиме увезали Нитима овога света. Али кад научите Ходати усправно, у висине, До Божјег ума и вечности доћи ћете, Као силна благост монашког послања. У том укрштају временитог и вечног, Људског и божанског, налази се извориште И темељ свега на чему космос, И знање о њему, почива. Само енергија Љубави и знања спојити може макрокосмос И микрокосмос! Авај, сваки сеоски попа умео би боље од овога, јер ово је и лажна религија, и лажна филозофија, и још лажнија поезија; ово су општа места једног појца који је промашио професију, па уместо мантије носи титулу председника Матице српске. Да црни хумор буде већи, ова песма је посвећена Николи Тесли?! Својим пророчким тоном ( као да преводи Библију), општим местима које он покушава да нам прода као поезију, Негришорац се открива као само дно Радојчићеве антологије, пример да су антологичареви књижевни критеријуми крајње непоуздани. Зато се немојмо чудити што је и Негришорац нарг(а)ђиван, и то не било каквим наградама, већ и наградом „Ђура Јакшић”, именом песника који се, верујем, преврће у гробу над оваквом злоупотребом његовог имена. Од постмодернистичког мутиводе, Негришорац је успео да постане Лала Национала (Национ Ала), мегафон православља. Српско племе му то неће заборавити, а ко год се имало разуме у поезију – већ га је заборавио. Они, пак, који у њему виде себе као у огледалу, имају другачије мишљење. Ако је веровати Р. П. Ногу, Негришорчево књижевно наслеђе је заправо „наша класика, једина и права.”. Реч наша увек је проблематична, – моја класика свакако није, а не верујем ни да би значајни песници српског језика видели себе као црномокријанце. У односу на поезију Радета Драинца, Растка Петровића, Владана Стојановића Зороваљева, Миме Дединца, Оскара Давича, Душана Матића, – стихови Ивана Негришорца су анахрони до бола, патетични, лишени ритма, предвидљиви као тамјан у цркви. Нема шансе да би песник који овако

285


78-79 пише могао да у Хрватској буде слављен на рачун Данијела Драгојевића, Луке Паљетка, Ивана Сламнига, Јосипа Севера, и то само зато што му стихови миришу на ручице неког попа. У томе и јесте заосталост српске културе, па самим тим и поезије. Јер овде се у име некакве „наше” традиције промовише иста она фразеологија против које су се бунили српски модернисти. И не само бунили, већ и писали поезију на далеко вишем нивоу од овога што нам Ного препоручује као „нашу једину класику”. Ту идеологију „да са твога („песничкога”) пута не скренемо…” већ смо имали у српском историјском искуству. Она је значила, а значи то и данас: свођење књижевне традиције на самопромоцију, уклањање различитости гласова зарад једино исправног гласа (баш као у цркви или политичкој странци), дремуцкање у фотељама српских иституција из којих никада, макар и грешком, није излетео ниједан вредан стих. „Либерај ме овијех дилетаната из официја: све што учину, наопако је.“ (М. Бојанић, Р. Тривунац: Ријечник дубровачког говора, 2002) *** И не само што је указао на песничка имена која претходе његовом антологијском избору, већ нам Радојчић, попут Тарабића, открива и „Време будуће“, како пророчки слови наслов последњег поглавља његове антологије, у којем даје избор песника на чијим плећима остаје српска поезија. Они су за сада заступљени са по једном песмом. Осврнимо се на неке од великана који долазе и који ће тек убирати награде. Марјан Чакаревић пише као Despich Junior, јер зна да је важно наставити традицију великана. Овде је то место: овде, где је престао говор градова. Све оно између: јара, олуја са острвом у наручју (мајка са дететом), свадба пријатељице, срце лубенице, наши кораци кроз шуму (чији језик смо одавно заборавили)

286


у потрази за местом на коме ћемо бити као од мајке рођени (курзив, НВ) Авај, ређањем неповезаних сличица и општих места свако би могао да напише књигу за два дана. Чакаревићу ћу признати генијалност само ако је књигу оваквих стихова саставио за десет минута. Маја Солар исписује стихове који нису друго до траљава проза: када смо сестре и ја дошле у колективни центар обучене у старе јна униформе једна девојчица је рекла другој деци да је баш добро то што смо ружно обучене јер се нико неће заљубити у нас (…) Каква трагедија: девојчице у ЈНА униформама, у некаквом „колективном центру”, остадоше без љубави. Живот је суров! А шта су мушкарчићи па и могли? Свако набацивање девојчицама било би sexual harassment. Бумо реалистични, не? Како читати овакве стихове у којима се речи нуде у свом дословном значењу, као у неком речнику, јер овде нема никакве дистанце према дословним значењима, нема свести о контексту, традицији, форми; нема референце, нема дијалога? Бојан Васић у својој песми „О дрвећу и трави”, након описа разног смиља и босиља (у маниру Васе Пелагића), открива да месец има „шупље очи”?! Господине Салвадоре Дали, како Вам је то промакло? Не заостаје ни Чарна Поповић, која у песми „Подношљива лакоћа постојања” исписује трећеразредну прозу, крцату кич сличицама: Јер лакше је, знам, живети на бетону Него на тек створеном острву Које сваки час може да однесе Јужни поветарац с мојих усана Или, у мом преводу: Женске усне, веома су трусне. Шаљу снажни поветарац,

287


78-79 Не разуме ги мушкарац. Маша Сеничић пише: и још нешто, рећи ћеш да песма није ћутање, али могла би да буде уколико је нико никада не прочита (…) Ово можда и није велика поезија, али је мисаоно на нивоу Хајдегера. Читајући ове младе, све више волим Шекспира и Деспића. *** Aнтологија завршава се песмом Саше Радојчића „Моја жена пише писмо“: моја жена пише писмо и повремено убада прстом тастатуру као да жели да прође на другу страну. млађи син телефонира, то ће трајати, старији, озбиљан и поуздан, некуд се спрема. дивно, помислим: породична идила, никоме нисам потребан, време за песму. потом, дуго, уз начетог платона, недовршене редове, лењог мачка који ме мерка кроз капке, под зеленом граном, гледам како пилоти, налик анђелима, цртају линије судбине, линије љубави,

288


линије живота Нема сумње да је Радојчић овом песмом хтео да на антологију стави свој креативни потпис, да се представи и као песник, а не само као антологичар. Очекивали бисмо да је за ту прилику изабрао песму која је једна од најбољих из његовог опуса. Но, погледајмо песму. Већ прва строфа је неспретна: жена пише писмо, а тастатуру удара „повремено“, „као да жели да пређе на другу страну“. Не питајте ме о каквој се другој страни ради, јер не бих умео да вам објасним. Да ли жена није савладала тастатуру или је муче неке метафизичке море, о томе можемо само да нагађамо. Синови су заузети својим пословима (млађи воли да сатима парла преко телефона, а старији је „озбиљан и поуздан” – кад „тата” тако каже, мора да је тако.) Уроњен у атмосферу свакодневице, песник долази на идеју да напише песму. Али, не пише је одмах, он се најпре враћа „начетом Платону“ (?!) и „недовршеним редовима“ (вероватно недовршеним песмама). Ту је и лењи мачак (опште место, бесмислено притом) који песника „мерка“ кроз капке, и то „под зеленом граном“. (Још у основној школи научили смо да су птице на грани, а мачићи испод гране; сада нас песник подсећа на то, како не бисмо заборавили). Ако се до сада радња дешавала у соби, овде се отвара простор који је изван собе. И док мачак „мерка“ песника, песник у исто време „гледа“ како „пилоти цртају линије судбине/ линије љубави / линије живота.“ Песник из некаквих шкртих, реалистичких детаља, ускаче, без по муке, у један квазифилозофски закључак. Ако оставимо по страни гомилање апстрактних именица судбина / љубав / живот – које су знак песничког аматеризма чак и кад су коришћене појединачно, а камоли једна за другом, – можемо се упитати о каквим се пилотима овде ради? Могуће је да се песма односи на пилоте који су бомбардовали земљу у којој је Радојчић стварао ову песму. Али, како онда објаснити да дотични пилоти цртају „линије љубави“, осим ако нису у питању „милосрдни анђели“? Ако је песник овде хтео да одглуми некакав реализам, онда је томе приступио плашљиво, у рукавицама. Песма једноставно нема детаља који би је учинили убедљивом. Домаћа идила није друго до сенка онога што се дешава на небу, а на шта не можемо да утичемо. Или, у преводу: недодириви анђели-пилоти кројачи су наше судбине, а не конкретни лопови из наше околине. Песник је научио од мачке како да „мерка кроз капке“, како да флертује са „нашом

289


78-79 судбином“, а да ништа не каже, да се никоме не замери. Све су то лепе сличице, ма, милина једна. Гледајући у авионе (који, гле, већ нестадоше), читалац може мирно да заспи, ако не у соби, а оно испод зелене гране, ако та грана није већ пожутела од обогаћеног уранијума. Како год протумачили ову песму, овде се намеће питање: зар оваква општа места могу ишта открити читаоцу? Ако је овде песник хтео да искористи амбијент интиме као позадину некакве своје рефлексије, онда је песма двоструко неуспела: најпре јер је амбијент неубедљив, скрпљен од општих места, – а потом јер је неубедљива и поента песме у којој песник, рачунајући на ехо великих речи, ређа апстрактне именице без икаквих поетских садржаја, без икакве боје. Овде није на одмет приметити и одсуство ритма у песми чији су стихови дозирани на кашичицу. Не видим никакав разлог што су ови стихови паковани у тростихе јер овде је очигледно да тростих не происходи из ритма песме, или снаге њених слика које се морају одвојити да се не би сударале, већ је резултат песникове воље, накнадно уграђене у песму. Тростихе је фризирао неко ко је изван песме, а не неко ко је стварао песму, пратећи њену енергију. А могло би се рећи и овако: с обзиром да у овој песми нема никакве енергије, фризура се није ни могла избећи. Овде не желим да кажем да Радојчић није образован аутор, не сумњам ни у то да је као антологичар желео бити добронамеран. Али, ако је хтео да нас овом својом песмом просветли у погледу његовог песничког (и антологичарског) талента, рекао бих да у томе није успео. *** У српској чаршији не постоји никаква свест о нивоу естетског и моралног посрнућа српске књижевности. Како редовно пратим хрватску књижевну сцену, рећи ћу да је она неупоредиво живља и креативнија од српске. А таква је између осталог и зато јер је мање корумпирана. Недавно је Ујевићеву награду добилa Евелина Рудан за књигу написану на чакавском! Замислите да неко у Србији добије једну од највећих награда за књигу написану на локалном говору, то је просто немогуће, јер би чланови жирија (читај: синови чобана који су се прекјуче доселили у Круг двојке) сматрали то за „сељачизам”.

290


Читајући поједине хрватске песнике, наилазио сам и на текстове о њиховој поезији. Понекад су то магистарски радови са факултета из Ријеке или Загреба. Младићи и девојке пишу боље од редовних професора Филолошког факултета у Београду, на којем један Михајло Пантић предаје бугарску књижевност и језик, а уопште не зна бугарски, што је већ постало јавна тајна. Има ли таквог неморала игде на планети, осим у Србији? Многи су се (укључујући и Радомира Константиновића) чудили што је Ујевић ијекавизирао своју поезију по изгону из Београда у Хрватску, желећи да се тако огради од српске књижевности. Па, шта сте очекивали, нису ли га српски пандури спаковали у воз и најурили из Србије? Срби са тријумфом цитирају Дучићеву мисао да су Хрвати народ који се ничега не стиди. А не примећују одсуство стида у себи и око себе. Да ли се иједан српски песник икада постидео што је добио десет највећих награда, док његове колеге, који пишу на вишем нивоу креативности, нису добили ниједну? Ја за такав случај не знам и само могу да закључим да су српски песници људи који се ничега не стиде и који би ишли и преко лешева да постигну ШТА? Пензију? Или храну за своју сујету која се нахранити не може? *** Неко ће упитати: може ли се стање српске поезије некако поправити на боље? Сумњам, штавише, тврдим да ће се променити на горе, а као пример ће ми послужити кратка преписка са будућим антологичарем, Дечкоњом Субросом. Не, није Малагенија Санероса, врховни судија српске поезије ускоро ће бити дечкоња који има српско име, али му је у наставку додао Суброса, да не помислимо да се ради о неком обичном, не-европском Србину. Спреман да полети, пише ми тај Суброса како ради на антологији „Врхови српске поезије“ (има већ и издавача!). Ту ће бити сама песничка елита, све српска крема, Србокрема. Предлаже ми да из мојих књига изаберем седам песама, па да их он упореди са „својим избором“. (!?) Другим речима, да му ја одрадим „посао“, а он да се потпише. Одговорио сам му молбом да ме избрише из елитне поставе јер сматрам трагикомичним да неко ко се није доказао ни као песник ни као критичар саставља антологију. Дечкоња се наљутио као рис, уважиће мој самобрис. А ви, драги читаоци и драги колеге, нао-

291


78-79 штрите чула јер Суброса стиже, на младима свет остаје, али не и мој свет, хвала богу – макар на томе. *** Nezavisne novine Srna 09.12.2021 15:00 Zoran Bognar dobitnik „Tronoškog rodoslova“ Književna nagrada „Tronoški rodoslov“, koju dodjeljuju Podrinjski kulturni klub i Eparhija šabačka, ove godine pripala je književniku iz Beograda Zoranu Bognaru za knjigu „Ejdetske slike III“, sa podnaslovom „Dnevnik ćutanja iliti imanentnost odsustva“. Žiri su činili Nemanja Veljović Subrosa (predsjednik), Vasilije Domazet i Slobodan Džagić. 17. januar 2022. 10.36 | Izvor: Tanjug Nagrada „Jovan Skerlić“ Nemanji Veljoviću Subrosi Književni kritičar i teoretičar Nemanja Veljović Subrosa (24) dobitnik je nagrade „Jovan Skerlić“ za knjigu književnih kritika i eseja „Između redova“ sa podnaslovom „Konačni uvod i početak priče” (IK „Solaris“, Novi Sad, 2021), saopštili su iz žirija koji je odlučivao o nagradi. Stručni žiri koji je radio u sledećem sastavu: Vasilije Domazet, Zoran Bognar, Lena Volgin, Zoran Milisavljević i Mileta Simić. Као што видимо, Богнар и Суброса имају своје домазете (читај: припиздеке) које премештају као волове из једног жирија у други. Кад награду треба дати песнику Богнару, ту је „предсједник жирија”, Senhor Subrossa. Кад треба награду дати Суброси, ту је Богнар да му пехар носи. Све функционише беспрекорно, као у немачкој фабрици. За оне којима нешто није јасно, Господин Суброса је дао интервју у којем каже: Ja, Nemanja Veljović Subrosa kazaljka 08.09.2019. Omiljeni pisac:

292


Kada govorim o „omiljenim piscima” nesumnjivo je da, pre svega, mislim na Eliota i Bognara. Ali i Milton, i Dante, i Gete, kao i, na primer, Paund, Jejts, Majakovski, Pasternak. I opet u krug, E. A. Po, Vitman… i ponovo Eliot i Bognar. Осврни-обрни, од Богнара већег писца нема, па да га тражиш шаром земаљским. Тако вели добитник Скерлићеве награде, Немања Вељовић Суброса, у својој двадесет и четвртој години. Ко зна каква нас тек открића чекују из његовог пера. Пазите, ово Суброса говори још 2019, знао је као голобрад са киме се прави бизнис. Neka mi ne zamere što nisam spomenuo Cvetajevu, Mana, Dostojevskog i Ostera. (Ups, izgleda da sam ipak spomenuo.) Ма, ко би Вам замерио, Господине Суброса, у сенци Богнаровог имена – није грех заборавити на Цветајеву, Мана, Достојевског... Видимо да, као белосветски интелектуалац, баратате изразима „упс“ (а вероватно користите и „вау“) по узору на неписмене Американце који нису читали Богнар-Елиота. Језик Вам је усаглашењн са „светским стандардима” као и Ваше име, које би без овог „Суброса” одавно потонуло у мочвару Србоса. Но, ни у томе нисте оригинални. Ваш узор Елиот-Богнар је већ обавио операцију промене личног имена. Ко је заправо Богнар? Комбинација бога и нара? То би било поетично, али је стварност мање поетична: у продајном огласу за његову књигу Ноћ празних руку, читамо: „Зоран Богнар је псеудоним Зорана Ћалића. Живот Зорана Ћалића, након вуковарске катаклизме, пресечен је и поништен а у њему је преживео 'нови човек који сања о новом рођењу’ имена Зоран Богнар.” Може ли неки психијатар да објасни: зашто Драган Станић жели бити Иван Негришорац, зашто Зоран Ћалић жели бити Зоран Богнар, зашто Немања Вељовић жели бити Суброса??? Има ту доста посла за психологе, социологе, и остале стручњаке. У међувремену, лаку ноћ. Ко буде излазио последњи, нека угаси светло.

293


78-79 Бошко Томашевић ЧИТАТИ У САМООДБРАНИ (Ђорђе Деспић:Аутохипноза, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2021) Читам у самоодбрани. Вуди Ален Могуће је да су овогодишњи (2022) дародавци награде „Бранко Миљковић“ (Јелена Младеновић, Петар Матовић и Миодраг Раичевић) нарочито оспособљени да цене песника који је до сада објавио две збирке песама: „Песме и други ожиљци“ /2018/ (награда „Милош Црњански“) и „Аутохипноза“ /2021/ те да аутора исте, Ђорђа Деспића (1968), овенчају наградом која носи име једног од најзначајнијих српских песника двадесетог века. Дакле, на берзи савременог српског песништва добили смо, како ствари на први поглед стоје, песника лауреата који је српским песницима који у овом времену у Србији нешто значе, за цигло три године, испред носа однео две угледне песничке награде. Успут, нико од српских критичара ни једном речју не истиче да је ова земља Србија добила, изгледа, свог времешног Тома Мура (Thomas Moore, 1779-1852). Могуће је да је добро што је тако. Не воле људи, изгледа, да праве скандал но да ћутећи чине вољне глупости. И ово до сада што се дешавало песнику Деспићу уобичајени је скандал у савременој српској књижевности огромних размера. Уобичајен, дакле, природан. Стога се и сама критика свесна својих опаких послова - пред самом собом не скандализује. Јер, то им је, по природи ствари и распусне силе, посао: да када су у прилици и када су изабрани за извршиоце удељивања наградâ угађају својој превртљивости (сујети невољних зналаца) те да песницима-молиоцима из злокобног срца таме награде и добаце. (Када малопре споменусмо име песмописца Тома Мура можда наше читаоце не треба потсећати ко је био Том Мур, јер, мора бити!, знају да је исти песник, као Деспић у Србији данас, у енглеском песништву 19. века жарио и палио више од Вордсворта и Колриџа заједно, док су љубитељи песништва његову нову књигу гутали намах када се иста на светлости дана објави. Када смо већ код поређења можемо да обиђемо и француско књижевно тле па стога, опет не сумњам, да читаоци познају песника-лауреата Демулена (Camille Desmoulins,1760-1794) а тек мало песника Виктора

294


Игоа готово савременика „великог“ Демулена, док им је у немачком песништву и драматургији свакако много познатији чувени Рајмунд (Ferdinand Raimund, 1790-1836) од Хелдерлина, Гетеа и Шилера. Историја књижевности бележи многе чудесне приче за поуку гордима. Ове приче су тек милионити део досадних и истосаџајних цртица из светске књижевности. Деспић их као учени ванредни професор српске књижевности на иначе велеугледном војвођанском универзитету зна напамет. Верује, међутим, да ће га весела судбина наведених песника заобићи.). Изводећи нашу следећу реченицу из заграде и надовезујући се на последњу реченицу у загради рекли бисмо да Ђорђе Деспић бежећи од судбине која га по свој прилици чека може истој избећи тако уколико (а то је ствар мудрости и књижевне дипломатије) одбије награду којом је награђен, јер као професор зна више од чланова жирија који су тек само књижевни критичари и стога подложни бројним предрасудама, почесто приватне природе. Наиме, знамо да се песник Деспић на темељу своје књиге „Аксиолошки изазови“ (2000) бави и проблематиком књижевне аксиологије па би, евентуално, супротно свим владајућим уверењима (иначе пруглупим и неоснованим) да стваралац није у стању да протумачи своје дело, управо он, сходно својим доказаним научним способностима, био квалификован да о својој песничкој књизи „Аутохипноза“ изнесе вредносни суд или - довољно би било и то - приватно виђење зашто је иста, поред, како штампа пише, стодвадесет песничких збирки пристиглих на конкурс, заслужила да у српским књижевним оквирима понесе престижно књижевно признање овенчано именом великог српског песника Бранка Миљковића. Да би то могао да учини Деспићу би било потребно да прочита стодеветнаест збирки које су стајале пред критичким оком жирија, хипотетички или поуздано, не знамо, бар извесно време. Такође, Деспић би потом своје дело могао, за ту прилику, да прочита, накнадно, још једанпут. Овога пута са оклевањем, стидљивошћу и опрезним приближавањем свога критичког субјекта предмету проучавања пред оним што га је снашло: да критички промисли своје дело, да се идентификује са оним што чита, тражећи пут који би га „одвео до суштинских места“ тога дела. Као што постоји „поновно нађено време“ које он, изгледа, практикује у својој збирци „Аутохипноза“, тако исто, сугерише нам Жорж Пуле ((G. Poulet), постоји и „побољшано разумевање“ дела путем ретроспективног „поновног читања“ које би, верујемо, аутору помогло да открије дубоку формалну празнину учинака његове збирке песама. Тешко је, додуше,

295


78-79 од аутора очекивати „потпуно откриће“, али већ и делимичан покушај преводјења „шта и како“ његовог урадка путем хода „натрашке“ открило би му опаку широкост руке његових дародаваца. Осим ако аутору и песмописцу Деспићу сва та „ширина руке“ не би била нешто попут феномена „ dejá vu“ „ и што је он унапред знао па стога не би да два пута буде гледалац исте комедије. Или је, не дај боже, у питању нешто још горе чему је он и сâм коаутор при обављању „посла“ који му је необичну и незаслужену награду донео на руке, а што је у Србији уобичајена стаза (или једна од стазâ) која води ка биоскопу у коме ћемо гледати вестерн о песницима-лауреатима. Није искључено ни то да је жири одлучио да Ђорђа Деспића овенча Миљковићевом наградом како би се наругао оним песницима који су 2021. имали уметнички боља сочињенија но поета Деспић. Хтео не хтео, жири је у коначници своје одлуке управо то учинио: потсмехнуо се неким бољим песничким сањаријама, бољим књижевним аутохипнозама богатије семантичке структуре, плодоносније „терапеутске“ игре значења. Завршавајући уводни део овога рада можемо, у свему, рећи да никада ни о једној песничкој књизи током постојања награде „Бранко Миљковић, дакле од 1971., није на један посве неразумљив начин, неправедан спрам других аутора, донешен суд који је означава уметнички вредном да стане у простор оних духовних ширина којима су се осведочиле књиге Васка Попе, Стевана Раичковића, Миодрага Павловића чији су аутори такодје носиоци ове угледне награде. Ову грешку учињену свесно или несвесно, с укусом пресуде cose nostre, сматрамо прворазредним књижевним скандалом последњих десетак година. Кажемо, „последњих десетак година“, будући да су књижевни скандали на овим просторима изузено чести, али, по правилу, остају забашурени у безумном, безукусном и мафијашком систему вредности и неморала. Рекли бисмо, каква држава, таква и њена књижевност. Поводом Деспићеве књиге ми не бисмо писали да иста песничка књига није, на начин како га ми видимо, прозаичан, окупацијски и инквизиторски спрам појма поезије уопште, добила, односно њен аутор, високопзиционирану српску књижевну награду. Такве књиге попут Деспићеве чине свакогодишње деведесетдевет посто српске песничке продукције а можда и за коју стотинку више. Сметлиште је огромно али је књижевнокритичка мафија ту да песнички простор фалсификује својом услужном делатношћу. За њу значајне књиге, макар једном у десет-петнаест година, и нису написане. Она ће увек гласати за најгору коју је створио њен аутор.

296


Овоме што смо малопре рекли можемо да додамо и један навод из романа „Последњи човек који је говорио каталонски“ (2020) савременог каталонског писца Карлеса Касажуана чији јунак разматрајући тему како се долази до књижевног престижа каже да се исти задобија или се без истог остаје „радом једног малог инцестуозног круга критичара, аутора и издавача који контролишу награде и средства за комуникацију“. Дакле, у овом осврту у погледу разних радњи и „доскочица“ српских жирија не ради се само о Ђорђу Деспићу и његовом жирију, но је наведени феномен ствар природне околине у којој се налази српска књижевност. Можете ли да замислите околности у којима тога у српској књижевности нема? - Ја могу. Тада на књижевној сцени осамдесетпет посто актуелног књижевног шљама не би постојало заједно са исто толиким постотком издавача који тај српски књижевни полусвет, попут макроа, одржавају на сцени. Дакле, у краљевачкој Народној библиотеци „Стефан Првовенчани“ 2021. године објављена је књига Ђорђа Деспића „Аутохипноза“. Дародавци награде „Бранко Миљковић“ (наведосмо већ: др Јелена Младеновић, Петар Матовић и Миодраг Раичевић) после хињеног „тешког“ задатка образложио је своју одлуку следећим речима: „Мотивисана терапеутским поступком лечења себе као другог, управљања свесним менталним процесима како би се дошло до оних подсвесних и унутар мреже сећања дубоко скривених детаља, збирка „Аутохипноза“ Ђорђа Деспића обликована је као кохерентна целина у којој се открива аутор зреле песничке имагинације и поетичке интенције“. Образложење је бесмислено и произвољно. „Лечење себе као другог“, дакле лечење себе издалека, је немогућ задатак. Друго: да је песник „управљао свесним менталним процесима како би дошао до иних подсвесних“, исти би требао да буде високообучени терапеут. Ако то није онда би морао бити рембоовски даровит песник, „растројством свих чула“ допирући до себе непознатог. Но, Деспић је само доктор књижевних наука који у доколици пише поезију и учене ствари о поезији. Деспићева књига је кохерентна само као књижевноуметнички промашај коју прати отсуство песничке имагинације. У његовом песничком тексту не видимо никакву поетичку интенцију. - Нешто што је песнички изграђено као гасна комора (зидови и гас кога затвореник/читалац осећа) не дочепава се до икакве „поетичке интенције“. Уместо икакве интенције (може је

297


78-79 песмотворац замишљати колико хоће, ако је читалац не уочава) ми читамо хаос, никакву „неуронску алхемију“. Као и сваки студент који је студирао на новосадском Универзитету (српску) књижевност Деспић познаје књижевну теорију (иначе непотребну песнику) онолико колико она сеже до Велека и Ворена те до Т.С. Елиотовог концепта односа „традиције и индивидуалног талента“. До Саре Кофман, Елен Сиксу или Јулије Кристеве, Лиз Ирижара и Јудит Шланже - које би иначе Деспићу биле тако потребне саговорнице у погледу његове неартикулисане „интенције“ у збирци „Аутохипноза“ - студенти српског језика и књижевности колико и студенти компаратистике, по правилу, не допиру. Када Деспић у недавном интервјуу од 3. марта ове године датом Јелени Марићевић Балаћ каже да „Елиотово виђење односа између традиције и индивидуалног талента најпрецизније открива истину песничког стварања“ онда нам је јасно да је Деспић у свом сопственом књижевнотеоријском образовању стигао тек до Елиота који је оглед „Традиција и индивидуални таленат“ објавио 1919. године а код нас је постао славан када су Елиотови огледи седамдесетих година прошлог века преведени на српскохрватски језик и од тада српски књижевнокритички кружок са њега не сјахава, бесомучно га наводећи као најдубљу тачку до које је допрла епизода њихове књижевне учености. (Истог аутора Деспић спомиње и у свом прилогу „Реч-две о поезији“ /2016/). Такодје, читалац добија исте информације и када Деспић наводи Велека и Ворена, творце (опет за српске оквире) задовољавајуће „Теорије књижевности“ објављене у Америци давне 1956. године /код нас преведене, такодје давне, 1965./) и почев од В. Кајзера, Р. Ингардена, К. Хамбургер, Р. Барта, М. Фукоа, Ж. Делеза, Џ. Хилис Милера, П. де Мана, Џ. Хартмана, Џ. Бенингтона, М. Бланшоа, Т. Иглтона, Ж. Дериде, А. Бадјуа, Ф. Лаку Лабарта и комп. одавно превазиђене. Но, рекосмо, за песника књижевна теорија није нужна дисциплина коју он треба да познаје. Њему је потребан „таленат“ кога, изгледа, наш песмописац нема. Стога је он, уистину, требао остати при сумњи у своје песничке способности израженој у његовој првој збирци песама „Песме и други ожиљци“ (2018, награда „Милош Црњански“) и ту сумњу неговати и преиспитивати дуже време. (Награде су за писца почетника сигуран губитак, никако „потстицај“ како славодобитници, добивши награду, папагајски понављају, јер уприличене како је код нас уобичајено исте припадају - то је опште место - историји /српских/ ненаписаних комедиографских радова).

298


Коначно, окренимо се сада самој књизи о којој је реч. Песничка свеска није одвећ обимна и обухвата неких седамдесет страница. Троделна је, при чему сваки део песмарице („Аутохипноза“,“ Испод стиха“, „Видео си“) садржи осам песама. Да текстови (песме) у књизи нису визуелно уобличени као стихови ове песме-текстови би могли да се читају као проза уз, евентуално, гдекоју интервенцију. Већ у овој чињеници ми сагледавамо један, не неважан, проблем. Наводимо на овом месту песнику Деспићу омиљеног поучаваоца песничких ствари, велепознатог Томаса Стернса Елиота. Исти у једном тексту („Шта је минорно песништво?“ /“ What is Minor Poetry?“, 1946) вели: „Ако волите реалистичка сведочења о животу (на селу у Сафоку од пре стодвадесет година, заграде моје, прим. Б.Т.) тако добро написана у стиху да ће вас уверити да иста ствар није могла бити исказана у прози (заволећете Креба)“1. Дакле, преводимо, ако је некакав имагинативни садржај тако добро написан у стиху, показује се да он само у стиху и мора да буде написан. Ако то није случај, ако се исти садржај може написати и у прози а да облик исказа ништа не изгуби на значењу, онда, што каже наш народ, „џаба сте кречили“. Чему, дакле, онда стиховани облик казивања? Можда стога што је то постало мода и међу младим, лењим песницима, исти начин писања поезије је усвојен „из прве“. Српски књижевни критичари чим се нађу у „храму поезије“ о томе савременом „феномену“ говоре са страхопоштовањем. Заборавимо Малармеа, Валерија, кажу. Но, ми се поводом ове мале зачкољице питамо: може ли нас Деспић уверити да облик који је користио у књизи не може да буде замењен прозом па да од песама сачини, рецимо, цртице. Али - важно је звати се Ернст - ко придаје значај књижевној форми званој цртица? - Новинари. Понекад и чувени приповедачи. Деспић хоће да буде песник по сваку цену. Добро, наставићемо да његово дело читамо у кључу како га он види. Разумели смо. То је песничка збирка или збирка песама. Проблематика коју песник у збирци „Аутохипноза“ тематизује је - како он сâм у наведеном интервјуу каже, а и онако како су прихватили малобројни писци освртâ - окренутост „сећању, прошлости, детињству“. Критичарка Владислава Гордић Петковић поводом збирке вели да „песник понире у привилеговане просторе детињства“ те да је „сећање у Деспићевим песмама неретко спасоносно егзактно, окренуто реконструкцији прошлости која располаже угодним осећањима и траумама“ те да кад аутор не „бежи од нежељених призора“ сећања онда су иста „форензички прецизна као рука испод чаршава на

299


78-79 'непознатом телу хладнијем од тла'„. Колегиница Гордић Петковић је - као бежећи од пожара - све лепо срочила у одбрану песника који је измислио српску песничку варијанту „потраге за изгубљеним временом“ али, верујемо, ни уваженом господину Марселу Прусту није успело да му сећања буду „форензички прецизна“, но тек само књижевна без удела форензичких умећа и њене науке. Да је о поезији лакше писати и у том писању о њој обећавати јој куле и градове показаће и један кратак одломак о томе како Деспић сам прижељкује да поезија буде. Одломак потиче из текста кога је аутор срочио поводом анкете „Летописа Матице српске“ вођене под насловом „Будућност поезије“ (ЛМС, 2016/7-8). Текст носи наслов „Реч-две о поезији“. Аутор у том тексту, између осталог, вели, да „поезија не зависи толико од теме колико од начина да се таква тема изрази, не зависи од 'шта' већ од онога 'како'. Поезија на том плану треба да је иновативна и трагалачка, песник треба да осети ритам, емоцију и мелодију који су одраз његовог света, да кроз форму и поступак сведочи о свом времену. Рекао бих да је то већи песнички императив од самог савлађивања тематског материјала“. Како обично бива међу песничким душама једно су прокламације, наводне обавезе и задаци, а друго њихов „индивидуални таленат“. Деспићев песнички доскок показује да збирка „Аутохипноза“ није ни по каквом параметру (чак ни по негативном параметру који је у новијим антологијама српског песништва свеприсутан, а то је готово увек унутар матрице „много хтео, много започео“ или, народски, „продавање муда за бубреге“) иновативна и трагалачка, савршена је по недостатку ритма и мелодије. Тема „сећање“ никада није „трагалачка“, јер наше сећање може да буде вољно и невољно а у тим „акцијама“ нема ничега трагалачког осим изношења на видело материјала сећања. За постојећим материјалом у нервним ћелијама мозга се не трага, нити је то могуће. Бити у „потрази за изгубљеним временом“ гледећ књижевности јесте само метафора. И као што поезија у врло двосмисленом смислу речи надокнађује недостатак језика тако исто, када је ваљана, она може да надокнади празнине у људском сећању, наиме, да сећање путем имагинације фингира, те је стога тема сећања у књижевности једна, уистину, најпоетскија, уз то и најчешће коришћена тема. Прустово дело „У потрази за изгубљеним временом“ у тематском погледу није никако његова измишљотина, нити икакав његов књижевни посед, но припада универзално људским поседима и књижевним проседеима. Што је Пруст „имао живце“ да надугачко и нашироко распреда о

300


феномену који није само његов, но општељудски, то је његова ствар. У томе је успео, али тема му, рекосмо, није иновативна. Па, дакле, ни када је реч о рабљеној теми у Деспићевој збирци о којој пишемо. Толико о феномену „иновативности“ за кога се, нит лук јео, нит лук мирисао, код нас може, пред доброћудно-безазленом публиком, зарадити и књижевна награда. Шта је друго образложење жирија награде „Бранко Миљковић“ но одраз једног лоше процењене ситуације на тему „еурека“ а чији је предмет банална „мрежа сећања“ „обликована као кохерентна целина“. Све се може нацифрати („образложити“) само ако и „ми свога коња за трку имамо“. Жири је имао шта да дâ и дао је, а то што збирка спрам песмовања Бранка Миљковића личи на спрдњу истом песнику несвестан народ, или чак за поезију непостојећи народ (дакле, материјал за мување) прихватиће, ионако га за ту грану уметности, колико и за уметност уопште баш брига. Нико се стога неће бунити, јер свако у песничкој паланци чека своју прилику да „мазне“ „Миљковића“. Нашем песнику Деспићу је, видимо, то пошло „из прве руке“. Зато је и почашћен да о његовој збирци песама пишемо и да се од јутра до сутра чудимо ономе што на овим просторима није за чуђење но до равнодушности уобичајено спровођена радња - књижевна свакодневица! Књижевна свакодневица у провинцији Србији, да, али, на жалост, у пољу суштинскога, у простору изузетно значајне људске делатности - у поезији, у језику којим се покушава исказати суштина људског бивствовања. „И видимо је“, говори Морис Бланшо за књигу поезије, „ту књигу, на коју треба мислити, која је Књига, истог значења као и свет, орфејско објашњење Земље, није толико Велико Дело, намењено да укратко изложи васиону, свет у маломе где би се то садржавало, него празнина те укупности, његово наличје, његово остварено одсуство, то јесте моћ да се све изрази, према томе једна моћ која је и сада одузета од света и ничим изражена, што треба заиста назвати: 'превасходном игром'„ (...). „Ниједан песник“ (мисли се на Стефана Малармеа) „није јаче осетио да је свака песма, макако да јој је ситан повод, нужно везана за стварање поетског језика и можда језика уопште“ /подвукао Б.Т./. (Бланшо 1960: 262, 263). Но, читајући Бланшоа и гледајући у књижевну стварност у Србији, мој покојни колега Миодраг Радовић би, знам, само отмено одмахнуо руком. Био је посвећеник отмености, ретке отмености духа коју је тешко преносио студентима новосадског универзитета

301


78-79 па и својим колегама професорима и доцентима. Било је - част изузецима - немогуће. Можда је и песник Деспић био његов студент? Изгледа узалудно. Не би дозволио да прими тако значајну песничку награду за делце које омамљује празнином, заказујући на сваком кораку пред поезијом. Свакако, ма колико облик рецензије био свођен на нужно, ваља, коначно, на конкретном материјалу из збирке, читањем њених одломака (најрадије бисмо читаоца замолили да прочита целу песничку књигу) извршити кратку анализу неких песничких текстова. Напомињемо да овде избор примера никако не значи малициозни избор „најгорег“, али ни целокупном тексту, из разумљивих разлога, нема потребе да посветимо време. Довољно је да смо своје време - не кажемо изгубили - посветили књизи, читајући је у „од корица до корица“. И иначе, на којегод одломку се били задржали узимајући га за пример, свеједно је: књига је од корица до корица непесничка. Емоције нису поезија, осим ако поезију читају људи у годинама, да не кажемо малициозно, „обудовеле даме“. Тада се, читајући поезију, обично плаче. Ми, сав овај „погром“ над наградјеном књигом чинимо стога што је схватамо као добар повод за спроводјење самоодбране читања спрам пошасти пуке силе која је једно чисто, од самовлашћа ослобођено поимање поезије, посве омаловажила, дакле, боримо се против становишта онога познатог crux-a који вам у лице каже: „шта хоћеш, може ми се!“ Но, исти при томе заборављају да је одбрана поезије такодје легитимно средство говора за поезију. Успут, поводом мота наведеног на почетку књиге где се наводи један исказ из дела Вилијема Блејка: „Морам створити свој сопствени систем или ће моје мисли оробити неки други човек“ ваља рећи да је исти у функцији чисте произвољности гледећ целине збирке, пуко бацање прашине у читаочеве очи, е да би, ваљда, аутор, изгледао ученији у очима свеблејуће публике. Навод из Блејковог дела, наиме, не стоји ни у каквој вези са потом у књигу баченим песничким текстовима, мада аутор, дакако, има право да верује да исти однос постоји. Такодје, Блејкове „Песме невиности и искуства“ не стоје ни у каквој вези са материјалом датим у књизи „Аутохипноза“. Осим ако аутор на томе не инсистира попут малог детета и виче „стоје, стоје“. Умислити везу и стварно је остварити, ваљда су то две посве различите ствари. Било како било, Деспићево веровање да је Блејков исказ (заправо Блејков personae) кога он употребљава као мото своје књиге „тајанствен и чак помало мистичан“

302


(наведени разговор са Јеленом Марићевић Балаћ, прим. Б.Т.) и да служи као упута „најпре у домену израза и онога што бисмо именовали техником песме“ иако заводљиво срочен изостао је када су „мистика“ и „техника песме“ требали да се отелотвори у његовој песми. О техници песме када је реч о Деспићевој творевини једва може да се говори, јер та техника показује равност коју неки кардиолог уочава на кардиографу при престанку срчаног рада пацијента. У том смислу Деспић је у својој певанији тек делимично аутентичан, будући да и у другим награђеним певанијама српских савремених песника наилазимо на исти недостатак: у једно верују, а друго не могу. На тај начин су он и они уистину „аутентични“ и своји. С друге стране, на темељу једног мота (Блејков исказ) који стоји на почетку књиге и потоњег песничког текста видети „дијалог са Блејковом поезијом“ како то у упитнику интервјуа сугерише Јелена Марићевић Балаћ, те ауторов одговор на ту сугестију да га радује да његове песме приликом читања потстичу различите асоцијативне процесе, ценимо као претеривање госпође која је Деспића интервјуисала а ауторов одговор као његову нескромност. Блејков исказ и оно што му је Деспић потом подастро (песме које се појављују тако као да су проза) стоје у односу кога има небо спрам земље. Није све што пева и лети „интертекстуални сигнал“. Али ... Коначно, хајдемо сада на „Аутохипнозу“, на њен текст. Прве две песме из разумљивих разлога нећемо подрврћи никаквој анализи. Оне припадају ауторовој интими (тако их бар ми за ову прилику хоћемо да разумемо) и за другог човека треба да остану недодирљиве и стога иза њих остаје - ћутање. И, поштовање. Опсесивна идеја збирке је да се лирски субјект препусти сећању. Теме сећања узимају се из личног „архива“, другим речима теме нису трансперсоналне, то јест нису оне које су „заједничке безбројним субјектима“ (тема Едипа и комп.). Ово је важно да се нагласи како се теми књиге не би приписивала и другачија значења осим оних које произилазе из личних тема и односе се на живот једне личности (аутора), односно једног „уметничког персоналитета“. Међутим, то не значи да се Деспићев песнички текст не јавља „као функција двеју варијабли“ трансперсоналних и личних по природи нужности ствари када је, уопштено гледано, реч о теми сећања. Друга је ствар да ли су наведене могућности искоришћене, макар у корисном облику наговештаја (путем модулације /тему конкретног сећања преместити у један „нови регистар“/, оркестрације /теми дати имагинативно богатство, дискретно упутити,

303


78-79 евентуално, на односе са другим текстовима који се баве сличном темом, прикључити јој извесне симболе/, но, такве „префињености“ односе се колико на песников таленат, толико и на његову образованост, или, боље рећи, на песничку снагу и упуштеност у песничку („елиотовску“) традицију. Песништво, дакле, може употребити тематско оруђе сећања као покушај да се кроз песнички исказ достигне песничка лепота али, у крајњој линији, суштина песме не лежи у одабиру тематике но, како каже Нортроп Фрај, „једино у унутарњој снази речи“, тачније, у чињеници да „песник qуа песник намерава - ништа друго до то - да напише песму“. Када жири као разлог да награди песника Деспића истиче мотив његовог песмовања (збирка је „мотивисана терапеутским поступком лечења себе као другог /.../ унутар мреже сећања ...“ итд.) онда исти греши на линији логике оне битне претпоставке да песник, заправо, треба само да напише песму, односно да буде - кажимо то на крајње традиционалан и поједностављен начин - уметник језика у тренутку док надокнадјује недостатак језика, ону чувену сосировску „произвољност знака“, остварујући се на реченом „недостатку језика“. Питање шта је мотив збирке песама у том случају је од другоразредног значаја. А српски критичари су се окомили управо на разматрање ове стране Деспићевог песничког текста. Тако ће једна критичарка рећи да „три песничка циклуса у другој књизи поезије Ђорђа Деспића пребирају по могућностима понирања у себе: кроз гласове других и кроз приватно сећање и памћење“ (Владислава Гордић Петковић). Сâм песник, преводећи тематику своје збирке на „обичан“ језик, вели у једном интервјуу, да је „Аутохипноза“ „у доброј мери окренута сећању, прошлости, детињству ...“ па тиме својим будућим критичарима и читаоцима већ унапред даје „шлагворт“ о чему исти поводом његове књиге треба да говоре и шта у њој треба да виде. Песник преузима улогу читаоца сопствене збирке чије ће речи потом преузети и његове колеге - књижевни критичари. У том смислу и онај који је критици/читаоцу дао „шлагворт“, колико и сами критичари, вршиће онај посао кога здушно упражњава традиционална књижевна критика када песничку збирку са њеног оригинала преводи на банално. Једна критичарка, поводећи се наведеним поступком, покушаће да преведе наслов Деспићеве збирке тако што ће се у свом „ученом“ писању - које није ништа друго до примена тзв. психијатријске науке на бесмислено и празнословично - упети да нам објасни шта значи реч „хипноза“ (реч „аутохипноза“ изазива другу реч „хипноза“), присиљавају нас на тај начин да верујемо да

304


се иза Деспићеве књиге „Аутохипноза“ налази поступак „који се користи у твз. хипнотерапији, односно хипнотичкој сугестији, при чему се субјект доводи у стање слично трансу, што уједно омогућава изоштрену перцепцију и концентрацију на појединости које он из подручја несвесног освешћује најчешће уз помоћ терапеута ....“2 Итд. Колегиница г. ванредног професора др Деспића, гђа професорка др Бојана Стојановић Пантовић, обоје са Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду, којој је - можда је превише да маштамо оно што не би било далеко од реалности - песник и професор Деспић поклонио своје најновије песничко сочињеније, могуће с речима: „дај, сестро, напиши нешто“, добровољно се потом упустила у авантуру писања „приказа“ књиге „Аутохипноза“ у којој се песнички субјект - тврдимо ми - никако не налази у стању „сличном трансу“, нити је „изоштрене перцепције и концентрације на појединости“, но је у песничком спису „'ладан к'о шприцер“ па му из тог угођаја замишљеног транса да га „освесте“ никако не би требали Фројд, Јунг и Лакан, него ни домаћи терапеути из „Др. Драгиша Мишовић“. Једноставно, песник др Деспић је писац лоше прозе на коју се, тзв. „темом“ бацила сенка Марсела Пруста, писца који је узео да пише о ономе што је својина сваког писца на овом свету, па и Ђорђа Деспића. Ту сећање није нужно квалитет сам по себи, но природно својство сваког човека кога су писци присвојили као богом дану тему, мислећи да им је то природни резерват створен само за њих. Друга је ствар како је писац своје сећање обрадио. А ту Деспић има озбиљније конкуренте од пуког мишљења једне професорке књижевности, којој психијатрија није у опису ни знања, ни посла, но тек само лакомислено упуштање у њу. Да је Деспић својим списом о коме је реч створио „обрисе личне митологије“ како стоји у наслову приказа професорке Стојановић Пантовић квалификација је пред чијом се бесмисленошћу предајемо - не усуђући се да је коментаришемо. Деспићу, уистину, није раван ни Џојс, ни Строс. Ето, рекох. Задовољство је ваше. Заслужио је од невиних и поспаних награду „Бранко Миљковић“. Озбиљан песник Бранко му је ни трештен пијан у београдској „ Прешерновој Клети“ - поред које сам 1957/59. као школарац пролазио и заобилазио је у сигурном лûку не би дао. Да видимо сада колика је „емотивна снага песама“ у овој збирци, „која се с лакоћом дочарава и пролази кроз нас, као у сну“ и која, наводно, и „ову нову Деспићеву књигу издваја од прошлогодишње (2021.) песничке продукције“ (Б. Стојановић Пантовић).

305


78-79 Напомињемо: ово је (тек) друга песничка књига песника Деспића. Бићемо злочести па ћемо на овом месту навести да је професор и песник др Саша Радојчић у предговору своје антологије новијег српског песништва 1991-2020 насловљене „Сенке и њихови предмети“ успео да на темељу цигло две Деспићеве песничке књиге колегијално (а бесмислено) уочи чак фазе у поезији Ђорђа Деспића. Каква моћ запажања, рекли бисмо, да се унутар две објављене књиге једног песника уоче „фазе“!!! Причајући о кључу унутар кога је обликована модерна уметничка песничка субјективност Радојчић ће рећи: „Поезија настала таквим говором могла би да се назове постапокалиптичком (курзив С. Радојчић). Јасно је да та ознака важи за песме Стевана Тонтића од збирке „Сарајевски рукопис“ наовамо, или за једну фазу у поезији Ђорђа Деспића“ (курзив Б.Т.). Ето, примера лако одваљених удварања др Саше Радојчића колеги др Ђорђу Деспићу. Две збирке поезије = неколико стваралачких фаза. О коме је реч: о Бодлеру, о Рембоу? Не, реч је о др Ђ. Деспићу. Иначе, и члану жирија за доделу награде „Десанка Максимовић“ коју је ове, 2022., добио осредњи песник Живорад Недељковић, уредник у „Повељи“ у којој је г. др Деспић објавио своју „Аутохипнозу“. Да немамо овде слику круга?: члан жирија за награду „Д. Максимовић“ (др Ђорђе) са још паром убеђених чланова жирија додељује награду „ДМ“ чика Живораду. Објавивши књигу код утицајног члана изд. куће „Повеља“ (Живорада Недељковића) др Ђорђе прихвата награду „Б. Миљковић“ од града Ниша при чему на „угледу“ добија и краљевачки издавач „Повеља“. И тако Ђока Жики, Жика Ђоки. Таквих кругова имамо широм српског савременог песништва, а примере бисмо могли готово унедоглед да наводимо, при чему би примери из других кругова били још убедљивији и директнији од наведеног (награде „Змај“, „Костић“ ... и краја готово да нема). Ми, апартни, који бисмо, хладни и угашени, могли да говоримо о недостатку достојанства међу књижевницима исте би то, верујемо, јер су пуки прагматичари, „баш заболело“. Оних које за „то баш заболе“ има и међу новокомпонованим ванредним члановима САНУ а који су, без страха од немања времена истовремено бекрајно амбициозни: и професори су, и уредници, и чланови жирија за књижевне награде, и претседници српских старих институција, и награђени, све један другом руку мију, укруг, унедоглед, сноп до снопа, фаланга до фаланге. Има их, дакле, „ко кусих паса“. Подлости и нечасности, веку мој! Но, то није ствар само неког одређеног „века“, па ни државе. Антроплошки гледано „феномени“ о

306


којима је реч могу се на далеко јаснији начин објаснити: пуким разумевањем човекове природе. Ипак, у овом конкретном случају, ваља рећи: Какав морал српског друштва - такве и награде па се у тим оквирима намеће слика слике у огледалу. Књижевници, олигарси, политичари, дилери, бизнисмени, људи типа ташна-машнаопанак. Награде, почасти не приближавају човека лику безинтересног ствараоца, нити ће се на темељу само њих, на концу свега, изродити његово дело. Дело је створио неко други. Најпре ни-за-кога а потом за публику која живи изван група људи који се држе завештаних хипноза а које се усвајају унутар чопора. О „Аутохипнози“ сви књижевни критичари говоре слично: једни као о аутотерапеутици, други о ауторовом управљању „свесним менталним процесима“ како би исти, наводно, дошао до „оних подсвесних а унутар мреже сећања“, трећи о „личној митологији“ ... Учени критичар је опаки критичар. Он у књижевном делу почесто види сабласти. Ако се његови искази пусте низ воду па му се и допусти да о сабластима говори до миле воље, како то да се неки критичар не запита где се у свему томе и у чему се, на концу и на почетку свега, налази ауторово умеће које му омогућава да створи несумњиво вредно дело. „Личне митологије“ ствара Гете, Џојс, Бекет. Не Деспић. Одакле та критичарева потреба да, тако блажен и невин, претерује? Да готово до еуфоричности преувеличава материјал који је у ауторовом спису дошао тек до елементарне писмености, али не и до несумњиве аутентичности, песничког самосвојног (индивидуалног, препознатљивог) израза. Писмен је Ђорђе Деспић, али само због тога што је писмен, није песник. Или је можда он песник тек на начин како то српска књижевна критика уобичајено прихвата, наиме, да је песник и онај ко пише прозу а уобличава је визуелно као песму. Немамо воље да књигу преписујемо од почетка до краја али неки пример овога о чему смо говорили ваља дати, бирајући га свакако насумично. Сад си у новом граду стојиш у дворишту испред сиве старе зграде у Алберта Томе гледаш у празне заједничке терасице на међуспратовима иза тебе мала башта стабљика поврћа

307


78-79 и две дрвене клупице у хладу багрема Прошло је подне ближи се време ручку концентриши се „Младунче у улици Алберта Томе“ „Сад си у новом граду стојиш у дворишту испред сиве старе зграде у Алберта Томе гледаш у празне заједничке терасице ...“. Личи на Мишела Битора, али није Битор. Француски „нови роман“. Уобичајено писање у другом лицу једнине. Бројни романи тога „таласа“ француског „новог романа“ тако су написани. Имају по двестотине-тристотине страница. Цео Деспићев рукопис нема више од двадесет две-три стране овим начином исписане. Човек се штедео. Има друге обавезе, запослен је. Поводом те „песме“ извесна преучена критичарка је написала да је ту реч у „ефектном“ поступку „аутодијалогизације“. Ефектан поступак није, аутодијалогизација јесте. Али, вели иста критичарка, управо та „аутодијалогизација“ „одузима песнику могућност да склизне у сентименталност“. С обзиром да се песма сагледава као прича (критичарка вели „поетска прича“) иста је, осим ако смо несентиментални, управо сишла у сентименталност која траје док песму читамо. Ми смо у ту сентименталност загњурени. - И чега ту има ефектног, новог? Реч је, мнимо, напросто о дописаној сентименталној књизи света којој се придружило пар сентименталних реченица из пера Ђорђа Деспића. Ко види у тој „песми“ „параболичну причу“? Критичарка о којој је реч. Нећемо је замолити да песму поново прочита и у истој пронађе „параболу“. - Не бисмо желели да се са критичарком дописујемо па, стога, не замољавамо њену имагинацију да се вежба на нама. Рецимо на крају: све песме првог дела књиге написане су у истом кључу и под окриљем исте имагинације. И истог квалитета: сентименталног. Уверили смо се да се за први део збирке стога може да добије награда имена „Бранко Миљковић“. Сироти Бранко! Човек Ђорђе Деспић налази се у животној доби када се човеку почињу јављати прве потребе за сећањем на „нешто давно“. За ту потребу имамо само „ chapeau „! Капа доле! Добра је за писање мемоара, сентименталне записе, великом прозном писцу се са тих висина пружа могућност да напише своју прву „значајну књигу“.

308


Ђорђе Деспић није имао такве амбиције. Хтео је да напише оно што је написао - свеску песама или како се за то исто говорило - песмарицу. Али, читајући је радо бих завапио - изненадите ме нечим г. др Деспићу! Нађите прикладан израз за то што сте хтели да кажете. Разумемо потребу да се нешто пише, али нисмо изненађени употребљеним речима, реченицама, мислима, страстима, проницљивостима и највише можда баш оним што сте желели да створите, а нисте: песничком лепотом сећања којој недостаје адекватна изведба. Можда би то исто што сте желели да напишете у другачијем извођењу изгледало другачије, прихватљивије, ефектније. Треба бирати свој израз, дуго га тражити. Ви сте изабрали тај и тај. Не дозволите да Вас слаткоречиви чанколизи спрече да до свога израза једнога дана дођете. Прочитајте још једанпут приказ где Ваше колегинице Бојане Стојановић Пантовић. Дали сте јој своју „Удицу“, али не хватајте се на њену. Такви критичари ће Вас упропастити. Искреним критичарима ћете једнога дана захвалити своје, ако га буде било, постојање. Када гђа Бојана Стојановић Пантовић прича о „првој упечатљивој песми“ циклуса „Испод стиха“ (други део књиге) - о песми „Удица“ - пишући да се ту „сећање и носталгија доводе у везу са замрзнутим језером испод чије коре куља тамна вода, огледало подсвести, а писање се пореди са риболовом, односно удицом која освешћује и исписује до тада мутне стихове“, она садржај песме преводи на банално. Материјал сећања је замрзнуто језеро, удица, итд. Стога питамо гдју Стојановић Пантовић: како се када се нечега сећамо, и уз то смо носталгични, то сећање и носталгија могу „да доведу у везу са ...“? Ми се сећамо тога и тога (најчешће ненамерно) па стога ни да смо сами богови не бисмо могли сећање да доводимо у некакву „везу са“, него се, напросто сећамо, а тек случајно је материјал тога сећања „замрзло језеро“. Но, да не кривимо за то само гдју професорку, крив је и писац књиге који цео материјал песме није написао посве другачије. Гђа се ухватила на „удицу“. У том погледу корисно је читање Рилкеа, Тракла, нарочито Тракла. (Немојте се захваљивати на савету.). На овом месту ћемо само рећи, важна нам је та чињеница, да Тракл никада није добио никакву награду у земљи (звала се тада „К&К“) а која је, иначе, и шаком и капом делила награде (рецимо, између годинâ 1910. и 1917.). Ено их, тих награда плакете сахрањене у „ Brenner-Archivu „ у Инсбруку који чува заоставштину тиролских аутора. Тамо се, рецимо, открива да је награђен Carl Dallago (1869-1949), Heinrich von Schulern (1865-1955), Otto Pick (1887-1940), Robert Müller (1887-

309


78-79 1924), Franz Theodor Csokor (1885-1969), Theodor Däubler (18761934). Дакако, овде смо, ради примера, навели тек неколицину. Као што ћемо, примера ради, навести да 22. новембра 1912. године лист „Volkszeitung „ („Народне новине“) најављује „велики књижевни догађај“ поводом истог дана одржане књижевне вечери Теодора Дојблера. Сутрадан „ Allgemeinen Tiroler Anzeiger „ пише о томе шта је публици те вечери Дојблер читао те да је на темељу тог читања исти код ње изазвао „опште дивљење“ („allgemeine Bewunderung „), отприлике онакво као код нас недавно г. др Деспић. Дојблеров „Астрални пев („Astraler Gesang“) беше назван „догађајем те вечери. У свему, „ war der Abend ein Ereignis „ („вече беше догађајем“). Три дана касније „ Innsbrucker Nachrichten“ (25. новембра 1912.) објавиле су изузетно позитивну рецензију књижевне вечери. „Астрални пев“, „Пан се пробудио“, „Ноћ“, „Ода Риму“ - песме које је те вечери Дојблер читао - нашим читаоцима, колико и Ђорђу Деспићу, ове Дојблерове песме су познате колико и најчувеније Траклове песме. Дакле, не сумњамо да су они којима је овај наш спис упућен чули и познају до детаља дела наведених аутора, али, стога, за Тракла, нису, јер исти није државе К&К носилац ниједне награде, нити је једно књижевно вече овог аутора изазвало икад толико узбуђење колико Дојблерово. Или ...? Човек Георг Тракл је, ето, само писао и био апотекарски помоћник. Надамо се да је то користан пример за оне писце и песнике који су једнога дана међу савременицима исувише познати да би их за које десетлеће далеко сигурнијом и темељнијом славом превазишао некадашњи парија и незнанац, а истински велики и значајан аутор. Успут, куриозитета и подуке ради, ваља на интернету погледати и фотографију Дојблера из тога времена. Рекли бисмо: каква уображеност, каква самоувереност, сигурност. Други, песник Георг Тракл, на фотографији сув, замишљен, будући самоубица. Али, то је живот. (Још један детаљ тим поводом: и гроб Георга Тракла је божанствено неприметан. Налази се у сеоцету Mühlau /крај Innsbrucka / и био ми је суседом. Кажем намерно „суседом“ не „у суседству“. Атарски гробови у „алејама“ заслужних грађана-писаца на београдском Новом гробљу ме саблажњавају). Да се вратимо на материјал „Удице“. Проблем је једноставно у томе што се о „Удици“ писало а није се писала „Удица“. (Опет једно кратко скретање са главне стазе: у наведеном цитату Бојане Стојановић Пантовић стоји: „.... са замрзнутим језером испод чије коре куља тамна вода ...“. Испод ледене коре не може да „куља“ тамна

310


вода, јер реч „куља“ значи ...., итд. Када се неком догоде такве логичке грешке онда се с правом може да сумња да је реч о некој невољи, речи „излећу“ дуж целог приказа ка празном ништа, почесто нису вођене логиком, но доброћудним и широкоручним сентиментом.). С друге стране, када је реч о сентименту писца, рекли бисмо да сентимент кога не прати снажна имагинација и са њоме упечатљив и необичан речник, тврди надреалистички „преплетаји“ речî остаје само то - сентимент. Ако је Деспићева идеја да напише ту збирку била и добра (идеја је, практично, опште место свеколике књижевности: сећање), изведба је очајна. (Нека покуша још једном, не мора да га чека нова награда. Или верује да неће надмашити самог себе какав је „пре био“, то јест из херојског времена када је добио „Миљковића“?). Али, наставимо да пратимо оно што смо започели. Дакле, Бојана Стојановић Пантовић верује да је наслов Деспићеве збирке „провокативно изабран наслов“, те да се иза њега крије „поступак“ (не крије се никакав „поступак“ - не сводите покушај стварања лирског на баналне радње, на „поступања“ док само реченицу две касније пишете о трансу, сну, етc.! Прим. Б.Т.) „којим сâм лирски субјект себе доводи у стање описано малопре ....(„стање описано малопре“ о коме говори рецензенткиња односи се, измеđу осталог, на тврдњу да Деспић „јунговски настоји да реконструише“ /опет то: „настоји да реконструише“ - реконструише се нешто из ума, свесно, не у тренутку док аутор пише песму, јер, пре тога сте говорили о „сталном вибрирању на жици сна и јаве“, о „уроњености лирског субјекта у паперјасту, нежну постељу сна“ - па како се ове наведене тврдње слажу са вашом тврдњом да песник „јунговски настоји да реконструише“. Одлучите се: или за тврдњу о „уроњености лирског субјекта у паперјасту, нежну постељу сна“ или за тврдњу да песник „јунговски настоји да реконструише“. Обе не иду заједно. Прим. Б.Т./) .... с пуном свешћу да ће оживљавање сећања из детињства и својих најдражих (отац, мајка, нана) донети опет повреду, али да се зацељење одвија на плану рационализованог текста сна или тела песме. То и јесте дисовски сан самог песника: отети од заборава песму коју магловито чује у сну, у трансу, и непосредно пред буђење, дати обрисе своје личне митологије на једноставан, присан, нежан, рафиниран, па опет детаљан и прецизно опсервиран начин“. Појмови „јунговски“, „дисовски“, „суматраистичке везе“, „поетичка традиција“, „нанино плетење“ (писачица осврта поводом „наниног плетења“, не зна се зашто, помиње и жене које су знале плетиљски занат попут Пенелопе, Арахне, Јефимије, иако их аутор

311


78-79 у „Песми, ткању“ не наводи). Бојана Стојановић Пантовић хоће да буде „учена“ критичарка док је по својој природи, изгледа, сентиментална. И у једном и у другом одредјењу ове критичарке, бар када је реч о рецензији Деспићеве књиге, како на тасу учености тако и на тасу сентименталности претежу претеривања, произвољност, заноси, натегнуте асоцијације, конструкције, машта, лепоречивост. На крају ауторкиног приказа ваља „попити“ и њено дивљење „Аутохипнози“ у којој „дубока емотивна снага песама која се с лакоћом дочарава и пролази кроз нас, као у сну, издваја и ову нову Деспићеву књигу од прошлогодишње песничке продукције“. Одахнимо мало. Није тешко, верујемо, замислити један посве кратак игроказ у којој главну улогу играју аутор и његов критичар док се на широкој „сцени“, у позадини, јављају песници, рецензенткиње-песникиње, професори-песници који се у Талијиним вртовима виђају и друже, ту један професорски кабинет, ту други, радосна добра воља, излажење у сусрет свакога свакоме („сећаш се онда кад написах онај текст о твојој књизи ...“), колоквији, семинари о овоме и ономе, симпозијуми - читав један раскошан живот као код Раблеа, Лоренса Стерна и Стерије тече на кампусу и уприличује смешну страну универзитетског живота и књижевног живота. Набоковљев роман „Бледа ватра“ такође говори о томе. Задржимо се на тренутак на последњој реченици приказа Бојане Стојановић Пантовић коју смо пре овог кратког екскурса били навели. - Када неки критичар тврди да нечија нова књига исту издваја од „прошлогодишње песничке продукције“ он у ствари хоће да створи утисак да је он све (или готово све) песничке књиге које су објављене „прошле године“ прочитао, вртео их пред очима и носем, процењивао и, најзад, на једвите јаде, се одлучио да једну књигу издвоји за оне који песничке књиге нису читали но само живот уживали, једући глогиње. Издвојити нечију књигу из прошлогодишње песничке продукције када је извесно да све пристигле књиге на конкурс, њих стодвадесет, нисте прочитали, па самим тим ни вредновали, значи озваничити свој поступак у лажи. Можда лаж није толико тешка реч када се има у виду да се тиме, што је много горе, дискредитују други песници који су те године објавили књигу, да се на тај начин дискредитује њихово стваралаштво и да они постају дискредитовани људи. Не ради ли се у овом случају, колеге песници и рецензенти, о безочности пуке силе? - Има једна

312


реченица у тексту „Трка за теорију“ Барбаре Кристијан , професорке са Берклија, која гласи: „У будућности ће критичари морати да врате у фокус писце које неко данас игнорише, у случају, наравно, да буду свесни њиховог постојања“. Јасно је Барбари Кристијан да ће то бити посве неизвестан посао, јер лепо стоји: уколико критичари који долазе буду били свесни постојања из времена данашњег изопштених колега. Тешко да ће бити свесни, осим, евентуално, историчари књижевности који ће изопштене писце, немајући вољу да их читају, у својим историјама националне књижевности исте у пар реченица или у неколико пасуса само поменути. Дакле, ови критичари који себе тако називају, а савременици су текуће књижевности из које бирају писце о којима ће писати „по бабу и по стричевима“ јесу, заправо злочинци којима изопштени писци, писци чије дело ни у једном моменту није вредновано, треба да суде. Консеквенце ћутања морају да буду јасне и са њима књижевни критичари морају да рачунају. Ако се баве тим послом којим се баве, времена за свој посао морају да имају. Ако индивидуалног времена немају исто могу међусобно да поделе, попут људи у фабрици и руднику. Комесарска критика? Не, пре тога у Србији већ постоје комесари за књижевност који писце егзекутирају, из ових или оних разлога. У Србији таквих има петнаестакдвадесетак који одлучују о бити или не бити писаца. Да их не набрајам, набројте их сами. Лак је то посао. Јесу примитивни, књижевног укуса немају, морала немају, идеолошки су острашћени, клановски и издавачки оријентисани, љубитељи Видовдана и Светог Саве али и верници демократије били су се ко зна којим путевима наметнули. Са педесетак објављених што емотивних, што полуучених приказа или нешто више, магистарски рад, докторски и већ су се појављивали на универзитету, најпре као асистенти да би потом ишли даље узлазном линијом на лествици универзитетских звања, при чему су се неки од њих, написавши лепоречиве књиге о кишооким писцима, почесто минорним, домогли и чланства у САНУ. При крају свога огледа „Трка за теорију“ Барбара Кристијан ће рећи: „Ја сам, стога, истински забринута за књижевност оних који немају моћ и чију славу присвајају други“, подлим прећуткивањем, додајемо. Видимо, овај рад се помало окреће извесним лошим општим местима књижевног живота те исти није само о др Деспићу и докторки Стојановић Пантовић. Окренули смо се, готово нехотице, не

313


78-79 непознатим феноменима унутар српског књижевног поља. Но, оно што је уочено безброј пута није згорег поменути још једном. Повод је, верујемо, био довољно ваљан. Истини за вољу нама као пример и није био потребан баш књижевник Деспић, но нашао нам се на путу када смо имали мало слободног времена. Могли смо изабрати, рецимо, Војислава Карановића, некога од новијих добитника награде „Лаза Костић“, „Змајеве“ награде, „Попине“, „Десанкине“, награде „Извиискра Његошева“ и других божјих српских награда које углавном примају они који награде и иначе примају, колекционари књижевних награда, књижевни полусвет упао у савремену српску књижевност с коца и конопца. И немојте мислити да баш тај писац нисте ви. Мали је број писаца који са тога коца и конопца није потекао. Озбиљне студије о давним времена књижевне историје и социологије књижевности то показују. Бројчаним показатељима о времену једне књижевности унутар једног поднебља и нације. Ежен Си, који је живео у исто време када и Виктор Иго, био је у то време познатији од француског пêра и писца Игоа. Убеђени смо да сви одреда који ово читају познају дело Ежена Сија готово наизуст (нешто као данас у Србији дело Д. Киша), док за Игоа никада нису чули. Или ...? Онима који не говоре неки страни језик нека им као помоћни уџбеник у погледу наведене теме послужи „Правила уметности“ („Les Règles de l'art“,, 1993) Пјера Бурдијеа као и књига Михаила Берга „Литературократија“. Прилог присвајања и прерасподеле власти у књижевности“ (2011). (Обе су преведене и објављене на српском језику.). Упустити се у проучавање социологије књижевности користан је посао за оне који унапред хоће да знају где ће им бити место чим им се живот заврши. Док су живи још могу да шармантно млатарају и језиком и рукама и искамче од света, од своје домовине и рода, од свога града, од своје идеологије и партије, од својих савременика оно што им срце и душа, онако таштима и амбициознима, жели. После тога следи - „Schluß“. На крају овог дужег осврта навешћемо почетак песме „Red Right Hand“ коју наводе сви који су Деспићеву књигу додирнули. Видео си руку испод белог чаршава и даље неснађеног који је до малопре испеглан и уредно сложен на полици

314


у пријатној тами ормана окружен марамицама јастучницама и чипкастим лепотама чекао стрпљиво да на мадрацу испод нечије топле коже замирише на лаванду која опушта и успављује а сад га ево на улици у сивили зимског јутра ево га на непознатом телу хладнијем од тла и радије би да га ветар подигне Прекинули смо навођење почетних стихова песме. Безнадежно је. Могли бисмо тако песму наводити све до њеног краја, док не дођемо до чувеног Ника Кејва о коме су нас, ко је и шта је тај човек, обавестили сви рецензенти и репортери, рецепционисти и рецепционери те препоручивачи Деспићеве књиге са којом им је наведена песма стигла. Најдаље је у тумачењу отишла једна госпоја докторка која је, надахнута, закључила да је изненадна мелодија Ника Кејва „Црвена десна рука“, која аутора из његове занетости буди, „нека врста синегдохе за човекову егзистенцију“. Могла је да смисли и било шта друго. Уз такве „иди-ми-дођи-ми“ песме пристаје све што човек, у погледу њеног „значења“, може да смисли. Бесмислице имају ланчани карактер. Почетак наведене Деспићеве песме (Видео си руку / испод белог чаршава / и даље неснађеног/) је очајно неразумљив, и то спрам свих речи и реченица које потом следе. У њој је песник раскинуо сваки однос са песничким субјектом па песма, речи њене и реченице, ландара вођена „током свести“ њеног аутора док јој увир не огласи „мобилни“. Е, ту је крај „неснађене“ песме. На основу свега реченог закључио бих да је наслов ауторове збирке како њега самог (јер у њој се, могуће је налази „идеја“ за целу књигу), тако и еуфоричне критичаре завео, па су, један што је морао, а други зато што су у књизи нашли такве садржаје који одговарају сликама потраге за протеклим временом (сећање) којим се аутор и његови читаоци (критичари) хипнотизују, пошли посве погрешним путем (аутор у извођењу, иако није био вичан таквом извођењу) а критичари у правцу дугих и затрчаних пастирских

315


78-79 приказа у правцу психоанализе, иако у тој области нема шта да се тражи (ради се о пуком ауторовом заводјењу путем наслова књиге: „Аутохипноза“). Ваљало је кренути у правцу критике остварења дела на темељу форме и речника, јер све то обитава у материји језика, освешћује се тамо, отвара пут према феноменским истинама, иако их аутор није ваљано, но тек површно, артикулисао. О томе је, верујемо, требало да се говори, не предајући се замци коју је аутор подастро и не ићи трагом психоанализе и асоцијацијâ које књига, наводно, садржи. Форма је остала празна, неиспуњена песничким умећем. Ауторова изабрана тема изазов је за великог песника (за овога, међутим, који је радове изводио велик залогај). За писца цртицâ и биографема („biographèmes „) тема је такође изазовна па је песник Деспић у тим оквирима и остао: у оквирима пробе за писање цртицâ у облику стиха (биографемâ) којом ће заводити - пријатеље и колеге, дакле, све оне људе који ће имати воље да му одобравају, да му се уз длаку увијају, при чему имамо у виду и малициозне чланове жирија, који су, како рекосмо, били малициозни спрам корпуса других аутора који су од Деспића талентованији, па уколико прошле године нису имали објављену књигу, иста награда се на силу није морала доделити ни оном аутору ни оној књизи која се, наводно, „издваја у прошлогодишњој песничкој продукцији“, како то у својој рецензији „Обриси личне митологије“ рече, посве тлачитељски и осино, колегиница награђеног песника Б. Стојановић Пантовић. У свему, читав садржај овога рада кога смо посветили Деспићевој књизи, могли смо водити на једној сасвим другој равни, на равни онога што Михаил Берг у својој књизи „Литературократија“ назива проблемом „присвајања и прерасподеле власти у књижевности“. Сва разглабања критичара поводом ове или неких других песничких књигâ (да останемо овде у оквирима песништва) замагљују се говором о тобожњим поетикама, поступцима, облицима и другом врстом стручне кењаже а заправо се ради о пуком заузимању положаја једног аутора (или групе аутора, клике или банде учених мафиоза) унутар актуелног књижевног поља, о насиљу над мање моћнијим сродницима, док је тобожњи предмет разглабања поезија - само овојница око клиториса. Поезија клиториса има своју политичку позадину, мање еротску како би у природним друштвима то требало да буде. Трубадур пева клиторису, не узвишеној дами иза прозора са лепезом. Трубадур је као и сваки прави песник еротизован (С. Зонтаг: потребна нам је еротика уметности, не

316


тумачењâ и критике) а никако није стратег и манипулатор „сакралних или идеолошких интереса“. Дакле, није политичар. После Другог светског рата за катедром критичара седели су политичари: јебиветар Глигорић (чувено му дело беше „У вихору“), Зоговић, Ђилас а од којих су данашњи критичари научили сјајне лекције. После 1988. на власт су се јавили националисти (бивши члан компартијског кружока на Филолошком факултету, група за светску књижевност, данас је ветрољубив зависник песништва херцеговачког барда Нога и бачко-црногорског песника Матије, рудничког песмопојца Милосава Тешића и кусура њихових мутних, националистички оријентисаних следбеника). Након године 2005. ево песника из „Архипелага“ и „Повеље“, Видине деце, малог Гојка Б., те критичара као ударних песница који долазе са београдског и новосадског универзиета, острашћених енергетичара савремене књижевне сцене према којима је Глигорић тек један обичан компартијски занос у своме времену и човек много мање вешт у дркољубљу и познавању умећа терора. (видети: Ж.-Ф. Лиотара и за њега је карактеристичан термин „терор“ који подразумева „ефикасност постигнуту уништавањем или претњом уништењем партнера који је изашао из језичке игре коју играју са њим“). Проблем „текућег решења питања личности у датом моменту“ о коме говори Осип Мандељштам данас се у Србији решава - стаљиновски. Уз милост и ограду: можеш остати жив али склони руке и помисао са „Лазе“, „Миљковића“, „Змаја“, „Извиискре Његошеве“ и осталих тристотине српских књижевних награда за које је задужен сноп („fascio „) партијских, сада демократских полуинтелигената. Хвала на животу, али док тај живот не буде залога за истину вредности - тај живот, књижевни, ће остати робија. На терор се мора одговорити терором. Али, како? Од тристотине књижевника у Србији, њих 99% жељно је „Миљковићеве“ или „Попине“ награде. Од тих се не може очекивати борба терором, но борба са погнутом главом. Стога закључујемо: Поезија може да постоји само изван сваке друштвене легитимације. Поезија није за друге. Она која јесте „за друге“ никада није поезија, но смеће, како смо показали на примеру који је био повод овога рада. „Симболички капитал“ тек је само социолошка синтагма. Пустимо је низ воду. Као и све српске књижевне награде. Оне су награде по томе што су „српске“ као што је и поезија без филозофије само мостарски дућан, магаза, Фата, Мујо који за Фатом - шта ће? - попут књижевнокритичарске „социјалне групе која је у стању да своје укусе легитимише и наметне као природне“

317


78-79 - „замандали врата“. Па стога и Мујо због свог природног укуса за Фатом замандали магази врата. О тим „Мујама“ и „Фатама“ писасмо овде у име одбране права на читање у самоодбрани, а против предложака читања који се широм књижевничке Србије нуде а која нису ништа друго до пријатељска факе читања са аушвиц-торња и визира опаких удругâ. Београд, 7. април - 18. мај 2022. година

318


Иван Новчић НЕУСПЕЛИ ШЛАГЕР (Ђорђе Деспић: Аутохипноза, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2021)

Нећемо се освртати на две уводне песме из књиге Аутохипноза не само зато што интимистичка поезија са посветом не мора увек да буде предмет критике, већ зато што су те две песме у млакој, бескрвној, анемичној и средњошколској поезији можда и једино што у овој књизи мирише на успешност. Одлучивши се да концептуално целу збирку постави као одсјај детињства са примесама времена из студентских дана, Деспић се као сваки песнички плашљивац строго држao писања у другом лицу једнине, што је као неки нови вид (или нови штос) антиегоистичког односа према поезији и потребе да се читаоцу представи интимни део бића као интима неког другог, а не самог песника. Нешто што ћете ретко пронаћи на књижевној сцени, а што је и пре овенчавања наградом „Бранко Миљковић“ проглашено за врхунску поезију у приказима пријатеља и сарадника (Бојана Стојановић Пантовић је и сама својом бескрвном поезијом прокрчила песнички пут нашавши се у ужем избору за ову награду), проналазимо у песми „Дечак из воде“. Неоригинални назив песме читаоца треба да убеди како је Деспић био заљубљеник у поезију Милана Младеновића, за разлику од неуких новосадских чобана који су слушали Шемсу Суљаковић. Све у овој поезији плени одсуством ритма, одсуством талента, одсуством осећаја за музику и боју. Ево како изгледа прва строфа песме „Дечак из воде“: Прошло је подне / седиш на огради / одмах уз капију камене куће / са зидића висе босе ноге / осећаш како се коврџава коса / на ветру благо мрси / нема пуно звукова / осим шума мора / које омамљујуће светлуца / и понеког галеба у даљини / у руци ти густ грозд / некоме са стране / личиш на младог бога. У овом обиљу општих места пред којима читалац стоји сав растопљен од зидића, коврџица и „светлаца“ (како би рекао јунак серије „Село гори, а баба се чешља“) ништа не личи на песму самог врха српске поезије, већ на неуспели шлагер неуспешног и антиталентованог кантаутора.

319


78-79 Наводимо део из једног састава ученика основне школе на тему „Како сам провео летовање“: „Једва сам чекао да видим море. Био сам одушевљен тим воденим пространством. Замишљао сам свој одлазак на море често. Вода је била топла и највише сам времена проводио у води. Увек смо шетали и обилазили град. Направио сам пуно фотографија за успомену.“ Не личи ли Деспићева песма на један просечан састав из српског језика просечног ученика, за једну солидну тројку, само што се ученик није сетио да у свом саставу постави галеба (са сињег мора) како би појачао иконографију. Није се сетио ни да у последњој реченици дода реч Бог, односно да се осећао као Бог, по могућству млад (јер коме треба стари брадати Бог међу шумовима мора са замршеном косом) и тако подигне састав на средњошколски ниво. Баш када смо помислили да се ова врста слаткасте поезије која подиже ниво шећера у крви завршила са поглављем „Аутохипноза“, улазимо у друго поглавље „Испод стиха“ где Деспић кмечи и правда се зашто пише носталгичну а не ововремену поезију у песми „Удица“. Тема је сама по себи једна од најпривлачнијих – како настаје песма. Да је песму завршио само са првом и једином строфом, она би и имала некаквог смисла, међутим, досадно набрајање пузавица, мехурића, плаветнила и свих реквизита који се користе у пропалим шлагерима одводи песму у још досаднији епилог. Пишући о овом поглављу Бојана Стојановић Пантовић је истресла читаву филозофију Јунга и Фројда желећи да нам покаже како је ова поезија прави пример хипнагогичких слика. Само што хипнотички дискурс није исто што и булажњење са јефтиним песничким призорима. Љиљана Павловић Ћирић у тексту о Аутохипнози наглашава: „ да се читалац мора својски потрудити да докучи угао причања, гледања, доживљавања и да ухвати глас испуштен као крик према унутра. „ Овде као да песник има гастроентеролошке проблеме, па постаје опасност за своје сапутнике. Једна од суштина уметности и јесте да се тај универзални крик усмери ка примаоцима порука, а не да буде „Глувило“ како то Љиљана Павловић Ћирић описује у свом тексту. „Песма, скривени додир“ пати од мушких нежности. Опет трокраке ножице, стазице и пртинице, без икакве снаге и енергије која би могла да додирне читаоца.

320


Очигледно је Деспићу као песнику, док се цео свет око нас распада, досадно, чим у песми „Саксија“ нема о чему другом да пише него о врани која је слетела на његову жардињеру и то баш у тренутку док се напрезао да започне било какву песму. Да врана није слетела, песма не би ни настала, вероватно. Ова песма као неки вид модерне поскочице опет пати од травчица, кљунића, мозгића и Деспићеве мушке нежности: како је само паметна (врана) / а теби симпатично / драго ти је / што је баш твоју саксију изабрала / што се ту осећа безбедно / што је близу тебе похранила / мозгић / за не дај боже Хоп, хоп, баш је ова врана симпа, Деспић завршава песму како би евентуално из тог мозгића нешто могло да се роди, као оне совице испале из гнезда у другој његовој песми. На силу изведена једног поподнева када je Деспићу било ужасно досадно, док је врана кљуцала из његове саксије уносећи у простор свежину и сјај, јер песнику је живот кабинетски неподношљив, сведен на ормар у коме се налазе испеглани чаршави, марамице, јастучнице и чипкице, како песник описује стање ствари у песми „Red right hand“. Још да је додао шљокице, песничка слика била би комплетна. Књига се завршава поглављем „Видео си“. Дескриптивна песма „Јесењи призор“ је школски пример како их не треба писати: Црни облаци / на ниском небу / лишће у ваздуху / ускомешано / једна се кеса / попут галеба превртача / приближава крошњама платана / у којој ће уплетена / остати до пролећа / и осетити додир / нежних изданака Ах, тужне ли судбине једне кесе над којом песник пушта сузе и сузице. Ох, како је тужно гледати судбину кесе која по природи ствари неће моћи да се распадне хиљаду година, али ће осетити додир нежних изданака. Деспић је овом књигом показао да припада групи песника – књижевних критичара који песме пишу на силу, по сваку цену, желећи да наплате године када су писали научне радове о књигама издавача код којих данас објављују књиге. Њему награда припада по клишеу ја теби ти мени који је успоставила књижевна елита. Када би могао да прочита шта је све овенчано у његово име, Бранко Миљковић би се вратио у гроб по своју ватру, јер је ништа остало на српској песничкој сцени.

321


78-79 Ненад Обрадовић О ЋУТАЊУ И ШАПУТАЊУ Постоји проблем, у објављивању поезије. Како објавити, не толико. Рукопис који скупља прашину често јача. Него потпроблем, много опаснији: шта с књигом? Нећемо дирати сада, издаваче поезије. Довољно им је борбе. Уперимо ову наоштрену трску ка критици: ако се у издаваштву бежи од поезије, ако, дакле, бројимо на прсте ентузијасте, како је онда могуће да – како се сматра, у ово време оскудице – немало поезије промакне? Треба рећи: џаба сав простор књижара, периодике и друштвених мрежа – песници долазе до афирмације на два начина: наградом или критиком. Некакав фотељаш, ипак, мора, просто мора, рећи: „амин! фанфаре!“ Постоји и популарност, која не значи признање. Само мало и о том кокетирању са (фејсбук) публиком. Стари добри Матија, на пример, причао је, како му је значило много, тада, на почетку, младом, новом, појављивање на телевизији, и у новинама. Зашто? Да виде тетке, и стрине, рече. Телевизија, новине. Не треба му то више, насмејао се, пре петнаестак година. Али, не престаје да се јавља. Он се не смирује ни сада. Нема самотњаштва. Он не губи сигнал. И ето, није мали број оних који мисле да је то једини српски песник. Ако не једини, онда највећи. Ако не највећи, онда какав? – поред толико мудрих изјава и жонглерских бравура. Доскочица. То је популарност. С тим што је Матију имао ко и да призна. На страну матије. Како, дакле, поезија, промакне? Не само то. Још занимљивије: како награђена књига пропадне? Не спаљује нико ништа. Она оде у заборав. Да ли је то ваљало? Нећемо бити злочести. Оставимо сада све неваљало по страни. Рецимо (а тога још има): књига је поезија, и нова, и оригинална, и вредна, и – награђена! Достојно примљена. Прикази, позитивне критике, у пожељној формацији. Нико ништа не напада. Нема борбе. Песник се етаблира. Он чак не мора отићи, на заслужен, самотњачки одмор, по нов утисак. Он, узећемо, не прави дистанцу и не хлади срце и главу, него наставља да ствара и објављује у периодици. Учествује у промоцији књижевности. Он је културни ударник и има најбоље намере. Он је... Шта је оно беше, он, објавио, пре годину дана? Како се зове она

322


награда, дај, сети се, мени је на врх језика! Он је сад објавио нову књигу. Заиста? Нешто чудно се дешава. Не само непримерена ортачка друштва и књижевне партије и све чувене штетне импликације таквог устројства књижевне сцене која презире самотника. Већ равнодушност. Дебела, тешка помиреност свих који су у њој огрезли. Књига, као посао и корист. И несхватљива брзина издавачке траке коју ништа не ремети. Ни читалац (многи би рекли, никад спорији, скромнији). Знатна дисторзија и дисперзија читалачке пажње. А критика? Неће више критичари да пишу критику. Не. Само образложења награде. И рецензије. Песме хоће да пишу критичари, макар лоше. Зашто да не? – кад се већ може – критичарском, професорском и уредничком звању, додати и песничко занимање. Зашто да не? – кад је нека награда извесна. Што не би? – када ће, ионако, сви да оћуте. А зов ћутње је јак. Доста се ћути у нас. Свако у тој слабости налази мало снаге. Неко, тек, наду. Позиција, кад ћути, управо се узда у мало и кратко. А опозиција, тачније, они што се пред ћутњом повлаче, научили су добро, да само онима који ваљано ћуте, јача глас. Ћутњом, глас постаје нов, и препознатљив. Они чекају своје. Али нема више јачања ћутњом, оном који има шта да каже. Дошло је то време (прешли смо преко прага, нема сад назад), да се ништа вредно неће написати, још дуго, без чворуге и стиснуте песнице. Пристојан песник је изигран. Може он сад и даље да постоји. Као наивко. Или качак. Културан гест – на низбрдици: врло брзо постаје еуфемизам, а потом, без препрека, клизи у лицемерје. Треба само оспоравати! Таква је то фела. Чак и оно што ваља, треба да се поткачи мало. Они, за то, сувише сујетни, нека пропадну онда. Неки од њих, можда ће, тек тамо да живну. Али слатко је ћутање. Ћутња последња умире. До тада, међутим, све ће се, и даље, брзо, врло брзо, прихватати. И горе: још многи ће ставити лепе удобне маске, узети учешће, па редом указивати поштовање и хвалити. За мало личне књижевне добити. Или наде. Они ће се, чак, горем од себе, удварати. Јесу ли песници марва? Јесу ли уредници часописа феудалци, властодршци? Како се, данас, постаје дворски песник? Или ваља водити борбу за вредност, не за моћ. Али како, ако се вредност пушта низ воду, низ траку, а не желиш моћ? Да се штампа на штампачу и тако да се деле књиге којекоме? Па то је већ радио „Caché“. Не дуго, не више. Сада међутим имају издаваче од којих отпадају уши. И катедре. А награде, с обе стране доделе. Нема, дакле, смисла.

323


78-79 Чудна је ствар објавити књигу. Више него написати. Ризиковати, ко је лепом ризику склон, па успети, ко уме, па имати среће и завртети мозак неком издавачу да објави ризичну, оригиналну ствар, требало би да је већ доста. Међутим, оно се тек родило, а не ваља га љуљати. Оставља се погрешан утисак. Треба после да напише песник три анемична романа да би се извукао. Можда, писати и држати негде код себе или код адвоката да се објави после. На оставинској расправи да се роди. На цени су мртви песници. Нико не ћути боље. Људи траже уживања – препоручена, брза и лака. Ако може, у поезији, да се ужива, на начин како је то у краткој причи. Ангажованој. Прочиташ, и одмах да разумеш и да те дирне и да је ту поента нека, да те мотивише, и да осетиш задовољство тржног центра и десерта. Песник је данас пустолов већ ако направи разлику између кратке приче и песме. И то код добрих песника. Нема више лоших песника, само лоших песама. То је неугодна чињеница, али је тако. Можда више нема смисла објављивати, бар сложене књиге, и вишеслојне, за дуге године. Такорећи, претенциозне. Оне су на траци. Нема времена. Шта си прочитао сада, можда, техником брзог читања, са јесењег курса – није више сада, него јуче. Прексутра се већ губи, нестаје са хоризонта. Пробај да не напишеш песму, годину дана. Требало би да то није богзна шта, за једног песника. Макар, да не објавиш. Пробај уједно, да не коментаришеш друге, и не учествујеш, ма како, у књижевној арени – за годину дана, ко ће ти веровати, да пишеш? Зато што је и стварност данас збрзана, збркана, циркуска, зато је и њена поезија сметена, осуђена да се потура. Осуђена на потрошачко одбацивање. И рециклирање. Можда би требало да се згури и да припреми доста маски? Нема за поезију места у стварности, колико би она у стварност – суву и крцату, тривијама. А поезија, гонитељ, она би да је натопи собом, па да бубри. Може и то. Само да видимо ко ће боље. Професор, члан жирија, или главни уредник престижног часописа. Тако је, али нема сад кукања. Само иронија, понекад. Одушак. Па нови напори, нова нећутања, која, можда, тек почињу, и која ће се наставити, и јачати. Није криза, како се, често, намеће. Него страдање. Рефлектори и изопштеност: од људи који пишу песме више се не тражи ништа, или се захтевају чуда. Само, парафразирајмо: хоће ли критика умети да пева, као што су песници ћутали о њој?

324


МЕЗИЈА

325


78-79

326


327


78-79

328


329


78-79

330


331


78-79

332


333


78-79

334


335


78-79

336


337


78-79

338


339


78-79

340


341


78-79

342


343


78-79

344


345


78-79

БУКТАЛИ СУ Милан Аранђеловић, писац, новинар, књижевни критичар, сатиричар и суперхерој. Аутор је романа Лабудолики паунови морају умрети, Балада меда и крви, У.С.А., Сањају ли андроиди радничка права?, затим уредник збирки прича Имам нешто да ти кажем, Писмо за Естабана и друге приче и Нико више не иде у рај и друге приче, као и аутор приче у збирци Чувари златног руна. Уредник је онлајн магазина Бооквар. Сарадник је бројних часописа и портала . Стефан Аћимовић (1985, Београд), студирао компаративну књижевност у Новом Саду. Пише есејистику (филм, музика, књижевност). Литерарно, у транзицији ка прозном исказу. Љубитељ живота, спортских приредби. Музички (про)куратор. Јовица Аћин (1946, Зрењанин), пише песме, кратке приче и есеје, преводи са немачког, француског и енглеског. Неке од објављених књига: Унакрст дивљина памћења (1970), Изазов херменеутике (1975), Паукова политика (1978), Шљунак и маховина (1986), Поетика растројства (1987), Дуге сенке кратких сенки (1991), Поетика кривотворења (1991), Уништити после моје смрти (1993), Гатања по пепелу – о изгнанствима и логорима (1993), Апокалипса Сад – нацрти о Божанственом маркизу (1995), Лептиров сановник (1996), Неземаљске појаве (1999), Љуба Поповић – одисеја једне сенке (2000), Лебдећи објекти (2002), Ко хоће да воли, мора да умре (2002), Мали еротски речник српског језика (2003), Сеништа и други раскази (на македонском, 2005), Дневник изгнане душе (2005), Дневник о вагини (2005), Голи демони/ Наге жене (коаутор-илустратор М. Милетић, 2006), Прочитано у твојим очима (2006), Шетња по крову ,Сабрани цртежи Франца Кафке (2007), Голи приповедач: О свим стварима изгубљеним и нађеним (2008), Ушће океана (2011), Јеванђеље по магарцу и друге приче о ситним светим тренуцима (2013), Кроз блато и остала умишљања (2017), Сродници (2017), Украдени роман (2018), Сродници (2018), Пилот трамваја (2019) и Мали еротски речник српског језика – са Лебдећим објектима и Дневником

346


изгнане душе (2019), Полазећи од краја света (2020), Дозвола за бицикло (2021) Бања (2021) . Живи у Београду. Лазар Букумировић (2001, Чачак), студент српске књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Главни и одговорни уредник портала Поента. Пише поезију и књижевну критику. Објавио збирку Уџбеник свакодневице 2021. у Матици српској. Небојша Васовић (1953, Краљево), 1978. дипломирао на Филолошком факултету у Београду на групи Југословенске књижевности са општом. У Београду је радио као слободни уметник: писац, уредник, књижевни критичар. Магистрирао је 1992. на Новом калифорнијском колеџу у Сан Франциску (програм: Poetics). Живи у Торонту (Канада) од марта 1988. Аутор је следећих књига: Поезија: Струна/Сутон, Просвета, Београд, 1983. Со лично, Видици, Београд, 1986. Бразил, Матица српска, Нови Сад, 1986. Песме за децу и калуђере, Матица српска, Нови Сад, 1989. Пердидо, КЗНС, Нови Сад, 1991. Гонг у житу, Матица српска, Нови Сад, 1991. Музика роба, Нолит, Београд, 1992. Талмуд и ја, БИГЗ, Београд, 1992. Седам чунова, БИГЗ, Београд, 1995. Посечене су шуме, Народна књига, Београд, 2003. Ни љубави ни хлеба, Повеља, Краљево, 2006. Изабране песме, Повеља, Краљево, 2011. Нека, хвала, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2014. Голицач табана, Пресинг, Младеновац, 2018. Дулчинеји од Винче, Поетикум, Краљево, 2021. Есеј, критика, дневници: Поезија као изванумиште, Рад, Београд, 1983. Против Кундере, Браничево, Пожаревац, 2003. Лажни цар Шћепан Киш, Народна књига, Београд, 2004. Дневник I, Народна књига, Београд, 2004. Contra Kundera, La Cabra Ediciones, Ciudad de Mexico, 2012. Зар опет о Кишу?, Конрас, Београд, 2013.

347


78-79 Полемике и портрети, Задужбина „Николај Тимченко”/Алтера, Лесковац/Београд, 2015. Европски давитељи из нашег сокака, Бернар, Београд, 2016. Јелена Вукановић (1995, Пећ), живи у Младеновцу. Студирала Филолошки факултет Универзитета у Београду, повремено ради као професор српског и шпанског језика, а активно се бави писањем и превођењем, пише поезију, прозу и преводи са шпанског језика. Објавила две књиге песама: Логор (2020) и Чађави влак у смеху (2021). Анђелко Заблаћански (1959, Глушци, Мачва), пише поезију, прозу и афоризме, преводи с руског. Књиге песама: Рам за слике из снова, 1992; Игра сенки, 2004; Птица на прозору, 2007; Сан напукле јаве, 2009; Раскршћа несанице, 2011; Пијано праскозорје, 2014; Мали ноћни стихови, 2019, Ноћи вучјег зова, 2020. Збирка афоризама: Палацање, 2006. Књига прозе, сатиричне поезије и још понечега: Иза линије, 2020. Приредио и превео збирку руске поезије Од Пушкина до Капустина, 2019. Покретач је и главни уредник часописа за књижевност Суштина поетике. Члан је Удружења књижевника Србије. Живи у Глушцима. Деjан Каназир (1997, Београд), бивши полазник радионице креативног писања у Библиотеци „Милутин Бојић“ коју је водила Виолета Вучетић. Победник „Звездаријаде“ 2015. у Београду. Касније је постао пасиван члан и посетилац скупова Књижевног друштва „Орфисти“. Његове песме заступљене су у: „Рукописи 40“, „Рукописи 43“, „Часопис ТЕМА, Загреб“, „Поезија Загреб“,“Часопис Градина“, „Београдски књижевни часопис”, blacksheep.rs , астронаут.ба, стране.ба, хипербореја.блогспот, феномени.ме., нигдине.цом, зборник љубавне поезије блуднистих.цом. Заступљен jе у антологиjи савремене српске поезиjе „Логичне побуне“ коjу jе приредио професор Стеван Брадић (Лагуна 2022.) 2019. године, његову прву збрику песама „Ништа се не дешава уторком увече“, објављује ППМ Енклава под окриљем Звонка Карановића код којег је ишао на радионицу у ДКСГ Београд. Другу збирку поезиjе „Људи коjу скачу на хаубе“ обjавила jе ППМ Енклава 2021. године. Поред поезије, пише кратке приче и драме.

348


Велимир Кнежевић (1985, Земун), дипломирао је на групи за српски језик и књижевност са општом лингвистиком на Универзитету у Београду. Објавио је три збирке песама: „Мразовник“ (2008), „Дунав станица“ (2019), „Слушни апарат“ (2021, књижевна награда „Новица Тадић“) . Живи и ради у Земуну. Владимир Коларић (1975, Лозница), прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе и преводилац. Дипломирао драматургију на Факултету драмских уметности Универзитета уметности у Београду. Објављује прозу, позоришне драме, есеје, приказе и научне радове из области књижевности, филма и уметности, преводи са руског језика. Учествује на научним скуповима, књижевним трибинама и промоцијама у земљи и иностранству. Објавио више књига прозе и драмских текстова. Зоран Крстић (1963, Загреб), живи у Крапинским Топлицама. Поезијом и прозом, заступљен у периодици. Добитник награде подгоричке књижаре „Карвер“ на Конкурсу Вранац за кратку причу 2015. године. Збирка поезије: Одраз испразне стварности (Пресинг, Младеновац, 2018),објавио збирку кратких прича: Воћњак на обали тјескобе (Пресинг, Младеновац 2018). Роман: Птица у димњаку (2021). Љиљана Лукић завршила је основно и средњошколско (гимназијско) школовање у Бијељини а Филолошки факултет, на коме је и магистрирала, у Београду. Радила је као професор у Гимназији и као руководилац у Библиотеци у Бијељини. Сарађује у великом броју часописа и листова (преко три стотине и педесет библиографских јединица). Као књижевник и књижевни критичар објавила је следећа дела: Магнолија на длану - збирка прича (1997); Из књижевног сазвежђа – есеји и критике (1998); Плаво је боја неба – пјесме (1999); Једнога дана пре седам дана - приче за дјецу (2000); Балкон за маштање – приче и приповијетке (2002); Трагање за смислом – књижевне критике (2004); Кључар чудне љепоте Јован Дучић –књижевноисторијска студија (2008); Приче о медведићима – приче за дјецу (2009); Јован Дучић, Рани радови I (1886-1896) – приређивач Љиљана Лукић (2010); Рани радови II (1896-1901) – приређивач Љиљана Лукић (2020) –припремљено за штампу;

349


78-79 Сем тога објавила је романе: Јелена Златоносовић (2011, друго издање 2013); Доктор Николо (2015); Звијезда падалица (2015); У трагању за оцем (2016); У небо загледан (2017); Пут у недоглед (2018), Бисер на дну мора (2019) и Кад сјећања заболе (2020). Члан је жирија за додјелу Награде Меша Селимовић у организацији Вечерњих новости у Београду. Уредник је у часопису Српска вила, члан је Удружења књижевника Републике Српске и Удружења књижевника Републике Србије. Живи у Бијељини. Слободан Николић (1970, Чачак), завршио Гимназију у Чачку. Студије књижевности (српски језик и књижевност са општом теоријом књижевности) на Филолошком факултету у Београду завршио 1997. године (дипломирао код проф. Новице Петковића). Од марта 1998. године ради као професор српског језика и књижевности у Гимназији у Чачку. У уређивачком одбору и редакцији часописа АРТ032 (19992009); у истом часопису објавио следеће радове: „Слово светог Јована Златоустог о онима који се лажно куну - 2001; Смисао тела у поезији Растка Петровића, 2005; У водама ликовног стваралаштва – осврт на цртеже Растка Петровића - 2006; После потопа – српски надреализам јуче, данас, сутра - са Савом Стијеповићем - 2010 (два наставка); Пловидба окамењеног Халикарнаса (о роману Камени бродови Сава Стијеповића - 2012); Жиг у крину (о поетској прози Милана Ћаловића - 2012).“ Лектор Зборника радова, као и каталога Народног музеја у Чачку (2005-2020) Лектор издања Уметничке галерије „Надежда Петровић“ у Чачку (2005-2020) Рецензент књиге Необичне приче сликара Миливоја Марића. У часопису Градац бр. 194-195 објавио текст Феномен Морисон (2014). Иван Новчић (1972), до сада је објавио следеће књиге: Књиге песама: Ампутација душе (2003) Шифарник страдања (2008) После потопа (2018) Галиција и друге шуме (2019) Песме о кавезу (2020) Кајафин избор (2021)

350


Јауди племена мог (2021) Бестијаријум (2022) Књиге изабраних песама: Љубав у Халдерну (2021) Проза: Срем и Суматра (збирка прича, 2017) Трн у пети (роман, 2022) Студије и есеји: Емир Кустурица: поетика порицања смрти (2016, 2020) Доњи ракурс (есеји о филму, 2021) Преведени текстови: Писма Телемаху (избор из поезије на француском језику, 2021) Награде и признања: Награда Тома Радосављевић, за есеј Кустурица и Достојевски (2015) Награда Србољуб Митић, за књигу Галиција и друге шуме (2019) Дом културе Ивањица (најлепша љубавна песма – Монтескјеова аутобиографија, 2020) Књига Песме о кавезу била је у ширем избору за награду Бранко Миљковић (2020) Награда Гордана Тодоровић за рукопис Бестијаријум (2021) Награда Стојан Степановић за рукопис Доручак са Диогеном (2021) Ненад Обрадовић (1991. Крагујевац), пише поезију и прозу. Објављује у периодици. Објавио књиге позије: Несите легенде (2020), Шарада (2020). Тренутно живи и ради у Панчеву. Миодраг Радовић (1967, Београду), завршио је Филозофски факултет у Новом Саду, одсек за српскохрватски језик и југословенске књижевности, при катедри за јужнословенске језике 1995. године. Постдипломске студије је похађао од 1996-1998. године, такође на Филозофском факултету у Новом Саду.

351


78-79 Објавио је четири књиге поезије : „Мали прилог историји несреће“ (Цветник, Нови Сад, 1996); „Задах зла“ (Просвета, Београд, 1999), „Час бешчашћа“ (Просвета, Београд, 2000) и „Бивши људи“ (Просвета, Београд, 2006). Такође је објавио и књигу прозе „Приче са западне банде” (ОКФ, Цетиње, 2019). Превео је с енглеског језика књигу студија проф.др С.В.Гловер о словенској литератури »Лирска драма словенског модернизма« (Просвета, Београд, 1997). Приредио је, направио избор и написао предговор за књиге »Најлепше песме Владислава Петковића Диса« ( Београд, 2002), »Најлепше песме Федерика Гарсије Лорке« (Београд, 2002), »Изабране песме Ф.Г. Лорке« (Просвета, Београд, 2006), »Најпесме Владислава Петковића Диса« (Српско библиофилско друштво, Београд 2016). Добитник је награде „Вранац” (Карвер, Подгорица, 2015) за прозни урадак на анонимном регионалном конкурсу. Објавио је више стотина књижевних есеја, књижевних критика, прозе, поезије и превода у дневној штампи и књижевним часописима у Србији и иностранству. Песме су му превођене на албански језик. Радио је скоро две деценије као уредник за књижевност и лексикографију у београдској »Просвети«. Једно време је радио као оперативни уредник београдског часописа „Књижевност”, и часописа „Lettre Internationale“ на српском језику, као што је био и уредник за Србију „Црногорског књижевног листа” из Подгорице. Био је колумниста културног додатка дневних листова, београдске „Борбе“ од 1997. до 2000. године и подгоричких „Вијести“ од 2006. до 2010. године. Члан је Удружења књижевника Србије, Црногорског ПЕН центра и Црногорског друштва независних књижевника. Миодраг Сибиновић (Зајечар, 6. октобар 1937 — Београд, 26. јул 2020) био је истакнути српски филолог, лингвиста, преводилац, теоретичар превођења, књижевник. На пољу славистике је дао капитални допринос, посебно из домена русистике, украјинистике и белорусистике. Био је професор универзитета. Приредио и превео велики број књига поменутих књижевности. За активност у обележавању 200. годишњице Пушкина 1999. добио је медаљу Владе Руске Федерације. Као предавачу два пута му је додељивана плакета Руског дома културе у Београду.

352


Додељене су му повеље за животно дело Удружења књижевних преводилаца Србије (2004. године), Удружења књижевника Србије (2012.) и Славистичког друштва Србије (2017.). Од Смедеревске песничке јесени 2016. добио је Повељу за превођење савремене поезије „Златко Красни“. Одлуком Владе Републике Србије, на предлог Удружења књижевних преводилаца Србије, 7. децембра 2007. године додељено му је посебно признање за врхунски допринос националној култури у Републици Србији. Бранислав Соломун (1961), објавио збирке песама : Притисак (Матица српска, 1986), Прозрачност (КОВ, 2021). Објављивао поезију, прозу и преводе са енглеског у југословенској и српској књижевној периодици. Живи у Београду. Марко Стојановић (1978, Лесковац), где и данас живи и ради као професор енглеског језика. Већ двадесет и седам године црта стрипове и преводи их („Hellboy”, „Hardboiled“, „Raptors“, „Sky Doll“). Сценариста је стрип албума : Макс Дебрис, Црне душе, Постеља од глога, Реквијем, Пасији животи, Прах, Пепео, Бајка и друге истине, Мртва стража, Духови у боци, Чудовишта, Зла крв, На крају крајева, Каинов сој, Трећи чин, Земља чуда, Барон и терор, Љуте ране и серијала „Вековници“ и „Бескрвни”. За француску издавачку кућу „Septieme Choc“ објавио је шест стрип албума: Le Dico des Hommes, Le Dico des Femmes, Les 69 secrets à savoir sur les Femmes, Les 69 secrets à savoir sur les Hommes, Savoir bien s'y prendre pour tout obtenir de lui! и Savoir bien s'y prendre pour tout obtenir d'elle! Године 2015. француски издавач Yil објавио му је албум MAX DEBRIS Confession d'un véritable faussaire“. Своје текстове и стрипове објављивао је у Политици, Књижевној речи, Политикином Забавнику, Пољима, Стрип вилајету, Градини, Нашем трагу, Pressing-у, Градцу, Pressing Movie-у, Арсеналу, Трешу, Прессек-у, Помаку, Багеру, Еону, Београдском књижевном часопису, Панорами, Ђачком забавнику, Strip Pressing-у, Нашој речи, Новој нашој речи, Правнику, Бумерангу, Витезу, Ennea-и, Акту, Стрип Креатору и Деветки (Македонија), Барским новинама и Стриповњу (Црна Гора), Стрип Ревији и Стрипосу (Хрватска), Parabellum-у и Јежурку (Босна и Херцеговина), BDC-у и ТБД-у (Румунија), Balkans comics connections -у (Велика Британија), Dentistpro-у (Француска),

353


78-79 ARRRGH-у (Чешка), GAS3K-у (Уругвај), Yabani (Турска), Heavy Metal (Сједињене Америчке Државе) и Стрипотеци. Његови стрипови су уврштени у антологије „Shock 1“ и „Shock 2“ америчког издавача „Aftershock“. Први албум серијала Вековници објављен је у Румунији, Македонији, и Грчкој, а у Хрватској се серијал редовно објављује једином стрип месечнику у региону, Стрип ревији Вечерњег листа. Појединачни албуми овог серијала уврштени су шест пута у избор најбољих стрипова света у избору водећег стрип теоретичара света, Британца Пола Гравета. Марко Стојановић је аутор књига есеја о стрипу под називом Јужњачка Утеха (2009) и Стриповање (2018) у издању Нишког Културног Центра. Приредио је и уредио монографије „Лесковачки стрип 1950-2010“, „Зајечарски стрип“, „20 година Лесковачке школе стрипа“, „15 година Стрип Прессинга“ као и неколико стрип албума домаћих стрип аутора. Приређивач је и сценариста албума „До пакла и назад“ у издању Народног позоришта Тимочке крајине, Центра за културу „Зоран Радмиловић” Зајечар посвећеном обележавању стогодишњице од краја Првог светског рата, а написао је, уредио и самостално издао наставак тог албума под назовом „До пакла и назад: Запис“. Покретач је едиције стрип албума „Лесковачки стрип“. Заступљен је у антологији кратких прича Лесковца „Велике приче Малог Манчестера“. Такође је и главни и одговорни уредник нишког стрип часописа Стрип Прессинг, и идејни творац и суорганизатор Балканских смотри младих стрип аутора, најстаријег и најмасовнијег стрип фестивала на простору бивше СФРЈ. Са Удружењем љубитеља стрипа и писане речи „Никола Митровић Кокан“ учесник је међународног пројекта „Can for Balkans”, јединог културног пројекта из Лесковца којег је икада подржала Креативна Европа. У оквиру тог пројекта представљао је по први пут у историји српски стрип у Алабанији августа 2021. године у Тирани и Драчу. Води Лесковачку школу стрипа „Никола Митровић Кокан” од 1995. године. Добитник је преко седамдесет награда у сфери девете уметности, између осталог прве награде за стрип Политикиног Забавника, плакета Шестог међународног салона стрипа у Београду за сценарио и за класичан стрип, Grand Prix-а седмог, дванаестог и шеснаестог међународног салона стрипа у Велесу, Македонија, Grand Prix-а деветог међународног салона стрипа у Београду, два Крагујевачка победника, 5 награда „Стрипотеке“ и 3 Октобарске похвалнице града Лесковца. Добитник је меморијалне плакете „Никола Митровић Кокан“ за најбољег младог стрип сценаристу Балкана 2000. и 2004, као

354


и истоимене плакете за најбољег младог стрип теоретичара Балкана 2007. Добитник је награда за допринос српском, македонском и бугарском стрипу, награде Амбасадор бугарског стрипа, награде за историјски стрип на Фестивалу историјског стрипа у Брашову у Румунији као и Октобарске медаље града Лесковца. За француског издавача „Delcourt“ ради на серијалу „Croix Sanglante“, за америчког издавача „Aftershock“ пише серијал „Cross to Bear” а за кинеског издавача „FT Culture” урадио је стрип албум „Full Barrage Spectral Jamming“ по прози кинеског писца Лиу Циксина. Марија Стојић, мастер студије завршила 2018. године на Филозофском факултету Универзитета у Нишу на смеру Модул за српску и компаративну књижевност, а основне студије 2015. године на смеру Србистика (Српска и компаративна књижевност) на истом факултету. Мастер рад са темом „Град и село у драмској књижевности ренесансног Дубровника“ је одбрањен из предмета Књижевност од ренесансе до рационализма, а ментор је била професорка Ирена Арсић. Истоимена књига је објављена 2018. године од стране издавачке куће Ars Libri/Задужбина Владете Јеротића као трећа књига првог кола Едиције Стари Дубровник . Од 2015. године ради у школи, прво су то биле основне школе Општине Брус, а од 2018. године у Средњој школи Брус на месту професора српског језика и књижевности. Од те године уређује и часопис „Ехо“ Средње школе у Брусу. Душан Стојковић (1948, Београд) – песник, приповедач, књижевни критичар, есејист, антологичар, преводилац са словеначког и француског језика. Уредник Шумадијских метафора (Младеновац). Члан редакције часописа Бдење (Сврљиг) и Наш траг (Велика Плана). Академик Славјанске литерарне и артистичке академије у Варни. Објавио, приредио и превео велики број књижевних дела. Изабрана дела: Снивци (Unus mundus, Ниш, 47 /2014, стр. 89–249), Изабрана дела Душана Стојковића: Песме, кратка проза, изабрани есеји ( Пресинг, Младеновац ,2020). Живи и ради у Младеновцу. Тихана Тица (1989) дипломирала је на катедри за Општу књижевност и теорију књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Мастер рад „Платонистички елементи у

355


78-79 византијском песништву“ одбранила је на истој катедри и тиме стекла звање Мастер професор језика и књижевности. Објављивала је песме и кратке приче у разним зборницима, порталима, у земљи и региону, од чега би издвојила учешће у пројекту „Млади долазе“ Удружења књижевника Србије у Београду и причу у Зборнику Милош Црњански из Беча; учествовала је на књижевним вечерима; писала рецензије и приказе књига; приредила збирку песама проф. др Павла Станковића, „Бечка свитања, београдски сутони“ 2017. године и 2018. објавила је роман првенац Устоличење јарца. У издању Поетикума, 2021. године објавила је збирку песама Ишчезло небо и роман Покераш (2022). Била је стипендисткиња Гете института у Београду 2014. године и неко време провела је на усавршавању у Немачкој. Објављује у периодици. Живи и ради у Београду. Мирољуб Тодоровић (1940, Скопље), oсмогодишњу школу учио је у местима око Велике Мораве, гимназију у Нишу, дипломирао је на Правном факултету у Београду. Оснивач је и теоретичар сигнализма, српског (југословенског) неоавангардног стваралачког покрета и уредник Интернационалне ревије Сигнал. Пише поезију, прозу, есеје и бави се мултимедијалном уметношћу. Објавио велики број књига поезије, прозе, есеја и полемике. Поезија, есеји и интермедијални радови Мирољуба Тодоровића објављивани су на више језика у антологијама, зборницима, каталозима, листовима, часописима, сајтовима и блоговима: Италије, Мађарске, Аустрије, Немачке, Француске, Шпаније, Португала, Швајцарске, Чешке, Пољске, Литваније, Шведске, Русије, Финске, Исланда, Велике Британије, Данске, Холандије, Белгије, Малте, САД, Канаде, Мексика, Уругваја, Чилеа, Бразила, Нове Каледоније, Јужне Кореје, Јапана и Аустралије. Овај аутор имао је четрнаест самосталних, а излагао је на преко шест стотина колективних међународних изложби цртежа, колажа, визуелне поезије, мејл-арта и концептуалне уметности. Награде: ''Павле Марковић Адамов'' 1995. године, за поетски опус и животно дело; ''Оскар Давичо'', за најбољу књигу објављену у 1998. години (Звездана мистрија); ''Тодор Манојловић'' 1999. године, за модерни уметнички сензибилитет, ''Вукова награда'' 2005. године, за изузетан допринос развоју културе у Србији и на свесрпском културном простору, награда Вукове задужбине за уметност

356


2007. године за збирку песама Плави ветар и награда ''Златно слово'' 2008. за књигу Шатро приче у издању Српске књижевне задруге као ''најбоље књиге кратке прозе објављене у 2007. години'', ''Признање Крлежа за животно дело'' 2010, ''Повеља за животно дело'' Удружења књижевника Србије 2010, ''Златни беочуг'' 2011 за трајни допринос култури Београда, ''Повеља Карађорђе'' за животно дело 2017 и Велика награда за животно дело Асоцијације српских архитеката (АСА) поводом изложбе ''Уметност данас'' 2019. http://www.miroljubtodorovic.com/ http://signalism1.blogspot.com http://www.rastko.rs/knjizevnost/signalizam/ Бошко Томашевић (1947, Бечеј) песник, романописац, есејист и књижевни теоретичар. Оснивач је школе суштинског песништва. Студирао је између 1967. и 1972. године општу књижевност са теоријом књижевности на Филолошком факултету у Београду где је 1982. и докторирао са радом о картезијанским основама романа у првом лицу једнине. Између 1976. и 1990. радио је у новинским центрима за истраживање медија и комуникацијâ. После 1990. држао је предавања и бавио се научно-истраживачким радом на универзитетима: Нанси (1990—1996), Фрајбург (1990, 1994, 2001), Беч (1994, 1995, 1996), Ерланген (1998), Берлин (2000, 2001), Ахен (2005) и Инзбрук (1998—2001; 2009). Бави се областима попут: постструктуралистичка књижевна теорија, онтологија књижевности те однос песништва и филозофије. Члан је: Европске академије наука, уметности и књижевности; француског и аустријског ПЕН-а; Француског друштва писаца и Аустријског савеза писаца. Поред писања књижевних дела, пре свега поезије, бавио се и фундаменталном онтологијом. Рад на онтологији књижевног дела водио га је трагању за прапочецима језика, песништва и мишљења на начин на који су били дефинисани у предсократској мисли Хераклита и Парменида. Ова истраживања су, посредством Хајдегеровог опуса, утицала и на његову поетику. Томашевић је објавио своју поетику 2004. године у књизи Битно песништво: песнички манифести и краће расправе о песништву. Објавио је преко осамдесет књига и књижевних студија.

357


78-79 Драгиша Ћосић (1951, Буковче код Неготина), студирао је графику на Академији уметности у Новом Саду код професора Халила Тиквеше и Живка Ђака, а постдипломске студије графике у Београду код професора Небојше Радојева. Члан је УЛУС-а (Графичка секција), а од 2008. године и Уметничког удружења Грчке. Од 1968. године излаже на групним и самосталним изложбама од Слагелсе (Данска) до Атине (Грчка). Његови радови се налазе у музејима, приватним збиркама и галеријама у разним земљама. Сем графике бави се сликањем и цртежом. Учесник је графичке радионице Народног музеја у Београду, коју је водила и организовала Вања Краут. Подстакнут трагедијом народа у Србији 1999. године урадио је више перформанса у Београду и Солуну. Од видео материјала који је том приликом настао, сачинио је документарне филмове: „Живот дајем, Крајину не дајем”, „Доста ми је свега”, „Где си, човече”, „Закључак”, „У кући моје мајке”. Од 2000. до 2014. године стварао је у Грчкој. Следећи часописи су објавили цртеже и графике: „Развитак“1985. године, „Поља“ 1988. године, „Буктиња“ 2011. године, „Библиопис“ 2018. године и „Ризница“ 2018. Награде и признања: 1998. Ковин, 16. Октобарски салон. 2000. Неготин, Признање „Мирко Петковић” Крајинског круга. Kао уметник користи многе форме изражавања. а. Од раног детињства слика, пише песме, а касније и друге прозне текстове. Текстови су му објављивани у разним српским новинама и часописима: Развитак, Градина, Буктиња, Кораци, Ризница. Има неколико необјављених збирки песама: „Смешак у коферу” (Никола Симић, рецезент), „Агент провокатор” (Тамара Лујак, рецезент), „Боже мој, зашто сам чорав” (Светлана Мићуновић, рецезент), „Бесмислене песме” и „Посвећене песме“. Збирку коју сад припрема је „Лепота чистог“ која је преведена на грчки језик. Представио је своје ликовно и песничко дело у многим градовима у земљи и иностранству. Пише под псеудонимом Драгиша Влахос у Грчкој. Српски му није матерњи језик.

358


Дилан Хорман је псеудоним Александра Павловића, српског песника. Рођен је у Смедеревској Паланци, 1969. године. Завршио је средњу машинску школу у Младеновцу. Бавио се музиком. Почео да кува код најбољих светских кувара и данас спада у престижне куваре модерне кухиње. Пише поезију од најраније младости. Прву збирку песама „Како се бибер уселио испод твоје коже“, објавио је у Црној Гори. Доживела је два издања. Другу збирку песама 99 невидљивих песама објавио је у Америци. Збирка садржи само једну песму. Трећу књигу поезије Изабране песме припремила је за Белу библиотеку Балканског књижевног гласника Ана Златков. Узоре у поезији пронашао је у Волт Витману и Мики Антићу. Представник је модерног, аутентичног андерграунд стила, урбане гериле. Живи и ради у Београду. Никола Шиндик (1958, Земун), књижевник и ликовни уметник. Бави се видео-артом, видео и звучним инсталацијама, визуелном поезијом и многим другим формама уметничког изражавања.Уметношћу се активно бави од 1978. године (серија изложби под заједничким називом „Мртва природа“). Током седамдесетих и раних осамдесетих година двадесетог века учествовао је у раду уметничке групе Клокотризам. Учесник бројних групних изложби у земљи и иностранству, укључујући видео-арт и фестивале алтернативног театра (Бијенале визуелне поезије у Сао Паолу, Мексико Ситију, изложба у Лудвиг музеју, Октобарски салон у Београду, Јесењи салон у Београду, итд). Аутор је бројних уметничких ликовних пројеката познатих као Jam Sessions у којима су учествовали многи уметници. Оснивач и покретач издавачког пројекта Библиотека 12+1. Члан је Удружења ликовних уметника Србије и Удружења књижвника Србије. Књиге: Папиркаменмаказе, Плато, Београд, 2004. Књига отварања, Зора, Книн-Београд, 2006. No pasaran, Градац, Рашка, 2009.

359


CIP - Категоризација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 008(497.11) БУКТИЊА: часопис за књижевност, уметност и културу / уредник Саша Скалушевић. – Год. 1, бр. 1 (1954) – Год. 2, бр. 1 (1955); 1985 (мај) — . – Неготин: Крајински књижевни клуб, 1954-1955; 1985– (Младеновац: Пресинг издаваштво). – 24 цм Тромесечно. – Има суплемент или прилог: Пламичак = ISSN 1820-9041 ISSN 1450-8141 = Буктиња COBISS.SR–ID 65253890


Issuu converts static files into: digital portfolios, online yearbooks, online catalogs, digital photo albums and more. Sign up and create your flipbook.