14 април 2012 – olivka

До Ал-Анона уопште нисам била упозната са појмом «частност пред собом». Ја сам знала само за спољашњу частност, частност пред другима, при чему сам је разумела у таквом показујућем варијанту. Нпр. могла сам да демонстрирам такву неку друштвено-корисну делатност (нпр. сакупљање, простирање веша) с тим да би сви видели, како сам ја добра и како се старам, но притом ме је мало бринуо разултат (да би било чисто). А ако су били незадовољни обично сам увређено говорила: «Но шта да радим трудила сам се …» и такав модел понашања је ишао са мном кроз живот. Задивљујуће је то и како су у мени могли да се саживе и ситне лажи (нпр. родитељима нисам говорила о својим «тројкама» или сам измишљала оправдања да ме не би много грдили), и истовремено света вера у то да сам ја веома часна девојчица. Касније већ у породичном животу још јачи повод за унутарње лажи су постали страхови – страх од казне, страх бити лоша … И још – бежање од додатних напора, у случају, да сам те напоре сматрала обавезнима («све добре жене тако раде»). Одрицање проблема – то је за мене такођер форма унутарње лажи, иза тога такођер стоје страхови.

Шта ми сада смета? Исти ти суета и страхови. Још и перфекционизам – тако је тешко признати и прихватити сопствено несавршенство да је, тако испада, лакше себе обмањивати.

Но сада већ знам неке ствари које ми помажу ићи у сусрет својој частности.

Као прво, Бити частном је пријатније и удобније – лакше и слободније се дише. Лаж одмах ствара унутра осећај дискомфорта и беспокојства.

Као друго, опасност бити чaстна и није тако велика, како ми се раније чинило – често то што се ја бојим да видим у себи, што се бојим да признам себи, и није тако страшно и неизлечиво. Као што се каже, непознато зло – веће је зло. И ако избацим моје «бубице» на светлост, то ће многе од њих да угину саме од себе – просто од свежег ваздуха.

Као треће, ја сам за себе разделила часност према себи и часност према другима; и на данашњи дан допуштам да у мени може да буде прво без другога. Ја себи понекад допустим да слажем другима (или да не говорим сву правду), но уз услов да се постарам часно оценити мотиве и разлог због којих тако чиним.

Као четврто, схватила сам да је часност – релативан појам и да се може стећи временом. Мењам се ја, мења се и дубина моје часности. Неке ствари о себи ја тренутно, просто, нисам у стању да прихватим, нисам дозрела, зато у мени постоје подозрења да свеједно још нисам часна у многим стварима. Но верујем у своју добру вољу и у то да ће при мојој спремности Бог нађи начин како да ми открије очи да видим саму себе.

И још. Часност ме приближава Богу. Тек када сам часна пред самом собом, могу се надати да ћу чути Бога, јер Он може да говори само са мном истинском, а не с мојим, често приукрашеним лажима, са мојим представама о себи самој.

******
Једном давно једна моја другарица је истицала мој трезвен поглед на живот и људе као једно из мојих главних достоинства. С друге стране, ја понекад жалим што немам способности да наденем «ружичасте наочаре на очи», зато што су бивали у животу мементи када ми се хтело, као и хероју позоришног комада «он је сам обмањивати се рад», срушити поставку тачности и одложити за неко време  сусрет са правдом.

Често бивам малодушна, још нисам изживила све своје страхове, но негде у дубини душе ја обично подносим самој себи рачун о себи, о другима, о животу

Понекад ја нешто искрено не видим, још нисам дозрела да би схватила, нисам спремна за то, но ја знам да се насилном путем то питање не решава. Потребно је време, опит, неке животне лекције, понекад просто неочекивано измењени угао гледања на ствар.

Тако је било и с болешћу мужа. Када су ми најпре рекли да и ја сама такођер имам потребу за помоћи, ја сам те речи помела са прага, била сам тако сконцентрисана на мужа да су све моје потребе биле везане за њега. Било ми је потрбно много времена док нисам стекла способност да погледам на себе и своје грешке, мало по мало извана и одозго, и тада су ми се «отвориле очи», и могла сам себи самој часно да признам шта сам све налагала за све то време. Ја не сматрам своју «сљепоту» унутарњом не-часношћу (неискреношћу), ја на њу гледам као на неку тренутну, временску неспремност.

Мени се чини да ме Бог води и да Он боље од мене зна шта сам ја спремна да сазнам о себи, а што још не могу да поднесем и што би ме могло повредити, ако не и убити. Понекад се осећам као главица лука с које скидају кору, слој за слојем и тај процес нити можеш убрзати нити успорити.

******
Сада гледам мало уназад и схватам, да када сам почела да примењујем у пракси принцип часности пред собом, да су управо тада почеле да се замећују реалне измене у мени. Престала сам да тајно читам ћеркин дневник (паралелно с тим смо почеле да боље комуницирамо и та «неопходност» је отпала, ако ме нешто интересује једноставно питам), престала сам да говорим једно, а мислим друго, престала сам да се бијим говорити о својим осећањима. И чак сам почела самој себи та осећања именовати – у томе је такођер била моја нечасност пред собом. Практично, једино од чега нисам успела да се избавим јесте то што убеђујем и себе и друге да више не једем слатко, а потом одем и тамо негде за углом једем колаче.

******
Мени је тешко бити часна пред собом. Испада да сам ја сама око себе створила свет и сама страдам када се неко или нешто не уклапа у тај замишљени свет. И тада ми је једноставније да окривљујем другог човека, или услове живота, па чак и Бога, него да видим око себе РЕАЛНИ свет и да живим у њему, а не у својим илузијама. Лакше је бити Жртва – јер жртва није крива ни за шта, она не носи одговорност за своје поступке. Жртва просто страда.

Веома много година (највероватније, сав свој живот) ја сам са заносом играла ту… улогу жртве. И то се не тиче само односа са мужем-алкохоличаром.

То сам разумела тек пре пар дана. И сада ту мисао полако треба да «сварим»…

Прочитајте: С унутарњом часношћу управо су православни слаби – породични психолог Татјана Борисовна

http://www.fgump.ru/stati/konspekty-sobranii-grupy-al-anon/chestnost-s-soboi.html