ГЕОГРАФСКИ ФАКУЛТЕТ УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ Београд, 2010. Аутор и наслов: Мирко Грчић: Географија религија Рецензенти: Проф. др Србољуб Стаменковић, проф. др. Рајко Гњато, проф. др Милан Бачевић и доц. др Иван Раткај Уређивачки одбор: Проф. др Драгутин Тошић, проф. др Богдан Лукић, др Горан Анђелковић Уредник: Проф. др Драгутин Тошић Технички уредник: Мр Љиљана Грчић За издавача: Проф. др Мирољуб Милинчић Издавач: Географски факултет Универзитета у Београду Студентски трг 3/III, Београд Тел. 011/2637-421 www.gef.bg.ac.rs Штампа: СГТР „Дуга“, Адрани, Краљево Тираж: 300 примерака Монографија је штампана средствима Министарства за науку и технолошки развој Републике Србије, као резултат научноистраживачког пројекта 146010. © ГЕОГРАФСКИ ФАКУЛТЕТ, БЕОГРАД, 2010. Ово дело се не сме умножавати, фотокопирати и на било који начин репродуковати, ни у целини, а ни у деловима, без писменог одобрења издавача. У спомен на драге родитеље Душана и Милицу Слика на корици: Мапа света с Јерусалимом у центру. Мапу је у облику детелине, израдио у дуборезу Хајнрих Бунтинг 1585. г. Креација на керамици, рад уметника Армана Дарина, налази се на Сафра скверу у Јерусалиму (фото: М. Грчић). Слика на поткорици: Део мозаика у поду базилике Рођења Христовог (VI век) у Витлејему (фото: М. Грчић). САДРЖАЈ ПРЕДГОВОР . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Глава I. РЕЛИГИЈА КАО ЕЛЕМЕНТ И ФАКТОР КУЛТУРЕ . 1. Појам и друштвене функције религије . . . . . . . . . . . . . . 2. Однос религије и науке . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Типови религија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Глава II. РЕЛИГИЈА И ФИЛОЗОФСКИ ПОГЛЕД НА СВЕТ . 1. Логос и мера – где је фактор „икс“? . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Схватање времена и простора – где је крај? . . . . . . . . . 3. Схватање односа природног и духовног – где је човек? 4. Нужност и случајност – где је људска слобода? . . . . . . 5. Хришћанство и идеја прогреса . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6. Идеологија и религија. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. Глава III. ГЕОГРАФСКА СРЕДИНА И РЕЛИГИЈА . . . . . . . . . 1. Географија и религија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Сакрални простори . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Сакрални центри и света места . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Глава IV. ПОЛИТЕИЗАМ ДРЕВНИХ ЦИВИЛИЗАЦИЈА . . . . 1. Богови и шамани у долини Жуте реке. . . . . . . . . . . . . . . 2. Богови и храмови у долини Нила. . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Грчко-римски богови, храмови и пророчишта. . . . . . . . 4. Келтски богови и друиди . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5. Богови и идоли Старих Словена . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Глава V. ДУАЛИСТИЧКЕ РЕЛИГИЈЕ СРЕДЊЕГ ИСТОКА . 1. Зороастризам . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Зурванизам . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Маздаизам . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4. Језидизам . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5. Мандеизам . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Глава VI. МОНОТЕИЗАМ У ЗЕМЉИ ХАНАНСКОЈ . . . . . . . . 1. Географски контекст културног развоја Блиског истока 2. Природни услови Палестине . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Антропогеографске карактеристике Палестине . . . . . . 4. Хронолошки контекст културног развоја Блиског истока 5. Израиљски монотеизам . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6. Света места и центри јудаизма . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . V 11 13 13 15 19 25 25 27 37 41 45 48 51 51 56 58 63 63 65 75 77 80 87 87 94 95 95 96 97 97 105 111 117 118 125 Географија религија Глава VII. ХРИШЋАНСТВО – ХРИСТОВ ПУТ СПАСЕЊА . 1. Принцип пустиње у хришћанству . . . . . . . . . . . . 2. Учење Исуса, вера у Христа Спаситеља . . . . . . . . . . . . . 3. Експанзија хришћанства у Европи . . . . . . . . . . . . . . . . . 4. Теолошки спорови и јереси у раном хришћанству . . . . 5. Јереси у средњем веку . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6. Традиције ходочашћа у хришћанству . . . . . . . . . . . . . . . 7. Јерусалим као сакрални центар хришћанства . . . . . . . . 8. Несторијанство и монофиситство . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9. Географија православног хришћанства . . . . . . . . . . . . . 10. Сакрални центри и места ходочашћа у православљу . 11. Географија католицизма . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12. Сакрални центри и места ходочашћа у католицизму . 13. Протестантизам у Европи . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14. Протестантизам у Америци . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15. Хришћанство у Jапану и Кореји . . . . . . . . . . . . . . . . . . Глава VIII. ИСЛАМ – МУХАМЕДОВ ПУТ СПАСЕЊА . . . . . 1. Принцип пустиње у исламу . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Ширење ислама – мач утире пут духу . . . . . . . . . . . . . . 3. Регионална диференцијација ислама . . . . . . . . . . . . . . . 4. Традиције ходочашћа у предисламској Арабији . . . . . . 5. Традиција ходочашћа у исламу . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6. Култ светих у исламу . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7. Мало ходочашће - „умра“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8. Велико ходочашће – „хаџ“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9. Обилазак гробова муслиманских светаца – „зијара“ . . . 10. Главни центри ходочашћа у исламу . . . . . . . . . . . . . . . Глава IX. ХИНДУИЗАМ – ПУТ У САКРАЛНИ СВЕТ . . . . . . 1. Продор Аријеваца на исток и ширење монотеизма . . . . 2. Географски контрасти и културни идентитет Индије . . 3. Фазе развоја хиндуизма . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4. Територијално распрострањење хиндуизма . . . . . . . . . . 5. Религиозна филозофија хиндуизма . . . . . . . . . . . . . . . . . 6. Хиндуистички принцип медитације у шуми . . . . . . . . . 7. Главна божанства - много лица једног бога . . . . . . . . . . 8. Свете књиге . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9. Свети бројеви . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10. Свете реке . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11. Света места . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . VI 135 135 138 142 145 153 156 166 170 179 183 199 205 217 221 224 225 225 228 232 238 240 243 245 247 250 252 263 263 268 273 278 279 281 286 290 294 295 298 Садржај 12. Религијски празници и манифестације . . . . . . . . . . . . . 13. Традиција ходочашћа . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14. Свети градови и други центри ходочашћа . . . . . . . . . . Глава X. БУДИЗАМ – ПУТ КА НИРВАНИ . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Буда – човек у центру универзума . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Медитација у шуми и нирвана . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Хинајана, махајана и ваџрајана будизам . . . . . . . . . . . . . 4. Регионални размештај будизма . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5. Сакрална места у будизму . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6. Будизам у Индији . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7. Будизам у Шри Ланки . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8. Будизам у Мијанмару (Бурми) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9. Будизам у Тајланду . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10. Будизам и каодаизам у Вијетнаму . . . . . . . . . . . . . . . . . 11. Будизам у осталим земљама југоисточне Азије . . . . . . 12. Будизам у Кини. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13. Будизам у Јапану . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14. Тибетански будизам – ламаизам . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15. Остале земље тибетанског будизма . . . . . . . . . . . . . . . Глава XI. ЏAИНИЗАМ – ПУТ САМООДРИЦАЊА . . . . . . . . . 1. Џина – голи победник . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Сакрална места џаинизма . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Глава XII. СИКХИЗАМ – ПУТ ГУРУА . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . Глава XIII. КИНЕСКЕ РЕЛИГИЈЕ – ПОГЛЕД НА СВЕТ КАО СИСТЕМ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Сличности и разлике религија Кине и Индије . . . . . . . . 2. Конфучијанство . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Таоизам . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4. Сакрална места у таоизму и конфучијанству . . . . . . . . . Глава XIV. ШИНТОИЗАМ – МНОГО СТАЗА НА ЈЕДНОМ СВЕТОМ ПУТУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . .. . . 1. Шинтоизам – јапанска национална религија . . . . . . . . . 2. Сакрална места у шинтоизму . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Глава XV. НЕТРАДИЦИОНАЛНЕ РЕЛИГИЈЕ . . . . . . . . . . . . . 1. Класификација нетрадиционалних религија. . . . . . . . . . 2. Примери нетрадиционалних религија . . . . . . . . . . . . . . . 2.1. Бахајска религија. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ..... . . 2.2. Адвентизам . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.3. Јеховини сведоци. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . VII 302 307 313 327 327 330 336 339 340 345 350 353 357 360 362 364 369 375 380 395 395 398 403 407 407 409 411 414 417 417 419 423 423 429 429 431 434 Географија религија 2.4. Мормони. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.5. Тенрикјо (тенризам) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.6. Црква уједињења (унификације) . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.7. Друштво сазнања Кришне. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.8. Интегрална јога. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.9. Покрет јединства. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ЗАКЉУЧАК . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . РЕЧНИК . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ЛИТЕРАТУРА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . SUMMARY. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ИНДЕКС – РЕГИСТАР ГЕОГРАФСКИХ ПОЈМОВА . . . . . . . . 436 439 440 442 444 445 447 453 469 477 483 Списак слика Број 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. Назив слике Основни религијски правци .................................................. Планисфера религија ............................................................. Сакрални центри династичког Египта ................................. Простор северних западнословенских племена са светилиштем у Аркони ( IX в.) ............................................. Плодни полумесец и долина Нила (шрафирано) ................ Физичко-географска карта Палестине ................................. Аграрни пејзаж подно горе Тавор ........................................ Номадско сточарство у околини Јерусалима ...................... Карта библијских места у данашњем Израелу ................... Храмовни брег (Харам ал Шариф) и реконструкције Соломоновог и Иродовог храма............................................... Најважнија сакрална места три религије у Јерусалиму........... Панорама Јерусалима............................................................. Зид плача у Јерусалиму.......................................................... Црква Христовог гроба у Јерусалиму .................................. Купола на стени у Јерусалиму .............................................. Дифузија хришћанства у Европи до 1350. године .............. Конфесионална структура становништва Европе 2000. ..... Лалибела, црква Св. Георгија (XII–XIII в.) .......................... Географски положај Лалибеле (Етиопија) ........................... Света гора (Атос) ................................................................... Места важнијих православних манастира и цркава у југоисточној Европи и на Блиском истоку........................... Места важнијих православних манастира и цркава у VIII Стр. 20 23 71 86 100 110 116 116 124 128 129 132 132 132 132 143 145 175 175 185 189 Садржај 23. 24. 25. 26. 27. 28. 29. 30. 31. 32. 33. 34. 35. 36. 37. 38. 39. 40. 41. 42. 43. 44. 45. 46. 47. 48. 49. 50. 51. 52. 53. 54. Русији и Украјини .................................................................. Главна сакрална места католицизма у западној Европи Ал-Кадисија - трећи дан битке ................................................ Освајања Арапа и ширење ислама од VII – IX в. н. е. ........ Ислам у свету ......................................................................... Поглед на Кабу у време хаџа 2010. г. ...……….………….. Најважнији центри ходочашћа у исламу ............................. Индија – древне цивилизације 3000-2500 г. п. н. е. и свете реке у хиндуизму ................................................................... Упоредна хронологија најважнијих епоха хиндуизма ....... Ганг, река са три извора ......................................................... Призор са обала Ганга и Јамуне (Џамне) у време празника Кумбх мела у Алахабаду, 1989. г. ….......………. Места ходочашћа у хиндуизму ............................................. Витала храм у Хампију .......................................................... Елора, храм у гранитној стени .............................................. Садху на изворишту Ганга.......................................................... Северна Индија и Непал – колевка будизма ........................ Центри и правци ширења будизма у Азији ......................... Карта светих места будизма и каодаизма ............................ Храм Махабохди у Бодхгаји.................................................. Будистички центри и манастири у источном и североисточном Тибету ......................................................... Будистички центри и манастири у централном Тибету и око планине Кајлас ................................................................ Будистички центри и манастири у Сикиму и Бутану ......... Будистички центри и манастири у Ладаку .......................... Будистички центри и манастири у Непалу .......................... Ступа Свајамбхунатх, најстарији будистички споменик у долини Катманду ................................................................... Будистички центри и манастири у Монголији и Бурјатији Ходочашће пружањем и устајањем, до Ласе ............................ Статуа Бахубала (Шри Гоматешваре) у Шравана Белаголи (Карнатака) ............................................................. Карта светих места џаинизма, сикхизма, зороастризма и неких неохиндуистичких покрета у Индији ........................ Златни храм Сикха у Амритсару .......................................... Древни кинески симбол Таи-ћи Ту ....................................... Карта светих места у Кини и Јапану .................................... Карта светих места и светих планина шинтоизма .............. IX 197 208 230 231 237 261 262 267 277 297 306 312 325 325 326 334 335 344 346 376 377 382 383 386 387 389 394 399 402 406 412 416 422 Географија религија X ПРЕДГОВОР Древни мудраци су казали, да нема већег сиромаштва од незнања. Таштина због своје религије, проистекла из незнања, узроковала је појаве трагичне верске нетолеранције и искључивости, у појединим деловима света. Циљ ове књиге је не само да представи синоптичку слику религија, већ и да дубље расветли њихову генезу и еволуцију у вези са географским чиниоцима. Полазна хипотеза је, да је свака религија свет за себе, повезана с географском средином и укорењена у култури. С друге стране, упркос свим разноликостима и посебностима, двосмисленостима и противречностима, религије имају и нечег општег, заједничког, универзалног. Географија религија, укључујући и сакралну географију, је релативно млада дисциплина друштвене географије, као науке која проучава просторне структуре и процесе у друштвеним системима. У складу с тим, географија религија истражује просторну димензију појава и процеса у религијским системима, с циљем да објасни њихову генезу у вези с релевантним факторима. У том циљу она примењује историјско-генетски и упоредни географски метод. Упоредно географско проучавање религија не допада се онима који желе да занемаре друге религије из доктринарних разлога, тврдећи да само они поседују коначну истину. Генетски метод не допада онима који желе да занемаре географски фактор из методолошких разлога, одбацујући га заједно са географским детерминизмом и оспоравајући географији могућност да проникне у суштину људске егзистенције. Тако је географија била одвојена од историје, простор од времена, хорологија од хронологије, човек од природе. Географија религија постајала је стога све више емпирична, чак до искључења теорије. Теоријске синтезе су ипак неопходне за научна објашњења проблема генезе, еволуције, трансформације, дифузије и прожимања религија у простору. Истраживања сложеног и осетљивог питања генезе и ширења религиозних идеја у простору, захтевају широк интердисциплинарни контекст и велики интелектуални напор. С тим у вези важно је сагледати карактеристике географске средине у којој су настале, активности њихових твораца, сакралне центре, границе и баријере ширења у простору. Различите путеве трансцендента у појединим религијама не можемо објаснити без географског контекста. Људски 11 Географија религија трансцендент је неоспорно у корелацији, а у неким случајевима и у узрочној вези, са чиниоцима средине где је човек рођен и одрастао. Људско биће је својеврсно јединство природе, психе и разума или тела, душе и духа. Објаснити међусобне односе и везе тих елемената у времену и простору је захтеван и ризичан посао. То је велики изазов не само културне географије, него и један од надпроблема науке и људске мисли уопште. Тај изазов је широк као море без обала, као књига живота која је већа него што можемо да схватимо. Древни таоистички мислилац Чуанг Це је приметио: „Наш живот је ограничен, али знање нема граница. Уз помоћ ограниченог стремити ка безграничном опасан је подухват“. Још пре нове ере Цицерон је истакао фразу: „Наш разум је по својој природи обдарен неутољивом жудњом да спознаје истину“. Човек у својој радозналости окреће поглед ка религији ради тражења одговора на исконска питања о пореклу, сврси, значењу и судбини људског бића. Различите религије су нудиле догматске одговоре у складу са одређеним историјским и географским условима, који су стварали привид истинитости. Модерни човек је свестан да је догматски привид истинитости варљив. Показало се такође, да ни наука и филозофија, не могу дефинитивно да протумаче ту мистерију. Већи део књиге посвећен је разматрању географских специфичности појединих религија и сакралних простора. Подједнака пажња посвећена је емпиријској анализи и теоријским уопштавањима конкретних религија у њиховом развоју и спрегама са географским back-ground-ом. Картографско-графички прилози и речник мање познатих термина треба да послуже читаоцу да лакше разуме и акцептира текст. Читалац ће у књизи наћи не само научни географски поглед на нека религиозно-филозофска питања, већ и мноштво појмова, факата, слика и карата, који ће интересовати оне који се баве религиозним туризмом и поклоничким миграцијама. Коментари и критике ће бити примљени са захвалношћу, а контакт може бити остварен преко Катедре за друштвену географију Географског факултета Универзитета у Београду. Предајем ову књигу на корист народу, верујући да ће многи у њој наћи нешто ново, интересантно, поучно, инспиративно. Веома сам захвалан рецензентима на коментарима и супрузи Љиљани на помоћи и разумевању. Пријатељима, који вероватно неће читати ову књигу, али ће можда читати захвалности, поздрав! Аутор 12 Глава I РЕЛИГИЈА КАО ЕЛЕМЕНТ И ФАКТОР КУЛТУРЕ 1. Пoјам и друштвене функције религије О појму религије (лат. religio – побожност, веровање; religаre – повезаност са неким врховним принципом или начелом), постоји у литератури бескрајно много дефиниција. Најкраће можемо рећи да је религија вера у надприродно. Свака вера подразумева одређено понашање у вези с култовима једног или више богова или надприродних сила, које верници воле или их се боје, у које верују и којима се клањају, које моле за нешто. То су нпр. Буда и бодхисатве у будизму, богови у хиндуизму, Бог у западним (аврамовским) религијама, духови – каме у шинтоизму, тиртханкаре у џаинизму и т. д. Велике религије имају своје месије или пророке, догме, ритуале, свете књиге, сакрална места, верске организације и свештенике. Религија је вера, а верска организација (нпр. црква) је институција која има своју материјалну инфраструктуру (храмове, манастире, пагоде, духовне школе), кадрове (виши и нижи клер), поседе (земљу, зграде), административно-територијалну поделу (у православљу епархије на челу са владиком тј. епископом и парохије на челу са свештеницима). Црква има своју власт, која може бити децентрализована (у исламу), централизована (у католицизму) или полицентрична (у православљу постоје националне цркве на челу са патријархом и синодом). Религије имају своје митове, чудотворне мошти, мученике, свеце, света места која су мета ходочасника, као што су Света гора, Ватикан, Фатима у Португалији, Сантјаго де Кампостела у Шпанији, Кијевска лавра у Украјини, Сергијев Посад у Русији, Ченстахова у Пољској, Јерусалим у Израелу, Мека у Арабији, Ласа и манастир Потала на Тибету, Ангкор у Камбоџи. Географија религија Функције религије у друштву су вишеструке: 1. Формирање погледа на свет. Питања која су интересантна за сваког мислећег човека, као што су порекло космоса и човека, значење и смисао земаљског живота, постојање загробног живота, нетелесних бића као што су духови предака, анђели, демони, богови и слично, религије своде на један принцип, којег представљају као апсолутну истину. Наиме, свака религија уверава човека, да кад већ постоји овај видљиви, тако мудро уређени свет, онда постоји и онај невидљиви, који је све то створио. На тај начин „логос“ је пренет на творца. У појединим тајнама Земље и неба, у природним појавама, у кретању небеских тела и у животу најситнијих бубица, они виде написано име творца. 2. Компензаторска функција – састоји се у способности религије да ствара утешне идеје за обесправљене, понижене, потлачене, потиштене, сиромашне, болесне и слично, полазећи од учења да су пред богом сви једнаки. Учење Христа, Буде, Мухамеда и т. д., доступно је свакоме, без обзира на расу, порекло, социјални статус и ниво образовања. Са аспекта психолошке компензације религије имају и терапеутску функцију, у смислу смањивања стресних ситуација, очувања унутрашњег мира, душевне равнотеже и слично, која је један од покретача ходочашћа. 3. Комуникативна функција – религиозни ритуали, молитве, медитације, богослужења и т. д., повезује не само људе са богом, него и људе с људима. 4. Регулативна функција – религиозна доктрина и култне активности усмеравају мисли, тежње и поступке људи. Религија у ствари указује на животни пут ка вечној истини. Будизам проповеда слободу одлучивања о животном путу, конфучијанство – средњи пут, џаинизам – морални пут, таоизам – релативност пута, хришћанство – Христов пут. Пошто се морал родио из забрана (табуа и заповести), које су у својој основи, природи и пореклу религиозне, то су моралне норме понашања условљене рестриктивним и прохибитивним принципима у односу на анималне нагоне људске природе. Човек непрекидно тежи превазилажењу урођених нагона и покушава да изгради људско достојанство, тако да његов его постане истоветан са вечном истином, тј. са богом (за будисте са Будом). Грех је духовно деградирајући пад људског достојанства на нељудски ниво. Религијска етика је посвећена спасењу од пада у грех тј. спасењу достојанства духовног бића. 14 Религија као елемент и фактор културе 5. Интегративна функција – религиозна учења и идеје утичу на моралне и емоционалне стереотипе понашања, представе о добру и злу. Религија обједињује људе на основу племенитих циљева и указује на пут духовног самоусавршавања кроз љубав, хуманизам, ненасиље и праштање. Нажалост религиозни фанатици то заборављају и примењују насиље према неистомишљеницима. 6. Културна функција – религија чува традиције и шири културне парадигме и стереотипе понашања. На пример хришћанство је пренело у Европу, Русију и Нови свет елементе јудејске, грчке и римске културе, ислам је елементе арапске културе пренео у северну Африку и Азију, будизам је пренео елементе индијске културе у источну и југоисточну Азију. Разматрајући основне функције религије, треба навести и функције цркве, као што су идеолошка (богослужбена, пропаганда датог вероучења међу верницима), мисионарска (пропаганда датог вероучења међу иноверцима), филантропска (добротворна), миротворачка, просветитељска, социјално-етичка, политичко-правна и друштвено-економска. 2. Однос религије и науке Велики исконски изазов сваког мислећег човека су питања која је формулисао Имануел Кант: Ко смо? Одакле потичемо? Куда идемо и шта нам је чинити? Постоје два одговора на та питања – религиозни и научни. Галилео Галилеј је говорио да је Бог написао две књиге – Библију и Књигу природе. У основи прве је принцип креације, у основи друге – принцип еволуције. Прва је основа религије, друга – науке. Основна разлика између социјалне еволуције и биолошке еволуције је то, што у првој знамо творца у лику човека, док у другој покушавамо наћи природни механизам да објаснимо процес. Тај прелаз, од природног процеса еволуције на човека као творца, крије тајну еволуције људске свести, разума и логике. Та тајна раздваја науку од религије. Религија приписује постанак разума некој трансценденталној идеји или божанској промисли, док су просветитељи и филозофи XVIII века (Жан Жак Русо и други) сматрали да постоји природна суштина, општа за све људе, која се називала људска природа. Насупрот томе, по Жан-Пол Сартру “егзистенцијализам тврди, 15 Географија религија да код човека – и једино код човека – битисање претходи суштини”, што значи да људска егзистенција ствара разум, а не обрнуто. Људско битисање (егзистирање) није независно од географске средине, па је и култура, као производ тога битисања, у вези с њом. Разумети људску релативност кроз животну средину значи боље разумети трансцендент. Ако не прихватамо да је наше „ја“ производ енвајронмента, када говоримо о трансценденту, ми несвесно правимо од себе бога. Одбацивање утицаја енвајронмента на људско мишљење и дух базирано је на таквом хуманоцентризму и веровању у човек-бога, да људска бића могу бити створена сама од себе, и да је то нешто заједничко за све њих. То показује да нисмо много различити од неког тотемизма или анимизма који обожава медведа као заједничког симбола племена. Религиозна доктрина садржи учење о Богу (теологија), учење о структури света (космологија) и теорију човека (антропологија). Теолози и проповедници вековима расправљају о суштинском питању „више силе“ која покреће и одређује историју природе и друштва. За науку је предодређеност као коначна и апсолутна истина неприхватљива. Она полази од принципа неодређености генезе и еволуције појава и процеса у природи и друштву. Религија тражи смисао земаљског живота у духовном, невидљивом (тј. неемпиријском) свету, док наука трага за доказима и законима постојања материјалног света. Прва се ослања на трансцендентално (ирационално), а друга на разумско расуђивање. Религија је способна да пробуди такве духовне снаге, где разум просто не може да досегне. Етичка заслуга науке је у томе, што је она посвећена откривању истине и суочавању са њом. Наука оспорава да су религиозне догме „вечне истине“. Наука не прихвата готове истине, већ до њих долази методом (грч. method – пут) разумевања закона природе, друштва и људског мишљења. Она полази од захтева разума, изискује да се све провери емпиријски, да све буде неоспорно јасно, разумљиво. Религија полази од вере у постојање бога, макар да и не зна ко је он, као што је записано у догмама. За религију су догме непромењиве и вечне истине, у које се не сумња. Наука нема догми, осим методолошких парадигми, а сумња је основни покретач научног прогреса. Религија тврди да је бог створио човека, а наука да је човек створио бога. Ако размотримо успостављање монотеизма са научне (еволуционистичке) тачке гледишта, можемо рећи да је човек створио Бога према својим потребама и логици, а онда обрнуо ситуацију 16 Религија као елемент и фактор културе и почео да верује да је Бог створио све па и човека. У материјалистичком погледу, стварање Бога кроз људске потребе и логику, није контрадикторно са гледиштем религије да је Бог створио човека. Свака религија гради свој поглед на место човека у природи, коме је свевишњи бог наводно наменио улогу намесника и управитеља на Земљи. Од најранијих дана свог „намесништва“ на Земљи човек је упућен на друштвену интеракцију са природом у својој борби за опстанак и жељи да завлада свим благодатима и суровостима природе. Однос човека према природи зависи од односа који владају у друштву и морала на којем једно друштво почива. Човечанство је увек осећало да у историји постоји унутрашњи закон, независан од сазнања људи, којег они могу досегнути. Ипак, изузев неких интуитивних визија историје, већина древних тумачења тог закона није била тачна. Чини се, углавном зато, што паганске религије нису могле јасно разликовати порекло сила добра и зла (светла и таме, неба и подземља, живота и смрти) у духовном свету, клањајући се и једним и другим као вечним и равнозначним начелима бића. Такво виђење света није претпостављало победу добра над злом као циљ историје. Већ древни народи били су убеђени у то, да тежња ка некој вишој истини неизбежно обезбеђује процват народа. У том случају народ живи по „закону живота“, а удаљавање од истине осуђује на смрт – и тада се тај исти закон појављује у судбини народа или појединаца као „закон смрти“. Свака религија одговара на питање бесмртности по своме, али одговори су у суштини слични – било да је то вечни живот „у Христу“, или реинкарнација у лику Буде, или сједињавање индивидуалне душе – атмана с васионским духом – Брахмом. Све књишке религије имају своје кодексе и законе – Тора и Проповед у планини, црквени канони и Шеријат, етика хиндуизма и конфучијанства и т. д., који регулишу права мушкарца и жене, човека и природе. До сада формулације права човека су се базирала на традицији модерног западног хуманизма, који се са своје стране развио у контексту јудео-хришћанске традиције. Јудеохрићанска традиција (библијска, аврамска) даје човеку богоподобне привилегије у односу на сва друга жива бића још од библијских визија о постању. Она проглашава да је човек божији лик на Земљи, обдарен влашћу над живом и неживом природом. Та антропологија дала је основу за развој права човека, посебно на Западу. Као што видимо, та култура је јако антропоцентрична. Зато су јудаизам, хришћанство и ислам названи „историјске религије“, за разлику од азијских и 17 Географија религија афричких „природних религија“, које су више еколошке. У тим религијама је сваки корак човека у природи, морални чин. Антички мислиоци посматрали су свет као да има душу. Аристотел је говорио о души биљака, животиња и људских бића, као и о души света, пошто су све душе посебне и све повезане у једну целину. Данас се исти језик открива у Старом завету и у источњачким религијама. Све светске религије, као и науке, траже пут за опстанак човечанства. На скупштини Светског савета цркава у Ванкуверу 1983. године, први пут се говорило о „злочину против човечности“, као злочину против целог људског рода. Немачки закон о заштити животиња у верзији из 1986. г., уводи појам „блиска створења“ и истиче да се „никоме не дозвољава да причињава животињи бол, страдања или штету без основног разлога“ (Moltmann J., 1995). Религиозност подразумева свест о свету у којем живимо и начин понашања који оправдава оно што доживљавамо. Трагање за “коначном истином” најважнији је део сваке религије. Бог се промишља у смислу стваралачког акта, али и управљачке мудрости. Људска свест у средишту своје усамљености и неумитне коначности, истовремено манифестује и потребу за комуникацијом и надилажењем постојеће стварности. Свест је знак трансценденције, будући да је човек као коначно биће свестан коначности али и са присутном идејом о бесконачном. Бесконачно је други израз за божанско. Људи теже да препознају бесконачног бога у ограниченој слици природе у којој живе. Људски дух као светлост осветљава хоризонт на коме смисао надвладава бесмисао, а биће ништавило. Он се постепено кроз историју све више ослобађао од потчињености и страха од природе. Људски дух се све више уздиже, али се истовремено све више проширује провалија између човека у успону и природе. Човек се све мање боји природе, а све више једног јединог свемогућег човеколиког бога (хришћанског, мухамеданског или другог). Постепено су људи у име човеколиког бога и духа светог кретали у освајање и искоришћавање природног блага и откривање њених закона. Започела је велика и дуготрајна борба човека (људског духа) с природом (стихијом), углавном с једним јединим циљем – да се из ње извуку што веће материјалне користи. Овакви погледи на свет све антропоцентричнијег човека, поред остваривања неоспорних добробити, имају и своје наличје. Оваква брига о човеку и овакво “очовечавање природе” не гарантује одрживи развој глобалног људског друштва на Земљи (Пантић Н., 1990, с. 19 – 21). 18 Религија као елемент и фактор културе Ако је западни хуманизам од св. Августина до данас био деструктиван, а бољшевички лажан, поставља се кључно питање шта је хуманизам данас? Хумано живети, то би данас требало да искључи људску антропоцентричност и себичност како према другим људима, тако и према природи. Тај принцип се у науци изражава појмом „одрживи развој“. 3. Типови религија Религија је зачета још код људи неандерталског типа у палеолиту, пре око 40.000 година, у облику тотемизма и магије. У мезолиту се јавља анимизам и шаманизам, у неолиту култ природе и фетишизам, у родовском уређењу култ предака и племенских вођа. У класном друштву духови, касније богови, деле се на рангове. Централизацијом власти издваја се главни бог, свештенство се професионализује. Постоји подела религија по саставу пантеона на политеистичке или многобожачке (нпр. древногрчка и древноримска религија) и монотеистичке или једнобожачке (нпр. јудаизам, хришћанство, ислам, сикхизам). Монотеизам је објединио у лику једног бога сва она својства и квалитете, који су били својствени многобројним боговима политеизма. Монотеистичким религијама је својствена вера у једног, свемогућег, вечног и свеприсутног бога. Хиндуизам је супрамонотеистичка религија, у којој су бројна божанства приказана као облици васељенског духа – Брахмана. Пантеистичка и филозофско-етичка учења су будизам, таоизам, конфучијанство, шинтоизам и џаинизам. Према историјско-културном (хронолошком) критеријуму религије се деле на архаичне или паганске и религије цивилизованих друштава. Архаичне религије у основи имају митологију. Митови су посебан вид схватања света у емоционалном, физиономском и уметничком облику. У митологији се преплићу наука, уметност, филозофија и религија. Митолошке религије, у којима богови живе на земљи, на небу, појављују се међу људима и чине разна дела, средином I миленијума п. н. е. биле су потиснуте појавом нових религија, базираних на натурфилозофији будизма, таоизма, конфучијанства. На крају старе ере појављују се религије у којима бог постоји и делује ван света, као творац и покретач свега постојећег. Та идеја 19 Географија религија потиче од монотеизма древних Јевреја и коначно се уобличава у хришћанству. Јудаизам је најстарија монотеистичка религија, стара преко 3000 година. Хегел је поделио све религије на три групе, које се последично смењују: религије природе (древни исток), религије духовне индивидуалности (јудаизам, грчка и римска религија) и апсолутне религије (хришћанство). На основу теистичности (присуства или одсуства идеје бога), религије се деле на метафизичке и емпиријске. У метафизичким религијама се тврди, да је бог створио свет и човека (јудаизам, хришћанство, ислам, сикхизам, неки правци хиндуизма). У емпиријским религијама постојање бога-творца се или негира или се сматра небитним на духовном путу човека (будизам, таоизам, конфучијанство, џаинизам, шинтоизам, неки правци хиндуизма). ОСНОВНИ РЕЛИГИЈСКИ ПРАВЦИ СВЕТСКЕ РЕЛИГИЈЕ РЕГИОНАЛНЕ (ЛОКАЛНЕ) РЕЛИГИЈЕ Хришћанство Ислам Будизам Православље Сунизам Хинајана Католицизам Шиизам Махајана Протестантизам Јудаизам Сикхизам Хиндуизам Таоизам Зороастризам Конфучијанство Џаинизам Шинтоизам Сл. 1. – Основни религијски правци У систему класификације религија издвајају се природне (нпр. ведске религије древне Индије и будизам) и историјске (хришћанство, ислам и јудаизам). Историјске су базиране на причи о борби добра против зла, док су природне базиране на филозофији спознаје. Историјске религије имају заједнички корен – Стари завет, у центар свог система стављају човека, његов пут ка спасењу од моралног пада. Природне религије развијају мудрост равнотеже и прилагођавања средини. Зато су историјске религије назване „профетичке“ (пророчке) или „књишке“, за разлику од „мистичких“ 20 Религија као елемент и фактор културе источњачких религија, које су тесно повезане с природом. Неки су западну традицију означили као монотеистичку – насупрот источној традицији као пантеистичкој. Прва тежи хармонији са са „небом“ (духовним светом) а друга хармонији са „земљом“ (природом). Велики системи религијске мисли ипак се преплићу. У хиндуизму постоје елементи монотеизма, а у будизму елементи „профетских“ религија. На пример, зороастризам је био под утицајем ведизма, а сам је утицао на монотеистичке религије Блиског истока. Ислам је ширећи се ка Истоку, потискивао зороастризам и будизам, али је и сам претрпео утицај хиндуизма. Ширење хришћанства подстакло је препород хиндуизма у Индији и будизма на Цејлону. Према територијално-етничком критеријуму религије се деле на светске или васељенске и националне или етничке. Националне религије (јудаизам, хиндуизам, конфучијанство, таоизам, шинтоизам, сикхизам и друге), повезане су с одређеним народом, етносом или нацијом. Узроци такве националне затворености религија могу бити историјска условљеност, геополитички услови, доктринарни узроци, јасно изражена својеврсност културе и слично. Од националних религија највећи број припадника има хиндуизам (17%) од чега 70% чине припадници вишнуизма, а 25% шиваизма. Назив „хиндуизам“ је персијског порекла, а сами хиндуисти називају га „Санатана Дхарма“ (вечна истина). С индијским простором повезују се такође џаинизам и сикхизам. Конфучијанство и таоизам су повезани с Кином, шинтоизам с Јапаном. Светске или васељенске религије су национално отворене. Има их само три – будизам (укључујући три основна правца – хинајана, махајана и ваџрајана), хришћанство (католицизам, православље, протестантизам) и ислам (сунизам и шиизам). Ислам је у почетку био национална религија Арапа а затим је постао светска религија, проширивши се од западне Африке до Индонезије. Хришћанству припада око 40%, исламу 22%, будизму 8% светског становништва. Космополитски карактер будизма, хришћанства и ислама омогућио им је да савладају националне границе и да се прошире изван својих аутохтоних региона. Свака од три светске религије настала је у конкретној географској средини, у одређеним културно-историјским условима. Тим околностима се објашњавају многе њихове карактеристичне особености. Према општим карактеристикама религије се могу поделити на источне (хиндуизам, будизам, џаинизам, таоизам, конфучијанство, шинтоизам) и западне (јудаизам, хришћанство, ислам и дели21 Географија религија мично зороастризам или парсизам). Према социологу религије Максу Веберу, источне религије карактерише контемплативни мистицизам, а западне – аскетски активизам. Источне и западне религије одударају једна од друге и у погледу система религијске мисли. Западне религије разматрају свет као „једносмеран“ сврсисходан процес (стварање света, његово спасење и крај), док религије Истока верују у идеју кружног или цикличног понављања живота и универзума. Западне религије верују у један живот, после којег следи рај или пакао и страшни суд на крају времена. Источне верују у реинкарнацију, универзалност живота. У западним религијама влада строги дуализам - вера да богу противуречи сатана као оличење зла, док источне не признају постојање исконског онтолошког зла – све је добро, све је бог. Ове религије се разликују и по схватању бога. У јудаизму, хришћанству и исламу бог је творац света и спаситељ човечанства. У религијама Истока нема двојности света и бога – они су једно. Светом влада неки апсолутни светски закон или поредак као што је у таоизму тао, у хиндуизму дхарма. Циљ западних религија је спасење, а источних просветљење или нирвана. У западним религијама пут ка спасењу је подчињавање вољи бога и вера у пророке, при чему у хришћанству пророк представља и божанство, док се источне базирају на унутрашњем доживљају или мистичном контакту са богом (просветљењу). Западне религије су искључиве у погледу догми, док су источне толерантније у погледу вероисповести и духовних захтева. „Запад – то је ексклузивност и догматизам.... Исток – то је универзализам и трпељивост“ (Субрамуниясвами С. Ш., 2001). Источне религије данас налазе одговарајући резонанс на Западу, захваљујући еколошким проблемима савременог друштва и цивилизације, потреби успостављања равнотеже између прогреса и екологије, хармонизације историје људи и природе, као и јединства личности и природе. Данас међурелигијски дијалог све више придаје пажњу овим питањима, која су животно важна како за западне и источне религије, тако и за читаво човечанство. 22 Сл. 2. – Планисфера религија (Извор: Rosiere S., 2003) 348 176 122 108 109 726 29 645 25 362 61 335 300 317 163 36 1 535 58 0 36 0 1 12 1 851 4 72 777 19 88 427 2 573 728 074 Африка 306 762 90 041 42 836 14 881 707 158 297 760 181 4 294 320 691 775 252 4 804 44 18 130 2 840 5 220 224 828 3 010 1100 36 579 118 591 98 174 174 701 175 3457957 Азија 551 892 270 677 80 000 165 795 30 625 4 795 31 975 2 529 1 478 1 522 15 0 490 1 4 116 93 17 1 200 808 443 40 085 94 330 726 999 Европа Латинска Америка 448 006 402 691 31 684 481 1 153 11 997 1 329 1 098 569 748 4 0 8 1 2 66 719 8 768 1 061 913 184 2 977 15 551 482 005 Англо Америка 249 277 74 243 123 257 6 480 6 819 38 478 5 450 5 942 920 1 185 4 0 490 1 26 98 356 300 47 956 1 068 1 670 25 050 292 841 23 840 8 265 8 364 666 5 864 681 382 91 200 305 1 0 7 1 1 17 75 1 113 10 42 592 2 870 28 549 Океанија 1 927 953 968 025 395 867 217 948 70 530 275 583 1 009 634 14 117 323 894 780 547 4 886 44 19 161 2 844 5 254 225 137 6 104 10 190 111 777 121 297 1 923 219 925 841 549 5 716 425 Укупно Извор: Христов Т. Т., Религиозный туризм, М., 2008., на основу: Енциклопедија Британика, Лондон, 1998. Хришћанство - Католицизам - Протестантизам - Православље - Англиканство - Ост. хришћани Ислам Јудаизам Будизам Хиндуизам Џаинизам Мандеизам Сикхизам Шинтоизам Конфучијанство Кинеска веровања Бахаизам Спиритизам Етничке религије Нове религије Друге религије Атеизам Без религије УКУПНО Религија Таб. 1. – Број припадника религија и атеизма у регионима света крајем XX в. (у хиљ.) 33,7 16,9 6,9 3,8 1,2 4,8 19,2 0,2 5,7 13,7 0,1 Око 0 0,3 Око 0 0,1 3,9 0,1 0,2 2 2,1 Око 0 3,8 14,7 100 % Глава II РЕЛИГИЈА И ФИЛОЗОФСКИ ПОГЛЕД НА СВЕТ 1. Логос и мера – где је фактор „икс“? Религија је, као и филозофија, у извесној вези са животом. Наиме, „оно што називамо филозофијом јесте систематско, рефлексивно размишљање о животу“ (Fung Ju-Lan, 1977., с. 12), док „под религијом подразумевамо став према животу“ (Tojnbi A., Ikeda D., 2005., с. 305). Свака велика религија има неку своју филозофску основу, надограђену митовима, догмама, ритуалима и институцијама. Познато је да људи покушавају да логички разумеју свет у којем живе и своје место у њему. Али постоји логика логоса и логика леме. Логос је смисао (свеопшти закон) а лема је премиса. Логика логоса је јасна – „да“ или „не“, док је логика леме - можда, мање више „да“ или „не“. Логос стоји у основи детерминистичких схватања а лема (дилема, трилема, полилема) је у основи неодређености и неодлучности. Неодређеност нема јасан циљ а неодлучност не води прогресу. Географска средина (енвајронмент) је такође утицала на те различите логике. У различитим срединама су настале различите комбинације начина разумевања света. Можмо уопштено рећи да је логика логоса елемент „пустињског мишљења“, а да је логика леме базирана на мистицизму шуме. Када кажемо „пустињско мишљење“ или „шумска филозофија“, не можемо их јасно разграничити, али можемо препознати њихову боју или тон уопште. Антички Грци су сматрали да све има своју меру, коју треба спознати да би се схватио поредак ствари. Антички филозоф Хераклит казао је да се све “с мером пали и с мером гаси.” При томе мера није била сматрана, као што је то у модерном смислу, као нека врста Географија религија поређења објеката са спољашњим стандардом или мерном јединицом. Ова савремена процедура је пре била сматрана као нека врста спољашњег испољавања или појављивања дубље „унутрашње мере“, која је имала суштинску улогу у свему. С тим у вези, географија је у античко доба била део мистерије. Сократ каже: “Многи прекрасни региони скривају се на земљи, драги мој Симије, јер планета Земља није по својој природи ни по својој величини онаква каквом је претпостављају географи” (Платон, 1977, 108c). Ова схватања су наглашавала да је увид у унутрашњу меру кључ за разумевање човека и света. Тако Протагора каже: „Човек је мера свих ствари“, наглашавајући тиме како мера није стварност спољашња човеку, која постоји независно од њега. У западној филозофији и науци појам мере је објективизиран, све док у модерно доба, сама реч „мера“ није постала ознака за процес поређења нечега са спољашњим стандардом. Изворно значење овог појма има само секундарни значај, изузев у неким контекстима (на пр., уметност и математика). Мера је постепено постала нека врста правила, које је требало да буде наметнуто споља на људско биће, које онда за узврат намеће одговарајуће мере (физичке, друштвене и менталне), у контексту у којем ради. Као резултат тога, преовлађујући појмови мере нису више сагледавани као облици увида, него као „апсолутне истине о стварности каква она заправо јесте“. На Истоку појам мере није играо тако фундаменталну улогу. У преовлађујућој филозофији Оријента, немерљиво (тј. оно што се не може именовати, описати, или разумети било каквим обликом резоновања) је више било сматрано примарном стварношћу. Тако, у санскриту постоји реч „матра“ која значи „мера“ (што је блиско грчком „метрон“), али постоји и реч „маја“ изведена из истог корена, која значи „илузија“. Један индуски филозоф, Синити Кунар Шатержи, описује метафорички беспомоћност човека да истовремено измери огромну мистерију и непоновљивост надприродног: „Ми личимо на слепце, који, додирујући неки део тела слона, једни мисле да пипају стуб, други – змију, трећи – тврди предмет, четврти - четку с покретном дршком, већ према томе, да ли додирују ногу, сурлу, кљове или реп слона“. Чула опажају различите ствари, а интелект их спаја у једну перцепцију. У Западном погледу на свет, насталом на античким традицијама, мера означава саму суштину стварности, док на Истоку мера се схвата у сваком погледу као лажна и обмањујућа. Јасно је да се ова два система мишљења поклапају са различитим ставовима према 26 Религија и филозофски поглед на свет мери. На Западу, друштво је највише наглашавало развој науке и технологије (зависно од мере) док је на Истоку нагласак био на религији и филозофији, које су усмерене у крајњем смислу ка немерљивом. Исток сагледава немерљиво као примарну стварност, док Запад сагледава меру као „објективизирани“ увид у стварност. Са гледишта Истока, мера не може бити увид у стварност пошто је креирана од стране човека. Стварност која је изван човека и која му претходи не може зависити од таквог увида. Немерљиво је неспознатљиво, те се не може подвести под границе одређене човековим знањем. Зато поистовећивање мере са самом суштином стварности доводи до илузије. Према томе, са аспекта Запада, увид у меру омогућује увођење реда и хармоније у стварности, док са аспекта Истока, овај увид је илузија која не може бити оно најфундаменталније за успостављање реда. Западно поимање мере омогућује мерење само појединих сектора стварности. На тај начин се продубила диференцијација наука, које дају само фрагментарну слику стварности. Ни једна од њих не може да сагледа целину, да сведе целокупно знање на један закон или фактор „икс“ (Грчић М., 2005-б). 2. Схватања времена и простора – где је крај? Разликују се две концепције времена – кружно и линеарно. Прва је карактеристична за религије и културе Истока а друга – Запада. Свака концепција условљава специфичну и строго одређену оцену различитих стања времена (прошлог, садашњег, будућег), задаје програм делатности људи, његових идеала и норматива. Важно је конкретно истражити механизме повезаности представа о времену и културних модела. То омогућује да схватимо особености различитих епоха и култура. Кружна концепција времена карактеристична је за почетне фазе развитка друштва. У кружном времену све разлике и контрасти су релативни. Прошлост, садашњост и будућност су затворени у круг. Људи живе у временској димензији, која синтетизује та три стања. Прелази од садашњег у будуће и кроз њега у прошло време сматрају се природним. Прошлост утиче на садашњост и зато се не сме заборавити. То је јасно изражено у грчкој митологији. За старе грчке филозофе, време је било само „покретна слика вечности“, 27 Географија религија односно „кружно и повратно кретање, које се враћа и затвара у себе“, без могућности кретања „напред“, јер кретање напред није могуће у кругу. То је било схватање астрономског времена, условљеног „револуцијом небеских сфера“ (сетимо се наслова чувене Коперникове књиге, који је био још увек под утицајем античке астрономије: De Revolutionibus Orbium Coelestium), и људска историја је према томе била подређена овом основном принципу обртања и понављања (Флоровски, 2005). Аристотел и већина грчких филозофа су веровали, да су људска раса и свет око ње постојали и постојаће увек. Они су већ разматрали аргумент о прогресу, и дали одговор, да је било периодичних поплава и других катастрофа, које су непрестано враћале људски род на почетак цивилизације. Према Платоновој „Држави“, један светски циклус траје само 72.000 година. Првих 36.000 година светског циклуса представља „Златно доба“, али других 36.000 година, када творац попусти у свом надзирању света, представља раздобље нереда које се завршава хаосом. Тада се божанство (што су неки касније тумачили као „невидљива рука“ или фактор „икс“) умеша и изнова започиње циклус. Тукидид је сматрао да је историју Пелопонеских ратова требао написати зато што ће се њихови догађаји неизбежно поновити. Кружна концепција је изразито детерминистичка. Човек је беспомоћан пред боговима, који диктирају развој. Он је марионета у њиховим рукама. Према хиндуистичким ведским текстовима, човечанство датира од пре 4 милијарде година а данашња цивилизација се појавила пре 2 милиона година. Хиндуси су такође користили раздобље „калијуга“ (мали круг) у трајању од 432.000 година, као део канонске „махајуге“ (велики круг) која траје 4.320.000 година. Хиндуси су одређивали датум на основу династичких раздобља, а будисти су рачунали време од Будине смрти и нирване, 554. г. п. н. е. Кинеска циклична концепција времена има друштвени карактер. У њој нове фазе развитка не поништавају старе. Различити догађаји у хронологији не гарантују аутоматски њихову већу развијеност. Развој зависи од других фактора и у неком степену има супротан карактер. Што старије, тим боље. Једна од парола „буржоаске“ кинеске револуције 1911. године, била је: „Доле династија Цин. Живела династија Мин!“. Захтевао се повратак око 400 година уназад. То није пуста парола и није конзервативизам, како се чини Европљанину, него израз фундаменталне социокултурне црте, која одређује понашање Кинеза (Николаенко, 2007). Кружно кретање је увек динамичка игра међупрожимања између две крајности. На тај 28 Религија и филозофски поглед на свет су моменат највише указивали кинески мудраци кроз свој симболизам архетипских полова yina и yanga. Они су јединство које лежи иза yina и yanga називали tao, сагледавајући га као процес који доводи до њихове игре у међупрожимању. Прошлост и садашњост су суседи, који се преплићу на чудан начин. То је видљиво у кинеској књижевности. По кинеској концепцији ништа ново не може бити, и оно није ни потребно. Ново је просто неприлично. Васиона се окреће око Поднебесне, у којој је све стабилно и разумно. Сасвим посебни случајеви конкретне неразумности објашњавају се одступањем од основа. Ако они настану, неопходно је уништити неправедног владара, који је допустио неповољну ситуацију, и поставити праведног, који ће следити завете древних мудраца. Постепеног прогреса нема. Хронолошки династије можемо мешати као шпил карата, али њихова слика се од тога неће променити. Традиционалну европску хронологију историјских догађаја Кинези тешко разумеју. За њих то нема смисла. Кинеска концепција друштвеног времена омогућује одступање од социјално-културног инваријанта, али је фактички строго детерминисана, и веома је сложено реализовати потенцијалне могућности у њеним оквирима. Одступајући од канона, човек постаје отпадник, и друштво га се одриче. Нема изузетка чак ни за императора, ако је неправедан, то јест, ако не одговара канону. Одступање од инваријанта равно је самоубиству, у најбољем случају – социјалном. Линеарна концепција времена карактеристична је за јудаизам, хришћанство и ислам. Јевреји су први достигли вештину компоновања наративне историје – своје сопствене и светске – обухваћене Мојсијевим петокњижјем. Пророци Јерусалима оспорили су владајуће појмове о томе да се историја креће у круговима и стално понавља. Измислили су утопију, могућност бољег света, објавили наду и претпоставили праволинијски напредак ка бољем и вреднијем животу. Верзија Петокњижја и књиге Исуса Навина, Самуила и Царева, кружиле су у Јерусалиму као усмена предања у VIII и IX веку пре н. е. Њихова поетска форма служила је циљу који антички Грци нису познавали. Дала је етичке идеје с таквом потресном снагом да су оне постале закони. Писци и пророци Јерусалима одбили су да прихвате свет какав на изглед јесте. Створили су литературу политичког отпадништва и с њом, литературу наде. Национални идентитет су објаснили филозофијом историје, објављујући сензационалну идеју о напретку (Настић Д., 1997). 29 Географија религија Хришћанско време је историјско и коначно, има почетак и крај, и централни догађај који дели време на стару и нову еру. Јасно су разграничени прошлост, садашњост и будућност. Линеарна концепција времена има детерминистички карактер, али допушта човеку извесну слободу избора. Она формира модел понашања, који садржи априорну увереност у то, да свака делатност не води ка неповратним трагичним последицама. То се изражава у вери у други долазак Христа и страшни суд. За личност, по правилу, признаје се ограничена слобода воље. Јевреји су као јединствен догађај сматрали стварање света, па је тако хришћанска 2.000 година била 5.761 јеврејска анно мунди (лат. – година стварања света). У исламу бројање година почиње од хиџре (арап. – исељење, емиграција) тј. пресељења Мухамеда и његових присталица из Меке у Медину 622 г. За синхронизацију исламског лунарног календара с хришћанским соларним календаром постоје специјалне таблице. Тачно схватање почетка и краја света је изван досега људског разума. Почетак света може бити схваћен само као мит а крај света као апокалипса. Према библијском миту, који није плод космолошких идеја, три су преломна догађаја у историји човека и света: постање, потоп и силазак Исуса Христа, Сина Божјег, Спаситеља света. Нагласак је стављен на суштинске историјске догађаје - оваплоћење, долазак Христа, његово крштење, страдање и васкрсење. Међутим, неизвестан је и утопичан крај историје (апокалипса или дан „икс“). Циљ историје за хришћане је други долазак месије, а не садашњост, као у световној историји. Модерни појам линеарног времена, са осећајем за правац и векторалност, са могућношћу напредовања и прогреса, заснован је на библијском поимању историје, полазећи од стварања света до његовог завршетка; и неповратном кретању које је вођено и надгледано промислом живога Бога. „Циклично време старих Грка се распрсло – ускликнуо је радосно Свети Августин. Историја је први пут прочитана као смислен или сврсисходан ток који води ка циљу, док трајно окретање не води ничему. Сам појам прогреса разрадили су хришћани“ (Флоровски Г., 2005). У „Божјој држави“ Св. Августин напада цикличну теорију изложену у Платоновој „Држави“. “Неверник покушава да поткопа чистоту наше вере тако што нас одвлачи са правог пута и приморава да са њим ходамо у круг”, каже Св. Августин. Насупрот томе, Августинова држава није смештена у временске циклусе (circuitus temporum), него у историју. Он је проповедао напор да се разуме ток историје и усмери воља и снага појединаца у том правцу, и та про30 Религија и филозофски поглед на свет повед је прихваћена у западној цивилизацији. Св. Августин у својој књизи „Божји град“ истиче да цивилизација прогресира и историја бележи ко и када је развио неки проналазак, тако да је вероватно да човечанство није много старо, јер би иначе напредовали много више, него што јесмо. Св. Августин је, на основу књиге „Постања“, одредио око 5000 година пре Христа као датум стварање васионе. Православна црква одавно сматра да је од стварања света до рођења Христа прошло 5.508 година. Тај број прихватили су оци источне и западне цркве на Пето-шестом сабору 680. г. у Константинопољу [Деяния, Соб. Т. XVII, p. 123]. Такво бројање година базирано је на грчком преводу Библије (превод септуагинта). Светски потоп био је, по том бројању, 2.262. године од стварања света или 3.247 година пре рођења Христа (Попов Н., 1997). Надбискуп Ашер (James Ussher) из Ирске изјавио је 1654. године, „пошто је пажљиво проучио Свето писмо“, да се показало да је Бог створио свет 4004. г. пре рођења Христа. Тај датум био је уписиван читав век у народна издања Библије, а ко је у то сумњао сматран је јеретиком. Архиепископа Ашера је оптужио епископ Лајфут, да није прецизан у својим прорачунима. По њему свет је створен 23. октобра 4004. године пре Христа у 9 сати ујутро (!). Истакнути пољски астроном Јоханес Хевелијус израчунао је „тачан“ положај Сунца над Едемским вртом у тренутку постања, за које је утврдио да се догодило у 6 часова по подне, 24. октобра 3963. г. п. н. е. Један од Њутнових савременика Вилијам Вистон, покушао је да утврди датум пада комете која је изазвала библијски потоп. Едвин Хабл је 1929. г. открио да се васиона шири, да није статична, и израчунао да је њена старост између 10 и 20 милијарди година. На основу тога је закључио да се на почетку историје васионе догодио „Велики прасак“. У средњем веку и ренесанси гледало се на историју као на сукцесију природних и надприродних догађаја. У Западној Европи владала је од V века н. е. тј. од Августина до Хегела филозофскоисторијска концепција, која је разматрала историјски процес као јединствену линију, која има свој почетак и крај, тј. која има свој смислени завршетак („крај историје“). Из те концепције родило се у почетку религиозно осмишљавање историје – као стремљење ка апсолуту, а потом атеистичка „религија прогреса“. Новија варијанта те теорије су погледи Карла Јасперса и „стрела времена“ Стивена Хокинга. Идеја К. Јасперса се базира на идеји Августина о осном времену и древним јудејским учењима о својој богоизабраности. 31 Географија религија Јасперс издваја из читаве историје „осно време“ када су између 800 – 200 г. п. н. е. у Кини, Индији, Персији, Палестини и Хелади паралелно изникли духовни покрети, који су формирали тип човека који постоји и данас. У Кини то су Конфучије и Лао Це, у Индији – упанишаде и будизам, у Ирану – Заратустра, у Палестини – пророци, у Хелади – Хомер и велики филозофи. Отуда потичу све светске религије и филозофски системи, а остали народи, као и „доосовински“, неисторични су и могу се „просветлити“ само од „осовинских“ народа и њихових следбеника, јер је у „осном времену“ настало „буђење духа“ и постављена су „последња питања постања“ о смртности, коначности, греху и смислу људског постојања. „Осно време“ – то је као корен целе историје, која је уследила. По Гумиљову, идеју „осног времена“ као извора духовног живота оповргава историја народа древне Америке – Маја, Толтека и претходника Инка у Андима (култура Тихуанако), који нису заостајали за другима (Гумилев Л., 1990., с. 354). Глобализација као мегатренд ипак потврђује да идеја „осног времена“ има смисла (Грчић М., Слука Н., 2006). За западно хришћанство карактеристична је дубока вера у прогрес. Декларише се могућност његовог достизања за кратак период (људски живот). То је један од фактора брзог прогреса, почев од епохе Ренесансе. У Западној цивилизацији у средњем веку време као да је притискало човека. Деловао је модел понашања „трошења времена“. Почев од епохе Ренесансе, у Европи се развија линеарни модел „штедње времена“, који доминира и данас. Стимулише се раст, тражење новог. Априори је допуштена могућност великих успеха у будућности, која није понављање прошлости. Неопредељеност линеарног идеала омогућује да се свака иновација интерпретира као њено достигнуће. То погодује ентузијазму иноватора. У хришћанској култури, Христос је мера за све. Од њега почиње нова просторно-временска матрица, коју можемо у целини дефинисати као постепено негирање категорије простора ради времена, што је несумњиво један од најважнијих пројеката евроатлантске цивилизације. При томе у основи свих културних модела савремености – од христијанизације до цивилизаторских мисија XIX века лежи једна општа скривена црта – воља за надмоћ, стално рађање и репродукција доминације, која је проникла у све сфере људске делатности и одредила све основне културне моделе савремености. Хегелова концепција времена има у суштини хришћански карактер. Прошлост улази као саставни део у садашњост и будућност света. Хегелова филозофија потчињава историју „светском 32 Религија и филозофски поглед на свет духу“. Светско-историјски процес је разуман и креће се путем прогреса. Иза хаоса случајности и појединачних појава скрива се поредак и закономерност. Човечанство се креће ка разумном стању. Смисао такве концепције историје је у ширењу (освајању) освајању културног простора. Имануел Валерштајн у својој анализи система „светаекономије“, с разлогом повезују почетак савремености с дугим XVI веком, зато што су баш тада рођене основе “колонијалности власти”, које су у суштини остале непромењене све до данас, само мало преформулисане у другој постпросветитељској етапи модерности (Quijano A., Wallerstein I., 1992). „Колонијалност власти“ подразумева геополитичко освајање простора. Освајање простора и ширење граница (фронтијера) цивилизације било је у складу са линеарном концепцијом времена (простор као изазов). Савремени перуански филозоф А. Кихано правилно примећује, да се у XVI веку мења сам начин класификације људи у свету – рађа се појам Orbis Universalis Christianus, који на крају крајева доприноси подели света на колонизаторе и колонизоване (Quijano А., 2000). У XVII в. од тога, што се раније називало “хришћанским светом”, настала је Европа и родила се нова европска цивилизација, која се са успостављањем првенства САД у XX веку и преносом центара моћи преко океана, почела називати евро-атлантска цивилизација. Временска традиција европске савремености, почев од Св. Августина, базирала се увек сама на себи и уписивала сопствену прошлост у своју садашњост, стварајући самим тим привилегован положај за себе. Баш зато у центру пажње многих научника стоји проблем односа времена и простора у модерности, који може бацити светло на узроке, особености и услове освајања светске доминације евро-атлантске цивилизације. Сам појам модерности као да искључује просторну димензију, наглашавајући време, пошто је повезан са идејама светске историје, прогреса, еволуционизма и т. д., које су преовладавале крајем XVIII – почетком XIX века. У модерно доба народи и културе су се почели осмишљавати у европској традицији кроз време, а не кроз простор. У епохи европске Ренесансе то није био случај: „људи у целом свету су били локализовани углавном у простору, а не у времену“ (Mignolo W., 2000). Хришћанство није повезивало „неверне” с неразвијеношћу или заосталошћу по времену. У XV–XVI веку, „негирање савремености” појединих народа и култура, које је изникло у европском Просветитељству и посебно у 33 Географија религија хегеловској филозофији историје, није имало смисла. „Неверни” нису били примитивни или далеки у времену. Они су се смештали или у далека географска места, као Индијанци, или – у друге сфере вере, као Мавари или Јевреји (Mignolo W., 2000). Почев од епохе Просветитељства људе који су живели изван граница Европе, почели су смештати у историјском времену, а не у простору. Световни појам “примитивних” народа заменио је идеју “неверних”. То је видљиво на примеру хегеловске филозофије историје, базиране на тези о “историјским” и “ванисторијским” народима. У њој је светски Исток у односу према Европи био смештен у прошлости, тамо, где је почела историја, али где је више нема. Кина, Индија и Јапан већ нису коегзистирали с Европом. Они су припадали другом “времену”. “Садашњост” историје налазила се у Европи. “Савременост” (с акцентом на времену) – важна је компонента мита евро-атлантске цивилизације, изум неопходан да би се ова цивилизација ставила у центар светског геополитичког поретка и оправдале историјске последице освајања њене превласти. Евроцентрични пројекат модерности базирао се на геополитичкој концепцији, коју је В. Мињоло назвао “преводом географије у хронологију” и симболичком заменом простора за време, која је настала у доба Просветитељства (Mignolo W., 2000). Идеја “краја историје”, која је веома активно разматрана на Западу после појаве истоименог дела Ф. Фукујаме (Fukuyama F., 1992), генетски је повезана с дискурсом хегеловске филозофије историје и читавим епистемолошким бременом модерности, која изражава осим тога и апологетику неолиберализма. Негирање простора у датом случају било је повезано с задатком деполитизације историје. Радови сродни књизи Фукујаме, Антонија Негрија и Мајкла Хардта (Hardt M. & Negri A., 2000), у мањој мери М. Кастелса (Castells M., 1996-1998), Ж. Бодријара и других постмодерниста – представљали су неку утопијску или дисутопијску варијанту решења проблема пројекта модерне. Крај историје при томе се осмишљавао као већ познато проглашење тачке достигнућа – најчешће, у виду америчког глобализма или светске капиталистичке револуције. Концепцију “отвореног друштва” коју је лансирао аустријски филозоф К. Попер и реализовао амерички филантроп Џ. Сорош, критичари сматрају као камуфлажу за американизацију у области културе и политичког понашања (Грчић М., Слука Н., 2007). 34 Религија и филозофски поглед на свет Вера у прогрес западног хришћанства је у основи диференцијације глобалног простора, који илуструју модели „центар - периферија“ Фридмана, „свет-економија“ Валерштајна и други. „Центар“ светске економске и политичке моћи је заправо центар прогреса, који је оличење „Божјег града“ на земљи. Колонијалност власти се такође препознаје у глобалним геостратешким концепцијама („Хартленд“ Х. Мекиндера, „Римленд“ Н. Спајкмена), као и у геополитици „Новог светског поретка“ (Грчић М., 1998). Православно хришћанство у линеарну концепцију уграђује осцилаторне елементе. Прогрес је само варљиво искушење, које води у духовни и морални пад. Пут ка крајњем циљу, то јест царству Божјем, испуњен је периодима успона и падова људског духа. Етиопски монофисити одбацују могућност учествовања људи у Божијем плану. Они комбинују линеарни и циклични концепт историје, тако што верују да ће, када историја достигне свој циљ, мртви васкрснути и све ће кренути из почетка. Православно хришћанство се проширило у евроазијском простору, између Истока и Запада. За њега је царство небеско оличење Божје правде, а не економског прогреса. У источном хришћанству није било Ренесансе и ослобађања људског духа, као у западном. Није било ни „колонијалности власти“. У осцилаторном схватању времена, вера у прогрес замењена је вером у обнову „старих добрих времена“, и тезом о Москви као „Трећем Риму“. „Ако Русија жели да буде велика империја и да игра улогу у историји, онда јој то намеће обавезу да крене путем материјалног техничког развоја“ (Берђајев Н., 2002., 120). Осцилаторно време је у основи цикличних концепција историјског процеса, као што су економски циклуси Кондратјева, ритмови етногенезе Гумиљова, циклуси културног развоја П. Сорокина и други (Грчић М., 2005-б). Такође, у такав концепт се уклапају представе о таласној структури света. Марксистичка интерпретација времена такође спада у линеарнае концепције, само што је она подчињена дејству независног глобалног програма, закодираног у друштву а не задатог споља натприродним силама. У ритму времена одређују се два стања – револуционарне промене и реализација потенцијала социјалноекономске формације. Ритмика те врсте протиче у универзалном једнородном простору. Социјално-економске формације у смислу историјског материјализма, карактеристичне су за све земље. Разли- 35 Географија религија ке у културном и другим погледима не сматрају се довољном основом за модификацију теоријског модела. По том моделу, основна разлика између земаља је у томе, што постоје напредне земље и остале. Напредне комунистичке земље, на челу са СССР, ће одвести остале у светлу будућност. Данас је кандидат за такву врсту предводника западна цивилизација, која шири идеологију глобализације. Новија достигнућа у природним наукама довела су до спознаје неповративости времена и формирања идеје такозване „стреле времена“, која садржи у себи признање динамичности, неповратне усмерености, непоновљивости и ентропичности друштвеноисторијских процеса. После свега, поставља се проблем циља према којем се запутила историја: можда ка универзалној слободи, светској влади, “безкласном друштву”, а можда ка новом миленијуму, зацртаном од Бога. Такве тврдње нису идеолошки неутралне; у највишем смислу своде се на покушаје управљања светском историјом и програмима успостављања „новог“ поретка. Наведене концепције времена одражавају детерминистички поглед на историју човечанства, али не могу бити основа за научну прогнозу будућности. Проблем немогућности дугорочне научне прогнозе је у томе, што наука сагледава прошло време, и на основу њега покушава да прогнозира будуће. По футурологу Ф. Полаку „будућност нам се обраћа на непознатом језику“ (Polak F., 1973). У Ајнштајновој физици преосмишљена је једна од фундаменталних представа класичне физике - коперниканска идеја апсолутног времена. Сви облици кретања материје, па и социокултурни, одвијају се у димензијама времена и простора – у свету „време– простора“. Према томе време је, као и простор, много више „релативно“ него „апсолутно“, више стохастичко него детерминисано. Теорија релативитета ликвидирала је свеопште, текуће, вечно и свуда присутно време. У Њутновој механици нема надсветског система, с којим је повезано време. Постоји само локално време, које зависи од брзине кретања датог система у поређењу с другим равноправним системом у датом простору. У друштвено-историјском свету Ајнштајнова теорија релативности времена изражена је у постојању мноштва националних и цивилизацијских календара. Свет цивилизација је просторно хетероген и временски асинхрон. Цивилизације су детерминисани и стохастички социокултурни системи. Детерминисани су зато што се целокупна историја човечанства може посматрати као узлазни процес узајамног повезивања и прожимања цивилизација. Стохастички су зато што је светска 36 Религија и филозофски поглед на свет историја просторно диверсификована а светски простор историјски асинхрон. Тако свет нема један смер и предвидљив крај. У развоју глобалних процеса све више се утврђује механизам синхроности. Уједначавањем времена у различитим тачкама планете, настаје просторно-временско јединство света. У савремено доба, у свету се све више примењује грегоријански календар и јединствено планетарно време, што донекле релативизује и саму Ајнштајнову теорију релативности. 3. Схватање односа природног и духовног – где је човек? Процеси развоја и узајамних релација човека (друштва) и природе, у реалном простору и времену, су универзална и вечна питања религије и филозофије. То је занимљива и неисцрпна тема за сваког мислећег човека. Насупрот очигледног јединства и целовитости света, постоји дуализам закона природе и друштва, релативност времена и простора, конфронтираност материјалног и духовног начела, противуречност процеса поретка и хаоса или нужности и случајности. Одговор на питања како је тај свет настао, како функционише и којем циљу тежи, залази у суштину односа два различита поретка – природног и друштвеног, од којих у сваком учествујемо од рођења. Један од њих је резултат деловања сила природе и треба да је независан од људске делатности. Други је смишљени производ те делатности. Тако схваћена опозиција, уводи се још из старог века: стари Грци су имали називе за та два поретка: Kosmos и taxis. Један свет а два поретка. Природним поретком управљају космички, физичкохемијски и биолошки закони. У основи разумевања природног поретка је детерминистички принцип. Друштвеним поретком управљају, поред природних, такође и друштвени закони (економски, културни и политички). Покушавајући да одредимо, шта је у свету природно, а шта вештачко, покушавамо разрешити питање односа, који постоје између та два поретка, како они међусобно делују, на чему се заснива наше властито присуство у сваком од њих. Они постоје у неком затвореном „време-простору“. Природни закони који се тичу функционисања друштвених система су пре свега еколошки, и односе се на утицај природне средине на егзистенцију и делатности људи. 37 Географија религија Проблем односа историје природе и историје људи тиче се суштинског проблема људског разума уопште – спознаје околног света у целини и у деловима и места човека у њему, спознаје смисла и циља постојања човека на Земљи. Он се тиче проблема односа природног и трансценденталног, а такође слободе и каузалитета у историји човека и друштва. У природно-научној, филозофској и теолошкој антропологији нема јединствене идеје о односу природног и духовног у човеку, друштву и историји (Грчић М., 1990). Све те идеје могу се сврстати у две теорије. Прва је негативистичка теорија о човеку, која људски дух и културу посматра као последицу потискивања нагона. Таква гледишта налазимо у културној историји света још од Буде до Фројда. Концепција А. Тојнбија о „изазову“ средине и људском „одговору“ као покретачкој сили историје цивилизација, такође се може посматрати у светлу ових теорија. Људско „не“ изазову природе је узрок стварања духовних вредности. Међутим, таква тумачења су противуречна у себи, јер ако је дух онај који се супротставља изазову, он је узрок одговора, а не сам изазов. Друга је „класична теорија“ која потиче из античке Грчке и нарочито се укоренила у европској филозофији и култури. По тој теорији дух, односно идеја има своју властиту моћ, своју изворну снагу и способност деловања. Људске иницијативе, оформљене и ограничене природом, почињу у свести и емоцијама. Све што се дешава, испољава се у грубом, земаљском виду, али започиње с идејама и чувствима. Људска самосвест се поставља изнад природе и света. То је идеја „homo sapiensa“ који има у себи божански агенс, који се не налази у свим живим бићима. То је теорија, коју су зачели Платон и Аристотел, а појављује се у теистичком облику јеврејскохришћанске религиозности Томе Аквинског и Спинозе, у пантеистичком облику код Фихтеа и у Хегеловом панлогизму, а укорењена је у „фаустовској души“ Европе. Укратко, у читавом раздобљу европског идеализма, „болује се стално и посвуда од исте заблуде, да дух и идеја поседују изворну моћ“, властиту самотворну стваралачку снагу (Filipović, 1987). У лавиринту теорија које се баве питањима генезе, еволуције и трансформације култура и цивилизација, могу се идентификовати два генерална правца – идеалистички и материјалистички. Идеалистички правац полази од тезе, да у некој фази културне еволуције, појединац или група појединаца кроз интуицију или трансцендент добијају од неке више силе инспирацију за откривање 38 Религија и филозофски поглед на свет или опажање виших вредности или „идеја“. Ова визија добија објективну материјалну форму у њиховом посебном социјалном окружењу и постаје групни идеал, који је онда објективизиран у неке менталне или материјалне карактеристике које чине културу. На пример, према идеалистичкој теорији, развој ведске ере у Индији повезује се с неком идејом кроз Божју инспирацију или кроз заједничку интуицију, која добија облик идеала примерен социјалним условима и интелектуалном капацитету аријевског друштва. Аријевци су покушали остварити тај идеал у пракси, у физичко-географској средини Индо-гангешке долине и у том процесу створене су идеје и институције које чине ведску културу, која је у основи хиндуизма. Материјалистички правац узима као полазну тачку културе физичко-географску средину. Карактерне особине народа у великом степену су предодређене средином која, са своје стране, увелико зависи од природних услова. „Посејеш карактер – пожењеш судбину“, каже стара пословица. Значи и „историјске судбине народа зависе од психичких особина и карактера, предодређених средином. Психички индивидуални и национални карактер је природна појава“ (Голубчиков Ю., 2004). Идеалистичке теорије не могу да објасне зашто су идеје, имагинација, интелект и његове творевине, географски различите. Зашто се људски разум није развијао у целом свету у једном смеру, синхронизовано? Зашто је мишљење и стваралаштво било тако различито у планинским, долинским, пустињским, шумским и другим пределима? Очигледно да је то било условљено географском средином. Наиме, скоро сви примери древних цивилизација израсли су на основу седентарне земљорадње у оквиру које је дошло до развоја насеља, друштвене асиметричности и растакања родовског поретка. Образац покретног номадизма није се показао перспективним у том погледу. Али су ипак миграције, или спољашњи контакти с номадима, деловали на развој раних цивилизација. У првој фази такви фактори као што је климат, материјални ресурси и инструменти производње, оставили су свој печат на колективни живот аграрних друштава. Утицај географских фактора, на пример климата и економских ресурса, на материјални аспект културе - храну, одећу, начин живота, толико је јасан да није потребна дискусија. Нема сумње да је материјални аспект културе моделован на бази физичке и економске средине, а у неким регионима и имитирања других култура. То су неки заједнички елементи у географији култура. 39 Географија религија Ове две групе теорија проистичу из супротстављања примарности тела и духа, природе и човека. Историја и археологија потврђују гледиште да је еволуција културе резултат међудејства оба фактора – физичке средине и метафизичких идеја. Није спорно да везе људских заједница са средином иду кроз два канала – социјални и биолошки, и у тим везама је тешко разграничити природно од антропогеног, биолошко од социјалног. Вештачка или антропогена животна средина, неутралише донекле директан утицај географских фактора. Специфика животне средине човека састоји се у сложеном преплитању социјалних и природних фактора, који делују непосредно (физичко-хемијски услови) и посредно (ланци исхране). Ако физиолошко и психичко у човеку узмемо као две стране истог животног процеса, којима одоговарају два начина посматрања истог процеса, онда фактор „икс“, који управо сам изводи оба ова начина посматрања, мора надвисити супротност тела и душе. Фактор „икс“ није ништа друго него онај дух који никад не постаје предметним и који све „опредмећује“. Ма колико битно различити били „живот“ и „дух“, ипак су оба принципа упућени један на другог у човеку: дух идеира живот. Једино је живот кадар да дух стави у акцију и да га оствари (Scheller M., 1987). Човек је она тачка у којој се сустичу и сједињују дух и животни порив. У духу леже „детерминаторни“ а у нижим нагонским и животним условима „реализациони“ фактори културе. Ови други одлучују шта ће се од објективних могућности културе историјски реализовати. Култура ментално повезује појединце у групе – етносе. Дух одређује садржај културе, али је немоћан да га реализује без повезаности с поривом и виталним снагама нижих сфера. Кад се дух прилагоди пориву, када се повеже с њим, с интересима живота, добија и моћ коју сам по себи нема. Идеалитет духа добија реалну снагу и делотворност само кад се повезује с историјским, а то ће рећи реалним факторима живота. Шелер сматра да „несумњиво важи теза Карла Mаркса да се идеје које немају иза себе никаквих интереса и страсти – а то значи моћи које потичу из човекове виталне и нагонске сфере – обичавају неминовно „бламирати“ у светској историји“ (Scheller M., 1987). Маркс је унео категорију друштвеног рада као покретачку снагу друштва, а Л. Гумиљов импулсе биохемијске енергије као фактор „икс“. 40 Религија и филозофски поглед на свет 4. Нужност и случајност – где је људска слобода? У вези са представама о покретачким снагама историје људске цивилизације, формиране су две дијаметрално супротне слике света – детерминизам (нужност) и неопредељеност (случајност). У основи прве стоји логика логоса, а друге – логика леме. Разлика између источних и западних религија је управо у тим двема сликама света. Детерминистичка парадигма је логика пустињских људи, међу којима су настале западне религије. На пример, у пустињи нема слободе избора пута и ништа није случајно. Свако лутање, неодлучност и анархија воде у пропаст. Детерминистичка парадигма одговара слабо диференцираном, „пирамидалном“, јасно уређеном хијерархизованом свету. То је телеолошки свет, и њему одговара детерминизам као филозофска концепција, као поглед на свет и као идеал. У том свету, како у земаљском, тако и у одраженом небеском – царује „божански поредак“, њиме управља дух у његовим различитим хипостазама, али то је увек нека надиндивидуална сила, која ствара, одржава или штити свет „одозго“, из неког „центра“. То је телеолошки свет Томе Аквинског, аутора „Summa Theologica“, који описује „праведно друштво“, које је усклађено са Светим писмом и разумом... Земаљски друштвени свет у сваком погледу одговара великом небеском свету. Анђели одговарајућег ранга, слично одређеним људима, заузимају своје место и управљају звезданим сферама... Тај систем је... непромењив и дуговечан, потчињавајући се само вољи Бога (Бернал Дж., 1956). Хармонија у природи и поредак у друштву, божанског су порекла. И власт потиче од Бога, што симболизује круна из руку црквених поглавара и проглашавање светим многих царева и краљева, па чак и династија. За православље, сурова теологија без љубави је лаж. Људска слобода није у разумевању Божјег плана, него у апсолутном поверењу у Бога. Достигнућа природних наука мењају суштину Божјег провиђења - не пада киша због биљака којима је потребна, него биљке расту када киша пада; не расте трава да би је пасле краве, него краве пасу траву да би се нахраниле. Под притиском научних сазнања, протестантизам уноси елементе „природне религије“ у хришћанску апологетику, формулисане на језику, који одговара коперниканскоњутновској слици света. За осмишљавање света у шумској средини, која је много сложенија и разноврснија него пустињска, систем погледа базиран на детерминистичкој слици света није довољан. 41 Географија религија Потискивање статичне слике представама о самоорганизацији система који нису строго детерминисани, а у најбољем случају су само предвидиви с неком вероватноћом, даје већу слободу људском духу и избору решења. Синкретичко знање постепено уступа место аналитичком, способном да проникне у растућу унутрашњу разноликост света. Развој науке, која потискује синкретички начин спознаје света аналитичким, погодовао је развоју протестантизма. Према протестантском гледишту, свет није строго детерминисан. Друштвеним поретком управљају правила и норме понашања, које нису вечне и непромењиве. Европски свет је услед индустријске револуције преживео веома дубоке друштвене трансформације; бивша аграрна друштва постала су индустријска, рурална – урбана, проста – сложена, непосредни односи међу људима – посредовани „невидљивим“ тржиштем. За осмишљавање тог новог света, систем погледа базираних на детерминистичкој слици света није довољан. Превазилажење статичне слике, а заједно с тим и експлозивно ширење практичног људског знања, означила је књига Адама Смита „Истраживање о природи и узроцима богатства народа“ (1776). То је пример диференцијалне анализе друштвеног поретка, у којој су размотрене промене у енглеској економији као резултат поделе рада и слободе размене роба. „Та књига је постала Библијом новог индустријског капитализма, и један од великих синтетичких друштвених завета, упоредивих са „Summa Theologica„ Томе Аквинског (Бернал Д., 1956., с. 549). Дело Адама Смита само је мали део научне револуције, која је довела до формирања нове слике света. По њему, свет се не гради и не усмерава „одозго“ по некој замисли, него расте „одоздо“, као шума или трава, формира се у току самоорганизације, чија рука је „невидљива“. Резултати самоорганизације нису строго детерминисани, већ само предвидиви с неком вероватноћом. Идеја самоорганизације претпоставља, да је сврсисходност „уграђена“ у сам процес развитка система. Модерно доба је доба прелаза од старе ка новој слици света, које се претапају у „научну идеологију“, типично contradictio in adjecto. Компромис између њих се испољава у конструктивистичком гледишту, које признаје и чак одобрава аналитичко знање, али пред њега поставља циљ конструисања савршенијег света. Конструктивистичко гледиште претпоставља да је могуће успоставити „нови поредак“, што је у суштини телеолошка идеја да човек може бити „творац“ новог циља функционисања глобалног система. То је у 42 Религија и филозофски поглед на свет суштини религиозна идеја, чак и ако је она преобучена у сасвим нерелигиозне форме. Зато није чудно да се средином XIX века појавила позната Марксова једанаеста „теза о Фојербаху“: „Филозофи су само на различит начин објашњавали свет, а посао се састоји у томе, да се он промени“. То значи да се у процесе самоорганизације у социјалним системима може укључити сазнајна организација, захваљујући којој се унутрашња организација система брже усклађује с његовим циљевима, него ако би избор ишао стихијски, као у дарвинистичком свету, методом бесконачног броја проба и грешака. Маркс је померио тумачење суштине људске егзистенције из природњачког у историјско-социјални аспект, и то с наглашеном снагом економске компоненте живота, која је узета и као њена основа. По Марксу је људски стваралачки рад, из којег су проистекла дела цивилизације и културе људске историје – она категорија којом треба да се осветли, протумачи, а онда и унапреди живот човечанства уопште. Ипак, тако постављен задатак претпоставља претходно знање циља, према којем треба стремити. То је логика „њутновског“ света, унапред детерминисаног неумољивим законима узрочности, а не „дарвинистичког“ света, у којем је резултат последица бесконачног броја проба и грешака. Карл Попер истиче у књизи Беда историцизма, да ни један сазнајни апарат способан за програмирање – људски мозак или рачунар – не може никада предвидети своје властите резултате. Сви напори у том правцу дају резултат тек после догађаја, а самим тим губе карактер прогнозе. С појавом познатог другог закона термодинамике у физици настао је појам „стрела времена“, који означава ту неповративост. У класичној физици нема разлике између прошлости и будућности. Детерминистички закони су исти и за једно и за друго. Опис света који нас окружује није могућ без конструктивне улоге времена. Немогуће је да предочимо живот у свету лишен узајамних веза, створених неповратним процесима. “Ми смо деца стреле времена, еволуције, али нисмо њени творци” (Пригожин И., Стингерс И., 1999). Будућност код стреле времена престаје да буде предодређена. Човек одговара за стрелу времена тј. за све особености, повезане са постанком ствари и током догађаја. Квантни парадокс уводи субјективни фактор у фундаментални опис света, квантна механика зато и рађа нови начин мишљења, пошто уводи појам “оператор”. 43 Географија религија Велику промену у развоју савремене физике, коју чини квантна физика, представља принцип неодређености или увођење оператора у систем. То значи да истина зависи и од положаја, од тачке посматрања субјекта. Оператор заузима централно место у квантној теорији. Чињенице имају одређени значај, али значајан је и субјект. Питање о друштвеном, политичком и личном избору добија кључни значај. Не закон, предоређеност, него људски избор између различитих могућности одређује будућност. “Принцип неодређености из квантне механике – пише Стивен Хокинг – значи, да за васиону не постоји само једна историја, него цела фамилија могућих историја”. На питање “да ли је све предодређено?” Хокинг одговара: “Да, тако је. Али можда и није тако, зато што ми никад не можемо знати шта је предодређено”. “Према научницима – пише Хокинг” – васионом управљају добро дефинисани закони, који у принципу дозвољавају да се предвиди будућност. Али кретање сагласно тим законима је често хаотично. То значи, да безначајна промена у почетном стању може да доведе до брзо растуће промене у следећем понашању” (Хокинг, 1994). Милутин Миланковић је још у првој половини XX века, у свом делу „Кроз васиону и векове“, закључио да “појам наше слободне воље не може, изгледа, да се помири са појмом каузалности, који све што се дешава везује у један ланац. Но могуће их је задржати обоје, тако ми се чини“ (Миланковић М., 1928). Ни слепи детерминистички закони, ни Божја промисао, ни произвољни догађаји, не управљају развојем реалног света. Свет треба да буде спознат и промењен кроз избор човечанства између различитих могућности: позитивних и негативних, конструктивних и разорних, оптимистичких и песимистичких. Човек, друштво и цивилизација су стално пред избором, и то чини историјски моменат повратним, испуњеним алтернативама. Да би се пронашао прави пут, потребан је дијалог, између човека и природе, човека и човека, између цивилизација. Према Имануелу Валерштајну (Wallerstein I., 1995), нове научне промене мењају не валидност Њутнове науке, него њену универзалност. У суштини оне утврђују, да су закони Њутнове науке ограничени на специјалне случајеве стварности, и да би схватили научну реалност, треба да проширимо оквире наше компетентности и наших средстава за анализу. Отуда – све чешће чујемо нове термине као што су хаос, бифуркације, фрактали и најфундаменталнији – „стрела времена“. Преношење методологије природних наука на објашњење људског друштва и цивилизације, може се тумачити и 44 Религија и филозофски поглед на свет као прикривени физикализам и биологизам, и чак телеологизам тј. сврсисходно функционисање тих система (Грчић М., 1987). Због тога посебан интерес побуђују мотиви друштвеног понашања а такође адаптивно понашање у вези са кретањем и задовољавањем људских потреба. Хуманистички приступ користи највише принципе феноменологије, филозофског правца којег је почетком XX века засновао Хусерл. Феноменологија наглашава потребе ревидирања метода спознаје средине, не кроз њено објашњавање (сцијентизам), него кроз разумевање, мишљење и вредновање, емоције субјекта спознаје. Спознаја се не базира на истраживању објективних предмета, него начина, на које се ти предмети приказују субјекту. Треба напустити убеђење о рационалном понашању људи и покушати досегнути до ирационалних активности човека, кроз анализу индивидуалних догађаја, утисака, интенција према околини. Хуманистички приступ се концентрише на емоционално-интуитивне форме спознаје кроз призму друштвено-културних вредности. Он нема тако оштре границе између ставова и чињеница, зато што перцепција чињеница утиче на ставове. Субјект је истовремено део објекта, тако да постоји рефлексивна (повратна) веза између ставова и догађаја (Грчић, 2008). 5. Хришћанство и идеја прогреса Идеја прогреса је карактеристика јудаизма и хришћанства. Стари народи – Грци, Римљани, Мисирци, и други, делили су мишљење (које је Овидије изразио у песми својих “Метаморфоза”), да је златан век човечанства остао у далекој прошлости, када је и природа била богатија и кад су људи били бољи, а да је од тог срећног доба све ишло и све иде само на горе. Тек јеврејски народ, стешњен у својој малој Палестини између џиновских империја Месопотамије и Персије с једне и Египта с друге стране, а касније пригњечен гвозденом петом Рима, видећи у својој прошлости само невоље и патње, тражио је утеху у нади да ће га долазак месије избавити из руку његових мучитеља и остварити златан век у будућности. Та идеја прогреса нашла је развиће у чувеном делу блаженог Августина: “De civitate Dei”, у коме се сва историја људског рода приказује као акција Божјег провиђења, који плански спрема и води човечанство 45 Географија религија ка Божјем царству. Уз помоћ утицаја римокатоличке цркве, која је ову мисао свесрдно прихватила, идеја прогреса постала је саставни део душе сваког Европљанина, једна од категорија његовог мишљења, дубоко се укоренивши чак и у његовој историји; она је постала идеја водиља целе европске културе, надахнула је сву европску мисао – лежи у основи западне теологије, филозофије, хуманистичких и природних наука. Ако се живот човечанства развија по Божјем плану, онда свако ко у њему учествује мора да има у овоме свету одређену улогу и мисију. Ова се мисао назире код Августина, и западна црква, као позвани зидар будућег Божјег царства, употребила је у средњем веку сву своју моћ, и уложила највеће напоре, да одреди сваком човеку на овом свету његову праву улогу и да постави свакога на своје место. У тој величанственој згради средњовековног света, нација као таква није добила од цркве никакву мисију. Нације су свакако постојале; али зидари културе и вође човечанства нису водили рачуна о њиховом постојању, те стога ни нације нису могле доћи до свести о себи, о својим културним потребама и политичким правима. Хришћанско откриће историје, укорењено у Јеванђељу, било је производ откривања и разумевања кризе и катастрофе Римске империје. Та катастрофа се догодила 24. августа 410. године, када су Готи, предвођени смелим и лукавим Аларихом, ушли у Рим (1163 године након оснивања овог града). Када су гласови о пљачкању Рима стигли до Августина, он је захваљујући својој генијалности и искуству био спреман да објасни значај хришћанства у историји и значај историје за хришћанство. Многи су се у то време питали, да ли би дошло до пада Вечног града да хришћанство није “ослабило” Царство? Ако историја тече према Божјој вољи и плану, зар није потребно да и ми нешто урадимо? Није ли људска ароганција покушај да се учествује у плану Бога? Може ли „релативно створење“ разумети план „апсолутног Творца“? Да ли је Европа изабрала погрешан пут? Августин је покушао да одговори на ова питања у свом делу „О Божјој држави“. Ако историја тече по вољи Бога, проповедао је Св. Августин, онда је неопходно да усмеримо нашу вољу у смеру кретања историје и да учествујемо у остварењу Божјег плана, тј. да му помогнемо да заврши план креације. Овде можемо видети “пустињску” логику. У пустињи, човек не може стајати практично на једном месту и медитирати. Неопходно је ићи у овом или оном смеру. Неодлучност и “ништа не радити” води непосредно у смрт. Правац и пут је пока46 Религија и филозофски поглед на свет зао Исус. То је пут духовног узлажења из царства греха – ка преображењу. Крај историје представљао би савршенство, уздизање и остварење Божје државе, као свеопште заједнице праведника, која обухвата Бога, његове анђеле и све свеце на небу и праведнике на земљи. Ако постоји нека препрека на путу, ми треба да је отклонимо. У „Божјој држави“ Августин проповеда напор да се разуме ток историје и усмери воља и снага појединаца у том правцу. Та проповед је прихваћена у Европи, што је допринело усмереном развоју западне цивилизације. Део хришћанске филозофије сличан је будизму. У Старом завету Проповедник каже: “Таштина над таштинама, све је таштина” (Проп. 1: 2). Исус је такође подучавао, судећи по Јеванђељу, да је економска грамзивост и похлепа неспојива са служењем Богу. У том правцу поучна је прича о западнохришћанском свецу из XII века, Фрањи Асишком. Фрањо је био син успешног предузетника и богатог трговца платном на велико. Попут Сидарте Гаутаме Буде, који је био син локалног краља, Фрањо је напустио богатство и свесно одлучио да буде сиромах. Наслутио је и одбацио западњачки култ похлепе, акумулацију капитала, технологију и искоришћавање природе. Фрањо је, као и Буда, основао монашки ред да прошири своје идеале и поуке за реализацију тих идеала. У погледу историјског прогреса, Проповедник каже: „Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем“ (Књ. Проповедника, 1: 9). Слично је тврдио и Бен Акиба, јеврејски рабин и филозоф из I-II века, да је све некад већ било. Ипак, Августин опомиње да ту мудрост не треба тумачити погрешно: “Далеко је од истинске вере помисао да би под овим Соломоновим речима требало да подразумевамо оне циклусе у којима они (пагански филозофи) верују да се иста раздобља и све што је временито на смену понавља… Исус Христос је био једини кога су народи очекивали. Он је избавио човечанство са “точка историје” и умро, једном за свагда, због наших греха” (Sv. Aurelije Avgustin, 1983. с. 137). “Коначност Исуса”, коју је Августин развио у теорију историје, “владаће хришћанском мишљу у Европи током наредних хиљаду година” (Borstin D., 2003., с. 580), али ће зато дух историјске науке, наговештен код Херодота и Тукидида, бити хиљаду година успаван. Напор Карла Ритера у XIX веку, да уведе географски фактор у историју, као путоказ ка “божанском провиђењу”, био је значајан корак ка материјалистичком тумачењу историје. 47 Географија религија Блажени Августин је идеју прогреса развио у читаву филозофију историје. Историја је прогрес, промена. Хердер је из те филозофије извео свој систем нација, од којих је Бог свакој доделио засебне дарове духа и одредио према њима и нарочиту улогу у животу човечанства. Дарвин је идеју прогреса пренео у област природних наука и засновао на њој теорију еволуције органског света, заменивши, наравно, Божје провиђење начелом борбе за опстанак, позајмљеним из популарне економске теорије Адама Смита о спасоносности слободне конкуренције. Фихте је први затражио за немачки народ водеће место у свету (хегемонију) и прогласио снагу главном врлином. Ниче је доктрину прогреса развио у теорију о „натчовеку“. „Шта је прогрес? Да ли историја има људску сврховитост, или још боље, божанску? Зар се она не окончава у сваком тренутку? За Христа и оне који су скупа с њим веровали у скори крај света, прича о прогресу била је лишена смисла. Нема прогреса у светости. Не може се бити данас већи светац него што се то могло бити у II или IV или XI веку. Хришћанин не верује да прогрес помаже спасењу душе. Историјски, грађански прогрес није пут којим се душа уздиже ка Богу“ (Unamuno M., 2000., 69). Према томе, прогрес је грађанска историја, а не религиозна. У религиозном смислу, прогрес је учвршћивање вере у бесмртног човека, а не натчовека. 6. Идеологија и религија Идеологија је скуп идеја, погледа, представа и осећања учесника политичког живота у неком друштву. Она се састоји из политичке теорије (погледи, принципи, идеје, идеали, концепције) и политичке психологије (емоције, мнења, предрасуде, настројености, традиције). Свака идеологија има одређене релације према религији. Секуларизам је идеологија која сматра да су традиционалне религије „илузорне и пуне сујеверја“ и као такве превазиђене. Ипак, идеологије имају доста заједничких црта са религијама. Три најважније постхришћанске идеологије Запада су либерализам, фашизам и комунизам. Свака од њих тежила је да освоји душе људи, а онда и власт. Свака је тврдила да поседује кључ апсолутне истине, ослањајући се на принципе биологије (нацизам), историје (стаљинизам, маоизам) или емпиријских наука (сциентизам, вера у научни прогрес). Те идеологије су попут религије биле „опијум за масе“, спре48 Религија и филозофски поглед на свет мне да се подчине визионарском откровењу вође, хероја или пророка, да претворе неки манифест – програм у свој канон, да прихвате празничне и пригодне ритуале и симболе. Ипак, религија успева као идеологија, а идеологија не успева као религија. Зашто? Религија се бори за власт над појединцем, за душу (изнутра), док идеологија жели да завлада друштвом, масама (споља). По аустријском филозофу К. Поперу (1945), комунизам и фашизам имају заједничку црту – они своје квазинаучне догме – прва марксизам а друга геополитику – приказују као апсолутну истину, да би наметнули своју визију „идеалног поретка“. То се може рећи и за савремену идеологију глобализације. Идеологије које су тврдиле да поседују вечну и апсолутну истину претварале су се у догме, а то представља крај трагања за истином, негацију истине. У томе је била клица њихове пропасти. Хегел је у „Филозофији историје“ поставио историјски образац – велике империје се руше и пропадају услед морбидног јачања њиховог сопственог начела, тј. идеје, идеологије. Комунистички експеримент ишао је у правцу догматизма, који је конкурисао укорењеним религијама. У суштини структурно идентичан као и религије, толико им се супротстављао, да би им оспорио хегемонију у име једне јако колективистичке представе о човечанству. Најважнији принцип духовног живота је религиозно спасење од моралног пада (избављење од греха) и физичког зла (смрти и патње). Марксизам је проповедао спас човечанства путем успостављања комунизма, али тај идеал никад није угледао бели свет. Карл Маркс, рођен као хришћанин, имао је линеарни поглед на свет, као јасно мишљење да историја иде у једном смеру – ка комунизму. Он је проповедао да ће то бити идеално друштво где ће све противуречности бити решене. Када он говори да то идеално друштво неће бити постигнуто постепеним развојем историје него ће настати изненадном револуцијом, он је врло сличан концепту “Последњег дана” у хришћанској религији. Можда је важно рећи, да је марксизам најпре примењен у пракси у Русији, земљи са претежно грчко-православном традицијом, која проповеда реализацију небеског царства на овом свету. Даљи пут дисперзије марксизма ишао је кроз Монголију до Кине и Индокине. Схватање да историја тече у једном смеру, заједно са концептом “последњег дана”, базирано је на веровању да је апсолутни Бог створио све укључујући време и простор. Прихватање тока историје и праћење његовог смера није ништа него прихватање и праћење 49 Географија религија свемогућег Бога. Пошто марксисти нису желели да прихвате апсолутног бога, марксизам би могао да се разматра као форма монотеизма која тежи да прати ток историје (историјски материјализам) и да га мења путем класне борбе као форме свеопште дијалектичке борбе супротности (дикататура пролетаријата, социјализам). Атеизам (безбожништво) се ослања на идеје античких филозофа – Талеса, Анаксимена, Ксенофона, Хераклита, Демокрита, Епикура, Лукреција Кара, и средњовековних филозофа и просветитеља, нпр. Баруха Спинозе, Монтескјеа и других, све до модерног сциентизма – вере у свемоћ науке. Марксисити истичу свој атеизам из идеолошких разлога. Међутим, и атеисти често завршавају писма, здравице, говоре, честитке и слично, са молитвом за здравље, срећу, успех и слично. Таква „молитва“ није ништа друго него магична реч упућена неком свом богу, што није више атеизам. Прихватање марксизма у Кини је веома интересантно. Овде усавршавање историје није једнократно, него они верују у “бесконачну револуцију” (“револуцију која тече”). Филозофија је линеарна и циклична. Ово је слично са етиопским веровањем да ће живот нестати и да ће умрли ускрснути на последњи дан, да би историја почела поново. Интересантно је да је Мао Це Тунг (1893–1976), вођа кинеске револуције, у његовим последњим данима често говорио о “позиву од небеског бога” (Suzuki H., 1981). Марксизам је имао глобални циљ, да буде владајућа идеологија у свету. Међутим, није могао да савлада културне и религијске баријере и да се прошири у све делове света. Слично је са идеологијом глобализације, која је исто у суштини монотеистичка. Религиозни фундаментализам је идеологија религијскополитичке природе. У неким земљама, хиндуисти, исламисти и слични фундаменталисти заступају теократску контролу живота људи, уједињавање световне и духовне власти, закона, моралних норми и очување културног идентитета ( Грчић М., 2000., 352). 50 Глава III ГЕОГРАФСКА СРЕДИНА И РЕЛИГИЈА 1. Географија и религија Наслов овог поглавља ће можда изазвати отпор код неких читалаца, зато што религија као духовност и средина као енвајронмент, могу изгледати контрадикторно и неповезано међусобно као дух и материја. Одмах морамо нагласити да се религија не може објаснити природним светом. Ипак, ако дефинишемо културу као међудејство људског разума и околне средине, онда и религију као елемент културе, можемо разматрати као међудејство људског духа (трансцендента) и средине (енвајронмента). Религијска мисао о животу и свету обично је условљена околином у којој је настала, као што је условљен и начин живота. Ово важи исто за појединца као што важи и за народ. Да бисмо показали зашто су неке религије, културе и цивилизације онакве какве јесу, потребно је сагледати географску и економску средину у којој су поникле. Предео много говори о њима. Реални географски простор је сложен систем. Да бисмо га разумели, треба да сагледамо односе и процесе на релацијама између природе и човека, субјекта и објекта, духа и материје, простора и времена, који се принципијелно разликују по свом понашању и еволуцији. У тим релацијама се прожимају нужност и случајност, поредак и хаос, линеарност и нелинеарност реалних процеса. На тим сложеним питањима градили су се различити релијски, идеолошки и филозофски системи. Ако Бог и није створио човека, различите религије, митови и веровања су путем својих трансценденталних представа о њему, Географија религија утицале на културни развој човека. Древни грчки писац и историчар Плутарх, који је много путовао и видео разне земље и народе, рекао је: „Прођите сву земљу и народе, ви ћете на њој видети многе разноликости, наћи ћете насеобине у којима људи немају никаквих закона; наћи ћете људе који не знају за новац; наћи ћете градове без тврђава, наћи ћете људе без сталних обитавалишта, без школа, без икаквог државног уређења, но нигде нећете наћи земље или народа, где се не подижу олтари и жртвеници, где се не приносе жртве и уздижу молитве к небу”. Једино можемо додати мисао Берђајева, да постоје два душевна типа људи. Један је затворен у себе, који тражи савршенство у себи и налази га у коначности, и други, који чезне за иним, страним светом, коме је потребан излаз из себе, и који тражи савршенство у бесконачности (Берђајев, 2002., с. 375). Први је карактеристичан за источњачке а други за западњачке религије, с тим што су појмови Истока и Запада нестални и неодређени. Географија религија бави се проучавањем генезе и еволуције конфесионалних група у географском простору. Савремена географска карта религија је историјски формирана под утицајем различитих географских услова и културно-историјских традиција. Географија религија има задатак да проучава улогу географских фактора у генези и дифузији религија у различитим земљама и регионима света; да утврђује аутохтоност одређених религиозних творевина у појединим географским регионима; да објашњава географске и историјске услове генезе и еволуције појединих религија; да истражује процесе дифузије светских религија, географске аспекате настанка и савладавања међуконфесионалних и међурелигиозних супротности; да објашњава узајамност етничких и конфесионалних карактеристика у религиозној мобилности; да картира размештај и просторну структуру религија. Све светске религије заузимају широке просторе, који су се формирали током векова. Религијски простори имају своје старе центре и новије периферије, као што су „древна“ Арабија и „нова“ западна Африка у исламу. Сви они имају просторну структуру у складу с картом распрострањења различитих струја и огранака. На пример будистички простор се дели на „северни“ ареал махајане, где спада и ламаизам, и „јужни“ ареал хинајане. Постоје такође изоловане религијске групе, које имају своје религиозне традиције. Религије су сложени трансцендентални системи који можда имају везе са религиозним инстинктом људи (уколико такав 52 Географска средина и религија инстинкт постоји), и са људским потребама и људским разумом. Људске потребе, инстинкти и разум су на неки начин повезани са географском средином у којој су настали. Та тврдња може се критиковати као идеалистичка, будући да имплицитно упућује на неку неспецифичну унутрашњу потребу као да је она „природна“. У стварности има и супротних примера и изузетака. Термини “пустињски” и “шумски” карактер религија можда изгледа нејасан и понекад чак контрадикторан. Један од узрока може бити што је пустиња потпуно различита од полупустиње а мешовита шума је различита од чисте шуме. Људски трансцендент је настао под утицајем средине где је човек рођен и одрастао. Наравно, то што појединац живи у одређеном окружењу, не дефинише његову целокупну животну филозофију, али неке метафоре падају лакше на памет него друге, нека расположења лакше се стварају, или неки ставови према другима лакше се формирају у једној средини, него у другој. Не можемо бити равнодушни према пејзажу који посматрамо, поднебљу у којем живимо, ваздуху који удишемо, води коју пијемо, биљном и животињском свету који нас окружује, тлу које нас храни. Средина обликује наш начин живота, поглед на свет, културу и традиције. За народе, који су стално морали освајати своје пространство, који су имали дуги контакт с примарном природом, карактеристично је очување природности у култури и вери. Народи се зближавају кроз сазвучно усвајање духа природе, задржавајући у својим религијама природне елементе. Сазвучја такве врсте можемо пратити у културним просторима истока и запада, где народи, који припадају великим конфесијама, чувају у вери органски укључене представе о природи која их окружује. Религијски однос према природи прописује како људи треба да се понашају према природном (и надприродном) свету око себе. Tри основне варијанте религијског односа према природи су: • Подређеност природи, • Хармонија с природом, • Власт над природом. Основно питање које повезује религију са географском средином је питање где је Бог? Људи давних времена су из страха и неразумевања природних појава стварали безброј митова. У почетку је то било обожавање појединих природних појава, као на пример обоготворено водено пространство Наму – мајка која рађа небо и 53 Географија религија земљу код Сумера; две основне категорије – јин (земља) и јанг (небо) код Кинеза; првобитни океан Нун као безоблична магма код Египћана; Бездан – између Земље леда, таме и магле на северу и Земље ватре на југу, код Германа; или господар – ветар који се увлачи у првобитно море и раздваја два близанца “земљу и небеса”, такође код Сумера; код Германа је покретачки принцип Јужни ветар који доноси топлоту. Доцније, развојем друштвеног живота и свести, у људској машти долази до умножавања митских ликова и тема. У митовима се не одваја човек од природе која га окружује. У митовима је све више натприродних бића, измишљених богова, све чешће са људским ликовима. Људски дух (песништво, уметност, стваралаштво) је подстицан митовима и божанским бићима. У античкој Грчкој и уопште у многобожачким цивилизацијама, друштво је уклопљено у земаљску природу и истовремено зависно од космоса. Овакво гледиште је било разумљиво с обзиром на велику условљеност тадашњег начина људског живота природом, а посебно на страх пред необјашњивим моћима појединих природних догађаја и појава. Антички људи су настојали да свет представе као једну јединствену целину. Интересантно је за даљи развој људске мисли да су Јоњани веровали да је склад, који почива у темељу васионе, докучив на основу посматрања и експеримената, што је примерено савременој науци. Истовремено је примењиван и један сасвим другачији метод, који је учио да се закони природе могу извести чистим размишљањем. Тако је Платон подстицао астрономе да размишљају о небесима уместо да губе време у посматрању. Код Јудејаца је у почетку било много богова, сваки од њих је био оличење неке природне појаве. У то време је Јехова био само бог ветра, олује и ватре да би се тек доцније, у доба формирања класног друштва, интегрисале све силе природе у лик једног јединог човеколиког бога – Јехову, непроменљивог господара света. Од библијског истеривања Адама из раја, долази до постепеног “ослобађања” човека од “стихије” природе. Штета је што хришћанство није следило Христово упутство о потреби сталног унапређивања Библије знањем – гносом. Да нису својевремено побијени писци гносеолошких „библија“ (у II веку) можда би у историји људског друштва дошло до нових спознаја много раније и не би дуго времена морало да се “прича” о тајнама природе у сликама, већ онако како је у ствари, на основу научних открића. 54 Географска средина и религија Правац развоја религијско-филозофске мисли текао је од политеизма ка монотеизму. Монотеизам на небу је значио централизацију власти на земљи. Многобоштво је било извор сепаратизма. У периодима криза и недаћа, број очајних и незадовољних се увећавао, и није их било тешко ујединити и повести у борбу за нове идеале. Такви су били „верници“ пастира-разбојника Давида, који је објединио остатке 12 завађених јеврејских племена и створио јако царство с централизованом влашћу и религијом. Према првој књизи Мојсијевој која се зове Постање (1. М. 1: 26-30), Бог је све своје стварање ставио у руке људских бића да га користе по својој вољи. „Тако је јудаистички монотеизам у верзији својих првих израелских зачетника, као и оних хришћанских и муслиманских, распршио оно корисно поштовање и страх с којим се човек првобитно односио према окружењу“ (Тојнби А., Икеда Д., 2005, с. 44). Аврамистичке религије су монотеистичке, док су источњачке пантеистичке. Отуда проистичу и разлике у односу човека према околној природи. Монотеистичке религије концентришу божански елемент у свемиру у јединственог, свемоћног и трансцендентног бога-творца изван васионе, искључујући тако елемент светости из природе. Тиме је човеку дата слобода да удовољи својој похлепи чинећи насиље над нетакнутом природом. Насупрот томе, индијске и источноазијске религије су пантеистичке; цео свемир и све у њему, укључујући нетакнуту природу и самог човека, прожето је божанским и светим и стога вредно поштовања. У периоду криза и опадања цивилизација, рефлексија појединих људи, незадовољних новонасталом животном ситуацијом, је слична. Због тога и постоје елементи сличности код Сократа, Заратустре, Буде (Шакја Муни) и Конфучија: сви они су тежили да уреде живу, кипућу стварност уношењем неког начела расуђивања. Само то их је зближавало, док су принципи поретка код њих били различити. Све те негативистичке филозофије су изникле на тлу одбацивања постојећег живота. Затим је прошла фаза њиховог успеха и наступио је распад спекулативне филозофије. Тако су уништене конфучијанске школе при наступу гвоздених одреда ветерана Цин Ши Сјуана (III в. п. н. е.). Тако су спаљени будисти-махајанисти на ватрама, које је потпалио брахман Кумарило, објаснивши храбрим Раџпутима, да је Бог створио свет и обдарио га бесмртном душом – атманом (VIII в.). Тако је био убијен Заратустра у месту Балх (око VI в. п. н. е.) којег су заузели Туранци, а његови следбеници се раз55 Географија религија бежали пред посребреним штитовима фаланге Александра Македонског (IV в. п. н. е.). Тако су Атињани осудили Сократа на смрт (399. г. п. н. е.), због његовог етичког учења које „квари омладину“. 2. Сакрални простори Сакрална географија је правац културне географије који истражује спектар односа културне групе према простору. Она разматра те односе кроз призму религиозних традиција, која увек има одређену географску компоненту. Метод истраживања је овде принципијелно другачији, него у географији религија. Овде се не истражују религије у простору, него простор у религијама. Предмет истраживања су сакрални простори. Реч сакрални подразумева омеђеност и дефинисаност простора. Латинска реч sacer носи смисао рестрикције: простор постаје издвојен и има ограничен приступ јер је он резервисан за богове. Сличан смисао има хебрејска реч k-d-sh која се обично преводи као „свети“. То могу бити градови, реке, планине, пећине, шуме, а такође места где се налазе неки свети предмети – иконе, мошти светаца, и где се врше ритуали. Свака религија има специфичне релације према природној средини, и елементи те средине могу се идентификовати у њиховим догмама и терминологији. Задатак сакралне географије је да открије специфику односа одређене религије према тим просторима. На пример, хришћанство је рођено у Палестини, и описи класичних библијских предела су постали неодвојиви део хришћанске културе, добили одраз у европском сликарству и литератури. Истовремено сваки европски народ има и свој национални предео, којем такође приписује сакралне карактеристике. Западне религије су пустињске и (вероватно) због тога мање екологичне него источњачке, које су настале у шумској средини. Простор са гледишта већине религијских традиција је на одређен начин поларизован, у њему се издваја „центар“, који постаје објект поклоњења, где долазе многи ходочасници. На пример, у хришћанској традицији центар васионе је Јерусалим, који се представља на одређени начин као центар света на средњовековним картама. Чак и цела Палестина као место рођења нове религије, постала је библијска Света земља, с таквим доминантама помињаним у Све- 56 Географска средина и религија том писму, као што су градови Витлејем и Назарет, река Јордан, Тиберијанско језеро и друга места. Први хришћани осећали су се, такорећи, као екстериторијални, сасвим изван постојећег друштвеног поретка, зато што је за њих црква већ била поредак сам за себе. Они су се осећали као „изабрани род“, „свети народ“, „нови град“ – „Божји град“. Али постојао је још један град, васељенски (екуменски) и строго, уистину строго, тоталитарни град – Римско царство. Они су живели у царству земаљском, али су припадали царству небеском, живели су у земаљском граду, а осећали се као грађани неба. Ново хришћанско друштво било је уједно и „црква“ и „царство“, а идеологија му је била теократска. „Без сумње, политици или економији нема места у Царству небеском“ (Флоровски Г., 2005. с. 33). Хришћани се нису определили за порицање културе као такве. Али они се критички односе према свакој постојећој културној појави и оцењују је мерилом Христа. Јер хришћани су, такође, синови вечности, тј. будући грађани „Вишњег Јерусалима“. То се пресликава и у схватање простора – повлаче се из „овог света“ у „свети град“ – у цркву, манастир. Унутар географског простора гради се сакрални простор. Појављује се канонска варијанта географије – сакрална географија. Географија у целокупној њеној сложености се испушта из вида. Отуда проистиче пренебрегавајући однос према реалном, конкретном простору. Ипак, проблеми и потребе „овог времена“ и „овог света“ не могу се превидети и занемарити, јер су хришћани позвани да га усавршавају у циљу „спасења“. Модерно схватање о двема „одвојеним“ сферама, нема ни практичне ни теоријске доследности. У мери секуларизације хришћански идеал замењује се социјалним функцијама настанка идеалног друштва (тј. „Божјег царства“), неизбежног прелаза ка њему. Услед поделе хришћанства, свака од његових грана је формулисала свој сакрални простор „другог реда“. За католике, центар је постао Рим, а издвојили су се и други центри ходочашћа и поклоњења – Лурд, Сантјаго де Кампостела, Фатима. Са своје стране, православни су сматрали својим центром Константинопољ, и свештени циљ је био уздизање крста над Светом Софијом. При томе, привлачност полова сакралног простора може се мењати. Тако, у Русији као центар привлачења једно време био је Руски север, назван Северном Фиваидом. У XIX веку издвојили су се нови центри, повезани с делатношћу подвижника православља – Оптина Пустиња, Саров. За 57 Географија религија Српску православну цркву, средњовековни центар привлачења била је Стара Рашка, а у новом веку издвојила се Фрушка гора. Сложен сакрални простор је карактеристичан за тзв. аврамистичке религије (јудаизам, хришћанство и ислам). На пример, центри ислама су Мека и Медина, Јерусалим, Кербала у Ираку (за шиите), Кајруан у Тунису, Дербент у Дагестану и други. У монотеистичким религијама распрострањена је традиција сакрализације природних објеката – планина (Фуџијама за шинтоизам, пет светих планина за кинеске религије, планина Кајлас и језеро Масас за хиндуисте), река (Ганг за хиндуисте, Јордан за хришћане). У целини, за сваку религијску традицију карактеристичан је посебан однос према природном пределу. За светске религије, предмет сакрализације су сасвим одређена насељена места и природни објекти, док за анимистичке култове с њиховим политеизмом је карактеристично засићење читавог предела надприродним бићима као што су божанства, духови, виле и слично. 3. Сакрални центри и света места Религиозна ходочашћа (peregrinatio religisa) спадају у религијске надконфесионалне и надисторијске појаве. Њихова суштина састоји се у жељи да се контактира „sacrum“ (светиња). Ходочасничке миграције састоје се из три компоненте: човек (homo religiosus), простор и „sacrum“. Сакрално и профано је једна од главних подела културне стварности. Сакрално обухвата оне категорије ствари и активности које нека религијска заједница сматра светим. Профано, насупрот сакралном, обухвата читаву световну стварност. Миграције до сакралних места (locus sacer) постојале су још у древним цивилизацијама Египта, Месопотамије, Палестине, Персије, Индије, Кине, Грчке, Рима, Маја и другим. Скоро све религије придају велики значај ходочашћу, које се врши у циљу поклоњења или добијања специјалних олакшица или очишћења од грехова. Посебан значај добила су нека ходочашћа са појавом великих светских религија. На пример, средњовековне посете хришћана Сантајго де Кампостели, сматране су за један од највећих догађаја у Европи тога доба. Затим „хаџ“ у Меку, убраја се у главне миграционе токове, и то не само са гледишта размера, него такође и трајног карактера. Сматра се такође, да су те миграције „отвориле хоризонт Арапа“ (King R., 1972). 58 Географска средина и религија Циљ сваког ходочашћа је свето место, у којем се у култној пракси прожима „sacrum“ и „profanum“. Таква места, до којих путују ходочасници, могу бити елементи географске средине, као и антропогени објекти. У првом случају то су нпр. свете реке, њихови извори и ушћа у Индији, свете планине у Јапану и Кини, свете пећине у Малезији и Индији, свето дрво, нпр. храст германског бога Донара или Будина смоква Ficus religiosa у месту Гаја у Индији. У другом случају места ходочашћа су обично повезана са храмовима (у којима се налазе реликвије светаца или визије божанства), сликама и дуборезима, маузолејима и гробницама светаца. Најчешће се ходочасници усмеравају према местима повезаним са животом и делатношћу твораца религије, на пример Исуса у Палестини, Мухамеда у Хеџасу, Буде у долини Ганга, и према седиштима религијских поглавара, као што су Ласа на Тибету, Ватикан у Риму, Кум у Ирану. У свим религијама значајну улогу у ходочашћима имају светиње, међу којима се најсветије називају санктуаријуми. Такве светиње могу бити цркве, капеле, олтари, гробља или поједини гробови, иконе, фигуре, реликвије. Такви објекти, после посвећења, добијају назив „locus sacer“ и постају света места, која побуђују побожност верника и којима верници прилажу дарове. Импулс за појаву ходочасника у одређеном месту, могу бити такође догађаји у оквиру дате религије (нпр. појава Богородице у Лурду или у Фатими). Ходочашћа често подстичу економске активности у вези с услугама. Положај места, доступност, услови за смештај и боравак, утичу на улогу и размер популарности датог места. Већина места ходочашћа повезана је с једном одређеном религијом. Најпосећенија култна места античког доба били су храм Хатхор – богиње музике, љубавне судбине и неба, заштитнице фараона у Доњем Египту, светилишта у Додони, Делфима, Олимпији, Елевсини, Епидаурусу у Грчкој, и друга. Најпосећенија места поклоњења будиста у Индији су Бодгаја, Кушинагар, Лумбини и Сарантх. Свето место за будисте у Јапану је планина Фуџи, за католике Ватикан у Риму, Јерусалим и Сантјаго де Кампостела. У неким случајевима, центар ходочашћа привлачи вернике више религија, нпр. Јерусалим (Израел) – хришћане, Јевреје, муслимане; Варанаси (Индија) – хиндуисте, будисте, муслимане, џаинисте; Адамов врх (Шри Ланка) – будисте, муслимане, у мањем броју хришћане и хиндуисте. У неким религијама места ходочашћа су 59 Географија религија доступна само за вернике те религије, нпр. у исламу (Мека, Медина, света места шиита), хиндуизму и сикхизму. Број хришћанских места ходочашћа у западној Европи износи преко 6.000, у Латинској Америци око 1.000 и у англосаксонским земљама 350. Око 1/3 хришћанских ходочасника посећује 20 сакралних места, међу којима је најпосећенији Лурд (преко 5 мил. посетилаца). У хиндуизму, милиони имагинарних светих места се налазе у подземном свету, на земљи и у небеском простору. У исламу, 15 светих места привлачи преко 15 мил. ходочасника годишње (само Мека 2–3 мил.). Нека света места су настала услед „трансфера светости“ из других простора или места. На пример, у католицизму: Волсингем (Енглеска) и Лорето (Италија) су „трансфер“ из Свете земље; Имоцигуара на острву Гото у Јапану је „трансфер“ из Лурда; Дојлстаун у САД и Берима у Аустралији су „трансфер“ са Јасне Горе (Пољска); бројне будистичке маршруте „мали Шикоку“ су „трансфер“ маршруте са острва Шикоку (Јапан); нека места ходочашћа хиндуизма у САД и Тринидаду и Тобагу су „трансфер“ из Индије. Постанак центра религиозног култа доводио је често до стварања насеља, на пример Калварија Забжидовска (Пољска), Мариацел (Аустрија), Ајнзиделн (Швајцарска), Сантајго де Кампостела (Шпанија), Исе (Јапан). Нека ходочашћа се врше само у време посебних периода, датума и годишњица везаних за одређене свеце. „Хаџ“ у Меку врши се само у одређеном месецу. Посете Ватикану посебно су масовне у време Свете године (сваких 25 година). Ходочашћа у хиндуизму су повезана с празником Кумб Мела (сваких 12 година). Карактеристичан тип миграција су специјалистичка ходочашћа. Она се везују за веровање у чудотворна својства култних места. Стога је главни мотив доласка, молитва и вршење одређених ритуала (нпр. пијење свете водице, купање), да би се на тај начин добило чудотворно оздрављење. Вера у надприродне моћи светих места раширена је у свим религијама, посебно у хришћанству (позната „лурдска оздрављења“). У Лурду ради низ болница, које приме преко 80.000 оболелих годишње. Посебна врста су „ходочашћа умрлих“, ради сахране или кремације умрлог у близини светог места, да би лакше стигао до раја. То је изражено посебно у светим местима ислама и хиндуизма. У развоју ходочасничких миграција значајну улогу имали су трговачки путеви. У средњем веку ходочасници су широко користи60 Географска средина и религија ли Пут свиле на Далеком истоку (углавном будисти) и Пут тамјана (у Арабији). Још од IV века п. н. е. формирало се у Индији 12 великих ходочасничких маршрута, које су се одржале до данас. У средњем веку већ је постојао систем караванских путева до Меке, а такође до Сантјаго де Кампостеле и до Свете земље. Дуж путева до Сантјаго де Кампостеле грађени су између осталог, објекти за преноћиште („hostales“, „fondas“), „ходочасничке цркве“ са смештајем за путнике, и чак насеља са карактеристичном функцијом и физиономијом. Дуж путева до Свете земље грађене су бројне „хоспиције“ (куће ходочасника), које су нудиле смештај и храну. Слично томе, дуж путева исламског ходочашћа, који су водили до Меке и Медине, грађени су „каравансараји“. У Индији су око путева ходочашћа и у светим местима, подизани специјални објекти за ходочаснике („dharmascales“). На неким ходочасничким маршрутама важну улогу има поморски саобраћај, на пример из југоисточне Азије до Меке за муслимане, до Индије за будисте, до Свете земље за хришћане. Развој железнице допринео је популарности неких светих места. На пример Лурд је добио железницу 1867. г. „Хеджаска железница“ Дамаск-Медина завршена је 1908. год. (уништена у I светском рату). После Другог светског рата значај је добио ваздушни саобраћај. Неки аеродроми раде искључиво за превоз ходочасника, нпр. Тарбес-Осун-Лурд, Џида, Мека, Медина, Варанаси, Алахабад. Развој религиозног туризма претвара сакрална места у туристичке објекте, тако да је тешко разлучити ходочаснике од туриста. У сваком случају, број посетилаца тих места стално расте. Процене су да у ходочашћима учествује око 250 милиона људи, од тога око 150 мил. чине хришћани, око 40 мил. хиндуисти, око 50 мил. будисти, муслимани, шинтоисти и други. Према Асоцијацији за управљање религиозним конференцијама (Religious Conference Managgement Association), религиозни туризам је у експанзији. Тај сегмент туристичке потражње је порастао од 4,4 на 14,7 мил. путовања између 1994. и 2006. године (www.rcmaweb.org). Ходочашћа узрокују значајне измене у физиономији светих места. Ствара се специфични културни пејзаж, у којем доминирају храмови, маузолеји-гробнице, куле (минарети, звоници), а некад и гробља (у исламу). Карактеристична црта неких центара ходочашћа је велика измешаност становништва различитих раса, језика и порекла. То настаје зато што неки ходочасници, по завршетку пута, не 61 Географија религија желе да се врате у своје место боравка, него остају у светим местима, да ту дочекају смрт. То је честа појава у исламу и хиндуизму. Ходочашћа су основни аниматор економског и просторног развоја појединих места. Она утичу на промене њихове функционалне структуре, углавном кроз развој терцијарног сектора, а у неким случајевима и лаке индустрије, пољопривреде и сточарства (нпр. хаџије откупе већину оваца у Саудијској Арабији), културе, уметности, архитектуре. Нека места ходочашћа постала су велики центри религиозног туризма (Сантјаго де Кампостела, Рим, Јерусалим, Варанаси, Кајруан, Мешхед). Развој места ходочашћа може утицати на стагнацију суседних места. Тако је, на пример, било с местом Балх (старовековна Бактрија) у северном Авганистану. Пошто је у његовој околини пронађен у XV веку гроба Алија, зета Мухамедовог, око тог гроба се почело развијати (посебно у XIX в.) место Мазар-и-Шариф, једно од главних центара култа шиита. Истовремено је назадовало место Балх, које се постепено претворило у рушевину. Слична појава настаје у случају „повлачења“ с дате територије доминантне дотадашње религије. Пример су стари будистички центри ходочашћа у Индији, који су напуштени услед повлачења будизма. Ходочашћа су у прошлости била пут за ширење епидемија, посебно колере. У зони Джида-Мека-Медина налази се неколико болница и карантина. Због епидемиолошких опасности од ритуалог купања и пијења воде из свете реке Ганг (као „нектара бесмрности“), у плану је пречишћавање вода те реке. 62 Глава IV ПОЛИТЕИЗАМ ДРЕВНИХ ЦИВИЛИЗАЦИЈА 1. Богови и шамани у долини Жуте реке У Кини, у сливу Жуте реке или Хоангхо, налази се највеће пространство леса на свету. Могло би се рећи да је лес у долини Жуте реке имао ону улогу у развоју земљорадње, као и наноси муља у долини Нила. Са почетком земљорадње почела је и вера у богове. У древним цивилизацијама око 3.000 г. пре н. е., људи су се већ изражавали песмом и писмом и обожавали богове у добро конструисаним храмовима. Тамо где се није ширила земљорадња, одржавао се шаманизам. По М. Елијадеу, шаманизам је културни облик у којем у центру пажње није бог, него човек или жена, названи шаман или шаманка, који имају способност да комуницирају са паралелним, невидљивим светом духова (Елијаде М., 1996). Шаманизам се до данас одржао у Сибиру и централној Азији, где се највиши или “свевишњи” или “пресветли” бог назива “Небо”. Он се повукао у самоћу, препустивши моћ осталим, више фамилијарним боговима. Овде можемо препознати утицај пољопривреде. Како то објашњавамо? Наиме, трагови шаманизма су нађени широм света, свуда изузев у Африци, где такође постоје врачеви, али то се не сврстава у шаманизам. На основу сличности шаманизма нађеног на северу Евроазије, у Америци и Аустралији, као и на основу цртежа шамана у облику птице у лету у пећини Ласко (Lascaux) којег су нацртали палеолитски ловци пре 30.000 година, можемо закључити да се шаманизам ширио из једног дела евроазијског континента у свим правцима изузев према Африци, путевима људских миграција током и после вирмског глацијалног доба. Не мора да значи да је тај Географија религија део био баш Сибир, где живе Тунгузи, од којих је преузет термин „шаман“. У мери ширења пољопривреде, сужавао се ареал шаманизма. Шаманизам је у аграрним просторима опадао и нестајао, док је у североисточном углу евроазијског копна, где се пољопривреда није ширила, опстао до данас као “типична” појава. Размештај “типичног” шаманизма поклапа се са зонама тајге и тундре на северу евроазијског копна. Његова јужна граница је идентична са северном границом пољопривреде пре руске експанзије. Граница иде приближно дуж годишње изотерме од 00 C. Јужно од те линије, шаманизам је после глацијалног доба промењен, док се “типичан” шаманизам одржао северно од те линије, одакле је и преузет његов назив. У шаманизму северног Сибира данас су препознатљиви утицаји из југоисточне Азије, укључујући будизам. Археолошки трагови шаманистичких инструмената појављују се тек у бронзаном добу. Многи инструменти који данас припадају шаманизму нису оригинални, него су додати касније под утицајем околних земљорадника. У древним цивилизацијама Кине, људи су живели у свету политеизма, обожавања земље, планина, река и т. д., повезаних са пољопривредном продуктивношћу. Међу боговима постоји главни бог који контролише ветар и кишу. Назив “Небо” први пут је употребљен за тог највећег бога у доба династије Јин (Yin). На кинеском он се изговара „тијен“ (tien), слично монголском “тенгри”, бурјатском “тенгери”, татарском “тангре” и јакутском “тангра” (Suzuki H., 1981). Амерички антрополог М. Елијаде, закључује из легенди и митова о моћи летења цара Шун (Shun) и начина плеса цара Ју (Yu), да шаманизам потиче из древне Кине (Eliade M., 1968). Развојни процеси религија у долини Жуте реке били су различити од религија других речних цивилизација. Услед слабије аридизације климата, прогрес у правцу монотеизма у овом аграрном простору није напредовао. Суша овде није толико угрожавала пољопривреду, као што је то било у великом аридном простору, који се ширио од Сахаре, преко Арабије, до пустиња Такла Макан и Гоби, услед померања на север зоне екваторијалних западних ветрова.1 Овде је регулатор ситуације тихоокеански влажни монсун, а повремено и један огранак влажних екваторијалних западних ветрова, који продире на север кроз отворени канал између Филипина и азијског континента. 1 Екваторијални западни ветрови или антипасати, на северној полулопти дувају претежно с југозапада, а на јужној – са северозапада. 64 Политеизам древних цивилизација 2. Богови и храмови у долини Нила Становништво древног Египта представљало је мешавину народа који су дошли у плодну долину Нила (Семита, Нубијаца, Либијаца), које је религија ујединила у једну чврсту и јединствену целину. Египат је, слично сиријској цивилизацији, био подељен на два подручја и касније организован на два краљевства – јужно и северно од Фајумског басена, која су политички уједињена 2.925. год. п. н. е. У пред-династичком раздобљу, у време тзв. „халколитске“ културе, већ је било уведено наводњавање поља, оснивани су градови и грађени храмови, створен је систем писања, уведен календар, уобличена уметност. За разлику од Месопотамије, где се цивилизовано друштво кристализовало око више издвојених језгара, са тзв. „градовима-државама“, који су чували право на своју локалну аутономију, у Египту се сусрећемо са јединственом, централизованом државом на читавом простору долине Нила, којом је владао један краљ (Петровић С., 1995. с. 55). Основу египатске цивилизације чинили су земљорадња и посебна врста светковина. Пољопривредни радови – орање, сађење, сетва и заливање, били су праћени култним ритуалима, повезаним с рађањем и плодношћу. Сила, која нагони „храну“ да расте, Сунце да се креће небом, реку Нил да сваког лета плави поља, сматрана је као божији дар, магија или тајна, коју жреци добијају од богова. Многа обележја предела у долини Нила се манифестују у пантеону богова. Египћани су посматрали не само неживу природу, него такође и све живо наоколо: мајмуни, птице, рибе, пси, чак и биљке оживљавају на осликаним зидовима храмова и гробница фараона. За њих су од прворазредног значаја били богови у природним стварима релевантним за плодност. Становници древног Египшта живели су од плодности тла која је долазила од Нила. Египат је изразито подељен на плодну оазу у долини Нила („Црна земља“) и бесплодну пустињу која чини претежни део старог царства („Црвена земља“). Били су то идеални географски услови за израстање хтонизма, и посебно, оне религије која је имала снажно утемељење у „култу мртвих“. Египатска религија је сложена, вишеслојна појава. „Религиозни пантеон је синкретички спој фетишизма и тотемизма, политеистичког и монотеистичког мишљења, теогоније и космогоније, различитих култова, необично разноликих и противуречних митова и 65 Географија религија не мање противуречних и разноликих представа о загробном свету“ (Коростовцев М., 1976, с. 11). У XIV в. п. н. е. фараон Ехнатон је установио ексклузивни култ Сунчевог диска. Он је избегавао стару политеистичку реч „бог“. Оно што је обожавао био је Атон. За разлику од других египатских богова, Атон није имао зооморфни ни антропоморфни лик, него облик Сунца. Ехнатон је око 1350. г. п. н. е., изградио нову престоницу Амарну и огроман храм Атона, без крова, са хиљадама камених столова за понуде хране том богу. После његове смрти, жреци су вратили политеизам. Сва многобројна египатска божанства могу се поделити у две категорије – опште-египатске и локалне. Осим опште-египатских богова, свако племе, чак сваки град, свака нома, имали су своје богове, којима су подизали храмове. Некадашњи локални богови као што су хелиопољски Ра, мемфиски Пта, хермопољски Тот, тебански Амон, и неки други, освојили су поштовање читаве земље. Да слика буде компликованија, култ једног те истог божанства постојао је у различитим градовима или номама Горњег и Доње Египта. Размотрићемо укратко локалне култове почев од Горњег Египта. Код првог катаракта на Нилу налази се острво Елефантина. У јужном делу тог острва постојао је храм бога Хнум, представљаног у облику човека с главом овна. Хнум се сматрао за господара и творца региона око првог нилског катаракта. Његова жена Сатис и кћерка Анукет (господарица суседног острва Сехел), биле су богиње које су Египћани позајмили од јужних суседа Нубијаца. У грчкоримском периоду, на ова два острва се развио култ према богу Озирису и богињи Изиди. На острву Биге (гр. - Абатон), по легенди, сахрањен је бог Озирис. На суседном острву Филе био је храм богиње Изиде, супруге Озириса, и Хорпе-хрода (гр. - Хорпакрата), сина Озириса и Изиде. Била је дакле комплетирана тријада: бог – отац, богиња – мајка и бог – син. Изида је у грчком периоду добила велику популарност и култ према њој укинуо је тек Јустинијан 535. г., као последње паганско жариште на територији Египта. Храм Изиде и данас је један од бисера египатске архитектуре из грчко-римског доба. На отрву Филе, поред храма богиње Изиде био је изграђен и храм богиње Хатор, у којем је богослужење праћено ноћним певањем и игром. На том острву подигнут је и храм у част Имхотепа, бога заштитника лекара и писара, којег су Грци називали Асклепиј. 66 Политеизам древних цивилизација Низводније на Нилу налази се место Ком-Омбо. Ту се налази добро очуван египатски храм из римског доба, посвећен боговима Себеку (богу крокодилу) и Харуру (Хору Великом). Низводно, тамо где Нил тече кроз Џебел Силсил, у стенама су биле издубљене капеле с химнама у славу бога реке – Хапи. Низводније од Џебел Силсила је Едфу, у коме се налази добро очувани храм посвећен богу Хору Бехдетском. Оваплоћење Хора у Едфу био је соко. Близу храма су гајени соколови, које су жреци користили за ритуалне представе борбе Хора с његовим непријатељима. Хор Едфуски се сматрао за мужа богиње Хатор из Дендера, а њихов син је био Хорсматауи (Хор – ујединитељ Две Земље). Низводније на западној обали Нила, налазио се древни град Ненхен (данашњи Ком ел Ахмар), а насупрот њега град Нехеб. У првом је поштован култ Хора у виду мумије, а у другом култ богиње Нехбет у виду беле птице, али се о тим култовима мало зна. Даље на западној обали Нила налазио се град Та-Син (данашњи Исна). Ту се уздизао египатски храм из римског доба. У њему је, као и на Елефантини, био поштован бог Хнум, као творац човечанства од глине с грнчарским колом. Култ његове жене – двополне богиње Нејт постојао је у граду Саис (Доњи Египат). Низводније од Исне, у четири града – Хермонт (Армант), Теба, Бедамуд и Тод – развијен је култ према богу Монту, чија је света животиња био соко. У XIX династији Монту је био поштован као бог рата. После XII династије један од локалних богова у Теби, бог Амон је изједначен с богом Сунца Ра – древним богом Хелиопоља, као Амон – Ра, и постао покровитељ Тебе. У епохи Новог царства Амон – Ра је постао опште-египатско божанство, „цар богова“. У част бога Амона, његове жене богиње Мут и сина, бога Месеца Хонсуа, били су подигнути храмови у Теби. Северније од Тебе, у Коптосу и на широј територији до Вади Хамамета, локални бог био је Мин, у антропоморфном облику. За његову жену сматрана је Изида, а за њиховог сина – бог Хор. Низводније на обали Нила налазио се град Дендера (древна Тентура) у којем је локално божанство била богиња Хатор. Она је представљана као жена с крављим ушима. Веровало се да је њен муж Хор Едфуски, а њихов син – бог Ихи. У Дендери је сачуван велики храм из доба Птеломеја, посвећен богињи Хатор. Она је била богиња љубави и забаве, пандан грчкој богињи Афродити. 67 Географија религија Мало низводније, на западној обали Нила, налазе се два града – Абидос и Тинис. Тинис је био главни град номе, из које воде порекло прве две династије. Покровитељ овога града био је бог Инхар (гр. Онурис). Његова жена Мехит представљана је у лику лавице. У Абидосу, јужно од данашњег Бејт Халафа, близу Либијске пустиње, нађене су гробнице фараона из прве две династије. Покровитељ овога града био је бог мртвих Хентиментиу, кога је касније потиснуо Озирис. Фараони XIX династије Рамзес I, Рамзес II и Сети I подигли су ту храмове за покој. Храм Сети I има седам просторија - прва је посвећена фараону а остале боговима Пта, Харахти, Амон, Озирис, Изида и Хор. У граду којег су стари Грци називали Панополис (данашњи Ахмим) постојао је култ бога Мин. Северније је град Тиебу, који су Грци називали Антеополис (данашњи Кау ел Кабир), у којем је поштован бог Сет, брат и убица Озириса. Низводније је град који су Грци називали Ликополис („Вучји град“), данашњи Асјут, у којем је у древна времена постојао култ према хтоничном богу Упуаут („откривач путева“), у облику шакала или вука. Још северније налазио се велики религиозни центар Шмун, кога су Грци називали Хермополис (данашњи Ел Ашмунеин), са древним култом бога Тота. Тот је био зооморфни бог с главом птице ибис, водећи у локалној окоади (осморки) богова, уз чију помоћ је створио читав свет. Тот је такође био и општеегипатско божанство писања, знања, магије и покровитељ писара. Његове свете животиње биле су ибис и мајмун. Осим Тота у Хермопољу су, према једном тексту из XIX династије, поштовани и други богови, као што су Шепси, Ра, Атум, Озирис, Мин, Хор, Пта, Хнум, Анубис, и једна богиња у лику зечице. Низводније од Хермопоља налазио се град Нинсу којег су Грци називали Хераклеополис (данашњи Ихнасја ел Мадина), где је локални бог Харшеф, био изједначаван са богом Сунца Ра. Северније, у оази Фајум, локални бог био је Себек. Доњи Египат (т.ј. Делта), почиње од Мемфиса, недалеко од платоа Гизе и Каира. По предању, овај град је основао родоначелник I династије Менес (Мина), као престоницу уједињеног Египта. И касније, када је престоница пренета у Тебу и у неке друге градове, Мемфис је остао велики административни и религиозни центар. Најстарији бог ту је био Татенен, антропоморфно хтонично божанство. Касније се он спојио са антропоморфним богом Пта, а овај је добио породицу – супругу богињу Сехмет у лику лавице и сина бога Нефертума у антропоморфном лику. У Мемфису су поштовани и богови Амон-Ра, Анубис, Озирис, Хатор и многи други. 68 Политеизам древних цивилизација На северу Делте, налазио се древни египатски град Пе ил Деп (грчки Буто, данашњи Тел ел Фараун). Од незапамћених времена ту је био центар богиње-кобре Уаџет, покровитељке доњег Египта. Имена богиња Доњег Египта Уаџет (у виду кобре) и Горњег Египта – Нехбет (у виду јастреболике птице), била су обавезан део титулара фараона уједињеног Египта. Саис, град јужно од Тел ел Фаруна, заузимао је истакнуто место у религиозном животу Египта у време XXVI династије, која потиче из тог места. Ту је био центар култа древне богиње Нејт, која је поштована као створитељ и врховно божанство. Данас од тог светилишта није сачувано ништа. У центру Делте налазила су се два града – севернији (грчки Исеум) на месту савременог Бехбет ал Хагар, и јужнији Пер Усир (грчки Бузирис) на месту данашњег Абу Сир Бана. Од Исеума су сачувани само гранитни блокови, а од Бузириса није остало ништа. Ова два града били су „боравишта“ два важна бога у египатском пантеону – први богиње Изиде, а други бога Озириса, који су касније постали супружнички пар. Бедхет (данашњи Тел ел Баламун), град источно од Думјатског рукавца Нила, био је центар култа бога Хора. Древноегипатски Пер Баст (древногрчки Бубаст, савремени Нел Баст), недалеко од Ез Заказика, био је познат по култу богиње мачака Бастет. Хелиопољ, десетак километара североисточно од данашњег Каира, некад је имао величанствен храм, од којег је остао само обелиск Сенусерта I. Локални бог у Хелиопољу био је хтонични бог Атум, кога је потиснуо бог Ра. Атум и Ра су сматрани за демиурге (творце света) и предводнике велике енеаде (деветорице) богова. У овом кратком прегледу сакралне географије древног Египта, поменута су само главна божанства и главни центри у којима су били подигнути храмови у њихову част. Потпунија слика култова и њихових центара била би много сложенија. Порекло, функције и узајамни односи појединих представника египатског пантеона веома су флуидни и нејасни. У многим градовима и регионима Горњег и Доњег Египта појављивао се култ једног те истог бога. На пример, у римским изворима, богиња Хатор је покровитељка Дендере и још 29 различитих региона. Култ бога Хора појављивао се у различитим местима Горњег и Доњег Египта. Осим тога, богови су се јављали у различитим хипостазама (оваплоћењима, ликовима). На пример, у Теби су поштовали више локалних хипостаза бога Амона, а у Мемфису –хипостазе бога Пта. 69 Географија религија Храмови из доба пре XVIII династије нису сачувани. Готово сви храмови из епохе Новог царства су имали правоугаони архитектонски план. Грађени су по упутствима из „Књиге за изградњу храмова прве десеторице“ (енеада), коју је по легенди написао знаменити архитект Старог царства Имхотеп, касније проглашен за бога. Највећи и најпознатији храмови из доба Новог царства су у Карнаку и Луксору. Храм Амон-Ра у Карнаку (древноегипатски Ипетсут) био је врховни званични храм Египта. Подигнут је на месту мањег храма из епохе Средњег царства, посвећеног Амону. Сваки нови фараон Новог царства сматрао је својом обавезом да га догради и украси. Градња у Карнаку је била завршена тек у време Птолемеја. За Карнак се с правом каже да је камени архив историје Египта. На његовим зидовима и пилонима записани су египатски цареви, химне боговима, цртежи ритуала, најважнији догађаји епохе Новог царства и други подаци. Храм је такође ризница египатске уметности. Најважнији богови комплекса храмова у Карнаку били су – Амон, Мут, Хонсу, Монту, Озирис и Пта. Димензије овог комплекса су заиста колосалне. На пример, главни пилон био је широк 113 m, висок 43,5 m и пречника 15 m. Велика хипостилна сала површине од 5000 m2 већа је од чувене катедрале Нотр Дам у Паризу. Шума од 134 камена стуба, распоређена у 16 редова, држала је таваницу те гигантске просторије. Стубови централног брода (нефа) били су високи 19,26 m а остали 14,74 m. Површина зидова од преко 24.300 m2 била је покривена обојеним рељефима. Храм у Луксору био је по својој замисли „кућа“ тријаде из Тебе: Амон Ра, Мут и Хонсу. Градњу храма почео је Аменхотеп III. То је други по значају и димензијама тебански храм. Кроз алеју сфинги био је повезан с храмом у Карнаку. Тебанске храмове градили су фараони, те је разумљиво што су по својим размерама, богатству и лепоти превазилазили храмове у другим градовима. Најбоље су сачувани храмови из грчко-римског доба у местима Есне, Дендера, Филе и Едфу. Не можемо да не поменемо храм Абу Симбел у Нубији, који представља чудо египатске архитектуре из доба XIX династије. Храм је изграђен у стени у виду пећине, у част богова Амон-Ра Харахти, Пта и фараона Рамзеса II, који је био ктитор. 70 Политеизам древних цивилизација Сл. 3. – Сакрални центри династичког Египта 71 Географија религија Такође треба поменути обелиске (староегип. – „чехен“). Они су подизани у храмовима Сунца почев од V династије, и симболизовали су Сунце. Најстарији познати сачувани обелиск је подигао фараон Сенусерт I из XII династије, испред храма у Хелиопољу, од црвеног асуанског гранита из каменолома удаљеног око 1000 km. Он и сада стоји у малом насељу Матарис. Још један обелиск из епохе Средњег царства, са урезаним именом Рамзеса II, налази се у месту Танис. Обелисци су били распрострањени и у епохи Новог царства и касније. Најпознатији су обелисци царице Хаџепсут, Тутмоса I, Тутмоса III и др. Површина им је углачана и исписана хијероглифима. Неки прелазе висину од 30 m. Данас египатски обелисци украшавају тргове Париза, Рима, Истанбула, Лондона и Вашингтона. * Египћани су веровали у загробни живот још у време настанка првих насеља у долини Нила и доктрина вечног постојања остала је основна карактеристика египатске религије током неколико миленијума. Веровање у загробни живот и преокупација њиме прожимало је египатску религију, што потврђују сачуване пирамиде, мастабе2, гробнице и храмови. Најстарија пирамида у Египту је Зосерова, близу Мемфиса, изграђена око 2700 г. п. н. е. Највиша је Кеопсова - 147 m, на платоу Гизе близу Каира. За њу се може рећи да је највеће од свих грађевинских чуда у историји човечанства. Загробни живот је замишљан као наставак живота на неком мистериозном месту, где ће покојник бити обдарен не само вечним постојањем већ и богатим жетвама, плодним стадима, здрављем и љубављу предака. Пут до таквог живота отварали су одговарајући обреди који су обављани на дан сахране. Владар је имао другачији статус, и на овом и на оном свету, јер је представљао краља-бога чији су ауторитет и моћ обезбеђивали просперитет земљи и народу. Некада ограничена само на племе, та се моћ са настанком државе проширила на целу земљу, а фараон је сматран инкарнацијом бога Херу-ур (Хорус Велики или Старији, за разлику од Хоруса, сина Изис), бога-краља који је владао небеским пространством. Касније ће се као заштитник трона наметнути Ра, бог Сунца, али упоредо са 2 Мастаба (арап.) – буквално „камена клупа“, древноегипатска гробница у облику сандука с нагнутим странама према центру. 72 Политеизам древних цивилизација развојем владарског култа, развијао се и култ Асара (Озириса), поглавара у Свету мртвих, који је постао човек-бог. Апсолутна власт фараона је током V династије озбиљно угрожена растућом моћи свештенства бога Ра, чији је култни центар био у граду Анну (Хелиополис), а то јачање политичког утицаја свештенства било је један од узрока пропасти старог краљевства. Култ краља-бога обезбеђивао је фараонима јединствен статус у Свету мртвих, у којем су се покојни владари сједињавали са богом, заштитником трона. После пропасти Старог краљевства угасио се и култ краља-бога, апсолутног владара који поседује сву земљу и све живо. Фараони XI и XII династије (2040–1693. год. п. н. е.) нису били вољни да подржавају култ бога Ра као заштитника трона, али због конзервативизма Ра је наставио да заузима значајно место у загробном животу, без обзира што је култ Озириса већ постао доминантан. Иако оба култа симболизују вечно обнављање – Ра свакодневним рађањем Сунца а Асар (Озирис) годишњим обнављањем природе – разумљиво је да је народу, зависном од жетве, Озирис био ближи и прихватљивији. Култ Озириса значио је победу религије над магијом и демократизацију вечног постојања, тј. могућност свих да стигну до Озириса. Сахрањивање поред краљева, магија и лозинке, омогућавали су осталима да добију пролаз у „Доњи свет“. Због тога је сачињен велики број писаних упутстава, како би покојник успео да надвлада мрачне силе и докаже своју праведност. Збирке тих упутстава, химни и молитава познате су под заједничким насловом „Књига мртвих“. Иако су тела полагана у земљу, загробни свет се налазио на небу, а позната фраза „душа небу, тело земљи“ појављује се у записима још у врме V династије. Они који су одлазили са овог света и придруживали се боговима, називани су вечно живима, а место на којем су обитавали, називало се Туат. Пре доласка пред Озириса, покојници су морали да прођу кроз свет вечне таме, са друге стране Земље, у којем владају бројне непријатељске силе, а једини водич им је било „мртво“ Сунце. Они који заједно са „мртвим“ Сунцем, прођу кроз једанаест делова Туата, стижу до дванаесте области, назване Поља мира (Секхет Хетеп), где их очекује вечни и безбрижан живот. Та област је увек била искључиво Озирисова и у њој се чак и не помиње Ра, јер Сунце, одмах по уласку у то поље, оживљава и одлази да осветли нови дан. Доласком у Секхет Хетеп окончано је путовање кроз Туат, али право на вечни живот тек треба доказати у Дворани двоструке правде, где ће се на теразијама наћи на једној 73 Географија религија страни савест (аб) покојника, а на другој перо, које симболизује правду (маат). Потом ће се покојник обратити поименице четрдесет и двојици судија, који симболизују поделу Египта на толики број области (нома) (Tanasijević M., 1987., s. 26-28). Фараони XVIII династије (1559–1319. год. п. н. е.), утемељивачи Новог краљевства, донели су и новог заштитника трона по имену Амон (скривени), чије је свештенство такође тежило асимилацији осталих богова и њиховом подређивању овом култу. Култни центар Амона налазио се у новој престоници Уаст (Теба). Упркос настојању свештенства да наметне Амона, Озирис је остао неприкосновени владар загробног света, човек-бог који је обећавао људима сједињавање с богом, после смрти на овом свету. Египћани су кроз култ Озириса достигли основне концепте монотеизма још пре почетка другог миленијума старе ере. У том смислу, ни хришћанство ни ислам нису донели ништа различито и ново, па су тако обе велике монотеистичке религије биле релативно лако прихваћене у Египту. Једноставан, материјални загробни свет никад није сасвим напуштен као концепт, јер је великом броју људи магија била прихватљивија, стварајући утисак извесне моћи над природним силама. На политеистичке представе древних Египћана утицале су климатске промене. Померањем на север екваторијалних западних ветрова (антипасата), Египат је погођен сушама. Људи у долини Нила могли су да опстану само коришћењем воде реке Нил. Древни Египћани нису знали где је извор Нила ни порекло воде у њему, и бог реке је у почетку био јако важан. У Египту све је било пролазно, осим реке Нил, и нема дрвета ни траве који би опстали без ње. Богови су, дакле, нестајали један за другим. Сунце у које се могло гледати само кроз крошње дрвећа, било је наизглед једина ствар која се стално креће са једне на другу страну хоризонта, током 12 часова. Постепено померање тежишта са бога реке ка богу Сунца, било је синхронизовано са растом знања о природи. Ранг бога Сунца постајао је све већи, а моћ осталих богова у односу на њега све мања. Флуидност и хаос међу боговима су постепено уређени и тиме је припремљен пут ка монотеизму. Када су сви богови идентификовани, било је лако утврдити који је главни бог, кроз поређење сила сваког бога са осталима. Већина политеизама у свету, у прошлости и садашњости, има главног или врховног Бога. Такође, у старом Египту и Месопотамији, тај главни бог био је обожаван као свемогући. У древној Грчкој, иако је највећи бог био познат, људи су се сматрали политеистима. 74 Политеизам древних цивилизација 3. Грчко-римски богови, храмови и пророчишта Грци су веома ценили Хомера и Хесиода, и приче данас познате као митови. Грчка мапа ноћног неба, коју астрономи и данас користе, била је сликовница митова. Групе звезда оцртавале су контуре људи и животиња, које су се у њима помињале: јунаци као што су Херакло и Персеј, крилати коњ Пегаз, лепа Андромеда, змија, лав, Орион, Кентаур Хирон, златоруни Ован и други. Грцима, који су били надарен али свадљив и шаљив народ, није се допадала идеја о постојању само једног Бога без богиња. Сматрали су да небом влада божанска породица, нешто слично било којој људској богатој породици на земљи, само бесмртна и свемоћна; и ругали су им се у исто време док су им приносили жртве. Управо су тако Грци говорили о свом богу Зевсу, његовој жени Хери, његовом сину Аресу, богу рата, његовој кћерки Афродити, његовом другом сину Хермесу, и остатку свадљиве породице (Гревс Р., 2003, с. 8-9). Грци су имали посебну форму предсказивања. Постојала су два вида жреца – питије и сибиле. И једне и друге биле су посвећене Аполону – богу повезаном с култом мртвих. Планина Парнас је била једно од најсветијих и најважнијих места за древне Грке. У првој половини првог миленијума пре нове ере, ту је изграђен храм посвећен Аполону, богу пророчанстава. Године 548. п. н. е. храм је био спаљен и потом обновљен. Његов центар је сматран за пупак света. Симболизује га мала мермерна купола, која се назива Омфалос. Према легенди, ту су се сусрела два орла, пристигла са два краја света, која је послао бог Зевс. Вода из пећинског извора Касталија, у стеновитом масиву Флембукос, утољавала је жеђ ходочасника који су долазили да виде своју судбину. У унутрашњости пећине су очекивали да се деси магијско дејство посредника између људи и богова – пророка (питије) из Делфа. Док су чекали на ред, људи су одлазили до извора да траже очићење од грехова. Отуда је настала фраза: Добром поклонику је довољна и кап воде, а лошег ни океан не може да опере. Питија је у стању транса, у који је падала уз помоћ жвакања ловоровог листа и удисања сумпоровите паре која је излазила из пукотине вулканског порекла, иза завесе изговарала нејасне речи које је жрец са стране тумачио у форми стихова. Пророк је имао велики углед, чак је Александар Македонски ишао да упозна своју судбину и да добије савет. 75 Географија религија Савет пророка је морао да се изврши, па макар то био почетак или прекид рата. Сибиле су предсказивале кроз загонетке, исписане на великим листовима неких биљака. Једна од најпознатијих сибила се налазила у грчкој колонији Куме, недалеко од Напуља (описана у Вергилијевој поеми „Енеида“). И данас се на рушевинама древног храма посвећеног Аполону, могу видети остаци храма Јупитера. Близу њега је пећина у којој је пророковала сибила. Познате су такође сибиле Херофила (предсказала Тројански рат), са Самоса, из Марпеса близу Троје, из Хелспонта (древни назив за Дарданеле), из Фригије (древна држава у Анадолији), из Кимерије (древна држава на полуострву Крим), а било их је и у Либији, Вавилону. Сва предсказања Аполонових сибила била су записана у девет књига. Према легенди, понуђене су римском цару Тарквинију Гордом да их откупи. Када је он то одбио, сибила из Кума је спалила три, а за осталих шест је тражила цену као за свих девет. Тарквиније је поново одбио, и она је спалила још три. Последње три „Књиге сибила“ цар је откупио и похранио у храму Јупитера у Риму. Уништене су делимично 83., а потпуно 405. године. Хероји и краљеви старе Грчке, већином су тврдили да су синови богова и смртних мајки, а њихову славу проносили су песници (Хомер, Хесиод и други). Због тога није чудно, што су Грци први прихватили хришћанство, пошто је и Христос богочовек - син Бога и смртне мајке. Хришћански мисионари су истерали Олимпљане са знаком крста и моралним законом (десет Божијих заповести), претворивши њихове храмове у цркве, које су поделили међу водећим свецима. Дванаест најважнијих богова и богиња старе Грчке, који су припадали свадљивој породици Олимпљана, заменило је дванаест сложних апостола. Само је један био издајица, и баш његова издаја учинила је Исуса мучеником. Исус је убијен у Палестини као побуњеник, а име апостола који га је издао, није случајно подударно са његовом родном Јудејом. Римљани су освојили Грчку око сто педесете године пре Христа, и прихватили су грчку поезију и митологију. Римљани су само преименовали грчке богове: Јупитер уместо Зевса, Марс уместо Ареса, Венера уместо Афродите, Меркур уместо Хермеса – а сада су то имена планета. Најважније међу римским жрецима биле су весталке. То су биле младе девојке, посвећене богињи Вести (пандан грчкој Хестији, кћерки Кроноса и Реје, богињи домаћег огњишта). Весталке су имале обавезу да одржавају свету ватру у храму, да 76 Политеизам древних цивилизација сакупљају дарове и да чувају поверљиве документе, као на пример завештања. Морале су да живе као часне сестре, одевене у бело. Нарушавање правила сурово је кажњавано. После тридесете године живота могле су да напусте службу са почастима. Пошто је цар Константин прихватио нову веру 313. г., старе римске религиозне институције и светилишта постепено је асимиловало хришћанство. 4. Келтски богови и друиди Религиозни дуализам и политеизам су препознатљиви у митовима, легендама и обредима старих Словена и Келта (на пример, дуализам два света – реалног и духовног, два бога – црног и белог, култ „тројице“, „тројана“, „триглава“, култ ватре и слично). То је разумљиво ако се има у виду да су у Централној Азији словенска племена долазила у додир са ведизмом и зороастризмом, а келтска група племена, обједињена заједничком културом и религијом је формирана управо у Централној Азији око хиљаду година пре н. е. и одатле се разишла по Европи. Археолошки налази келтске културе датирају између 800 – 450. г. пре н. е. и сврставају се у халштатску културу и културу латен.3 Врховни бог у келтском пантеону био је Кернун, „заштитник животиња“, пандан Шиве (друго име Пашупати - „Господар животиња“) у хиндуистичкој религији. По ирској легенди, Богиња мајка Дана (или Ана или Дану) пала је с неба и њене воде су створиле свету реку Данубиј (Дунав), и залиле свети храст Биле („бели“). Деца Дане су богови и богиње (Туате де Данан – „божанства богиње Дане“). Злотвори су деца Дона (дон – „мрачни“), која се називају и фоморије (fo – „под“, moria – море, отуда – „подморски становници“). Према томе, деца Дане су божанства светлости и добра, а деца Дона – таме и зла (Berresford Elis, 2003, погл. XIV). По једној легенди синови Голава, познатог као Милесије, Мил или Миле (лат. Mile Espen – шпански војник) су организовали инвазију Ирске, победивши постојеће владаре „децу богиње Дане“ (Туата де Данане). После пораза Дананци су се повукли на други свет. По једној верзији Милова жена била је Шкота - кћерка египатсгог фараона Нектанеба, по којој су добили назив Ирци – Scotti и Шкотска – Scotland. По 3 Халштат – археолошки објект у Аустрији; Латен – археолошки објект у Швајцарској. 77 Географија религија другој верзији Шкота је била кћерка фараона Кефрена, супруга мудрог учитеља Ниула и мајка Гојдела, по чијем имену су названи Гали (Kotrel A., Storm R., 2004., s.124, 139). Келтски свештеници друиди били су видовњаци, мудраци и видари. Они су успостављали контакте са природним и надприродним силама, и понашали се као веза између царства живих и мртвих, између видљивог света људи и невидљивог другог света, области чудноватих духова. Најчувенији од свих био је Артуров мудри саветник Мерлин. Даб је била женски друид, по којој је, према ирској легенди, добио име Даблин („Дабин базен“), (Kotrel A., Storm R., 2004., s. 94, 96). Страбон и Плиније Старији тврде да назив „друид“ у корену има грчку реч „друс“ – храст. Корен уид/вид је исто као санскритски „вид“ – знати или видети. Отуда друид може да значи „онај који зна храстове“ или „онај, чије знање је велико“. Они су били класа интелектуалаца, слична касти брахмана у хиндуизму, и њихово знање је било заиста велико, а у својим ритуалима користили су храст и имелу. Према Плинију: „Друиди – како они (тј. Келти) називају своје магове, поштују највише имелу и дрво на којем она расте, а то је храст. Бирају храстове, да оформе дубраве, и не врше ни један религиозни обред без њеног лишћа... Све што расте на том дрвећу за њих је дар с неба... Имела се открива веома ретко и када се пронађе, брање се врши уз свечану церемонију... Они верују, да одвар од имеле даје плодност свакој јаловој животињи и противдејствује сваком отрову“ (cfr. Berresford E., 2003). Келти су веровали у бесмртност душе и очишћујућу моћ ватре, те су спаљивали своје мртве. Због тога су били неустрашиви војници. Авангарду келтске војске чинили су обнажени, тетовирани коњаници. Преовлађујућа боја тетоваже била је плава, света боја богиње Дану. По неким хипотезама, назив племена Брити (и земље Британије) потиче од келтске речи „бридан“, што значи „ишарани“ (Дубровская О., 2003, с. 123). Римски извори (Амијан Марцелин, Тацит, Цезар) сведоче да су келтска племена у западној Европи (Римљани су их називали Гали) имала обичај приношења људских жртава. Антички историографи су приписивали сличне варварске обичаје и Скитима, Иберцима и неким другим народима (Плиније IV, 12, 30; Помпоније Мела II, 1; Страбон IV, 4, 5). Код древних Гала постојао је култ људске лобање, за коју су веровали да после смрти има магијску моћ. Због тога су лобање побеђених непријатеља излагали као чуваре кућа, и правили од њих пехаре. Путописац Посидоније у II в. п. н. е. 78 Политеизам древних цивилизација пише о „ловцима на главе“ у Галији. Храмови и светилишта Келта често су се налазили на рубу непроходне шуме, на обали језера, на извору или на улазу у пећину, јер су веровали да кроз њих воде путеви у други свет. Мегалити,4 као што је Стоунхенџ, по неким хипотезама били су церемонијални или ритуални центри друида. Разлика између култа дрвета и обожавања светог камена није велика. „Овакви камени блокови су, по свој прилици, представљали неку врсту заменика тела у којима су биле утеловљене душе мртвих“ (Elijade M. 1983, s. 69). Функција и симболизам овог и сличних споменика још увек нису разјашњени, те се не могу са сигурношћу приписати друидима. Мистичне традиције паганских религија су преношене усмено, често у форми стихова, које су учили по двадесет година. Келтским друидима је било строго забрањено да записују тајна знања предака. Један од најважнијих археолошких налаза је велики сребрни казан из Гундеструпа са Јиланда, запремине 130 литара, који се чува у Националном музеју у Копенхагену. На седам композиција „приказане су извесне сцене друидског ритуала, које обухватају и убијање заробљених непријатеља, затим васкрс погинулих ратника и свето дрво као везу између живота и смрти“ (Гавела Б., 1978., 214). По претпоставци неких данских специјалиста, овај котао (казан), је израђен негде на Балкану, у северозападном делу Бугарске или југозападне Румуније, где су живели келтско племе Скордисци и трачко племе Трибали (Kaul F., 1991., cf. Liversaž T., 2005., с. 83). Скордисци су заиста живели у источној Славонији, Срему и доњем Поморављу, и основали су своју престоницу Сингидунум – данашњи Београд. У четвртом или трећем веку п. н. е. Келти су насељавали Тракију, а трачки владари с келтским именима владали су све до 192. г. п. н. е. (види: Гавела Б., 1978; Tasić N., 1992; Papazoglu F., 2007). Али нема доказа да је котао који је ископан у Данској, израђен на Балкану. 4 Мегалитски комплекси у Западној Европи потичу из III–II миленијума п. н. е. (епоха неолита и брозаног доба). Састоје се од огромних необрађених камених блокова, и деле су три врсте: 1) менхир (од бретањског men – камен и hir – дуги) је камени блок, висине 4-5 а понекад и преко 20 m, укопан вертикално у земљу; 2) кромлех (crom – круг, lech – место) означава групу менхира постављених кружно или полукружно (пример Стоунхенџ, близу Салисберија), понекад у неколико паралелних редова. Редови у Карнаку (Бретања) обухватају 2935 менхира на дужини од 3,9 km; 3) долмен (dol – сто, men – камен) je некa врстa камене гробнице, саграђене од неколико усправних каменова покривених једном великом плочом. 79 Географија религија Неки келтски митови и легенде су литерарно интегрисани са хришћанством, као на пример легенде о светој чаши Грал (или Сангрил), о краљу Артуру, о Тристану и Изолди, о чистилишту и многе друге. „Извесни обичаји у фолклору, митологији и празноверици балканских Влаха, нарочито оних у источној Србији, у пределу Хомољских планина, јасно указују на далеко и непосредно келтско порекло (култ извора и ритуали у вези с тим)“ (Гавела Б., 1978., 225). 5. Богови и идоли Старих Словена Религију Старих Словена карактерише антропотеокосмизам тј. нерашчлањеност сфера људског, божанског и природног, који одражавају једно друго. О религији и митовима Словена има мало писаних трагова. Један од њих, мада непоуздан, је „Велесова књига“ (2004).5 Ту књигу на дашчицама, исписану азбуком базираном на грчком алфабету, пронашао је 1919. г. белогардијски официр Ф. А. Изенбек, на имању једног кнеза близу Харкова. Потом је књига доспела у руке писца Ј. П. Мирољубова, који је петнаест година преписивао и дешифровао древне записе. У Другом светском рату оригинал је пропао, остала је само фотографија једне дашчице, тако да се аутентичност сачуваних преписа Ј. П. Мирољубова не може утврдити. Велесова књига описује догађаје митске и најстарије историје Словена између краја II миленијума п. н. е. и I миленијума н. е. Књига почиње позивом на клањање пред Триглавом белих богова којег чине Сварог, Перун и Световид. Четврти је црни бог Велес. Кијевски жреци су у Тројицу укључивали Сварога, Дажбога и Стрибога. Поред њих поштовали су бога ватре Семаргла, светог сокола Рарога, бога богатства и стоке Велеса, богињу судбине и водене стихије Макош, сестре богиње смрти Живу и Морану (Мармару). Велес је такође био проводник у загробни свет и његов цар, рушитељ Васионе и истовремено симбол мудрости, син небеске краве Земун. Он личи на своју мајку – има рогове. Са ширењем хришћанства Дажбога је заменио Христос. Када је Владимир I завладао у Кијеву, подигао је 980. г. на брду дрвене кумире (идоле) шест богова: Перуна, Хорса, Дажбога, Стрибога, Семаргла и Макоше. 5 Књига се приписује богу Велесу, али назив потиче од руског „књига в лесу“ – књига у дрвету. 80 Политеизам древних цивилизација У Новгороду Триглав су чинили Сварог, Перун и Световид. У Велесовој књизи та тројица се помињу под именима Дид – Дуб – Бели. Новгородци су сматрали Сварога за небеског оца, деду богова, који чека људе у небеском рају Ирији или Сварге Јасуни. Он је прародитељ, мушка половина, хипостаза Рода – бога неба, олује и плодности. Словени су ретко славили Рода, чешће његово мушко оваплоћење – Сварога. Женска хипостаза Рода и супруга Сварога, мајка богова је Лада, „код Јужних Словена више позната као Леља или Лела“ (Бајић А., 2006., с. 29). Она је Рожаница, богиња љубави, брака, изобиља, сазревања усева (слично као Иштар, Афродита, Венера). Син Сварога је Перун, бог рата и олује, чувар поретка, који враћа Сунчев златни диск. Супарник Перуна био је Велес – „сточни бог“ (рус. волос – космат, длакав). Култ Перуна као победника Велеса одржавали су виши слојеви патријархалног словенског друштва, кнезови и земљорадници, посебно у време супротстављања свету сточарских племена. После покрштавања Руса култ Перуна заменио је Пророк Илија („громовник“). Светилишта Перуна и Велеса у Новгороду, помињу су у најстаријем уговору Русије и Византије (911. г.). Адам Олеариј, који је боравио у Новгороду 1635. г., знатно после покрштавања Русије, описао је предање о вечној ватри од храстовог дрвета око идола Перуна. Светилиште Перуна било је под отвореним небом, округлог облика, са жртвеним местом и идолом у центру. У удубљењима око њега горело је осам великих ватри (Рыбаков А. Б., 1986, с. 304). „Међу новгородским налазима често се сусрећу дрвена гудала, свирале – музички инструменти, који се односе на паганске, од цркве прогоњене народне забаве. Познате су такође кожне маске које су служиле у карневалским и обредним играма“ (Рыбаков А. Б., 1986, с. 306). Трећа хипостаза Триглава био је Световид - бог светла. Световида је подробно описао Саксон Граматик у делу „Historija danorum“. Његова статуа са четири лица стајала је у храму у Аркони, религиозном центру балтичких Словена Ободрита на острву Риген (Руси га називају Рујан).6 Срушен је 1169. г. по налогу данског епископа Абсалона. Осим светилишта у Аркони, храм Световида којима су управљали жреци, налазио се у Кијеву. Једно такво светилиште 6 Упоредо с балтичким Ободритима у IX в. били су познати и Ободрити на Дунаву, у околини Београда. Овде се налазила основна, матична територија тога племена, одакле се део Ободрита (вероватно после продора Авара 568. г.), преселио на север, према Балтичком мору. 81 Географија религија откопано је у Птују (Мано-Зиси Ђ., Гарашанин М. и др., 1950., с. 6). Према Хелмолдoвoj „Словенској хроници“, светилиште Велеса у X веку налазило се у здању на „Црној гори“ (Helmoldi, 1963; cfr. Дубровская О., 2003., с. 153). Више планина на Балканском полуострву добило је назив „Црна гора“, можда по таквим светилиштима. Триглав је са доласком хришћанства сатанизован. Аспект Велеса је изједначен са ђаволом (вероватно због рогова), а Триглав се претворио у злог туђинског цара Тројана који има срамни недостатак – козије уши, који убија сваког ко то сазна (Бајић А., 2006., с. 19-20). Хришћанство је непомирљиве непријатеље и ривале – Бога и ђавола – изједначило са паганским Белобогом (Световидом) и Црнобогом или Велесом (Волосом). Волос је изједначаван с легендарним змајем, противником бога муње, кога убија св. Геогргије. Имена древних богова и богиња садржана су и данас у неким топонимима, називима биљака, личним именима или презименима. Назив Београд асоцира на словенског Белобога или трачког бога Бела, а Земун на поменуту истоимену богињу, мада специјалисти тумаче порекло првог назива од белог зида (тврђаве) а другог од земуница. Келтска реч биле – „бели“ је садржана у називу града Билеће. Од Велесовог имена потиче реч „власт“ а од Видовог „вид“. На бога Велеса асоцирају називи градова Велес, Волос, Велење, планина Вележ, Велебит, цркве св. Власија у древном Новгороду, можда и св. Влаха у Дубровнику и многи други. Можемо претпоставити да реч „влах“ за нека романизована балканска сточарска племена потиче од имена тог црног бога.7 С обзиром да је у њиховој ношњи преовладавала боја тог бога - црна, Турци су уз назив додавали и реч „кара“ – црни („Каравласи“, „Каракачани“). У Далмацији 7 Етимологија термина „власи“ није решена. У немачком речнику Welsch значи „латин, роман, странац“ а „Welschland“ – Француска или Италија. За германофоне Швајцарце Welche је швајцарски роман (франкофон или ретороман). У енглеском језику постоји реч Wales (Гали), а у француском – Walons (белгијски франкофони). У пољском језику Wolosy означава Rумуне, а Wlochy - Италијане. На немачком Wallach означава Румуна, a Wlach – Јермена (Армена, што асоцира на Аромуна). У античко доба Германи су речју Welsch означавали Келте, потом романизоване Келти, затим све романски народе. На Балкану реч „Влах“ као етноним изван Влашке је изгубљен и означава професију - „чобан“ (турска реч која значи „овчар“). Упоредо с „пастир“, влах може да значи и „кириџија“, „караванџија“ или просто „странац“, понекад с конотацијом „дивљак“. Тако су за Хрвате сви Срби у Хрватској „власи“ а за становнике далматинске обале „власи“ су они из Загоре. 82 Политеизам древних цивилизација је постојала група Моровлаха (црних Влаха), термин из којег су Млечани извели назив Морлаци. У старословенском језику реч „власеница“ значи црни огртач или плаштеница. Остаци паганских представа и данас се могу открити у забаченим селима севера Русије, планинским областима Карпата и Родопа, у култовима Козака око Дона и балканских народа. У паганској религији Словена, као и Келта, шума има мистичан карактер – у њој живе нимфе и сатири, виле и змајеви, и расте “свето дрвеће”, које хришћански јеванђелисти секу за цркве, крстове, обредне ватре, а паганске обичаје сатанизују. На пример, Арнолд Либечки у „Словенској хроници“, у XII веку, говори о граду Раванели,8 смештеном тамо где се у Мораву улива река Равана.9 По његовим речима, „тај град је окружен шумом, а житељи се називају Сервима. То су деца ђавола, пагани, ждерачи меса, који с правом носе такво име, пошто су они робови приземних и одвратних страсти и живе као дивље звери, али у поређењу с њима још су више дивљи“ (Arnold, Chron. Slav., I, 3; IV, 9). Додаје да су они поданици грчких краљева, т.ј. византијских императора (cfr. Райт Џ. К. 1988, с. 281). У кијевској „Историји старих времена“ („Повесть временных лет“) с краја XI века, такође су описана, кроз призму хришћанског погледа на свет с негативним тоновима, источнословенска племена и остали пагани, „који не знају закона божијег, него сами себи успостављају законе“. Погребни обреди Словена били су сложени. Према писању арапског путописца Ахмеда Ибн Калдуна, који је путовао као изасланик багдадског калифа у Волжску Бугарску, богате покојнике спаљивали су заједно са коњима и опремом и сахрањивали у тумуле (рус. - кургане).10 Тумул черниговског кнеза, „Црна Могила“ у Чернигову (код Кијева), висок је као четвороспратна зграда. Словени су у паганско доба приносили жртве богу Перуну. Веровали су, „да су баш кроз такву жртву искупили своје спасење. Уосталом они поштују и реке, и нимфе, и нека друга божанства и свима њима приносе жртве, када врше гатања“ (Procopius, De bello gothico, III, 14, 22-30; cfr. Врионис С., 1999, с. 65). Такве се жртве зову треби, а место за жртвовање требишта. У словенским земљама постоји велики број места, у чијим се топонимима налази корен треб: Требиње у Херцеговини, Требевић (планина), Требјеса (Ник8 Дитрих (Dietrich, 1885, с. 102) идентификује то место као данашњу Ћуприју. река Раваница. 10 Тумул (лат. Tumulus) – велика погребна хумка од земље или камења. 9 83 Географија религија шић), Требова у Чешкој, Требовље у Галицији, Трбовље у Словенији… Да ли ови називи значе места старих жртвеника за очишћење грехова, или места где је очишћена, истребљена шума? Разумљиво је да су за становнике шума, шумска средина и шумско дрвеће светиња. Култ храста код Старих Словена био је развијен и везан за бога Перуна. Они су живели у шуми и поштовали култ дрвећа: “Они се рађаху у шуми, мољаху се стаблима; живљаху у шуми, мољаху се деблу као Богу” – вели руски сељак, кад говори о својим незнабожачким прецима (Афанасиевъ, 1866-69, т. 2, с. 325). Код Старих Словена храст је био дрво посвећено Перуну, словенском Зевсу, којем је пандан св. Илија ”Громовник”. Код Руса и Пољака реч „перун“ значи гром. У почаст тог идола, горела је вечна ватра наложена од храстовог дрвета. Храст симболизује „космичко дрво“, које спаја три света – корен је у подземном, дебло у надземном и крошња у небеском свету. Срби за храст имају назив грм, што асоцира на гром. Храст је у прошлости сматран за свето дрво јер је као добар проводник електрицитета често био мета удара грома. У старим хроникама наводи се низ примера светог дрвећа, углавном храстова, код Старих Словена. На једној карти Галиције из 1302. године, као међа неког имања, означен је храст под именом Перунов дуб (Leže L., 2003). У српској митологији дрво је станиште духова, демона и божанстава. Поједина истакнута стабла била су култно место и збориште у оквиру сеоске заједнице. Православна црква је народном култу дрвета дала хришћанска обележја, тако што је, у недостатку зиданих храмова, освештавала поједина истакнута стабла и на њима уписивала крст. Таква стабла се називају запис (Чајкановић В., 1985., с. 106). Путници који су пролазили Србијом у 17., 18. и 19. веку углавном су бележили своја запажања о природи, а мање о људима и култури, и скоро сви истичу шумско богатство. Сен Пирст (1765. г.) истиче: “Све вас подсећа на Земљу каква је изгледала после стварања”, а Ото Дубљевић Пирх (1829. г.) запажа да је “цела Србија тако богата шумама да дрво нема никакве вредности”, да би Ламартин забележио (1833), да пут од Ниша до Београда пролази кроз “океан српских шума” (Leže L., 2003). У хроници Титмара спомиње се света шума Жутибор (Zutibor) “ab accolis, ut Deum in omnibus honoratum” (VI, 38), (cfr. Leže L., 2003). Можда отуда води порекло и назив планине Златибор у Србији. Жутибор код балтичких Словена је Светибор. То име постоји и данас у области Schkeitbar (између Lutzena и Zwenkau). Колар је у своме коментару о “Slavy Dcera” ( књ. II, 84 Политеизам древних цивилизација сонет 28) открио један занимљив текст у Мерзебутшкој Бротулфовој хроници; по којем нико није смео одсећи у тој шуми ни дрво ни грану. Ко направи преступ, кажњава се смрћу. Ту су се скупљали незнабожачки Венди, да прославе неке празнике. Руски фолклор верује у Лијеса или шумског демона (Leže L., 2003). Срби и данас приносе храстове бадњаке уочи Божића, које пре сече моле да им опросте. Ирокези у Северној Америци, дубе своје кануе од стабала која су сама пала, јер не желе да убијају живо дрвеће. Дајаци (острво Борнео или Калимантан) не секу старо дрво, а оборено од ветра мажу крвљу, за покој душе. За неке народе у источној Африци одсецање палме је грех као убиство. Обешумљавање је резултат налета споља или културне промене изнутра. Свети Бонифације је придобио људе за своју веру тако што је наредио да се од светог храста у Гајзмару изгради црква. Карло Велики је 772. године дао свештени карактер рату са Германима (Сасима), пошто је исекао шуму код Ерезбурга у Вестфалији, у којој се налазио Ирминсул – стуб Неба, на који се „ослањао“ цео свет. Етиопски паладин из XII–XIII века, св. Такла Хејманиот, уништава “ђаволско дрво”. Најраспрострањенији симбол хришћанства је одсечено дрво, обликовано у крст, с разапетим човеком. Шума није просто одсуство цивилизације, већ и непријатељ за пустињске религије. По дивљој периферији хришћанског света шума одступа пред налетом јеванђелизације. Такође тропска вегетација узмиче пред исламом. У источној Бенгалији између XIII и XVIII века, када муслиманска светилишта продиру све дубље у унутрашњост џунгле, верници се концентришу око њих и почињу да рашчишћавају околне регионе. Грци, Египћани и друге древне цивилизације су претходно опљачкали шуме медитеранског света за добијање дрвета, тако да за ислам није остало много умерених шума, с којима би се борио. 85 Географија религија Сл. 4. – Простор северних западнословенских племена са светилиштем у Аркони ( IX в.). 1 – шумске ненасељене области, 2 – западна граница масовног распрострањења словенских топонима, 3 – западна граница словенских налазишта и споменика, 4 – за-падна граница првобитне области словенске насељености у Средњој Европи, 5 – источна граница масовног расперострањења германских топонима, 6 – каролински бургови и утврђења, 7 – словенска градишта, 8 – приморска трговачка места, 9 – путеви (према: Херрман Ј., 1096). 86 Глава V ДУАЛИСТИЧКЕ РЕЛИГИЈЕ СРЕДЊЕГ ИСТОКА 1. Зороастризам Зороастризам је настао у области Хорасан на североистоку Ирана, на раскршћу између централне Азије, Индије и Блиског истока. Преко ње су ишле две велике сеобе индоаријевских племена – једна према Индији а друга ка западу, према Ирану (древна Аријана - „земља Аријеваца“). С тим у вези, дуга историја зороастризма везивала се за две културне области – Блиски исток и Индију. Религија заједничких индоаријевских предака састојала се од политеистичког пантеона и жртвеног култа који је одржавала класа свештеника. Та религија је обезбедила подлогу зороастризму, слично као што је израиљски монотеизам у Ханану био подлога за хришћанство. Индоиранци су, као и Израиљци, били номадски сточари, тако да нису имали храмове ни кипове богова (идоле). Њихови идоли били су планински врхови, храмови – небески свод, иконе – ветар, киша и олуја, жртвеник – свакодневна домаћа ватра. Њихови богови биле су покретачке силе природе и друштва. У таквом контексту је проповедао пророк Спитама Заратустра (Грци су га називали Зороастер), први велики пророк и реформатор. Када је Заратустра живео, није познато. Аристотел помиње да је Зороастер живео 9600 година пре нове ере, а данашњи зороастријанци Парси су склони да верују да је то био тек седми а не први Зороастер. Неки аутори наводе да је Заратустра рођен 1738. г. пре н. е. (Дубровская О., 2003., 201). Ипак данашњи историчари најчешће узимају да је Зороастер живео између 1.200. и 600 године п. н. е. Није познато ни његово право име. „Заратустра“ је „споредно“ ари- Географија религија јевско име (надимак), које у приближном преводу значи „власник старе камиле“ (зарат – „стари“, уштра – „камила“). „Спољашње“ име имало је магијску сврху, да сачува свог носиоца од утицаја црне магије – тешко је чинити магијску штету човеку, који има тако непривлачно име. Право, скривено име Заратустре чувано је у тајности. Аријевски магови су настојали да привуку моћне силе небеских бића да изврше освету непријатељу кроз обреде црне магије и да заштите своје суплеменике и истомишљенике од одређених утицаја врачева других народа и племена, који воде вечну борбу једни против других не само смртоносним оружјем, него и магијским чинима. Маг по имену Заратустра Спитама је устао против таквог поретка. Гледајући зло и крв око себе, њега су преокупирала за оно време необична питања: Да ли је добро убијати и пљачкати и потом захваљивати Богу крвавим жртвама? Вреди ли уопште поштовати такве богове? Који од богова је заиста мудар и праведан? Шта се сматра добрим а шта злим? Како одабрати између добра и зла, истине и лажи? При томе, чудновати пророк је сматрао, да сваки човек мора сам учинити избор, без обзира на род, племе, познате претке и жреце. Слична питања и данас постављају мислећи људи. Чак ни богатство, ни власт нису на радост, ако су неправедни. А ако и угушиш у себи глас савести, нећеш угушити осуђујући глас народа. Савременом човеку углавном је позната књига Фридриха Ничеа „Тако је говорио Заратустра“. У суштини, Заратустра је „говорио“ о сасвим другим стварима. Суштина поруке Заратустре човечанству укратко је следећа (Заратустра, 2008). Постоје два света, која су нам дата у осећањима – телесни, материјални свет, и свет безтелесних бића. Први свет је пролазан, био је створен и биће разрушен. Други је непролазан, вечан и неуништив, и као такав узрок је и основа свега постојећег. Његови дотелесни облици могу имати материјална оваплоћења, али могу постојати и без њих. Телесни, материјални свет је настао, мења се и развија услед сједињавања два духа: Светог духа (Спента Маиниу) и Злог духа (Ангра Маиниу). У свакој ствари се супротстављају стваралачка Добра мисао и разорна Зла мисао. Телесни свет је велика арена њихове борбе, и он постоји само у стању истовременог настајања и разарања. Једини владар света безтелесних бића је врховни Бог, творац васионе. Он посредством Божије промисли и предодређења (судбине) ствара васиону и одређује путеве њених промена и развитка. Заратустра је том врховном Богу дао име Ахура Мазда (Мудри господар, Господар мисли). 88 Дуалистичке религије Средњег истока Заратустра је увео и нови начин молитве која представља понирање у свет безтелесних бића, концентрисаном медитацијом. Нова молитва је учинила бесмисленим приношење жртава животиња пред ликовима божанстава или идола, и потенцирала духовне напоре. Духовни напори претпостављају посебну снагу душе. Заратустра је означио унутрашње снаге или енергије, које хране душу. Прва енергија су мисли, или мишљења, које оцењују ствари са гледишта истинитости или лажности. Њу је означио именима бесмртних светих: Ахура Мазда („Мудри господар“), Спента Маиниу („Свети дух“) и Воху Мана („Добра мисао“). Мисао даје не само име ствари, него и чини саму ствар. За Заратустру, као и за аријевске жреце, магична реч може да ствара бића.1 Друга енергија је инстинкт, интуиција – сазнање кроз несвесно. Она помаже да се сазнају појаве, чије порекло је нејасно или слабо објашњиво. По Заратустри, инстинкт је спојен с мишљу и Божијом промисли. Трећа енергија душе је расуђивање, чувство, које одређује вредност ствари за човека. Ту душевну енергију Заратустра је означио светим именом Арта Вахишта („Најбоље расуђивање“, „Здраво расуђивање“, „Правосуђе“, „Правда“ – персонификована функција врховног божанства, својеврсног „Небеског судије“). Четврта енергија душе је осећај, који омогућује опажање ствари онаквих какве јесу. Ту енергију Заратустра је означио са два света имена: Спента Армајти („Света покорност“) и Хшатра Варја („Жељено господство“, „Воља за власт“). Пошто је извор зла, према Заратустри, смештен у дубини људске психе и подвргнут слободној личној вољи, гате (химне) се често обраћају проблему моралног избора. Ослобођење људске душе од посмртне казне за погрешан избор (грех) у овоземаљском животу је камен темељац, на којем се базира читаво величанствено здање Заратустриног учења. Да би се спасли од злих облика те четири енергије, који воде у грехове гнева, гордости, духовне лењости, разврата, насиља, грамзивости, расипништва, лажи, сујете (таштине, уображености) и зависти, пророк је разматрао пут спасења душе и читавог света. Заратустра је проповедао избављење од злих мисли, злих речи и злих дела праћењем добрих облика енергија мисли, чувства, осећања и интуиције. Те моралне принципе, који су у основи многих данашњих етичких доктрина, прихватали су „убоги и сир1 Слично томе, у библијској Првој књизи Мојсијевој која се зове „Постање“, Бог ствара свет речима, а у јеванђељу Јовановом „Бог бјеше ријеч“ (Ј. 1: 1). 89 Географија религија машни“ али и моћници, с тим што ови други нису бирали златну средину душевних енергија, већ њихов вишак. Због тога понекад „Добра мисао“ Заратустре је војничка способност, „Најбоље суђење“ – немилосрдно правосуђе, „Жељена власт“ – насиље према непријатељу, „Света покорност“ – војничка богобојажљивост. Следбеници и присталице довели су то до апсурда: „Где смо ми, тамо је истина, благослов, правосуђе, вера, праведност, светост. А тамо, где су странци – лаж, зле мисли, неправда, невера, богохулство, безчашће“. Баш зороастризам је поставио основу религиознофилозофског система прве светске империје у историји цивилизација – персијске. Религија зороастрзима је временом потиснута савременијим култовима, на бази којих су израсле империје хришћана и муслимана, али интерпретација света коју је предложио Заратустра, садржана је у неким аспектима у њиховим светим књигама. Зороастризам је дуалистичка и монотеистичка религија истовремено. У традицији зороастризма смењивали су се индијски и блискоисточни контекст, аријевска и семитска традиција. Индијска ведска политеистичка традиција, била је доминантна од настанка ове религије у дубокој прошлости до око 600. г. п. н. е. Блискоисточни контекст зороастризма почиње наступањем династије Ахеменида (559–331. г. п. н. е.) на историјску сцену. Натписи Ахеменида не помињу Заратустру, али су им обреди одговарали ономе што је записано у књизи Авеста. Познато је да су признавали Ахуру Мазду као врховно божанство, сматрали свештенике као мудраце и чаробњаке (магове) а главни симбол култа била је ватра. У доба Парћанске династије (247. г. п. н. е. – 226. г. н. е.), култ се заснивао на обожавању Митре, божанства из индо-иранског пантеона, које је прихваћено и у римској империји. Зороастризам је добио свој класичан облик у доба царства Сасанида (226–651). Крајем III века он је постао државна религија. То је било време у којем су подизани храмови ватре, сакупљани и преписивани текстови Авесте, стварана књижевност на језику пехлеви. Учење Заратустре је по етичком карактеру сродно учењу јеврејских пророка из приближно истог времена. „Концепти сатане као ривала равног Богу, живота после смрти, страшног суда и искупљења представљају примере идеја које су се у јудаизму развиле тек после успостављања ахеменидске власти у области источног медитеранског басена“ (Крим К. Роџер Б., Лери Д., 2004., с. 812). 90 Дуалистичке религије Средњег истока Зороастријански верски календар рачуна време од 632. године, када је последњи сасанидски цар Јездегирд ступио на престо. Од те године, услед продора Арапа и ширења ислама, поново почиње индијски контекст, који траје до данас. У древној иранској религији врховно божанство и творац свега постојећег био је Ахура-Мазда. Међутим, у зороастризму се појављују и друга божанства из старог индоевропског пантеона, пре свега Митра („светлост“), његов земаљски помоћник, који се бавио социјалном организацијом људи и посредништвом између божанског света и човечанства. Касније је Митра постао божанство договора, споразума, бог Сунца и покровитељ војске, те су га прихватили и римски војници. Ардвисура Анахита била је богиња воде и плодности, Зерван или Зурван („почетак“) – бог времена. Свет демона предводио је Ангро-Маиниу, оличење ђавола. Учење Заратустре, записано у књизи Авеста2 (дословно: „основни текст“), заснива се на тези о противуречностима светла и таме који симболизују добро и зло. Добри бог није одговоран за зло у свету, пошто оно потиче од друге силе. Он је створио небеска бића, међу којима и „седам светих бесмртника“ (Ameša Spentas) која персонификују божанске особине и носе апстрактна имена: Добра мисао, Праведност, Побожност, Свевлашће, Целовитост, Бесмртност и Посвећеност. Насупрот њима су демони, названи према њиховим особинама - Насиље, Похлепа, Лаж. Према Заратустри, божанства (Амеша Спента) су створила седам савршених творевина: небеса, земљу, воду, биљке, кротку и милосрдну краву, ватру и човека. Њих стално кваре прљавштина, болести, рђа, буђ, смрад, труљење, мућење и увенуће – све су то творевине Ангро-Маиниа (Ахримана) и његових војника. Заратустра је уздигао Ахура-Мазду и духове светла (ахуре) као борце против Ангро-Маинија и духова таме (дева). Ахура-Мазда се сматра покровитељем земљорадње, седентарног живота, домаћих животиња, посебно крава и паса. АнгроМаиниу (Ахриман) је помоћник ратничких номада и њихових напа2 Пет химни из Авесте, које су познате под називом гате (гатхе - „песме“), сматра се да су најбоље очуване речи пророка Заратустре. Према предању две званичне књиге Авесте, писане златним мастилом на пергаменту и чуване у престоници Ахеменида, уништили су војници Александра Македонског 331. г. п. н. е., када су освојили Персеполис. Због тога су жреци назвали Александра не „Велики“, него „Проклети“. Гате се налазе у одељку Авеста са Јаснама – исказима поштовања. 91 Географија религија да на земљораднике, покровитељ грабљивих животиња. Између ова два начела траје вечита борба (Народы и религии мира, 2000., с. 729). Имајући у виду потребе цивилизације у настајању, која је у суштини била земљорадничка, он је астрономију, као „велику науку“ и „магију“ Халдејаца, проткао филозофијом и религиозним учењем. „Поред тога, науци астрономији дао је – толико неопходну за људе заокупљене земљорадњом – окултну, а не материјалистичку форму. За њега звезде и планете нису ништа друго до тела спиритуалне интелигенције, чија је воља била главни закон и чије је знање обезбеђивало стабилност целог универзума“ (Бесант А., 2006., 53-54). Митологија зороастризма разрадила је есхатолошке представе тј. представе о скором крају света и страшном суду, када ће универзум бити реорганизован. У тим представама историја света од постања до страшног суда, приказана је као стална борба сила добра и зла. То је етички сукоб, у којем су противници готово изједначени а физички свет који представља поприште збивања је морално неутралан. Због тога људи треба да помогну добром Богу да стекне предност, тако да његова победа буде осигурана. Зло и страдања можемо одстранити у будућности, после победе Ахура-Мазде. Зороастризам апелује на етику човека, обраћајући му се да помогне благородном Богу у његовој непомирљивој борби. Химне Авесте позивају људе да буду добронамерни, умерени у намерама и страстима, спремни да живе у миру и љубави, да помажу ближњему (чувена аксиома: „Чисте мисли, чисте речи, чиста дела“). Заратустра је предвидео долазак спаситеља, праведног човека доброг порекла – Саошјанта, који ће повести људе у одлучујућу битку против сила зла, и победиће их на крају. „Тако, када се у јевађељу по Матеју помињу мудраци са истока који долазе да виде Исуса Богомладенца, читаоци ће одмах схватити шта то значи“ (Партриџ К., 2009., с. 245). Заратустра помаже душама умрлих да пређу преко волшебног моста Чинват („мост оног који раздваја“), који се за душе праведника проширује да несметано уђу у царство Ахура Мазде - рај, а за душе грешника се сужава као оштрица бријача, тако да оне падају у царство Ангро-Маинија - пакао. Рај је описан као „кућа песме“, а пакао као „кућа најгоре мисли“ или „кућа неистине“, где су грешници осуђени на „дуготрајну беду, таму, лошу храну и кукњаву од јада“ (Yasna, 33: 20). Они чија су добра и лоша дела у савршеној равнотежи, упућују се у међуобласт хамистаган (област помешаних) (Yasna 33: 1, према: Stojanov J., 2003, s. 24). 92 Дуалистичке религије Средњег истока Пут ка превазилажењу зла је очишћење од њега, како морално (личним поштењем и настојањем да се оствари хармонија у природи и друштву), тако и култно. Посебан значај у култу придаје се ватри (Атар) као очишћујућој сили. Због тога их називају „поклоници ватре“. Њој су подизани олтари, а касније и храмови. Ватра је била обавезна у свим ритуалним церемонијама. Данас се одржавају свете ватре у једном храму у Ирану и у девет храмова у Индији. Зороастријанци придају изузетан значај физичкој чистоћи. Да се тела покојника (симбол нечистоће) не би додирнула са чистим стихијама (вода, земља, ватра, биљке, метал) постојао је специфичан обред сахрањивања: у велике камене куле отворене одозго, посебни служитељи уносили су умрле. Њихова тела појели би орлови, а кости би се затим бацале на дно бунара обложеног каменом, унутар куле. Такве грађевине („куле тишине“) су очуване до данас код зороастријанаца у западној Индији. Многи зороастријски обреди, као нпр. Ноуруз – Нова година, која се слави на пролетњу равнодневницу, повезани су с годишњим добима и сезонског су карактера. Зороастризам је одиграо веома важну улогу у драми религијске историје Блиског истока, будући да је у неким аспектима био претеча монотеистичких представа јудаизма, хришћанства и ислама. Био је државна религија у Ирану у време династије Сасанида, од III века до продора ислама у VII веку. Потом су зороастријанци били прогањани и многи су избегли у западну Индију, где су стекли углед као пословни људи. У Индији их називају Парси а у Ирану Габри. Парси у Индији (гуџаратски, Парси – „Персијанци“), су не само верска него и етничка заједница. Припадност се наслеђује патрилинеарно (по оцу), и нема никаквог обреда којим се може постати Парс. Ова припадност има у Индији правну улогу, будући да су улаз у храмове ватре, као и одређени социјални програми, приступачни само правим Парсима. У Мумбају постоје култни објекти – „куле тишине“ и храмови ватре – агиари. Најпоштованијим се сматра храм Ираншо (Атеш Бехрам) у граду Удвада (држава Гуџарат), који је основан 1742. г. и важи као „Мека Парса“. По предању, ватра која је пренесена у овај храм из Ирана није се гасила већ једанаест векова. Влада је прогласила Удваду једним од девет главних места ходочашћа Индијаца, независно од њихове религије. По проценама, 1996. г. у свету је било 190 хиљ. зороастријанаца, највише у Индији и Ирану (Народы и религии мира, 2000., с. 729). Око 150.000 Парса живи у Индији (Мумбај), 6000 у Пакистану, по 3000 у Канади, САД и В. Британији, и мањи број у Шри Ланки, Јуж93 Географија религија ној Африци, Бурми, Сингапуру, Шангају, Хонг Конгу, Адену. Парси имају висок образовни ниво и друштвени утицај. Парси су били нпр. Фироз Ганди (муж Индире Ганди) и рок-звезда Фреди Меркјури. У Ирану, највећи центар зороастризма је Језд. То је један од најстаријих градова у свету (после Јерихона). Вечна ватра упаљена је у „Храму вечне ватре“ у Јазду 470. г. н. е. У околини града Исфахана сачуване су рушевине храма поклоника ватре. У Ирану живи око 21.000 зороастријанаца - маздаиста. Муслимани их називају Хебрима. Живе углавном у градовима Техеран, Исфахан, Шираз, Хоремшер, Ахваз, Језд, Керман. У Азербејџану је сачуван храм Атесигјах у насељу Сурахани на Апшеронском полуострву. У Јерменији, у граду Гарни, добро је очуван храм Митре (Гарну Танџар) изграђен у традицијама античке Грчке, који има туристичку функцију (Христов Т., 2008, с. 258-259). 2. Зурванизам Зурванизам је настао у III веку н. е. у доба Сасанида, као езотерична богословска доктрина која је донекле променила смисао зороастријског дуализма. Он је постулирао једног врховног бога и његова два сина близанца - доброг и злог духа. У зурванизму дуализам је био између Ормузда (Ахура Мазда) и Ахримана (Ангра Маиниу). Они су били деца близанци више силе – Зурвана, чије име значи Судбина, која је персонификација времена. Те представе настале су под утицајем вавилонске астрологије и грчких погледа на судбину. Зурванизам је дошао до новог метафизичког тумачења света, дајући првенство времену уместо етичке доброте. У зурванизму морално неутрално време је добило одлучујућу позицију, док су двојица противника равноправна у космичкој борби. Иако Ормузд на крају побеђује, он није врховни у метафизичком смислу. Зурванизам је у почетку био близак манихејству – гностичкој религији, која је настало око 240. године у Персији. Основа доктрине манихејства је песимистичка тврдња, да је душа заробљена у материјалном свету који је створен од сатане и зато је лош. Ако се нешто не догоди, она ће остати у клопци препорађања у том свету. Врховни Бог отац (Мани га је назвао Зурван) је послао „спаситеља“, да пробуди заспале у мраку, а пут ка спасењу води кроз сазнање – просветљење. Спаситељ је позвао људе да се одрекну сваког посла 94 Дуалистичке религије Средњег истока који може да ојача утицај материје – да престану да рађају, да сеју, да граде. Када на крају материја буде побеђена, Христос ће одржати страшни суд, на коме ће бити спасени само „чисти“ или „изабрани“. Није тешко закључити да таква доктрина води у потпуну депопулацију, сиромаштво и деструкцију. Мани је оптужен од маздаиста код сасанидског цара и осуђен на смрт 277. г., али се манихејство, упркос жестоким прогонима, јављало у облику различитих јереси – павликијанаца, богумила, албигојаца или катара, све до XIII века. 3. Маздаизам Маздаизам је правац зороастријске реформе, записан у књизи Бундахишн, на пехлеви језику. Постање по овој књизи, одиграло се у два облика егзистенције: духовном и физичком. Прво је било клица другог. Физичко стање је „мешавина“ позитивног и негативног, која је створена деловањем Ахримана, злог духа. Прича поставља доброг бога по имену Ахура Мазда („Мудри господар“) или на пехлевију Охрмазд (гр. - Ормузд), насупрот предводнику злих духова који се на авестичком назива Ангра Маиниу а на пехлевију Ахриман (гр. Ариман). Читаво маздејско богословље своди се на тумачење порекла те две супротстављене суштине, Ахура Мазде и Ахримана, које понекад називају „близанци“. У новијим фазама своје историје, маздејци су све више истицали врховну моћ Ахура Мазде и монотеистички карактер своје религије (Крим К. Роџер Б., Лери Д., 2004., с. 173 и 811). Маздаизам има доста позајмица из јудаизма и хришћанства. У X веку услед револта против муслиманске владавине, већина зороастијанаца напустила је Иран и населила се у северној Индији (Мумбај), где су формирали затворену и богату заједницу Парса (Фарса). Насупрот њима, маздејци који су остали у Ирану, сиромашни су и угњетени (Елијаде М., 1996, с. 303). 4. Језидизам Језидизам је основао шеик Ади у XI веку, са доста елемената зороастризма. Највише је распрострањен међу Курдима. Језидизам је, као и зороастризам, дуалистичка религија, с том разликом што се језиди клањају не само начелу светлости, него и мрака. Светло, пози95 Географија религија тивно начело, они називају Језд, одакле и потиче назив језиди. Име тамног, негативног начела (ђавола) је Мелек-Тауз. Језиди сматрају, да је светло начело пуно добрих намера, и због тога није потребно молити му се и милостивити га. Што се тиче Мелек-Тауза, он може да ствара зло, и зато заслужује већу пажњу и поштовање. Језиди не говоре против тог злог начела, пошто сматрају, да ће се Мелек-Тауз на крају крајева помирити с Јездом. Такав позитиван однос према ђаволу од стране језида често је изазивао јарост код фанатично настројених муслимана и хришћана, који их сматрају „сатанистима“. Због тога су језиди били жестоко прогањани. 5. Мандеизам Мандеизам је једина преживела гностичка3 секта, која је настала у I в. н. е. у Месопотамији. По једној верзији одвојила се од јудаизма а по другој од хришћанства. Мандејце називају сабејцима или следбеницима св. Јована Крститеља. У њиховом учењу има позајмица из јудаизма, хришћанства, зороастризма и источњачких религија (посебно повезаних с астрологијом). Најзначајнији мандејски списи су Гинза („Ризница“) и Књига Јованова. У Мандеизму постоје представе о вишем бићу (Богу), којем се супротставља зли дух и који шаље људима свог спаситеља – Манда-да-Хаје („Знање живота“), носиоца божанског откровења. За мандеизам, као и за зороастризам, карактеристично је дуалистичко супротстављање доброг и злог начела, светлости и таме. Светлост се повезује са душом, а тама с телом. Спасење они виде у ослобађању душе која је дошла из царства светлости и заробљена против своје воље у телу. Слично манихејству по учењу, мандејско богослужење је усредсређено на причу о победи Манда да Хаје (Познања живота) над демонским силама – бици која обећава победу и вазнесење верникове душе у царство светлости. За спасење је потребно, осим култних радњи које подсећају на хришћанске свете тајне, још и стицање знања и природан живот. Међу мандејцима је распрострањена полигамија. Има их око 50.000, углавном у пограничју Ирана и Ирака. 3 Циљ гностицизма је откривање скривеног гносиса (гр. – „знање“), што би требало да ослободи личност фрагментарног и илузорног (или злог) материјалног света (телесне егзистенције) и да је упути у порекло духовног света, тј. оног света којем гностик по својој природи и припада (Крим К. Роџер Б., Лери Д., 2004., с. 216-217). 96 Глава VI МОНОТЕИЗАМ У ЗЕМЉИ ХАНАНСКОЈ 1. Географски контекст културног развоја Блиског истока Постанак монотеизма у древној земљи Хананској или данашњој Палестини, између приближно XIV и XII в. пре нове ере, треба разматрати у ширем географском и хронолошком контексту. Географски, Палестина представља мали део територије Блиског истока, а хронолошки, период древне израиљске и јудејске историје само је мали сегмент дугог трајања блискоисточне историје. Централна позорница за историју древног Израиља и jудаизма је Ханан, брдовити терен у централној Палестини, који лежи између обале Средоземног мора и велике депресије са долином Јордана. За Јевреје то је „Обећана земља“, а за хришћане „Света земља“. Ханан је древна област у југоисточном делу Средоземља, која се простирала у данашњој Палестини, од обале Либанa до реке Јордан на истоку; то је библијска „Обећана земља“ Богом изабраног народа – Израиља и позорница прве хришћанске цркве. Названа је тако по Хану, четвртом сину Хамовом, чији су потомци пре Израиљаца овде живели. Касније се ту населио старозаветни патријарх Аврам.1 Њему и његовом потомству обећао је Бог, да ће им ту земљу поклонити, и зато се зове „Обећана земља“ (Јевр. 11: 9). То обећање поновио је Бог Мојсију (2 М. 23: 31), а Мојсије народу (5 М. 1: 7). Када су се уселили, Израиљци су је назвали „Израиљска земља“, јер 1 Аврам је у Курану назван Ибрахим. Према традицији он је заједнички прародитељ Јевреја и Арапа. Географија религија су је наследили потомци Јакова, кога је сам Бог прозвао „Израиљ“ (по Библији: „онај који је видео Бога“, „који се суочио с Богом“ – 1 М. г. 28 и 32). А кад се Јудеји вратише из ропства вавилонског на своја стара огњишта, ова земља је добила назив „Јудеја“, по Јуди, сину Јаковљевом, из чијег се племена родио цар Давид а и сам господ Исус Христос. Зато се зове још и „Земља Господња“ (Ос. 9, 3). Хришћани називају ову земљу „Света земља“ зато што верују да се у њој Спаситељ света родио, живео и проповедао и чудеса чинио, страдао, умро, васкрсао и уздигао се на небо. Овде је сишао свети Дух на апостоле. Овде је настала прва хришћанска црква, а одавде се и веронаука Христова раширила по целом свету. Уобичајено географско име ове земље је Палестина (јеврејски Пелешт), т. ј. Земља Филистејаца (Пелиштим), који су некад живели у југозападном делу Ханана, у пределу од Јафе до Газе (Петровић Ј., 2005, s. 6). У јелинистичко доба то име се проширило на предео између Јордана, Либанона (Либана) и Средоземног мора (види дела Херодота, Страбона), а неки га употребљавају за подручје свих 12 племена Израиљевих (Глумац Д., 1999., с. 17). 2 Палестина је релативно мала земља (око 29.000 km2), између подножја Либана и Арапско-египатске пустиње (240 km) и између Средоземног мора и Сиријске пустиње (140 km), али је физичкогеографски и културно-географски веома изнијансирана, пуна контраста и климатских обрта. Простране висоравни или планински терени се уздижу преко 2000 m н. в. (пл. Либан са 3083 m н. в., виша је од Олимпа), а насупрот њима je најнижа тачка света - криптодепресија Мртвог мора (–401 m н. в.). На обронцима планина расту 2 У Библији Ханан означава некад читаву Палестину западно од Јордана, а некад само палестинско приобаље. Писци Библије, у неким случајевима, називају „Хананитима“ читаво домородачко становништво Палестине (као синоним за „Аморићане“), а у другим, то је само једна од група које насељавају Палестину (упореди: 1. М. 12: 5-6 и 1. М. 15: 18-21). Најстарије име земље било је Кена'ан, које се спомиње у листовима из Амарне (1450–1370. г. пре Христа) и на споменицима XIX египатске династије (1315–1200. г. пре Христа), као Кинахи или Кена'ан. Назив „Ханан“ у египатским текстовима означава египатску провинцију у Азији. Још старије име земље налази се у месопотамским (акадским) текстовима из III и II миленијума пре Христа, и то као Марту или „Амуру“ (Амореја) што значи „западна земља“. Стари завет означава ту земљу као Израел, Јеврејска земља (Ха-иврим), Јудеја. Назив Јудеја често се употребљава за јужни део Палестине, за разлику од Самарије (средњег) и Галилеје (северног дела земље). У Новом завету користи се и назив „Обећана земља“ (Јев. 11: 9). У Хришћанству је уобичајено име „Света земља“. 98 Монотеизам у земљи Хананској чувени либански кедрови, које је Соломон употребио за иградњу великог Храма, а Феничани и Египћани за изградњу бродова. Планина Либан (Либанон) значи „Бело брдо“, јер су јој највиши врхови стално покривени снегом. Рељеф се спушта према југу и разбија на ниже планине, за које су везани неки библијски догађаји, као на пример, Аваримске горе (Abarim), са брдом Навив (Небо), где је умро Мојсије, видевши „Обећану земљу“ (5 М. 32: 49-50; 34: 1). Наравно, Палестина је изгледала као „Обећана земља“ номадским сточарима, чије очи су током четрдесет година лутања кроз пустиње и полупустиње навикле да виде само песак и камен. „Стари завет је пун камења, фигуративног и реалног“ (Nastić D., 1997., с. 8).3 У Палестини су стварно понегде били добри пашњаци, плодне долине и шумарци, виногради и маслињаци, али свуда они су се смењивали с планинским гребенима, базалтним стенама и суровим безводним пустињама, које су уситњавале земљу на мале жупе, слабо повезане међусобно. Долина реке Јордан са својим стрмим странама оштро раздваја Палестину и Трансјорданску висораван. Ако река Јордан дели земљу, то и у правцу север – југ такође постоји подела на две области, које имају своје географске специфичности. Север се одликује већом плодношћу и повољнијом климом. Југ, напротив, представља негостопримљиву полупустињску земљу. Ипак, јужњаци су умели да искористе свој предео економски и стратешки, за одбрану од непријатеља. Иако је централни планински простор Палестине изолован у географском контексту, ипак, израиљска и јудејска историја може бити схваћена само у релацијама према четири шира и општија географска контекста: Плодни полумесец са Египтом, медитерански свет, басен источног Медитерана и наравно, Палестина у целини. 3 На пример: Бог је објавио свој завет, „десет ријечи, које написа на двије плоче камене“ (5Мој. 4:13); Јаков је од камена „што бјеше метнуо себи под главу“ начинио „дом Божији“ и прозвао то место Ветиљ (1 Мој. 28: 18-22); Исус Навин рече свом народу: „Камен овај нека вам буде свједочанство, јер је чуо све ријечи Господње“ (Исус 24: 27); Јов каже да мудрост „из камена топи мјед“, истражује „камење у тами“, „из стијене изводи потоке“ (Јов. 28: 2, 3, 6, 10); Лотова жена „бјеше се обазрела..., и поста слан камен“ (1 Мој. 19: 26). 99 Географија религија Сл. 5. – Плодни полумесец и долина Нила (шрафирано) (на основу Атласа Библије, 2000) 100 Монотеизам у земљи Хананској Плодни полумесец означава регион у којем су настале древне азијатске (семитске) цивилизације. То је појас обрадивог земљишта који се пружа од Персијског залива дуж долина Тигра и Еуфрата и Месопотамије до границе Анатолијског платоа, затим скреће ка југозападу, обухватајући приморје источног Медитерана, и завршава се пред Синајском пустињом. Плодни полумесец, као што му и назив указује, разликује се од околних терена који су, изузев Египта, мање привлачни или чак непријатељски за људско насељавање. Према северу и северозападу, полумесец је омеђен високим планинским венцима. Медитеранско море на западу представља, заједно са овим планинама, конвексну ивицу полумесеца. Конкавна ивица је означена северним и западним крајевима Синајске, Сиријске и Арабијске пустиње, чије земљиште је искористиво само сезонски и које су, без коришћења камила, скоро непроходне баријере за путовање. Месопотамија (гр. – „међуречје“) је попут Египта, регион сачињен од комбинације реке и пустиње. Цивилизација је овде, као и у Египту, стартовала касно у неолиту и базирала се на земљорадњи и трговини. Сумери су одиграли кључну улогу у њеном појављивању, а потом су је прихватили Акађани на северозападу. Геополитичким односима у древној Месопотамији доминирале су две ривалске државе – градови, које су настале као империје током гвозденог доба: Асирија на северу (Горња Месопотамија) и Вавилонија на југу (Доња Месопотамија). Асиријска империја се прва развила, током VIII и VII века п. н. е. и делимично обухватила читав Плодни полумесец и Египат. Пропаст Асирије пратио је империјализам Вавилона током VI века, после којег је настала Персија као доминантна сила на читавом Средњем истоку током приближно следећа два века. Персијанци су Индо-европљани, који су свој центар моћи локализовали на Иранском платоу источно од Плодног полумесеца, и створили веома експанзивну империју која траје све до данас. Персијска империја се ширила на исток до долине Инда, на северозапад до грчких држава – градова у Малој Азији (угрожавајући чак и саму Грчку), и југозападно све до Судана и северне Африке. Египат је на југозападу источно-медитеранског простора. Може се разматрати као екстензија Плодног полумесеца, иако је од њега одвојен Синајском пустињом. Грчки историчар Херодот је у VI веку п. н. е. описао Египат као „дар Нила“ (Херодот, 1959, с. 88-89). Тло је веома плодно захваљујући наносима муља реке, која као змија вијуга између пешчаних пустиња. Долина Нила је омеђена према 101 Географија религија западу Либијском пустињом а према истоку аридним платоом, који је Црвеним морем одвојен од Арабијске пустиње. Храњен екваторијалним кишама у унутрашњости Африке, Нил има више предвидљиво годишње колебање водостаја него Тигар и Еуфрат. Раст водостаја увек почиње у јулу, и до касног октобра пољопривредно земљиште дуж речних обала је поплављено. У јануару, река се враћа у своје корито, остављајући плодан муљ. Нил је такође погоднији за пловидбу него Тигар и Еуфрат, тако да је служио као средство за комуникацију и транспорт. Египат је прошао зенит своје моћи пре него што су се појавиле израиљска и јудејска монархија. Услед географске близине, ипак, Египат се стално мешао у сиријско-палестинске односе. У доба владавине Птолемеја, после Александрових освајања, Египат је поново накратко постао велика међународна сила. Локација Палестине и њене функције као копненог моста између Азије и Африке, неминовно су увлачиле Израел и Јудеју у одмеравање снага између Месопотамије и Египта. Штавише, становници древне Палестине су размењивали многе културне карактеристике са својим суседима, укључујући и становништво Месопотамије и Египта. У погледу основних културних карактеристика – језика, литературе, митологије и теолошких представа, изгледа да је већа сличност са Месопотамијом него са Египтом. Услед географске близине, политички и културни утицаји Египта били су константни кроз израиљску и јудејску историју. Медитерански свет. Док је Плодни полумесец са Египтом схваћен као шири географски контекст за древну израелску и јудејску историју, одлучујући контекст за класично доба је медитерански свет. Три етно – културне групе: Феничани, Грци и Римљани, фигурирају значајно у општем животу Медитеранског басена и у борби за поморску контролу. Феничани и Грци су постепено, годинама развијали трговачке и колонизаторске активности. Освајања Александра Македонског представљају изузетак. Римљани су наступали, посебно у источни Медитеран, освајањем и доминацијом. Те активности и политике све три силе су утицале на историју Израела и Јудеје. Феничани, чији су градови били лоцирани дуж обале Медитерана северно од брда Кармел, владали су морем у раном гвозденом добу и основали колоније у приобаљу Шпаније и северне Африке. Посебно од десетог века надаље, њихова поморска империја била је извор великог богатства, а њихове колоније жаришта ширења културе у медитеранском свету. Просперитет Изриљаца и 102 Монотеизам у земљи Хананској Јудејаца у X и IX веку, у доба владавина Соломона и Ахаба, последица је њиховог учешћа у трговачким активностима и просперитету Феничана. Неке од феничанских колонија постале су велике поморске силе. Картагина у северној Африци, на пример, борила се против Рима за доминацију у западном Медитерану током II века п. н. е. Картагињани су чак успевали да побеђују Римљане у Пунским (лат. - „феничанским“) ратовима. Грчке државе – градови су такође оснивале колоније широм Медитерана, посебно дуж западне и јужне обале Анатолије. После IX века, Асирски притисак на Феникију дао је Грцима предност у медитеранској трговини. Касније, када Персијанци продиру на запад, заузимајући обале источног Медитерана и јужну Анатолију, они се сукобљавају са грчким градовима – колонијама дуж обале Анатолије и угрожавају територију Грчке. Чувене битке код Маратона и Саламине могу се посматрати у ширем контексту, као битке између Персијанаца и Грка за контролу источног Медитерана. То грчко и персијско маневрисање за моћ је круцијални елемент у позадини јеврејске историје током V и IV века п. н. е. Аспекти каснијих јудејско-персијских односа, разумљиви су у светлу персијанских тежњи да стекну контролу на источном Медитерану. Са освајањима Александра Великог, Грци су стекли супериорност и њихова западна култура се брзо ширила према истоку. Римљани улазе у источни Медитеран у касном трећем и раном другом веку п. н. е., услед Пунских ратова, и редукују источне регионе у провинције под директном контролом ове западне силе. Крајем првог века п. н. е., читава Анатолија, обала источног Медитерана, и чак Египат, били су укључени у гигантску административну и културну империју са центром власти у веома удаљеном граду Риму. Таква ситуација је трајала до четвртог века н. е., када је центар административне моћи за свет источног Медитерана померен у Византију (формално грчку колонију). Источно медитеранско залеђе. Плодни полумесец и медитерански свет представљају два велика географска контекста за историју Израела и Јудеје. Сада треба да се више фокусирамо на источно-медитеранско залеђе, појас обрадивог земљишта које се пружа од пл. Таурус на северу до Синајске пустиње на југу, укљештен између Средоземног мора на западу и Арабијске пустиње на истоку. Укратко, то је југозападни део Плодног полумесеца, простор где Плодни полумесец улази у медитерански свет. Источно медите103 Географија религија ранско залеђе протеже се око 700 km у правцу север – југ, и око 70 km исток – запад. Овај појас земљишта између мора и пустиње служио је током историје као копнени мост између Азије и Африке и као тачка поморског контакта са Европом. Појас се сужава према југу, у региону Палестине, тако да можемо говорити о копненом мосту у облику пешчаника, са кључним правцима пролаза север-југ кроз Палестину, и рачва у четири главна правца. Северозападни правац води преко феничанских лука и Анатолије према Европи. Североисточни правац води око пустиње у Месопотамију. Југозападни правац води у Арабију и Акабски залив Црвеног мора. Топографија овог приморског региона је јако диверсификована, испресецана планинским венцима и долинама. У правцу север – југ пружају се четири физичко-географске зоне. То су Феничанска обала, Либанске планине, долина Бека, и планине Антилибана. У различитим тачкама ова оријентација север – југ је пресечена формацијама исток – запад, које доприносе разноликости и геодиверзитету терена. Ту нема јединствених великих речних долина. Пољопривредни услови су, наравно, ограничени и карактеришу се малим разбацаним поседима. Комбинација ове две физичко-географске карактеристике предиспонирале су простор за партикуларистички регионализам. Таква ситуација фаворизује независне градове државе (полисе) и мале локалне краљевине, више него велике империје. Медитеранско залеђе је уједно северозападни део Арабијског полуострва. Арабијско полуострво, које има облик као сечиво секире окренуто према Индијском океану, одваја Црвено море од Персијског залива. Ако границу полуострва продужимо кроз Месопотамију до Средоземног мора, добићемо простор који се може назвати Семитски квадрант, који је домовина семитских народа. Саобраћајно-географски положај. Будући копнени мост између континената, источно медитеранско приморје у Сирији и Палестини, било је активна зона трговине. Иако су његови становници имали значајне приходе од трговине, ови приходи су долазили по високој цени. Сирија и Палестина су увучене у велике конфликте између древних империјалних сила. Висока цена и узалудност војних припрема, честе промене стране у конфликту, агоније одбране и лекције губитака, забележени су у древним хебрејским и другим списима. Архитектонски, споменички и писани остаци у региону, углавном нису дела домородаца, него рефлексије освајача – Хетита, Асираца, Египћана, Вавилонаца, Персијанаца, Грка и Римљана. 104 Монотеизам у земљи Хананској Палестина је била на траси трговачких путева између културних народа Африке, Азије и Европе. Отуда су је називали „табур ха-арец“ – пупак или средишња земља (Јез. 38, 12). Многи писци називали су Палестину „друмом народа“ (Гамс А., 1970., с. 40). Кроз њу су пролазила четири велика пута: 1. „Средоземни пут“ (лат. - Via maris) који је спајао Сирију, Феникију и Египат; 2. „Северни пут“ од феничанских градова кроз Јездрелонску (Израелску) долину, на Дамаск и еуфратске земље; 3. „Источни“, од Дамаска западним рубом Сиријско-арапске пустиње до Елатског залива; 4. „Јужни“, који је спајао Египат (односно Газу) са Петром, Думом и Персијским заливом. „Но, поред свих тих путева, који не пролазе средином земље, унутрашњост земље је остала сасвим изолована од спољашњег утицаја, јер је затворена горама и пустињом, а ни морска обала није приступачна, пошто нема пристаништа. Ово важи посебно за јужни део (Јудеју), који је ограђен морем, Јорданом, пустињом и бреговима. Управо то је сачувало Израиљце да их туђинска струја не понесе за другим народима, нити је тај утицај на њих био јак, па су се могли самостално развијати у сваком погледу“ (Глумац Д., 1999., с. 18). 2. Природни услови Палестине Рељеф. Природна географска средина у којој се одигравала историја Израиљаца и Јудејаца је земља Палестина. Тај простор има јасно дефинисане границе – на северу планине Либана и Антилибана, на западу Средоземно море, на југу Синајска пустиња, и на истоку Арабијска пустиња. Топографија Палестине може се поделити на четири зоне правца север – југ. То су: 1) Приморска низија, наставак је слабо разуђене феничанске обале. Велика Јездрелонска равница, која се простире од Средоземног мора до Јордана, неплодна је али кад падну кише, налик је на зелену башту. Ова равница била је позорница многих битака које се помињу у Библији. Приморска равница, дели се на три дела, идући од севера према југу: равница Ака, Саронска долина и Филистејска равница (Шефела). 105 Географија религија 2) Галилеја и централни планински предео, представља наставак Либанских планина. Галилеја је плодна палестинска област која се простире између планине Либан и реке Јордан, Израелске долине и Средоземног мора. Гаилеја се дели на два дела: „горњу Галилеју“ која обухвата област Тира и Сидона, и „доњу Галилеју“ која обухвата градове Назарет и Кану, до језера кроз које протиче Јордан и које се због близине Галилеје назива „Галилејско море“. Централни брдски предео чине две области: а) Ефраимитска брдска земља, названа још и Самарија, која се протеже од Израелске (Јездрелонске) долине до Јерусалима, и б) Јудејска брдска земља, од Јерусалима до пустиње Негев. То су библијски називи, који су задржани до данас. „Ефраим“, на пример, означава доминацију израиљског племена које је насељавало планине северно од Јерусалима, по Старом завету. Манасија и Бенјамин су насељавали овај простор. Назив „Самарија“, с друге стране, изведен је од истоименог главног града северног израелског краљевства из IX в. п. н. е. Јудејска планинска земља, од околине Јерусалима до региона Бер-шеба у Негеву, слабије је плодна, више аридна и више монотона него Ефраимитски део централне висоравни. Ту није реч, ипак, да је Јудеја неплодна. У библијско доба екстензивни ареали су били покривени шумама. Главни центри Јудејског побрђа су Јерусалим и Хеброн. Други градови и села, значајни још у библијска времена, су Витлејем, Текоа, Бетзур и Дебир. Јерусалим окружују Кедронска равница са североистока (Јафатова долина), Хином (Гена) са запада и југа, где ће се по народном веровању судити свим грешницима. 3) Јорданска раседна долина, која је наставак долине Бека, протеже се од Аманус планина у Сирији до језера Малави у Африци, укључујући и басен Црвеног мора. Библијски назив за Јорданску раседну долину је Арабах (Гор у модерном арапском), иако неки библијски пасуси користе тај термин специфично за део долине јужно од Мртвог мора. Главни део Јорданске долине је између Галилејског језера и Мртвог мора. Јорданска долина је уска, врло топла и неплодна ако се не наводњава. То је најнижи предео на Земљи, јер Генисаретско море (Галилејско језеро) лежи на – 212 m, а Мртво море на – 401 m. н. в. Мртво море садржи око 25 % минерала и шест пута је сланије од океана. Југозападно од Мртвог мора простире се „Слана долина“. Између Мртвог мора и источног обронка Јудине горе лежи Јудина пустиња, која ипак није неплодна. У овој пустињи боравио је Јован Крститељ у самоћи, пре него што је изашао на проповед. Између Јерихона и Маслинове горе је Јерихонска 106 Монотеизам у земљи Хананској пустиња, а између Јерихона и Ветиља пустиња Вет-Авен. Недалеко од града Витсаиде Јулијеве је Витсаидска пустиња, северно од Галлејског језера4, у којој је Исус Христос са пет хлебова и две рибе нахранио 5.000 људи. 4) Трансјорданска висораван, која је наставак Антилибанских планина, протеже се од планине Хермон на северу до обала Црвеног мора на југу. Ивица Арабијског платоа пружа се као зид дуж долине Јордана. Уопште оријентација региона у правцу север – југ је разбијена попречним планинским венцем Кармел и Израелском (Јездрелонском) долином, који се пружају у правцу северозапад – југоисток. Кармелски венац је гребен централног планинског била, који се спушта на северозападу у Медитеран. Тај венац представља природну баријеру пута кроз приморску низију, појачавајући значај обалског пута. Израелска долина, која је широка и плодна низија, дели планинско залеђе Палестине, одвајајући брдовито подручје Галилеје на северу од централног планинског терена према југу. Клима на источној обали Средоземног мора у хипситермалном периоду, који је трајао до пре 5.000 година, била је влажнија и топлија него данас. Судећи по Библији, Палестина је била веома плодна земља. Зато је и могао Мојсије обећати народу израиљскоме: „Господ Бог твој увешће те у добру земљу, у којој има доста потока и извора и језера... у земљу изобилну пшеницом, јечмом, виновом лозом и тиквама... маслином и медом“ (5. М. 8: 7-8). То потврђују и римски, јеврејски и хришћански писци. По долинама су биле пашом богате ливаде, а у равницама поља под пшеницом, јечмом, пиром, ланом и памуком. Зоб и раж нису сејали. На плодном земљишту, пшеница је рађала тако обилно, да се жито извозило. Од најстаријих времена у Палестини су обрађивали винограде. Од стоке највише су узгајали овце, козе и магарце, ређе камиле и говеда. Вероватно нема сразмерно упоредивог ареала на Земљи, који се карактерише таквим геодиверзитетом топографских и климатских особина, као што је Палестина. У њој је, по Библији, неко могао убити лава „у јами кад бјеше снијег“ (2. Сам. 23:20). Палестина је релативно мала земља 4 Галилејско језеро добило је назив по области Галилеја (хебр. galil – круг, galileja – округ). Назива се још и Генисаретско или Тиверијадско, по градовима Генисарет и Тивериада на западној обали. У старини се називало Кинеретским. На овом језеру је Господ Исус Христос својом речју умирио буру и таласе (Мт. 8: 23-27), овде се догодио чудесни риболов (Лк. 5: 1-11), овде се Господ после Васкрсења јавио својим ученицима и обедовао с њима (Јн. 21: 1-25). 107 Географија религија (550 km дужине и 130 km ширине), где путник може за један дан боравити у пустињи с оазама, у суптропским пределима с водопадима, у степама и снежним планинама зими (гора Хермон). Плодно земљиште, трава и вода пружили су основу за настанак ране цивилизације, баш као што је то био случај са долинама Нила, Инда и Месопотамијом. Није било потребно посебно наводњавати као у Египту. Јахве је сам заливао земљу (5. М. 11: 9-17). Али, то је било подручје високог ризика, како у погледу еколошке повољности, тако и безбедности. Од пре 3.000 година настаје хладнија и сушнија клима, слична данашњој. О климатским контрастима и појави суше говори се у Библији: „А ја вам устегох дажд, кад још три мјесеца бијаху до жетве, и пустих дажд на један град, а на други град не пустих дажда, један се крај накваси, а други крај, на који не даждје, посуши се“ (Амос, 4: 7). Промене климе и опустињавање могли су настати услед еколошког стреса. Наиме, производња опека за изградњу градова пустошила је шуме, а нерационална испаша девастирала је пашњаке. Земља се не обрађује више као пре; уместо плодних њива и зелених ливада завладале су пустиње, дивљачи је нестало, они некад лепи извори и потоци су пресушили. „По свему се види, да је нестало благослова Божијега и да је ову земљу сам Бог напустио“ (5. М. 28: 38 и д.; 29: 22 и д.). Географски облици Палестине су утицали на климатске контрасте – од суве пустињске и континенталне до пријатне средоземне климе. Поред таквих контраста, на читавом простору постоје, како је већ речено, два годишња циклуса - краћи кишни и дужи сушни. У сушном периоду, под врелим сунцем, природа замире и претвара се у пустињско сивило. У кишном периоду вегетација брзо оживи, цвета и даје плодове. Годишњи циклуси у природи и мистични пејзажи нашли су одраз у мишљењу и духовности људи у том региону. „Ту је, можда први пут, Бог замишљен као праведан и трансцендентан, неограничен било каквом формом физичке егзистенције, једини творац света. Идеја о праведном богу је објављена између 900. и 800. пре н. е., када су јеврејски пророци почели да се одушевљавају племенским богом својих предака, који је волео правду и мрзео неправду. Ту се одиграла прва битка у дугом рату између невидљивог бога сувих пустињских брда и резаних ликова идола зелених долина. Ту су рођене гласине о невидљивом Богу, очинском и ауторитативном, у исто време хировитом и великодушном, осветничком и милосрдном“ (Nastić D., 1997. с. 9). 108 Монотеизам у земљи Хананској Клима Палестине данас је суптропска, са изразита два годишња доба – летњим сушним и зимским кишним. Лето траје од месеца маја до октобра и јако је вруће, нарочито од средине јуна до средине августа. Земља и трава се осуше, потоци пресуше. Због несносне врућине људи могу радити само рано ујутро и касно увече. Преко лета време је углавном ведро и лепо, а ноћу пада јака роса, која донекле освежи ваздух. Зима траје од октобра до априла и умерено је хладна. Средином октобра долазе прве кише, које натопе земљу тако да се може обрађивати и сејати. Најхладнији месец је јануар, а у фебруару зима већ попушта. У марту кад жита заруде, почне падати касна киша, а половином априла почиње сушни период и жетва, која траје до средине јуна (Петровић Ј., 2005, с. 16). Кише се јављају углавном у децембру, јануару и фебруару. „Касне кише“ у априлу и почетком маја су потребне житарицама да достигну пуно дозревање. У Причама Соломоновим говори се о повременим пустошењима узрокованим „кишом у доба жетве“ – аномалним падавинама у рано лето (Приче, 26: 1). Количина падавина опада од севера према југу и од приморја према унутрашњости. Горња Галилеја прима 1.000 mm, Јерусалим 610, Хеброн 560, Бјер Шева у пустињи Негев само 229, Јерихон 152 док је околина Мртвог мора права пустиња, са мање од 51 mm падавина годишње. Ветрови се правилно смењују, али има драматичних осцилација. Од септембра до новембра дува северозападни а од новембра до фебруара западни или југозападни ветар. Они доносе кишу („оци кише“). Од фебруара до јуна дува сув источни ветар. Посебно је штетан за биљке југоисточни ветар, који носи посолицу са Мртвог мора и песак из Арапске пустиње. Од јула до септембра источни ветар се смењује северним. У случају суше или појаве врелог источног ветра, слаба жетва је била неизбежна. Због тога су приносили жртве, да би умилостивили бога ветра. Бог сунца, који је био доминантан у Египту, обожаван је и у Ханану, али постепено је његово место преузео бог ветра Бал. Време обожавања бога Сунца у Ханану није извесно. Вероватно је то било у време ловства или у раним фазама земљорадње. Појава бога – ветра изгледа да је била рефлексија на кишне и сушне периоде године, релевантне за земљорадњу. У Египту земљорадња је зависила од периода високог водостаја Нила, а у Ханану од регуларности киша које су долазиле са западним ветром. Али киша у земљи Хананској није била обилна, тако да су људи могли једино да се моле богу који је надлежан за њу. 109 Географија религија Сл. 6. - Физичко-географска карта Палестине (према Атласу Библије, 2000, прерађено) 110 Монотеизам у земљи Хананској Хидрографија. Палестину окружују четири водене површине - на северу Галилејско (Генисаретско или Тиверијадско) језеро, на југу Црвено море, на западу Средоземно море и на истоку Мртво море. Највећа река у Палестини је Јордан. Она извире на западном обронку Вел. Јермона, протиче кроз два језера – Меромско (Meromel-Hûle) и Генисаретско (Галилејско). Од Генисаретског језера до ушћа у Мртво море јако меандрира, тако да је скоро три пута дужа него у правој линији. То је брза река неподесна за пловидбу. У њој је Јован Крститељ крштавао покајнике, па и самог Исуса Христа. Најважније притоке су: Јармук, Харат, Јавок (на којој је Јаков добио од Господа име „Израиљ“) и Арнон. Друге реке у Палестини су заправо сезонски потоци: Кисон, Египатски поток (јужна граница „Свете земље“). Мртво море (76 x 25 km) је слано, без живог света и окружено пустињом. Настало је на месту где су били библијски градови Содом и Гомор, који су „ватром изгорели“. За реке, језера, изворе и бунаре везане су многе библијске легенде, што није чудно с обзиром на то да у пустињи вода значи Божији дар. 3. Антропогеографске карактеристике Палестине Порекло становништва. Карактер региона који лежи између три континента утицао је да је становништво било изузетно хетерогено и космополитско чак у древно доба, иако већина становништва говори више или мање сродним језицима који спадају у „семитску“ породицу. „Семитски“, термин изведен од имена једног од Нојевих синова (Сема), означава групу народа и језичку породицу, која укључује хебрејски, арамејски, акадијански, арапски језик и друге. По Библији, Јевреји и Арапи су Семити, од заједничког оца – Аврама. Мојсије, Христос и Мухамед рођени су као Семити. Према израиљском предању, прастановници Ханана били су дивови (Пост. 14: 5; 15: 20) или Енакими (И. Навин 11: 21), који су живели на висоравнима источно од Јордана и на Јудејским горама. Иако они, разуме се, нису били дивови, има остатака њихове културе од камена. Тако су нађени тзв. менхири - велико необрађено камење са неким удубљењима, који одговарају старозаветном жртвенику Ветиљу (Пост. 12: 8; 13: 3, 4; 28: 19). Нађени су, такође, долмени – камени споменици који се састоје од две-три усправне и једне хоризонталне плоче која их покрива, често окружени кругом од 111 Географија религија камења (кромлех-ом). Има такође толуса (или тумулуса) – земљаних брежуљака, некад и од цигле, нарочито у Јездрелонској и Јорданској долини, и вештачких пећина са обе стране Јордана. Све те врсте споменика су имале вероватно неку религиозну функцију. Географски називи и топоними су се историјски мењали. Постоје различити називи за источно медитеранско залеђе и његове поједине регионе. На пример, „Арамејци“ су људи који живе у Араму, док се људи који живе у Моабу називају „Моабити“. У древним египатским текстовима називи „Ретену“ и „Хуру“ означавају читав приморски регион, а мала краљевина у северном делу назива се „Амуру“. Назив „Амуру“ у месопотамским (акадским) текстовима означава „западну земљу“ (западну Месопотамију и медитеранско приморје), док се у библијским текстовима домородачко становништво Палестине назива „Аморићани“, што је хебрејски еквивалент за „Амуру“. Много више се зна о становницима Палестине у историјско време, пре доласка Израиљаца. У Библији се помињу Амореји као најмоћније племе (1. М. 10: 16; 14: 7, 13; 48: 22), и вероватно најстарије (помињу се за време краља Саргона из Акада, око 2.775 година п. н. е.). Међу њих, вероватно, спадају Хевеји на гори Либану и Јевусеји у Јерусалиму и околини. После Амореја, доселили су се с југа Хананци, на просторе између обале Средоземног мора и Јордана. Хананци су семитска племена Сирије и Либана. Сматрају се потомцима Хана, сина Хамовог. Феничани су били такође Хананци, који су се бавили трговином, па је „Хананејац“ постао синоним за „трговац“. Хананце су покорили Израиљци у време Соломона, док су се Феничани уз морску обалу (Сидонци) успешно одупрли и створили градске трговачке републике Сидон и Тир. Међу хананским језицима су већ ишчезли феничански и препорођени иврит. У некој вези са Хананејцима били су и Хетити (1. М. 15: 20; 23: 25; 26: 34; 27: 46; Изл. 23: 28), који су у почетку живели северније у Кападокији а потом су, око XXX века пре Христа, проширили своју власт на читаву Палестину и Малу Азију. Хетити из Анатолије, који говоре индо-европским језиком, створили су моћну империју током касног бронзаног доба, која се протезала на исток до реке Еуфрат и на југ у медитеранско приобаље (I Краљ. 10: 29; II Краљ. 7: 6). Неки мисле да су били Хамити, док други тврде да су били Индоевропљани, али у сваком случају су били под јаким утицајем Семита, јер код њих налазимо семитске (хананске) богове Бала, 112 Монотеизам у земљи Хананској Астарту, Анану и друге. Њих су постепено потиснули Арамејци. Главни град Хетита био је Богазкој а Арамејаца Дамаск. Филистејци су живели дуж јужне обалске низије источномедитеранског приморја (јужно од данашњег Тел Авива). Они су дошли у тај регион као део ширих миграција „Народа с мора“ крајем бронзаног доба. Били су подељени у пет великих градова: Ашдод, Ашкелон (Аскалон), Екрон (Акарон), Гат и Газа. Иако су историјски били повезани са обалском низијом, током класичног доба назив „Филистеја“ („земља Филистејаца“) је био примењен шире на читав јужни део источномедитеранског приморја. Сирија-Палестина је назив Римске провинције, на пример, која укључује већину региона Палестине. Укратко, термин „Палестина“ је изведен из „Филистеја“, „земља Филистејаца“. Филистејци се помињу у јужним деловима палестинског приморја још пре доласка Израиљаца (1. М. 21: 34; 28: 1; И. Навин 13: 2). На египатским споменицима помињу се тек око 1200. г. пре Христа. Продирали су у Египат у време Рамзеса II, и то изгледа, преко мора са Крита, под притиском дорских племена. Са својом усавршеном ратном техником (коњаници, борна кола), били су непобедиви у рату; касније су служили као војници најамници код Израиљаца (Глумац, 1999, с. 29). Арамеји су насељавали Арам (Сирија). Харчемиш, Хаматх и Дамаск се помињу као арамејски градови у асирским текстовима у II миленијуму п. н. е., а Сирија се помиње у Библији (5. М. 26: 5). Грчки назив „Сирија“ настао је током класичног доба, изведен из „Асирија“ и коришћен првобитно за означавање Асирског царства. Касније је термин коришћен за регион западно од Еуфрата, затим за читав приморски регион, и коначно за северну половину приобалне зоне. У овом последњем смислу, Сирија кореспондира суштински са Арамом; и „Арам“ и „Арамејци“ се обично преводе као „Сирија“ и „Сиријци“ у грчким и енглеским верзијама Библије. Феникија. Назив „Феникија“ је изведен из грчке речи phoinix, која означава пурпур, који се примењивао за централно и северно приморје. Добре луке дуж те обале, на местима као што су Тир, Сидон и Библос, омогућиле су Феничанима да развију поморске и трговачке везе широм Медитерана. Феничански градови су били одсечени од арамејских (сиријских) градова у унутрашњости, с друге стране Либанских планина. То је несумњиво био један од фактора који је усмеравао Феничане да се отисну на море. 113 Географија религија Арабија. Назив „Арабија“ је изведен из семитске речи за „номаде“. Најпре се појављује у персијским текстовима, који потичу из класичног доба. Посебно, назив означава пустињске регионе источно и јужно од источног медитеранског приморја. Неки од становника Арабије (тј. „Арабљани“ или „Арапи“) су номади, док други воде седентарни живот. Набатејци су арапског порекла који се баве транс-пустињском трговином и транспортом. Први пут се помињу у текстовима после Александрових освајања на истоку. Они су изградили свој први главни град Петру и живели преносећи зачине и тамјан трговачким путевима из јужне Арабије. Израиљци (или Израилити) су дошли у земљу Ханан и запосели је око 1100. г. пре н. е. Њихови етнички наследници су Јевреји и Самарићани. Неки аутори порекло јеврејског народа доводе у везу са Хиксима. Према предању, Израиљци су Семити, потомци Нојевог сина Сима. Отаџбина им је била у Месопотамији, где су се бавили номадским сточарством. Први град наведен у Библији је Ур Халдејски у Месопотамији, у којем се родио Аврам (Абрахам) – библијски поглавица и патријарх, митски прародитељ Израиљаца, Арапа и Сиријаца (Арамејаца). Одатле је Аврам, према Библији, по заповеди Божијој повео читаву његову породицу у Ханан, 2000 година пре рођења Христа (1. М. 11: 31). Овај народ је назван Јеврејима зато, што су дошли с оне стране Еуфрата и Јордана, а то значи ебер. Према томе, Јеврејин значи дошљак или пречанин. Касније, нарочито потомци Јакова, унука Аврамовог, добише име Израиљци, јер је сам Бог назвао Јакова „Израиљ“. Јаков их је одвео у Египат, одакле их је извео Мојсије, а за време Исуса Навина (Јошуа) населили су се око реке Јордана. Ту су затекли Хананце, који су били на вишем културном нивоу, али су остали у сећању Израиљаца као покварен народ, одан телесном уживању, разврату и луксузу, па су их лако победили, упркос њиховом добром оружју. Хананци су задржали посебне државе на северу, на подручју Либана којег су Грци називали Феникија. Народ израиљски био је упозорен да избегава сваки контакт с хананејском религијом и да брише све њене трагове са земље на којој ће се населити (2. М. 23: 23-33). Аграрно-сточарска привреда. Топографија и климат у Палестини су предиспонирали простор за аграрно-сточарску сеоску привреду и начин живота. Ту нема великих речних долина упоредивих са Тигром и Еуфратом или Нилом, и иригације не играју тако важну улогу у палестинској пољопривреди. То је „земља у којој су 114 Монотеизам у земљи Хананској брда и долине, и натапа је дажд небески“ (5. М. 11: 11). То је земља ретке траве, где је перспектива за људе нешто боља него у пустињи. Речне долине и приморске низије биле су погодне за земљорадњу а околне пустиње и полупустиње за номадско сточарство, што је погодовало развоју трговине и првих градова. Градови су овде били више изузетак него правило. Главни градови у библијској историји су мали у поређењу са градовима Египта или Месопотамије тога доба. Библија, као и други списи, описује Палестину као: „земљу у којој има доста потока и извора и језера, што извиру по долинама и по брдима; земљу изобилну пшеницом и јечмом и виновом лозом и смоквама и шипцима, земљу изобилну маслином, од које бива уље, и медом; земљу, где нећеш сиротињски јести хљеба, гдје ти неће ништа недостајати“ (5. М. 8: 7-9). То су производи који дозревају у лето и који дају основне прехрамбене производе – хлеб, вино и уље. Данас је брижљивом земљорадњом и наводњавањем створена релативно успешна пољопривредна економска база. То је посебно видљиво у влажнијим западним падинама брдских терена, где се на марљиво изграђеним терасама узгајају маслине, житарице, грожђе и други типични медитерански производи. Обалску низију карактерише тропски климат и високо палмино дрвеће. Ниска брда Сепхелаха, прекривена су малим пољима јечма и пшенице, винограда, маслињака, поморанџи и осталог дрвећа, и грмља, слично као у јужној Европи. Затим следе Јудејске планине које се издижу преко 1.000 m, где снег није непознат и где земљиште постаје скоро неплодно, мада ишарано понегде шумарцима. Од Јерусалима према истоку терен се спушта низ источне падине централног планинског била, где се географска средина радикално мења. Наиме, винограде, маслињаке и култивисана поља замењује неплодан („дивљи“) терен, којим се крећу номади са својим стадима оваца и коза. Неколико километара даље је долина Јордана, где летња врућина пржи и атмосфера трепери. Привидно читав предео је пуст изузев зелених оаза Јерихона са изворима и тропским пејзажем. Река Јордан се улива у Мртво море, које је најнижа депресија на површини Земље. Даље према истоку почиње успон на Трансјорданску висораван. Успињући се на висину од преко 1.000 m, поново се сусрећу шумски пејсажи и култивисана поља пшенице и јечма на висоравни. Овај диверзитет топографије и климата у смеру запад - исток је сличан диверзитету од севера према југу. 115 Географија религија Сточарство базирано на узгоју оваца и коза, је други основни елемент у палестинској привреди – посебно на југу и на Трансјорданској висоравни. Овце и козе су добро адаптиране на палестинску средину. Корисне су због њихових секундарних производа – вуне, козије длаке и млека – али највише због меса. Земљорадња и сточарство су комплементарна занимања, али има разлика у начину живота земљорадника и пастира. Израиљци су били номадски сточари, који су сезонски мигрирали у јужни део данашњег Израела. Магарац им је служио за јахање, пренос терета, вучу и орање. Много је издржљивији од коња у брдовитим и сушним пределима. „Коњ Господа Бога“ је еуфемистичка дефиниција магарца. Као алузија на тријумфални улазак Исуса у Јерусалим на магарици (Мат. 21: 1-11), одржавана је све до краја XVIII века процесија на Палмову недељу, када је у ходу око цркве јахао на магарету човек преобучен у судију (касније су коришћене фигуре од дрвета). Зашто није ујахао на коњу? Коњи су се почели користити у време Соломона, али се дуго нису могли одомаћити међу Израиљцима. Од Давидовог времена појављује се и мазга. Коњ је пореклом из Кине. Коњаници су се појавили у степама Евроазије око 900. г. п. н. е., и почели играти важну улогу у историји. У Библији коњи се појављују у Апокалипси (Откр. 6), која датира с краја I в. н. е., као симбол рата и страдања. Сл. 7. - Аграрни пејзаж подно горе Тавор (фото: М. Грчић) Сл. 8. – Номадско сточарство у околини Јерусалима (фото: М. Грчић) Свакодневни живот је прилагођен сушном и кишном периоду у погледу пољских радова (сетве и жетве), припремања хране за конзервирање (сушење смокава, цеђење уља, прављење вина, складиштење жита). Храна је претежно вегетаријанска и месо се припрема само за посебне ситуације (свињско је забрањено). Честе неро- 116 Монотеизам у земљи Хананској дне и гладне године у прошлости, биле су узроковане сушама. Тако можемо разумети зашто библијске приче кажу да људи могу да планирају и раде али Бог контролише резултат, и зашто су многе од библијских идеја живота повезане са пољопривредним и пастирским сликама блаженства и изобиља. Базиран на две сезоне у години, верски календар садржи два главна периода молитви и фестивала. Доминантна друштвена јединица је село или град. Земљорадничке породице живе у малим градовима или правим селима, али не у кућама на својим поседима. Величина стамбеног простора је мала а породице велике, што појачава фамилијарност, социјални егалитаризам и социјално заједништво а такође и економску одговорност. 4. Хронолошки контекст културног развоја Блиског истока Историју Блиског истока, а у том контексту древну израиљску и јудејску историју, лакше је разумети у хронолошком контексту ако се она подели на временска раздобља (Hayes J., Miller J., 1986). Праисторијско доба. То је време без писаних извора, од појаве човека до око 3.200. г. п. н. е. Археолошки налази сведоче о присуству људи на Блиском истоку пре 100.000 година. У пећини на брду Кармел пронађени су остаци неандерталца (Кармелски човек).5 Дуго праисторијско доба дели се на четири „периода“: палеолитски (до 14.000 година п. н. е.), мезолитски (14.000–8.000. п. н. е.), неолитски (8.000–4.000. п. н. е.) и халколитски (4.000–3.200. п. н. е.). Старо доба. Трајало је приближно три хиљаде година. То је прва „историјска фаза“ настала у четвртом миленијуму п. н. е., са појавом урбаних центара и раних писаних текстова у долинама Нила и Еуфрата. То је ера древних империја Египта, Месопотамије и Анадолије. Дели се на рано бронзано доба (3.200–2000. п. н. е.), средње бронзано доба (2.000–1.550. п. н. е.) касно бронзано доба (1550. до 1200. п. н.е.) и гвоздено доба (1200–332. п. н. е.). У гвозденом добу издваја се персијски период (600–332. п. н. е.). и настају прве краљевине Израела и Јудеје. 5 За вернике, Кармелски човек је свети Илија, који је ту живео у пећини у IX веку п. н.е. 117 Географија религија Класично доба. Услед освајања Александра Македонског у четвртом веку п. н. е., грчка култура и политика продиру на Блиски исток. Током следећих хиљаду година регион Медитерана и Блиског истока је басен ширења грчке и латинске културе и језика. Дели се на три периода – хеленистички (332–63. г. п. н. е.), романски (63. г. п. н. е. до 324. н. е.) и византијски (324–640. г. н. е.). Исламско-средњовековно доба. Са продором ислама у раном средњем веку, Блиски исток је 640. године пао под арапску власт и доминацију арапске културе и језика. Након тога уследиле су инвазије Турака, крсташа, Монгола. Рани исламски период (640–1099. г.) дели се на три фазе: Омајадски калифат (661–750), Абасидски калифат (750–969) и Фатимидски калифат (969–1171). Затим су уследили крсташки период (1099–1260), мамелучки период (1260–1517) и отомански период (1517–1918). Модерно доба. После Првог светског рата и пропасти Отоманске империје на Блиском истоку ступа на сцену ново доба. После Другог светског рата кључни догађај био је оснивање државе Израел (1948. г.) и настанак националних арапских држава. 5. Израиљски монотеизам Монотеистичке религије су по правилу настајале у условима природних контраста. Две средине стварају посебна религиозна размишљања о богу творцу – пустиња и шума. У пустињама су настајале западне религије, а у шумама источњачке. Религија је митологизација неке животне приче која се претвара у модел за животни пут других. Јудаизам је своју причу везао за „Обећану земљу“ тј. за географски простор. Такође и хришћанство за „Свету земљу“. Све се одвија у реалном географском простору. У источњачким религијама простор је имагинаран. Израел је пример како се једна прича претворила у сан једног народа, а тај сан у стварност. Археолошки налази из палеолита и неолита сведоче да су народи древног Блиског истока веровали у више богова. С обзиром да им је свет изгледао прилично неорганизовано и хаотично, нису могли да све аспекте живота подреде идеји једног бога. Вавилонски еп о стварању света завршава се божанском гозбом којој присуствује педесет главних богова и многи други. Али они, такође, полажу заклетву потврђујући да Мардук, бог Вавилона, треба да спроводи 118 Монотеизам у земљи Хананској краљевску власт богова. Асирци су прихватили еп, али су водећу улогу доделили властитом националном богу, Асуру. У текстовима из XIV и XIII века п. н. е., који су откривени међу рушевинама древног града Угарита на обали Сирије, Ел је врховно божанство у сиријско-палестинском пантеону. Он је приказан као творац времена, човечанства и других богова. Ел се помиње у Библији као „ЕлЕлохе-Исраел“. Али он није тако моћан као Мардук. Такође, из угаритске литературе су познати Бал – бог кише, Јама – бог мора и Мота – бог суше, који се међусобно сукобљавају. Из ових сукоба Бал излази као победник, што му признаје и Ел. Бал је уважен као умирући и васкрсавајући, али мужеван и активан, бог вегетације и сезоналних циклуса. Асхерах је симбол женског принципа Бала. Неколико векова касније, међу Израиљцима се појављује монотеизам, фокусиран на националног бога Јахвеа. Током раног племенског периода, он још није био значајан. Јахве је добио значај у многим облицима као други бог сиријско-палестинског пантеона. Јахвизам и бализам су дуго времена постојали упоредо. Јахве је у Библији истакнут као једини бог у најтежим тренуцима, када је Набукодоносор разорио Јерусалим (587. п. н. е.) и прогнао народ Израиљев. На пример, у књизи пророка Исаије стоји: „Ја сам Господ и другог нема“ (Исаија, 45: 18, 22). На другим местима у Библији, Јахве не негира постојање других богова: „нећеш имати других богова пред лицем мојим“ (2. М. 20: 3), „и судићу свим боговима египатским“ (2. М. 12: 12) или „суд свој усред богова изриче, иако је боговима онда речено да ће умрети попут смртника“ (Псалми, 82: 1, 7). Однос Израиљаца према Богу аналоган је уговору, као у моногамном браку. Овај тип монотеизма назива се монолатрија, обожавање једног бога искључујући остале. Јахвистичка религија захтева оданост свих племена и искључује друге форме проповеди. Фокусирање на националног бога било је присутно и код других народа на древном Блиском истоку. Библија спомиње Моавце као „народ Хамосов (Кемошов)“ (Бројеви, 21: 29). О Кемошу говори и један натпис краља Моава из IX в. п. н. е. Слично томе, Вавилонци су истакли Мардука а Асирци Асура. Све су то примери монолатрије. Поједина племена имала су монопол у култном лидерству. Чак је постојала конкуренција између неких свештеничких фамилија. Према Старом завету, једанаест племена Израиља је предводило дванаесто племе свештеника, Левита. Левити су победили у борби за Јахвеа, националног бога, који је оштра супротност са религиозним веровањи- 119 Географија религија ма и праксом домородачких племена Ханана. Схецхем и Схилох су служили као основни култни олтари за свих дванаест племена. Известан степен континуитета између религија сиријскопалес-тинског становништва и култа Израиљских племена сасвим је очекиван, с обзиром на сродност језика и порекла. Нека светилишта у библијској интерпретацији била су активна још током бронзаног доба. Израелски преци су проповедали на тим местима дуго пре него што су основали свој култни центар. Тако се Аврам везује за света места Сихем (1. М. 12: 6-7), Ветиљ (12: 8), Вирсавеја (21: 33) и Мамра код Хеврона (13: 18); Исак са Вирсавејом (26: 23-25), и Јаков са Сихемом (33: 18-20) и Ветиљем (28: 19). Израиљци су развили монотеистички култ свемогућег Бога током времена номадског живота у прелазној зони између обрадиве земље и пустиње, пре него што су населили земљу Ханан. То је Бог који доноси кишу у ову семи-аридну зону да би расла зелена трава за њихове овце, козе и магарце. Он долази са грмљавином и понекад чак доноси непогоде са пљусковитим кишама. Он борави негде далеко као богат човек и иде са грмљавином. Његово кретање је за њих било начин схватања јединог апсолутног Бога. Он није бог поретка којег човек може разумети. Боравак на Синају био је од пресудне важности за читав израиљски монотеизам. Ту је утврђена вера само у Јахвеа, ту су одређени начин и место богослужења. Усвајањем земљорадње могао је настати политеизам као производ ретрогресије из монотеизма. Међутим, перцепција Бога била је јако развијена међу Израиљцима током 40-годишњег лутања са Мојсијем кроз пустиње, у потрази за „Обећаном земљом“. Већ оформљени монотеизам у пустињи није дозволио да дође до ретрогресије у политеизам кроз земљорадњу. Монотеизам су донели у Ханан досељени Израиљци, али су и они дошли под утицај бивших власника земље и требало је неко време да се успостави потпуни монотеизам путем активности бројних пророка. Монотеизам је одговарао централизацији власти и јачању осећања колективизма. Израиљци су у почетку имали племенски савез. Када су видели да не могу ефикасно да се супротставе суседним племенима, створили су монархију. Први краљ био је Саул, затим Давид, па његов син Соломон, који је изградио први Храм у Јерусалиму. Док су источњачке религије (посебно хиндуизам и будизам) тражиле пут да изађу из поновљивих циклуса историје и ослободе се овог света, јудаизам и његове метаморфозе у облику хришћанства и ислама, тражили су начин да уђу у историју и, шта више, да њоме 120 Монотеизам у земљи Хананској управљају. У овим религијама дошло је до драматичног преласка из цикличне у усмерену историју. Јудаизам је био изразито усмерен ка прошлости, али не у смислу истраживања историје. Јевреји су читали Свето писмо да би потврдили оно у шта су веровали. Јеврејски календар почиње од датума који се у традицији сматра почетком стварања света. Историјску мисију Јевреја као богоизабраног народа утврдио је један конкретан догађај – савез између Бога и Аврама. Бог је пристао да буде бог Авраму и свим његовим потомцима и обећао им земљу Хананску, а Израиљ као изабрани народ, пристао је да служи само њему и да се придржава његових заповести. Петокњижје, првих пет књига Старог завета, представља хронику настајања овог историјског уговора и његовог испуњења до кога долази са Мојсијевим примањем „Торе“ – закона, на Синајској гори (2. М. 7-24). Хришћански теолози називали су ово “старим савезом“, зато што су веровали да је Исус дошао да изведе људе на прави пут и склопи нови и бољи савез између Бога и целог човечанства. Тиме се објашњава зашто се два дела Библије називају “Стари завет” и “Нови завет” (енгл. testament).6 Реч „завет“ потиче од погрешног латинског превода речи која је употребљена за „савез“ у грчком преводу хебрејског Светог писма. Зашто је монотеизам Израиљаца базиран на концепту директног уговора са Богом? Израиљци су били номадски сточари који су мигрирали из једног места у друго због траве произведене сезонским кишама. За њих је било веома важно прављење уговора са седентарним људима и одржавање тих уговора по сваку цену. Другим речима, Израиљци нису имали простор у који би мигрирали током суше. Израелско друштво било је војнички организована група људи који конвергирају или дивергирају зависно од нерегуларних 6 Реч „Библија“ значи књига, а названа је по граду Библосу у коме се производио материјал за писање. Библија је збирка од 76 књига, 49 Старозаветних и 27 Новозаветних. На ивриту Стари завет се назива Танах, којег чини Тора плус Пророци. Тора – то је Мојсијево Петокњижје: Постање, Излазак, Левитска, Бројеви и Поновљени закони. Најстарији преписи Мојсијевог петокњижја су из X века пре Христа, из времена владавине цара Соломона. Кумрански свици су 1000 год. старији, али се доста разликују од Библије. Црква их приписује секти Есена. Нови завет представљају четири јеванђеља, по Матеју, Марку, Луки и Јовану, која описују земаљски живот Исуса Христа и Богородице, плус Дела апостолсска и Откровење (Апокалипса) св. Јована Богослова, из I в. Сви цитати у овој књизи преузети су из превода Старог завета Ђ. Даничића и Новог завета Вука Караџића. 121 Географија религија киша, и имају заједнички уговор са Јахвеом. Тај “уговор са Богом” био је синоним за “убиство магарца”! Зашто? То значи убити номадско сточарство и прећи на седентарну земљорадњу. Док су Израиљци били номадски сточари, користили су магарце. Када су освојили земљу Ханан, пре око 3.100 година, они су почели седентарни живот. Иако су се већ у доба патријарха, као и за време боравка у Египту, помало бавили земљорадњом (1. М. 26: 12), Израиљци су се везали за земљу тек када су се населили у Ханан. Свакој породици је био додељен земљишни посед за сва времена, и било је забрањено померати гранични камен (5. М. 19: 14). Земљу продату из нужде, морали су касније откупити (3. М. 25: 13-25). Вера их је везала за земљу, а за земљорадњу им је била потребна јача животиња од магарца. Камила се појавила у I миленијуму п. н. е. као основно средство у земљорадњи и у преласку пустиње. Каравани камила, као “пустињске лађе”, повезују удаљена места која је пустиња раније раздвајала, стварајући тако огроман трговински простор. Цар Соломон је унапредио положај Израиља као луке на „обали“ пустиње, повезујући просперитет и ширење монотеизма са њиховим трговачким активностима. По Старом завету, те активности су достизале до земље Краљице од Сабе, идентификоване као јужна Арабија или Етиопија, и до Индије. Камила се одомаћила у северној Африци тек у доба касне римске империје, до IV–V в. н. е. Побожност старе школе јудаизма, изражена у јеврејској „мудросној књижевности“ базираној на договорном моралу (нпр. „Приче Соломунове“, „Књига проповједникова“ чији је аутор мудрац Бен Сир), уздрмана је после освајања Александра Македонског (332. г. п. н. е.) и успостављања династије Селеукида, услед насилног наметања антиохијског хеленизма. У многим случајевима оданост Јевреја Јахвеу доводила их је до страдања од руке грчких прогонитеља. У II–I в. п. н. е., управо у раздобљу прогона и мука, настала је врста јеврејске верске књижевности која је позната као „апокалиптична“ (гр. апокалипсис – откровење). У књизи пророка Данила, први пут у јеврејској литератури се појављује учење о васкрсењу верних и њиховом вечном животу (Дан. 12: 2-3). Неке дуалистичке идеје су препознатљиве из зороастризма, нпр. есхатолошка идеја о надприродном рату духова добра и зла, који ће претходити спасењу правоверних, и крају људске историје. У древним свицима нађеним у Кумрану крај Мртвог мора 1947. г., описан је начелни сукоб између Деце Светлости и Деце Таме, између духа истине и духа заблуде. Делимично, из зороастријанске представе о есхатолошком спасите122 Монотеизам у земљи Хананској љу, развила се у апоклиптичкој књижевности замисао о Месији, који ће се појавити у најбезнадежнијем часу да поведе изабрани народ у коначну борбу против сила зла. Библијске приче нису летопис, већ „теолошко тумачење, где се историја подвргава одређеном гледишту, уз то, са одређеном сврхом“ (Линг Т., 2000, с. 145). Доследни библијски монотеизам, појавио се не услед „геополитике“ неког локалног владара; његове корене треба тражити у „култури“, и то у контакту јудејских интелектуалних елита, прогнаника и повратника из изгнанства, с апстрактним персијским религијама. Монотеизам је дакле, био изум напредних слојева интелектуалаца. Није случајно ивритска реч „дат“ (религија) позајмљена из персијског језика. Млади монотеизам је добио зрелу форму много касније, после сукоба с јелинистичким многобоштвом. Библијске представе о царевима и пророцима, о светом изабраном народу, уговору с Богом и светој обећаној земљи, имају митолошки а не историјски карактер. Циљ аутора тих легенди био је да створе јединствену религиозну општину и обезбеде будућност култном центру у Јерусалиму. Њихова главна брига било је разграничење са својим суседима – паганима; за то су створили представе о „Израиљу“ као светом изабраном народу, „носиоцу текста“ (тј. „књиге“), насупрот „Ханаану“ – локалном антинароду водоноша и дрвосеча, или Самарићанима који су себе сматрали природним наследницима Израиљског царства. Та изолационистичка „књишка политика“, која је формирана дуж осе, која спаја „провинцију Јахуд“ с културним центром у Вавилону, одговарала је глобалној политици Персијске империје. Три монотеистичке религије – јудаизам, хришћанство и ислам, третирале су Библију као свету књигу, издиктирану од Бога, да би доказали своју величину и светост. Буђењем савременог национализма Библија се почела прихватати као дело, које су сачинили људи, да би реконструисали своју прошлост. Већ протонационални протестантски покрет у Енглеској и још више насељеници – пуритани у Северној Америци и Јужној Африци, наоружани анахронизмом и бурном фантазијом, претворили су Свето писмо у нешто као идеални модел савременог религиознополитичког колектива. У другој половини XIX века, с појавом јеврејске протонационалне историографије, Библији је припала кључна улога у драми стварања савремене јеврејске нације. Библија је издигнута у ранг „митоисторије“, у коју се у принципу не сумња, пошто је њена истинитост „самоочигледна“ (Занд Ш., 2010., с. 239-240). 123 Географија религија Сл. 9. – Карта библијских места у данашњем Израелу 124 Монотеизам у земљи Хананској 6. Света места и центри јудаизма Код Јевреја нема ходочашћа, али постоје света места, која они посећују. Таква путовања су позната још из библијских времена, када је њихов главни бог постао Јахве. У XIII в. п. н. е., Јахве је наложио Мојсију, још док су били на Синају, да направи шатор у којем ће му приносити жртве и где ће се сместити Заветни ковчег (2. М. 27: 21; 28: 43; 9: 15; 17: 4). Скинија као Јахвеов стан, била је у облику дугачког правоугаоног шатора, да би могла да се преноси (2. М. 26: 8; 28: 3; 29: 42). Јеврејски краљ Давид пренео је Заветни ковчег у Јевусит (Јевусеја), данашњи Јерусалим, и тако га учинио политичким и религиозним центром читаве државе. Први јерусалимски храм изградио је Давидов син, краљ Соломон 969–953. г. пре Христа, на стени Морија, која је касније названа Храмовни брег или Харам. На том месту је, по библијској легенди, око 2000. г. пре Христа, Аврам био спреман да принесе Богу као жртву свог сина Исака, али је Бог зауставио његову руку. Према литерарним изворима, Храм је имао скромне димензије – 30 m дужине, 10 m ширине и 15 m висине. Оно што је фасцинирало очевице је унутрашња декорација од злата, сребра, бронзе и либанског кедра. Највећа светиња у Храму био је Заветни ковчег (Кивот), у којем су се чувале две „плоче камене писане прстом Божијим“ (2. M. 31: 18), са десет заповести. Плоче је Мојсије добио од Јахвеа на планини Синај (2. М. 34: 28), око 1200. г. пре Христа. Оне потврђују завет између „изабраног народа“ Израиља и Јахвеа, којег ће они после тога прогласити за јединог Бога читавог човечанства: тако се родио монотеизам. У том завету Господ заповеда верницима: „Да немаш других богова осим мене“ и „Не прави себи идоле“, и формулише основне моралне и литургијске каноне. Ако сачувају његов закон, верници ће постати не само „велики народ“, који ће живети у срећи и благостању, него ће добити од њега и земљу. Пошто је савез вечан, они остају њени власници заувек. Ако се придржавају Божијих заповести, они ће ту живети. Ако не, Господ који је дао земљу, може да је узме и да остави свој народ у изгнанству и несрећи коју оно носи са собом. Али повратак је обећан онима који се буду придржавали Божијих заповести. „И одвешће те опет Господ Бог твој у земљу коју бијаху наслиједили оци твоји, и наслиједићеш је, и учиниће ти добро и умножиће те већма него оце твоје“ (5. М. 30: 5). 125 Географија религија Централизовање читавог култа у јерусалимском Храму, узроковало је да су други храмови изгубили на значају. „Тора“ („Петокњижје“) налагала је сваком одраслом Јевреју обавезу обиласка Јерусалима три пута годишње на специјалне молитве (2. М. 23: 14-17; 34: 18 и 22-23; 5. М. 16: 1-7). То су била тзв. „света ходочашћа“ („шелошет харегалим“) поводом следећих светковина: - Пасха (Песах) познат као празник безквасног хлеба, „преласка“ и пролећа. Почиње 15. дана месеца „нисан“ (март-април), последње вечери пред први пуни месец после пролећне равнодневнице. Ова светковина почиње службом у кући, где бесквасни хлеб, вино и горке траве симболизују радост и тугу везану за излазак Јевреја из Египта. Свечаности трају седам дана. Ритуална жртва за овај празник позната је као „пасхално јагње“. - Шавуот (дословно „седмица“), назива се празником жетве и првих плодова, а познат је и као Педесетница (Духови). Одржава се 6. „сивана“ (мај-јун). Тај датум пада у седмој недељи, на педесети дан од Пасхе. Шавуот се слави као годишњица Божијег јављања Мојсију (2. М. 3), давања плоча закона и завета (2. М. 19-34) на Синајској гори. - Сукот (дословно „сеница“, „сука“, „колиба“), је најдужи празник који се назива и празник сеница. Добио је име по обичају да се за време његовог трајања Јевреји моле и обедују у привременим заклонима покривеним сламом или зеленилом, у спомен на сенице у којима су Јевреји по предању живели за време изласка из Египта. Одржава се током седам дана у време сакупљања плодова или бербе грожђа, почев од 15. дана месеца „тишре“ (септембар-окотобар). Ходочасници су долазили на те празнике читавим караванима, а њихов број је достизао некад око 150 хиљада. Први храм је више пута пљачкан, и коначно, Набукодоносор је 587. године пре Христа, покупио све злато и храмовне посуде. Његов војвода Набусардан је разорио Храм и читав град, и однео опљачкане ствари у Вавилон. Оснивач персијске државе Кир дозволио је прогнаним Јеврејима повратак у Палестину и обнављање града и Храма, и вратио им златне и сребрне храмовне посуде. Други јерусалимски храм изградили су Јевреји повратници под вођством Зоровавеља и првосвештеника Исуса (Јездр. 3: 10), између 520. и 515. г. п. н. е. Храм је био знатно скромнији од претходног. Према Талмуду, недостајао му је Заветни ковчег, који је изгубљен. Антиох IV Епифан, владар селеукидског дела Хеленског царства, 169. г. п. н. е. опљачкао је ризницу од златних посуда Храма. Храм је 167. г. п. н. е. посветио Зевсу, коме су приносили на 126 Монотеизам у земљи Хананској жртву свиње и друге животиње, које су према јеврејском закону нечисте. Након устанка Јуде Макабејца (макаби – кладиво), Храм је враћен Јеврејима и крајем 165. г. п. н. е. извршен је свечани обред очишћења и поновног освећења (Хануке), који се слави као Празник светлости. Римски вазални цар Ирод звани Велики, заузео је Јерусалим 37. г. пре Христа, и након 15 година владавине почео тобож украшавати Храм. Пошто су димензије Храма прописане у Библији, није могао да га повећава, већ само да га улепшава и гради еспланаду и зид око њега. „Ирод није градио Храм ради тога да би стекао популарност и наклоност код Јевреја, него је посреди било лукавство, да се изигра теолошко очекивање Јевреја“ (Глумац Д., 1999., с. 37). Наиме, пророк Агеј је најавио да ће слава Другог храма бити већа него Првога, јер ће се у њему појавити месија (Аг. 2: 7, 9). Ирод се плашио тог очекивања Јевреја, те је приступио тобоже поправци Храма, а у ствари је градио нови Храм. Циљ му је био да уклони Други храм а самим тим и могућност појаве очекиваног месије у њему. Јевреји су га ипак идентификовали са Другим храмом. У Храму се заиста појавио месија, али пошто га јеврејски жреци нису препознали, лажно су га оптужили и римски прокуратор Понтије Пилат га осуди на смрт разапињањем на крст, после којег је „васкрснуо“. Тај догађај учврстио је хришћански мит о Исусу као Сину божијем и веру у Христов пут спасења кроз жртвовање за више принципе. Убрзо је дошло до Јудејског рата, у којем је Тит Квинтије, потоњи римски император, 70. године разорио Храм и читав град. Исус Христос је предвидео рушење Храма тако да „неће остати овдје ни камен на камену“ (Мт. 24: 2). Христов пут спасења је морални закон, а не приношење жртве у Храму. Рани хришћани стога нису придавали посебан значај Храму. Њихов олтар била су географска места везана за животни пут Исуса Христа, као што су Витлејем (његово рођење), Јерихон (крштење), Назарет (рани живот), регион језера Тибериас (чуда), брдо Тавор (преображење), Јерусалим (смрт и ускрснуће), Маслинова гора близу Витаније (вазнесење). Дијаспора („галут“) Јевреја, која траје у основи од Изгнанства и рушења Храма 587. г. п. н. е., утицала је на измене религијске праксе верника јудаизма. Јевреји у дијаспори су ходочашћа у Јерусалим морали заменити свечаностима у синагогама (гр. синагога – зборница). Други народи у дијаспори већ после 2–3 покољења се асимилују. Јевреји су се одупрли асимилацији захваљујући јудаизму 127 Географија религија – вери у Стари завет. Око 80% следбеника те религије живи и данас у дијаспори, од чега преко 40% у САД. Ипак, средина у којој вековима живе, утицала је на културну диференцијацију Јевреја на претежно „оријенталне“ Сефарде и „западне“ Ашкеназе. Четири света града јудаизма су Јерусалим, Хеброн, Тиберијас и Сафед. Јерусалим је свети град за три монтеистичке религије – јудаизам, хришћанство и ислам. Положај Јерусалима карактерише рашчлањен рељеф, неповољан за коње и кочије, недостатак реке и питке воде, оскудица дрвене грађе. Није имао ни луку, ни положај на раскршћу. Због тога су га многе славне војсковође заобишле (Александар Македонски, Наполеон). Зашто је Јерусалим ипак постао велики град? Због религиозне функције. Јерусалим је рођен из воље човека да служи Богу, и такав је остао до данас. Сл. 10. –Храмовни брег (Харам ал Шариф) и реконструкције Соломоновог и Иродовог храма (Курир УНЕСКО, 1/2001., и други извори) 128 Сл. 11. –– Најважнија сакрална места три религије у Јерусалиму (на основу: www.holylandguides.com) Монотеизам у земљи Хананској 129 Географија религија Посебну светост има Храмовни брег (арап. „ал-Харам ашШариф“ – „Часна авлија“), површине око 15 хектара (300 x 500 m), који из далека изгледа као да лебди изнад старог града. Да нема тог места, Јерусалим неби био свети град. Према Старом завету, Храмовни брег се изједначава са брежуљком Мориа, а Стена под куполом са врхом тог брега, на којем је Бог искушавао Аврама да жртвује свог сина Исака. Неколико стотина метара даље је Голгота, где је Бог отац принео Исуса Христа на жртву, за спас човечанства. У Старом завету пише да је Давид на брду Мориа купио од неког Јевусеја гумно за жито и направио место за Заветни ковчег. Од древног насеља Јевус, настао је Јерусалим. Можда је то „гумно“ било остатак ранијег светилишта Хананејаца. На том узвишењу Давид је сместио Заветни ковчег, који је уважен за видљиви знак присутности Бога. Ту је Соломон изградио „Свети храм“ (969–953. п. н. е.), где је стављен Заветни ковчег, као синоним присутности Бога међу Изабраним народом. Соломонов храм срушила је вавилонска војска Набукодоносора (587–586. п. н. е.). Тада је нестао Заветни ковчег. Храм је обновљен 515. п. н. е. У доба персијског намесника Зерубабела, принца из рода Давидовог. Између 19. г. п. н. е. и 9. н. е., реконструисао га је Ирод Велики, кога су Римљани признали за цара Јудеје. Поново га је уништио римски војсковођа Титус, син императора Веспазијана, 6. августа 70. г. н. е. Тај датум је постао симбол свих несрећа, патњи и трагедија, кроз које је прошао јеврејски народ. Сваке године, 6. августа, Јевреји долазе код Зида плача, да би оплакивали трагедију свог народа. Фрагмент Иродовог зида око Храма, данас представља тзв. Зид плача (Котел Ха-Марави). После спаљивања Храма, Јевреји су се окупљали да би га оплакивали, око „Свете стене“. Када су ту стену муслимани наткрили куполом џамије (691. г.), Јевреји су почели долазити на молитве и оплакивања под „Западни зид“ (Котел), којег су хришћани у средњем веку назвали „Зид плача“. Дуг је 57 m и висок 20 m, садржи велико камење из Иродовог зида, а верује се да се испод земље налазе и неки камени блокови из Соломоновог храма, те да га није напустила „шхина“ (š'hina - Божија свеприсутност). То је најсветије место јеврејства и једина синагога без крова. Осим јерусалимског Храма, постојали су и други храмови где се служило Јахвеу, као нпр. у Елефантини недалеко од Асуана (на првом катаракту Нила), у Леонтопољу северно од Каира (код Јерапоља), на брду Гаризиму у Самарији. Јерусалимски Јевреји су сматрали да само у јерусалимском Храму треба да се служи, а да су дру130 Монотеизам у земљи Хананској ги храмови шизматички, те су заборављени. Према јеврејским веровањима, градња трећег јерусалимског Храма биће дело месије, чији долазак очекују. Историја Јерусалима је повезана и са исламском и хришћанском традицијом. На Храмовном брегу (Харам Шариф), данас се издиже џамија Купола на стени (Кубет ас-Сахра). Према исламској традицији, Мухамед се са те стене винуо у небо, што је учврстило веровање муслимана у Ал Кодс („Свети“ - арапско име за Јерусалим) и сврстало га у трећи свети град ислама, после Меке и Медине. Према исламској традицији Каба у Меки, где се налази црни камен приписан Ибрахиму, прећи ће на крају времена под Куполу на стени. Баш тамо ће муслиманска заједница верника стати пред страшни суд. Куран не истиче Јерусалим као свето место, али у почетку су се према њему окретали верници у молитви. У близини су највећа хришћанска светилишта – Голгота и Христов гроб. Царство Јудеја је престало да постоји 587. године п. н. е., када је разорен Соломонов храм а Јевреји изгнани из његове близине. Јерусалимом су од тада владали редом Вавилонци, Персијанци, Грци, потом Римљани, Византинци, Арапи, крсташи, Турци, да би након скоро 2.500 година, у Првом светском рату 1917. године, британска војска ушла у овај град. Палестина је тада постала британска мандатна територија. ОУН су 1947. г. донеле одлуку да се та територија подели на арапску и јеврејску државу и Јерусалим као међународни град. Следеће године, основана је само држава Израел (14. маја 1948). После Првог израелско – арапског рата, који је уследио, Израел је анектирао западни Јерусалим, а источни, у којем је стари град, прелази под управу Јордана. Израел 1967. г. заузима Источни Јерусалим. Изградња бетонског зида, планиране дужине 650 km и висине 8 m, који одваја територије насељене Палестинцима, почела је 2002. г. Палестинци који живе изван града могу ући у њега једино кроз четири контролно-пропусна пункта. Године 1980. израелски парламент је донео одлуку да је „цео и јединствен Јерусалим престоница Израела“. Међународна заједница то фактичко стање ипак није признала, те су стране амбасаде остале у Тел Авиву, изузев две (Ел Салвадора и Коста Рике). „Троструко Свети град“ један је од најтеже решивих проблема у политичком и религиозном конфликату између Јевреја и Арапа. Ипак, политички проблеми решавају се постепено компромисом, а религиозни – суживотом. 131 Географија религија Сл. 12. – Панорама Јерусалима Сл. 13. – Зид плача Сл. 14. Црква Христовог гроба Сл. 15. – Купола на стени Фото: М. Грчић 132 Монотеизам у земљи Хананској Хеброн, град Аврама. У њему се налази Маузолеј патријарха с гробовима библијских личности Аврама, Саре, Исака, Ребеке, Леје и Јакова. Када је Давид постао цар (1012–972. п. н. е.), његова престоница била је Хеброн, потом Јерусалим. Када је Ирод реконструисао велики јерусалимски Храм, изградио је и леп храм изнад пећине Махиела у Хеброну. На темељима тог храма, у време византијске власти, саграђена је велика црква (60 x 30 m), коју je Саладин 1187. г. претворио у џамију. То је знаменита Аврамова (Ибрахимова) џамија, испод које се у пећини налазе гробови библијских личности. То је свето место и за мухамеданце, пошто сматрају да је Аврам био добар пријатељ Алаха. Сафед, град северозападно од Галилејског језера, центар је мистичне секте кабалиста. У XVI в. ту су дошли многи Јевреји из Шпаније, а касније такође из Пољске и других источноевроских земаља. Они су у Сафеду направили центар кабалистичких студија. Године 1563. у Сафеду је основана прва штампарија у Палестини. По предању ту су гробови јеврејског пророка Осије и многих истакнутих рабина и научника. Тиберијас или Тиверијада је свети град Јевреја зато што су у њему сређивани текстови светих књига (Талмуд, Тора) и коментари. Град је основао 18. г. н. е. цар Ирод Антипа (сина Ирода Великог), као своју престоницу и назвао га у част римског императора Тиберија, наследника Аугуста. После устанка Бар Кохбе 132–135. г. римски император Хадријан је иселио све Јевреје из Јерусалима, и избеглице су се населиле у Тиберијас. Ту је прешао синедрион (синод) и град је постао центар изучавања Торе. Овде је написан први од два Талмуда – Јерусалимски.7 Заузимали су га мухамеданци (636. г.), затим крсташи, па Турци. Јак земљотрес 1837. г. разорио је Тиберијас и Сафед, а део преживелог јеврејског становништва из тих градова пресељен је у Хаифу. Ново насељавање почело је с појавом сионизма и првих репатријаната. У граду и околини налазе се гробови јеврејских мудраца Јохана Бен Закаиа и његовог сина Меир Баал ха-Неса, раби Ахива и његове жене Рахеле. Меирон, град у којем се налазе гробови Раби Шимона Бар Јохаиа (II в. н. е.) и његовог сина Елеазара. Шимон Бар Јохаи био је истакнути научник и мистик, кабалист, јеврејски патриота, који се није покоравао римским властима. У његовој школи настали су 7 Талмуд је књига тумачења Танаха. Вавилонски и Јерусалимски Талмуд завршени су 200–499. г. 133 Географија религија коментари на „Књигу изласка“ (тзв. „Мехилта“), „Књигу бројева“ и „Поновљеног закона“ (тзв. „Сифреје“). Приписује му се ауторство књиге „Зохар“ („Сјај“), основног кабалистичког дела (хебр. кабала – традиција). Кабала је усмена традиција Мојсијевог закона која се развила у мистични, езотерични систем интерпретације Библије, базиран на веровању да свака њена реч, свако слово и знак има окултно значење. Од XVI в. развија се традиција ходочашћа до његовог гроба. Сваке године 18. дана месеца „иџар“ (април-мај), на годишњице смрти Рабија, ту долазе бројни ходочасници из Израела и дијаспоре. Јерихон, у раном јудаизму сматран је за остатке Раја, а археолози га сматрају најстаријим градом на свету и колевком цивилизације (настао између 8.000 и 7.000 г. п. н. е.). Јерихон је први град који су видели Јевреји у „Обећаној земљи“, када су дошли из Египта, у XIII в. п. н. е. Из Јерихона се виде Моавске планине са планином Нево у Јордану, где је по јеврејској и хришћанској традицији Мојсије умро и сахрањен. Према Старом завету: „И умрије Мојсије слуга Господњи у земљи Моавској по ријечи Господњој. А погребе га Господ у долини у земљи Моавској према Вет-Фегору; и нико не дозна за гроб његов до данашњег дана“ (5. М. 34: 5-6). Муслимани сматрају да је Мојсије (пророк Муса) сахрањен у оближњем месту Наби Муса, где постоји џамија из XIII века. Није искључено да је баш то место било Вет-Фегор, које је насупрот Моава, где је сахрањен Мојсије. Јерихон је важан и за хришћане. У близини је место на реци Јордан где је Исус крштен и Гора искушења где је провео 40 дана после крштења. У том граду Исус је предсказао ученицима своје распеће и васкрснуће, излечио болесног од слепила (Лука, 187: 35-42). Кармел, света гора Јевреја и хришћана, повезана је углавном с делатношћу пророка Илије. Беит Џала (код Витлејема) је место рођења св. Ђорђа, а Лод (Лида) је место његовог гроба. Катхисма (код Витлејема) је место гроба Рахеле, жене Јаковљеве (хебр. rahel – јагње). 134 Глава VII ХРИШЋАНСТВО – ХРИСТОВ ПУТ СПАСЕЊА 1. Принцип пустиње у хришћанству Да би смо разумели Свето писмо, потребно је познавати библијску географију (Петровић Ј., 2005). На почетку нове ере Палестина је била подељена на три области – Галилеју, Самарију и Јудеју, које су биле провинције Римске империје. Осим њих самосталне римске провинције на Блиском истоку биле су Сирија, Феникија, Переја, Идумеја, Набатеја. Јужно од Јерусалима леже Јудине горе, које се зову још и Аморејске. Огранци ове горе су брда на којима је саграђен Јерусалим (Сион, Мориа, Акра и Везета). За брда су везани неки најважнији догађаји из живота и страдања Исуса Христа. На гори Блаженства је Господ изговорио своју знамениту „Беседу на гори“. Источно од Назарета је Таворска гора (Tabor) где се Исус преобразио. У околини Јерусалима према Јерихону је брдо Карантанија, где је Исус провео 40 дана у посту после крштења. Са Јелеонске или Маслинове горе се Исус узнео на небо. Хришћанство је настало у пределима југозападне Азије, у којој постоји много контрадикција и контраста. Многе од привидних контрадикција, заправо нису контрадикције него „дијалог“ супротности. Југозападна Азија је раскрсница између три континента – Азије, Африке и Европе. На раскршћу континената и цивилизација, формиран је менталитет човека на раскршћу. То раскршће било је оно сложено поље на којем су се, сукобљавале, конфронтирале и прожимале религиозне доктрине Истока и Запада. На њему се налази библијски Армагедон, место „предоређено“ за последњу одсудну битку сила добра и зла. Географија религија Југозападна Азија је претежно пустињска земља. Пустиње су предели у којима доминира контраст или дијалог две природне стихије – земље и неба. Човек је у таквим условима мали, „као сламка међу вихорови“, како каже Његош, и преостаје му само да се узда у спас од неке више силе. Живот у пустињи и полупустињи је стална борба, агонија опирања смрти, и неприхватања истине о смрти. Живот у пустињи је борба за живот. Та борба значи веру, сумњу и наду у исправност животног пута. Изнад људског мишљења је Свети дух досегнут од Израиљаца, који су живели у прелазном полупустињском пределу, који је макроскопски у опсегу древних цивилизација али микроскопски удаљен од њихових језгара. Духовно начело западних монотеистичких религија треба тражити у пустињи. Ернест Ренан сматра да је „пустиња монотеистичка“ и у њој види „Пето јеванђеље“, кључ за разумевање четири канонска (Deffontaines P., 1948. p. 130). Мојсије није видео Бога, само је чуо његове речи. У пустињи чуло слуха је важније него чуло вида. Бог у пустињи се чује а не види, као ветар, јер у пустињи су могућа привиђења, фатаморгане. “Говор речи” је свет логоса. У источњачким религијама је примаран говор „од срца срцу“ или прећутно разумевање; речи нису логика него сентимент. Логос је потребан у пустињи а интуиција у шуми. Хришћанство је задржало јаке “боје пустиње” кроз „речи Божије“. У региону Палестине, и шире источног Медитерана, постоји још један контраст или дијалог: копно – море (и острва – море). С једне стране, копнена маса се гордо уздиже до небеских висина планине Либана. С друге стране, копно се „понизно“ спушта пред водом и урања у море. У таквим условима настале су разлике у менталитету између горштака и примораца. Постоји и трећа опозиција – дијалог планине и долине. Палестина није плато, равни монолит, него рељефни дуборез, тако да је по котлинама и долинама погодним за живот људи, формирано много родова, племена и народа, као на острвима Грчке. Планинским гребенима у древној Палестини били су раздвојени ти микрорегиони и општине. Планина је уздигнуће стихије земље у небо, долина је улегнуће земље, уступање земље пред небом и супротно, иступање неба у недра земље. Спајањем те две полулопте (уздигнућа и улегнућа) добија се лопта, сфера – лик савршеног бића, идеал космоса у античком погледу на свет. Планина је насељена људима слободног духа и сточарима номадима. А долина је аграрни предео седентарне земљорадње, творац и чувар домаћинства, огњишта, богатства и 136 Хришћанство културе. У зони тзв. „Плодног полумесеца“ (југозападни Иран, Месопотамија, југоисточна Турска, Сирија, Либан, Израел, Јордан) је узгајано жито, припитомљен пас и коза. Хиљадама година у Азији и Средоземљу се водила борба између обично више цивилизованих земљорадника и мање цивилизованих сточара – пастира, при чему су већином ови други побеђивали. Проблем заштите становништва земљорадничких цивилизација и држава од номадских пастира постојао је током скоро целе историје евроазијског геопростора. Сточарска племена су долазила из полупустиња и степа у земљорадничку зону „Плодног полумесеца“. Уз припитомљавање животиња развијао се и пастирско-номадски начин живота на полупустињским и пустињским рубовима тог подручја. Као и други људи древних цивилизација, тако су и земљорадници Ханана обожавали богове чији идентитет нису још били комплетно дефинисали. Те супротности су и одговарајући духовни оријентири. Номадске сточаре привлачили су планина, полупустиња и пустиња, где се сучељавају хладноћа и врућина, суша и бујице, светлост и ветар. То су средине које привлаче надахнуте људе, идеалисте. А људи који су више материјалисти, трезвени и прагматични, тежили су да се населе у земљорадничким долинама и трговачким градовима на раскршћима и у приморју. Јудаизам, хришћанство и нарочито ислам, настале су као религије номадских сточара, пастира који управљају својим стадом. Још је А. Тојнби на теоријском плану убедљиво тврдио, да се номадска сточарска друштва после успешног освајања територије с културно-седелачким становништвом, односе према њему „као да је то људско стадо, покушавајући да се од пастира стоке претворе у пастире људи“. У средини њива и градова, друштво номада и локалног „људског стада“ или „раје“ је економски нездраво, наставља Тојнби, пошто су пастири људи увек економски – макар не увек политички – излишни и зато паразитски. Са економске тачке гледишта, они престају да буду пастири, који гаје стада, и претварају се у трутове, који експлоатишу радне пчеле. Они постају непродуктивна управљачка класа, подржана радом продуктивног становништва, које би живело боље, да они нису тамо“, закључује А. Тојнби (Toynbee A. J., 1961. p. 172). Хришћанство је развило тај концепт пастира на духовној, а ислам на материјалној основи. 137 Географија религија 2. Учење Исуса, вера у Христа Спаситеља Хришћанство је настало у сточарској средини. Исус и апостоли су представљени као пастири, а верници као стадо. У Нојевом ковчегу се спашавају само животиње, не и биљке, што значи да је сточарство имало приоритет. У Библији добри пастир Авељ се сукобљава са лошим земљорадником Каином. Наиме, Адам и Ева су имали два сина: млађег Авеља и старијег Каина. Авељ је био овчар, Каин – земљорадник. Једног дана се догодило, да је Каин принео као жртву Богу земљорадничке производе, а Авељ прво јагње из свог стада. Бог је примио благонаклоно дар Авеља, а жртву Каина чак није удостојио ни погледа. Каин се много расрдио, и зато убио Авеља. Од Каина потиче Ноје, који је по савету Бога изградио барку и спасао пред потопом своју породицу и по један пар животиња. У касно пролеће 33. године нове ере млади месија, Јеврејин Исус из северног дела Галилеје, који је проповедао нову веру и чинио чуда, био је осуђен на смрт разапињањем на крст изван зидина Јерусалима. Такву егзекуцију примењивали су Римљани на робовима и преступницима, који нису били римски грађани. Тада се почела ширити хришћанска религија која се темељи на веровању да је Исус Христос Син Божји, дошао да спасе људе од божје казне због њихових и прародитељских грехова (грч. christos – месија, миропомазан). Гледајући Исусово распеће и ускрснуће трећег дана после смрти на крсту, људи су поверовали да је Бог дошао на земљу и узео облик људског тела. На основу традиционалног веровања да је Божја казна заправо спасење од греха, људи схватају да је опроштај дошао кроз смрт Исуса и верују у Исуса као Христа Спаситеља.1 Хришћанство је било историјска религија у новом смислу. Његова суштина и значење долазе од догађаја повезаних са Исусовим рођењем, распећем и васкрсењем. Потекао из јеврејске традиције, Исус (хебр. Јошуа – Спаситељ) је проповедао ново учење као лутајући рабин. Долазак Исуса у потпуности одговара јеврејској религији. Пет стотина година раније Исаија је прорекао, да ће месија (од Бога помазан) бити „презрен и одбачен од људи“ и да ће бити као „јагње, вођено на клање“ (Исаија, 53). 1 Симбол раних хришћана била је риба, пошто су у грчкој речи ichtus (риба) садржана почетна слова фразе Iesous Christos Theou Uios Soter – Исус Христос Син Божји Спаситељ. У доба Константина крст је постао симбол царске Цркве. 138 Хришћанство Када је Исус разапет на крст, јудаизам га ипак није прихватио. Јевреји верују у једног Бога; њихова религија им не дозвољава да се моле другом. Вера у уговор са Богом и обећану земљу истицала је ексклузивитет Јевреја у односу на друге народе. Појава месије омогућавала је свим народима да ступе у везу са Богом. Исус није обећавао царство земаљско неком изабраном народу, као што је то чинио јудаизам, него царство небеско за све који следе његов пут. Јеванђеља су понављала обећање “да ни један који у њега верује неће погинути, него ће имати живот вечни”. Због тога се хришћанство лакше ширило међу другим, нејеврејским народима. Први хришћани су били малобројне групе пастира и рибара. Касније су им се придружили одбегли робови, прогнаници, отпадници, грешници и други људи који су имали неке проблеме (тзв. мученици). Број хришћана у почетку је био мали, што се види из речи апостола Петра: “Ја знам, нема људи”. Проповеди Исуса Христа нису наговештавале победу – он је позивао на саосећање и праштање, љубав према сиромашнима и слабима, али су га ипак, кад је дошао у Јерусалим, издали, понизили, тукли и убили. Са васкрсењем Спаситеља ушле су у свет нове представе о животу и смрти. Хришћански идеал није било избављење од реинкарнације, него васкрсење који обећава вечни живот на небу после смрти. Исус је проповедао пут самопожртвовања и окајавања грехова на овом свету, који даје наду у спасење (од Божје казне) на “оном” свету. Хришћански пут који је водио ван цикличног понављања, није представљао бекство у нешто опште, већ пре вечно продужавање његове личне јединствености. Веровање у Христа Спаситеља постало је значајније него учење Исуса. Петрово негирање Исуса је симболична тачка преокрета од јудаизма у хришћанство. Учење Исуса је норма људске акције. Пошто је приказао помирење са Богом, резултати акције нису били важни. Хришћани га прихватају као Божјег гласника. Комбиновано са значајним концептом уговора Израиљаца, то помирење је схваћено као нови уговор са Богом. Књиге Новог завета појавиле су се после искупитељског страдања Исуса Христа – Спаситеља. Оне излажу учење Христа и његових апостола. Основни хришћански спис – четири јеванђеља (по Матеју, Марку, Луки и Јовану), састоји се од хронолошких биографија Исуса Христа. Сама реч “јеванђеље” (лат. evangelium - “добре вести”) истиче да је ова религија чврсто укорењена у историји, везаној за један догађај светског значаја и без преседана – Христов долазак. Од тог датума почиње нова историја, ново рачунање време139 Географија религија на или Anno Domini. Хришћански календар представља спомен на догађаје везане за Христиво рођење, живот и васкрсење. По Колингвуду, хришћанство не би било прихваћено на другом месту и у друго време. Зашто баш на том месту? Палестина је имала прелазни положај између културних народа Старог света, с којима је била у непосредном контакту путем трговине. Тако се религија могла ширити међу разне народе и земље. Зашто баш у то време? Зато што је долазак хришћанства био припремљен јудејском религијом, римским правом и грчком филозофијом. Таб. 2. – Компарација три аврамистичке религије Питања погледа на свет О јединој истинској религији и истинским књигама О првобитном греху О доказу божије моћи О обавезама човека пред богом О средствима спасења Јудаизам Хришћанство Ислам То су јудаизам и свето писмо – Танах (део Старог завета или Библије). Светим се сматра и Талмуд Вера у Адама, његово искушење, првобитни грех и лишавање милости Божје То су хришћанство и Библија (Стари и Нови завет) То је ислам и писано откровење – Куран. Као откровење поштује се такође Библија Исто, с разликом, што је Алах опростио Адаму. Зато нема првобитног греха Доказ можемо видети у историјском „изласку“ из Египта Јевреји имају обавезу пред Богом, пошто их је он ослободио египатског ропства Доказ је у васкрснућу Христа Спасење се постиже доследним придржавањем закона, датог у Тори Исто као у јудаизму Човек је дужник Бога, пошто је он жртвовао свог сина Исуса за искупљење људских грехова Спасење се постиже прихватањем Христа као господа и спаситеља Извор: Субрамуниясвами С. Ш., Танец с Шивой. – М., 2001. Према: Христов Т., 2008., с. 132. 140 Доказ је у самом Курану и околном свету Нема посебних обавеза. Мотивација човека је да не доспе у пакао Спасење се постиже потпуним подчињавањем Алаху Хришћанство Хришћанство проповеда преображај човека од анималног у божанско биће, а да би то постигао, мора да се уздржи од греха и тако заслужи “Божје царство”. Старозаветни конфликт између човека и његове природе, настао првобитним грехом, довео је до човековог неприхватања себе и незадовољства собом. Христов мач симболизује борбу против ега и жеља за задовољствима, којима ђаво искушава човека и наводи га на грех. Оплемењена Божјом вером, воља хтења треба да савлада знатно снажније нагонске тежње. Хришћанство заправо, проповеда борбу против себе, односно против оног анималног, егоистичног и егоцентричног “ја” које тежи да доминира и успостави потпуну власт над нама. Само тако човек се може спасти од пада у грех, и потврдити себе као слободно божанско биће. Хришћанство проповеда одрицање од жеља које нас искушавају грехом. Заводљивој жељи, као свесној или несвесној психичкој тежњи, може се супротставити само воља хтења, којом се ослобађамо од природних нагонски несвесних тежњи и постајемо владари над самим собом, а самим тим и одговорни за своје поступке. Слободно самоодрицање као једна од основних хришћанских врлина проистиче из чина Божје жртве којим је успостављен и нови саможртвени принцип (Јовановић Б., 2007. с. 5). У све три аврамистичке религије – јудаизму, хришћанству и исламу, Бога нико није видео. Верује се да су Христос и апостоли историјске личности, и зато се њихови ликови појављују на иконама, док је Бог ванисторичан и безличан. Иконе су прозор у сакрални свет. Икона у кући у православном свету претвара кућу у (мали) породични храм. Исус Христос се приказује као строг и благ истовремено. Строгост и благост која истовремено зрачи са иконе, као да упозорава, указује на пут ка спасењу. Он је проповедао љубав према Богу и ближњему своме. Усамљени човек не може опстати у пустињи. Кроз заједништво (саборност) људи покушавају да ступе у везу са Богом, за разлику од источњачких религија које то покушавају кроз медитацију. „Јер гдје су два или три сабрани у име моје ондје сам ја међу њима“ (Мат. 18: 20). Извесна разлика између Новог и Старог завета запажа се у чињеници да је Исус проповедао претежно у афирмативном облику, као: "Чини другима оно што желиш да они чине теби”, “Љуби ближњега”, док је већина од десет Божјих заповести написана у негативној форми („не чини то“). Исус је проповедао претежно користећи параболе (поучне приче), нпр. да је Бог љубав, јер невидљиво, трансцендентално, може бити приказано само кроз параболе. 141 Географија религија 3. Експанзија хришћанства у Европи Хришћанство је напредовало рапидно у пространим сушним подручјима у Африци и на медитеранској обали, али је требало дуго време за његову пенетрацију у европске шуме и степе. Процес ширење хришћанства у Европи дуго је трајао, преко 1000 година. У почетку, његови поборници су наилазили на велике тешкоће због крајњег одбијања шумских народа Европе да се одрекну древних религиозних култова, који су имали корене у шаманизму (Чајкановић В., 1973; 1985). Хришћански монотеизам настао је у пустињама и полупустињама југозападне Азије и северне Африке, затим се ширио кроз крашке голети медитеранске Европе и постепено се хармонизовао са шумском средином континенталне Европе. За разлику од Ханана и северне Африке, северно приморје Mедитерана је пре увођења земљорадње било шумовито, али заједно са природним сушама, мешовита земљорадња са козама и овцама је уништила вегетацију и плодна земља је изгубљена, углавном током грчко-римског периода. У доба античке грчке и римске цивилизације, медитеранско поднебље и разноврстан пејзаж били су природни миље политеистичких религија древних Грка и Римљана, са врховним Богом у којем је разматран неки циклични концепт. При ширењу хришћанства на северној обали Средоземног мора, где се одржала традиција “шумског” карактера, неписменим људима била је потребна нека декорација или симболика, помоћу које би могли разумети шта је Бог. Зато су статуе Исуса и Марије подизане у западном делу медитеранске обале, а у источном делу иконе светаца постале су објект обожавања. Ове скулптуре, које могу бити схваћене као развој грчко-римских статуа богова, сматране су као медији (средства) визуелне едукације за неуке људе, али оне су делом грађене као објекти директног обожавања љубљењем. С друге стране, иконе представљају развој традиционалног веровања у чудесне силе у телу сједињене са ликом светаца. Слика свеца на икони или фигура је далеко од неког едукативног циља, обдарена функцијом као огледало које одражава царство небеско. Обожавање и целивање се примењује директно на њих. Цркве су лепо декорисане како у западном, тако и у источном хришћанству. Док је декорација средство за едукацију обичних људи у западном хришћанству, она у источном хришћанству означава “царство небеско” на овом свету. 142 Хришћанство Сл. 16. – Дифузија хришћанства у Европи до 1350. г. (по А. Buttimer) Али ситуација на јужној обали Средоземног мора је другачија, јер је клима много сувља. Ту има нешто вегетације која чека зимске кише. Јужни Медитеран је, дакле, пре семи-пустиња него шума. За Светог Августина бискупа града Хипона, истурене римске постаје на рубу пустиње у северној Африци, лепа црквена грађевина и чак црквена музика узнемирују вернике у размишљању о Богу. Његов “пустињски” карактер је изражен такође у његовој проповеди о људској вољи т. ј. опредељењу. У време изградње теолошког система способног да преузме улогу код пагана, гностика и манихејаца, црквени оци требало је да дају повезан смисао различитим демонским традицијама, које су проистицале из различитих приповести и митова, како би људи могли да се определе. Тако на пример, требало је да споје причу о змији с причама о непокорном, тиранину, искушивачу, похотљивом заводнику и о моћном ђаволу. Успех хришћанства у тој сфери се састојао у позајмици једног од најзначајнијих приповедачких модела са Блиског истока: космичког мита о исконској бици између богова, чији је основни залог став човека. Та верзија може да се 143 Географија религија резимира на следећи начин: Један осветољубиви Бог, моћан као Јахве, претвара земљу у додатак својој империји, да царује тамо кроз силу греха и смрти. „Господ тога света“, како га назива Свети Павле, побеђен је од Христа, Створитељевог сина, у најзагонетнијој епизоди у хришћанској причи о распећу на крст, која комбинује истовремено пораз и победу. Улога Христа у тој бици, која ће се завршити тек на крају времена, је да буде потенцијални спаситељ човечанства од палог анђела, сатане, који је његов прави противник (антихрист). Елементи те митске синтезе су укључени у Нови завет, али на магловит и фрагментаран начин, што је омогућило теолозима чак у доба хуманизма у XVI веку да игноришу или да сведу на минимум улогу ђавола у систему хришћанске мисли. Хришћанство садржи идеје грешности и спасења човека. У култном правцу хришћанства важна улога припада поштовању крста. Слике распетог Христа на крсту појавиле су се у VIII–IX веку. Јеванђеље говори, да је Христос, Син Божји, својим крстом (страдањима и смрћу за грехе људи) победио како грехе, тако и саму смрт. Он је васкрснуо из мртвих, и крст учинио оруђем победе над грехом и смрћу. Већ од III в. н. е. хришћанство се почело постепено разликовати у источној и западној варијанти. Унутрашњи хришћански спорови и противуречности решавани су на васељенским саборима, којих је одржано седам у периоду од 325–787. г. н. е. На њима су биле осуђене јереси као што су аријанска, монофиситска, антитринитара (унитаријанаца) итд. Вођени су жестоки спорови поводом само три основне хришћанске догме: тројединство Бога, оваплоћења Исуса Христа и његове искупитељске жртве. Средином VI века Пети васељенски сабор увео је обавезу да се Исус Христос приказује у људском облику, а не у виду анђела. Током времена противуречности између западног и источног хришћанства су се продубиле. Константинопољски патријарх и римски папа проклели су један другог 1054. г., што је означило Велику шизму – коначан раскол цркве. Тек 1965. године римски папа Павле VI и константинопољски патријарх Атиногор скинули су узајамно анатеме с обеју цркава (Христов Т., 2008, с. 55). Најважније канонско разилажење између православља и католицизма је питање о извору Светог духа. Православље тврди, да Свети дух потиче од Бога оца, док католичанство наглашава, од Оца и Сина. 144 Хришћанство Сл. 17. – Конфесионална структура становништва Европе 2000. г. (према рукопису Р. Хенкела, стављеном на располагање љубазношћу аутора) 4. Теолошки спорови и јереси у раном хришћанству Историја хришћанства пуна је маштовитих заплета, странпутица у никуда и поетичних термина. А заплети су почели онда када су хришћански теолози направили првобитни „грех“, као Адам и Ева – када су желели да сазнају, а не само да верују. У II в. неке групе хришћана прогласиле су посебно знање, или gnosis, из кога су се изродиле многе секте и јереси. Где су извори гностицизма? У то време у Александрији – престоници Египта, где су владали потомци Птоломеја, једног од генерала Александра Македонског, 50% становништва чинили су Грци, 40% Јевреји и 10% Египћани и остали. Птоломеј Филаделф, цар Египта, видео је да његови филозофи никако не могу да надмудре јеврејске рабине, зато што не знају Библију. Цар је једне ноћи наредио да се ухапсе рабини, њих 72 на броју, сваком је дао по један примерак Библије и прибор за писање и наредио 145 Географија религија да одвојено преводе Библију на грчки. Ако преводи не буду истоветни, неће питати ко је крив, него ће их све повешати и довести друге преводиоце. Тако је настала Библија Септуагинта – превод седамдесет тумача. Када су је читали грчки филозофи, хватали су се за главу – како је по Књизи постања свет створен? Бог је на почетку створио читав свет, потом човека Адама, па од његовог ребра Еву, и запретио им да не једу воће са дрвета спознаје добра и зла. Али, змија наговори Еву, Ева – Адама да једу забрањено воће, и ето греха, због којег их је Бог казнио истеривањем из раја а змију проклео. Змија је једино живо биће које је Бог проклео. Грчки филозофи су то протумачили на свој начин: „Најважније за нас је спознаја, а јеврејски бог нам је то забранио; па змија је добра, она нам је и помогла“, и они су почели поштовати змију и осуђивати Творца, којег су називали демиургом – занатлијом, градитељем. То је, решили су Грци, лош, зао демон, а змија је добра (Гумилев Л., 2003. с. 185). Представници тог правца богословске мисли називали су се офити, од грчке речи „ophis“ – змија. Офитски систем описао је антигностички полемичар Иринеј (315–403) у делу Против свих јереси (1: 30. 1-15). Тако је настао гностицизам (грчки gnosis – знање) – религиозно-филозофски правац који трага за мистичним знањем и зато спаја хришћанску теологију са религијама древног Истока (посебно зороастризмом), и с филозофијом неоплатонизма и питагорејства. Тврдећи да поседују апсолутно истинито знање (гносис), гностици у својим системима предлажу безусловно решење свих питања битка и живота – о постанку света, пореклу зла у свету и ослобађању од њега, али решење је фантазија, „пошто у њиховом схватању света, фантазија Истока има превагу над строгошћу и логичношћу мисли Запада“ (Смирновъ E., према: Тальберг Н., 1991, с. 57). Откриће коптског корпуса тајних гностичких списа у Наг Хамадију (Кхенобоскион) у Горњем Египту, 1945. г., бацило је ново светло на гностички логичко-етички систем, у основи којег је дуализам – супротстављање два принципа – духовног и материјалног, као оличења добра и зла. Текстови из Наг Хамадија су показали да је гностичка митологија преузела и преобликовала неке од средишњих тема јеврејског апокалиптичког и апокрифног корпуса – као што су пад анђела и улога Сатане у анђеоском отпадништву и паду Адама и Еве (Stojanov J., 2003., с. 82-83). Тај систем је, у односу на хришћанство, антисистем. Базира се на реинтерпретацији библијског мита о Адаму и Еви. Наиме, оснивач света је Божја премудрост, т. ј. Логос, а зли и необдарени демијург звани Јалдаваоф (или Јалдаваот, „Син 146 Хришћанство хаоса“), којег Јевреји називају Јахве, створио је Адама и Еву. Али, он је хтео да они остану у незнању, да не схвате разлику између добра и зла. Само захваљујући помоћи великодушне змије, посланика Божје премудрости, људи су збацили копрену незнања суштине божанског почетка. Јалдаваоф им се свети за ослобођење и бори се са змијом – симболом знања и слободе. Он шаље потоп (симбол ниских емоција), али божија премудрост спасава Ноја и његов род. После тога Јалдаваофу је успело да потчини групу људи, закључивши уговор с Аврамом и давши његовим потомцима закон кроз речи Мојсија. Он себе назива богом јединим, али он је варалица; у ствари, он је само другостепени огњени демон, кроз којег су говорили неки јеврејски пророци. Други су говорили у лицу других демона, не толико злих. Христа је Јалдаваоф (другим речима Сатана) хтео погубити, али је успео само да казни човека Исуса, који је затим васкрсао и сјединио се с божанским бићем. Гностицизам ништа не објашњава, он само проповеда одрицање живота и неприхватање стварности. Гностици су веровали да је творац и владар света неки зли бог, да је Христос катализатор дуготрајне битке између доброг и злог бога, да је материјални свет (инкарнација) - илузија. Истински Бог уопште није повезан с материјалним светом и познат је само из личних духовних откровења. Из гностичког религијског антисистема развило се неколико јеретичких секти – малоазијски павликијанци, балкански богумили, провансалски катари, арабијски кармати, берберски и ирански исмаилити, које су имале много етнографских и догматских разлика, али и једну заједничку црту – неприхватање стварности или метафизички нихилизам. Спасење душе је ослобађење духа од материје. Гностички мистицизам нашао је одраз у Јовановом јеванђељу: „У почетку бјеше ријеч, и ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше ријеч“ (1: 1); „Све је кроз њу постало и без ње ништа није постало што је постало“ (1: 3); „У њој бјеше живот, и живот бјеше видјело људима“ (1: 4); „И ријеч постаде тијело и усели се у нас пуно благодати и истине“ (1: 14). Ту видимо „вулгаризовану платоновску идеју да је дух – реч – Логос, атрибут Апсолута, праидеје, постојао пре овог постојећег, материјалног света“ (Гамс А., 1970., с. 91). Мученик Јустин је у II в. разрадио апологију хришћанства као истинску филозофију у грчком поимању те речи. Он је тврдио да је Христос био оваплоћење Логоса, којег су Грци сматрали као први принцип васионе. Сократ је, говорио је он, знао Логос, значи, он је знао и Христа. Арије је користио његове идеје у својој теологији. Та 147 Географија религија „теологија Логоса“ имала је велики утицај на ширење хришћанске филозофско-логичке базе. Иако су различите школе водиле дискусије, оне су погодовале јачању цркве путем сједињавања хришћанства с грчком филозофијом тога времена. Ориген Александријски (око 185–254) тврдио је, да је хришћанство врхунац цивилизације. Маркион Синопски (око 85/100–160) филолог из Мале Азије, оснивач гностичке секте маркионита, учио је да постоје два бога – хришћански Новозаветни и јеврејски Старозаветни. По њему, Бог из Старог завета није истински хришћански бог, него само демијург – „творац“ грешног, злог и корумпираног света. Стога је проповедао одрицање цркве од Старог завета и сачинио свој канон на основу Новог завета. Маркиона су прогласили следбеником сатане и забранили његове књиге. Ипак, учење Маркиона се одржало кроз предање у Малој Азији, и у IX веку инкорпорирано је у проповед павликијанаца (од имена апостола Павла). Они су чак закључили савез с муслиманима и ступили у борбу против византијског православља. Павликијанци нису били хришћани, већ антихришћани. Иако нису одбацивали јеванђеље, сматрали су да је крст симбол проклетства, јер је на њему разапет Христос, нису прихватали иконе и обреде, тајне крштења и причешћа, и материјални свет сматрали су злом. Павликијанци су се борили против цркве и власти, и чак су продавали украдену децу Арапима. Међу павликијанцима је било много рашчињених попова, монаха и војника. Павликијанство је разбијено војном силом 872. г., после чега су заробљени павликијанци распоређени да чувају границу Византије према Бугарској. Одатле су они прелазили у Бугарску и тамо ширили своју веру у виду богумилства. Припадник антиохијске гностичке школе Саторнил, проповедао је: „Материја и дух нису првостворени, они су увек били, просто материја је заробила део духа и држи га; наравно, треба се ослободити; материја – то није лоше, а дух – то је добро, али материја постоји такође упоредо с духом. Из те саторниловске школе проистекло је учење персијског пророка Манија (Гумилев Л., 2003., 186-7). Манихејство је синкретичка религија, коју је створио вавилонски пророк Мани (216–277), као самозвани апостол Исуса Христа, на бази дуалистичког гностицизма с елементима позајмљеним од зороастризма, будизма и хришћанства. По његовој сложеној космогонији, васиона је подељена на силе светла и таме. Честице светлости које су заробљене у царству мрака бивају ослобођене уз помоћ неког од пророка којег је послао бог светла (то су Заратустра, Буда, 148 Хришћанство Исус, Мани). Најсавршенији од њих био је Исус, који је у суштини имао божанску природу, само што се показао као смртно и материјално биће. Захваљујући њему, могуће је људску душу после смрти очистити и вратити у царство светлости. Циљ проповедника или свештеника је да унесе светлост у таму. Вера да је Христос пример како треба да живи хришћанин, навела је многе на аскетизам (грч. askesis – уздржавање од свих блага света), из којег се родило монаштво (од грчке речи - самовање, тиховање, одрицање од овог света). Манихејске цркве су одржале свој утицај до VI в., а у источним религијама до 1000. г. У IV веку већина хришћана се сложила, да је Исус Богочовек и Син Божји. Али, појавила су се нова питања. Каква је суштина односа Исуса и Бога? Ако је Исус имао божанску природу, можемо ли говорити о двојици богова? Или је Исус био мање него Бог? На та питања покушао је одговорити у IV в. Арије из Александрије тврдњом, да је Христос божански Логос. Син Божји није син по стварању, него само по благослову. Он је биће више и постојеће пре других, али није исто биће с Богом. Говорио је да Бог има реч и премудрост, али не као посебна лица, него као својства или припадности, слично разуму и вољи у души људској. У суштини он је одрицао Свету тројицу (Тальберг Н., 1991, с. 138). Бивши Аријев секретар а потом епископ Атанасије рекао је: „Не“ – речи „Отац“ и „Син“ су просто метафоре; у суштини Логос је једно лице (хипостаза) Свете тројице. Да прецизирамо проблем: Арије је доказивао сличност Оца и Сина, а Атанасије њихову истоветност. По Атанасију, гледишта Арија представљају опасност за идеју спасења у Христу. Зато Христос није био створен, него зачет од самог Бога. Поводом тог спора император Константин је 325. г. сазвао I васељенски сабор у Никеји код Константинопоља (данашњи Изник код Истанбула). Епископи су дали за право Атанасију, Арије је послат у прогонство а његове књиге су спаљене. Године 335. у прогонство је послат Атанасије, а император Константин је рехабилитовао Арија, који је ускоро умро, или је убијен. Тек 381. г. Теодосије је сазвао II васељенски сабор у Константинопољу, који је ставио анатему на аријанце и македоњане. Ови други су проповедали да Свети дух није лице Свете тројице, него створен. 149 Географија религија Свети Августин (354–430) из Нумидије,2 епископ града Хипон (лат. Hippo Regius, данас град Анаба у Алжиру), оштро се успротивио дуализму гностика и манихејаца, којима је и сам у младости припадао. Манихејци су поставили најболније питање теологије: Ако је Бог који је створио свет милостив, одакле потичу зло и сатана? По Августину, главни задатак сваког хришћанског теолога је да се суочи с питањем „Одакле потиче ђаво?“. Ако је Бог добар и свемогућ, онда како се појавио ђаво на овом свету? Он је оштроумно променио представу о космичкој бици, тврдећи да је Бог дозволио зло, да би извукао из њега добро. На тај начин грех је структура света, али повољна структура, за коју постоји опроштај. Тако он интерпретира космички мит о палом анђелу или сатани, као елементу „Божјег плана“, који би требало да води искупљењу. У том систему ђаво је инструмент да се исправе људске заблуде, другим речима, Божји непријатељ се претвара у средство за покрштавање (Neil F., 1987. s. 5-7, 439-440; Muchembled R., 2000., s. 28-29). По Августину, сваки човек треба да се сукоби с ђаволом, да се нађе лицем у лице са злом, а не просто да га избегава и заобилази. Полазећи од Старог завета, он долази до закључка да су људи толико порочни и злонамерни, каприциозни и својевољни, као што су увек били, и зато су потребни стриктни закони, који ће их контролисати. Стари завет је упутство за сва времена, не само за древне Јевреје. Али, откуда потиче та урођена људска злонамерност? Одговор блаженог Августина своди се на то, да је Адам згрешио и пренео грех на све потомке генетски, као „прворођени грех“. Он је сматрао, да су Адам и Ева створени на савршен начин, али захваљујући сопственим делима они су донели зло на свет. Њихови потомци би могли да живе мудро и непорочно, али сви носе у себи могућност да скрену поглед ка злу и пороку. Зато су сви људи – неваљалци, свима њима је место само у паклу. Бог је предвечно и безусловно одлучио да неке спаси, а остале да пусти у пакао. И све заслуге и подвизи грешника немају значаја, као ни злодела предизабраних. За Августина је постојао и други, исто тако изазован проблем. Ако је свет пун зла и ако је сваки човек грешан, онда како треба хришћанин да живи? То питање чини срж најдубљих нерешених противуречности унутар латинске цркве. С једне стране, источна црква се поделила, када је реч о божанском пореклу Христа и Мари2 Нумидија – древно берберско царство, а после и римска провинција између Мауританије и Картагине, данас источни Алжир. 150 Хришћанство је, а с друге – западна се потенцијално поделила по питању о карактеру хришћанског начина живота. У делу „О Божјем граду“, Августин пише да се човечанство дели на оне који живе у Вавилону, граду ђавола, и оне, који настањују Јерусалим, Божји град. На дан страшног суда Вавилон ће бити уништен, а Јерусалим ће остати. Већина хришћанских теолога је прихватила ту поделу пастве, али се питају како ће бити изабрани малобројни „спасени“? Секта донатиста одговорила је на то питање – њени чланови су се прогласили за „богоизабране“. Донатисти су веровали, да ако си морално чист и следиш правила хришћанске вере, можеш да се одвојиш од осталог дела човечанства и да добијеш улазницу у Божји град. Вечно спасење од блага овог света најбоље је обезбеђивала мученичка смрт. Зато су већ после Миланског едикта неки донатисти у северној Африци, које су називали циркумцелиони – „луталице око кућа“, чинили шачице фанатика, који су нападали локалне богаташе, посебно зеленаше и обогаћене духовнике, а при сусрету неког усамљеног путника, захтевали су да их он убије у славу Христа. Ако би тај човек одбио, зато што је њему страшно и кокош да закоље, они би му дали да бира: или да убије или да буде убијен. И сироти човек је морао да узме од њих батину и да их удара редом по главама. А они су умирали у очекивању вечног блаженства. Они се нису устезали ни од каквих поступака, јер мученичка смрт искупљује све грехе. У Сирији и Египту се развило монаштво као блажи облик фанатизма. Августин се успротивио донатистима: „Чиме вас је хришћански свет увредио? Чиме су вас спокојство и мирољубивост Христа ранили, па им се супротстављате, пошто се делите од оних, које поричете?“ Августин је веровао, да само Бог може да одлучи ко ће да буде спасен, а он неће бити ганут моралом оних, који могу да суде сами себи. Свако другачије мишљење је јерес. Доктрини првородног греха успротивили су се британски теолози Пелагије и Јулије. Ипак, то је велики допринос Августина хришћанству – „он је створио теологију, према којој људи, који нису достојни божије љубави, могу да следе религију, базирану на признавању једног свемоћног и осветољубивог Бога. Упркос томе цена је висока. Ако хришћанство треба да прими у своје окриље сваког – био он светац или грешник, монах или трговац, спасен или проклет – на један исти начин, пошто показује једнак однос према свима, онда шта представља хришћански живот?“ (Osbоrne R., 2006. s. 143). Да би стигао до тог одговора, Августин се обратио неоплатонистима, према којима је Бог далеко и не води много рачуна о чове151 Географија религија чанству, које је ситан и готово ирелевантан део његове креације. Од песимизма, који из тога проистиче, обузимају жмарци. Наиме, улога правог хришћанина је да се боји Бога, да страда и чека његову оцену. То све не утиче на коначну одлуку Бога, пошто – то је најпесимистичнији део читаве поруке – њихова судбина је већ предодређена. Како би другачије могло да буде? Све што се дешава, бива баш зато што је тако Бог желео. Далеки Бог не чека да оцењује људе по њиховим квалитетима и врлинама, зато што он диктира сваку њихову мисао и акцију – апсурдно је за њега да оцењује сопствено створење. Уместо тога, по Августиновом делу „О предодређености светаца“, он шаље одређене људе у свет, да врше велика дела. Баш они ће населити Божји град на дан страшног суда, док ће сви остали изгинути претходно у граду зла. Та теологија се бави питањем, које задаје Августин – „одакле долази зло?“, и објашњава постојање људског страдања у свету, којег је створио добри Бог. С једне стране, људи су његова омиљена створења, с друге – они су зли. То поставља хришћане у стање пасивне беспомоћности, свака њихова акција је предодређена, њихова слободна воља је илузија. Да страда, да чека одлуку Бога и његову оцену – да ли је то уистину све, што би хришћанство могло да предложи? Августин пише, да његова теологија не одриче слободу, него просто наводи хришћане да учине ефикаснијим своје акције. Он је високо вредновао образовање стечено проучавањем слободних наука. Људи треба да изучавају свете књиге да знају шта је добро, да би могли да раде за њега. И ако су пре спасења били грешници, после њега они ће се претворити у представнике Бога; њихова достигнућа доприносе слави Бога. Августинова теологија одбацује могућност људског спасења кроз добра дела, али надахњује вољу и усмерава хришћане да чине добро. Еразмо је осуђивао Пелагија и прихватао учење светог Августина о Божјој милости, али је поставио дилему, рекавши да ако нас наша добра дела не спасавају и ништа нас друго не може спасти сем милости Божје коју он, својевољно и слободно, поклања једнима а ускраћује другима „где је онда правда?“. „А што се тиче тврдње да се Бог налази изван добра и зла, није тачно, није! Бог је унутар добра и зла и обухвата их, као што је вечност унутар прошлости и будућности и обухвата их, јер је изван времена. А шта је правда? У моралу, нешто; у религији, ништа“ (Unamuno M., 2000, 44-45). 152 Хришћанство 5. Јереси у средњем веку Манихејско-маркионитска гностичка доктрина проширила се међу балканским Словенима и изродила у X в. богумилство као варијанту дуализма. Уместо исконске супротности светла и таме, богумили су признавали као врховног доброг Бога. Али по њиховом мишљењу, Бог није исконско Свето тројство, него су Син и Дух проистекли од Оца и представљају само различите облике Оца. Бог има још и прворођеног сина Сатанаила, који је био вођа анђела. Сатанаил је из гордости одбио послушност Богу и био бачен у воду са својим анђелима, јер копна још није било. Сатанаил је рекао: „Ми ћемо створити свој нови свет, ко је био нико – тај ће постати све“. И створи Сатанаил копно и људе, али није могао да им удахне душу, па се обратио Богу, обећавајући да ће бити послушан. Бог је удахнуо људима добру душу, с намером да они замене пале анђеле. То је изазвало завист Сатанаила према људима. Зато је ушао у змију и сјединио се телесно с Евом, која је родила од њега Каина и Каломену. Зли Каин је убио доброг Адамовог сина Авеља, и због тога је Бог лишио Сатанаила божанског лика, стваралачке моћи и имена. Сатанаил је успео да потчини читав људски род, с тим што су неки малобројни имали појма о својој првобитној намени – да замене пале анђеле. Када су људи устали против Сатанаила заједно с гигантима, децом Сатанаилових анђела и људских кћери, то је расрдило Сатанаила и он је послао на земљу потоп, истребивши све људе изузев Ноја, који му је остао веран. Потом, из мржње према човеку, Сатанаил је обмануо Мојсија, давши му закон на Синају, кроз ватру; због тога читав Стари завет садржи, по мишљењу богумила, злотворско учење. Коначно, Бог се смиловао над људима, и 5500 г. од Сатанаиловог стварања видљивог света, произвео из себе другог (млађег) сина Исуса или „Логоса“ (богумили га називају и Михаило). Исус је ушао у ухо Марије, изашао на друго у облику човека, остајући привид. Он је уз помоћ анђела победио Сатанаила, одузео му суфикс „ил“ у којем је била његова мистична моћ, и отерао га у пакао. Сада он није Сатанаил него сатана – оличење зла. Исус је напустио материјални свет, који је створио Сатанаил, узнео се на небо, заузео друго место после Оца и добио власт над анђелима. Али демони су остали. Демони живе у сваком човеку и они су виновници свих грехова човека. После смрти човека они остају у гробу, очекујући васкрсење и морају да подносе казну заједно с телом. Демони 153 Географија религија немају власт једино над богумилима, пошто у њима борави Свети дух. Зато се богумили после смрти претварају у Христа, узимајући привидно тело, као и он док је живео на земљи. Због наставка и завршетка посла на земљи, Отац је произвео из себе и другу силу, Светог духа, који делује на душе људи. Душе богумила, које осећају у себи дејство Светог духа, које примају реч Божију и саопштавају је другим душама, јесу истинске богородице. Људи с таквим душама не умиру, него, одбацивши тело, као у сну пресељавају се у Очево царство небеско. Материја, укључујући и људска тела, претвориће се у хаос, а Исус и Свети дух ће се вратити у Оца, из којег су проистекли. Из теоријског учења богумила проистекли су њихови погледи на православну веру и цркву. Сматрајући само себе просветљеним Светим духом, они су гледали на цркву као на телесну, на православне хришћане као на људе у којима телесно начело има превагу и т. д. Према својој веронауци, богумили су одбацили тајне, поклоњење иконама и крсту, свете храмове су сматрали домовима демона, одбацивали су хришћанско богослужење и празнике, од Светог писма признавали су само јеванђеље и апостоле. Презирући телесну природу, богумили су проповедали избегавање света и његових блага, вегетаријанство, безбрачност, побеђивање тела подвигом самоодрицања и аскетизма. Посебним доброчинством су сматрали скромност и сиромаштво. Богумили су проповедали потпуну безодговорност појединца према власти и закону, заснованом на принципима. За антисистем (антихриста), такве ситнице, као што је верност принципима, небитне су, важан је циљ – избављење од материје и тела. Са законом се човек може сложити, али ни заобићи га није аморално, јер он потиче од сатане. Због тога они нису имали приговор савести када су кршили дест Божјих заповести. Нема сумње да богумилство није просто јерес, него антихришћанство, и то даље од хришћанства него ислам. Византијска власт је открила богумилску јерес у XII веку. У Константинопољ су долазиле о њој мрачне вести. Император Александар Комнен је обратио на њих пажњу, и успео да сазна да је вођа секте монах Василије. Позвао је тог монаха и потајно му рекао да жели да буде члан његове заједнице, али не разуме богумилско учење. Василије је открио све о секти. Када је завршио, подигла се завеса иза које су седели писари и виша духовна и световна лица, који су све чули, и њему је почело суђење. Василије се није одрицао својих речи. Затворили су га, заједно с много других богумила, укључујући и 12 богумилских апостола. Да би сазнао ко од ухапшених припада 154 Хришћанство секти, император је објавио, да се сви припреме на смртну казну и наредио да се на тргу поставе две ватре, код једне од њих крст. Они, који су се, идући на ломачу, молили пред крстом, били су помиловани. Остали су осуђени на доживотни затвор. Био је спаљен само Василије (1119. г.). Секта је потајно, посебно у манастирима, још дуго опстајала у Македонији (с центром у Велесу), старој Србији (Рашкој) и Босни („Босанска црква“). После турских освајања на Балкану, богумили су већином примили ислам, мање католичанство. Остали су само стећци – карактеристични надгробни споменици. На европском западу богумилство се ширило под различитим називима: манихеји, павликијани, патарени (Италија), катари (Немачка), албигојци (град Алби у јужној Француској). Богумили су, као и катари, веровали да су они ти изабрани, о којима се говори у Светом јеванђељу по Марку и Откровењу Јовановом. Ко су били катари? Назив „катар“ потиче од грчке речи „katharos“ – чист, непорочан. „Од средине XII века на путевима Аквитаније почели су се појављивати људи, обучени у просте црне мантије с капуљачама, опасани конопљаним канапима. Они су ходали у паровима и проповедали у градовима, селима и замковима. Нису имали ни мазге, ни раскошне свите, као епископи и каноници, већ су ишли пешице, обувени у сандале, са штапом ходочасника у руци, нису јели ни меса, ни јаја, ни млечне производе, никада се нису загледали у жене, нису се бојали физичког рада. Народ их је називао савршеним или просто добрим људима“ (Жерар де Сед, 1998. с. 26). Они су проповедали повратак у прошлост, на „чисте“ секте из V века. Њихова доктрина о одвојеном стварању добра и зла, заједно са стварањем изабране групе вођа, познатих као perfecti или parfaits (перфектни или савршени), пустила је корен у региону око Каркасона. Катари су одбацивали материјализам и власт цркве и проповедали повратак обичном хришћанству и Христовој проповеди на Гори (Матеј 5-7; Лука 6: 20-49). Катари су производили наркотике од конопље (canabis), и тиме доводили вернике у зависност од „савршених“. Као код свих зависника хашиша, духовни свет катара се базирао не на вербалном сазнању истине, него на визуелном – они не долазе до истине ухом кроз реч, логику и разум, него очима кроз разноврсне визионарске праксе; у њиховом унутрашњем свету, светлост и тама играју једнаке улоге, црно и бело, добро и зло, у њему су равноправни. Веровали су у реинкарнацију и пресељење душе. Њихово веровање да је овај свет и људско тело створио сатана, повлачило је за собом негативан 155 Географија религија однос према зачећу: зачети, говорили су они, значи учинити грех према души, закључавши је у материју. Препоручивали су радије слободан савез, него брак, који је по њиховом тумачењу такође дело сатане. Католичка црква их је прогласила за јеретике а инквизиција спаљивала на ломачама. Папа Инокентијe III je 1290. године позвао на крсташки рат против катара. Армија од 30 хиљ. коњаника и пешака, обрушила се као лавина на Лангедок, где су катари или албигојци чинили око 10% становништва. Тај рат, познат као Албигојски крсташки поход, био је први случај геноцида у европској историји. Само у једном градићу Безије, побијено је 15 хиљ. људи за један час (многи у цркви). Када је један од официра упитао папског представника, цистерниканског опата Арно-Аморија, како да разликује јеретике од правоверних, овај је одговорио: „Убијај све, а Бог ће сам одвојити своје“. У писму папи поносно је изјавио, да у Лангедоку „нису штедели ни старце, ни жене, ни богате, ни сиромашне“. Спаљивали су их у групама по стотину. Папа је учесницима тог похода обећао исту награду као крсташима у Светој земљи: опроштај и искупљење свих грехова, место на небесима и толико плена, колико ко може да напљачка (Бейджент М., Лей П., Линкольн Г., 1997., с. 27-28). 6. Традиције ходочашћа у хришћанству Генеза ходочашћа до светих места сеже у доба раног хришћанства. За разлику од других религија, хришћанска ходочашћа су од почетка била „периферна“ религијска пракса у односу на главни литургијски култ цркве. Она су настајала често из спонтаности верника, и имала неофицијелни карактер. Одликовала су се богатством форми, посебно почевши од III в. То су била, пре свега, ходочашћа до Свете земље, а затим до гробова мученика (од III в.) и следбеника (од V в.). Од тада, такође, ходочасништво у западном хришћанству почело је да јача у вези с развојем култа светаца. Од почетка хришћанства најбројнију групу чинили су ходочасници у вези с култом гроба (Христа, мученика и светаца). Култове гроба пратио је култ реликвија. У средњем веку важну улогу почео је играти култ „чудотворних“ слика (икона) и с њим су се везале ходочасничке миграције. Ходочашћа те врсте била су посебно бројна крајем средњег века. Од XIV в. слика, која је постала пер156 Хришћанство сонификација светитеља, добила је такав ранг, који су у претходном периоду имале реликвије. У случају култа Марије, који се развијао посебно после V века, слика је испунила празнину, која је постојала због недостатка гроба, тела или реликвије. Пратећи историју и савремени облик ходочашћа у хришћанству, видимо изразито шест главних типова миграција, зависно од мотивације и циља. Хронолошким редоследом, то су: 1. Ходочашћа у Свету земљу (после II в.), до места повезаних са животом и мученичком смрћу Исуса Христа (Јерусалим, Витлејем, Назарет, гора Тавор, Галилејско језеро, река Јордан). Ходочашћа су радикално интензивирана после Миланског едикта 313. г., којим је цар Константин I Велики признао слободу култа, а посебно после ходочашћа цареве мајке Хелене у Свету земљу 326. г. Врхунац њеног путовања било је откриће Часног крста. Она се залагала за реконструкцију и изградњу објеката везаних са светим местима. Такође важну улогу у обнови града и подизању цркава одиграла је царица Евдокија (умрла у Јерусалиму 460. г.), жена Теодосија II. Арапи су освојили Палестину 636. и држали је до 1070. године, али су проводили политику религиозне толеранције. Ситуација у Палестини се заоштрила после инвазије Турака Селџука (1070– 1090). Често су путници морали да воде крваве борбе са Селџуцима. Окупација Свете земље и прогони хришћана изазвали су Крсташке походе. На синоду у Клермону (Француска) 1095. г. папа Урбан II је упутио апел витештву Европе да предузме борбу против Турака и ослободи гроб Христа у Јерусалиму. Организовано је седам великих похода и неколико мањих. Осим почетних успеха (нпр. успостављање Јерусалимског краљевства, 1099–1187), крсташки походи нису дали очекиване резултате. Јерусалим је изгубљен први пут 1187. (Саладин), а последњи пут 1244. године. Последња тврђава у Палестини (Ака) пала је 1291. г. Тада је читава Света земља укључена у државу Мемелука, владара Египта. Затим, од 1517. до 1917. г. била је под влашћу Турака Османлија. Периоди прогона преплитали су се с периодима религијске толеранције. 2. Ходочашћа повезана с култом пустињака и монаштвом (од III в.). Култ пустињака појавио се најпре у Египту, под утицајем Светог Антонија, „оца монаштва“ (251–356). Основна идеја монаштва била је самовање, аскеза, контемплација. Већина пустињака се концентрисала у пећинама у пустињи Вади Натрум, око 160 km 157 Географија религија западно од Каира. Тај покрет је касније проширен на Палестину и Јудејску пустињу, Сирију и друге крајеве Блиског истока. Православно монаштво (византијско) највише се развило на полуострву Атос у Грчкој, где су се први пустињаци населили у IX веку. Утицај Атосa приметан је у манастирима Метеора у Тесалији и Мегаспилеон на Пелопонезу, а такође и у развоју монаштва у Русији. Међу најпознатијима су Кијевско-Печорска лавра, манастир Свете Тројице у Сергијевом Посаду код Москве и Соловјецки манастир на острву у Белом мору (Оњешки залив), које називају „друга гора Атос“. 3. Ходочашћа повезана с реликвијама Исуса Христа и светаца мученика. Реч „реликвија“ на латинском значи „остатак“ који је у неком односу према поштованим људима. Култ реликвија настао је у II в., а за многе нема доказа да су праве. Нема моштију Исусових, пошто се верује да је он васкрснуо. Реликвије Исуса Христа углавном чува римокатоличка црква, и верује да су чудотворне. Часни крст налази се у римској катедралној цркви Сан Ђовани ин Латерано. У другој цркви у Риму – Санта-Кроче ин Ђерузалеме, налазе се још три његова фрагмента. Света крв, која се приписује Исусу Христу, налази се у Брижу (Белгија) у капели Свете крви. Света крв је на јагњећој кожи, којом су брисали крв Исуса пред погубљење. Четвртком у Страсној недељи организује се велика процесија Свете крви у Брижу. Трнов венац налази се у цркви Богородице у Паризу. На венцу нема трња, иако је Исусов трнов венац имао 20–40 бодљи. Најмање 150 цркава у свету тврди да има бодљу (или део) из трновог венца. Трнов венац се излаже за поклонике на Страсну суботу. Свети клинови којима је Исус прикован за крст, показују се на око 30 места у црквама Европе, иако их је било само четири. Свето копље (или копље судбине), којим је римски војник убо Спаситеља у бок, налази се у Бечу. Торинска плаштеница, чува се у цркви у Торину. То је комад ланене тканине у коју је наводно био умотан Исус Христос после распећа, на којој је остао његов лик. Утврђена старост платна ипак не говори у прилог тој тврдњи. Торино посети до три милиона ходочасника. Свети дом је кућица од ћерпича у базилици у Лорету (провинција Анкона, Италија), у којој је наводно одрастао Исус Христос. Ту кућу су пренели у Италију крсташи, а сада је посећују милиони ходочасника, посебно на празник Светог дома (децембар). У Новом завету мучеништво представља највишу форму хришћанске светости. Мошти мученика су предмет специјалног 158 Хришћанство култа. Мученик („мартир“, „мартус“), у првобитном значењу „сведок“, је онај, који је предао сведочанство Христу све до краја свог живота. У почетку тим термином су називани апостоли, затим они који су дали посебан допринос вери, и на крају они, који су пролили крв за име хришћанина. Од III века за мученике су се почели признавати они који су погинули у оковима за веру, или такође прогнаници за веру (тзв. испосници). На местима мучеништва, над гробовима, грађене су цркве-сведочанства, тзв. „мартирије“.3 Већином су изван зидова града, јер је старо римско право забрањивало сахрањивање мртвих у граду. Базилике унутар града („intra muros“) нису чувале тела мртвих. Број мученика процењује се од 2.000 до неколико стотина хиљада. Сакрална топографија хришћанства, тј. светих места која поклоници најчешће посећују, зависи од важности реликвија и светих моштију, које се чувају у храмовима. Улога сваке цркве зависи од места, које њен светац патрон заузима у хијерархији светости, као и од светих моштију, које су полагали у олтар приликом његовог освећења. На пример, улога и касноантичког Јерусалима је битно промењена после проналасна Часног крста у време императора Константина и његове мајке Јелене. Место за поклоњење и црквено градитељство у вези с тим, везано је почетком IV века за Јерусалим и пре свега за Гроб Господњи. Поштовање према моштима променило је и Константинопољ. Наиме, на територијама под утицајем Рима били су бројни гробови светаца, а посебну улогу у томе имао је сам Рим. Константинопољ није имао светилишта с реликвијама, па је „импортовао“ у IV и почетком V века из разних региона неколико реликвија, међу којима: мошти Св. Тимотеја (356), Св. Луке и Св. Андреја (357), главу Св. Јована Крститеља. Затим су почели набављати реликвије и други центри источног хришћанства – Антиохија, Едеса, Александрија. Нада у спасење кроз покровитељство светих моштију је појачавана у време криза и опасности. То је обично био основни разлог за њихов пренос, трговину или крађу. На пример, српски деспот Ђурађ Бранковић, купио је 1452. године за 30 хиљ. дуката мошти Светог јеванђелисте Луке, које су пренете 12. јануара 1453. године из Константинопоља у Смедерево. Константинопољ је ускоро пао (29. маја 3 Термин „мартириум“ (грчки – martirion), према грчким речницима означава место, где се чувају мошти неког свеца или мученика, где је његов гроб, или храм над гробом. 159 Географија религија 1453), а Смедерево се одржало још пет година, до 1458. године. Пренос и похрањивање светих моштију у дати град и у одређени храм подиже његов престиж. Тако је било са преносом моштију Светог Ивана Рилског у Рилски манастир у Бугарској. Реликвије су постале предмет ходочашћа. У појединим светињама су бележили случајеве чудотворних оздрављења у специјалне „Libri miraculorum“, које су данас важан извор за историју ходочашћа. Најпознатији религиозни центри повезани с култом светаца и мученика су Рим и Сантјаго де Кампостела. Ходочашћа у Рим повезана су пре свега с гробовима апостола Петра и Павла, и с папом за кога се верује да је намесник Христа на земљи. Ходочашће у Рим је добило на интензитету када је папа Бонифације VIII прогласио 1300. годину као „Свету годину“ („Anno Santo“). То је привукло велики број ходочасника у Рим већ крајем 1299., који су желели да се ставе под заштиту апостола услед великих немира и разарања у градовима Италије 80–90-тих година XIII века, и због велике глади 1280–1282. г. у Моравској, Чешкој и Пољској, а такође да би добили папски опрост. Првобитно је планирано да Јубиларна година буде сваких 100 година. Затим је папа Клеменс VI тај период скратио на 50, Урбан VI на 33 и Павао II на 25 година (1470). Од тада сваких 25 година долазе ходочасници, да би „ad Limina Apostolarum“, тј. код гроба Светих апостола Петра и Павла, тражили милост и добили јубиларни опрост. Сантјаго де Кампостела у шпанској Галисији, покрајина Коруња, трећи је велики средњовековни центар ходочашћа (после Јерусалима и Рима). Развој овог места веже се с култом Св. Јакова апостола, који је ту проповедао хришћанство, вероватно између 33 и 43 г. н. е. Према легенди, на свом мисионарском путу руководио се као путоказом Млечним путем, који се у Шпанији назива популарно „El Caminho de Santiago“ – „Пут Светог Јакова“. После мученичке смрти у Палестини 44. г., ученици апостола, Атанасије и Теодосије су пренели његово тело у Шпанију и сахранили га у околини места Ириа Флавиа (сада Понтеведра у Галисији). Гроб овог свеца је пронашао око 813. г. пустињак Пелагије (Пелагиус), а налаз реликвије је потврдио тамошњи бискуп Теодомир. Мошти апостола похрањене су у месту званом Либерум Донум. Око њега настало је насеље Como Postolo („Јаков апостол“) или Campus Stelae („поље звезда“), касније трасформисано у Кампостела. Постоји такође мишљење, да назив места води порекло од латинског назива за гробље „compos- 160 Хришћанство tum“ или „compostela“. Свети Јаков је постао патрон краљевина Астурија и Леон, а затим читаве хришћанске Шпаније. Шпанија је преко сто година пре појаве култа Св. Јакова, пала под власт Арапа (711), који су у VIII в. покорили скоро целу земљу изузев Астурије, Леона и Наваре. У првом периоду арапске власти, центар отпора била је брдовита Астурија. Битка против Мавара 718. г. у Кантабријским планинама донела је независност кнежевини Астурији, у коју је касније укључена Галисија. Ови датуми се сматрају за почетак Реконквисте (Reconquista), односно борбе за ослобођење Пиринејског полуострва од Мавара. После битке код Клавија 844. г., коју су добили хришћани јер се, наводно, указао Св. Јаков, он је признат за патрона битака против Мавара, а „San Jago“ или „San Tiago“ (син грома) постао је бојни поклич у рату с мухамеданцима. Ходочашћа у Кампостелу имају посебно место са још једног аспекта, то је чудотворност места, која је изникла из богате традиције и из потребе масе верника, која изражава народну побожност. Кампостела је први пример креирања места ходочашћа због „друштвених потреба“. То је утицало на велику популарност тог места, а Свети Јаков је постао узор средњовековног ходочашћа и његов патрон. Од тада су многа места ходочашћа почела настајати на сличан начин, а посебну у периоду барока. Симбол Кампостеле је шкољка Св. Јакова (concha veneranda), која украшава капу или огртач ходочасника. Шкољком су означени такође домови и религиозни објекти дуж Пута Св. Јакова. Од шкољке („la conquille“) потиче назив „кокарди“ за ходочаснике који долазе у Кампостелу. Ходочашћа до гроба Св. Јакова почела су већ у IX веку, али су интензивирана у XII–XIV века. У XII веку папским актом то место је признато за један од три најважнија (после Јерусалима и Рима) центра за хришћане. У истом веку Апостолска столица је признала Кампостели право на „Свету годину“. Од тог времена датирају масовна ходочашћа, која броје годишње око пола милиона људи. Арапски песник ал-Гхазал је још 845. године назвао Кампостелу као „Кабу хришћанства“. Прва црква подигнута је над реликвијама још у IX веку (уништена 997. г.), изградња катедрале започета је у XI в. а завршена половином XII в. Водич за Кампостелу „Liber Sancti Jacobi“ (1130–1140) верно представља Пут Св. Јакова („magnum iter Sancti Jacobi“). Пут Св. Јакова (посебно „француски“ и „шпански“) дефинисан је као „најлепши пут света“. Ондашњи ниво развоја географског хоризонта просечног становника Европе утицао је, да су 161 Географија религија Кампостелу ходочасници локализовали у својим представама на „крају света“, где „Сунце свакодневно умире“. После XIV века ходочашћа до светих реликвија почела су слабити, посебно у периоду реформације. Била је то последица развоја култа еухаристије после XIII века. Касније, у XV в., представници реформистичких праваца су настојали да ослободе хришћанство од формализма, у који су убрајали постове, опросте, делом реликвије и ходочашћа. Надаље се развијао култ реликвије Светог крста у читавом хришћанском свету. У новије доба развијен је култ Марије и изграђене санктуарије посвећене Мајци Божјој. 4. Ходочашћа у вези с култом Девице Марије, мајке Исуса Христа, који је званично установљен на Сабору у Ефесу 431. г., мада је и пре постојао. У почетку је ходочашће било развијено само на Истоку, а од VII в. у читавом хришћанском свету. У самом Риму је у првим вековима хришћанства функционисало око 70 храмова Св. Марије, а било их је такође у Антиохији, Јерусалиму, Константинопољу. У Ефесу је постојала базилика Св. Марије још пре Ефеског сабора. Већ у средњовековном периоду функционисали су велики центри ходочашћа повезани с култом Марије. По предању, Св. Лука је, пре него што је постао апостол, био лекар и сликар. Он је насликао Богородицу с младенцем. Та икона је уништена у време пада Константинопоља, али су сачуване њене копије. Најпознатије копије налазе се у цркви Маријиног Гроба у Јерусалиму, цркви Сан Алфонсо у Риму (из XIV в.), цркви Санта Марија дела Салуте у Венецији, у манастиру Тур на Синају, у Сајднаји (Сирија), у Ватикану, у музеју Тревиза. Око седамдесет икона Богородице с дететом приписује се данас Св. Луки, а још око 600 доводе се у везу с њим на основу иконографских карактеристика. Посебан феномен су црне Мадоне. У свету има преко 400 икона и статуа Богородице, које из не сасвим јасних разлога имају тамну боју. Икона Црне Мадоне у Ченстахови (Пољска), на дан Вазнесења привлачи преко 300 хиљада ходочасника. Велика светиња у Швајцарској, Статуа Пречисте Деве Марије у Ајнзиделну из XIV в., висока 1 m, направљена је од тамног дрвета. Статуа Богородице с младенцем Христом у Мариацелу, најпознатијем центру ходочашћа у Аустрији, исклесана је од камена у XII в. Још једна Црна Мадона чува се у немачком градићу Кевелар, недалеко од холандске границе. То је веома необична Мадона. Њен лик је отисак са бакарне гравирне плоче. У папском едикту из 1949. г., то место, заједно с Лур162 Хришћанство дом (Француска) и Алтетингом (Баварска), поштује се као једна од три европске светиње, посвећене „Пресветој Деви, Царици мира“. Важну улогу у развоју култа Марије, и у вези с тим поклоничких миграција, имају места указања Мајке Божије. Први пут Марија се указала 40. г. Св. Јакову апостолу у данашњој Сарагоси, на месту где се данас налази базилика Н. С. дел Пилар. Црква није потврдила сва указања. На пример, од 232 таква места проглашена у различитим земљама у периоду 1928–1975. г., само указања у Беураингу, Банеу и Сиракузи, добили су признање цркве. Иако нека места немају званично признање цркве, она привлаче ходочаснике. Пример таквог места је Међугорје, од 1981. године. Протестантизам је раскинуо с култом слика и реликвија. Ипак англиканци имају санктуаријум Марије у Волсингему (Енглеска, назван Северни Назарет). У западној цркви има више стотина места ходочашћа везаних за култ Марије. Нека места ходочашћа у Новом свету настала су под утицајем имиграната из Европе. На пример, Дојлстаун у САД и Берима у Аустралији настали су под утицајем Пољака (обе светиње су посвећене Мајци Божијој Ченстаховској) (Jackowski A., 1991., 48). 5. Ходочашћа у вези са слављењем светих икона. Култ икона с тематиком Марије а потом и других светаца, развио се пре свега у православној цркви, посебно од V века. Православно хришћанство је преузело од пагана обичај молитве ликовима. Пагани су славили портрете владара, а хришћани – иконе светаца. Култ светих ликова постао је у VII веку главна компонента народне побожности у Византији. То некадашње празноверје довело је до вековног конфликта између присталица и противника култа, који су предузели акцију уништавања слика (иконоборство, иконоклазам). У едикту цара Лава III из 730 г. проглашено је, да је култ слика идолопоклонство. Иконоклазам је трајао у источној цркви од 726. до 843. г. (с прекидом у периоду 787–815). Иконокласти су уклонили и уништили много слика и реликвија. Део монаха настанио се у западној и јужној Европи, преносећи тамо узоре византијског сликарства. Повратак слављења икона прокламован је 843. г. на синоду у Константинопољу, сазваним на иницијативу цара Теодора. У спомен тог догађаја установљена је „Света ортодоксија“ која се слави у православним црквама у првој недељи Великог поста. Од 843. г. култ слика и реликвија добио је дотад невиђене размере у Византији. Главну улогу ту је играо Константинопољ са реликвијама Св. Јована Крститеља и Св. Стефана (првог мученика), чувеном иконом Хрис163 Географија религија та, храмом Мудрости Божије (Hagia Sophia) и покровом Мајке Божије. За хришћане Истока, све до пада византијског царства, Константинопољ је био „Нови Јерусалим“. Култ чудотворних портрета (икона) одржао се у источној цркви и после 1054. г., када се она одвојила од Рима, чинећи православну или ортодоксну цркву. Икона у православљу представља „теофанију“ (објављивање стварности Божије), „сакрамент“, као видљиви знак невидљивог. Према речима Св. Јована Дамаскина то је „прозор у надприродност“. У западној цркви признавање слике као чудотворне се одвија према специјалној процедури, која некад траје неколико десетина година. Најпознатија слика је „Крунисање“. Први такав акт донео је Григорије III 732. године у римској базилици Санта Марија Мађоре. Обичај крунисања учврстио се у XVII в., као и култ девице Марије. 6. Ходочашћа повезана с култом мука Исусових, које се представљају калваријама тј. голготама (од XV в), појавила су се крајем средњег века у западној Европи под утицајем ходочашћа у Свету земљу. Средњовековни аскетизам је утицао, да су неки ходочасници после повратка из Палестине отварали места Христових мука у виду минијатурних путева до крста. Била су намењена углавном за вернике који нису могли да иду на ходочашће у Свету земљу. Почетком XV в. појавиле су се велике калварије, које су се прошириле нарочито у доба контрареформације. Иако су калварије имале за циљ симболично представљање места у Светој земљи, настојали су да их изграде на брдовитим теренима, који подсећају на положај Јерусалима. На узвишењу је подизано место мука Господњих у виду капелице или цркве. Касније, калваријама су прикључени путеви мајке Божије с посебним капелама. Прву калварију изградио је, у периоду 1405 – 1420. г., доминиканац блажени Алварез при манастиру Скала Коељи (Scala Coeli) код Кордобе (Шпанија). Најпознатије калварије у Немачкој су Либек (1468), Нирнберг (1490), Бамберг (1500), у Италији Монте Новало код Новаре (1480), Монте Варало код Милана (тзв. „Jerusalem transportata“, 1487), у Француској Плоугонвен у Бретањи (1554), у Пољској Забжидовице (1602). Калварије су привлачиле много ходочасника у време Велике недеље и замењивале су ходочашћа у Свету земљу. У средњем веку у Паризу је чак постојало специјално братство „Confrerie de la Passion“, које је дуго времена имало монопол на организовање у многим земљама таквих представа. Неколико таквих манифестација одржало се и до данас. 164 Хришћанство У Севиљи од XVI века до данас постоје 52 братства – cofradias – која организују такве процесије, а има их такође у Малаги и Мурсији (нпр. чувено братство „pasos Salzyilla“), Сордевелу (Италија, од XVI в.), Оберамергау (Баварска, од XVII в., одржава се сваких 10 година и привлачи ходочаснике из целог света), Забжидовској Калварији (Пољска, од половине XVII в.). Такви догађаји почели су се ширити изван Европе, на пример у Колумбији (Попајан), Бенину (Даса), на Филипинима (острво Мариндук). * У околини великих култних центара настала су насеља, на пример Сантијаго де Кампостела, Монсерат (Шпанија), Мариацел, Хеилигенблут (Аустрија), Пшибрам (Чешка), Ајнзиделн (Швајцарска), Света Ана код Ченстахове (Пољска), Мадху (Шри Ланка), Бом Језус де Лапа (Бразил). Око путева ходочашћа такође су настајала насеља, као на пример Пуенте де ла Реина (Шпанија) на Путу Св. Јакова. Нека већ постојећа насеља на путевима ходочасника, добијала су статус града (Гора Калварија у Пољској 1670., Фатима у Португалији 1977). Нека насеља су под утицајем ходочашћа мењала функционалну структуру. Тај утицај се одразио на развој терцијарног сектора – посебно туристичких и хотелијерских услуга, саобраћаја и комуникација, трговине и здравства, услужног занатства и производње сувенира (на пример Лурд и Фатима). Ходочасничке миграције су интензивиране крајем XIX и почетком XX века, у вези с развојем саобраћаја (железничког, потом друмског и авионског) и туризма. Томе су допринела чудна указања мајке Божије у Ла Салету и Лурду (Француска), касније у Фатими (Португалија) и Гетшвалду (Пољска, 1877). Осим тога, велики број ходочасника посећује Ватикан и Свету земљу. У православној цркви водећу улогу имају Кијев, Владимир, Сергијев и Соловјецко острво. Пешачка ходочашћа су се ретко одржала, углавном до Ченстахове у Пољској и Фатиме у Португалији, у новије време до Дојлстауна у САД и Бериме у Аустралији. Повећан је број тзв. специјалистичких ходочашћа, за која је главни мотив молитва за здравље (Лурд, Ватикан, Фатима, Алтетинг, Ајнзиделн, Ченстахова). Готово потпуно су замрла тзв. „ходочашћа умрлих“ (пренос посмртних остатака), и особа које желе да умру и буду сахрањене у светом месту. Међу најважније центре ходочашћа у католичком свету спадају у Европи Ватикан (преко 8 мил. посетилаца), Лурд (око 5 мил.), Сантјаго де 165 Географија религија Кампостела, Ченстахова (Јасна гора) и Фатима; у Англоамерици Санта-Ана-де-Бопр (Канада); у Латинској Америци Гваделуп (Мексико), Лухан (Аргентина) и Бом Језус да Лапа (Бразил); у Азији Јерусалим (Израел) и Гоа (Индија). Такве миграције оживљавају у посткомунистичким католичким земљама, посебно у Чешкој (Левоча, Нитра), Мађарској (Мариапоч, Марианостра), Литванији (Вилњус, Трок), а такође у православним земљама (Сергијев Посад, Кијев, Тинос), коптској и етиопској цркви (Лалибела у Етиопији). 7. Јерусалим као сакрални центар хришћанства Јерусалим („место мира“) је историјско и географско место почетка хришћанске религије. За хришћане, Јерусалим је слика Небеског Јерусалима, града Божијег (јеванђелиста Матеја га назива Hagia Polis – Свети град). Муслимани га називају El Kuds (Свети). Јерусалим лежи у централним Јудејским брдима, на рубу вододелнице између западне и источне падине. Западна падина је кишовита област медитеранске вегетације, зелених шума, развијене пољопривреде и већински седентарног становништва. Источна падина је Јудејска пустиња, жућкастосивих каменитих брда и дивљих јаруга, с групицама шатора арапских номада. Са истог места, у кишни дан, види се чудесан контраст: на западу, у шумовитим брдима и кланцима пада киша, а на истоку у пустињском пространству сија сунце. Град је одувек био окренут пустињи. Његови пророци и прогнаници увек су се њој враћали у окриље. Она почиње одмах иза Скопуса и Маслинске горе – два суседна брда која гледају на град с истока – и спушта се према голим обалама и сланим водама Мртвог мора, на само тридесетак километара од града. Тај амбис, који зјапи Јерусалиму с истока, привлачи град на начин који је тешко рационално објаснити. „Тло те пустоши је каменито, пејзаж грандиозан и страшан. У старини је сигурно изазивао у људима страх, осећање рањивости, меланхолије, сопствене ништавности и подређености каприцима суровог Бога. Одатле су дошли први Јевреји прешавши реку Јордан; Римљани и Арапи такође“ (Nastić D., 1997. s. 5). У том граду су светилишта три велике религије – муслиманска Купола на стени, јеврејски Зид плача и хришћанска црква Светог Гроба. Црква Васкрсења Христовог (Светог Гроба) је најсветије хришћанско место Јерусалима. То је прави религиозни музеј – преко 166 Хришћанство тридесет освећених места, све под сводом огромне ротонде (Димитријевић М., 1926. с. 264). Налази се на месту Калварија (Голгота),4 где је Христос разапет, умро, сахрањен и ускрснуо. На том месту је пронађен Божији гроб и Часни крст. Базилику је подигла Св. Јелена од 326–333. године, на месту бившег паганског светилишта којег је изградио Хадријан. Ту првобитну базилику су срушили Персијанци 614. г. Садашњи објекат је дело крсташа (1149. г.), а касније су га рестаурирали Грци, а у новије време заједнички грчка, католичка, јерменска и коптска црква. У самој базилици, ходочасници обилазе следеће: Калварију и две капеле: Латинску и Грчку, капелу Божијег гроба (која се налази у центру Ротонде зване Anastasis – грч. „васкрсење“), капелу проналаска Часног крста, а такође и капелу Св. Јелене, која је нашла Часни крст на којем је Исус био распет. Гроб је празан, јер је Христос васкрсао. Главни догађај за православне је појава мистичног Светог огња уочи Христова васкрсења, који пали свећу на Христовом гробу. У цркви између Светог гроба и Голготе, налази се „Центар света“. То је ваза с великом лоптом коју секу четири линије. Оне означавају четири стране света, а тачка у којој се секу назива се omphalos тј. средишња тачка или дословце - пупак. Тако се у античкој Грчкој називао округли камен у Аполоновом храму у Делфима, за који се веровало да означава центар света. Пут бола (Via Dolorosa) или Пут крста (Via Crucis), најзначајнији процесуални пут западног хришћанства, евоцира Исусово страдање. То је тесна, кривудава, поплочана, понегде засвођена, на неколико места живописана улица, којом је Господ ишао од суднице до костурнице (јеврејски „Голгота“), носећи свој крст, док је стигао до места распећа. На том путу има девет станица, и још пет у цркви Васкрсења или Светог Гроба, које означавају места на којима се одиграо неки посебан догађај страдања. Прва станица је Пилатова судница. Заузимала је, наводно, место Преториума код степеница, низ које је Исус сишао на улицу и које се помињу као Свете степенице (Scala Sancta). Оне су пренете пре неколико векова у цркву Св. Јована у Риму (али је остало место на којем су оне биле). Друга ста4 У Исусово време, брежуљак се звао Голгота, што на арамејском – језику којим су у то доба говорили Јевреји у Палестини – значи „лобања“. Јеванђелисти су то име тумачили као „место лобање“, на грчком Кранион. У латинском преводу, „лобања“ је calvaria, отуда и име Калварија. Назив потиче из прехришћанског времена, када је ту можда било губилиште и гробље. Св. Јероним је описао Калварију као стену која има облик лобање. Симболично, то је света космичка планина, axis mundi, која повезује небески и доњи свет. 167 Географија религија ница је Везивање крста (на рамену Христа). Трећа је место где је Исус пао под теретом крста први пут. Код четврте је Исус сусрео своју мајку. Код пете је Симон Киринејац узео од Христа крст. Код шесте, Исуса је срела Вероника и рупцем му обрисала зној са чела. Код седме је пао други пут. Код осме је Исус тешио групу жена које су плакале. Код девете Исус пада под тежином крста трећи пут. Овде је крај Виа Долороси, као путу. Јер девета је станица у самој цркви Христовог васкрсњења (Светог гроба), а и оних пет осталих (скидање одеће са Христа, разапињање Исуса на крст, смрт Исуса на крсту, спуштање са крста, полагање у гроб). Виа Долороса је прилично нова творевина, која потиче из XVI века а њене станице су утврђене тек у XIX веку. То је ритуал који слави само католичка цркв. У православним источним црквама не постоје такви обреди. Сионска гора (Давидов град) је део стеновитог брда јужно од старог града, опасан зидинама у II веку. То је свето брдо за хришћане, Јевреје и мухамеданце. За хришћане, то је место где је била кућа Маркове мајке Марије, у којој је била соба Тајне вечере, последње пасхалне вечере Христа са његовим ученицима. Одатле се Девица Марија вазнела у небо. То је, такође, место Јудиног издајства, Петровог одрицања од Христа, сусрета апостола с васкрслим Христом, силаска Светог духа на апостоле, прославе еухаристије. Ту се налази црква Петровог Кајања, црква Уснућа Пресвете Богородице (у крипти се налази камена статуа Богородице уснуле на самртничкој постељи под украшеном куполом). Још у првом веку ту је била изграђена прва хришћанска црква. Византинци су је касније проширили и назвали „Свети Сион“. Сматра се да је брдо добило назив од имена те цркве. Поред ње су две капеле. У једној је 1176. године нађен гроб цара Давида, оца цара Соломона, који је постао друго по важности свето место за Јевреје, после „Зида плача“. Суседна хришћанска капела је до 1522. године била претворена у џамију. Данас та „џамија“, која је била црквица и у којој је одржана Тајна вечера, једно је од најпосећенијих хришћанских места у Јерусалиму. Маслинова гора и Гетсиманија налазе се источно од града. Маслинова гора је географска граница између пустиње и плодне области. Кад је посећивао Јерусалим, Исус је са својим апостолима боравио у Витанији. Сваког дана долазио је у град пешице и враћао се увече, прелазећи преко Маслинске горе. На њој је говорио ученицима, предсказао уништење Јерусалима (Лука, Дјела, 1, 6-12). Христос се узнео на небо с Маслинове горе, 40 дана после Васкрсења. Многе цркве на Маслиновој гори посвећене су тим догађајима (рус168 Хришћанство ки манастир Вазнесења, капела Вазнесења, црква Петер Ностер, гробница Пророка, руска православна црква Св. Марије Магдалене и друге). Христос је био ухапшен у Гетсиманском врту.5 Сада се тамо налази осам маслина за које ходочасници верују да су из Исусовог времена. Ту се налази Гетсиманска пећина, где је Исус провео ноћ с ученицима после тајне вечере, а затим се повукао нешто даље на место молитве, где се данас налази црква Агоније. Ту га је затим издао Јуда и ту је био ухапшен. На оближњем локалитету Кедрон, налази се црква Маријиног Гроба, мада се данас често чују тврдње да Маријин гроб није ту него у једној византијској капели близу Ефеса.6 У цркви се, као реликвија, чува чудотворна икона Богородице, сликана наводно руком Светог јеванђелисте Луке. Манастир Светог Арханђела, задужбина српског краља Милутина, налази се у близини храма Светог Вазнесења и Јерусалимске патријаршије. Манастир Светог Саве Освећеног (арап. – Мар Саба) у Јудејској пустињи, један је од најстаријих живих хришћанских манастира. У њему је боравио и Свети Сава Српски. Остала места ходочашћа у Светој земљи су: Витлејем - место рођења Исуса Христа. Изнад пећине у којој се Исус родио, византијски цар Константин Велики подигао је храм у IV веку; Назарет насеље у коме су живели Марија и Јосиф. Зато се Исус назива и Назарећанин. На месту где је архангел Гаврило саопштио Марији благу вест да је безгрешно зачела, подигнут је храм Благовести; Таворска гора - између Назарета и Галилејског језера, је место преображења Исуса пред својим ученицима. На врху брда подигнут је манастир Светог Преображења; Капернаум – место на Галилејском језеру. Кад је прогнан из Назарета, Христос се овде склонио у кући рибара, потоњег апостола Петра, и проповедао; Тавга – место близу Капернаума, где се налази храм Умножавања или Пет хлебова. Овде се десило чудо храњења мноштва људи са пет хлебова; Река Јордан – где је Свети Јован Крститељ крстио Исуса Христа. 5 Назив Гетсиманија потиче од арамејске речи gat šemanim – преса за маслине. Гетсиманија је плодна долина која се налази подно Јелеонске (Маслинове) горе, где се Исус Христос молио пред своје страдање. 6 Том уверењу допринеле су визије немачке мистичарке Катерине Емерих, и претпоставка да је Марија пратила апостола Јована у Ефесу. Ако је Марија имала само 15 година када је родила Исуса, у време кад је Јован отишао у Ефес могла је имати између 70 и 88 година. 169 Географија религија 8. Несторијанство и монофиситство Несторијанство је основао монах Несторије, родом Персијанац, који је у периоду 428–431. г. био константинопољски патријарх. Несторије је истакао мисао која је канонски неоспорна: „Бог нема мајку“. Његови непријатељи су то протумачили као хуљење на Девицу Марију. И осудили су Несторија на Ефеском сабору 431. г. Несторијанци тврде да Исус Христос није био Син Божији, него човек, у којем је живео Бог. Божанска и људска природа Исуса Христа су одвојене једна од друге: људски Исус и божански Христос, док Марија није мајка Бога, него човека Исуса. У храму нема икона и статуа. Литургија се врши на старосиријском језику (у несторијанској варијанти). Поглавар несторијанаца је патријарх-католикос читавог истока, са седиштем у Техерану (Иран). Та дужност је од 1350. г. наследна у породици Мар-Шимун. Интересантно је да наследник наслеђује свог ујака. После раскола 1972. г. део ирачких и индијских несторијанаца је признао поглавара у Багдаду (Ирак). Свештеници не морају поштовати целибат. Број несторијанаца Асирске цркве истока износи око 200 хиљада. Највише их је у Ираку (85 хиљ.), Сирији (40 хиљ.) и по неколико хиљада у Индији, Ирану, САД, Русији, Грузији, Јерменији. По етничкој припадности, већина несторијанаца су Асирци и индијски народ Малајала. На Блиском истоку постоји Халдејска католичка црква, проистекла из Несторијанске, која је сачувала своју специфичну, веома древну литургију. Монофиситство је настало почетком V в. као реакција на несторијанство. Монофисити сматрају да Исус Христос има само божанску а не богочовечанску природу. Наиме, монаси у Египту су поставили питање, да ли је у Христу постојала упоредо с божанском и људска природа? То није било безначајно питање. Ако су у праву египатски монофисити, онда је на крсту страдао човек, а не Бог који је могао лако подносити муке и чак их није ни осећао. А ако је било тако, онда он нама људима не може бити пример, јер смо ми слаби и бојимо се бола. С друге стране, није ли признавање људске природе у Христу његово понижење? Оснивач монофиситства Евтихије, тврдио је, да су у почетку постојале две природе Христа – божија и људска, које су се сјединиле у једну, приликом оваплоћења Бога. На васељенском сабору у Ефесу 449. г., сакупили су се представници свих хришћанских цркава, да реше то питање. Учење о две природе подржавали су патри170 Хришћанство јарх и папа, против су били египатски монофисити, који су узвикивали: „На двоје расеците оне који признају две природе!“ На заседању Сабора упала је разјарена маса египатских монаха, са великим тољагама и напала епископе, поломили прсте писарима, патријарха изударали ногама. Стража није реаговала. Незадовољство сиријских хришћана није имало никакве везе с безгрешним зачешћем и рођењем Христа, већ са константинопољском влашћу. Монотелити, који су претходници данашњих маронита, покушали су да нађу компромисно решење проблема и рекли су, да Христос има две природе – људску и божанску, али само једну вољу. У Сирији и Либану постоји Маронитска унијатска црква. У почетку она је била повезана с монотелизмом, али га је 1215. г. одбацила и потчинила се римском папи. Постоји и Сиријска католичка црква, која се готово подудара с Маронитском. Монофиситски култ се разликује од култа православља само у детаљима. Основне монофиситске деноминације су Коптска, Сиријска (Јаковитска) и Етиопска православна црква и Јерменска апостолска црква. Коптска православна црква је једна од најстаријих монофиситских цркава, коју је основао јеванђелиста Марко. Богослужење се врши на коптском и арапском. Проглашена је за секту на сабору у Халкедону. Карактеристично за њу је осмогласје и неки ранохришћански обреди, као што су обрезивање, тетовирање коптског крста на подлактици приликом крштења. Сиријска православна или Јаковитска црква, прожета је ортодоксијом и монофиситством, а литургија се врши на сиријском језику. Јаковитску цркву у Индији је, по предању, основао апостол Тома. У XVII веку се ујединила са сиријском црквом и данас је позната као Сиријска православна црква Индије. Укупан број монофисита у свету данас износи око 40 милиона. Ту спада већина Јермена, већина народа Амхара и Тиграи у Етиопији, део становништва Египта, Сирије и других арапских земаља и део народа Малајали у индијској држави Керала. У ЕГИПТУ, у Синајској пустињи, настали су први хришћански манастири. Најважнији је православни манастир Св. Катарина (230 km од Шарм-ел-Шеика), који потиче из раног хришћанства. Царица Јелена, мајка првог римског хришћанског цара Константина Великог (280–337), током свог ходочашћа у потрази за Часним крстом, наредила је да се 330. године изгради мала капела посвећена Богородици, на месту где је Мојсије први пут чуо глас Божијег 171 Географија религија анђела, поред „Пламтеће купине“. Цар Јустинијан (527–565) је подигао већу цркву у коју се уклопила капела царице Јелене. У манастиру, десно од улаза, налази се Мојсијев извор. У базилици у припратама изложене су неке од икона из богате ризнице манастира. У тробродном наосу, с леве и десне стране, налази се дванаест стубова на којима су иконе светаца. У олтарском делу је мозаик Преображење Христово из времена Јустинијана. У манастиру се и данас налази древна капела Богородице и Пламтећа купина. Поред базилике је музеј, са ризницом, библиотеком и збирком од 3000 рукописа (укључујући и старе рукописе Библије), који су важни за богослове и научнике. Ту се налази оригинал прве иконе Христа из VI века, која је била постављена изнад улаза у Цариград, као заштитница града. Сваког дана у подне чита се молитва у базилици и износе мошти свете Катарине „и то лобања и лева шака које могу да се целивају, након чега се добије прстен свете Катарине“ (Ćuruvija M., 2007., с. 67). Недалеко од манастира је Мојсијева гора (2.285 m н. в.) на којој је Мојсије видео славу Божију и примио Тору (десет Божијих заповести). На врху до којег води 750 степеника, налази се храм Пресвете Тројице, храм пророка Јелисеја и Илије, пећина и бунар пророка Илије. Силазак са Горе је много тежи, пут води низ 3750 степеница, које су вековима клесали монаси. У долини Фаран је грчки женски манастир. На Синају се налази такође манастир Четрдесет Синајских мученика, пећина Св. Јована Лествичника, храм Јована Крститеља, ћелије манастира Галактиона и Епистимије. У Каиру се налази манастир Св. Георгија Победоносца, храм на Стубовима и друга светилишта, где се чувају мошти Св. Георгија Победоносца, Козме и Дамјана, египатских мученика. У подножју планине Каскам, код места Асјут, налази се пећина у којој је по предању Света породица живела 6 месеци и 10 дана. На том месту налази се Манастир ал-Мухарак с црквом Св. Марије. Коптској цркви припада храм Св. Георгија у Адис-Абеби (Етиопија). У ЕТИОПИЈИ хришћанство је уведено 330. г. н. е. а од 353. године је постало државна религија те империје. Етиопска црква назива себе Товахд. Тај термин можда има заједничко порекло са веома значајним концептом ислама тавхиид. Товахд означава амалгамацију, мешање две боје у једну. Она верује да су божанска и људска природа сједињене у Исусу Христу. Као што је загревање гвожђа варка, јер после загревања настаје челик који је отпорнији на 172 Хришћанство удар и деформације, тако је исто патња распећа за људску а не за божанску природу Исуса. Према европској теологији, Исус Христос је божански као и људски, и патња на крсту је патња Бога самог. Значајан фактор за развој етиопске теологије је да је хришћанство уведено и постало државна религија пре доба Св. Августина. Разлика између европске и етиопске цркве настала је 451. н. е. на сабору у Калцедону, 21 годину после смрти Св. Августина. Његова сфера активности била је у подручју западног Медитерана и није допирала до Етиопије, која је тада била изолована земља у планинском залеђу Црвеног мора. У Етиопији постоји мишљење да је разматрање учешћа у Божијем плану људска ароганција. Много рада није увек узрок добре жетве. Мање рада не мора резултирати лошом жетвом. Ту се слави Бог кроз многе црквене празнике, чији укупан број износи 360 дана у години. Веома интересантан факт о Етиопској цркви је схватање последњег дана. Они верују да историја тече у једном смеру, као и Европљани. Али на последњи дан, живо тело ће умрети и мртви ће бити поново рођени и тада ће историја почети од почетка поново! Овде можемо јасно видети утицај цикличног концепта из религија Истока. Тај синкретизам је могао настати захваљујући макроскопској локацији Етиопије, између Истока и Запада, и природној средини између пустиње и шуме. Друга значајна разлика између етиопског и европског хришћанства је у црквеним празницима. Божић, слављен као најрадоснији у Европи, није изворни празник хришћанства него наслеђен из претходних култура. Људи у вишим ширинама славе зимски солстицијум и повезују с њим неко христолошко мишљење, али то није преовлађујуће мишљење у Етиопији, која је у нижим ширинама, где је сезонска промена трајања дана и ноћи врло мала. Тај астрономски значајан дан уопште није важан у свакодневном животу Етиопије. Етиопска црква слави рођење Христа, али то је један од мањих и неважних празника. Веома свечан црквени празник у Етиопији је дан Открића дрвеног крста на којем је Христос разапет. У том празнику се огледа традиција обожавања остатака, уобичајена у источном делу Медитерана, али и слављење доласка сезоне киша и цвећа у септембру. Ускрс је у Етиопији такође много значајан празник. То показује да ускрснуће Христа, као знак божанске природе, има веома фундаментално значење за хришћанство у Етиопији. Недалеко од старе етиопске престонице Гондара, на острвима језера Тана и у околини града Бахр-Дар су бројни древни манас173 Географија религија тири. Ипак најпознатији религиозни центар Етиопије је Лалибела, на падинама планине Абуне Јосеф (4190 m н. в.), источно од језера Тана. У Лалибели је сачувано 11 монолитних цркава усечених у вулканском туфу (XII-XIII в.), груписаних у два комплекса: северни (6 храмова) и источни (4 храма), и издвојеном црквом Св. Ђорђа (Бете Гиоргиос). Цркве су повезане међусобно лавиринтом подземних ходника и дубоких траншеја. У северном комплексу су храмови Христа Спаситеља (Медхане-Алем), Девице Марије (Бете-Марјам), затим цркве посвећене Крсту, Девици и Светом Михајлу. На улазу у комплекс је велика стена, с нишом „Адамов гроб“ у подножју и две капеле – Св. Михаила и Св. Голготе (можда гробница цара Лалибеле). Источну скупину чине цркве Св. Емануела (Бете-Амануел), Св. Меркореоса (Бете-Меркориес), Опата Либаноса (Аба-Либанос) и Благословљеног хлеба, као и храм посвећен свецима Гаврилу и Рафајлу (Габриел-Руфаел). На територији источног комплекса налази се спирална галерија са просторијом „Витлејем“. Кроз лавиринт тунела долази се до издвојене цркве Св. Георгија. Она је издубљена у стени у виду монолитне крстасте куле, са равним кровом у нивоу површине тла, на којем је урезан тројни крст. У околини Лалибеле налази се још седам цркава (Bidder I., 1959). Осим што су издубљене у монолитним блоковима, цркве Лалибеле су декорисане барељефима, што је такође реткост. Поред олтара у црквама се налази табот који подсећа на Заветни ковчег и Таблице закона које је, по предању, Менелик донео у Аксум, прву престоницу Абисиније. Поједини историчари сматрају, да је ове храмове изградила Краљица од Сабе око 1000 г. п. н. е. Језик литургије којим се служе свештеници у Лалибели, још увек је архаични језик ге'ез, арапско-семитског порекла. По предању, Краљица од Сабе је родила Соломону сина који је касније постао етиопски краљ Менелик. Ова легенда је допринела очувању јединства и континуитета нације током две хиљаде година, приписујући етиопској династији ореол светости и мудрости предака из библијских времена. Већина експерата ипак верује да су величанствене грађевине Лалибеле, уклесане у стене у XII–XIII веку с циљем да постану Нови Јерусалим за хришћане. Када су арапска освајања пресекла путеве за Свету земљу, цар Лалибела, по којем је место и добило име, одлучио је да изгради свој Нови Јерусалим (чак су речицу која туда протиче назвали Јордан) (Grupa autora, 1990, с. 96-102). 174 Хришћанство Сл. 18 – Лалибела, црква Св. Георгија (XII-XIII в.) Сл. 19. – Географски положај Лалибеле (Етиопија) 175 Географија религија СИРИЈА се помиње на више места у Библији, као и њена два града – Дамаск и Антиохија (данашња Антакија у Турској). Данас су сви сиријски хришћани Арапи, изузев мале јерменске заједнице. У Антиохији су рођена два позната композитора византијске црквене музике: Игњатиј Теозоф (II в.) и Св. Јован Хризостом (IV в.) који је био и патријарх у Константинопољу. У Дамаску се родио Јован Дамаскин – један од највећих хришћанских филозофа, теолога, химнографа и композитора, који је живео у VII–VIII веку. Он је кодификовао византијску црквену музику и написао тзв. „Осмогласје“. Сиријац је и Св. Јефрем Сирин (IV в.), аутор многих византијских православних химни. Антиохијска патријаршија је једна од прве четири патријаршије источне цркве. Пошто је Христова црква у источном делу света постала велика и славна, читава њена управа је подељена и потчињена четворици патријарха. Први, и с најстаријом влашћу, је александријски патријарх. Његова јуриздикција се простирала на Египат, Арабију, Етиопију и Индију. Други је јерусалимски патријарх, којем је потчињена само Палестина. Трећи је антиохијски патријарх, који је управљао Киликијом, Месопотамијом, Сиријом, Феникијом и острвом Кипар. Четврти је цариградски патријарх, који се сам назвао „екуменски патријарх“. Макар и последњи по реду, он је био највише поштован од првог хришћанског императора Константина Великог, зато што је Цариград био његова престоница. Његови поседи су били већи него код других патријарха и обухватали су Илирију, Епир, Пелопонез, Ахају и острва у Архипелагу, Битинију у Азији, Кападокију, Мезију и свих седам цркава. Сабор у Халкедону одлучио је да га поштује и да му се потчињава као главном патријарху. Ипак, цариградска патријаршија нема никакву власт над епархијама других патријарха, који су врховни управници и независни у својим јуриздикцијама (Рико П., 1988). У првој половини XX века Сирија је припала Француској, а ова је град Антиохију, бисер хришћанства, предала 1939. године Турској. Због тога је седиште антиохијског патријарха премештено у Дамаск, где се и данас налази. У једној од две главне улице у цитадели Дамаска, која још од римског доба носи назив Via Recta (Права улица), налази се седиште Антиохијске патријаршије са натписом „Грчка православна патријаршија“. Назива се Грчка, не зато што су њени чланови Грци, него што се богослужба дуго вршила на грчком или тачније византијском језику, који је данас потиснут арапским. Грчка православна црква у Сирији је позната и као Мелкитска црк176 Хришћанство ва. Недалеко од Палате Антиохијске патријаршије, налази се једна од најстаријих цркава у свету – Св. Ананија (Канисату Хананија, The Chapel of Hanania), који је био један од Исусових ученика. У њеној близини налази се Патријаршијска катедрала, посвећена Девици Марији. У једној од седам капија цитаделе Дамаска – Баб Кисан, налази се црква Св. Ап. Павла, која је један од великих споменика хришћанства и не припада ни једној нацији и ни једној деноминацији, као ни сам апостол Павле. До ње је мала јерменска католичка црква „Св. Ап. Павла“. У новој хришћанској четврти Дамаска налази се много других цркава – православних, католичких, протестантских, јерменских. Поменућемо само две – црква Господарице Дамаска, тј. Свете Богородице, и Св. Арх. Михаила. У храму Св. Захарија (сада џамија Омејада) у Дамаску, налази се гроб Јована Крститеља. У цркви Канисат Ум Зунар, чува се појас Богородице. Северно од Дамаска, на планини Каламун, налазе се два најстарија на свету хришћанска насеља – Малула и Сајднаја, где је учење Исуса Христа било прихваћено само деценију после Његовог Распећа и Васкрснућа. Библија је преведена на сиријски језик у II в. У насељу Сајднаја има много цркава и манастира, међу којима је највећи посвећен Светој Богородици (Дајру Сајднаја). Тај манастир је подигао византијски цар Јустинијан у V в., где му се наводно указала Богородица кад је био у лову. Манастир Света Богородица у Сајднаји, данас се сматра за трећи по значају хришћански центар у Светој земљи, после цркве у Витлејему и манастира Тур на Синајском полуострву. Познат је по икони Свете Девице, коју је наводно сликао Св. јеванђелиста Лука. Осим поменутог манастира, у насељу и околини се налази још неколико цркава (Св. Јована, Св. Саве, Св. Софије) и манастира (Св. Томе, Св. Георгија, Св. Христофора). Малула (Маалјула) је насеље у планини Каламун, које има изузетан значај за хришћанство. Ту се налазе два чувена манастира: Св. Текла и Св. Саркис. Највећа светиња у Сирији је женски православни манастир Св. Текле. Текла је била кћер истакнутог римског грађанина, која је била ученица Павла и прва хришћанка која је страдала за веру. Поред мартиријума са моштима Св. Текле, налази се извор свете воде, који се назива „Сузе Свете Текле“. Извор је интересантан због тога, што вода капље из стене као сузе, увек истим интензитетом – никад се не прелива и никад не пресушује. Степеништем кроз пукотину у стени, излази се до манастира Св. Саркис. На месту тог манастира било је светилиште још у најстарија 177 Географија религија паганска времена. Древни олтар, где су приношене жртве, освећен је за олтар Исуса Христа. Око 60 km северозападно од града Алепа (Халаб), на узвишењу у планини Џебел Симан, налазе се рушевине цркве и манастира Св. Симеон Столпник из V века, у византијском стилу. Св. Симеон Столпник рођен је 390. г. Био је прави аскета и да би се потпуно одвојио од грешног света и људи, населио се 412 г. на то пусто место. Да не би пао у искушење тела, попео се на једну невелику стену и на њој провео 27 година у посту, молитви и проповеди. Да би повећао висину стене зидао је на њој стуб, који је 459. године, када је умро, већ био висок око 20 m. Тело му је било сахрањено на врху стуба, потом пренесено у Антиохију, а на том месту је подигнута црква, заправо четири тробродне базилике у виду крста. Свети Симеон Столпник је имао много поштовалаца монаха, који су на врху брда изградили манастир. Свецу су још за живота долазили поклоници, и постепено је у подножју узвишења израстао град с црквама и манастирима и објектима за смештај ходочасника. „Нажалост, јатаган ислама је све то уништио, и данас је од тих великих времена Алах сачувао само рушевине“ (Жогов Б., 1995., 255-267). У ЈЕРМЕНИЈИ, историјски центар Јерменске апостолске цркве је Ечмиадзин. Ту се налази саборна црква из IV в. (преправљана у V и VII в.), са музејском колекцијом декоративно-примењене уметности, храм Рипсиме (618. г.) и куполна базилика Гајане (630. г.). У близини Ечмиадзина налазе се рушевине храма Звартноц (641–661. г.) (Христов Т., 2008., 125). У ТУРСКОЈ су најзначајнији хришћански храмови проглашени музејима. Бивши православни храм Свете Софије у Истанбулу, на списку је светске културне баштине. Честице Светог Николе Чудотворца чувају се у историјском музеју у Анталији. 178 Хришћанство 9. Географија православног хришћанства Православно хришћанство византијског обреда проширило се у поднебљу источног Медитерана, југоисточне и источне Европе. Грандиозност пространстава источне Европе одразила се у ширини душе православног човека, али није допринела изградњи самодисциплине и самоиницијативности, као што је то случај у Западној Европи. После уласка у руске равнице, хришћанство запоставља компликовану теологију и проповеда сједињавање са Богом посредством непрестаних молитви и саборности. То није толико религија Христа колико религија Богородице, отеловљене у мајци-земљи заштитници. За Русе то је „света Русија“, за Србе „небеска Србија“. На томе осећању у значајној мери се заснива саборност, као целовит, синкретички менталитет који се граничи са црквеним национализмом. Митологизација свете земље заштитнице и царевасветитеља, у противуречности је с православном мистиком очекивања силаска Града божијег, Небеског Јерусалима, и жудњом за свеопштим спасењем и добром, у апокалиптичком расположењу. Центри култне делатности су православни манастири и цркве. Главно богослужење је литургија, на којој се врши тајна причешћа хлебом и вином, који симболизују тело и крв Исуса Христа. У православљу велику улогу игра култ светаца и икона, који симболизују Божје царство. Верује се да чудотворне иконе доносе Божји благослов и да имају исцелитељску моћ. Монаси преузимају на себе строге завете смерности, непорочности, несебичности. Они носе црну одећу, што симболизује примање на себе различитих патњи у име људи, као што се Исус жртвовао за спас човечанства. Православље се ширило из Византије у правцу брдовитог и шумовитог Балкана и преко сушних руских степа у правцу северних хладних шума. На основу грчке школе фрескосликарства, иконописа и црквене архитектуре, настали су локални уметнички и архитектонски стандарди. Свети Ћирило и Методије су на бази грчког алфабета сачинили писмо ћирилицу. Духовна сродност је била темељ формирања словенско-православне цивилизације. У физичкогеографски и геополитички изолованим пределима, уз то углавном оскудним у природним ресурсима и етнички хетерогеним, могло се развијати јединство само у доктринарном смислу, док се у организационом смислу хришћанство дели на помесне аутокефалне7 цркве. 7 Грчка реч „аутокефалија“ значи самоуправа, независност у пословима. 179 Географија религија У време Римске империје била је тзв. пентархија: Рим, Цариград, Александрија, Антиохија и Јерусалим. Римска црква се одвојила 1054. године. Касније су настале аутокефалне православне цркве. У темељу православне цркве је идеја саборности (заједништва). Као што је небеска црква троједна, царство божије. Насупрот духовном јединству у слави Бога, формирано је 15 аутокефалних цркава. То су: Константинопољска (Васељенска), Александријска (седиште је у Александрији), Антиохијска (Антиохија је данашњи турски град Антакија, али седиште цркве је у Дамаску), Јерусалимска, Руска, Грузинска, Српска, Румунска, Бугарска, Кипарска, Грчка, Албанска, Пољска, Чешких земаља и Словачке, Америчка. Све помесне цркве су равноправне. Постоје три аутономне цркве које су потчињене једној од аутокефалних. То су: Синајска зависна од Јерусалимске, Јапанска – од Руске, Финска – од Константинопољске. Значајну аутономију има Украјинска православна црква Московске патријаршије, а независност је једнострано прогласила Украјинска православна црква Кијевске патријаршије. На простору Српске православне цркве у расколу је Македонска православна црква а било је покушаја да се конституишу Хрватска и Црногорска православна црква. У православљу нема јединственог календара, тако да се црквени празници датумски не подударају. Јулијански календар је важећи у Руској, Грузинској, Јерусалимској и Српској православној цркви. Остале цркве прешле су на грегоријански календар, изузев неких група верника који се придржавају јулијанског календара (нпр. монаси Атоса). Константинопољска православна црква традиционално се признаје као „прва међу једнакима“, а константинопољски патријарх има титулу Васељенског и претендује на то да иступа у име читавог православног света. Администрација Константинопољске цркве је у Истанбулу, али она у муслиманској Турској има веома мало верника. Већина од укупно око 2 мил. њених верника живи у другим земљама, пошто су Константинопољском патријарху потчињени православни верници Финске (56 хиљ., углавном Карела), североисточне Грчке, Свете горе Атос, неких грчких острва (на пример Крита), и неке парохије у западној Европи, Азији, Америци, Аустралији. У земљама где је поникло хришћанство, на Блиском истоку и у северној Африци, број православних хришћана није велики, зато што се на тим просторима проширио ислам. Највише их је на Кипру – преко 500 хиљ., Сирији 300 хиљ., Либану око 240 хиљ., Јордану 84 180 Хришћанство хиљ., УАЕ преко 50 хиљ., Израелу око 50 хиљ. На Кипру православље исповедају Грци, а у осталим земљама Арапи. Руској православној цркви припада више од половине православних верника у свету. Канонска територија Руске православне цркве обухвата Русију, Украјину, Белорусију, Молдавију. Низ епархија потчињених Московској патријаршији налазе се у земљама средње Азије, Прибалтика, Азербејџана, а такође западне Европе и Северне Америке. У њеном саставу је и аутономна Јапанска православна црква. У Русији данас има око 70–80 мил. православних, с тим што се код бројних народа руског севера и Сибира православље комбинује са традиционалним народним религијама. Осим тога, у Русији и суседним земљама има око 3 мил. хришћана старог обреда. У суседним земљама Русије живи око 25 мил. Руса, највише у Казахстану (преко 4 мил.), Узбекистану (900 хиљ.), Киргизији (400 хиљ.), Летонији (400 хиљ.), Естонији (300 хиљ., рачунајући и православне Естонце). У Украјини живи око 30 мил. православних верника, у Белорусији 5 мил, у Молдавији око 3 мил. У југоисточној Европи и на Балкану православље је обједињено у седам помесних цркава. Највећа међу њима, по броју верника, је Румунска православна црква (око 20 мил.). Јуриздикција Српске православне цркве (преко 10 мил. припадника) простире се на Србију и Црну Гору, Македонију и регионе насељене Србима у БиХ и Хрватској. У Србији живи око 6,5 мил. православних, у Црној Гори око 500 хиљ., у Македонији око 1,2 мил., у Хрватској око 700 хиљ., у БиХ 1,5 мил. Самопроглашене Македонска и Црногорска православна црква нису признате.8 Грчка (Хеладска) православна црква обједињује око 8 мил. верника, Бугарска 6 мил. Такође већинско православно становништво у својим земљама обједињују Грузинска православна црква (2 мил.) и Кипарска православна црква (500 хиљ., углавном кипарских Грка). Остале аутокефалне православне цркве су у неким земљама у којима је православно становништво мањинско. То су Пољска православна црква (800 хиљ.), Албанска православна црква (350 хиљ.), 8 Да би нека црква добила аутокефалност, треба да испуњава каконске услове – да има три архијереја, да има богословски факултет, да је аутокефалност призната од матичне цркве. Српска црква је добила аутокефалност 1219. г. По тадашњим црквеним законима морала је имати цркву коју је сазидао један од апостола. Св. Сава Српски се вероватно позвао на цркву Св. Петра и Павла код Рашке, коју је наводно изградио апостол Тит, ученик апостола Павла. 181 Географија религија Православна црква чешких земаља и Словачке. Петнаеста аутокефална православна црква је Америчка, која делује на просторима обе Америке. Њој припада тек једна петина православних у САД, а остали одржавају везе са својим националним православним црквама. Неке православне цркве, као што су Константинопољска, Антиохијска, Московска, Грузијска, Српска, Румунска и Бугарска, имају епархије и парохије изван своје канонске територије, у дијаспори. Грчка, Кипарска, Албанска и друге црква таквих епархија немају. Број православних у свету процењен је 1996. г. на око 182 мил., што је тада чинило око 3,6% светског становништва. Православни хришћани су концентрисани углавном у источној и југоисточној Европи. Они чине већину становништва на територијама Русије, Украјине, Белорусије, Молдавије, Румуније, Грчке, Бугарске, Србије, Црне Горе и Републике Српске (у БиХ). Значајан број православних имиграната и њихових потомака живи у САД (7 мил.), Канади (700 хиљ.), Латинској Америци (500 хиљ., највише у Аргентини и Бразилу). У Аустралији живи око 1 мил. православних, углавном Грка, Срба, Руса, Македонаца и мање Украјинаца. У Западној Европи највише православних, углавном имиграната, живи у Немачкој (700 хиљ.), Великој Британији (400 хиљ.) и Француској (око 150 хиљ.). У Африци, доста велике групе православних живе у Кенији – преко 700 хиљ. (делови народа Кикују и Лухја), ЈАР – 120 хиљ., Египту – 15 хиљ. (углавном пореклом Грци и Јермени, не рачунајући Копте којих има 8-10 мил.), Уганди – преко 20 хиљ., Танзанији и Зимбабвеу по 10 хиљада. Православље у бившим социјалистичким земљама Источне Европе доживљава ренесансу у периоду транзиције, крајем XX и почетком XXI века. Број верника, свештеника и храмова је у сталном порасту. Православне цркве израстају у моћне институције са значајним друштвеним утицајем. Број црквених издавачких кућа, тиражних часописа и новина, сајтова и пропагандних материјала се стално увећава. На пример, Руска православна црква је 1985. године имала само три активна манастира и око две хиљаде цркава, а две деценије касније било је већ око 480 манастира и преко 13 хиљада цркава. Монументални храм Христа Спаситеља у Москви, који је био уништен у доба Стаљина 1931. г., обновљен је као највећи храм у православном свету. Број православних школа у истом периоду порастао је од две на 25, а то значи да је и број свештеника и храмова у експанзији. 182 Хришћанство 10. Сакрални центри и места ходочашћа у православљу У раном хришћанству, својеврстан географски олтар била су места везана за животни пут Исуса Христа. То су пре свега Витлејем (његово рођење), Јерихон (крштење), Назарет (рани живот), регион Тиберијанског језера (чуда), брдо Тавор (преображење), Јерусалим (смрт и ускрснуће), Маслинова гора близу Витаније (вазнесење). У хришћанској традицији центар васионе је Јерусалим, који се представља на одређени начин као центар света на средњовековним картама. Чак и читава Палестина је библијска Света земља. Осим тога, у православном хришћанству многи сакрални објекти – храмови, манастири, капеле, чувају мошти светаца, чудотворне иконе, фреске, благотворне изворе, који су циљ ходочасника и туриста. Рано хришћанство било је религија градова. Одсуство запаженијег ширења хришћанства на територијама Илира и Трачана до IV века, знак је да правих градова овде није ни било. Друго је питање утицаја магистралних путева на ширење хришћанства. Епископска седишта су се налазила на значајнијим саобраћајницама. Географски и геополитички уситњени предели одразили су се у „балканизацији“ цркве. Насупрот духовном јединству, природна изолованост и геополитичка одвојеност деловале су на уситњавање црквених организација. Православље се ширило са југа, из Цариграда, Солуна, Свете горе и Охрида према планинском залеђу. Најстарији српски и бугарски манастири и цркве налазе се на планинској трансверзали од Херцеговине до Несебера на црноморској обали. Одатле се христијанизација ширила према околним долинским и низијским пределима. Нова религија није могла лако да замени паганске обичаје у брдско-планинским пределима, од којих су многи остали дубоко укорењени у свести народа и комбиновали се с хришћанством, а виле и талисмани, духови, змајеви и утваре су још вековима били присутни у народним митовима и легендама. То је олакшало ширење богумилске јереси у средњовековној Бугарској, Македонији, Србији и Босни и Херцеговини, које су биле плодно тле за исламизацију. 183 Географија религија ГРЧКА има традиције ходочашћа још из раног хришћанства. Полуострво Атос (грч. Áthõs Hagion Oros – Света гора) се налази на источним огранцима полуострва Халкидики на Егејском мору (339 km2). Врх Атос има 2.033 m н. в. Округ је под аутономном управом православних монаха. Атос је значајно духовно, културно и наднационално средиште православља. Населили су га пустињаци још у доба раног хришћанства. У VII веку дао га је у искључиви посед монасима византијски цар Константин IV Погонат. Од X века настајали су ту велики манастири са поседима земље. До 1913. г. имао је статус неутралне и аутономне територије, затим је укључен у територију Грчке. Цар Константин IX прогласио је 1045. г. Атос „Светом гором“, забрањеном за жене, што важи и данас. Прво монашко братство основао је 963. године Св. Атанасије Атонит (око 925–1002). То братство је изградило манастир Велику Лавру9 с црквом посвећеном Мајци Божијој. Процват монаштва био је у XI веку, углавном захваљујући подршци цара и великаша. На Атосу су боравили многи монаси из разних крајева, који су ту градили властите, националне манастире. Вековима манастири су играли важну улогу у религијско-културном животу земаља повезаних с њима. Већину монаха на Светој гори чинили су Грци, Срби, Руси, Украјинци, Бугари, Грузини. До 1046. г. било је већ 180 активних манастира, а у периодима процвата број монаха је достизао око 15.000. После пада балканских земаља под турску власт, заштитну функцију над Светом гором преузела је Русија, чији су монаси у XIX и у првој половини XX века били у већини. Број монаха 1917. г. износио је 9.000 да би 1968. г. опао на 1.600, а 1971. достигао минималних 1145. Затим је број у благом порасту, и 1998. г. износио је 1588. Највећи је манастир Велика Лавра, са 358 монаха. У манастире Свете горе ступи просечно 60 монаха годишње, међу којима су најбројнији Грци (Мандзаридис Г., 2004). Данас на Светој гори има 20 манастирских целина и то по следећем хијерархијском редоследу: Велика Лавра, Ватопед, Ивирон, Хиландар, Дионисијат, Кутлумуш, Ксиропотам, Пантократор, Зограф, Дохијар, Каракал, Филотеј, Симонопетра, Свети Павле, Ставроникита, Ксенофонт, Григоријат, Есфигмен, Свети Пантелејмон и Констамониту. 9 Лавра – у православној цркви (од V века), пустиње монаха који живе одвојено, окупљени око цркве; велики мушки православни манастир, с преко 40 монаха, који спада непосредно под синод. 184 Сл. 20. – Света гора (Атос) Хришћанство 185 Географија религија Сем српског Хиландара (око 80 монаха), бугарског Зографа (15), руског Пантелејмона (51) и некада грузијског Ивирона, сви остали манастири су грчки. Ту су још 12 „скитова“ и око 600 келија. Управни центар је у Кареји. Осим Велике Лавре познатији манастири су: Ватопед и Ивирон (XI в.), Ксиропотам, Дохијар и Каракал (XII в.) и Ставроникита (1542. г., последњи изграђен на полуострву). Сви манастири Свете горе носе још и називе - царски, патријаршијски и ставропигијални. Царски су зато што је њихово оснивање и место у хијерархијском редоследу потврђивано од византијског цара посебном царском хрисовуљом. Патријаршијски су јер су под духовном влашћу цариградског патријарха. Ставропигијални су због крста који је постављао патријарх или епископ у темеље на почетку изградње. У манастирима се налазе вредне иконе, око 11.000 рукописа и бројни документи византијских и словенских владара. До данас раде сликарске радионице које се придржавају традиционалних узора византијске уметности (Петровић З., 1994., с. 19-20). Метеори у Тесалији (недалеко од Каламбаке), су група манастира на тешко приступачним стенама, па их називају „осмим светским чудом“. Од XI века овде су се настањивали аскете, а манастире су почели да граде од XV века. Од некадашњих 25 манастира на стенама, очувано је шест: Св. Никола, Русану, Велики Метеори, Варлаам, Агиа Триада и женски манастир Св. Стефан. Острво Патмос, у југоисточном делу Егејског мора, назива се „Свето острво Апокалипсе“. На њему се налази пећина у којој је апостол Св. Јован Богослов 95-96 г. примио речи Божије и издиктирао свом следбенику Св. Прохору књигу Откровења (Апокалипсе), завршну књигу Новог завета. Манастир Св. Јована Крститеља, саграђен је 1088. године. Ова два духовна средишта свакодневно привлаче на стотине ходочасника и посетилаца. Острво Тинос се назива „Лурд Истока“. На њему се налази данас најпоштованија икона Богородице у православним црквама. Са гледишта на поштовање које се даје овој икони, острво Тинос је 1972. године проглашено „Светим острвом“. У Грчкој се налазе три иконе Богородице с младенцем, за које се верује да их је сликао Свети Павле: Панагија10 Сумела из Понта у Малој Азији, данас се 10 Панагија (гр. panagia – пресвета), црквени епитет Богородице. Тако се називају и мале округле иконице Богородице, Христа или Тројице, које су обично украшене драгим камењем и неопходан су део одеће епископа, као знак архијерејског чина. 186 Хришћанство налази у духовном центру њој посвећеном у селу Кастања, недалеко од града Верија код Солуна, Дешњакиња у манастиру Мега Спилеону на Пелопонезу и Елеуса Кикоска у манастиру Кикос на Кипру. Велика почаст се такође даје икони Богородице Тројеручице у манастиру Хиландару на Светој гори и икони Пресвете Богородице Одигитрије (гр. – „указатељке пута“, „водиље“) у манастиру Ксенофонт на Атосу. На острву Тинос је брдо Пророка Илије а код Тиринса је пећина Пророка Илије. Поклоници и туристи посећују библијска места на „Путу апостола Павла“ и ранохришћанске светиње у Грчкој, на Кипру и Синају. У Либанском граду Тир налази се храм на месту где је боравио ап. Павле. Кипар је познат по многим манастирима и храмовима из раног хришћанства. Најпосећенији су стуб бичевања апостола Павла, катакомбни храм Св. Соломона, храм Св. Лазара с његовом гробницом и моштима. БУГАРСКА је примила хришћанство 865. године. На Осмом васељенском сабору 870. године, Бугарска црква је добила право на архиепископију а 1870. је добила независност. У прехришћанском периоду, у Бугарској су живела три народа - Прабугари, Трачани и Словени. Бугарска црква је имала значајну мисију у етногенези Бугара, укорењивању славјанобугарског језика и ћириличног писма. С христијанизацијом је почела изградња цркава и манастира – Велике базилике у Плиски, цркве у Мадари, Драстари и другде. Најпосећенији су били манастири око Софије, Великог Трнова и Сливена. Богумилство, познато још као „бугарска јерес“, које се представљало као „хришћанство“ а у ствари је представљало обновљени стари источњачки дуализам, одбачено је и превазиђено доста касно: „пошто је завршило своју мисију – пошто је задржало наш народ (тј. бугарски, прим. М. Г.), заувек отргнут од живих и непосредних задатака његовог историјског живота, разрушило његову унутрашњу кохезију и осудило на парализу његових стваралачких снага“ (Мутафчијев П., 1993, 177). Црква је попа Богомила, оснивача те јереси, анатемисала и осудила на заборав, тако да о његовој личности „не знамо апсолутно ништа“ (Мутафчијев П., 1993, 169). Манастир Св. Иван Рилски саграђен је на месту где се подвизивао у X в. монах Иван Рилски, савременик попа Богомила. То је највећи бугарски манастир, којег је велики књижевник Иван Вазов назвао „Велика Рилска пустиња“. Налази се на 1.147 m. н. в., у западном делу планине Риле. Археолози и историчари нашли су остатке 187 Географија религија манастира из X в., око 2 km даље од данашњег манастира. Оригинални манастир је према једном византијском писцу запустео у другој половини XII века, а затим је изграђен други, на знатно нижој локацији, који је уништен, вероватно у пожару. Манастир је „од темеља“ обновљен 1335. г. али је и тај уништен у пожару 1833. г. На сачуваној кули изнад улаза стоји старословенски натпис узидан циглама: „При владичанству превисоког господина краља Стефана Душана господин протосеваст Хрељо с великим трудом и трошком изгради ову кулу за светог оца Ивана Рилског и за Божију мајку, звану Осеновица, године 6843. (1335), индикт 5-ти“ (Нешов Г., 2006, с. 48). Црква је, према опису ренесансног просветитеља Неофрита Рилског, била хиландарског типа. По доласку Турака манастир је неко време запустео. Мошти Св. Ивана Рилског су пренете из Трнова у овај манастир 1469., нови храм завршен је 1480. и живописан 1491. године, вероватно уз подршку и посредовање султаније Марије, кћерке српског деспота Ђурђа Бранковића, која је дата за жену султану Мурату II. Везе овог братства с Пећком патријаршијом, утицај ресавске школе у Бугарској и историјске околности, допринели су популарости овог манастира у Србији. „Често посећиван отуда, дариван од рашког митрополита уметнички израђеним архијерејским епитрахиљем 1550. године и са псалтиром којег је штампао Божидар Вуковић, који садржи тропар и кондак (црквене песме) за празник Иван Рилски“ (Нешов Г., 2006, с. 58). После пожара 1833. г. изграђена је нова црква по атоском обрасцу, тробродна, са пет купола, лепо уметнички живописана. Иконостас у дуборезу са 36 побожних сцена радили су солунски мајстори читавих пет година (1839–1844). Манастир посећују бројни ходочасници и туристи, о чему сведочи велики број соба за госте (преко 300) и највише међународно туристичко признање „Златна јабука“ 1981. г. Манастир је уписан на Листу светске културне баштине УНЕСКО-а. У Бугарској има око 75 манастира. Велики сакрални значај имају, осим Рилског манастира, Зограф на Атосу, Рожденски манастир („Рождество Богородичино“, код Мелника у Пирину) са чудотворном иконом Свете Богородице, Бачковски манастир „Успење Пресвете Богородице“ код Пловдива (XI в.) са чудотворном иконом Свете Богородице, Тројански манастир „Успење Пресвете Богородице“ са чудотворном иконом Свете Богородице Тројеручице, Самоковски манастир који чува честице моштију Светог Пантелејмона и Светог Саве Српског. 188 Хришћанство Сл. 21. – Места важнијих православних манастира и цркава у југоисточној Европи и на Блиском истоку 189 Географија религија Црква Св. Пантелејмона у Бојани недалеко од Софије, подно Витоше, има сачуване фреске из XI–XII и XIII века, „које се сматрају ремек-делом средњовековног бугарског и светског сликарства“ (Христов Т., 2008., с. 93). У Софији се налазе стара црква Св. Софије, црква Св. Недеље са моштима Св. краља Милутина, храм Александра Невског подигнут у спомен ослобођења од турског ропства почетком XX в. Околину Сливена, због бројних манастира, називају „Мала Света гора“. СРБИЈА је примила хришћанство за време византијског цара Василија I Македонца и српског кнеза Мутимира, између 867. и 876. г. Српски народ је у то време био једним делом под јурисдикцијом латинске цркве а другим под влашћу епископија Охридске цркве, уз то подељен у три кнежевине (жупе): Рашку, Босанску и Захумску (која је касније названа Херцеговина). Православље је обликовало српску нацију, и обрнуто, нација је обликовала веру – светосавље. На тлу Србије ширило се рано хришћанство још у доба римске империје. После Диоклецијановог едикта против хришћана 304. године, у Sirmijumu (Сремској Митровици) је откривена читава хришћанска хијерархија, између осталих први епископ Иринеј и његов ђакон Димитрије (Милошевић П., 2001., с. 200). Цар Константин I, који је Миланским едиктом 313. године дао слободу вере хришћанима, рођен је у Naissusu (Нишу). Византијски цар Јустинијан, градитељ Аја Софије, био је такође пореклом из ових крајева. Најстарија ранохришћанска црква на тлу Србије била је базилика Св. Димитрија у Сремској Митровици из V века (посвећена око 426. г.) (Милошевић П., 2001., с. 176). Црква Св. Петра и Павла у Старом Расу код Новог Пазара, познатија као Петрова црква, сматра се најстаријом српском црквом. Настала је у IX или X в., вероватно као седиште рашких епископа и митрополита. Језгро те грађевине чине остаци ранохришћанског култног објекта, вероватно баптистеријума11, зиданог у VI веку (Јанићијевић Ј., 1998, с. 124 и 466). По предању, ову цркву је сазидао апостол Тит, ученик апостола Павла. Поп Дукљанин пише да је ова црква саграђена у IX веку. Биографи Стефана Немање тврде да се он у овој цркви одрекао католичанства а касније и престола, и да је ту сазвао чувени сабор против богумила. 11 Баптистеријум – крстионица; некад представља посебан објекат с куполом. 190 Хришћанство Значајан оквир за развој српског колективног идентитета представљало је политичко осамостаљење државе Немањића од византијске царске идеологије и аутокефална архиепископија коју је издејствовао Св. Сава (Немањић) 1219. г. Од тада Србима не поставља владара византијски цар, већ он долази на власт „Божјом премудрошћу“. Развили су се култови Стефана Немање као светог Симеона Мироточивог и његовог сина Светог Саве, а потом је посвећена читава династија потекла из „светог корена“. Династија „светог корена“ је уткана у националну идеју о „изабраном народу“ и „народу Божијем“. Срби су ту идеју прихватили из библијске, литургијске и теолошке литературе. Насупрот византијском универзализму, Срби су видели себе као „народ Божји“ или као „нови Израиљ“ а Србију, или тачније Рашку са Косовом и Метохијом, као „небески Јерусалим“ на земљи. Светом Сави се приписује формулација те доктрине: “Исток мисли да смо Запад, а Запад да смо Исток… А ми смо Срби судбином предодређени да будемо Исток на Западу и Запад на Истоку, и да признајемо изнад себе само небески Јерусалим, а на земљи – никога!” (Гавриловић Ж., 1991). Тих навода нема у примарним историјским изворима (Ћирковић С., 1979; Ракић Л., 1992), али је то историјска константа културног и геополитичког положаја читавог православља, укључујући и светосавље. Светосавље је општој хришћанској традицији спасења, додало и историјске традиције династије „светог корена“ (Немањића), која се придружује борби за остварење небеског Јерусалима на земљи. На пример, легенда о опредељењу цара Лазара за „царство небеско“, или метафора о Србима као „небеском народу“, симболизују борбу за правду и мир, а тиме и за „царство Божије“, јер тамо где нема правде и мира, нема ни Бога. Не само код Срба, него и код Бугара и Руса, у народним предањима сусрећемо митове о светој земљи заштитници и царевима светитељима, о националној величини и посебној историјској мисији. Од укупно око 225 српских манастира, најзначајнији су они који потичу из доба средњовековне српске државе (X–XIV век). Комплекс Стари Рас са Сопоћанима и Ђурђевим Ступовима, Студеница, Дечани, Пећка патријаршија, Грачаница и црква Богородице Љевишке, уписани су на Листу светске културне баштине (Споменичко наслеђе, 2007). Манастир Студеницу је основао велики жупан Стефан Немања 1183. године. У саставу манастира су свечана гробна црква Успење Богородице, црква Св. Никола и краљевска црква Св. Јоа191 Географија религија ким и Ана, које представљају вредне споменике рашке школе црквене архитектуре и фрескосликарства. Око 3–4 km од манастира је испосница Св. Саве из 1175. г., уклесана у стени на 1000 m н. в. Манастир Ђурђеви ступови код Новог Пазара, добио је назив по кулама („ступовима“) звоницима цркве Св. Георгија (Ђурђа), коју је подигао Стефан Немања 1171. године. Од посебне вредности је камена скулпторска декорација са биљним и геометриј-ским мотивима, која није карактеристична за рашку школу, и фрагменти фресака. Задужбина Стефана Немање је и црква Николаја Чудотворца у Куршумлији, грађена у шестој деценији XII в. Манастир Хиландар основао је 1198. г., на темељима грчког манастира Хеландариона из X–XII века, велики жупан Стефан Немања, који се замонашио под именом Симеон Мироточиви. Он и његов син Сава, живели су као монаси у манастиру Ватопеду. Саборну хиландарску цркву изградио је краљ Милутин, а велики ктитор манастира био је и Цар Душан, који се ту склонио од куге 1347. г. (Стаменковић И., 2006. с. 101-103). Главна светиња у манастиру је икона Пресвете Богородице Тројеручице. Ова икона је, по легенди, припадала Св. Јовану Дамаскину који је живео у VIII веку у Дамаску. У то време је византијски цар Лав III подржавао иконоборство, а Јован Дамаскин је писао трактате против те јереси. Император иконоборац, лажно га оклевета код калифа Валида, да је хтео да преда Дамаск Византији. Разгневљени калиф заповеди да му одсеку десну руку. Преподобни Јован се потом целу ноћ молио испред ове иконе и ујутро му је рука зарасла. Из захвалности, Јован је на доњој левој страни иконе додао сребрну руку. Отуда назив Тројеручица. Сматра се заштитницом рањеника. Ову икону је 1217. г. донео из Палестине у Хиландар Св. Сава, заједно с иконом Млекопитатељницом. Свети Сава је основао два манастира – Жичу (1208), уз помоћ краља Стефана, и Пећ (1230), уз помоћ његовог следбеника и наследника Св. Арсенија. Манастир Жича, са црквом Вазнесења, био је српска царска лавра и прво седиште српске архиепископије. У њој је крунисано првих седам српских краљева. Данас је то женски манастир, који има своју иконописачку школу. Убраја се међу најпосећеније манастире у Србији. У Пећи је од XIII в. до 1766. г. била патријаршија, а ту се и данас устоличују српски патријарси. Манастир Милешева близу Пријепоља, задужбина је краља Владислава. Припрата цркве Вазнесења Христовог из 1234. г., осликана је монументалним фрескама на плавој позадини, као пример монашког стила. Најпознатије су фреске „Бели анђео“, портрети 192 Хришћанство Немањића, Богородица из композиције „Благовести“ и друге. Сачуване су захваљујући слоју малтера којим су биле премазане у XVI в. За време Турака радила је манастирска штампарија за богослужбене књиге. У манастиру су чуване мошти Св. Саве Српског, до 1594. г., када су их Турци спалили на брду Врачар у Београду. Манастир Сопоћани, 16 km западно од Новог Пазара, је задужбина краља Уроша I. Манастирска црква Св. Тројице саграђена је 1272–1276. г., и осликана фрескама високе уметничке вредности. Манастир Градац код Рашке, подигла је краљица Јелена Анжујска, жена краља Уроша, 1270. године. Црква Благовештења је „после манастира Студенице, најукрашенија грађевина XIII века“ (Милеуснић С., 2006., с. 109). Краљ Милутин је подигао око 40 задужбина. Најпознатије су: Црква Богородице Љевишке у Призрену (1307. г.), манастир Бањска код Косовске Митровице (1316) и манастир Грачаница код Приштине (1315). То су лепи примери српско-византијског стила. Краљ Стефан Дечански и његов син цар Душан, подигли су у Метохији манастир Високи Дечани (1335. г.) и обновили манастир Бања код Прибоја на Лиму (1330), којег су били порушили богумили. Дечанска црква Вазнесења Господњег једна је од највећих и најраскошнијих српских средњовековних цркава, са хиљаду фресака. Манастири на Косову и Метохији су данас тешко доступни због познате политичке ситуације у тој покрајини. Велики број ходочасника и туриста походи манастире Раваницу, Горњак са црквом Ваведења Богородице на Млави, Градац с црквом Благовештења (XIII в.), Ариље с црквом Св. Ахилија (фреске из XIII в.), Сисојевац с црквом Преображења близу Раванице, Ресаву с црквом Св. Тројице (XV в.), цркву Св. Стефана у Крушевцу и друге. Веће концентрације манастира су на Фрушкој Гори (тзв. „Српска Света гора“ са 16 манастира), у Овчарско-кабларској клисури (10 манастира), у Поцерини (5 – Каона, Радовашница, Чокешина, Петковица и нови манастир Добрић). Бројни стари српски манастири налазе се по Хрватској (Крка, Крупа, Драговић, Гомирје), Херцеговини (Тврдош, Добрићево), Босни (Добрун с црквом Благовештења, Гомјеница), Македонији (Старо Нагоричане, црква Архангела Михаила у Леснову). У Црној Гори су познати манастири Св. Петра Цетињског (XII в.), Морача с црквом Успења Богородице (фреске из XIII и XIV в.), Острог (XVII в.), Режевићи, Савина. Манастир Св. Василија Острошког код Никшића, је најпосећеније поклоничко место Српске православне цркве. Св. Василије 193 Географија религија рођен је у селу Мркоњићу, у Поповом пољу, 1610. године, замонашио се у манастиру Тврдош, а умро 1671. године у ћелији манастира Острог, којег је сам основао 1665. године. На дан манастирске славе (12. маја), окупи се до 100.000 посетилаца, не само православаца. Места највећих ходочашћа на простору Српске православне цркве везана су за чудотворне иконе Богородице, међу којима почасно место припада Богородици Тројеручици у Хиландару и њеној копији у манастиру Гргетег на Фрушкој Гори (од 2001. г.). Богородица Чајничка, коју је по предању сликао јеванђелист Лука, била је драгоценост Немањића а Цар Урош ју је поклонио манастиру Бања код Прибоја, одакле је после страдања манастира пренета у Чајниче. Чудотворна Богородица Лепавинска налази се у манастиру Лепавини (између Копривнице и Крижеваца). Икона Богородице Филермосе („пустињољубиве“), коју је наводно насликао половином 1. века јеванђелист Лука, чува се у Народном музеју на Цетињу.12 У манастиру Соколица (црква Богородичиног Покрова) у селу Бољетину код Косовске Митровице (XIV или XV век), чува се скулптура Богородице са Христом, која је ту пренета са западног портала Бањске, да би се сачувала од Турака. Скулптура Соколичке Богородице имао велики култни и уметнички значај. Места ходочашћа су такође везана за чудотворне мошти светаца. Манастир Острог чува мошти Светог Василија. Студеница чува мошти Стефана Немање (Св. Симеона Мироточивог), његовог сина Стефана Првовенчаног (у монаштву преп. Симеона) и жене његове Ане (преподобне Анастасије). На брду Врачар у Београду, где је разасут пепео моштију Св. Саве, које су на том месту спалили 1594. године Турци, данас се уздиже највећи православни храм на Балкану. У манастиру Високи Дечани налазе се мошти Св. Стефана Дечанског, једног од најпоштованијих српских светитеља. Манастир Раваница чува мошти и култ кнеза Лазара. Манасија, иначе позната 12 Неки познаваоци сматрају да је то једина аутентична слика Девице Марије. Након пада Цариграда 1204. г. као плен припала је витезовима реда Светог Јована, који су је чували на Малти. Након пада Малте 1799. г., предали су је заједно са руком св. Јована Крститеља и честицом Часног крста, руском цару Павлу I. Након Октобарске револуције, Руска црква је те реликвије поклонила династији Карађорђевића, који су их почетком Другог светског рата похранили у манастир Острог у Црној Гори. Поратна власт их је склонила у сеф, а потом је 1978. године, икона смештена у музеј на Цетињу а рука Светог Јована и честица Часног крста у Цетињски манастир. 194 Хришћанство по преписивачкој „Ресавској“ школи, чува мошти деспота Стефана. Крушедол чува мошти сремских Бранковића, Јазак цара Уроша, Ново Хопово Теодора Тирона старе више од 1700 година. Цетињски манастир чува десну руку Св. Јована Крститреља, део Часног крста и мошти Св. Петра Цетињског. Манастир Горњак на Млави негује култ Григорија Синаите Млађег, Прохор Пчињски култ светог Прохора, савременика Св. Јована Рилског и Гаврила Лесновског. Градниличка црква код Зрењанина чува мошти Рафаила Банатског (XVI– XVII век). Манастир Девич (код Србице у Метохији) чува култ Јоаникија Девичког из XV века. У манастиру Лелић почивају мошти св. Николаја Српског (Велимировића). Црква Св. Ђорђа на Опленцу је маузолеј династије Карађорђевића, упечатљива по архитектури и мозаицима. Чудотворним изворима се сматрају, нпр. Зочиште код Ораховца, Св. Петка подно Калемегдана у Београду. РУСИЈА је примила хришћанство 988. године, када је кнез Владимир, владар кијевске Русије, фасциниран црквом Свете Софије у Константинопољу и византијским ритуалом, наредио да се народ крсти у реци Дњепар. У XIV веку центар руског православља постала је Москва, где је 1598. г. установљена руска патријаршија. Неки манастири су прослављени као духовна и културна средишта. Данас Руска православна црква има пет лаври. Две посвећене Светој Тројици налазе се у Русији – Сергијева у Сергијевом Посаду (основана 1744) и Александра Невског у Санкт Петербургу (од 1797). Три Свето-Успенске у Украјини – Кијевско-Печорска (од 1598), Почајевска (1833) и Свјатогорска (2004), посвећене су Девици Марији. Сергијев Посад (бивши Загорск у Подмосковљу), је велики архитектонски ансамбл са саборним црквама: Тројицком из XV века, с живописом Андреја Рубљова, монаха те лавре, и Успенском из XVI века. То је велики православни центар ходочашћа у Русији. Монашко братство основао је 1377. г. преп. Сергије (Сергеј Радоњешкиј, 1313/1314–1392), један од главних руских светаца, патрон „свете Русије Московске“. Средином XIV века он је основао у том месту прву саборну цркву Свете Тројице. Имао је много ученика, између осталих Андреја Рубљова, од којих је неколико проглашено свецима. Главни објекат је Тројицко-сергијевска лавра (Св. Тројице и Св. Сергија). Сакрални ансамбл је настао у периоду од XV–XVIII в. Манастир се састоји од саборних цркава: Тројицке (из 1422–23) над гробом Св. Сергија, Успенске (1559–1585), цркве Силаска Светог Духа (1476) и Зосима-Саватија (1635–1638). Око манастира су 195 Географија религија настала насеља, која су 1919. г. спојена у један град. Захваљујући богатим даровима царева и бојара, Лавра је спадала међу најбогатије манастире у Русији. Светски значај имају иконе Андреја Рубљова у иконостасу Тројицке цркве. Главни објект култа је копија иконе „Света Тројица“, чији оригинал се чува у Третјаковској галерији у Москви. Аутор те иконе Андреј Рубљов (1360–1430), је канонизован 1988. г. Ходочасници такође посећују гроб Св. Сергија. Тројицки сабор је седиште патријарха целе Русије. Свето-Успенска Кијевско-Печорска лавра, један је од најстаријих манастира у источној Европи. Изграђен је половином XI века, у време кнеза Јарослава Мудрог. Свето-Успенски манастир је основао преп. Антоније, монах са Атоса. Више пута је преправљан. Барокна црква Тројицка из XII века преправљена је у XVIII веку и изграђен је велики звоник. Некада је то био важан преписивачки и летописни центар, важан за развој руске културе, а данас је ту резиденција поглавара Украјинске православне цркве и Духовна академија. Велика почаст даје се икони Уснуле Богородице у цркви Лавре Печорске и слици Мајке Божије - Орантке13 у цркви Свете Софије. Ускршњи Новојерусалимски манастир (истра Московске области) основао је 1656. г. патријарх Никон. Нови Јерусалим је пејзажно-архитектонска икона, која садржи слике многих палестинских светиња. Храм Воскресења Христова (XVII в.) подсећа на храм Гроба Господњег у Јерусалиму. У њему се налази керамички иконостас, једини у Русији. Поред њега је подземна црква Константина и Елене – једина те врсте у староруској архитектури. Свето-Троицки Серафимо-Дивјејевски женски манастир – налази се у Дивјејеву на територији Нижњеновгородске епархије. Манастир је основала у XVIII в. монахиња Александра, која је распродала своју имовину и изградила два велика храма. У Тројицкој саборној цркви почивају мошти преп. Серафима Саровског. У манастиру се налази неколико извора за које се верује да имају исцелитељску моћ. 13 Орант(ка) – (лат. orans, orantis – говорник, молилац), у старогрчкој уметности жена у мoлитвеном ставу. У старохришћанској и византијској уметности представља иконографски лик Богородице, с уздигнутим рукама за молитву и окренутим длановима од себе, виђена спреда, што симболизује спас душе. Лик Богородице Орантке био је распрострањен у иконографији Русије и Украјине. Класичан пример је мозаична слика на куполи Софије Кијевске. 196 Хришћанство Сл. 22. – Места важнијих православних манастира и цркава у Русији и Украјини 197 Географија религија Спасо-преображенски Соловјецкиј манастир, на Соловјецким острвима Архангелске области, основан је у XV в. и био ослонац православља на северу Русије. Називају га „Руска Голгота“ зато што су ту слали затворенике између два светска рата. У манастиру се налази Спасо-преображенска саборна црква и низ других цркава. Свето-Богољубскиј манастир, у Владимирској области, основао је 1155. г. кнез Андреј Богољубски. У саборној Богољубској цркви налази се икона Мајке Божије (XIX в.). Сваке године 1. јула организује се религиозна процесија из Владимира у Свето-Богољубскиј манастир, у којој учествује око 10 хиљ. људи. Верује се да су манастирске иконе некад мироточиле и да се под куполом јављао лик цара Николаја II. Светиња манастира су честице моштију кијевскопечорских подвижника. Спасо-Преображенски Валаамски манастир, налази се на територији Републике Карелије. Острво Валаам на језеру Ладога, место је ходочашћа због манастира Вазнесења Христовог, из 1329. године. Његови оснивачи преп. Сергеј и Герман су канонизовани 1819. г. Нова саборна црква је 1977. г. „удомила“ чудотворну икону Богородице Коњевске.14 У новије време манастир посећује око 250.000 верника и туриста годишње, највише из Финске и Русије. Манастир Свето-Ваведењске Оптине Пустиње, један је од водећих центара ходочашћа у Русији. Налази се 70 km јужно од Калуге, код места Козелск, на десној обали реке Зиздра. Овде су живели познати руски старци, код којих су долазили на разговор Н. Гогољ, Ф. Достојевски, Л. Толстој, чланови царске породице Романових и други. Међу десетак цркава највећа је Казанска саборна црква. Ходочасници долазе да се поклоне моштима преп. оптинских стараца Мојсија, Антонија, Исака I. Кирило-Белојезерскиј манастир, налази се у граду Кирилов Вологдске области. То је један од највећих манастира Русије. Има једну од најзначајнијих библиотека у Русији. Најважнија светиња су мошти преп. Кирила Белојезерског у истоименом храму. 14 Коњевску икону Богородице донео је са Атоса 1393. године оснивач манастира на острву Коњевјец на Ладошком језеру, преп. Арсеније. Острво је добило назив по стени званој „Коњ-камен“. Манастир је због напада Швеђана био 150 година ненасељен, а икона је пренета у Новгородски Деревјаницки манастир. Када је манастир обновљен, враћена је и чудотворна икона, која је наводно многим који су јој се молили подарила исцељење и утеху. 198 Хришћанство Свето-Тројицки Ипатијевски манастир, у Костроми, има посебно место у историји Русије. Ту је почетком 1613. г. живео будући први цар из династије Романових – Михаил. У Троицкој саборној цркви саграђеној 1652. г., чувају се мошти Св. Ипатија Хангарског. Пафнутијев-Боровски манастир Рождества Богородице, налази се у околини Боровска (Калушка област) у Русији. Ту се налазе три храма и мошти преп. Пафнутија Боровског. Међу иконама у Русији челно место заузима чудотворна икона Владимирске Богоматере, која је била у Вишеграду код Кијева, Владимиру и Москви. Донета је у Москву 1395. г. из Владимира и чувана у Успенској саборној цркви Московског Кремља. Ова икона, као и икона „Тројица“ Андреја Рубљова, сада се налазе у цркви Третјаковске галерије у Москви. У Богојављењској катедралној цркви (Елоховска црква) у Москви, налазе се мошти Св. Алексија и чудотворна икона Богородице Казањске. У Успенској саборној цркви у Владимиру, једној од ретких камених цркава северне Русије, налазе се фреске Андреја Рубљова и Даниила Црног, из XV века. Саборна црква Св. Софије (Новгородски Кремљ) из XI века, најстарији је храм у Русији. У иконостасу те цркве налази се низ икона из 1341. г. које су сликали грчки и српски иконописци (Христов Т., 2008, с. 85). Фреске у Спасо-преображенској цркви Коваљовског манастира у Новгороду из 1380. године, према студији В. Н. Лазарева, радили су мајстори који су изврсно познавали српску уметност или су прошли кроз школу у неком српском манастиру (Трифуновић Ђ., 2009). 11. Географија католицизма Папска римска црква почела се издвајати из заједнице изворног хришћанства после пада Западног римског царства 393. г., коначно се издвојила 800. г. а јуридички се оделила 1054. г. Римокатоличка црква сматра да је она једина црква коју је створио сам Бог, да је римски папа намесник Бога и да једино он има право да се назове васељенски (лат. catolicismus – васељенски). Последично, расцеп хришћанске заједнице је допринео мајоризацији латинске и католичке цивилизације. У том смислу, Томас Хобс је констатовао да „папство јест крунисани дух некадашњег Римског царства на чијем гробу седи“ (Грчић М., 2000., с. 341). 199 Географија религија Разлике између католичке и православне цркве су не само догматске, него и културно-цивилизацијске природе. Циљ католичанства је разумевање Божијег плана. Због тога су у католичком свету никли први универзитети, развила се филозофија и наука. За православље Бог је оличење љубави, пре него разума. Католицизам се заснива на индивидуализму личности, разуму. По Јунгу, личност треба да настане после рођења, а православље сматра да човек настаје рођењем као богочовек – ослонац Бога у свету. Појам богочовека у православљу значи да су Отац и Син и Свети дух – једно, и оно постаје рођењем и заснива се на осећању љубави (саборности) и литургији. За католицизам то су три одвојена појма – Бог отац је одвојен од човека, а човек стиче духовно образовање учењем, васпитањем. Папа римски је посредник између Бога и човека, тумач Библије и поглавар католичке цркве. У западној цркви нашле су плодно тло теолошке представе светог Августина, једног од четворице отаца хришћанске цркве. Он је био аутор једног од три правца сколастике – учења о предвечној предодређености. У вези са доктрином Божијег плана, ђаво је постао пратилац западне освајачке цивилизације, као „црна филигранска сенка на свакој страници велике књиге западног процеса цивилизације“. (Muchembled R., 2000., s. 12). У почетку, теолози нису прихватили учење Августина. Али дошао је средњи век, наступила је Реформација, и Жан Калвин је васкрснуо идеје Августина. На њима је била изграђена теорија Друге инквизиције. Инквизиција је организовала „лов на вештице“. Само у Шпанији спаљено је преко 300.000 вештица. Конкордат са сатаном (помирење Бога и сатане) одговарао је свим злотворима Европе. После великог лова на вештице он се враћа кроз народне приче и легенде, чак у Гетеовом „Фаусту“ (1832) - древном миту, транспонираном на величанствен начин, тако да на крају Бог прашта научнику, што се предао сатанском искушењу Мефистофела. Глас папе је потврдио постојање „Лукавог“ а католичка црква је 1999. г. одредила нови ритуал за егзорцизам (истеривање демона). У социјалном и културном простору се појавило много сатанистичких секти – посебно у САД и Енглеској. Тај демон није само у Цркви. Он представља потајну страну западне културе, антитезу великих идеја, које је она родила и раширила по читавом свету – од крсташких похода до открића Америке и освајања међупланетарног простора. Насупрот Бога, чије основно значење је „љубав“, слога, смисао, у Новом завету ђаво – чије име значи „разделитељ“ (гр. dia200 Хришћанство bolos – тужилац, клеветник), представља палог анђела, демона мржње и неслоге међу људима. Ђаво као антихрист је оличење мржње. То значи да ђаво није атеиста, он зна да Бог постоји, али га мрзи. Специфичност западног хришћанства је оптуживање ђавола, да је отац свих несрећа и свих порока – да не би било сумње у Бога. Драматична напетост се сублимира и претвара у огромну колективну енергију, у енергичан притисак на цивилизацију, у неутољив апетит за знањем и завојевањем. Акумулирање те енергије узроковало је бујање колективне виталности Европе од времена Христофора Колумба и Великих географских открића, и допринело оснивању светске економске и војне хегемоније западне цивилизације. Према западном хришћанству, историја света од стварања до последњег дана, предодређена је Божијим планом. Према Св. Августину, човек је ту да помогне Богу да оствари свој циљ - царство Божије на земљи. Људска историја почиње као драма борбе између сила добра и зла, према две различите концепције постанка света. Једна по плану Бога, чији је циљ добровољно обраћање људи извору бића у вечном Божијем царству. Друга концепција – по плану његовог супарника сатане, чији циљ је – да себи потчини, макар и обманом, људе у свом привременом царству земаљском. По Св. Августину ту нема дуализма. Бог је свемогућ и може да претвара зло у добро. Сироти ђаво се стално мучи, видећи како зло, које он чини посредством вештица, прелази у добро. И уопште ђаво није крив, зато што он не може ништа без Божијег допуштења. Проистиче из тога, да је у свим злоделима историје крив једино Бог, и што је још горе – злодела треба поздравити, јер из зла настаје добро. Та ђаволска дијалектика је изазвала много крвопролића. Баш као што су се древни Грци борили за слободу, а Римљани за цивилизацију, тако су и армије Запада биле спремне да убијају и умиру у име Христа. Зашто? Учење Св. Августина о предодређености одузело је човеку све слободе, осим једне, а то је слобода воље да чини добро или зло. Ако је коначни исход предодређен, онда човек нема моралне одговорности за оно што чини. Зато су без гриже савести вршили бесрамна истребљења јеретика, геноцид Индијанаца, Тасманаца, аустралијских Абориџина, холокауст Јевреја, а да не говоримо о трговини робљем, пљачкању Индије, продаји опијума у Кини и слично. Чак забрана тих активности није била предвиђена, а није ни могла бити, јер „Бог претвара зло у добро а ђаво служи пред његовим престолом“. Отуда изрека: „Бог зна зашто је то добро“. 201 Географија религија У раном средњем веку подижу се високе катедрале у романском и готичком стилу, намењене за духовну комуникацију с Богом. Та „сведочанства од камена“, заједно с украшеним рукописима, јувелирским, златарским, стакларским, дрворезбарским и уметничким предметима, одраз су ране средњовековне културе Запада. У X веку (910. г.), у централној Француској близу Макона, изграђен је први манастир у романском архитектонском стилу – опатија Клуни, који је убрзо постао религиозни центар који се руководио правилима светог Бенедикта од Нурсије (480–547), реформисаним 821. године од Св. Бенедикта од Анијана. Та зграда била је највећи храм у свету до изградње базилике Св. Петра у Ватикану. Романски стил са геометријским формама требало је да допринесе, да неписмени људи разумеју каква је њихова позиција у плановима Створитеља. Црква, капела или романска катедрала, представљају небеса или духовни рај. Те зграде притискају земљу свом својом тежином, да би, као камене пресе за маслине, исцедиле унутрашњу енергију акумулирану у светом простору. Игра светла и сенки, и звук оргуља, помажу мистичном осећању припадности Богу. У XI веку уведене су догме о индулгенцијама (продаји опроста грехова) и о непогрешивости римске цркве. Догма о чистилишту, прихваћена је такође у XI веку. Цистерниански монашки орден основан је 1098. г. у месту Сито, од групе монаха из области Бургундија, незадовољних разузданим понашањем монаха бенедиктинаца. Они су се повукли у глухе шуме, где су изградили зграду у готичком стилу, која је постала архитектонски модел. Потом је основана опатија Клерво, а први опат био је Свети Бернард (1134). Готички стил се развио у XII и почетком XIII века и трајао је до краја XVI века. Нови стил претвара лук у облик оштрог врха или конуса. Тешки романски сводови зграде су замењени лаганијим – типичним за готску архитектуру. Грађевине се истичу оштрим врховима и капителима. Огромне грађевине се ослобађају класичног наслеђа и претварају у израз јасно декларисане северне европске културе. Револуционарна употреба крстатстог свода при градњи катедрале, омогућила је градитељима да изоставе старе романске полукружне куполасте таванице и да их замене оштрим луковима и високим унутрашњим просторима. Нова техника омогућила је градњу крова у висину, који као неким чудом стоји на сложеној плетеници деликатних камених „крстастих ребара“. Користе се резбарене фигуре, сложене розете, биљни орнаменти, скупине резбарених стубова који се издижу до радијалних ребара, лавиринти, да би се ство202 Хришћанство рио осећај за органску духовност у неорганском камену. Насупрот романској цркви, у коју продире слаба светлост, што побуђује мистични доживљај верника, у готичкој катедрали светлост неба је као божанска, захваљујући витражама и розетама. Примери су катедрала у Шартру и Сен Шапел у Паризу. То су прави храмови светлости, чији сводови пливају над витражима, као да додирују небо. За готски стил и његов симболизам карактеристичан је алхемијски садржај, који претвара храм у свето место, прави трактат магије и окултизма. Симболика показује мудрост векова. Свод на цркви је симбол сједињења неба и земље, где се нетрансцендентно претвара у трансцендентно кроз трансформацију у светлост и звук. У центру пажње у готичкој катедрали су угаоне линије, које воде ка небеском своду. Угаони камен симболизује смисао постојања, ослонац универзума. Тај камен делује као акумулатор земаљскокосмичких утицаја и његове вибрације осећају посетиоци у унутрашњости храма. Зидови и сводови појачавају резонансу, као природни модулатори звука. Свака катедрала има свој лавиринт, као нпр. у Шартру или Бургосу, који симболизује кључ или пут спознаје (истине). Први пут готички стил је потпуно примењен 1144. г., при градњи катедрале Сен Дени код Париза. Једна од најзначајнијих грађевина у готичком стилу је катедрала у Шартру, посвећена Св. Богородици, која је подигнута на месту претходног друидског храма. У XII веку настали су духовно-монашки ордени јовановаца (малтешких витезова), темплара и теутонаца с циљем заштите хришћана - ходочасника који су путовали у Јерусалим, и шире – борбе с иноверцима. Немачки витезови теутонци били су први међу крсташима који су се вратили у Европу и населили се у Хелминској области у доњем току Висле (Пољска). Одатле су вршили католичења и германизацију источног Прибалтика и одиграли значајну улогу у историји Пруске. Теутонски орден је укинуо Наполеон 1809. године. Али његов дух се преселио у немачку империју, која је узела за свој знак теутонски црни гвоздени крст. Орден темплара се населио у Француској и ту је уништен у XIV в. као јеретички. Темплари су допринели еволуцији готичког стила, најпре при преправци цркве Сен Дени у Паризу. Они су увели вишебојне витраже, који олакшавају зидове и уносе више светла. Почетком XIII века организовани су монашки ордени фрањеваца (францисканаца), с циљем проповедања љубави према Христу и покајања, и доминиканаца, чији је циљ супротстављање јересима (инквизиција). У XVI веку појавила се Реформација, а 1540. г. 203 Географија религија је формиран орден језуита, чији циљ је била борба против Реформације. Они су добили право да примају исповед. Баш код њих се појавила изрека: „Циљ оправдава средства“. Данас постоји око 140 монашких ордена, којима руководи ватиканска конгрегација. Најпознатији су бенедиктинци, језуити, францисканци, доминиканци и кармелићани. У XIX веку усвојене су догме о непогрешивости папе и непорочном зачећу Девице Марије. Догма о телесном вазнесењу Девице Марије на небо после смрти усвојена је 1950., а 1964. она је проглашена „Мајком цркве“. У катехизису „Доктрина вере за одрасле“ из 1966. г., признаје се Дарвинова теорија еволуције. Римокатоличка црква је ојачала од када је папа склопио савез са Карлом Великим и крунисао га за цара, на Божић 800. године. Црква је желела да створи државу, која ће се руководити хришћанском доктрином „Божијег града“, док је Карло Велики желео да обнови сјај и величину Римске империје као уједињене Свете столице у Риму са својом империјом. Он је створио хришћанску империју, којом влада један једини двор и у њему се цене побожност, богобојажљивост и знање. Папа је прогласио крсташке походе у Палестину за свете ратове, који су почели 1095. г. и завршили 1205. г., али они су се претворили у део модела франко-латинске експанзије. Папа је 1209. г. предузео крсташки рат против јеретика катара. То је наслеђе, франачко и германско, римско и хришћанско, од којег се формирала модерна европска цивилизација (Osborne R., 2006, с. 173). У свету је 2010. године било око милијарду католика, који чине око 50% свих хришћана. Католици учествују у становништву света са 17%, Америке са 62%, Европе 37%, Аустралије и Океаније 29%, Африке 17% и Азије 3%. Католици чине већину становништва Латинске Америке, неких земаља западне Европе (Италије, Шпаније, Француске, Пољске) и Азије (Филипина и Источног Тимора). У Немачкој су католици и протестанти подједнако заступљени. У Холандији, Швајцарској и Канади католици су у већини, али је велики удео протестаната. У Африци су велике групе католика (преко 5 мил.) у Конгу, Нигерији, Уганди, Танзанији, Кенији и Камеруну. Број католика источних обреда – унијата15 и гркокатолика, износи око 16 милиона. Највише их је у Украјини (5–7 мил.), Индији (око 4 мил.), Либану и Румунији. 15 Унијати су склопили унију с римокатоличком црквом, тако што су примили њену догматику, али су задржали своје источне обреде и самоуправу. Гркокатолици су такође унијати, који су задржали подобреде византијског обреда. 204 Хришћанство 12. Сакрални центри и места ходочашћа у католицизму Центри ходочашћа у католицизму повезани су с култом мученика, блажених и светих. Проглашено је око 20 хиљ. светих и преко 200 хиљ. блажених. Три најважнија центра католичког ходочашћа су Јерусалим, Рим (Ватикан) и Сантјаго де Кампостела. Ватикан је најмања држава света (44 хектара), на челу с папом, поглаваром римокатоличке цркве. Број посетилаца Ватикана је скоро удвостручен у последњих десет година, достижући 2006. г. 4,2 мил. (Рим око 8 мил.). Верници посећују места мученичке смрти и гробове апостола Петра и Павла. Екстериторијалне енклаве на територији Рима, које припадају Ватикану су такође Латеранска палата, Санта Марија Мађоре и двадесетак других објеката. Траса ходочашћа повезује четири велике базилике: Св. Петра, Св. Павла, Св. Марије и Св. Јована. Базилика Сетог Петра је једна од највећих и најмонументалнијих грађевина на свету. Истовремено, то је једна од највећих хришћанских светиња.16 Посети је годишње 4–5 мил. ходочасника и туриста из читавог света. Гроб Св. Петра био је поштован од давнина. Апостол је распет 67. године, вероватно на Ватиканском брду, и ту сахрањен. Прва базилика (звана Константинска) изграђена је над гробом Апостола у IV веку. Градња садашње базилике почела је у XVI в. а завршена 1626. г. Први градитељ овог импозантног храма у стилу Ренесансе био је Донато Браманте, кога је после смрти заменио Рафаело Санти, потом Антонио де Сагало Млађи и коначно Микеланђело, који је осмислио богату орнаментику и пројектовао куполу. Катедрала је замишљена као маузолеј над гробом апостола Петра. План катедрале представља крст, уписан у квадрат. Дуга је 211,5 m, а висока 132,5 m. Главни објекат култа су реликвије Св. Петра. Испред базилике налази се простран трг Св. Петра (198 х 148 m), на који може стати око 400.000 људи. Трг са колонадама (284 16 Највећи католички храм у свету данас је Нотр-дам-де-ла-Пе („Богородица мира“, у смислу миротворка а не као лично име) у граду Јамасукро, новој престоници Кот д'Ивоара (Обале Слоноваче). Изграђен је 80-х година XX века по узору на цркву Св. Петра у Риму, само већих димензија (висина 158 m с крстом, висина главне куполе 60 m, површина витраже 7,4 хиљ. m2) и поклоњен Ватикану (екстериторијални статус храма потврђен је уставом ове земље). Храм је 1998. г. посетило око 1,7 мил. људи, од тога 550.000 туриста. 205 Географија религија тосканска стуба) у стилу барока урадио је Ђовани-Лоренцо Бернини у периоду 1656–1667. Трг има форму елипсе, с обелиском у центру и две фонтане. Обелиск је постављен на том месту 1586. године, по одлуци Сикстуса V. Посао транспорта и постављања обелиска висине 25,5 m трајао је 4,5 месеца. Сам Бернини је упоредио два крила колонаде с две испружене руке, које као да грле посетиоце. Трг затвара фасада базилике. На њеном врху стоје фигуре апостола (изузев Св. Петра), Христа и Јована Крститеља. Изнад главног улаза је балкон, са којег папа сваке године на Ускрс дели традиционалне благослове urbi et orbi. Базилика Светог Павла иза Зидова (San Paolo fuori le mura), налази се неколико километара од места мученичке смрти Апостола. До IV века над гробом свеца налазила се капела. Данашњу базилику почео је градити Константин Велики 324. г. Пожар је 1823. године уништио скоро читаву базилику. Обнова је завршена 1854. г. Главни објекат култа је гроб Св. Павла и ланци у које је он био окован. Базилика Свете Марије Узвишене (Santa Maria Maggiore) је највећа међу 80 римских цркава посвећених Марији. Градња је почела 432 г., пошто је Сабор у Ефесу 431. г. прогласио догмат о Марији као Мајци Божијој. Главни објект култа је слика Богородице, позната под називом „Salus Populi Romani“ – „Избавитељка римског народа“. Потиче вероватно из IX века. После II светског рата тај култ је појачан веровањем да је „Избавитељка“ спасла Рим од уништења. У базилици се налазе реликвије Исусове јаслице и мошти ап. Матеја. Базилика Светог Јована у Латерану је истовремено катедрала папе као бискупа Рима. Прву цркву подигао цар Константин у IV веку а садашњи облик добила је 1650. г. Од V века посвећена је Св. Јовану Крститељу и јеванђелисти Јовану. У време сабора одржаног 1215. г. у базилици су се сусрела два свеца: Доминик и Фрањо Асишки. У њој је папа Бонифације VIII прогласио 1300 г. прву Свету годину. Ту се до 1377 г. налазила папска столица, коју је Григорије XI пренео у Ватикан. Изнад главног олтара издиже се готички балдахим, у чијем горњем делу се налазе лобање светог Петра и Павла (Jackowski A., 1991. с. 62). Све наведене базилике имају тзв. Света врата,17 која се отварају сваких 25 година приликом јубиларне Свете године. Света врата у базилици Св. Петра отвара лично папа. 17 Та врата симболизују речи Христа: „Ја сам врата; ко уђе кроза ме, спашће се“ (Јован, 10, 9). 206 Хришћанство Свете степенице (Scala Santa) налазе се близу базилике Светог Јована у Латерану. Према традицији тих 28 мермерних степеница је довезла 326. године из Јерусалима Св. Јелена, мајка цара Константина. Налазиле су се у палати Понтија Пилата у Јерусалиму и баш преко њих је ушао Исус, кад су га водили до Пилата. У XVI в. за њих је изграђена посебна грађевина. Свете степенице воде до старе папске капеле Sancta Sanctorum, најсветијег места, где се налази портрет Христа – Археропита, који је по легенди започео Св. Лука, а завршили га анђели. Трг Св. Јована у Латерану краси обелиск, висок 47 m с постољем. Потиче из светилишта Амона у Теби (XV в. п. н. е.) а довезен је 357. г. у Рим, бродом који је изграђен за ту сврху. Црквица Сан Лоренцо фиори ла мура (црква Quo Vadis), стоји на месту, где је Св. Петар сусрео Христа. У цркви се налази легендарни траг стопе Исуса. Програми ходочашћа предвиђају и разгледање катакомби, подземних гробница, у којима су се молили и били сахрањивани први хришћани. Од преко 50 катакомби само пет је доступно за разгледање, међу којима су најпознатије катакомбе Св. Каликста и Св. Себастијана. Сантјаго де Кампостела је центар ходочашћа повезан с култом Св. Јакова Апостола, патрона Шпаније. Јермени га такође сматрају својим заштитником. Постојала су двојица апостола по имену Јаков: Јаков Велики, брат апостола Јована и син Заведејев (Мар. 1, 19) којем је Ирод Агрипа одрубио главу 44. године а Марија је сахранила, и Јаков Мали, син Алфејев (Мар. 3, 18), за кога се тврди да је био Исусов брат (можда не рођени) и први епископ Јерусалима, који је мученички страдао 62. или 66. године. У IX веку, раширено је веровање да је тело Св. Јакова Великог чудом пренето из Јерусалима у Кампостелу, у Галисији на северу Шпаније, која је због тога постала ходочаснички центар. Главна свечаност одржава се 25. јула. Читаво место дугује свој развој ходочашћима, која трају од IX века. Главна грађевина је катедрала, која представља једно од најбољих дела романске архитектуре у Европи. Градња је почела 1074. г. и од почетка је намењена ходочасницима. У олтару је велика статуа Св. Јакова (XIII в.), а под олтаром је саркофаг с његовим остацима. У базилици се налази капела Сан Салвадор из XII века, у којој су ходочасници некада добијали потврде о ходочашћу, тзв. „кампостеле“. Кампостела је у XII веку добила право на „Свету годину“, када дан Св. Јакова (25. јун) пада у недељу (сваких 10–11 година). За савремене ходочаснике уређени су средњовековни путеви Св. Јакова. 207 Географија религија Сл. 23. – Главна сакрална места католицизма у западној Европи 208 Хришћанство Лурд је најважније место култа Девице Марије. Почетак култа везује се за појављивање Мајке Божије Бернадети Субироус 1858. г. у пећини Масабиел (сада пећина Госпиног указања) у Лурду, у подножју западних Пиринеја. Папа Пије XI прогласио је Бернадету светицом 1933. године. Близу места указања изграђена је капела, потом базилика са две кондигнације. У огромној подземној цркви „Св. Пије X“ може да стане око 20.000 људи. У горњој цркви је смештена фигура Мајке Божије израђена према опису Бернадете и крунисана 1876. г. Трећа базилика изграђена је 1988. године. Старо мало место претворило се у специјализовани религијски центар. На 50. годишњицу указања 1908. године, број посетилаца прешао је 1 мил., а на 100-годишњицу 1958. године, преко 4,8 мил. Поводом стогодишњице смрти Св. Бернадете 1979. г. забележено је 4,6 мил. посетилаца, као и 1987. године. Од тога око 3 мил. су посетиоци с религиозним мотивима. Од страних посетилаца највише је Италијана, Белгијанаца и Немаца. Специјалну групу посетилаца чине болесници (око 15%), које прихватају три локалне болнице. Болесници и инвалиди долазе углавном због вере у чудотворну лековитост извора у пећини. Верују да је девојчици Бернардети оздравила осушена рука кад ју је опрала у њему. До 2010. године забележено је преко 7.000 оздрављења, од којих су црквене власти признале 66 за несумњиво чудотворна, са ознакама надприродности. „Сезона ходочашћа“ траје од марта до октобра. Око 2/3 посетилаца долази друмским превозом, а 1/3 специјалним возовима (trains spééciaux de pèlegrinage, trains blanc) и чартер летовима. Лурд је добио железницу 1867. а аеродром 1948. године. У Лурду је од 1844., до 2010. године, број становника порастао од 4.155 на око 20.000, број кућа од 460 на око 7.000, а број хотела од 2 (1858. г.) на преко 300. Хотелска база има око 20.000 соба (1 соба по становнику) и преко 40.000 кревета. Посетиоцима је на располагању и велики број приватних соба, домова религиозних организација и кампинга. Смештајни капацитети у Лурду износе око 100.000 лежајева (пет по становнику). Стога Лурд често називају „градом-хотелом“ („ville-d'hôtel“). Фатима је место ходочашћа у Португалији. Њена историја почиње 13. маја 1917. године, када се Мајка Божја наводно појавила девојчици Луцији дос Сантос и њеним млађим рођацима Франциску и Јанциту, на висоравни Cova da Iria. Тада им је наводно саопштила три тајне апокалиптичког карактера - пропадање света због греха и појаву светског рата, преобраћање Русије и атентат на „бискупа у белом“. Трећу је Ватикан објавио тек 2000. године, пошто се дого209 Географија религија дио атентат на папу Јана Павла II (1981). Овај папа је сматрао да га је спасла Богородица и три пута је посетио Фатиму и сусретао монахињу Луцију. Римокатоличка црква је 1930. године прогласила визију деце „достојном веровања“, а њих касније канонизовала. Указање има јасну римокатоличку компоненту. За „лек свету“ Богородица је, по деци, препоручила молитве са круницом, што је пракса само католика. На месту догађаја изграђена је капела (1919), а затим базилике (1928–53) са 15 олтара, према поретку тајни. Трг око цркве може да прими милион људи. Главне свечаности одржавају се сваког тринаестог у месецу, од маја до октобра. Број посетилаца креће се око 1–1,5 мил. годишње, а највеће посете забележене су 1967. (50та годишњица указања, посета папе Павла VI), 1977. (60-та годишњица указања) и 1982. (посета папе Јана Павла II). Главни скуп за домаће ходочаснике је 13. мај а за стране 13. август. Некадашње село Фатима, укључујући и Cova da Iri, развило се у услужни центар за ходочаснике и добило статус града (1977). Први хотел изграђен је 1929. г., а 1987. било је око 40 објеката за смештај, са 3.300 кревета (један кревет по становнику). Ченстохова – Јасна Гора је место ходочашћа у Пољској. Основа култа Мајке Божије Ченстаховске је слика Црне Мадоне која се налази у манастиру павликана (званих такође еремити Св. Павла) на Јасној Гори (340 m н. в.). „Закон браће Св. Павла првог пустињака“ настао је око 1250. у Мађарској, а папску потврду добио је 1308. године. Павликани су дошли у Пољску 1382. г., за време Лудовика Мађарског, када им је Владислав Опољски изградио у Ченстахови на Јасној гори („Clarus Mons„) манастир и цркву, где је сместио познату слику Мајке Божије, насликану вероватно према византијској икони. Ту слику су почели обавијати култом. Прве вести о чудима из 1402. г. почеле су привлачити ходочаснике из Пољске, Шљонска, Моравске и Мађарске. Слика је пребојена 1430. г., после уништења у време напада на манастир. После безуспешне опсаде манастира од стране Швеђана 1655. г., Јасна гора је постала центар религијског култа и симбол Пољске. У XVII веку почела се укорењивати традиција сталних пешачких ходочашћа до Ченстахове. На путевима ходочашћа ницала су насеља за одмор и услуге ходочасника (на пример, Пширов, Света Ана). Крунисање лика Црне Мадоне приређено је 1717. и поновљено 1910. године (том приликом окупило се око 900.000 верника). Ченстахова је добила железницу 1846. г. (само 20 година после прве железнице у Енглеској), али је традиција пешачког ходочашћа још и данас јака и представља светски фено210 Хришћанство мен. Смештајни капацитети су скромни (укупно око 3.000 лежајева) у односу на број посетилаца (3,5–4 мил.), зато што се посетиоци задржавају претежно један дан или преноће у властитим шаторима или у црквеним и манастирским просторијама. Изграђен је Дом ходочасника „Јан Павел II“. Монсерат (La montanja serada – Назубљена планина, 1236 m н. в.) је најпоштованије светилиште у Каталонији. Овај масив у Каталонским планинама изграђен је од слојева црвених пешчара и терцијарних конгломерата. Даје призор рушевине грађевина, стубова и фигура фантастичних облика. Према легенди коју је записао неки монах 1550. године, у пећини Санта Кова (Света пећина), нађена је статуа Девице Марије са дететом. Од 1812. г. статуа је заштитница Каталоније. На висини од 721 m н. в. налази се чувени бенедиктински манастир „Монсерат“, основан у IX веку, прошириван у XI и XVI в., уништен у XIX в. од стране Француза (1811) и обновљен 1844. г. Претпоставља се да је француска војска предвођена маршалом Сушеом разорила и опљачкала овај манастир, као и арагонски манастир „Сан Хуан де Пења“, тражећи Свети грал.18 Наиме, по легенди, ту митску реликвију донели су из Француске у овај манастир катари после пораза 1244. г., а потом га пренели у онај други, да би заварали траг. Главни објект култа је Црна Мадона („La Moreneta“) из римског периода. Монсерат називају „Монт Салвад“, или „Света гора“, не само због истоименог манастира, него и неколико других. Традиција ходочашћа постоји близу хиљаду година. Од XIII в. бележено је око 0,5 мил. ходочасника годишње, међу којима је било краљева, владара и светаца. После II св. рата, шпански парламент је признао Мајку Божију из Монсерата за „краљицу и суоснивачицу Шпаније“. Истовремено, Монсерат је већ десет векова бастион каталонског национализма. Ходочашћа у „Монт Салвад“ су у Каталонији не само религиозна, него и национална обавеза. Монсерат је познат, такође, по чувеним представама мука Исуса Христа, које се одвијају у периоду Великог поста, а посебно Велике недеље. Ајнзиделн (Einsiedeln) је главно место ходочашћа у Швајцарској, у кантону Швиц. Бенедиктинска опатија основана у периоду 934–948 г. слави Св. Маинрада, пустињака, који је ту умро 861 г. мученичком смрћу. Назив места потиче од назива пустиње овог све18 Свети грал – непозната митска хришћанска реликвија. Претпоставља се да је то чаша из које је Исус Христос пио вино на Тајној вечери, или пак посуда у коју је капала крв распетог Исуса Христа. 211 Географија религија ца. Садашњи манастирски комплекс изграђен је у периоду 17041770. на месту првобитног средњовековног манастира. Посебан објект култа је фигура Црне Мадоне – Богородице пустињака. Првобитна романска статуа је изгорела 1465 г., а садашња потиче из друге половине XV века. Историјски документи сведоче, да су прва ходочашћа почела још у XII в., пре 1314. године, најпре из Швајцарске, затим из Немачке и Аустрије. Ходочашћа су била ограничена у периоду реформације. Раст броја посетилаца је подстакнут изградњом железничке пруге до Ајнзиделна 1877. и 1891., а затим и развојем друмског саобраћаја. Међу посетиоцима има велики број туриста, с обзиром на то да је Ајнзиделн постао популаран зимски спортски центар. У XVII веку посећивало га је око 100.000, после II св. рата око 200.000 а крајем XX в. око 500.000 верника с чисто религиозним мотивима (Jackowski A., 1991. с. 74). Сезона ходочашћа траје од маја до октобра. Главне свечаности се одржавају у дане Светог Вазнесења, Божијег тела, Мајке Божије (половина јула), Успења и Свете Тројице. Сезона ходочашћа завршава се процесијом Цветнице.19 У манастиру се организују концерти оргуља, представе типа „Звук и слика“, конференције с религијском, историјском и културном тематиком. У околини манастира је диорама Рођења Исуса и панорама Распеће Христа. Главни извор прихода становништва Ајнзиделна су туризам и услуге. Ту је позната штампарија религијских издања, која има своје филијале у САД и Канади. Мариацел је главни центар ходочашћа у Аустрији.20 Локалитет је настао половином XII в. Опат бенедиктинског манастира у Сент Ламбрехту послао је 1157. г. пет монаха, да би вршили душебрижништво међу људима који су радили на манастирским имањима. Један од њих понео је са собом статуу Мајке Божије, изрезбарену од липе, саградио за њу капелицу од дасака у облику ћелије и ту се често молио. Временом, и други су изградили за себе у близини салаше-ћелије. Тако су настали почеци Мариацела. После смрти свештеника, култ статуе Богородице систематски се развијао. Садашња црква у готско-барокном стилу потиче из XIV века, с преправкама у 19 Цветница – молитва у римокатоличкој цркви која се заснива на понављању 150 пута Здраво Марија, 15 пута Оче наш и хвала Оцу, при истовременом разматрању 15 тзв. тајни, тј. догађаја из живота Христа и Мајке Божије. 20 Богородицу из Мариацела називају Magna Mater Austriae. Поштују је и као Mater Gentium Slavorum (Богородица словенских народа) и magna Hungarorum Domina (Велика Госпа Мађара). 212 Хришћанство периоду 1644–1704. Први ходочасници почели су посећивати Мариацел 1330. г. Ту су долазили скоро сви аустријски владари. Данас су главни посетиоци из Аустрије, Баварске, Чешке и Мађарске. Фреквенција осцилира око милион особа годишње. У новије време оживљавају пешачка ходочашћа, највише из Беча. Због положаја у планинском пределу (Источни Алпи, 870 m н. в.), Мариацел је климатска бања и зимски спортски центар. Инфраструктура места и доходак су везани за две функције: ходочашће и туризам. Алтетинг је главно место ходочашћа у јужној Баварској. Почеци култа Св. Марије сежу у време Св. Руперта из Салцбурга (умро 715. г.), званог Апостолом Баварске. Почетком VIII в. он је подигао, на месту некадашњег паганског светилишта, капелу посвећену Богородици. С Алтетингом се повезује покрштавање тог региона, ту је по предању Св. Руперт крстио краља Баварске Отона. У најезди Мађара 907. г. манастир је порушен, а 1228. г. баварски кнежеви су основали нови манастир око којег се развило насеље. Санктуариум Чудотворна капела изграђен је 1500 г. Баварски кнез Максимилијан I изабрао је тамошњу Црну Мадону (фигура с краја XIII в.) за патронку Баварске. Ту је 1728. г. боравио папа Пије VI. Највећи процват наступио је у XIX веку, када је Алтетинг израстао у велики ходочаснички а потом и туристички центар. Центар религиозног живота остаје и даље мала стара капела Милости с фигуром Мајке Божије с дететом у наручју. Знатан број ходочасника су болесници, који долазе из Аустрије и Немачке. Од око 400–500 хиљада ходочасника годишње, око 10% долази пешице, највише из дијецезе Пасау. У насељу са 12.000 становника има 12 цркава. За потребе група ходочасника, братство капуцина је 1912. изградило базилику Свете Ане. У специјалном павиљону је панорама Јерусалима. Левоча у источној Словачкој, налази се на брду које се од 1311. г. назива „Маријина гора“. Предмет култа је фигура Мајке Божије, у цркви чији су темељи из 1247. г. Порекло те фигуре није познато, али се зна да је била објект поштовања још 1311. г. Међу ходочасницима је велики број Пољака. Осим цркве на „Маријиној гори“, од 1858. г. постоји посебна црква за ходочаснике источног обреда – гркокатоличког. Међугорје, недалеко од Мостара (Западна Херцеговина), постало је место ходочашћа пошто се 24. јуна 1981. г. под брежуљком Подбрдо неколицини деце указала Мајка Божја, која се сама прозвала „Краљицом мира“. До краја 1982. г. у месној цркви је забележено преко 150 „чудотворних“ оздрављења. Прича о указању у 213 Географија религија Међугорју слична је оној у Фатими. Овде се и по службеном мишљењу Католичке цркве ради о „манипулацији верницима“, па се чак помињала и реч превара (Вуконић Б., 1990., с. 159 - 160). Међугорје се данас убраја у најпосећенија католичка светилишта у свету; процене се крећу око 1–2 милиона посетилаца годишње. Према подацима Туристичког бироа у Читлуку, просечан боравак оних који налазе смештај у оближњим насељима износи 3,2 дана. Најдуже бораве посетиоци из САД – седам дана, а најкраће из Италије – 2,5 дана (Вуконић Б., 1990., 157-159). Међугорје је доживело за кратко време „бум“ у социо-економском развоју. Изграђен је велики број услужних објеката (хотели, ресторани, продавнице, агенције). Марија Бистрица код Загреба је светилиште Снежне Госпе, тј. Мајке Божије Бистричке. Кип Бистричке Госпе потиче из XV века. Због опасности од Турака, био је зазидан а 1684. г. пронађен и постављен на почасно место. Од тада почињу велика ходочашћа. Године 1935. загребачки надбискуп је кип Марије са малим Исусом крунисао златном круном и прогласио Мајку Божију „краљицом Хрвата“. Бискупска конференција је 1971. г. прогласила Марију Бистрицу националним светиштем читавог хрватског народа. Гваделуп се налази у северном делу града Мексика, и представља највећи центар ходочашћа на америчком континенту. Почеци религијске функције вежу се за указање Мајке Божије на брду Тепејак, Индијанцу Хуану Дијегу, 9. и 12. децембра 1531. године. Локалне власти су приступиле изградњи прве капеле још 1531. г. Грађевина је завршена 1622. г. и добила назив Велика Црква (Iglesia Major). Култ тамнопуте Мадоне (Вирџина из Гваделупе, Nuestra Señora de Guadelupe) брзо се проширио међу Индијанцима. Потом је 1649. подигнута Индијанска капела (Capilla de los Indios) а 1740. на врху брда Тепејак изграђена је Капела на Гори (Capilla del Cerrito) или Капела Тепејак. Она означава место указања. Крајем XVIII в. изграђена је у подножју узвишења друга капела (Capilla del Pocito). У периоду 1974–76 изграђена је нова базилика, која може примити 35.000 верника, од тога 10.000 унутар објекта. Црна Мадона призната је 1737. г. за патронку града Мексика, а 1747. г. – читаве тадашње Нове Шпаније, која је обухватала територију Мексика (заједно са јужним државама данашњих САД), Антиле и републике Средње Америке. Папа Пије X прогласио ју је патронком целе Латинске Америке. Чудотворни лик Мајке Божије крунисан је 1895. г. златном папском круном. Госпу из Гваделупе посећују хиљаде ходочасника, већином Индијанаца, из читаве Латинске Америке. Главна свеча214 Хришћанство ност одржава се 12. децембра. У октобру се одржава колективно пењање („Confraternidad“) на највиши врх Мексика - Попокатепетл (5.286 m н. в.). То је планинска процесија, која се врши, с једне стране, да се ода почаст Госпи од Гваделупе, а с друге, повезана је са некадашњим култом планина као седиштем богова. Сакрални центри регионалног и националног значаја су многобројни. Ходочасници посећују многе цркве, катедрале, базилике, самостане, изворе, врхове, пећине. Навешћемо само неке важније. У Ирској су позната, као места ходочашћа, Света гора Кроу, на којој се молио Св. Патрик – покровитељ Ирске, насеље Нок (30 km од Кроу) где се 1879. г. указала Богородица а потом изграђена базилика Пресвете Деве Ирске, Чистилиште Св. Патрика на острву Стејшн (на језеру Лоу – Дерг) где ходочасници бораве три дана у посту и молитви да би окајали грехе и скратили време боравка у чистилишту. У Белинспитлу у Ирској налази се статуа Богородице која мрда рукама и клима главом, тзв. Плешућа Пресвета Дева. У Великој Британији центри ходочашћа су Кентербери са гробницом епископа Св. Томаса Бекета, Волсингем с копијом куће у којој је одрастао Исус Христос, острво Јони с манастиром Св. Колумбана (с моштима истоименог свеца који је ширио хришћанство у западној Шкотској), острво Линдисфран (у време осеке полуострво) на источној обали северне Енглеске, с бенедиктинским манастиром из XI в., где је постојао први англосаксонски манастир из VIII в. У Британском музеју чувају се линдисфранска Јеванђеља, која су монаси калиграфски преписивали с латинског и украшавали минијатурама. У Италији се налазе многе катедрале које посећују верници и туристи. У Венецији то је Сан Марко, у Фиренци Санта Марија дел Фијоре, у Пизи Санта Марија Мађоре, у Милану Миланска катедрала. У Асизи (Италија) је базилика Св. Фрање Асишког са две цркве – горњом и доњом. Горња црква Санта Марија дели Анђели била је узор многих фрањевачких цркава. У цркви Санта Клара сахрањена је Клара, Фрањина следбеница. На Монте Касину источно од Рима је чувени манастир Св. Бенедикта. У Падови се налази базилика Светог Антонија из XIII в. Катедрала у Сиракузи је изграђена на месту храма Атине. Лорето је једно од најпознатијих светилишта Богородице у Италији. Ходочасници походе Кућу Пресвете Богородице, која је из Назарета пренета у Трсат (Хрватска) 1291. г., а затим у Лорето 1294. године. У Помпеји код Напуља ходочасници посећују базилику 215 Географија религија Мадона дел Розарио која је изграђена почев од 1876. г. На олтару се налази богато украшена слика Девице од Крунице са Дететом, из XVII в. Место Сан Ђовани Ротондо на планини Гаргано је у последње време циљ милиона ходочасника у Италији, који посећују манастир и светилиште Мадона дел Грацие, у којој се чува тело чувеног „оца Пиа“ (1887–1968). Ходочасници посећују и Пиетрелчину, родно место овог свештеника, а једна од обавезних етапа ходочашћа је планина Сан Анђело са пећином у којој се наводно указао арханђел Михаило крајем V века (Маца К., 2009., 111-121). У Шпанији су познате катедрале: Архиепископска у Толеду, Санта Марија де ла Седе у Севиљи, Саграда Фамилија у Барселони, Св. Сецилија у Гранади, затим базилика дел Пилар у Сарагоси, поклоничке цркве у Авиљи, Бургосу, Леону, Сантандеру (црква Наше Госпе од Гарабандала), селу Рокио (црква Девице од Рокиа). На северу Португалије налазе се две ходочасничке цркве: Бом Језус до Монте у Браги и Наше Госпе од Ремедије у Ламегу. У месту Калдаш да Раинха (у Естрамадури, северно од Лисабона) ходочасници посећују лековити извор. У Француској има преко 30 ходочасничких цркава и катедрала. Црква Св. Марија де ла Мер, код Монпељеа позната је као ромско место ходочашћа. Познате ходочасничке цркве налазе се такође у Паризу (катедрала Нотр Дам, базилика Сакре Кер), Рокамадуру, Везелају, Рејмсу, Амијену, Шартру, Буржеу (катедрала Ст. Етјен), Каркасону (базилика Ст. Назаре), Монт-Сен-Мишелу (Ст. Мишел). Североисточно од Марсеља у Сент Бому налази се пећина Успења Марије Магдалене. На Монте Канигу (источни Пиринеји) налази се манастир Св. Мартина. У Швајцарској ходочасничка места регионалног значаја су црква Мариастеин код Базела, манастир Сен Гален на истоку (близу Боденског језера) и црква Сент Петерсинел на западу (на острву у Биљском језеру). У Аустрији су познате ходочасничке цркве у Анабергу, Фрауенбергу, Халштату, Мариастеину, Мариа Таферлу. У Клагенфурту ходочасници посећују свети врх Магделенсберг и три друга света врха Вирбергелауфа (Четири планине). У Георгенбергу се налази црква Св. Ђорђа на месту келтско-романског храма. У Пољској ходочасничка места националног значаја су црква Ниепокаланов у Терезину и Калварија Забжидовска. Света гора Грабарка код Бјалистока припада православној цркви. У месту 216 Хришћанство Швјебођин, западно од Познања, изграђена је 2010. г. највећа статуа Исуса Христа на свету, висока 50 m, слична оној у Рио де Жанеиру. У Хрватској национални значај имају црква у Марија Бистрици код Загреба, црква Марије у Ријеци и извор у Нину код Задра. Последња два места су била значајнија у време италијанске власти у Задру и Ријеци. Ходочасници из Хрватске посећују и Међугорје у Херцеговини (БиХ). У Мађарској центар ходочашћа је Мариапоч (југоисточно од Њиређхазе), а у Словачкој Нитра. 13. Протестантизам у Европи Западноевропски човек осећа се ограничен малим формама земаљског простора и исто тако малим просторима душе. Он је навикао да се узда у своју интензивну енергију и активност. И у души је његовој тесно а не пространо. У таквим условима све мора бити рационално, срачунато, правилно распоређено и оформљено. Смисао за организацију и поредак, ствара малограђанштину западноевропског човека, која је увек чудила и одбијала православног човека. Код православног човека нема скучености као код европског човека, који концентрише своју енергију на мали душевни простор, нема оне европске промишљености, економије простора и времена, интензивности рада и културе (Берђајев Н., 2002., 36-37). Северно од Алпа у европским шумама, крајем XV – почетком XVI века, појавила се највећа јерес после аријанизма – реформација, коју су започели Хус, Виклиф и Лутер. Протестанти су успоставили сакрамент живе речи коју су оковали словом. Почели су да уче вернике, не да слушају, већ да читају. Реформација је истицањем слова, васкрсла стару контрадикцију између речи и слова, која потиче још од светог Павла и паулинизма. Христос је говорио, није писао. Код светог Павла реч постаје слово, Јеванђеље постаје књига, Библија. Свети Павле је јеванђеоско учинио библијским, преобратио је живу реч у круто слово. Са словом се родила догма, односно декрет. Ту су корени протестантизма као тираније слова. „Свети Павле је зачео светог Августина, а овај Калвина и Јансена“ (Unamuno M., 2000., 31-33). Римокатоличка црква и реформација су почеле да воде борбу око тога, која од њих поседује коначну истину, да би постепено конвергирале и потпале под узајамни утицај. Исход је било паганизова217 Географија религија но (државно) хришћанство у Светом Римском царству, прожетом борбама између понтификата и Царства; уследио је крај европског религиозног јединства и почело је доба националних држава. Германски протестантизам се карактерише индивидуализмом појединца. Појединац је субјект у односу са Богом, а не објект као у римокатоличком свету. Баш та слобода личности, „самоизграђивање човека“, Англо-саксонца, наглашава значај властитог рада. Западноевропска низија (германски свет) је претежно земљорадничка. Романски југ Европе је претежно поморски и трговачки. На југу је појединац такође самосталан, али није самоизграђен, за разлику од Германа, који индивидуалним радом - производњом на једном месту, по моделу биљке, ствара свет за себе. Његова је амбиција – пробој од судбине ка слободи. Протестантизам се у XVIII веку, под утицајем научних сазнања и индустријске револуције, претвара у „природну религију“ ослобођену од различитих средњовековних тајни и догми. Религиозна потреба човека задовољава се посредством рада његових природних органа, као што су чула и мозак. Религија је „природна“ зато што представља разумни одговор човека на ону природну средину, која је доступна његовом еманципованом интелекту. У поимању света, присталице „природне религије“ полазе од идеје природног закона, установљеног самим Богом. Овде не видимо трансцедентног Бога, него иманентно присутног Бога у самом процесу стварања. Бог се директно изједначава с разумом, људским и природним. У раној фази протеста, реформацијске групе формиране су у јужној Немачкој и Швајцарској, близу главног римокатоличког региона, док је лутеранство настало у северном и средњем делу Немачке. Званично се сматра да је Реформација почела 1517. године, када је монах-августинац Мартин Лутер окачио „95 теза“ на вратима Витембершке цркве у Немачкој. Лутер је прогласио папу Лава X антихристом, наводећи аргументе о савезу папе са ђаволом. То исто је век раније тврдио Јан Хус, ректор Прашког универзитета, који је спаљен као јеретик, што је изазвало устанак хусита и крсташки рат против њих. Други идејни инспиратори Реформације били су Улрих Цвингли и касније Јохан (Жан) Калвин из Швајцарске. Лутер је одбацио различите традиције „спасења“, као што су теологија, обреди, ходочашћа, индулгенције, и истакао идеју „личног спасења“ човека. Човек то може постићи само сазнањем своје грешне природе, покајањем и вером у Спаситеља – Исуса Христа. 218 Хришћанство Према томе, спасење и опрост не може дати католичка црква, него га човек може заслужити својим унутрашњим духовним напором. Калвин је истакао концепцију Св. Августина o предодређености спасења једних људи и проклетства других. Човек се рађа предодређен за спасење или проклетство, другим речима, добар или зао, и не може да измени постојећи поредак ствари. Калвин је проповедао строги, скромни начин живота и одрицање од благостања. У Женеви, где је укорењен калвинизам, биле су затворене забавне установе и појачан надзор. Реформација, као и римски католицизам под теологијом Св. Августина, видела је провиђење у току историје од стварања до последњег дана, док лутерани покушавају то да нађу у садашњости. Под концептом Божијег стварања, они разматрају све створене ствари као релативно јединство (системски). У аутократској католичкој цркви и држави правила се диктирају „одозго“, као остварење Божијег провиђења. Супротно томе, у протестантизму, човек гледа „одоздо“, као у шуми, што се види у јасно декларисаној северној европској култури. Готичке катедрале се издижу од земље као букет дрвећа или монолит; мајстори са севера позајмљују римску базилику, али тако мењају њену форму и модел, да стварају истински свештени пејзаж за своју културу (Osborne R., 2006., с. 173 - 174). У протестантизму човек је концентрисан на директан разговор између Бога и ега, без посредника. То је само смерна молитва одоздо према горе, у којој човек ставља свој его у центар света и чини да његово срце и мисли буду све што постоји. Због тога нису потребни свештенство, саборовања, свеци и њихове мошти, иконе. У калвинизму нема ни свећа, олтара, распећа, музике на оргуљама и хорског певања. У протестантизму, људе учвршћује у вери самостално читање Библије и проповед. Отуда парола протестантизма: „Sola fide, sola scripta“ – „Само веруј, само кроз Писмо“. Лутер и Калвин су категорички одбацивали откриће Коперника, зато што о томе ништа не пише у Библији. Пастор може постати сваки верник који зна Библију, ако га изабере локална заједница верника, а свако се може исповедати свакоме другом и, у том смислу, сви верници су „свештеници“. Протестанти сматрају да свака професионална делатност може бити богоугодно дело, не само црквено-манастирска. По Лутеру, служити Богу није ништа другачије, него служити ближњему. И то је богослужење. Због тога у протестантизму нема монаштва. Социолог Макс Вебер је описао како је протестантска етика (посебно калвинизам), изродила дух капитализма. 219 Географија религија Пре појаве протестантизма, присталице папе у Италији и Немачкој називали су се гвелфи (по саксонским грофовима Велфима), а противници папе гибелини (по замку Вајблинген у Италији, где се родио оснивач швапске династије Хоенштауфена, њихових заштитника). Они су ратовали међусобно, али су исто ишли у крсташке ратове заједно. У доба реформације вођен је Тридесетогодишњи рат између католичке лиге и протестантске уније. После тог рата проглашена је цинична парола: „чија власт, тога и вера“, и поданицима је забрањено да сами бирају вероисповест. У Ирској је била друга ситуација. Ирце је превео у хришћанство Св. Патрик и мисионари који су дошли из Египта преко Рима у V веку. Ирци су дуго очували древне навике египатских монаха, имали добре богослове који су знали грчки језик. Није их поколебао ни папизам, ни католичка схоластика. Борили су се против католицизма све до краја XV в., док их коначно није покорио Хенрик VII Тјудор, после рата Црвене и Беле руже.21 Рат Ирске с Енглезима трајао је од 1155. до 1487. г. Ирци су подржали присталице Беле руже. Када је Хенрик VIII прогласио да оснива протестантску англиканску цркву и постаје њен поглавар, Ирци који су се до тада борили против католичке цркве, одмах су себе прогласили верним синовима католичке цркве, само да би имали разлог да се боре против Енглеза. И борили су се све до осамостаљења Ирске 1919. године. У Северној Ирској још и данас постоји нетрпељивост између католика и протестаната. У Енглеској се формирала англиканска црква. Они су желели да буду на via media између римокатолицизма и протестантизма. Та ситуација је настала на бази политичке равнотеже у Европи. Можда овде има услова за претпоставку о преузимању “филозофије средњег пута” од махајана будизма током окупације Индије. Via media је изражен у јапанској англиканској цркви као “гледиште без гледишта”. То је исти став којим махајана будисти изражавају њихово гледиште против критичких питања других (Suzuki H., 1981., с. 102). 21 Рат двеју ружа у Енглеској (1455–85), водиле су присталице династије Ланкастера, која је у своме грбу имала црвену ружу, и династије Јорка, која је у грбу имала белу ружу. Обе династије су се међусобно истребиле, а плодови победе припали су сроднику породице Ланкастера, Хенрију VII, оснивачу нове династије Тјудора и зачетнику апсолутизма у Енглеској. 220 Хришћанство 14. Протестантизам у Америци Начин живота калвиниста у Енглеској су називали пуританством (енг. pure – чист). У XVII веку група прогнаних пуритана из Енглеске дошла је на броду „Мејфлауер“ у Америку и основала колонију Нова Енглеска. После тога и друге „дисидентске“ или „јеретичке“ групе из Енглеске, почеле су долазити и оснивати колоније. Тако је основано 13 колонија које су биле историјско језгро САД. Католици су основали колонију Мериленд, названу у част Марије Крваве; присталице Јелисавете основали су Вирџинију (virgo – „девица“, невина краљица); присталице Стјуарта – Каролину; присталице Хановерске династије основали су Џорџију (краља су називали Џорџ), баптисти – Масачусетс; квакери – Пенсилванију. У новој средини, они нису ратовали између себе, као што су то чинили у Европи, већ против Шпанаца, Француза и нарочито Индијанаца. Секта баптиста настала је почетком XVII в. међу енглеским пуританима, али највише присталица има у САД. Баптисти (од грчког baptico – потапати, крстити у води) се придржавају обреда крштења одраслих, преламања хлеба, рукополагања, празновања Божића, Ускрса, Свете тројице и Дана жетве. Наизглед тихи баптисти из Масачусетса, показали су се као велики антихуманисти у односу према Индијанцима. Они су све до XIX века давали награду за одстрел Индијанаца. „За донесени скалп, као за вучији реп, они су плаћали премију“ (Гумилев Л., 2003., 227). Индијанци су им се због тога жестоко светили. Из баптизма је, почетком XIX века у САД, проистекао адвентизам (adventus – долазак), који има интересантну есхатологију – учење о крају и смислу постојања свега постојећег. Адвентисти верују у други долазак, страшни суд и ново хиљадугодишње царство Господње. За њих је историја борба између Христа и сатане а душа је смртна као и тело људско. У адвентизму има неколико струја – адветизам седмог дана, за које је празнични нерадни дан субота а тело људско је храм Духа светога, пентакостна (педесетна) црква, која верује у појаву Духа светога на 50-ти дан после Христовог васкрсења. Пентакосталци верују да сваки хришћанин може добити дарове Светог духа као што су исцелитељске моћи, видовитост, полиглотство. У Холандији је у XVI веку настала секта менонита, које називају „мирни анабаптисти“. Они проповедају смирење, мир, љубав, ненасиље и неприхватање оружја. У XIX веку појавила се 221 Географија религија протестантска религиозно-социјална организација Армија спаса, која има војничку вертикалу власти. Маргинални протестантизам обухвата различите струје, цркве и секте, које су пристекле из протестантизма али су доста одступиле од њега и хришћанства у целини. То су, на пример, Јеховини сведоци, британски израилити, јудео-хришћани, Хришћанска наука и њој сродне организације, Црква уједињења (мунисти), Црква сајентологије, шведенборгијанци, спиритуалисти, мормони, унитаријанци, гностици, теозофи, апокалипсисти, амиши итд. Већина протестантских секти има централе у САД (види главу XV). Протестантски фундаментализам (назив потиче од серије Fundamentals која је од 1910. г. издавана у Лос Анђелесу и бесплатно дељена), представља комплекс теолошких идеја и концепција, укључујући есхатолошки22, миленаристички поглед на свет. Миленаризам проистиче из буквалног тумачења Библије и базира се на принципу дуалистичке поделе учесника „драме историје“ на божанске силе добра, асоциране с Америком, и ђаволске силе зла, асоциране са свима онима који не прихватају американизам. Фундаментализам наступа против модернизма, нових идеја и приступа религији и животу, против социјалних и културних промена у друштву, против „секуларизације света“. Фундаменталисти су убеђени у божанско порекло и непогрешивост сваке речи Библије, у неизбежност другог доласка Исуса Христа. Много пажње је изазвао „мајмунски процес“ одржан 1925. године у граду Дејтону (држава Тенеси), у којем је професор биологије Џ. Скоупс осуђен зато што је предавао теорију еволуције својим ђацима, упркос тадашњем закону у тој држави о забрани предавања те теорије у школама. После тога утицај фундаментализма је наизглед ослабио, и очувао се углавном као компонента регионалне културе америчког Југа. У новије време појавиле су се разноврсне теологије, као теологија наде, револуције, ослобођења, прогреса и т. д., позване да прилагоде хришћанску веронауку реалностима краја XX века. То су својеврсне „секуларизоване“, „политичке“ теологије. У њима је још више девалвирана традиција религиозних форми. Њихове присталице сматрају себе као „агенте трансцеденталног моралног циља“. Теологија ослобођења има претензије да успостави мост између 22 Есхатологија – скуп доктрина које се односе на судбину човека после смрти и крају данашњег поретка света, нпр. о другом доласку Христа, страшном суду, чистилишту, рају и паклу. 222 Хришћанство политичког радикализма и хришћанства. У политичким теологијама, Исус добија црте политичког лидера, Христа – ослободиоца, који предводи сиромашне и угњетене. „Излазак (из Египта, М. Г.) – пише Г. Кокс, – то је епизода која нам показује, како Бог делује у историји. Он, ослобађајући људе од окова, ослобађајући их од политичке, културне и економске зависности, даје им могућност да превазиђу варварство... и створе нови систем вредности“ (Cox H., 1969. с. 13). У Америци либерализам је нашао израз у концепцији „грађанске религије“ а конзерватизам у протестантском евангелистичком фундаментализму. Суштина „грађанске религије“ састоји се у општој апстрактној вери у божанско начело уопште, а не у конкретно поимање Бога. То је „религија морала и доброчинства“ која се ослања истовремено на разум и на веру и обухвата човечанство, више него појединца. Не одбацујући Исуса Христа и Библију, она узима од њих оно, што има универзални значај. Њени морални, филозофски или политички ставови, срећа, једнакост пред Богом и законом, праведност и т.д. односе се више на овострани него на онострани живот. Такво стање ствари је одређено тиме, што је протестантизам уопште, а посебно амерички, садржао значајне елементе рационализма, што му је омогућило да се адаптира променама социјалне стварности, либерализује и модернизује своју догматику, симболе вере, организационе принципе. Та струја у Америци је послужила за формирање либералног протестантизма, у којем се појављује провиденцијализам у мекшој и еластичној форми, допуштајући иницијативу од стране човека у друштвено-историјском процесу, признавајући самосталну улогу слободне људске воље, истовремено сводећи на минимум или негирајући значај догми о божанској предодређености. Ствар је дошла дотле, како примећује протестантски теолог Ш. Огден, да је централни теолошки проблем постао „проблем реалности Бога“. Међу значајним бројем теолога популарна је теза о „смрти Бога“ (Ogden S., 1969., с. 1). Број протестаната у свету прелази 600 милиона, што чини 36% свих хришћана и 12% светског становништва. Осим тога, око 100 мил. чине маргинални протестанти (протестантске секте). Највеће протестантске групе у Европи су у Великој Британији и Немачкој – по 30 мил., Шведској 5 мил.; у Америци – у САД око 160 мил., Бразилу 32 мил., Канади 8,5 мил., Мексику 5 мил., Чилеу 4 мил.; у Африци – у Нигерији 23 мил., ЈАР 14 мил., ДР Конгу 13 мил., Кенији 11 мил.; у Азији – у Кини 58 мил. и Индонезији 17 мил.; у Аустралији – 6,6 мил. 223 Географија религија 15. Хришћанство у Јапану и Кореји У Јапану шинтоисти и будисти чине 84% становништва, а сви остали 16% (хришћани 0,7%). У Јужној Кореји удео хришћана је 27% (око 7% католици и 20% протестанти). Разлика је значајна. Јапан је око 60% шумовита земља. Шумска средина је одговарала ширењу шинтоизма и будизма, док је хришћанство нерадо прихватано због његовог изразитог “пустињског” монотеизма. У будистичком погледу на свет, где нема почетка и краја у константним цикличним променама, нема идеје “прогреса”. У јапанском језику нема речи која означава “прогрес”. Са отварањем Јапана према свету, концепт “прогреса” је ушао у свакодневни живот Јапанаца, мада не увек са јасним значењем да ли је нешто реални прогрес или није. Основну хришћанску претпоставку “прогреса”, наиме “стварање и последњи дан”, Јапанци нису у потпуности схватили. Циклични и линеарни поглед на свет код Јапанаца је у некој синкретичкој коегзистенцији (Suzuki H., 1981., с. 106). Ширење хришћанства у Кореји је резултат дуготрајне мисионарске делатности и страних утицаја после Корејског рата. У Кореји су присутне и религије које спајају хришћанске са корејским традицијама, као што су чондокјо и мун. Прву је основао Чо Сун 1860. године као покрет Тонхак (буквално „источно учење“, за разлику од западног које представља хришћанство), који је касније назван религијом Небеског пута (Чондокјо). Другу је основао Сун Мјун Мун 1954. године, као уједињујућу цркву. Тако укупна популација чистог типа монотеизма, изузев будизма и конфучијанства, броји близу 1/3 корејске популације (Smart N., 1998, s. 485-488). Према Рју-у (1975), корејском историчару, база прихватања монотеизма је традиционално поштовање шаманистичког врховног бога Кананим-а. Јапански хришћани не иду често у цркву, јер јапанска традиција није за окупљање. У густо насељеним долинама, Јапанци воле мирноћу и осамљеност. Према Соферу (1971), америчком географу, хришћанство је религија саборности, док будизам није. У јапанском будизму свештеник посећује сваки дом који има породичну светковину и церемонију. Учимура Канзо (1861–1930) је основао Јомеи школу и прогласио нецрквени покрет као јапански начин схватања Библије. Тај покрет одбацује видљиве цркве и црквене скупове. Његова заповест је симболично приказана у изреци: “Ја за Јапан, Јапан за свет, свет за Христа и сви за Бога”. 224 Глава VIII ИСЛАМ – МУХАМЕДОВ ПУТ СПАСЕЊА 1. Принцип пустиње у исламу Колевка ислама била је Арабија, која се физичко-географски дели на три дела. Први је Каменита Арабија (Ел Хеџас), дуж обале Црвеног мора. Тамо има доста извора, око којих су оазе, а око њих градови, мада невелики. Има доста урми за исхрану људи, и траве за испашу стоке. Додатну зараду омогућавало је опслуживање каравана, који су туда пролазили из Византије за Индију, и трговина с караванџијама. Смештај у караван-сарајима, урме и свежу воду наплаћивали су караванџијама по вишим ценама, и тиме компензирали сиромаштво својих природних услова. Други део је Арабијска пустиња, која више личи на суву степу. Окружена с три стране морем, ипак добија нешто влаге, има ту и тамо жбуња и бусенова траве, довољно за номадско гајење камила, магаради, коза и оваца. Трећи део је Срећна Арабија – Јемен, на самом југу Арабијског полуострва. То је била готово тропска башта, тамо је расла најквалитетнија врста кафе на свету - мока, коју су Арапи пили са задовољством. Југ Арабије је због свог богатства, био често изложен агресији суседа – Персијанаца са истока и Абисинаца са запада. Јудаизам се ширио у јужну Арабију, Етиопију и Сомалију пре око 3.000 година дуж трговачких путева краља Соломона на Црвеном мору. Тада је, однекуд из јужних делова Арабије или Етиопије, краљица од Сабе посетила Јерусалим. Затим је дошло до миграција Сабејаца из јужне Арабије у Етиопију. Неке мале групе Јевреја у јужној Арабији и Етиопији и данас су уверене да су остаци из тих времена, иако се расно разликују од већине Јевреја у данаш- Географија религија њем Израелу. Јудаизам се проширио као религија без миграција Јевреја према југу дуж трговачких путева. Хришћанство је прихваћено као државна религија Етиопије рано у IV веку. Дуж главних путева мноштво људи је остало још дуго у политеизму. Арапи, који ће после појаве Мухамеда читаву Арабију и Блиски исток потчинити власти мача и Курана, живели су у стотинама племена, верни свом умећу гатања по звездама и својим идолима, са сопственом чаробњачком мудрошћу и својим приношењем жртава. Нека племена су прешла у јудаизам, а нека у хришћанство. „Срце народа била је Каба у Меки, коју је основао Исмаил. Недалеко, у Окади, сваке године се одржавао двадесетодневни празник, где је осим вашара и богослужења, приређивано такмичење у поезији... Неретко посећивали су Арапи древна света места Палестине, која су служила истовремено као пијаце, као на пример, околину Мамвријског храста, повезаног с Аврамом“ (Буркхард Я., 2003, s. 85). Мухамедово схватање Бога се догодило усред велике, голе и безнадежне пустиње, у суседству јудаизма и хришћанства, који су настали на граници пустињских и хумидних подручја. Ипак монотеизам те три религије није различите категорије. Постоји много имена и концепата заједничких у Курану и Библији. До доласка Мухамеда, последњег пророка, било је, по исламу, 124.000 пророка, од којих је 26 поменуто у Курану. Међу њима су и библијски ликови Нух (Ноје), Ибрахим (Аврам), Исмаил (Измаил), Наби Муса (Мојсије), Иса (Исус), Јунус ибн Закрија (Јован Крститељ). Веровања у предодређеност (ал-кадр), страшни суд, рај и пакао, живот после смрти и бесмртност душе, такође су слична библијским визијама. Света књига ислама – Куран, садржи 114 сура, које се састоје од 6616 изрека - ајата. Све суре, осим девете, почињу речима: „У име Алаха, Милостивог, Самилосног!“. Спасење човек може постићи само потпуним потчињавањем Алаху. Цела атмосфера је чисто детерминистичка. Само је човеку, као божијем намеснику на земљи (Сура II, 30), дата слобода да одлучи између два пута – један води у рај (џенет), други у пакао (џехнем). Избор акције дат је човеку кроз Куран, који је једини „прави пут; а онога кога Алах остави у заблуди нико на прави пут неће моћи упутити“ (Сура XXXIX, 23). Норме акција су назване sharia (шариа), чије изворно значење је “пут који води до воде”. Ислам је чистија, или боље речено, упрошћена форма монотеизма. Исламски симбол вере гласи: „Нема Бога осим Алаха, Мухамед је његов посланик“. Ипак, црна четвртаста грађевина у центру 226 Ислам Меке као мета ходочашћа, остатак је политеизма и магије. И веровања у „џинове”,1 анђеле и ђавола (шејтана), су неки примери тих примеса. Природно је да се у исламу, као и у другим религијама, окружење рефлектовало у начину разумевања трансцендента. Мухамедово схватање људског бића и бога је једноставније и више монотеистичко него код Израиљаца. Ту је важно рећи, да је екстремни “пустињски” карактер исламског монотеизма одговарао људима у пустињи. “Пустињски” карактер људи је чист и једноставан, јединствен трансцедент који људско биће може да замисли. У пустињи нема ничег што би будило машту и филозофирање. Али код пустињских људи се укоренила мисао о непредвидљивости пустиње, која је веома моћна, којој се и човек мора покоравати. Реч „ислам“ може се превести као „покорност“. У исламу, бог је велики, свемоћан и свезнајући, а човек мали као зрно горушице у пустињи2. Нема иконографије у лику бога, светаца, људи или животиња. Ништа не сме нарушити ексклузивитет бога. Прекрасни биљни орнаменти са доминантном зеленом бојом у џамијама, калиграфији текстова Курана, изради ћилима, асоцира на рајску башту. Супротно карактеристикама пустиње, рај (џенет) је описан у Курану као: „вртови са рекама, с плодовима којих увек има и с трајном хладовином“ (Сура XIII, 35); „А они срећни – биће међу лотосовим дрвећем без бодљи, и међу плодовима банана нанизаним, и у хладовини пространој, поред воде текуће, и усред воћа сваковрсног, којег ће увек имати и које неће забрањено бити, и на постељама уздигнутим. Стварањем новим Ми ћемо хурије створити и девицама их учинити милим мужевима њиховим, и година истих... очију крупних, сличних бисеру у шкољкама скривеном“ (Сура LVI, 1240).3 То је велики контраст са будистичком сликом раја симболизованог лотосовим цветом који цвета у блатном рибњаку! За разлику од библијског раја, чији узор су могли бити вртови у Месопотамији или још северније подно Кавказа, узор раја по Курану била је Саба на југу Арабије, која се потом претворила у пакао. „Становници Сабе су имали доказ у месту у ком су живели: 1 Џинови (ар. Jinni) – духови, који према мухамеданској митологији имају способност да узму облик човека и животиње. Могу бити зли и добри. 2 Зрна горушице су веома ситна, у једном килограму има око 913.000 зрна (Куран, Сура XXI). „Зрно горушичино, кад се посије у земљу мање је од свију сјемена на земљи“ (Јеванђеље по Марку, 4: 31). 3 Основни описи раја у Курану су: LXVII, 15; LV, 46-78; LVI, 11-38; 11-22. 227 Географија религија вртове здесна и слева. Једите храну Господара свога и будите му захвални; какав диван крај и Господар који много прашта!“ (Сура XXXIV, 15). „Али они су незахвални постали, па смо на њих поплаву пустили, попуштањем брана насталу, и заменили им њихове вртове другим вртовима са плодовима горким и тамариским и незнатним лотосом дивљим“ (Сура XXXIV, 16). 2. Ширење ислама – мач утире пут духу Почетком VII века појавио се у Меки човек по имену Мухамед (570–632), сиромашан и неписмен. Оженио се богатом удовицом Хатиџе, и тиме стекао већи углед. И одједном, кад је имао 40 година, изјавио је, да је одабран да исправи пороке света, да је пре њега било много пророка – Адам, Ноје, Давид, Соломон, Исус Христос, и сви су они говорили правилно, али људи су све изопачили, све заборавили, тако да ће он, Мухамед, сада свима све објаснити. И објаснио је он све веома просто: „Нема Бога сем Алаха“ – и то је све. А потом су почели још додавати, да је Мухамед његов посланик, тј. Бог је Алах, што значи „једини“, и он говори кроз Мухамеда. Мухамед је 610. године проповедао да је видео Бога и био убеђен да је добио директно откровење од њега. Касније је почео говорити о етеричном богу са свим функцијама. Ови придеви су изражени једном арапском речју, tawhiid. Он је негирао да нешто може настати мимо Божије воље, негирао Исуса као сина Божијег и забранио да се Мухамед ословљава као “Господ”. Исуса Христа је сматрао пророком а Библију светом књигом. Његово виђење хришћанства се подударало с монархијанством Савелија и Павла Самосатског.4 4 Савелије из Либије, оснивач хришћанске струје модализма, строгог монотеизма, који одриче принцип Тројства. По учењу савелијанаца Бог је један, али се јавља у различитим облицима, један од којих је био Христос. То учење је осудио римски еписком Калист I око 220 г., али се оно проширило у Сирији и римској Африци. Наследник Савелија био је Павле Самосатски, од 260 до 272. г. епископ Антиохијски. Он је сматрао Исуса Христа човеком, рођеним од Светог духа и оваплоћењем логоса (речи Божије). Сиријски епископи су га прогласили јеретиком, те је морао бежати у Палмиру, а кад је император Аурелијан 272. г. заузео Палмиру, „монархијанци“, како су се називали следбеници Савелија и Павла Самосатског, раселили су се по Сирији и Арабији. 228 Ислам Мухамед је у почетку имао мало следбеника. У то доба Мека, његово родно место, била је град политеиста. Богатим трговцима се није допадала Мухамедова проповед да постоји само један бог и да сви морају њему веровати, јер је то угрожавало њихову трговину и услуге поклоницима, који су долазили да се клањају паганским идолима око Црног камена. И они су му запретили убиством, тако да је Мухамед са око седамдесет породица био приморан да 622. године изврши „хиџру“ (бекство) у Медину, која се тада називала Јатриб. Хиџра означава почетак муслиманске ере. Мухамедове присталице почеле су Јатриб називати Медина-тун-Наби („град пророка“), или просто Медина - „град“. За разлику од Меке, у којој су живели богати Јевреји и Арапи, у Јатрибу су живели знатно сиромашнији људи различитих вера и етничког порекла, у три јеврејска кварта и по једном персијском, абисинском и црначком. Мухамеданци, како су себе почели називати муслимани, направили су свој кварт и почели окупљати све више присталица. Мухамед је постао вођа једне од најјачих општина у Медини, и почео силом заводити свој поредак. Најпре се обрачунао с многобошцима који су веровали у звезде, потом се сукобио с хришћанима, затим са Јеврејима, и све који су оспоравали његову проповед је побио или прогнао из Медине. Становнике два јеврејска кварта је побио, а житељи трећег су побегли у Сирију. Потом је натерао бедуине да прихвате ислам, заузео град Хадрамаут на јужној обали Арабије, и 630. године кренуо на Меку са преко десет хиљада људи. Становници Меке, претежно из Мухамедовог племена Курејш, видевши огромну силу, понели су се прагматично и отворили градске капије. Мухамед је ушао у град без проливања крви и без присиљавања да приме ислам. Курејши су послали преговараче, који су предложили Мухамеду да осим Алаха, прихвати још њихова два бога – Лата, доброг бога, и Зухру, богињу лепоте (планета Венера), па да их буде три. Омар и Абу Бекр су хитро одговорили: „Алах кабир“ (Алах је једини) и „Алах акбар“ (Алах је највећи) и Мухамед је одмах издиктирао нову суру, т.ј. пророчанство, да је Алах једини бог, остали су само анђели. Преговарачи су се сагласили, али уз један врло практичан захтев, да им остави Кабу и Црни камен, којем се клањају многобошци са свих страна, јер од тога Мека има користи. Мухамед је рекао да је Црни камен пао с неба, значи - то је од Алаха, повезујући га са предањем да су пророк Аврам (Ибрахим) и његов ванбрачни син Исмаил (предак Арапа), који је живео с мајком Хагар у Меки, обновили Кабу коју је првобитно саградио Адам 229 Географија религија (први пророк и отац човечанства), и да је зато Црни камен светиња муслимана. Пагански кумири су порушени, Курејши су примили ислам и Мухамед им је опростио стара непријатељства. Чак и његов велики противник Абу Суфиан, напустио је стару веру и конвертовао у ислам (Армстронг К., 2001; Беј Е., 1990; Гумилев Л., 2003). Пошто је заузео Меку и ујединио племена Арабије под заставом ислама, Мухамед је упутио два писма – једно византијском цару а друго персијском шаху, са захтевом да приме ислам. Први му није одговорио, други је одговорио негативно. Тада је Мухамед одлучио да треба повести свети рат (џихад) против њих. И после тога је умро, 632. године. Велики део Арабије престао је да се подчињава муслиманској општини (умми) и халифу Абу Бекру. Овај је крвљу натерао бедуине и Јеменце да се подчине. После смрти Абу Бекра, халиф Омар је 634. године кренуо у поход на Византију и Персију. Византија је у то време имала око 20 мил. становника, а Персија нешто мање, али је заузимала огромне просторе до Авганистана и Туркменије. Византијска војска поражена је 636. г. код Јармука у Сирији, а потом исте године и персијска код Кадисије у Ираку. Сл. 24. - Ал-Кадисија - трећи дан битке (Al-Quadissiya/Third Day/Ammas. State Organization of Antiquities & Heritage) 230 Сл. 25. – Освајања Арапа и ширење ислама од VII до IX в. н. е. (на основу: Blake G. Et. all, 1987) Ислам 231 Географија религија Арапи су узели од Византије Сирију, Египат, потом заузели Картагину, стигли до Гибралтарског мореуза и 711. године прешли у Шпанију, форсирали Пиринеје и били заустављени тек на Лоари и Рони у Француској. Други правац освајања ишао је преко Персије, чија плаћеничка војска је разбијена код Нехавенде у Мидији 648. г. Шах Јездигерд III натеран је у бекство а његова кћер продата као робиња Мухамедовом сараднику Хусеину, с тим што га је сама изабрала између заинтересованих купаца. Пљачкали су све, чак су тепих из царског дворца исекли на комаде и продали, јер у арапском свету није било толиког дворца где би могао да се распростре. Арапи су прогнали поклонике ватре – зороастријанце, а остали Персијанци су примили ислам. Из Персије су напали богату земљу Согдијану у средњој Азији. Заузели су добро утврђене градове Бухару, Ташкент, Самарканд, Коканд, Ургенч. Чак су победили и кинеску армију у Талаској долини 751. г. Арапски војници били су немилосрдни према побеђенима. Убијали су „џентлменски“ само мушкарце, а жене су продавали у хареме, где су постајале равноправне супруге. Због тога је наталитет био изузетно висок. Потомци Арапа и согдијанских жена почели су се називати Таџици (персијски „таџ“ – „круна“, „таџик“ – „крунски војник“). Они су настали у VIII в. и до данас нису изгубили свој етнички лик, који су добили тада услед мешања Арапа с Турцима (Гумилев Л., 2003., с. 101). 3. Регионална диференцијација ислама Ислам се из централног дела Арабијског полуострва брзо ширио. Сфера ширења показала је значајне релације са географском средином. Постоји очигледна коинциденција између исламске религије и пустињске средине. Њихове границе су скоро подударне у Африци и Азији (Беј Е., 1990. с. 15-51). Ширење ислама нису вршили професионални проповедници или мисионари него војници и трговци. Исламске хорде фанатика и пљачкаша, крећући се на камилама, магарцима и пешице (коње још нису имали), низале су победе и покорена племена преобраћале у ислам силом. Муслиман је могао постати свако, ко прихвати Алаха и обрезивање, без обзира на етничко порекло. Преобраћена племена давала су нове војнике и хорде су прерастале у армије. Грандиозне победе Арапа прошириле су границе халифата до Пиринеја на западу и Памира на истоку. 232 Ислам Мноштво племена и народа укључено је у халифат и преобраћено у ислам. Арапи су се поделили на Келбите (јужне) и Кајсите (северне), међу којима су настале жестоке борбе. Са слабљењем власти правоверних халифа, наследника Мухамеда, њихови противници Омејади су успоставили Дамаски халифат. Омејадски халиф је напао Меку ватреним оружјем, спалио Кабу и чак је Црни камен пукао од жара. Персијанци су склопили договор с Келбитима против Кајсита, и свргнули династију Омејада, на чије место је дошла династија Абасида – далеких сродника Мухамеда, који нису имали права на престо. Абасиди су били веома хетерогени због различитог етничког и културног порекла по женској линији, и халифат се почео распадати изнутра. Најпре је пала Шпанија, где се склонио члан омејадске династије Абдерахман, и створио партију за одвајање од халифата. И одвојили су се. Емир Абдерахман III прогласио се халифом (929. г.) и код Кордобе изградио раскошну резиденцију Мадинат аз Захра (936. г.), која је у одређеним формама била узор за градњу Алхамбре у Гранади и Алказара у Севиљи. У Сирији се појавило мистично учење синдика (од персијског „зенд“ – „смисао“, еквивалент грчком „гносис“ – „знање“), који су прогањани и спаљивани, слично као богумили и катари у Европи. Од њега се у другој половини IX века појавила секта чији је оснивач био Абдула ибн Мајмун, очни лекар из Персије. Та секта се у Персији звала исмаилити, у Арабији – кармати. Основни циљ био је да се сруши ислам. Проповедали су да је овај свет лош, а антисвет – добар, те да ће исквареност овога света исправити Махди тј. спаситељ човечанства и успоставити правду. Да би веровали, да антисвет постоји, да није обмана, давали су заинтересованима да пуше хашиш – обични наркотик – и они су га видели! И после тога били су спремни да за њега погину. Кармати из Бахреина разорили су 929. г. Меку, побили ходочаснике и однели Црни камен (Кабу), који су вратили тек 951. г. Кармати су такође пустошили Сирију и Ирак, и чак освојили Мултан у Индији, где су варварски побили становништво и разорили прекрасан храм Адите. Исмаилизам се проширио међу Берберима Атласа и Маварима – Кабилима, који су желели да се обрачунају са освајачима Арапима. Вођа устаника Убејдула се 907. г. прогласио за халифа, основао династију Фатимида, као потомака кћери пророка Мухамеда и Алија. У ствари, Убејдула је био посинак Абдула ибн Мајмуна, Јевреја преобраћеног у исмаилизам. Његови наследници су успели да покоре Египат и у Каиру изграде исламски центар. 233 Географија религија Трговци су имали значајну улогу за мирно ширење ислама тамо где нису могле арапске армије, углавном у градовима. Мухамед је био трговац у Меки и ислам има веома “урбани” карактер. У Курану налазимо много трговачких термина као капитал, попуст, штедња, зајам итд. Трговци у градовима су имали директне контакте са људима из шире околине и исламска религија је пренесена на њих касније, али нерадо. Тако се ислам ширио у границама аридних терена, где су обично живела номадска племена. Ипак треба рећи да се ислам упркос “пустињском” карактеру, није лако ширио у аридна подручја. Бедуини који су живели у пустињи, били су многобошци сматрали су да су богови звезде; колико на небу има звезда, толико има богова, и свако се може молити својој звезди. Они су формално прихватали ислам, ради безбедности. Дању су се молили Алаху са челом на земљи, а ноћу су дизали поглед према звездама. Међу Арапима било је много Јевреја, зороастријанаца – поклоника ватре, хришћана свих врста – несторијанаца, монофисита, православних, Јермена-јаковита, савелијанаца. Осим тога, ислам је наметао неке табуе, као што су максимум четири жене, забрана употребе вина, који су сметали ширењу ислама међу самим Арапима. Арапски трговци су такође ширили ислам у хумидне земље југоисточне Азије, где су одлазили због зачина. Ислам који је долазио из пустиња није радо прихватан у хумидним подручјима. Изузеци су Бангладеш, Индонезија, јужни Филипини. На Балканском полуострву ширили су га Турци, углавном по градовима. Ипак, ови ареали су мањи и могу се сматрати као изузеци. Не само суштински монотеизам, него и забране у којима је изражаван животни стил, били су фактор ширења ислама. На пример, познат је исламски табу једења свињетине. Свиња није животиња пустиња због еколошких разлога. Због њених кратких ногу она је трома и слабо покретљива те није погодна за номадско сточарство. Еколошки фактор комбинован са динамиком кретања људских група, утицао је на табуизирање свињетине. Сличности у исхрани су фактор групног идентитета. Супротно, разлике у исхрани стварају сегрегацију. Свиња је била значајан извор протеина за седентарне људе у хумидним регионима. Номадски и седентарни људи, иако су коегзистентни еколошки, имају комплекс супериорности или инфериорности према другима. Свињетина постаје “нечиста” храна за номаде, зато што је једу седентарни људи. Тај табу на свињетину, старији је него исламска религија у аридним пределима. С појавом Курана то постаје правило. Ова забрана је природна за људе у пус234 Ислам тињским подручјима, тако да је религиозна ауторизација или озакоњење само дало сатисфакцију њиховом природном начину живота. “Пустињски” карактер ислама постао је негативан фактор за његово ширење у хумидна подручја. Треба рећи да је природна средина основни и важан фактор за ширење религија, али овде су били важни и политички и економски разлози. Ислам је пенетрирао у југоисточну Азију под утицајем економског фактора, наиме трговачких активности. Због његовог “пустињског” карактера, људи из југоисточне Азије су показивали отпор према исламу. Исламски прописи су боље стајали само на морској обали, где су арапски трговци имали директан контакт, док је прихватање ислама у унутрашњости било површно. Део Кинеза је преобраћен у ислам, али потајно једу свињетину. По једној анегдоти, “Ако два кинеска муслимана путују заједно, они мршаве, али ако путују сами, они се гоје”. Овде забрана свињетине није више сатисфакција него тешка наредба. У самој Арабији, лоцираној у центру велике пустињске трансверзале, која се протеже преко три континента, константно су предузимани напори за изузимање политеистичких примеса и одржавање чистоће ислама. Дозвољено је обожавање само Алаха. Чак и гроб последњег краља Фејсала из Саудијске Арабије, обележен је малим каменом на пустој земљи, као гроб обичног бедуина. Људи слабо обраћају пажњу према гробу бившег краља који је за живота био моћан као свемогући бог. Насупрот томе, политеистички елементи постепено расту у правцу периферног дела пустиње. У арапској географској традицији, земље које се налазе источно од Египта називају се Машрек (Саудијска Арабија, Палестина, Либан, Јордан, Сирија, Оман, Јемен, УАЕ, Бахреин, Катар, Кувајт, Ирак) а земље западно од Египта Магреб (Либија, Тунис, Алжир, Мароко, Западна Сахара, Мауританија). У земљама Магреба, на западном рубу ислама, они верују да космос представља сваку од много божанских природа и да људска бића представљају божанску природу у целини. Чак се практикује обожавање светаца. У Мароку обожавање светаца је врло активно, посвећује се посебна пажња гробовима светаца, издигнутих на врховима брда или испод великог дрвећа. Овде су се рефлектовала посебна осећања номадских људи према врховима брда или високом дрвећу као оријентирима за путовање. Обожавање и концентрисање на видљиве ствари су уобичајени у другим рубним подручјима, и у Сирији они су показивали посебну пажњу “светлу”. 235 Географија религија Ширећи се према истоку, ислам се трансформисао. Месопотамија, на прелазу из аридног у хумидни простор, представљала је доказ велике моћи бога, као “бог није немоћан” пред моћном пустињом. Још даље према истоку, муслимани су тумачили проблем греха речима, да људска бића не могу знати који поступци их воде у рај или пакао. То је, вероватно, утицај индијске мисли, другим речима, „шумске“ филозофије хиндуизма. У Индији, ислам су апсорбовали хиндуисти. Степен апсорпције различит је од секте до секте. Сикхи наглашавају веру у једног бога, забрањују идолопоклонство и истичу значај морала. Међу муслиманима у Индији, обожавање светаца је постало уобичајено. Филозофија у индијском исламу тежи ка вечности ега (властитог „ја“), усвајању бога у себи и успостављању Божијег царства на земљи. Ту је препознатљив утицај филозофије упанишада, која је настала медитацијом у шуми. У Индонезији, која је више хумидна и шумовита, ислам је трансформисан у неку свеобухватну, слободну, безграничну религију насупрот њеном простом и чистом оригиналу. У исламу постоје два основна правца – шиизам и сунизам, који се разликују по питању првенства духовне власти. Сунизам признаје принцип изборности халифа (намесника Мухамеда). Сунизам признаје Куран и суну, шиизам – Куран и хадисе, који припадају само Алију и његовим потомцима. Шиизам признаје законску наследност власти од четвртог халифа Алија, мужа Мухамедове кћери Фатиме. Шиизам признаје 12 имама, директних потомака Алија. За шиите је карактеристичан култ мученика, којима се сматрају сви имами. Шиити верују у долазак на свет пред страшни суд имама алМахдија, који ће успоставити равнотежу и правду. Шиити су у већини у Ирану и Ираку а значајну мањину представљају у Либану, Јемену, Сирији и Оману. Ибадизам је друга секта, која је данас значајна само у Оману, где је национална религија. Полутајне секте у свету ислама су друзи и језиди. Обе су настале у XI веку, с тим што се прва одржала у планинским регионима Израела, Либана и Сирије, а друга међу Курдима. Мистични правац ислама – суфизам, ставља акценат на емоционалну и интуитивну страну религиозног контакта са богом и тражење унутрашњег духовног живота. Једну варијанту суфизма проширио је на западу музичар и учитељ Хазрат Инајат Хан (1882 – 1927). По њему суфизам није само мистична варијанта ислама, него је то филозофија, пут срца, којим може ићи припадник сваке религије. 236 Сл. 26. – Ислам у свету (на основу: Balta P., 1986, с. 4-5; Claval P., 1994, с. 170) Ислам 237 Географија религија На Балканском полуострву сунитски ислам се проширио у неким регионима у доба турске империје. Реч је о исламизованом аутохтоном становништву, то јест „о становништву европског порекла које је прихватило ислам. То битно разликује балканске муслимане од досељених економских емиграната из Азије и Африке у Европу“ (Шећибовић Р., 1995., с. 96). Број муслимана у свету процењује се на око 1,3 млрд. људи, што чини око 20% становништва света. Највише их је концентрисано у Азији – 70% (земље југозападне, централне, јужне и југоисточне Азије), затим у Африци – 27% (северна Африка, Нигерија, Сомалија, Кот д'Ивоар, Етиопија, Комoрска острва), Европи (исламизовано становништво на Балканском полуострву, имигранти у земљама јужне Европе) са Русијом (севернокавкаске републике, Татарстан, Башкирија) – 2,8%, Америци – 0,6%, Аустралији и Океанији – 0,3%. Највећи број муслимана живи у Индонезији (преко 190 мил. или око 90% становништва) и Пакистану (120 мил. или око 97% становништва). У Индији муслимани чине 13,5% становништва, али то је преко 140 мил. људи. У Русији живи око 20 мил. муслимана, који имају своју централну духовну управу, исламске универзитете, медресе, партије. Од 1991. г. број џамија у Русији је повећан од 870 на 7.000 (Христов Т., 2008., с. 133 - 135). У САД је 2001. г. било 1.200 џамија а десет година касније тај број је повећан на 1.900. Удео муслимана у становништву Русије износио је 10-15% (2006. г.) а у становништву САД око 1% (2002. г.). 4. Традиције ходочашћа у предисламској Арабији У неким религиозним обредима и ходочашћу ислам се надовезао на обичаје који су претходно били укорењени у средњој Арабији (Arabia Deserta), посебно у Хеџасу, где је настала ова религија. У предисламском периоду ту је владао политеизам. Седишта богова често су представљали стабла, стене, извори и бунари. Извор Земзем у Меки сматран је за свети давно пре рођења Мухамеда. Мека је била најславнији центар религијског култа, како Хеџаса тако и читаве Арабије. Била је позната Птолемеју као Макораба (од арапског „мукораба“ – светиња). Још у предисламском периоду дат јој је придев „Мајка градова“ („Umm-al-Kurã“), који је 238 Ислам садржан и у Курану (Сура VI, 92). Тако високи ранг места повезан је пре свега с арапском светињом – Црним каменом у Ал-Каби. Према традицији у паганско доба у Меки се налазио читав пантеон арапских божанстава и племенских фетиша, којих је било колико дана у години. Главни бог, патрон Меке и Курајшита – чувара светиња, био је Хубал (Jackowski A., 1991., с. 84). У Меки су коегзистирале религиозна и трговачка функција. Мека се налазила на раскрсници караванских путева (повезаних с Путем тамјана) из Јемена до Сирије и из Африке преко Црвеног мора до Бахреина и Ирака. Важну улогу у развоју те функције Меке имала је лука у Џиди. Истовремено Мека је била збориште за бедуине целе Арабије, који су ту долазили сваке године да продају своје производе. Развоју трговине погодовала је безбедност у округу Меке. Он је сматран за „заштићену свету територију“ („харам“), где су верници могли ући само после обреда очишћења, који им је дозвољавао да бораве у присуству бога. У том округу религијски прописи су забрањивали ратове и проливање крви. Додатну безбедност за трговачке караване и ходочаснике гарантовало је тзв. „свето примирје“ у току четири „света месеца“ (једанаестом, дванаестом, првом и седмом месецу исламског календара). Веровало се да трговачке трансакције у доба „светих месеци“ штити сам бог, отуда су склопљени уговори сматрани посвећеним и нераскидивим. У Северној Арабији (Arabia Petrea, каменита) света места су била два града-државе: Петра и Палмира. У Петри (престоници Набатејаца, сада Вади Муса на југу Јордана) налазио се храм Каср Фирун, посвећен вероватно богу Душара. Тај бог је поштован у облику црног камена. То је већ била својеврсна Ал-Каба. Храмови су се налазили и на околним врховима. Пропаст Петре после укључивања у Римску империју (106. г.), погодовала је развоју Палмире (од лат. - palma, aрамејски Тадмур, арапски Така), на трговачком путу у оази у Сиријској пустињи. Палмира је била престонице значајне државе (I в. п. н. е. – III в. н. е.). После смрти „војног вође“ (дукса) и императора Оденатуса, његова удовица Зенобија је као регентка свог сина, повела борбу против римских легиона и завладала великим делом Египта и Мале Азије. Палмира је данас археолошки локалитет са остацима предримског светилишта бога Бала (Ваала или Бела), храма тројице главних богова Палмире – Бала, Архибола и Аглибола, тријумфалне капије Зенобије, која је умрла у заробљеништву у Риму. Крај светости Палмире дошао је са уништењем града 273. г. по наређењу цара Аурелијана. 239 Географија религија Јужна Арабија (Arabia Felix – срећна Арабија), на територији данашњег Јемена, била је центар некадашње веома живе цивилизације. Ту су владали повољнији природни услови за сточарство, пољопривреду и тамјаново дрво. Већина богова имала је астрални карактер. Пантеон је чинио планетарни систем с мушким божанством Месеца на челу. Осим тога, било је много племенских и локалних божанстава. Поред много култних центара, становништво јужне Арабије је ишло на ходочашће до Ал-Кабе у Меки. Највећи центри ходочашћа предисламске епохе били су Наџран и Сирвах, а у мањој мери Мариб, престоница краљевства Сабе. Наџран, у оази на југу Јемена, био је у једном периоду конкурент Меки. У Сирваху, првој престоници Сабејског краљевства, (сада Хариб), налазила се позната светиња Илмукаха (Алмагаха), која је привлачила много ходочасника (Jackowski A., 1991., с. 87). 5. Традиција ходочашћа у исламу У свету ислама, ходочашћа играју важну улогу. Места ходочашћа често су се развила у велика насеља, у чијој физиономији доминирају џамије с високим минаретима и куполама, а такође пространа гробља. Инфраструктура тих места повезана је с доминантном функцијом религиозног центра. Око путева који воде до култних средишта настајали су караван сараји за услуге и безбедност путника. Света места су често била предмет политичких и војних конфликата, зато што се сматрало да прави владар може бити само онај ко их поседује. Главна места ходочашћа у исламу су Мека, Медина и Јерусалим, а такође Багдад, Дамаск и нека света места шиита. Осим тога, постоји велики број регионалних и локалних центара ходочашћа, у скоро свим исламским земљама (Gardet L., 1977). У исламу се разликују три основне врсте ходочашћа: 1. Велико или пуно ходочашће – „хаџ“, 2. Мало ходочашће – „умра“, 3. Побожне посете гробова муслиманских светаца – „зијара“. Прве две врсте вежу се за Меку и околину, трећа форма је општа у скоро свим земљама ислама. Ислам захтева пре свега „хаџ“, а такође „умру“ и „зијару“ повезану нпр. са посетом гроба Мухамеда у Медини. Нека ходочашћа типа „зијара“ (у Мароку „мусем“, у Индонезији „ђиара“) повезана су с датим огранком – на пример 240 Ислам ходочашћа шиита до својих светих места у Кербали, Неџефу (Ирак) или у Куму и Мешхеду (Иран). Традиције већине „зијара“ имају ипак регионални и локални карактер, а проблем припадности ходочасника различитим сектама нема значаја. Ходочасници остају у месту од неколико дана до неколико година, а неки остају за стално. То је довело до велике измешаности становништва Меке, Медине, Кербале у погледу раса, језика, начина одевања и слично. Такође, у традицији ислама постоји тзв. „ходочашће (путовање) мртвих“, које проистиче из веровања да прави верник те религије треба да буде сахрањен близу светих места (Jackowski A., 1987. с. 148). * Пророк Мухамед (рођен 569–570. г.). примио је 610. г. прве поруке од Бога-Алаха, преко арханђела Гаврила, у пећини брда Хира близу Меке. Наступајући као пророк почео је проповедати нову религију, у четрдесетој години живота. Вероватно, 621. г. десило се велико чудо у животу Пророка – „Ноћно путовање“ („al-isrã“) из Меке у Јерусалим на Бураку, тј. белом крилатом коњу с лицем жене и телом пауна, а затим његово вазнесење („аl-мiraж“) у пратњи арханђела Гаврила. На оном свету могао је да види, у седам небеса, необичне ствари. С тим догађајем повезане су многе легенде. Верује се да је у тренутку уздизања Мухамед оставио траг своје стопе на камену у џамији Кубет ес-Сакра (Купола на стени) у Јерусалиму. Због тог необичног догађаја Јерусалим је треће свето место у исламу. У време „Ноћног путовања“, Мухамед се зауставио на три места: на Гори Синајској (где је Бог разговарао са Мојсијем), у Витлејему (где се родио Исус) и у Хеброну (где се налазио гроб Аврама). Признајући их за своје пророке, та места (посебно Гора Синајска и Хеброн) су исламска места ходочашћа. Мухамед је од почетка своје мисије означио Меку као главни центар ислама и престоницу државе. Међутим, народна изрека да нико није постао пророк у свом родном месту, и овде се обистинила. Због непријатељског става утицајних слојева у Меки, Мухамед је морао заједно са групом следбеника да бежи 622. године у Јасриб, каснију Медину. Место Јасриб (Jathrib) постало је од тада „место Пророка“ – Madinat an-Nabi, Медина – центар религијског и политичког деловања Мухамеда. Датум бекства Пророка („hidžra“) је поче- 241 Географија религија так исламске ере.5 Већ у другој години „хиџре“ (624), Пророк је променио обавезујући до тада смер („кибла“), према којем треба да се окрене лицем муслиман у време молитве. Уместо обавезујуће „кибле“ Јерусалима, увео је „киблу“ Ал-Кабе у Меки. То се поштује до данас у молитвама, као и у сахрањивању мртвих. Мухамед је 629. године извршио „умру“ до Меке, заједно са 2.000 верника. Од ове „умре“ почиње традиција ритуала тог ходочашћа, забрана конзумирања вина за муслимане, игнорисање паганских божанстава Ал-Кабе. Као што је напред већ речено, Мухамед је 630. године у месецу „рамадан“, ушао у Меку на челу више од 10.000 војника. Најпре је отишао до Ал-Кабе, где је на камили обишао седам кругова, дотичући штапом Црни камен, а затим одржао подневну молитву („salat az zuhr“). Излазећи из светиње, прогласио је укидање свих предисламских привилегија племену Курејши, осим чувања Ал-Кабе („sidana“) и давања ходочасницима воде за пиће из извора Земзем („sikaja“). Према традицији, сам Мухамед је поручио или наредио да се поруше многобожачки кумири са Ал-Кабе, говорећи, да је „истина дошла, а лаж нестала“. Тада је такође прогласио Ал-Кабу светим местом („haram“) и објавио фрагменте суре IX „Скруха“, која је после интерпретирана као забрана приближавања светом месту свих немуслимана. Од времена Мухамеда до данас, функцију стражара Ал-Кабе врше чланови племена Бану Шајба. Мухамед је 632. г. извршио тријумфално ходочашће у Меку, предводећи 90.000 људи и повезујући истовремено „умру“ и „хаџ“. Стара арапска светиња Ал-Каба, постала је од тада највећа светиња ислама. Од тада, ходочашће „хаџ“ постало је једно од пет „стубова“ 5 Хиџра (арап. – исељење, емиграција) – муслиманско бројање година базирано је на лунарном календару почев од пресељења Мухамеда и његових присталица из Меке у Медину 622. г. Лунарна година има 354 дана, што значи око 11 дана мање него соларна година. Свака година има 12 месеци (мухарам, сафар, раби авал, раби тани, џамади авал, џамади тани, раджаб, шабан, рамадан, тавал, дхул кида и дхул хиџжа). Сваки месец траје 29 дана, 12 часова и 44 минута. Календарски парни месеци имају по 29 и непарни по 30 дана. Тако 30годишњи циклус се састоји од 19 обичних година (по 354 дана) и 11 преступних година (по 355 дана). Свака трећа година је преступна. Зато почетак муслиманске године пада увек у други датум европског соларног календара. Муслимански празници немају сталне датуме и у свакој следећој години се померају 11 дана касније. Зато се месеци померају у друго годишње доба. Нпр. 10. дан „хиџже“ падао је 1959. г. на 17. јун, а 1973. г. на 16. јануар. За прелаз из хришћанског бројања година нове ере (n. e.), на муслиманско бројање почев од хиџре (x) може послужити формула: (n. е. – 622) • 33/32 = x. 242 Ислам те религије, обавезујућих за све муслимане. Кратко после тог ходочашћа, Мухамед је умро (8. јуна 632 г.), и од тада се оно назива „опроштајно ходочашће“ („hadždž al-vada“) или ходочашће испуњења („hadždž al-balagh“). Правне и ритуалне прописе, који се односе на „хаџ“ и „умру“ садрже суре II и XII. После смрти Мухамеда, његов гроб у Медини постао је место ходочашћа. Још за живота (вероватно 631. г.), Пророк је прогласио простор око тог места за свету територију „харам“. 6. Култ светих у исламу Сам Мухамед је био против култа светих, сматрајући то идолопоклонством. Тај култ се ипак почео развијати после његове смрти, под утицајем старих паганских обреда и хришћанства. На пример, хришћани који су прешли у ислам желели су да виде у Мухамеду Исуса, а у његовим наследницима свеце. Зачетке култа светих треба тражити, пре свега, у исламском култу особа, које су погинуле мученичком смрћу у светом рату („џихад“). Онај ко је дао живот за одбрану вере („шахид“), награђен је за своју жртву специјалном повластицом Бога. Култ таквих особа појавио се још за живота Мухамеда. После битке код Ухуда 625. г. с Курајшитима, Пророк је дао да се сахрани са специјалним церемонијалом његов погинули стриц Хамза, чији гроб до данас обилазе ходочасници. Титуле „шахида“ добили су касније међу осталима Омар ибн ал-Шатаб (други калиф, убијен у Медини 644. г.), Осман ибн Афан (трећи калиф, такође убијен у Медини 656. г.), Али ибн аби Талиб, рођак и зет Пророка (четврти калиф, убијен у Куфи 661. г.), и многи други. Велики значај за развој култа светих имао је суфизам („тесавуф“), мистични огранак у исламу, који је повезан с аскетизмом и са социјалним покретом. Прве групе суфита6 појавиле су се у Куфи у VII-VIII и у Басри у VIII веку. У IX веку јак центар суфизма постао је Багдад. Упркос потискивања и прогона од стране сунита (нпр. убиство 922. г. великог мистика Мансура ал-Халаџа), суфизам се и даље развијао, посебно међу простим светом који није разумео правне прописе и веронауку сунитског ислама. У XI веку, захваљујући великом теологу ал-Газалију, признати су главни елементи суфитске доктрине и она је укључена у сунитски ислам. Сваким суфитским 6 Назив потиче од огртача од грубе вуне („суф“), који су носили аскете. 243 Географија религија братством управљао је „велики мајстор“ – „шајх“ или „пир“, који је имао скоро апсолутну власт у братству. Он је био такође носилац тајне духовне моћи („барака“, благослов), која је прелазила од оснивача датог братства на његове наследнике. Оснивач братства био је поштован као светац, иако је то противно строгом монотеизму, садржаном у Курану. Суфитска братства су увела култ светих, званих обично „вали“ („пријатељ Бога“, мн. „авлија“), у Индији „пир“ (“свети човек“), а у северној Африци „марабут“. Тај култ се проширио у читавом свету ислама, замењујући у неким пределима ритуал ортодоксног ислама. У турском граду Конија је гробница суфи песника Румија, који је такође место ходочашћа. Гроб свеца био је увек центар заједнице датог братства и интегрисао је читаву заједницу. Посебно је празнован церемонијално дан рођења свеца, патрона заједнице. После прихватања култа светих и култ рођендана самог Пророка Мухамеда проширио се у читавом исламу. Касније су за свеце почели уважавати многе припаднике те религије, који су умрли достижући, по мишљењу верника, повластицу уједињења с Богом. Први светац био је сам Пророк. Затим следе: Абд ал-Кадир ал-Џилани (умро 1166. г.), оснивач братства Кадирија (његов маузолеј је у Багдаду); Ахмад ал-Бадави ашШари (1200–1276. г.), оснивач Бадавија (његова гробница је у Танти у Египту); Мухамед Ибн Мухамед баха ад-Дин ал-Бухари (умро 1388. г.), звани и Накшабанд, творац братства Накшабандија (његов гроб је у Бухари); Ахмед Бамба, творац братства Муридија у Сенегалу (гроб му је у месту Туба у Сенегалу). У северној Африци свеци су имали велику улогу у развоју ислама. У средњем веку марабути (арап. „murãbit“) су означавали братства ратника, који су живели аскетски у утврђеним манастирима („ribat“) и учествовали у светим ратовима. Њиховом заслугом нпр. настала је династија Алморавида у XI в. Касније су утврђени манастири нестали, а термин „марабут“ је почео означавати свеца или његове потомке. Гробови марабута у облику малих белих маузолеја са куполама, у читавом Магребу постали су центри религијског живота – „завије“. Типична „завија“ обухвата обично просторију за молитву, гробницу марабута, просторију намењену искључиво за рецитовање Курана, „мактаб“ – школу за учење Курана напамет, и просторију за ходочаснике, путнике и ученике. У близини „завије“ је гробље, на којем се сахрањују мртви, понекад пореклом из далеких земаља, који су за живота изразили жељу да буду покопани близу гроба марабута. Највише гробова марабута сусреће се на терито244 Ислам рији Алжира (нпр. Гардаја, Уед Риу), Марока (нпр. Мулај Идриз) и Туниса (нпр. Кајруан, где се налази маузолеј Сиди Сахиба, једног од Пророкових пријатеља). Испред термина „марабут“ често стоји реч „сиди“ („господин“), а у Мароку „мулај“ („преподобни“). У Индији нека култна места су заједничка за вернике ислама и хиндуизма, посебно у државама Џаму и Кашмир, Карнатака и Махараштра. У шиизму култ светих повезан је с култом имама. Имам означава предводника каравана, а у исламу духовног вођу заједнице. Први имам био је Мухамед, потом његови наследници – калифи. За имама признају Алија, рођака и зета Мухамеда, мужа његове ћерке Фатиме, и његове потомке. Од IX в. назив имам добио је код шиита значење достојанства калифа, као највишег поглавара муслимана. Сматрају га за непосредног настављача мисије Мухамеда. После гашења потомака Алија из просте линије настала је доктрина о тзв. „скривеном“ имаму. Неке велике групе шиита признају све следеће имаме, не приписујући им ипак неке надприродне особине. Према имамитима, постојало је само дванаест имама (последњи Мухамед ал-Махди, у „скривању“ од 879. г.), а исмаилити по правилу признају само седам. Сматрају да последњи „видљиви“ имам није умро, него „остао скривен“ и појавиће се поново као пророк („махди“). Гробови имама или чланова њихових породица, вековима су били циљ ходочашћа шиита (некад и сунита). Најпознатији центри ходочашћа су: Кум, Мешхед и Шираз у Ирану, Кербала, Неџеф, Багдад, Самара у Ираку, Мазари-Шариф у Авганистану. 7. Мало ходочашће – „умра“ Умра је ходочашће у Меку које се може извршити индивидуално у свако доба године, иако традиција прописује да то буде у месецу „рамадан“, када је муслимански пост. Ходочасник обилази седам кругова („tavaf“) око Ал-Кабе (три прва – брзим, остала четири спорим ходом), љуби Црни камен, упућује ритуалну молитву са станице Аврама, пије воду из извора Земзем и упућује се до узвишења Ас-Сафе (Стене) и Ал-Марве (камена). То су станице између којих ходочасник седам пута трчи („сај“). Већина муслимана повезује „умру“ с великим ходочашћем. „Умра“ може да се врши пре „хаџа“ („тамату“), истовремено с „хаџем“ („киран“) или после 245 Географија религија „хаџа“ („ифрад“). Ову последњу комбинацију Мухамед је препоручио својој жени Ајши. Ал-Каба (дословно „куб“ или „коцка“) је коцкаста грађевина у дворишту главне џамије у Меки (дуга 12, широка 10, висока 15 m). По предању, у њој су пре Мухамеда били кипови 360 паганских идола, а сада се ту чува само један метеорит, тзв. Црни камен. АлКаба се третира као „Божији дом“ на земљи. Према њој се окрећу сви муслимани при молитви. Црни камен је највећа светиња у исламу. Састоји се од три велика и неколико мањих комада Црног камена, вероватно метеоритског порекла, спојених сребром. По легенди, Црни камен је некад био беле боје и временом поцрнео, због преузимања грехова ходочасника који су га љубили.7 Ал-Каба је изграђена од сивог камена, на основи од мермера. Четири угла означавају стране света. Стоји на три света камена. Црни камен („al-hadžar al-aswad“) постављен је у југоисточном углу (Црни угао). Други, Срећни камен („al-hadžar al-as’ad“) је на југозападу (Јеменски угао). Трећи свети камен, који се налази изван АлКабе, представља Аврамову станицу („Макам Ибрахим“). Узет је са североисточног угла Ал-Кабе, по традицији у доба Пророка. Тај камен је, према традицији, био место где је пророк одавао почаст Богу. Служио је Авраму (Ибрахиму) за успење при обнови Ал-Кабе. Поклоници улазе у Ал-Кабу током пет дана у периоду трајања ходочашћа, дотичући свети камен, љубећи га. По завршетку ходочашћа унутрашњи зидови се перу водом из светог извора Земзем и пошкропе ружином водицом. Ал-Каба је покривена плаштом од црног броката („кисва“) с извезеним цитатима (ајатима) из Курана. „Кисва“ се мења сваке године, а стари прекривач се цепа на комадиће, који се продају ходочасницима као амајлије. У време ходочашћа Ал-Каба је прекривена белим плаштом. 7 По легенди, Ал-Кабу је изградио Адам, на месту где му је опроштено, 200 година после изгнанства из раја. Адам је донео из раја племенити, бели камен, који је затим уградио у један од зидова светиње. Дотицањем грешника тај камен је изгубио временом свој првобитни сјај и поцрнео – због преузимања на себе грехова верника који су посећивали светињу. У време потопа, Бог је однео Кабу на небо. Према веровању муслимана, њу је обновио после потопа Абрахам (Ибрахим) и његов син Исмаил (Исак), којима је арханђел Гаврило (Џубраил) дао Црни камен да га уграде у угао. Датум изградње Кабе није познат, али још 400 год. пре Мухамеда племена Арапа су је сматрала за „свету и вечну“. Рестаурирана је 1630. г. и таква је остала до данас. 246 Ислам Свети бунар Земзем открио је према традицији арханћел Гаврило Аврамовој жени Хагар (Агари, Хагири) и њеном сину Исмаилу, који су умирали од жеђи у пустињи. Наиме, по библијској легенди, народи Арабије потичу од Исмаила – сина Аврама и робиње Хагар. Аврам је у XVIII в. п. н. е. ту робињу са сином, по наговору своје жене Саре, прогнао у пустињу. Исмаил је нашао спасоносну воду и сусрео Лелитине ћерке. Од тих кћери и сина Аврамовог Исмаила изродила су се пустињска племена, која су се касније прозвали „Арапи“. Нису волели своје суседе и сроднике Јевреје, зато што су они као деца Саре наследили све од оца Аврама, а деца његовог сина Исмаила ништа. Свако племе имало је свог племенског бога као и племенски свети камен. Живели су мирно хиљаду година, до VII века, када се појавио пророк Мухамед, који их је ујединио и повео у свети рат. Бунар је био затрпан и открио га је тек у VII в. деда Мухамедов, Абд ал-Муталиб. Сада се изнад бунара уздиже украшена грађевина са куполом. Вода из бунара Земзем служи за ритуално умивање тела, а такође се сматра као лек за све болести. Веома раширен обичај је урањање у ту воду одеће, у којој верници желе да буду сахрањени кад умру. Трчање између брежуљака Ас-Сафа и Ал-Марва треба да симболизује очајничко тражење воде жене Хагар, за изнемоглог од жеђи сина Исмаила. „Умра“ је повезана с култом Аврама (Ибрахима). Муслимани сматрају тог пророка као Божијег пријатеља („Халил Алах“). Та титула дата је још једино Мојсију (Муси). Сматра се, да је Аврам посветио Ал-Кабу, да би заменила јерусалимски Храм. Учешће Аврама у изградњи Ал-Кабе помиње и Куран (Сура III, 97). 8. Велико ходочашће – „хаџ“ Ходочашће „хаџ“ у Меку убраја се у једно од најважнијих миграционих кретања, не само са гледишта размера, него и трајног карактера. Сматра се да су та ходочашћа „отворила хоризонте Арапа“ (King R., 1972; Jackowski A., 1991. с. 97). За већину муслимана ходочашће је циљ њиховог живота. Онај коме успе да изврши хаџ, добија право да се назива „хаџија“ и да носи бели турбан. Међу ходочасницима увек се налазе они који путују с надом да ће умрети на путу до Меке или у самом светом месту. Смрт у време „хаџа“ 247 Географија религија сматра се за неизмерну почаст, за милост Бога. „Хаџ“ представља један од пет основних „стубова“ ислама.8 Обим поклоничких миграција у Меку варира у времену, зависно од међународне геополитичке и економске ситуације у исламским земљама, удаљености од Меке и саобраћајне доступности, степена религиозне едукације, а такође ситуације у самој Меки. „Света територија“ („харам“) у околини Меке има површину око 770 km2. Специјална „религијска полиција“ на контролним пунктовима на граници зоне, брине о ритуалној „чистоти“ „хаџа“. На тој територији забрањене су посете немуслимана, ношење оружја, убијање животиња и уништавање биљака. У долини Вади Шариф стоје два стуба („аламајн“), који означавају границу „свете територије“. Хаџ се увек одржава колективно у месецу „зу алхиџжа“, последњем у муслиманском календару. Церемонија поклоњења почиње по уласку хаџија у стање освећења (сакрализација „ихрам“). То се догађа на граници „свете територије“ на означеним местима („микати“), где облаче ритуалну белу одећу без шавова, што значи да су сви пред Богом једнаки. Док је у ихраму, хаџија не сме одсецати нокте или уређивати косу, носити капу, ломити гранчице, газити траву, наносити бол животињама или људима. Женама није дозвољено да носе накит, користе парфеме и скривају лице, због атмосфере узајамног поверења и чистоте. Седмог дана у месецу хаџије се скупљају у џамији у Меки да чују проповед. Следећег дана иду у долину Мина, 10 km од Кабе, где упућују подневну молитву и слушају проповеди. Деветог дана (тзв. „Дан обожавања“) процесија ходочасника успиње се на брдо Арафат9, удаљено 24 km од Меке. Тај скуп свих ходочасника је врхунац „хаџа“. Представља симболични акт, као „последњи скуп“ на дан ускрснућа, када ће душе очекивати последњи суд. Читаво поподне поклоници понављају у стојећем ставу („вукуф“) формулу „лабајка“ („Ево ме пред Тобом“, „То сам ја, о мој Боже!“) или изговарају личне молитве. Од заласка Сунца почиње трчање („ифада“) до брда АлМуздалифа, где се упућују ритуалне вечерње и ноћне молитве. Ту 8 Пет стубова ислама („аркани“) су: 1. исповедање вере („шахада“) базиране на формули: „Нема бога, осим Алаха, Мухамед је његов пророк“, 2. молитва („салат“) пет пута дневно, 3. пост („саум“) у току месеца рамадана, 4. милостиња за сиротињу („зекјат“), 5. ходочашће у Меку („хаџ“) бар једанпут у животу. Допунски, шести стуб је „напор“ укључујући и рат („џихад“) у име Бога. 9 Реч Арафат потиче од арап. „ta'arafa“ – упознати се. На том месту су се наводно сусрели Адам и Ева после изгона из Раја (Gaudefroy-Demombynes, 1988). 248 Ислам такође скупљају камење потребно за допуну ритуала у Мини. Десетог дана после проповеди у ставу „вукуф“ ходочасници се враћају у Мину. Ту врше специјални ритуал бацања седам каменчића на једну од три гомиле. То су: Први камен („Ал-Џамра ал-Ула“), средњи камен („Ал-Џамра ал-Вуста“), последњи камен („Ал-Џума алАкиба“), звани још „велики ђаво“. Та церемонија се популарно назива „каменовање сатане“ (Иблиса), и треба да подсети на догађај везан с Аврамом. Наиме према традицији, када је сатана покушао да одврати тог пророка од жртвовања Богу свог сина Исмаила, Аврам га је отерао, бацајући на њега камење. У Мини, поклоници добровољно жртвују стоку (обично овцу или козу, ређе камилу), од које се месо дели сиромашним или се суши на сунцу и носи као храна за пут. То је тзв. Празнична жртва или Велики празник, који се практикује у читавом свету ислама, као симбол повезаности свих муслимана с ходочасницима. Номади Саудијске Арабије одгаје годишње око 8,5 мил. оваца и 4,5 мил. коза, од чега више стотина хиљада продају ходочасницима. Жртвом у Мини завршава се званично ходочашће. Путници гологлави, у знак десакрализације, проводе у Мини три следећа дана (од 11. до 13. у месецу „зу ал-хиџжа“), који се сматрају за дане опуштања и пријатности. После завршетка „хаџа“, многи врше додатно ритуално мало ходочашће („умру“), а на повратку настоје да обиђу Мухамедов гроб у Медини. Традиционалне копнене маршруте ходочашћа су каравански путеви: 1) египатски (пут од Каира до Меке трајао је 40 дана), 2) сиријски (пут од Дамаска до Медине трајао је 40 дана, и још 10 до Меке), 3) јеменски (од Сане до Меке пут је трајао 45 дана). Ходочасници су били изложени разним опасностима – природним непогодама, нападима бедуина и заразама. На пример, 1826. г. од врућине изазване врућим ветром хамсин умрло је 12.000 ходочасника у сиријском каравану (Tresse R., 1937). У нападу Бедуина 1575. г. убијено је или умрло од рана, жеђи и глади око 20.000 ходочасника, а многи су одведени у ропство (Rathjens C. 1948; Jackowski A., 1991., с. 210). У периоду 1900–1908. г. изграђена је (уз помоћ Немачке) тзв. „Хеџаска железница“, дуга 1.302 km. Вожња од Дамаска до Медине трајала је 54 часа. Уништена је у I светском рату. Ходочасници из југоисточне Азије и северне Африке долазили су углавном бродовима до лука Џида (за Меку) и Јанбу (за Медину). У међуратном периоду почео се развијати друмски а потом и авионски саобраћај (аеродроми Џида и Ет-Таиф). 249 Географија религија До открића нафте (1932. г.) у Саудијској Арабији, „хаџ“ је био главни извор дохотка Хеџаса. У Меки су и данас доминантне услужне функције као што су смештај, исхрана, сувенири, обезбеђење и вођење ходочасника (специјални водичи „мутавифи“). Последњих година окупи се у Меки, у месецу зу-ал-хиџжа, 2–3 мил. хаџија. Страни ходочасници донесу држави око 3 млрд. долара годишње. Хаџ је одувек био аниматор развоја трговине, грађевинарства, занатства и ситне индустрије везане с производњом сувенира или опреме потребне за учешће у ритуалним обредима, финансијских установа, итд. Хаџ у Меку има и политичку димензију, као симбол јединства муслимана. У Меки је 1926. одржан Први панисламистички конгрес, а 1955. Исламистички конгрес (Jackowski A., 1991. с. 105-106). 9. Обилазак гробова муслиманских светаца – „зијара“ У исламу нема никаквих правила или прописа, који регулишу размештај светих места. Нека од њих била су места ходочашћа још у предисламском периоду. Нека ходочашћа до гробова светаца замењују хаџилук у Меку. На пример, ходочашће „мешхеди“ у Мешхед (Иран), или три ходочашћа у Кајруан (Тунис), или седам ходочашћа у Демак код Семаранга на Јави (Индонезија), сматра се да имају једнаку вредност као „хаџ“ у Меку. Неки гробови светаца су места ходочашћа за све муслимане (нпр. Медина), али већина ипак има регионални или локални карактер. Тежња свих муслимана је да бар једном у животу виде сва места повезана с Мухамедом, и то Медину (гроб пророка Мухамеда), Јерусалим (Ноћно путовање Пророка), Делхи (длака из браде Пророка у џамији Џамира) и Кајруан (три длаке из браде Мухамеда у џамији Сиди Сахиба). Многи предузимају путовања до места везаних за друге пророке, посебно Аврама (Хеброн), Адама (Адамов врх у Шри Ланки) и Мојсија (Џебел ал Лауз, код Ел Бида у Саудијској Арабији, алтернатива за Синајску гору). Шиити имају своја посебна света места, чију посету сматрају равноправном као „хаџ“. Ходочашћа „зијара“, регионалног и локалног карактера, су највише распрострањена у земљама, где већина становништва нема средстава за пут у Меку. У тим случајевима, 250 Ислам свето путовање се ограничава обично до места с гробовима марабута или локалних светаца. То је највише заступљено у северној Африци, а типичан пример масовног ходочашћа („мусем“) до марабута је, пре свега, Мароко (Мулај Идриз, марабут Идриза I), Алжир (Уед Риу, марабут Сиди Абед), а у мањој мери Индонезија (посебно Јава и Суматра), Индија и Пакистан. Ходочашћа до гробова светаца повољно су утицала на развој оближњих места, у којима су се развиле ходочасничке четврти, са инфраструктуром везаном за услуге, и трговачке четврти. Са ходочашћем је повезан развој теолошких школа, лаке индустрије и занатства, мреже трговине и услуга. У иранским светим местима развијена је производња ћилима, неопходних за одржавање ритуала. У неким регионима (нарочито у Африци) настају сезонска насеља, у којима се привремено настањују ходочасници, занатлије и трговци. Култ светаца је узрок што је гробље један од најважнијих делова насеља. Оно је место ходочашћа, окупљања и разних свечаности, посебно код шиита. То је зато што они верују да сахрањивање близу свете особе обезбеђује умрлом непосредни улазак у рај. Због тога довозе умрле из веома удаљених региона или земаља, да би их ту сахранили. На пример, у Кербалу (Ирак) је 1932. године довезено 200.000 умрлих. За то је била успостављена специјална авионска линија из Исфахана, која је била једина рентабилна линија у Ирану, за коју нису биле потребне субвенције државе (Jackowski A., 1991. с. 109). Небројено гробова шиита налази се, такође, око њихових других светих места (Неџеф, Мешхед, Кум). Око Мешхеда налази се пространо гробље, где се сахрањују шиити из Ирана, Авганистана и Индије. Због тога су се та места претворила у својеврсне некрополе. Гробља се просторно шире, и за ту сврху користи се свако слободно парче „свете земље“. С тим су наравно повезане различите спекулације с гробљанским теренима. Појава „ходочашћа (поклоништва) умрлих“ у света места изражена је такође на путевима до Меке и Медине. У Кајруан (Тунис) вековима су довожени умрли муслимани из читавог Туниса, Алжира и Либије. Због тога је површина терена гробља скоро једнака површини осталог дела града. Према томе, поред ходочасничке функције, у центрима религијског култа развила се друга основна функција повезана са сахрањивањем мртвих. 251 Географија религија 10. Главни центри ходочашћа у исламу Мека (арап. ал-Мека) је место рођења пророка Мухамеда и колевка ислама. У древна времена називана Бака, код Птолемеја – Макораба, била је престоница провинције Хеџас. Често је називају „мајком градова“ („umm al-Kurā“), „центром света“ („wast ed dunya„) или „пупком света“ („surrat el ardh“). Била је важан култни и трговински центар још у предисламском периоду. Била је постаја на „Путу тамјана“. Пролазили су туда каравани који су ишли из Европе и Сирије до Африке и Индије. Од 630. г. постала је религијски центар ислама. Као свето место, које се налази на терену „харама“, Мека је била предмет бриге династија које су ту владале. Древно насеље настало је око извора Земзем и староарапског паганског култног места – Ал-Кабе. Најстарији историјски записи сежу у VI п. н. е. и дотичу легендарни догађај, покушај Абраха, вицекраља цара Етиопије у Јемену, да освоји град 530. г. п. н. е. У време Мухамеда, Мека је била такође главни трговачки центар, звани често у литератури „трговачка република“. На почетку ислама порастао је ранг Меке као политичког центра. Од половине VII в. развија се као културни центар, а у VIII веку као религијски центар. Пре емиграције Пророка из Меке у Медину у 622. г. („хиџра“) у граду је живео богати трговачки род Курајшита. Један од главних кланова тога рода били су Хашимити, од којих води порекло Мухамед. Основно занимање Курејшита било је организовање трговачких каравана и брига о староарапској светињи Ал-Каба. Бројни ходочасници из целе Арабије доносили су Курајшитима значајне приходе. Од 960–1788. г. владали су у Меки шерифи из рода Алида (потомака Алија, зета Мухамеда), а од 1788. шерифи из секте вахабита, које је именовала Турска. Мухамед Али прогласио је 1813. г. Меку независним градом, који је 1840. г. прешао под непосредну власт Истанбула. Последњи шериф М. Хусеин прогласио се 1916. г. краљем Хеџаса и изабрао Меку за престоницу. Био је свргнут 1924. године од Ибн Сауда, творца касније краљевине Саудијске Арабије. Кроз векове Мека се развијала као град с доминантном религијском функцијом, а растући економски потенцијал био је повезан с прихватом стотина хиљада ходочасника. У историји ходочашћа посебно негативно се одразио период власти антикалифа Ибн аз-Зубајра (око 680–692. г.). У том периоду, с обзиром на уништавање града и Велике џамије и угрожавање безбедности путника, калиф Абд ал-Малик 252 Ислам из династије Омајада, обуставио је обавезу ходочашћа у Меку и наредио истовремено ходочашће у Јерусалим, признајући га за треће свето место у исламу. Треба такође поменути напад припадника фанатичне секте кармата на Меку 930. године, када су однели Црни камен, и вратили га тек после 20 година. Светиња Ал-Каба налази се на терену Велике џамије. Тај терен окружује зид са 19 капија и седам минарета. Са унутрашње стране зида је колонада наткривена са 152 куполе. У доба пророка Мухамеда Ал-Каба је била проста дрвена грађевина, која је изгорела 684. г. За време калифа Валида (705–715), уз помоћ хришћанских архитеката доведених из Сирије и Египта, изграђена је Велика џамија. Садашња камена грађевина Ал-Кабе подигнута је око 730. г. Султан Мурат је 1630. г. рестаурирао Ал-Кабу и џамију и у том стању је и данас. Велика џамија може да прими 50.000 људи. У Меки ходочасници посећују такође кућу у којој се родио Мухамед, гроб Абу Талиба (стрица Мухамедовог и оца Алијевог), а такође гробове на главном гробљу Ел Мала. Данас Мека има око 400.000 становника, који раде углавном у услужним делатностима, трговини и занатској производњи сувенира. У граду има више школа, међу којима је медреса из 1179. г. Све више се води рачуна о заштити животне средине, конзервацији и просторном планирању града. У те сврхе издвајају средства влада Саудијске Арабије и приватни фонд краља, који носи званичну титулу „Браниоца светих места ислама Меке и Медине“. Џида, главна лука Саудијске Арабије, на обали Црвеног мора, игра важну улогу у развоју ходочашћа. То је лука Меке, центар трговине, занатства (нпр. производња предмета за ходочаснике), претоварни пункт (углавном за нафту) и седиште дипломатских представништава неисламских земаља. Има модеран аеродром. Главни извор прихода града су услуге ходочасницима. Ту се налазе карантинске станице намењене за путнике. Ходочасници посећују легендарни гроб Еве (Хава) који се налази у том граду. Отуда потиче назив града (арап. Džadda – „баба“). Медина (арап. Al-Madinа) је удаљена од Меке око 300 km. Назива се такође Мадинат ал-Мунавара – Светли град, древни Јасриб. У то место се склонио Мухамед после бекства из Меке (622. г.) и од тада се назива „Madinat an-Nabi“ – „Пророков град“. Древни пољопривредни центар претворио се у време Мухамеда у град с доминантном религијском функцијом. Од 622. до 661. г. Медина је била прва престоница арапске државе. Касније су Омајади пренели 253 Географија религија престоницу у Дамаск, што је допринело опадању тог града. Услед грађанских ратова био је уништен и никад није достигао некадашњи сјај. Медина је, међутим, постала свети град због гроба Пророка који се налази у џамији Ал-Харам. У тој светињи налазе се, такође, гробови Мухамедове ћерке Фатиме, Абу Бекра (првог калифа) и Умра ибн ал-Кхатаба (другог калифа). Џамија је дуга 120 m и широка 60 m и садашњи облик добила је 1481–1487. Према легенди, изграђена је на месту где се налазила Мухамедова кућа. Медина је 1908. г. повезана „Хеџаском железницом“ са Дамаском. Та пруга повољно је утицало на развој града. После укључивања Медине у државу Абдел Азиз ибн Сауда, вође вахабита (1924. г.), почела је нова фаза развоја. Ту су 1960. г. основани Муслимански универзитет за студенте из арапских земаља и школе за наставнике. Око 200.000 становника, бави се углавном трговином и занатском производњом предмета и сувенира за поклонике вере. Јерусалим (арап. Bajt al-Makdis – Кућа Светости, данас alKuds – Свети), је треће по важности свето место ислама. Култ Јерусалима повезује се, пре свега, с Ноћним путовањем (al-isrā) Мухамеда из Меке 621. г. (27. дана месеца раџаб) на легендарном белом крилатом коњу Ал-Бурак („муња“). За вернике ислама посебан значај имају џамије: Кубет ес-Сакра („Купола на стени“, популарно названа Омарова џамија) и Ал-Акса. Џамија Купола на стени је једна од најлепших на Блиском истоку. Градили су је сиријски неимари у хришћанско-византијском стилу, под јаким утицајем сасанидске уметности, у периоду 687 – 692. г. Европљани називају Куполу на стени Омарова џамија, по арапском освајачу Јерусалима, мада калиф нема везе с том грађевином. Натпис у унутрашњости каже да је саграђена 72. г. после Хиџре (691. г.), када је владао омајадски калиф Абд ел-Малик ибн Меруан. Прву поправку извео је абасидски калиф Ел Мамун (813–835), који је избацио име Абдел Малика и убацио своје, али је заборавио да промени датум. Крсташи су Куполу 1099. г. претворили у цркву и назвали је Templum Domini (Храм Господњи). Повративши Јерусалим 1187. године, Саладин је са Куполе скинуо златни крст и вратио полумесец. На здању су оставиле трага поправке које су вршили Саладин (1194. г.), Ибн Калаун (1327. г.) и Сулејман Величанствени (1551–1563. г.). Платформу окружује осам степеништа која су распоређена на све четири стране света. На врху сваког степеништа налази се трем са неколико аркада. Оне симболизују вагу за мерење душе, која ће ту бити постављена на судњи дан. Споља, здање је 254 Ислам правилан осмоугаоник пречника 54,8 m, чија је свака страна дуга 19,2 m. Над њим се, на цилиндричном тамбуру, уздиже купола пречника 23,7 m, висока 33 m, са полумесецом на врху (3,6 m). Стара оловна облога куполе тешка 200 t, замењена је новом од 35 t, коју су направили Италијани од нарочите легуре алуминијума и бронзе, која се пресијава као златна на јерусалимском сунцу. Доњи део здања, до висине 5,5 m, обложен је мермерним плочама, а горњи персијским плочицама од фајанса (полупорцелана). Глазирана керамика је мешавина боја: ултрамарин плаве, лапис лазулија10, слезове, смарагдно зелене и окер боје. У светилиште се улази кроз једну од четири капије окренуте према главним странама света. Северна је Bab el Džane (Капија раја), источна Bab Mahkamat Daud (Капија Давидовог суда), јужна Bab el Kibla (Капија Меке), западна Bab el Garbi (Западна капија). Унутрашњи простор је подељен на два концентрична круга стубова. Ротонда и купола издижу се изнад Свете стене високе 1,5 m (димензије 17,5 х 13,5 m). Према исламској традицији, на стени је отисак стопала Мухамеда и руке арханђела Гаврила.11 У позлаћеној урни, изнад отиска стопала, налазе се две длаке из Мухамедове браде. Испод стене се налази пећина, у којој је спавао Пророк пред уздигнуће на небо. Ту је он ударио главом у стену, на којој је остао траг његовог турбана. Одатле је Пророк извршио своје легендарно путовање на „седмо небо“, где је видео Бога, који му је дао број свакодневних обавезујућих ритуалних молитви (Узнесење Мухамеда, Ал-Мираџ; арап. miradž – лестве). Према предању та стена ће одиграти суштинску улогу на судњи дан. Тада ће до ње доћи Црни камен из Меке, и проговорити људским гласом. На њој ће стајати архађел Гаврило, који ће прогласити судњи дан. Предање за ову стену везује и друге догађаје: рођење и гроб Адамов, постављање Давидовог заветног ковчега, одвајање горњег света од хаоса у току постања. На њој је Аврам припремао ломачу да жртвује свог сина Исака. Када је подигнут Соломонов храм, била 10 Лапис лазули је полудраги минерал; садржи плави пигмент. Према исламском предању, Мухамед је јашући на Бураку, белом крилатом коњу с лицем жене и телом пауна, дошао из Меке у пратњи арханђела Гаврила. Са те стене, речено је, Мухамед се узнео на небо лествама светлости. У тренутку узнесења и стена је под Мухамедовим стопалима почела да се уздиже (тај део може се дотаћи на југозападном делу стене). Зауставио ју је арханђел Гаврило, оставивши отисак своје руке (на западној страни стене). Ни један од натписа на зидовима не говори о томе, па је можда та прича настала после изградње џамије. 11 255 Географија религија је основа жртвеног олтара. Она је заправо једини остатак тога храма. У Давидово време била је вероватно добра локација за ветрењачу гумна Јевусејина Орне. Пећина под стеном служила је Орни вероватно као складиште. У њој су се молили Аврам, Давид, Соломон, Илија и Мухамед. Под пећином, каже легенда, налази се бунар душа (Bier el Aruah), где се окупљају душе умрлих два пута недељно за молитву. То је вероватно „пробушена стена“ коју 333. г. ходочасник из Бордоа помиње као камен који су Јевреји посећивали једном годишње да тугују и помазују се. Изломљена маса стене чисти се двапут недељно и умива ружином водом и мирисима. Верници се клањају између лукова у опходу који је окружује. Овде се не држи никаква служба. Кибла (правац молитве) је окренута касније према Меки (Nastić D., 1997. с. 231). Џамија Ал-Акса је друга по величини исламска светиња у Јерусалиму. Подигао ју је 705–715. г. калиф ал-Валид на месту џамије коју је изградио Омар после заузећа Јерусалима 637 г. – на темељима цркве Мајке Божије (560–614). Назив Ал-Акса („далека“, „најдаља“) указује на најудаљенију тачку од Меке, до које је дошао Мухамед у време свог Ноћног путовања. У Курану (Сура XVII, 1) говори се о преносу Пророка „из џамије светог (Мека) у џамију далеког (Ал-Акса у Јерусалиму)“. Годишње Јерусалим посети око 200.000 муслимана (Jackowski A., 1991. с. 114). Хеброн (арап. Ал-Халил – „пријатељ Бога“) добио је назив по гробу Аврама (Абрахама, Ибрахима), који се ту налази. То је једно од најстаријих светих места, повезано с животом и деловањем Аврама. Заузели су га 1100. г. крсташи („Замак Св. Аврама“). Пошто га је 1187. г. заузео Саладин, његова историја се веже пре свега са светињом Аврама (Харам, ал-Халил). То је утицало да је Хеброн постао једно од најважнијих светих места ислама. У том светилишту, које се назива и Маузолеј патријарха, налазе се и гробови Исака, Ребеке, Саре, Јакова и Лее. По легенди, на гробу Аврама у Хеброну се задржао Мухамед у време свог Ноћног путовања у Јерусалим. Мулај Идриз је маузолеј оснивача династије Идризида, прве исламске династије која је владала у Мароку. Сам Мулај Идриз I, који је владао у периоду од 788 – 791. г., дошао је ту из Меке, био шиит и представљао се као потомак Алија, зета Мухамедовог. Био је веома заслужан за развој ислама међу Берберима. Називају га често „оцем Марока“. Град удаљен 32 km северно од Мекнеса, центар је ходочашћа. Ту је најпознатији „мусем“ у Мароку. Одржава се после 256 Ислам жетве, почевши од последњег четвртка августа до краја септембра. „Мусем“ траје три дана (среда – петак). Кајруан је некадашња резиденција арапских намесника у Тунису. То је први муслимански град у Магребу, којег је основао 671. г. арапски вођа Укба ибн Нафи. У XI в. изгубио је свој политички значај на рачун Туниса. За муслиманско становништво северне Африке, Кајруан се сматра за четврто свето место ислама (после Меке, Медине и Јерусалима). У њему се налазе бројне џамије, од којих већина потиче из VII-IX века. Међу најпознатијим џамијама су Сиди Укба (звана Велика џамија) и Сиди Сахиб. Циљ ходочасника је ова друга, јер се у њој чувају три длаке из браде Мухамеда, које је ту донео Сиди Сахиб, уважен за свеца. Кербала у Ираку, је свето место и центар ходочашћа шиита. Ту је у време рата с Омајадама 680. г. погинуо Хусеин, Мухамедов унук (син Алија и Мухамедове кћери Фатиме), признат за трећег имама. Убијен је из заседе на путу за Куфу, у којој је намеравао да предводи покрет шиита. Гроб Хусеина је циљ ходочашћа шиита. Прва гробница је изграђена још 680. г., затим је више пута подизана џамија над гробом. Садашња светиња потиче из XI и XVI века. У Кербали се такође налази света џамија с гробом ал-Абаса, рођеног брата Хусеиновог, који је погинуо заједно с њим. У спомен на мученичку смрт Хусеина врши се сваке године религиозна церемонија (тзв. „Повратак главе“), која подсећа на слање породици Хусеинове главе. Она се врши у месецу „сафар“, на 40. дан после завршетка сличне церемоније у Багдаду. Главна светковина шиита одржава се 10. дана месеца „мухарам“, на дан смрти Хусеина. Неџеф је град јужно од Кербале у Ираку, свето место шиита. Ту се налази претпостављени гроб калифа Алија ибн аби Талиба, зета пророка Мухамеда. Према шиитској традицији, Али када је осетио да му се приближава смрт (661. г.), наредио је да његове посмртне остатке привежу на грбу камиле и сахране тамо, где се она први пут заустави да се одмори. За време Омајада гроб Алија чуван је у тајности. Прва џамија подигнута је на том месту тек 791. г., а гробница посвећена Алију 977. г. (касније спаљена и обновљена 1086. г.). Сада постоји велика џамија на месту где се налази гроб Алија. За шиите Али је „светац Алаха“ („vali Allah“), повезан с Богом мистичном везом, што га разликује од Мухамеда, који је само пророк („nabi“). Шиити приписују Алију три достојанства: имама, ратника и свеца, а такође повезују с њим многа чуда („karamat“). Други прет- 257 Географија религија постављени гроб Алија налази се у Мазар и-Шарифу (Авганистан). На територији Неџефа налази се низ теолошких школа. Багдад је основао калиф Ал-Мансур 762. године. Био је престоница арапске империје у периодима 762–836. и 892–1258. године. Највећи процват град је доживео у IX и X веку. Тада је он био велики религиозни и културни центар. Град опада од 1055. г. када су га заузели Турци селџуци. Читава агломерација била је опустошена у време најезде Монгола 1258. г. Од бројних џамија и медреса остале су само рушевине. Поновно оживљавање у развоју града почиње на прелазу XIX и XX века, углавном захваљујући изградњи багдадске железнице. У граду се налази низ маузолеја са гробовима светаца. Треба истаћи гробове двојице шиитских имама: Мусе ал-Касима (седми имам, умро 799. г.) и Мухамеда ал-Џавада (девети имам, умро око 831. г.). Ти гробови налазе се у светињи Ал-Кадхимајн, званој Златна џамија, која је најпосећеније свето место у Ираку. Главне свечаности везане су за годишњицу смрти Хусеина. Та светковина („ашура“), 10. дана месеца „мухарама“, повезана је с верском церемонијом. Многи сунитски ходочасници посећује џамију гроба славног шеика Абд а-кадира ал-Џилана (умро 1165). Самара (арап. – „sarra man ra“) северозападно од Багдада, била је резиденција абасидских калифа у периоду 836–883. Сада је једно од светих места шиита. Према традицији ту је погинуо последњи имам Мухамед ал-Махди, који остаје „у скривању“ од 879. г. (Велика џамија). У центру града уздиже се Златна џамија ар-Равда ал-Аскарија из XIII века, светиња шиита. У њој се налази гроб десетог имама Али ал-Хадија и његовог сина, једанаестог имама АлиХасана ал-Аскарија (умро 874. г.). Кум је град јужно од Техерана, на месту бившег Туса, којег су мухамеданци освојили око 650. г. Има много гробница и маузолеја муслиманских светаца, од којих је посебним култом овенчан осми имам Али ар-Рида, потомак Алија. Избор за наследника калифа абасидског ал-Мамуна 817. г., требало је да доведе до помирења две гране сродства повезане непосредно с Мухамедом: Алида и Абасида (отуда му придев „Заступник“ – арап. „Рида“, перс. „Реза“). Међутим, те исте године он је био убијен у Туси (29. дана месеца „сафар“). Око његовог гроба настао је град Мешхед. Тај назив, који се појавио у арапским текстовима први пут у X веку, потиче од маузолеја („mašhad“) подигнутог у том месту за имама ар-Риду. Град се интензивно развијао од времена владавине династије Сафавида (1501–1736), који су признали шиизам за државну религију а Меш258 Ислам хед прогласили религијским центром Персије. Садашњи објекат потиче из XV, с неким деловима из XVIII века. По рангу, Мешхед се сматра као „Мека шиита“. Ходочасници трипут обилазе гроб Али ар-Рида, проклињући сваки пут непријатеље осмог имама, посебно абасидске калифе Харун ар-Рашида (умро 809. г.) и његовог сина алМамуна (умро 833. г.). У Куму се налази маузолеј Фатиме, сестре ар-Рида (умрла 816. г.). Кум је био седиште ајатолаха Хомеинија. Исфахан је бајковити град из Хиљаду и једне ноћи, на некадашњем „Путу зачина“, касније преименованом у „Пут свиле“. Истиче се не толико по светости колико по лепоти тиркизно плавих џамија, са калиграфски исписаним именом „Алаха Милосрдног“ и изографисаним куполама. Међу најлепшима су џамије: Јомех, Шеик Лотф Алах, Имамова и Масџид-и-Шах, коју је изградио шах Абас I у првој половини XVII века. Мазари Шариф је свето место шиита, на северу Авганистана. Ту се налази други претпостављени гроб Алија, зета Мухамедовог (умро 661. г., први гроб је у Неџефу, у Ираку). „Mazar-i Šarif“ значи дословце „Гроб племенитог“. Према легенди, Али је сахрањен у близини града Балх (територија древне Бактрије). У XII в. султан Санџара наредио је да се тражи тај гроб. Тело Алија је нађено, како каже традиција, у неизмењеном стању. На том месту је 1136. г. подигнут маузолеј. Пошто је Џингис Кан потпуно разорио град 1221. г., остао је само гроб, који је 1480. године поново отворен. Према тврдњи, да се тело зета Пророковог није распало, подигнута је џамија с циљем да се у њој чува саркофаг. После бројних преправки и реконструкција, тај објекат постоји и данас и представља највреднији ансамбл исламске архитектуре Авганистана. Осим шиита ту светињу посећују и сунити. Главна свечаност се одржава на свету муслиманску Нову годину („Id Nauruz“). Мазари Шариф дугује свој развој религијској функцији. Истовремено, развој тог града допринео је опадању оближњег Балха. Самарканд, град у Узбекистану, освојила је исламска војска 712. г. Ту је била резиденција династије Сасанида, престоница државе Тимурида у XIV–XV веку. У то доба био је јак центар културе, уметности, науке и ислама. Џамије, бројне медресе и маузолеји, нпр. Шах-и-Зинда (XIV–XV век). Назив маузолеја веже се с легендом о Кусам ибн Абасу, рођаку Мухамедовом. Према предању, Кусам је дошао ту с арапском војском, да би проповедао ислам. У рату с „неверницима“ (VIII в.) одрубљена му је глава, коју је Кусам узео у руке и сакрио се у дубоком бунару који води до подземних 259 Географија религија вртова. Према предању тамо живи и данас. Отуда назив „Шах-иЗинд“, што означава „живи краљ“. Гроб Кусама је свето место и циљ ходочашћа муслимана средње Азије. Бухара (Узбекистан), је пала под власт Арапа крајем VII века. Период процвата доживела је у доба владавине Саманида (IX – X в.) и Тимурида (XIV–XV в.). Њене знаменитости су бројне џамије, медресе, маузолеји, међу којима је маузолеј Абу-Бакр-Саида, једног од тамошњих муслиманских светаца. Ти гробови су циљ исламских ходочасника из централне Азије. Аџмер (Ајмер, југозападно од Џајпура, Раџастан), је центар религијског култа муслимана на индијском субконтиненту. Око 12% становништва Индије су муслимани (9% сунити и 3% шиити). Град је заузела војска Махмуда из Газне у XI веку и остао је под влашћу муслимана до XVIII века. Био је омиљена резиденција Великих Могула. Има много џамија, маузолеја и гробница муслиманских светаца. Ходочасници који исповедају ислам долазе пре свега до гроба („Dargah“) светог мистика шеика Кхађа Маудина (Khwaja Muin-ud-Din, назван Чисти), који је дошао ту 1192. г. и умро 1239. г. Светињу над гробом изградио је Хумајун (други цар Индије из династије Великих Могула, умро 1556 г.). Ту је долазио на поклоњење сваке године из Агре трећи цар из династије Великих Могула – Акбар (1542–1605 г.), најмоћнији владар Индије из те династије. Већина ходочасника долази у периоду Рамазана. Агра (Утар Прадеш, Индија) је град недалеко од најлепшег здања у свету ислама – Таџ Махала. Главна доминанта града је Црвена тврђава. Агра је била некадашња престоница династије Могула, од којих су многи ту и сахрањени. Осим тога, треба поменути здања као што су Диван-и-Кхас, Диван-и-Ам, Џахангир Махал, џамија Нагина и лична џамија императора Мина Масџид. Са лепим алејама и фонтанама, које имитирају изглед муслиманског раја, град одражава период процвата империје Могула. У месту Сикандра, око 10 km од Агре, налази се маузолеј императора Акбара. Таџ Махал је маузолеј који је подигао Шах Џахан, унук Акбара, својој супрузи Арџиманд Бару (коју је од миља називао Мумтаз Махал - Бисер харема), пошто је умрла на порођају њиховог четрнаестог детета. Маузолеј је грађен од 1630–1652. г. У градњи је учествовало 20.000 радника, и велики уметници онога времена, из Персије, Египта, Кине, Фиренце. У њега су уграђени јаспис из кинеских планина, бурмански рубини, египатски мермер и сиријски ћилибар. Уз то, купола маузолеја има чудесну акустику, тако да се 260 Ислам каже да Таџ Махал није само маузолеј, него и симфонија која говори о љубави. Рауза или Кулдабад („рајски дом“), близу Аурангабада у индијској држави Махараштра, назива се „Кербала Декана“. Ту је сахрањен велики број значајних личности, међу којима и Аурангзеб (умро 1707. г.), цар из династије Великих Могула, највећи после Акбара владар Индије. У светињи с гробом владара налази се одећа, коју је тобож користио Мухамед. У другој светињи налазе се длаке из браде Пророка. Ахмаднагар (Махараштра), град основан 1494. г., био је престоница династије Низам Шахова. Први султан, Ахмад Низам Шах, створио је моћну државу која је постојала до XVII века, када су је освојили Могули. Осим тврђаве, знаменитости града су маузолеј Низам Шаха, џамија Касима (150–1508 г.) и џамија Дамади (1567– 1568 г.), украшена интересантном резбаријом. У свету постоји низ џамија које су не само верски, него и туристички објекти због своје архитектуре, грандиозности и оригиналности. То су Плава џамија у Истанбулу, џамија Ибн Тулуна и Султана Хасана у Каиру, џамија Омејада у Дамаску (бивша базилика Светог Захарија са гробом Јована Крститеља), Златна џамија у Багдаду, џамија Куват Ул-Ислам и минарет Кутуб Минар у Делхију и многе друге. Сл. 27. – Поглед на Кабу у време хаџа (NUR, 58, 2010) 261 Сл. 28. – Најважнији центри ходочашћа у исламу Географија религија 262 Глава IX ХИНДУИЗАМ – ПУТ У САКРАЛНИ СВЕТ 1. Продор Аријеваца на исток и ширење монотеизма Древне земљорадничке цивилизације назване по археолошким остацима градова Харапа у долини реке Рави, притоке Инда, и Мохенђо Даро („брдо мртвих“) у долини Инда, настале су око 3.000 година п. н. е. и пропале око 1.500 г. п. н. е. Ови градови су били саграђени у приближно исто време, по истом плану, исте величине (по око 35.000 становника) и од истог материјала – печене опеке. Природна средина у којој су настали ови градови много се разликовала од данашње. Регион око Мохенђо Даро данас је фактички пустиња, која прима мање од 15 mm падавина годишње, а температура лети достиже 500 C. Али у трећем миленијуму пре нове ере ту су расле шуме а судећи по цртежима на археолошким налазима, било је и крупних животиња - носорога, слонова, тигрова, бивола. У доба успона ових цивилизација, око 3.000 г. п. н. е., почиње да се мења клима у ширем простору - од топле и влажне у хладну и сушну. Екваторијални западни ветрови који су допирали до долине Инда постепено слабе, узрокујући сушу. Суша је у почетку подстицала развој цивилизација, али само до неке границе, од које све пресушује. Један од реалних проблема током тог процеса био је губитак обрадивог земљишта узрокованог таложењем соли садржане у води за наводњавање. Други проблем био је дефорестрација. Наиме, за печење опека од којих су грађени градови, потрошено је много дрвета. Уништавање шуме допринело је опустињавању. Еколошки стрес допринео је слабљењу земљорадње, тако да су ове цивилизације постале лак плен освајача – номадских сточара са севера. Географија религија У епохи холоценог максимума, 3–4 хиљ. година пре нове ере, када је климат био знатно влажнији него данас и када су у долини Инда цветале земљорадничке цивилизације Дравида, истовремено у пределима око јужног Урала живела су племена сточара – Аријеваца. Затим се климат почео погоршавати, пашњаци смањивати и део тих племена почео се кретати према средњој Азији. Узроци миграција ових коњаника номада, уопште, били су раст траве на једној и њена деструкција на другој страни. Степа је сахнула, номади су стремили њеној периферији, тамо где су се зеленили сочни пашњаци. Нека племена прешла су из средње Азије преко планина Хиндукуш и око 1.500 година п. н. е. нашла се у долинама Инда и Ганга, и ту основала најтрадиционалнију од традиционалних култура Истока. Они су названи Индоаријевцима. У условима суше у долини Инда, аријевски начин живота базиран на номадском сточарству био је више адаптиван него дравидски, базиран на земљорадњи. Аријевци су донели у долину Инда атрибуте цивилизације, које староседеоци раније нису познавали – коње, борна кола, бронзано оружје, свете списе „веде“ (санскр. – „знања“), укључујући збирке химни боговима, молитве, обредне песме, законе и прописе, прва филозофска уопштавања. Друга племена Аријеваца су пошла према југу, у Иран, постала Ираноаријевци или Аријани, и створили своју свету књигу „Авесту“. Трећи талас миграција кренуо је према западу и регресирао к првобитним традицијама, на којима је настао скитски свет. Аријевцима се понекад називају сви Индоевропљани, али овде ћемо користити назив у ужем смислу. Обележја Аријеваца су аристократија и традиција. Само њихово име значи „племенити“. Баш Хиндуси, потомци слободољубивих номада, створили су систем каста, који је петрификовао та обележја. Аријевски систем религиозних митова и ритуала може се у главним цртама реконструисати поређењем најстаријих аријевских књига Ригведа и Авеста, које нису подједнако значајне. Неке химне Ригведе, или њихове делове, несумњиво су створили аријевски жреци још у периоду религиозног јединства ираноаријевских заједнице у III–II миленијуму п. н. е., док текстови Авесте одражавају религиозну идеологију већ осамостаљених племена, привржених зороастризму. Према најранијој литератури брахманизма, Аријевци су били политеисти. Њихова реч за бога има исти корен са “тиен” или “небо”, што је уобичајено за друге номадске народе у Азији. Ипак, 264 Хиндуизам бог неба није уздигнут на највиши трон међу боговима. То је вероватно одраз релативно хумидније средине у долини Инда него на пашњацима централне Азије. Дакле, Аријевци су морали бити под утицајем политеизма присутних Дравида. У њиховој литератури постоје неке фразе које указују на хумидитет долине Инда. У фрази за бога монсуна они моле: “Не сакривај сунце од нас”. Богу кише они кажу: “Ти си журно почео кишу, заустави је”. Одатле знамо да је некад било много кише у долини Инда. Може се закључити да је кишу доносио западни екваторијални ветар из фразе: “Када дође сезона киша, мучна врућина престаје”. Бог сунца није рангиран високо, чак и песме богу олује и богу ватре су бројније. Судећи по текстовима, тон магије био је јачи него обожавање богова. Аријевци су дошли у долину Инда са севера, продирући према истоку преко Хиндустанске низије између Хималаја и Деканског платоа и ширили се у просторе Гангешке низије. Са друге стране, опустињавање које је почело из долине Инда постепено се ширило према истоку. Ово се објашњава скретањем екваторијалних западних ветрова који дувају од источне Африке ка североистоку Индије. Са општим померањем екваторијалних западних ветрова ка југу, суша почиње да се шири од северозападног угла Индије ка југоистоку, до путање југозападног монсуна, који се понавља сваке године. Аријевци су напредовали према истоку пре ове суше и доспели у шумска подручја Хиндустанске низије. Према њиховој древној литератури, опис да је тешко палити шуме у време киша, показује да су у то време преовладавали кишни услови. Из описа тешкоћа паљења шума, можемо закључити да су људи намерно палили шуме због неког важног разлога. Можда је то било паљење због обрадивих поља? У литератури старој 2.600 година, постоји опис да су подручја источно од реке Гандак, била такође влажна и шумовита. Река Гандак је притока Ганга и тече по средини између Делхија и Калкуте, где данас нема густих шума. Аријевци су прелазили од политеизма ка пантеистичком монизму, сукцесивно са миграцијама према истоку. У литератури старој 3.200 година то је само наговештено, док је пре 3.000 и 2.800 година евидентан велики помак. Аријевци су показали прогрес ка монотеизму, баш када су ушли у шумско подручје. У доба појаве Аријеваца у Пенџабу њихов врховни бог био је Дјаус, отац-небо (као грчки Зевс). Они су се клањали још двојици богова, који су проистекли од Дјауса – Варуни и Митри, синовима неба. 265 Географија религија Временом је врховно божанство аријевске Индије постао Варуна, свемогући и свевидећи судија и чувар светског поретка („рита“). Са продором Аријеваца на исток, бог ватре добија на значају. У литератури старој 3.200 година, бог ватре Агни се помиње као близак друг и заштитник. У њој се објашњава да је прекомерна влажност источно од реке Гандак “зато што ватра није очистила овај простор”. Овде је ватра литерални почетак живота, а заправо симболизује крчење шума. Бог сунца Сурја (као грчки Хелиос), осваја највише место у X в. п. н. е. У једном тренутку раног ведског периода у пантеону врховно место заузима Индра, бог рата. У представама ведских мудраца Индра је био персонификација југозападних монсуна, с муњама (ваџра) у рукама. У његовој свити налазила се група млађих богова Марута, господара ветрова. Можемо приметити процес раста моћи бога сунца и бога монсуна, сукцесивно са повлачењем шума услед аридизације климата и спаљивања од стране људи. У том пантеону било је и смртника. Небески жрец Вивасвата имао је два сина – Јама и Ману. Ману се сматрао праоцем Аријеваца. Јама је био први човек који је умро, и постао спроводник умрлих у други свет. У ведама је опевана и Сома,1 као течни пламен и извор ведског мистицизма. Стари ведски богови као што су Индра и Варуна временом су потиснути у други план, а главно место у пантеону заузели су велики богови хиндуизма - Брахма, Шива и Вишну. Творац света Брахма најпре се помиње у литератури старој 2.800 година, према којој је на почетку створио воду, небо и земљу (копно). Ово кретање ка монотеизму је у вези са прогресом људског логичког мишљења, али оно је могло бити и под утицајем монотеизма донесеног трговачким бродовима краља Соломона, који су обилазили рог Африке још пре 3.000 година. Представе о другим боговима, као што су бог мајмуна Хануман и слоноглави Ганеш, складно су уклопљене у монотеизам преко идеје о постојању светског духа Ишваре. Тај дух имао је различите аспекте, од којих се сваки оваплоћавао у једном од богова, који су такође имали различите облике. На пример, Вишну је имао низ оваплоћења (аватара) од којих су најпознатији Рама и Кришна. Кроз ту идеју политеизам је релативизован. 1 Сома је опојни напитак који се справљао од истоимене биљке, која расте на Хималајима на неприступачним местима изнад 3300 m н. в. и веома је ретка. Тај напитак је наводно омогућавао астрални доживљај. 266 Хиндуизам Сл. 29 – Индија – древне цивилизације 3000 – 2500 г. п. н. е. и свете реке у хиндуизму 267 Географија религија 2. Географски контрасти и културни идентитет Индије Територија Индије захвата 3,29 мил. km2 и простире се у правцу север – југ око 3.214 km и запад – исток око 2.933 km. Дужина копнених граница износи око 15.200 km а морских 6.100 km. Тај огромни простор представља јединство разноврсности, како у физичко-географском тако и у културно-географском погледу. Физичкогеогрфски дели се на три природне целине – планински систем Хималаја, Гангешку равницу и Деканску висораван. Планински зид Хималаја са врховима покривеним снегом, одиграо је значајну улогу у формирању индијског културног идентитета. Неки специјалисти сматрају да је та физичко-географска баријера погодовала развоју уникалне индијске цивилизације. Ипак, историја и археологија наводе на закључак, да је еволуција културе Индије резултат међудејства две групе фактора – физичкогеографске средине и метафизичких идеја. Чак и површан поглед на географску конфигурацију Индије открива, да изузев планинских баријера на северу и Источних и Западних Гата на југу полуострва, читаву земљу сачињавају равнице или ниски платои, наводњени великим рекама. Са Хималаја потичу два велика речна система северне Индије, дуж којих су у плодним низијама ницале и цветале уникалне цивилизације. Река Инд (санскр. „синдху“ - река), тече на територији савременог Пакистана. По њеном имену је добила назив садашња Индија. Пет великих притока Инда – Џелам, Чинаб, Рави, Биас и Сатлеџ – теку преко територије Пенџаба („петоречја“), где је око 2000 г. п. н. е., дакле пре доласка Аријеваца у Индију, развијена цивилизација Харапа. Басен Инда одвојен је пустињом и планинским венцима од велике низије, кроз коју теку река Ганг и његова притока Џамна (Јамуна). Регион између те две реке назива се Дхоаб („дворечје“). Простор између Делхија на западу и Патне на истоку називао се Арјаварта („Аријевска земља“). Та плодородна низија привлачила је освајаче. Близу ушћа у Бенгалски залив, Ганг се састаје с Брахмапутром, која извире на Тибету. Јужно од Арјаварте простире се планински масив Виндхја (Винђа). У прошлости су његове падине биле покривене густом џунглом, кроз коју освајачке армије Аријеваца нису могле лако да продиру. Јужно од тих планина просторе се огромни плато Декан (југ), 268 Хиндуизам ограђен планинским ланцима – Западним и Источним Гатима („гхата“ – степенице). Западни Гати се пружају дуж обала Арабијског мора. Те планине су у историји биле заштитна баријера Индије. Са њихове западне стране пружа се Малабарска обала дуга око 300 km, а са источне историјска област Карнатака. Источни Гати нису толико дуги као Западни; оба планинска венца се сустичу у региону Нилгири („плаве планине“). Главне реке централне и јужне Индије, изузев река Тапти и Нармада, теку од запада према истоку и уливају се у Бенгалски залив. Притока реке Кришна, Тунгабхадра, одваја Декан од велике низије познате као „Тамилска земља“. Њено становништво је до данас сачувало своју културну специфику и разликује се од становништва северних региона Индије. Групе народа који живе на југу Индије, под називом Дравиди, за разлику од северњака, говоре различитим језицима и имају различите расне корене – медитеранске и аустралоидне. Управо том мешовитом расном типу је припадало становништво древне цивилизације у долини Инда, која је уништена у другом миленијуму пре нове ере. Индију карактеришу велике климатске разлике. Док за већи део земље можемо рећи да има уједначену климу, ипак налазимо све типове, од жарке до хладне и од веома влажне до сушне климе. На северу, у Хималајима, зиме су хладне и оштре, са снегом. Истовремено у низијама северне Индије зиме су прохладне, са веома хладним ноћима, док су лета жарка. На Декану разлика између годишњих доба није толико изражена. На Тамилској низији стално је топло, али температуре нису толике као на северу. Изузев неких хладних региона, климат у целој земљи је пријатан током једног а топао током другог дела године. Бенгал и неки брдски региони, добијају обиље падавина али у већем делу земље оне су умерене и оскудне у једном делу године. Неких година делови земље уопште не добијају падавине. Ритам живота у Индији је одувек зависио од монсуна, који доносе кишу неопходну за усеве. У целини, од октобра до маја падавине су реткост, у том периоду могућа је земљорадња само уз вештачко наводњавање. Крајем тог периода почињу врућине, и крајем априла температура у северним низијама достиже 400 C, праћена сувим ветром. Земља испуца од суше, животиње угибају од жеђи, људи се склањају у хладовину. Крајем јула долазе кише, земља нагло добија зелени покривач. Период монсуна траје око два месеца, после чега се кише смањују и 269 Географија религија нестају. Вода доноси не само живот, него и смрт. Реке се изливају и плаве велике површине, што понекад добија катастрофалне размере. Али у Индији монсунима се ипак радују, нестрпљиво их очекују, и за њихов долазак људи се захваљују боговима. Природне врсте земљишта се веома разликују од места до места, услед чега су могуће практично све врсте биљне производње. Природно, земља која је састављена претежно од низија, добро наводњена и довољно осунчана већим делом године, погодна је за развој пољопривреде. Због тога је од прадавних времена пољопривреда била главно занимање људи у Индији. Пошто се различити делови земље разликују по производњи, и постоје могућности транспорта природним пловним путевима или друмовима који су грађени без много тешкоћа, унутрашња трговина је развијена у значајном обиму. Спољња трговина копненим и морским путевима, била је такође развијена, али захваљујући страним трговцима, док су Индијци имали минорну улогу. Индијски бродови су учествовали у поморској трговини знатно мање, зато што је море удаљено од хинтерланда ове земље; само становници обалских региона су се бавили поморством. Тако под утицајем природних услова и сила, економски живот Индије базиран је на пољопривреди, што је утицало на обликовање индијске културе у целини. То је истакло вредности мира и конструктиве активности више него ратова и деструкције. Манифестације тог духа сусрећемо кроз историју индијске културе. Осим утицаја на материјалну културу, природна средина је обликовала физички изглед и црте људи. Иако се запажају разлике у цртама између људи у Индији, они имају неке заједничке карактеристике по којима се разликују од других народа. Тај директан утицај природне средине на развој њихове природе је јасно видљив. Али индиректан ефекат на њихов темперамент и карактер, на њихов ментални, социјални и морални живот није тако јасан. Потребно је објаснити како су географски фактори, посебно климат, утицали на опште погледе и темперамент Индијаца и помогли обликовање њиховог мишљења и активности. Западно (евроамеричко) мишљење придаје велики морални значај борби између човека и његове физичке околине и разматра победу над природом као кључ културног прогреса. Индијско мишљење, с друге стране, је развијено у средини коју карактеришу топла клима, богато земљиште, обилна продуктивност и лаке комуникације. Његова релација према природи није борба, него хармонија, није 270 Хиндуизам револуција него еволуција. Та фундаментална морална свест није посматрала свет као пун сила зла, које човек мора победити и променити, него као место где делују закон, добро и правда и према којима човек треба да прилагоди свој живот. Ако је овај осећај хармоније са универзумом усмерен ка вишим вредностима живота, то постаје животворан и практичан идеал, у супротном се претвара у фатализам и неактивности. У већини делова земље постоји нека ритмичност и умереност у променама времена. Иако се количине падавина разликују од године до године, климатски услови су углавном стабилни. Свака сезона почиње у одређено време и њен интензитет се мења у одређеним границама. Катаклизмички феномени који ремете нормални ток природних процеса су реткост. Овде нема вулканских ерупција а земљотреси су слаби и ретки. Нема јачих природних акцидената изузев урагана и олуја промењивог интензитета. Како је дуго посматрање правилности и континуитета природних процеса утицало на индијско мишљење? Резултат је осећај да је морални закон само продужетак закона природе. У примитивним фазама, човек чак није правио разлику између моралног и физичког света. Тако од самог почетка, индијска свест је прихватала начелно уверење да су моралне консеквенце сваке акције дефинисане и изведене као наставак сезонских ритмова. Доктрина предодређености, која је склона дегенерацији у фатализам, у стварности је веза између моралног и природног закона. Суштина је да су консеквенце људских акција део физичког света и продужетак закона природе, над којим човек нема контролу. Ова необјективна теорија, у појединим периодима декаденције била је дестимулативан део индијског менталитета, зато што је предодређеност добијала форму фатализма. Топла а у неким пределима и жарка клима, плодност тла и обиље воде, чине Индију погодном за пољопривреду, која је од памтивека утицала на формирање породичног и друштвеног живота. Пољопривреда је много више утицала на културни развој него номадске заједнице. Она је више била мирољубива и хумана. Због тога је у долини Инда, култура прешла из примитивне у секундарну фазу свог развоја две хиљаде година пре доласка Аријеваца. Касније, многи номадски и ратоборни људи долазе у ову земљу и њихово мешање модификује национални темперамент. Али особине као што су дубок осећај за породични живот, мирољубивост и добродушност, остале су значајна компонента карактера Индијаца. 271 Географија религија Аграрни живот и уопште географски услови су, такође, играли велику улогу у обликовању политичке структуре и развоја земље. Наравно, у аграрној држави становништво није концентрисано у неколико градова него је распршено по селима. Чак и данас, број градова је релативно мали и око 72% становништва Индије живи у селима. Крајем античког периода, према историчарима, држава је имала око 100 милиона становника који су живели у селима. Основне политичке јединице биле су заједнице села (панчајати). У тим условима, политички развој је ишао у смеру децентрализације и то, од самог почетка до доласка Британаца. Али узимајући у обзир неке друге околности, ова демократија је била ограничена на локални ниво. Иако подељена на много малих држава, Индија је увек функционисала више као слободна федерација; идеја политичког јединства је увек имала јак утицај на индијску свест, политичку и друштвену мисао. То су карактеристике индијске мисли и темперамента, које су настале у посебној физичкој и економској средини. Али утицај физичко-социјалне средине је само један од реалних елемената у формирању индијске културе. Други значајан елемент је идејни, тј. идеје, уверења, принципи који имају своје заједничко порекло у спознаји виших вредности. За Индију се каже да је „земља филозофа“. Странцу се чини, као да се људи тамо просто рађају мудри. Идеје које су ушле у склоп индијског менталитета нису увек производ географске средине, него су неке дошле споља, из других делова света. Оне су у различитом степену утицале на различите друштвене групе и класе, што је резултирало појавом различитих религија и култура у Индији. Можда је најважнији фактор, који је, после географских услова, утицао на формирање културне карте Индије, била религија. Религија је створила индијску културу и друштво. Чак и данас она је најважнији фактор, који одређује индијски менталитет и начин живота. Индија је родна кућа најмање четири религије – хиндуизма, џаинизма, будизма и сикхизма, а усвојила је још три – зороастризам, ислам и хришћанство. Џаинизам, будизам и сикхизам су настале као реформистичке гране хиндуизма, да би се касније оформиле као посебне религије. Конфесионална структура становништва у Индији на почетку XXI века је следећа: хиндуисти 80,5%, муслимани 13,4%, хришћани 2,3%, Сикхи 1,3%, будисти 0,8%, џаинисти 0,4% и остали 0,7% (Manorama Yearbook, 2005). У категорији „остали“ су зороас- 272 Хиндуизам тријанци, Јевреји, анимисти и други. Индијске државе Џаму и Кашмир насељене су претежно муслиманима. Ислам су почели да шире у Индију у XII веку освајачи из средње Азије. Данас је Индија друга земља по броју муслимана у свету. Хришћанство у Индији је наводно почео ширити свети апостол Тома 52. г. н. е., на простору данашње државе Керала. Најстарији докази о присуству хришћана у Керали потичу из VI века. Због начина обреда познати су као „сиријски хришћани“. Јудаизам су почели ширити јеврејски трговци у XIII веку на западној обали, али без већег успеха. Индија је данас федерација која се састоји од 28 држава и 6 савезних територија. Признато је 18 службених језика, плус енглески. Хинди језик говори око 40% становништва, углавном у северном делу земље. Изненађујући је податак да у Индији има 4 600 етничких заједница и 325 језика из 12 језичких породица и 24 различита писма. Око 30 народа спада у категорију преко милион припадника. Ових неколико података илуструје јединство различитости у културној географији Индије. Увек када се појављивао неки нови идејни покрет, аутохтони или алохтони, базирао се у наглашавању постојећих разлика. Временом су конфликтни елементи хармонизовани у смеру синтетизовања нове културе. Синтеза регионалних или групних култура у заједничку националну културу одвијала се у три правца у историји Индије – прво фузијом аријевске и дравидске, затим хиндуистичке и будистичке и коначно хиндуистичке и муслиманске културе. Те фузије нису завршене, тако да је данашња културна стварност Индије доста комплексна. Упркос културним разликама, преовладава толерантни плурализам и „свеобухватни осећај за индијско“. 3. Фазе развоја хиндуизма Брахманизам су изворно развили Аријевци у другом миленијуму пре н. е. Ширећи се према истоку и југу, брахманизам је апсорбовао локалну културу и постајао хиндуизам, у који је потом укључен и будизам. Када кажемо да је од брахманизма настао хиндуизам, то није зато што је овај преузео богове из брахманизма, него како он тумачи богове. Хиндуизам се може сматрати политеизмом јер обожава много богова и богиња. Међу њима постоје бог сунца, бог ветра, бог животиња (крава, змија итд.), бог река, бог дрвећа, и остале 273 Географија религија надприродне силе као што су зли духови. Издвајају се три врховна бога: Брахма или Брама (ствараоц света), Вишну (заштитник) и Шива (стваралац и рушитељ). Хиндуистичка религија је заснована на ауторитету светих књига веда, учењу о дхарми (укупној дужности), поштовању кастинског система, учењу о карми (ванземаљском свету) и самсари (пресељењу душе). Развијени су и култови предака, епских хероја, обреди приношења жртава и спаљивања мртвих. Трансформација брахманизма у хиндуизам била је постепена, током неколико векова око прелаза из старе у нову еру. Због тога хиндуизам нема оснивача, ни јасан историјски почетак. Развој хиндуистичке културе специјалисти углавном деле на шест периода (Tokarczyk A., 1986; Abid Husain S., 1997., с. 24-101; Smart N., 1998., с. 56-58; Ларсен Дж., 2008., с. 195): 1. Период култура у долини Инда (3250–1500. г. п. н. е.). Археолошким ископавањима предаријевских цивилизација у долини Инда и у области Пенџаб, пронађене су женске фигурице од теракоте, које упућују на култ плодности и веру у Велику богињу мајку. Тада се такође појавио прототип Шиве у цивилизацијама Мохенђо – Даро и Харапа. Археолошки налази указују да су практикована ритуална купања и поштоване многе врсте дрвећа и животиња (нпр. носорог, тигар, слон, бик) или одређени симболи. 2. Брахмански или ведски период (око 1500–600. г. п. н. е.), карактерише се ритуалним приношењем жртава, истакнутом улогом жреца брахмана и појавом веда, које до данас представљају свету индијску литературу и сматрају се за „књиге откровења“. Настанак веда, а посебно њиховог првог дела – „Ригведе“, веже се с најездом Аријеваца на Индију (око 1.500. г. п. н. е.). Баш из тог похода Аријеваца на исток родио се хиндуизам. Индоаријевци су успоставили неке културне карактеристике, које ће касније одредити правац индијске цивилизације и хиндуизма, као што су: 2) језик санскрит (староиндијски или ведски санскрит); 2) друштвена подела на четири кастинске групе или „варне“: брахмани (свештеници), кшатрије (ратници, управници), вајшије (сељаци, занатлије, трговци), шудре (радници, слуге). На бази варни, настале су бројне друге касте – џати. Изван касти је група „недодирљивих“ (аспришја, или кандала), који се сматрају „нечистим“, баве се прљавим пословима и обично живе у посебним четвртима изван насеља; 3) сложен систем приношења жртве; 4) клањање пред сложеним пантеоном богова. 274 Хиндуизам Термин „веда“ (дословно „знање“) – означава свето знање које изговара главни жрец односно брахман, приликом ритуалног приношења жртве боговима. Најстарији сачувани индоаријевски литерарни споменик су „Ригведе“ (око 1500. г. п. н. е.), а после њих су настали други делови („санхите“) веда. У шумским пределима северне Индије изван градова се развијају специјалне школе брахмана. Дела тих школа називају се „арањаке“ или „шумске књиге“, које су настале у XII и XI веку п. н. е. Потом жреци почињу да размишљају о дубљем смислу ритуалних процеса и стварају неки облик филозофије о везама ритуала с космосом и људским друштвом. Те ране протофилозофске и спекулативне рефлексије су сабране у групу текстова, која се назива „упанишаде“ (буквално „да седнем до“ учитеља, или гуруа, и да изучавам специјално, тајно знање). Упанишаде су у IX и VIII веку п. н. е. већ биле оформљене, али су допуњаване и касније, све до почетка нове ере. У разматраном периоду религија је имала политеистички карактер, а богови су уопште персонификовали појаве или силе природе. Тада су поштоване две групе божанстава: деве (од санскр. „дева“ - „бог“) и асуре (санскр. „господа“). Деве су биле ведска божанства и представљале су персонификацију природе, нпр. Индра – бог буре и кише, Агни – бог ватре, Варуна – чувар вечног космичког поретка света - „рита“. Асуре у ведској епохи су били сматрани за непријатеље богова (тзв. демони зла). Упанишаде су постепено одступиле од ведског ритуализма у правцу контемплативног живота, медитације и интуитивне спознаје. Важну позицију добили су брахмани (отуда се тај период назива брахманизам), који себе називају „боговима на земљи“ („бхумидева“). Развијана је зацртана у ведизму вера у пресељење душа („самсара“, „точак постојања“) и избављење. Ведски богови изгубили су на значају, а у периоду X – VIII в. п. н. е. највећа мистерија постао је обред жртве. 3. Будистички и шрамански период (око 600. г. пре н. е. – 300. г. н. е.), карактерише се аскетском дисциплинованом медитацијом (јогом) и преданошћу („бхакти“) личном богу. Корен термина „шраман“ је „шрам“, што значи „старам се усиљено“ или „практикујем аскетизам“. Тражење унутрашње истине, обраћање ка медитацији и интроспекцији и практиковање јоге у знатном степену је потиснуло стари брахмански култ приношења жртве и улогу жрецабрахмана. Према „бхакти“, избављење не зависи од церемонија брахмана и религијских заслуга, него од милости божије. Кроз адапта- 275 Географија религија цију теистичких локалних култова из предаријевских традиција настала је митологија и форма хиндуистичког теизма, записана у бројним пуранама. „Бхакти“ (санскр.– „преданост, љубав“ према богу) је један од три пута избављења, прокламован у „Бхагавадгити“. Међу шраманским (небрахманским) монашким групама, које почињу да се појављују око VI в. п. н. е., две су се развиле у независне религије: џаинизам и будизам. Из шраманског теизма појављују се бхактистички култови, конкретније шиваизам и вишнуизам. Богови Шива и Вишну су били познати у старој ведској религији, али не као доминантне фигуре. Осим тога појављују се друга хиндуска божанства као што су Васудева-Кришна (божански херој Махабхарате), Господ Рама (божански херој Рамајане), Нарајана и други, који се називају вишнуисти („следбеници Вишнуа“) и имају мноштво храмова. С каснијим вишнуизмом повезана је теорија „аватара“, према којој су сва божанства отеловљења Вишнуа. С шиваизмом се повезује такође шактизам - култ Велике богиње мајке Шивине супруге. Касна форма хиндуистичког теизма увела је тзв. „Ишвару“ (санскр.: „Ишвара“ – Господ, Свети), јединог истинитог бога, вечног и свемоћног. Појам „Ишваре“ односи се често на Вишнуа или Шиву. 4. Епски период и класични хиндуизам (око 300–1200. г.), настао је као брахманска реакција на теизам у претходном, будистичком и шраманском периоду, али не у облику одбацивања, већ асимилације и прилагођавања. Још крајем претходног периода, између 200. г. п. н. е. до око 300. г. н. е., у брахманским круговима се шири нова литература, у целини названа смрити („која заслужује да буде запамћена“), за разлику од старе литературе шрути (тј. веда, укључујући и упанишаде), која се сматра аутентичним „светим писмом“. Шрути су задржале примат само у уским круговима брахмана, док су смрити постале основа „народног“ хиндуизма. Литература „смрити“ укључује два велика епа – Махабхарату и Рамајану, групу текстова познату као пуране („старе приче“) и дхармашастре (књиге закона), од којих је најпознатија „Закони Мануа“. Махабхарата садржи најважнији религиозни текст класичног хиндуизма, Бхагавадгиту (санскр. – Божја песма), коју често називају „Гита“. Хиндуисти је сматрају за најважнији сакрални текст (Tokarczyk A., 1986). Класични хиндуизам је синтеза брахманских ритуалних традиција, шраманске медитације и предане побожности. 276 Хиндуизам 5. Средњовековни (муслимански) период (1200–1757). Турско-авгански муслимани основали су Делхијски султанат, који је управљао Индијом око три века (1206–1526), а потом га је наследила позната династија Могула, која је достигла врхунац моћи у време владавине чувеног Акбара (1556–1605). У том периоду настаје интересантна смеса персијско-исламских и раџпуто-хиндуистичких традиција и стилова. Исламизација је била често сурова и безкомпромисна. Управо у то доба настао је назив „хинду“, т.ј. „индуси“ за оне, који нису примили ислам. То је изазивало реакцију хиндуиста у смеру наглашавања старих традиција као што су вегетаријанство, ненасиље (ахимса), поштовање краве као симбола божанске благонаклоности и ритуала очишћења, који их разграничавају од муслимана. Јача бхактистички побожни хиндуизам, који се у северној Индији комбинује са исламским суфистичким мистицизмом. Та комбинација је утицала на појаву религије сикхизма, коју је основао гуру Нанак (1469–1539). Ипак, сикхизам је посебна религијска традиција, која се разликује како од исламског суфизма, тако и од хиндуизма (Ларсен Дж., 2008, с. 210). 6. Модерни период (од 1757. г. до данас), почиње британским продором 1757. г. У овом периоду, осим економске модернизације, шире се у Индији нове филозофске идеје као што су хуманизам, либерална демократија и просветитељски рационализам, као и нове религиозне идеје укључујући и хришћанство. Сл. 30. – Упоредна хронологија најважнијих епоха хиндуизма 277 Географија религија 4. Територијално распрострањење хиндуизма Хиндуизам је трећа светска религија по броју припадника, који чине око 14% становништва света. Највећи број Хиндуиста живи у Индији, где чине око 80,5 % становништва. У Непалу око 17 мил. Хиндуиста чини већину становништва, а хиндуизам је државна религија. У Бутану Хиндуисти чине 25% становништва, у Бангладешу 16%, у Шри Ланки 15%, Индонезији 2% (углавном на острву Бали). Значајан број Хиндуиста живи у дијаспори на Маурицијусу (500 хиљ. или 50% становништва), Фиџију (375 хиљ. или 40%), Тринидаду и Тобагу (300 хиљ. или 24%), у Гвајани (370 хиљ. или 37%), Суринаму (100 хиљ. или 27%), ЈАР (700 хиљ.), САД (575 хиљ.), Великој Британији (500 хиљ.), Канади (200 хиљ.). Основне светиње хиндуизма налазе се у Индији и Непалу. На том простору коегзистирају контрастне појаве како у физичкогеографском тако и у културно-географском погледу. И у религији се сустичу и сједињују груби фетишизам и суптилна филозофија, трансцедентни мистицизам и слављење култова. „Упркос муслиманској најезди и енглеској владавини, браманска култура још увек влада Индијом са хиљадама својих божанстава, светим кравама и списима, храмовима који су уклесани у живи камен планина, пагодама које личе на немани и које се уздижу изнад шума и равница, пирамидама богова“ (Schuré E., 1989, с. 61). Територију распрострањења хиндуизма можемо поделити на три основна субрегиона: 1. Хималајски – планински север Индије и Непал. У накострешеним планинама Непала налазе се највиши врхови света, и планина Кајлас – на којој медитира бог Шива. У Хималајима се налазе четири света места са храмовима: Бадринатх, Кедарнатх, Ганготри (почетак реке Ганг) и Џамунотри (почетак реке Џамна). Са хималајских небеских висина спуштају се три велике реке у жарке равнице – Инд, Ганг и Брахмапутра. 2. Северно-индијски – државе Утар Прадеш, Махараштра, Мадија (Мадхја) Прадеш и друге. На том простору доминира света река Ганг, водећа водена артерија Индије. 3. Јужно-индијски – јужно од реке Годавари: државе Тамилнад, Керала, Карнатака и Андра (Андхра) Прадеш. Хиндуизам се одликује великом толеранцијом према другим религијама и сектама. Принцип древне ведске религије је, да је реалност једна, али мудраци је схватају свако по своме. За хиндуис278 Хиндуизам те религиозност нема скоро никакве везе са питањем, шта се мисли или у шта се верује. Религиозност за хиндуисте није повезана с „ортодоксијом“, или доктрином „праве“ вере, већ више са понашањем у свакодневном животу, што се назива „ортопраксија“. Три источњачке религије: брахманизам, будизам и хиндуизам, прошириле су се у хумидне ареале југоисточне Азије. У Камбоџи и јужном Вијетнаму хиндуизам је био доминантан у првих неколико векова нове ере. Затим је хинајана будизам продро у Шри Ланку, Бурму, Тајланд, Камбоџу и Лаос. Данас је будизам доминантна религија у Шри Ланки, Тајланду и Тибету. У Непалу будисти чине значајан проценат становништва. У Кини, Кореји и Јапану будизам није главни култ, али утиче дубоко на начин расуђивања људи о религиозним питањима. 5. Религиозна филозофија хиндуизма Филозофија хиндуизма није искључива и једнообразна доктрина. За разлику од западних религија, у којима постоји само један пут који води ка спасењу (као пут до воде у пустињи), а сви други путеви воде у пакао, хиндуизам прихвата различите путеве који воде ка сједињењу атмана са Брахмом. На пример, доктрина адвајта (монизам, недвојност), која тврди да постоји само један бог, а све остало су само његови облици, не искључује двајту (дуализам), по којој је бог личност са својим преференцијама, симпатијама и антипатијама, па чак ни локајату као својеврсни атеистички правац. У хиндуизму нема црквене хијерархије. Центри култне делатности су храмови, који имају велику аутономију. Духовни учитељи су живи носиоци традиције. Самоназив хиндуизма је санатана дхарма, што значи „вечни закон“ или „вечна религија“. То је најстарија жива религија, и најбројнија национално-територијална религија на свету. Ова религија садржи елементе политеизма, пантеизма и супрамонотеизма. Наиме, у хиндуизму има 33 крора богова. Ако знамо да је један крор једнак 10 милиона, 330 милиона богова звучи шокантно! Сви су они облици једног бога – Брахме. Божански извор света је универзални дух васионе, који се појављује у свету кроз мноштво богова, међу којима су главна три: Брахма – створитељ видљиве материјалне васионе, Вишну – њен заштитник и Шива – руштељ старог и онај, који ствара претпоставке за рађање новог. 279 Географија религија У хиндуизму постоје три основне породице богова: породица Брахме, Вишнуа и Шиве. Сваки бог има женску половину. Код Брахме то је Сарасвати, код Вишнуа – Лакшми, код Шиве – Парвати. Свако женско и мушко божанство има своје аспекте. Код Парвати то су богиње Дурга, Ума и Кали. Све форме и аспекти женских божанстава сједињују се у лику Васионске мајке, познате као Лалита Деви, или Раџараџешвари. Богови могу имати оваплоћења – аватаре, који долазе на земљу у критичним периодима њеног развитка да би подржали законе (дхарме). Тако Вишну има десет аватара, од којих су најпознатији Рама и Кришна. Шива такође има своје аватаре. Основне концепције хиндуизма су идеје мокше, карме, самсаре и дхарме. Мокша означава просветљење човека у моменту смрти, а мукти – просветљење (ослобођење) људске душе за живота. Животни циљ људи у хиндуизму је да достигну мокшу – коначно ослобођење, које настаје при потпуном интуитивном осећању јединства атмана (индивидуалног „ја“) и Брахме (вишег „ја“). До мокше воде различити путеви (марге), међу којима су основни: кармамарга (пут праведне делатности за бога), бхакти-марга (пут љубави према богу), џнјана-марга (пут спознаје) и парамабхакти (пут мудрости којим води гуру – духовни учитељ). Карма је резултат заслуга човека у прошлим животима. Она одређује све сфере живота – здравствено, породично, социјално, имовинско стање. У хиндуизму нема концепта пакла. Карму, чак и негативну могуће је поправити. Аскетизам се примењује да би се поправила карма. Душа човека – џива (џиватман) – ако не достигне просветљење (ослобођење) иде у круг препорађања – самсару. При томе добија нова телесна оваплоћења зависно од тога, каква је карма била у прошлим оваплоћењима. Дхарма одређује ток светских процеса. Под дхармом се подразумевају како космички закон природе, тако и морални закон човека. Сваки човек мора да извршава своју дхарму тј. обавезу, у зависности од социјалног положаја и касте којој припада. Оно што омета човека на путу до мокше, заводи га на странпутицу, то је авидја, незнање истинске суштине ствари. Маја означава стваралачку енергију бога, и истовремено, илузорност процеса у свету. Јога (дословно „дисциплина“) је метод ослобађања (мокше) путем вежби тела и дисања, техника концентрације, медитације и филозофије. Има их више врста, адекватно одређеним путевима ослобођења – маргама. Најпознатије су: а) раџа-јога, класична или 280 Хиндуизам царска - јога концентрације, дубинског постизања стања самадхе, при којем човек доживљава стања суперсвести, а највиши степен самадхе је свест свога јединства с Брахмом; б) хатха-јога садржи телесне и дисајне вежбе ради постизања контроле над телом и посебних психичких стања; в) бхакти-јога – пут преданости богу Кришни; г) мантра-јога базрана на аудитивној дисциплини; д) карма јога - пут делања, ђ) џњана-јога – пут знања, као метод постизања ослобођења (мокша) путем медитације и дубоке интроспекције; е) лаја-јога – дисциплина растапања-стапања првобитне материје (пракрти), ф) кундалинги јога или јога змијске моћи (Енциклопедија, 2004., с. 338-339). У Индији постоје ашрами – нека врста верских школа за пропагирање одређених идеја и начина живота духовних учитеља оснивача, у којима се практикује медитација и јога. 6. Хиндуистички принцип медитације у шуми Према индијској религиозној филозофији, чулни свет је маја, то јест илузија (санскр. mayin – чаробњак). „И пре свега пејзаж. Он никад нема постојан и јасно исцртан облик, прозрачне и тачне боје медитеранског пејзажа. Индијски пејзаж нема запремине, чак и кад је чудовишан и нераван; а његове боје најчешће су обавијене у посредно осветљење, далеко и непостојано. Под бескрајним небесима, овај пејзаж пре изгледа привид него стварност“ (Моравија А., 1965., с. 86). Универзум је чаролија једног чаробњака, који је свеопшти дух (Брахма). Из тезе да је овај свет бесмислен и нестваран, проистиче закључак да човек треба да га одбаци, и преко аскетске вежбе и медитације (јога), нађе пут ка потпуној стварности која је скривена иза илузорних појава маје. Дакле реални свет је управо свеопшти дух или Брахма. Та стварност је нестална и варљива, као привиђење. Овде је важно истаћи, да овакво схватање нема упориште у ведама, најстаријим светим књигама које су писане у средњеазијској прапостојбини Индоаријеваца, пре њихове инвазије у Индију око 1.500 година п. н. е. У њима се чулни свет посматра реалистички. Схватање чулног света као привидности јавља се тек у упанишадама или брахманским објашњењима веда, које су написане више од хиљаду година после инвазије. Дакле, требало је више од 1.000 година од када су племена номадских коњаника Аријеваца продрла у долину Инда, да би се апсорбовала у хумидне шумске пределе на истоку. 281 Географија религија Кроз источно напредовање мењао се њихов начин мишљења, њихова филозофија. У тропским монсунским шумама, под високом температуром и влажношћу, живот је богат и човек треба да иде у утопију или илузију да би стекао представу о универзуму и сили која га покреће. Иза испољавања бића, Аријевац је видео живу духовну силу и клањао се пред њом. Уместо просте, узвишене молитве номадских сточара, која потиче из дубине душе под непокретним плавим небом, појављује се сложен систем ритуала, химни, заклињања. За Индоаријевце почиње магијска фаза погледа на свет. Интересантно је да у литератури Аријеваца постоје арањаке – „шумске књиге“ (арања – шума), које обрађују симболична и алегорична значења ритуала у ведама и описују мистерије у шумама. „Ови списи представљају одступање од ритула ка мистичнијем и више испосничком облику верског живота“ (Линг Т., 2000., 76). Намењени су онима који су се заветовали као „ванапрашта“ – становник шуме. Упанишаде (тајна наука) су део „шумских књига“, написане на санскриту између 800. и 400. г. п. н. е. Упанишад значи дословно “сести близу”, у пренесеном значењу “препознати два мишљења као једно”. У књигама су изложена размишљања о томе да атман може да се сједини с богом (Брахмом) помоћу контемплативних (мисаоних) техника. У шумама Индије људи су седећи на земљи медитирали. Пошто је седећа статуа медитације пронађена у Мохенђо-Даро у долини Инда, Аријевци су вероватно научили начин седеће медитације од Дравидских претходника. Кроз медитацију у шуми, поглед на свет Аријеваца је револуционарно промењен. У тишини шуме, сама мисао постаје чујна кроз шум дисања или уздаха. Они су изражавали “ја” или “его” речју атман, која означава дух или „душу“ као суштину. С друге стране, постојао је другачији пут увођења људи у монотеистичко мишљење. То је магична сила као основни принцип свих ствари, под називом Брахма, што значи “расти” или “уздизати”. Они траже Брахму и атмана “да седну близу” или “да буду једно”. Упоредо са разумевањем “јединства Брахме и атмана” концепт “трансмиграције душе” је први пут развијен и изражен у упанишадама. Аријевци су веровали да они могу бити очишћени и ослобођени од болне “трансмиграције” ако постигну јединство Брахме и атмана. Циљ људског живота је „ослобођење“, достизање исконског јединства између индивидуалног духовног начела (атмана) и Брахме. 282 Хиндуизам Према Веданти (дословно „крај веда“), виша реалност и узрок свега постојећег је вечни и нестворени Брахма. Васионски дух или Брахма је свуда присутан. Зато можемо рећи за дрво, животињу, човека – то је Брахма. Брахма није антропоморфни бог, он је недостижан чувствима и разумом и неописив. Брахма није објекат феноменалног света. Зато можемо рећи да Брахма није дрво, није животиња, није човек („То ниси ти“). Дакле, и јесте и није. Према упанишадама: „Оно из чега се ова бића рађају, по чему живе после рођења, оно у шта се, одлазећи, стапају... то је Брахма“ (Тaittriya Upanishad, III. 1; Pajin D., 1990., s. 59). Доктрина хиндуизма је вера да је суштина индивидуалног сопства да буде истоветна с коначном духовном реалношћу. Тај концепт изражен је у Упанишадама фразом “Тат твам аси“, што значи „То си ти“ („То“ подразумева коначну истину или Брахму). Али знак једнакости између „То“ и „ти“ је тек циљ, који се може остварити путем духовних напора и моралног препорода појединца. Духовни напори у том правцу су покретач позитивних друштвених промена. Индивидуално сопство отуђено је од универзалног сопства због похлепе (таштине). Супротно од похлепе је саосећање (љубав, милосрђе). Моралним препородом, појединачно сопство може стварно постати универзално сопство. Хиндуисти и будисти често изговарају мантру „Аум, аум, ом, ом, ом!“. Ом (аум) на санскриту значи „да“ или „нека буде“. Та реч са три фонеме (а-у-м) симболизује интегрисање три света, три веде, три стања свести итд. У Мандукја упанишади тишина после изговорене речи сматра се „четвртим“ елементом, представљајући достизање највишег сопства – атмана (Крим К., 2004., с. 522). По неким индијским филозофима то је скраћеница: „а“ – означава сваку материју, „у“ – личност човека („ја“ или его), „м“ – негацију. Значи: „То ја нисам“. За све што је доступно чувствима, укључујући и своје тело, они кажу „То ја нисам“. Тело је пракрти - материја, прашина, „ја“ није „то“. „Ја“ сачињавају супстанце које се на санскриту називају џива, атман и прана тј. душа, дух и ум. „Сам санскритски назив душе жива казује, да је живот у души а не у телесној прашини“ (Св. Вл. Николај, 2006, с. 5-6). Душа не умире са смрћу тела, већ се реинкарнира у другом телу сходно карми, која зависи од заслуга у претходном животу. Свет је затворен систем, бескрајан у времену и простору, тако да душа људска нема излаза из њега и не може отићи у неки други свет, него бесконачно прелази из тела у тело. 283 Географија религија Која је разлика између израиљских пророка у пустињи и индијских медитатора у шуми? Концепт “трансмиграције душе” је потпуно природан у шуми где се сва жива бића враћају у земљу и рађају се поново и поново. У прашњавом ветру пустиња бог је далеко и “ја” или “его” је мала тачка у простору, која не може бити центар универзума. У пустињским религијама постоји концепт трансмисије материје. Тела су створена од прашине и после смрти се враћају у прашину. „У прашини је уједначено све што је некад било из прашине уздигнуто разједначено“ (Св. Николај, 2006, с. 5-6). Супстанца коју су филозофи из упанишада извели кроз медитацију у шуми је атман - појединачно сопство или душа. Према религиозно-филозофском учењу Веданте, атман је по својој природи исти као и универзална душа Брахман, па следствено томе тежи да се стопи с њом путем мистичног ослобођења (мокша). Али тај атман је изван досега људског изражавања и не може се физички описати. Може се само представити негативним облицима као нпр. “недодирљив”, “несаломив”, “недостижан”, “неспојив”, “неустрашив” и “неуништив”. Негација општег концепта бога даје слободу човеку да одлучује о свом путу до „ослобођења“. У источњачким религијама божији пут је филозофија, а у западњачким то је заповест. У првима човек мора да нађе свој пут до „ослобођења“ или „просветљења“ кроз интроспекцију (самоиспитивање, понирање у себе), а у другима мора покорно да се придржава божјих заповести и догми које трасирају пут до „спасења“. За западњачке религије карактеристичан је логос (одређеност), а за источњачке – лема (неодређеност). Таб. 3. – Компарација погледа на свет источних (хиндуизам, будизам) и западних (хришћанство, ислам, јудаизам) религија Питања Источњачки погледи Западњачки погледи Сличности О богу и Вера у Бога, творца душа, Вера у свевишњег Бога – божанским материјалних објеката, и творца, анђеле и небеске бићима његових испољавања – дева силе. (у хиндуизму). О спасењу и Спасење се постиже захваљу- Спасење се постиже строгим вољи божијој јући јединству с Богом и сила- потчињавањем вољи Бога, ску његове милости кроз про- израженој кроз месију, просветљеног духовног учитеља. роке, свештенике. О предодређеЦиљ живота је реализација Предодређеност је изван граности душе и наше духовне предодређе- ница феноменолошког света, благом понаности. Грешан живот не даје који само даје човеку могућ- 284 Хиндуизам шању О природи реалности Разлике О стварању О истинском Богу О доказима постојања Бога О догматици О злу нам могућност да сазнамо наше јединство с Богом (или да сазнамо природу Буде у себи). Реалност је много више него што можемо доживети уз помоћ пет чула. По хиндуизму, душа (Атман) је вечна и бесмртна и на крају се стапа са Богом. По махајани, сви ћемо открити у себи природу Буде, постаћемо буде. ност да доспе у рај или пакао. Религија се мора базирати на етичком и природном понашању. Реалност је много више од материјалних ствари овог света. Душа је бесмртна и вечна и живеће увек у присуству Бога или одвојена од њега. Постоје бесконачни циклуси настанка, постојања и разарања васионе. Нема двојности света и Бога – они су јединствени. О једином Богу говоре све религије. Свим душама је суђено да добију милост Бога у складу с њиховим схватањем, темпераментом и зрелошћу. Бог је чиста љубав и сазнање. Доказ се налази у директном савезу или уједињењу с Богом. Индиректни доказ је постојање гуруа, просветљених богореализованих људи, који су долазили на свет у свим епохама и објављивали писма. Религиозне догме су дискретне, сложене и парадоксалне. Преовлађује слобода вероисповести и духовних захтева. Исток – то је универзализам и трпељивост. Бог је створио свет и само он га може разорити. Бог је одвојен од света и управља њиме одозго. Нагла-шена је двојна природа света. Постоји само једна истинска религија. Они који је прихвате добиће милост Божју. Остали могу до-бити спасење само ако приђу „мом“ Богу. Бог није само милостив, него и гневан. У почетку онтолошко зло није постојало. Све је добро, све је Бог. То, што се сматра као зло, је последица лажних погледа помраченог ума. 285 Доказ љубави Бога и обећања човеку су у личности његовог пророка и у његовом непромењивом и уникалном писаном откровењу. Религиозне догме су просте, јасне и рационалне. Догматика и култ су формализовани. Тврди се да је „наш“ пут најправилнији и само он води до спасења. Запад – то је ексклузивност и догматизам. У свету постоји трајно зло, реална свесна сила, која се супротставља вољи Бога. Зло је оваплоћено у сатани, демонима, делимично у човеку као једна од његових склоности. Географија религија О доброчинству и спасењу Доброчинско понашање и Подчињавање вољи Бога и правилна вера су први корак вера у њега и његовог проропрема вишем мистичном сје- ка гарантују спасење човеку. дињењу с Богом. За ослобађања су потребна знања и лична достигнућа, не само вера. О ослобођењу Циљеви просветљења и Спасење ће доћи на крају и просветљењу ослобођења морају бити света, на крају времена. пронађени у овом животу, у Одсуствује источњачко схваконтексту времена, у самом тање просветљења. Строги човеку. Религиознофилозоф- дуализам (одвојеност човека ске школе могу бити дуалис- од Бога). Изузетак чине мистичке или монотеистичке. тичне секте. О пореклу Религија је космичка појава, Религија је историјска појава. религије изван домета цикличне људ- Она почиње од неког пророка ске историје. Човеку је или догађаја. Посебно важна је посебно важно да открије прошлост, а такође награда присуство Бога овде и сада. или казна у будућности. Извор: Садгуру Шивайя Субрамуниясвами. Танец с Шивой. – М., 2001. cfr. Христов Т. 2008., с. 49-51. 7. Главна божанства - много лица једног бога У раном ведизму богови се јављају као антропоморфна оличења природних сила и појава: Агни – бог ватре, Индра – бог атмосфере, кише и буре, Сурја – бог сунца, Варуна – бог неба, Сома – бог месеца и опојних напитака, Вритра – бог суше и т. д. У ведским химнама сваки бог је Бог. То се назива хенотеизам, од грчке речи која означава „веру у једног бога у датом моменту“ (Smart N. 1998, с. 72). Тако се спајају монотеизам и политеизам. Макс Милер то назива катенотеизам – учење да су многа божанства само различита имена једног те истог божанства (Мен А. 1991. T. II). У каснијем ведском периоду аријевски политеизам се трансформисао у пантеистички монизам, који је добио свој облик у упанишадама. Слична трансформација се није догодила у другим областима насељеним Аријевцима. Историчар религије Т. Линг то објашњава утицајима северноиндијске средине: „географским, са њеним просторним и на изглед бескрајним равницама, које условљавају мисао у правцу хомогеног јединства; или климатским – немилосрдном жегом, која је сметња жустром пословању, а подстицај контемплативнијим навикама“ (Линг Т., 2000., 72). Таквим утицајима 286 Хиндуизам индијске средине успешније су се одупирали каснији досељеници – муслимани, Парси, Јевреји и хришћани, нарочито тамо где је било најмање мешовитих бракова. Што се тиче Аријеваца, „изгледа да су мешовити бракови с Дравидима, један од важнијих чинилаца у развоју дотле нових кретања у религијским ставовима“ (Линг Т., 2000., 72). У хиндуистичкој митологији су ипак експонирана три врховна божанства: Брахма, Вишну и Шива, који заједно чине божанску тројку – „тримурти“ (санскр. „три“ - три; „мурти“ – лик, облик). „Тримурти“ представља митски иконографски мотив који приказује врховно божанство у три аспекта (Брахма симболизује стварање, Вишну – трајање, Шива – уништавање света). „Тримурти“ је филозофска апстракција, која у религијском животу не игра суштинску улогу. Важну улогу у хиндуистичком пантеону имају супруге главних божанстава, и то Сарасвати (жена Брахме), Лакшми (жена Вишнуа) и Парвати, звана такође Дурга или Кали (жена Шиве). Древни ведски богови имају још мањи значај. У основи позната су само она божанства, којима је припала улога „чувара (заштитника) света“ („локапала“). На пример: Индра је надлежан за исток, Варуна – запад, Кубера – север, Јама – југ, Сома – североисток, Сурја - југозапад, Агни – југоисток, Вају – северозапад. Памте се такође: Пушан – чувар путева и заштитник путника, Митра – чувар пријатељства, Вишвакарман – заштитник уметника, Хануман – бог доброчинитељ. Брахма2 се појавио у каснијој ведској литератури. Он је преузео функцију творца света од Праџапатија, бога познатог крајем епохе Ригведе. У народном хиндуизму не игра велику улогу, иако је уважен за једно од главних божанстава хиндуизма. У читавој Индији постоји само један његов храм у месту Пушкар. Малу популарност тог божанства објашњава с једне стране чињеница, да је секта његових поштовалаца скоро потпуно изумрла, а с друге пак – општа вера, да је свој задатак (стварање света, објављивање људима „веда“) Брахма извршио по налогу Вишнуа и Шиве. Представљен је уопште као мушкарац са четири крунисане главе и четири рамена, који седи на лотосу или лабуду. 2 Брахма (Брама) има више значења. Брахма је бог творац, који с Вишнуом и Шивом чини тројство (тримурти). Брахма се такође сматра свеобухватним Богом, који стоји иза мноштва богова. Брахман је средњи род Брахме. Представља божанску апсолутну стварност. У раном хиндуизму се односио на свету моћ која се добија жртвовањем. Брахмани су, такође, каста свештеника који потичу симболички од Брахминих уста. 287 Географија религија Вишну (санскр. – „активан“, „проницљив“, „свуда присутан“) је благонаклон бог, који штити своје поклонике (познате као ваишнаве) од несрећа. На њега је пренесено много карактеристика других божанстава (нпр. Индре или Праџапатија); а касније је идентификовано с њим више богова (посебно Рама и Кришна). То је утицало на популаризацију његовог култа и коначно је стао поред Шиве као њему раван. Овај бог се такође поистовећује са космичким стубом, као средиштем универзума, који подупире небо. Вишну силази често са свог неба на земљу, да би кажњавао зле и награђивао добре. У Хиндуизму постоји 10 следећих „аватара“ (отеловљења, инкарнација) Вишнуа: 1) Матсја (риба), која спасава праоца човечанства Мануа у време потопа; 2) Курма (корњача) која носи планину Мандара, која служи боговима и демонима за бућкање млечног океана у циљу добијања пића „амрита“ - еликсира бесмртности; 3) Вараха (дивља свиња) која извлачи из провалије Земљу, коју су тамо гурнули демони; 4) Нарасимха (човек – лав), који убија демона, који је завладао светом; 5) Вамана (патуљак), који премерава трима великим корацима васиону да би је ослободио од власти демона; 6) Прашурама (Рама са секиром), који уништава касту војника да би брахманима обезбедио превласт; 7) Рамачандра (Рама величанствени, дословно Рама месец); 8) Кришна; 9) Буда; 10) „Калка“ – који ће доћи тек у будућности, да би судио злим, а наградио добре. Класичном саставу „аватара“ Вишнуа, додају се и други, као што су на пример Христос, Ганди. Вишну се представља обично као младић са четири руке и симболизује тамноплавом бојом. На глави има дијадему а на прсима чудан накит. У рукама држи четири атрибута: шкољку (симболизује порекло живота), точак (моћ стварања и уништења), буздован (снагу знања) и лотосов цвет (сунце). Пети атрибут је дрво живота које ниче из Вишнуовог пупка. Вишну обично седи на лотосу или на митској птици Гаруди.3 Често одмара на вишеглавој змији Ананти или Сеши, која означава бесконачност. Његова супруга Лакшми је богиња среће и благостања. Главни центри култа Вишнуа су: Гаја, Канчипурам, Натхдвара и Дварка, Матхура, Пури (Кришна) и Тирупати (Венкатешвара). Шива (санскр. „сива“ – „пријатан“, „љубазан“, „милостив“) сматра се како за милосрдног тако и за страшног бога. Његов прототип је вероватно древно божанство плодности из II миленијума п. н. 3 Гаруда – цар птица, представљен је с главом и крилима орла и телом човека. 288 Хиндуизам е., нађено у археолошким истраживањима у Мохенђо-Даро. У периоду брахманизма тај лик је апсорбовао различите елементе, између осталог Рудру, који представља ужасног ведског бога буре, који се помиње у Ригведи између 1.500 и 900 г. п. н. е. То објашњава, зашто је Шива опасан стрелац са луком, који настањује недоступне планине (његово омиљено место боравка је планина Кајлас, 6.714 m н. в, на Хималајима), сурови аскета, или најзад оличење времена-смрти („кала“). Шиваисти га представљају као лик с огрлицом од људских лобања, који држи у руци лук, бубањ и трозубац. Истовремено је ипак победник смрти као избавитељ, лекар и бог плодности. „Линга“ (санскр. „знак“, тј. „знак мушког пола“) је фалусни симбол Шиве, који симболизује силу природе. Стуб стилизован од камена и без сексуалних карактеристика, налази се у сваком његовом храму, често поред симбола „јоне“ (женски симбол) његове супруге Дурге. Највише Шивиних „линга“ (преко 500) налази се у региону Варанасија. Најцењенији су тзв. „самородни линге“ („Svayambhuva lingams“), који се сматрају за непосредну манифестацију бога Шиве. Од укупно 68 таквих линги у Индији, 12 се налази у региону Варанасија. У читавој Индији најпознатији су тзв. „џотирлинге“ – „линге светла“ („Jyotirlingams“), локализовани у 12 места. То су: Сомнатх, Хајдерабад, Уџаин, Мандхата, Деогхар, Пуна, Рамешварам, Дварка, Варанаси, Насик, Цхамоли, Елора. Међу познате спада, такође, ледени „линга“ у пећини Амарнатх на Хималајима. У XI или XII веку настала је секта лингајата, која има много присталица у јужном делу Индије. Њени чланови увек носе у врећици око врата симболичну фигурицу „линге“. С култом Шиве повезује се често култ његове супруге „Шакти“, богиње са више ликова зване између осталог: Ума – милостива, Баирави – страшна, Амбика – генератриса, Гаури – блистава, Кали – црна, и Дурга – неприступачна, Деви, Парвати, а најчешће просто Велика мајка богова. Култ црне богиње Кали (санскр. „кали“ – црна) је доста раширен у Индији, а њене статуе налазе се у многим храмовима. Она је патронка Калкуте. Представљена је као невеста с црном кожом и страшним, црвеним лицем, са осам руку, с огрлицом од људских лобања. За просечног Хиндуса симболизује смрт и уништење, истовремено пак с њеним именом се повезују магија плодности и ритуал стварања. Постоји такође „шакти“ (санскр. „моћ“) Шиве, један од главних његових аспеката, који симболизује моћ, силу и енергију. Кама – бог љубави, представља се као младић с 289 Географија религија луком и стрелама у рукама. Ганеш – син Шиве и Парвати, је бог успеха и предузетништва, а такође, бог лоповског успеха и уопште – онај који уклања препреке. Представљају га у лику дечака са четири руке и сурлом уместо носа. Хиндуисти обично имају у кући скулптуру Ганеша, којем се моле и чешкају га по стомаку да би га одобровољили, пре почетка сваког посла. Више од половине хиндуиста су поклоници вишнуизма (ту спадају поклоници Кришне и Раме, божанстава који се сматрају облицима – аватарима Вишнуа). Око 40% хиндуиста су шиваисти („следбеници Шиве“). Они имају много храмова и светилишта за своју „пуџу“ (поклоњење) у читавој Индији, посебно у Тамилнаду на југу, у западној Бенгалији на северу и у Кашмиру на северозападу. Поклоници богиње, било да је реч о Кали, Деви или Дурги, називају се шактисти. Тај термин означава нешто као „следбеници силе“, која се односи на силу (шакти) богиње, с којом она ствара и одржава свет, уништава демонско или завршава све ствари. У шактистичке заједнице улази приближно 8% хиндуиста. Шактисти су претежо размештени на североистоку (Бенгалија) и на југу Индије. 8. Свете књиге Хиндуизам је у смислу организације ограничен на храмове, нема централизованог руководства ни црквених сабора који би доносили неке одлуке. Брахмани свих храмова се ослањају на једну те исту свештену литературу, што обезбеђује јединство. То су веде и опширни коментари уз њих - брахмане, арањаке, упанишаде, пуране, Махабхарата, Рамајана, Брахмасутра или Ведантасутра. Велики значај имају коментари и сутре мислиоца Шанкарачаре. Читава та смеса разноврсних теолошких митова, филозофских погледа, социјалних правила, моралних норми, обједињена је у органску целину дубоким схватањем смисла живота. Интересантна особеност хиндуистичке слике света је одсуство јасне границе између световног и религиозног. Бог је свеприсутан, тако да религиозну боју имају све делатности и поступци, од рођења детета (којим душа добија ново оваплоћење) до кремације умрлог као последње жртве боговима (када се спаљује тело које је одслужило души своју службу). Светих књига има неколико стотина, а деле се по постанку у две групе – шрути („услишано“) и смрити („запамћено“). Хиндуисти 290 Хиндуизам верују да су аутори шрути богови, који су своја откровења пренели ришијима (мудрацима), а ови су их записали у књиге – веде, брахмане, арањаке, упанишаде. Смрити су створене од људи, „запамћене“ и преношене усменим путем после ведског периода. То су Махабхарата, Рамајана, сутре (објашњења веда), дхармашастре (правни текстови) и нити шастре (етички текстови). По садржају свете књиге хиндуизма се деле на осам група. Најстарија и основна група су веде („знања“), настале у раздобљу од 1500. до 500. г. п. н. е. Основни садржај веда су текстови религиозних песама, заклетви и описи религиозних обреда. Оне су најзначајнији документи о старој индијској митологији, космогонији, религији, веровању, животу и обичајима народа. Има их четири: Ригведа („Мудрост у стиховима“, садржи 1.028 химни у славу 33 различита бога), Самаведа („Мудрост песама“, садржи упутства у којим се околностима и на који начин стихови певају), Јађурведа („Мудрост приношења жртве“, садржи свете формуле које читају брахмани у време приношења жртве), Атхарваведа („Мудрост атхарванских свештеника“, садржи животне савете и химне). „Шапутања живог бога“ су чули легендарни мудраци - риши. Ко су риши? Праисторијски оснивачи касте и мудрости брахмана? У праскозорје ведског доба риши су већ били издвојени у посебну касту, која се разликовала од осталих смртника. Брахмани су се у то доба делили на седам колена, седам племена; тврдили су да потичу од древних тајанствених бића – од седам ришија који су некад, на позив божанства, одвели људе преко реке Раза (неки аутори их повезују са Атлантима). Потомци ришија (брахмани) живели су у потпуној самоћи, на хималајским обронцима, на обалама прозирних светих језера и широких река или у густим шумама. Живели су као пустињаци – аскете у дрвеним колибама покривеним лишћем; обично је са њима живело и неколико ученика. Од њих су потекли наука, правила и закони живота, тајна мудрост. Неки се помињу у ведама, као што су Висвамитра и Вазихта; они су аутори химни. Мудрост ришија можемо назвати духовним гледањем, унутрашњим осветљењем, интуитивним и синтетичким размишљањем о човеку и космосу (Schuré E., 1989., 65). Баш посредством објава „ришија“ онога шта су чули („шрути“) настале су веде, света „знања“. Друга група светих књига су брахмане („одраз воље Брахме“). У ту групу спада неколико десетина књига-томова. По садржају то су коментари веда, углавном култног карактера. И оне, као и 291 Географија религија веде, спадају у шруте („оно што је услишано“). Сматра се да је њихов садржај кроз служитеље култа и за служитеље култа предао бог Брахма. Трећа група су арањаке („шумске књиге“). Има их више десетина и спадају у шрути. Садрже правила понашања и медитације за усамљенике (пустињаке) у шуми, расуђивања о суштини обреда. Брахмане (Ајтареја, Шатапатха и друге) представљају појашњења ритуала. Арањаке су расуђивања о значају ритуала. Четврта група су упанишаде („тајно учење“), основа филозофског система Веданте, што се преводи као „закључак веда“. То је збирка кратких текстова, насталих између VII и V века п. н. е. Назив потиче отуда, што је учење, садржано у тим књигама, предавано само брахманима и њиховим ученицима. Буквални превод звучи као: „близу“ (упа) и „доле“ (ни) „седећим“ (шаде). Заједно и доле, т. ј. близу ногу учитеља – брахмана, седели су његови ученици. По садржају то су религиозно-филозофски коментари веда. Пре стварања упанишада, људи су тражили богове изван људске личности и приносили им жртве. Упанишаде су настали у време када су људи почели да траже божанску идеју око себе и у себи кроз медитацију. То је преломни тренутак у филозофији хиндуизма, који види одраз апсолута у индивидуалној души – атману. Упанишаде одражавају прелаз древног хиндуизма на сасвим нови ниво развоја. Као што су Аријевци Индије изгубили своју ратоборну нарав и смисао за освајање, тако су и брахмани изгубили веру у будућност. Затворени у хималајски круг, одељени од народа – брахмани су се посве предали својим филозофским спекулацијама и религиозном песимизму. Главна тема у упанишадама је постизање мокше. Упанишаде сведоче да је у оно доба било узвишених мисли и задивљујућих духовних визија, али је кроз све то провејавала некаква немоћ, небрига и презир; непрестано тражећи у својој саможивој контемплацији начин како да се сједине с атманом, чистим духом, Брахмани су заборављали на свет и људе. Средство за ослобађање човека је строго поштовање ритуала (Schuré E., 1989. с. 70). Познате су стотине упанишада, од којих су 108 канонске. Брихадарањака и Чхандогја упанишаде су најдуже, писане у форми прозе и делом у стиховима. Остале су у форми стихова. Упанишаде представљају теолошка и филозофска расуђивања и предања, која се преносе од учитеља на ученика, а некад и обрнуто. Учитељи у упанишадама могу бити богови, мудраци, људи и чак животиње. 292 Хиндуизам Следеће групе књига (од пете до осме) спадају у смрити („памћења“), које представљају својеврсна света предања. Пета група текстова под називом пуране („древна предања“), садржи неколико десетина књига. По садржају то су старе приче о боговима. Представљају ризницу митова и легенди класичног хиндуизма, који се баве питањима настанка света и омиљеним причама о боговима Брахми, Вишну и Шиви. Шеста група je поема Махабхарата (maha – велики, Bharati – назив народа у Индији). То је велика епопеја настала између IV в. п. н. е. и IV в. н. е. Састоји се од преко 100.000 двостихова и то је вероватно најдужа поема на свету. Махабхарата се дели на 18 делова („књига“) различите величине, од 320 до 14.372 двостиха. Основни сиже је борба између два огранка једне фамилије (Пандаве и Куруше), која је основала древно царство Индије. Једна релативно кратка епизода из Махабхарате – религиозни текст од 18 песама – Бхагавадгита или „Гита“ („Божија песма“), која описује учење Кришне, инкарнације или аватара моћног бога Вишнуа, који се бори на страни сиромашних Пандавита против злих Курушита, постала је „Свето писмо“ хиндуистичке религије и мотив огромне литературе коментара. У „Гити“ се налазе тумачења основних питања морала, дуга, циља и смисла људског живота. Седма група је поема Рамајана („Казивање о Рами“). То је еп који описује историју другог великог рата, овог пута између Раме, друге инкарнације моћног Вишнуа, и великог демона Раване, који отима Рамину вољену жену Ситу и одводи је у планине данашње Шри Ланке. Из заточеништва је избавља Рама уз помоћ моћне армије мајмуна, коју предводи омиљени мајмунски бог Хануман. Рамајана се састоји из 24.000 двостихова, подељених у седам делова. Осма група су дхармашастре (санскр. дословно - „учење о закону“, т. ј. „објашњења дхарми“) – дидактичке књиге социјалних норми и прописа, међу којима је најпознатија Мануов законик, у којој се дискутује о питањима као што су: прави циљеви живота, фазе живота, кастински систем, начин управљања друштвом. Међу класичним књигама Индије је и Панчатантра („Пет књига“), најстарија збирка прича и басни у светској литератури, настала у III–IV веку. Садржи поуке о животним мудростима, лепом понашању и дипломатији, као што су: „Губљење и стицање пријатеља“, „О гавранима и кукавицама“, „Како да се обрачунамо с непријатељима“, „Губитак добијеног“, „Неразумни поступци“. 293 Географија религија 9. Свети бројеви Свети бројеви у хиндуизму су 1, 3, 4, 5, 6, 8, 9, 13, 16, 18, 21, 54, 108, 1008. Бројеви симболизују: 1 – јединство бога; 3, 9 – тримурти, тројединство Брахма - Вишну - Шива, 4 – бога Ганеша; 5 – бога Шиву (јантра Шиве је петокрака звезда), 6 – Шивиног сина, бога Сканде (Картикеје, чија је јантра шестокрака звезда); 8 – Махалакшме (богиња Лакшми има 8 аспеката); 13 – гневне аспекте богиње Кали; 16 – сахасрара чакру човека, која има 1008 латица, од којих се свака састоји од 16 делова. Чакре су енергетски центри човека. Има их укупно 108, од тога седам основних. Сахасрара чакра је на темену и ту је место боравка Шиве. Број 21 је симбол Омкарешваре (Омкараје) – бога у облику вечног звучања мантре „Ом“. Број 54 је половина од 108, а овај може заменити свети број 1008. Брахмани и санјасини певају мантре са 108 или 1008 имена божанстава. Свако име одражава различите аспекте бога (Христов Т., 2008., с.198-199). Према хиндуистичкој космологији број 108 представља 12 месеци пута девет планета („грахас“), или 27 сазвежђа пута четири стране света. Атман пролази кроз 108 различитих нивоа. У индијској митологији се сматра да човек има 108 жеља, а људи користе 108 врста лажи. У санскритској азбуци има 54 слова. Свако од њих је мушког и женског рода (за Шиву и Шакти), што опет даје број 108. Тачно толико има упанишада. Према Јађурведи, у људском телу има 108 енергетских тачака. У традицији следбеника Кришне број девица пастирки, званих „гопи“, је 108. И за будисте цифра 108 је света. Канђур - „Библија“ ламаизма, има 108 томова, а у ламаистичким манастирима ламе ударају 108 пута у звона на њихову Нову годину. Тако привлаче 108 позитивних људских особина које би свако требало да гаји у себи, и одгоне 108 грешних световних илузија. Слично верују и џаинисти. За муслимане Индије број 108 такође има божански смисао. За хиндуисте број 108 има магично значење зато што је то умножак у својеврсном цифарском троуглу: 1 22 333 Познати индијски јоги, садху и духовни учитељ Свами Сатјананда Сарасвати, објашњавао је зашто је 108 свети број: „У суштини њега чине цифре један, нула и осам. Један представља пурушу (мушку, духовну енергију, сунчеву енергију, семе), осам – пракрти 294 Хиндуизам (првобитни материјални супстрат, женску, менталну енергију, покретача, природу), а нула је ништа – шунија, или празнина. Када се пуруша и пракрти сједине, настаје резултат: 8+1=9, и ако узмете све умношке броја 9, нпр. 9x2=18, 9x3=27, 9x4= 36, 9x5=45 итд., сваки резултат када га саберемо даје број 9! Сви умношци броја 9 су 9 и то се никад не мења. Каква год подела или распад да буде, стварање је ту, васиона је ту, стварање се наставља. Али, запамтите, да нема краја стварања. Било је, има га и биће! И то је тачно 108. Један представља пурушу а осам пракрти, ако одвојимо пракрти од пуруше, добија се вакуум, шунија, неприсутност, празнина, тишина. То је јога. Број 108 представља процес јоге, одвајање пуруше од пракрти кроз стварање празнине, што се назива самадхи или дхјана. Шунија, или празнина, ништа, раздваја пурушу од пракрти, самадхи раздваја пурушу од пракрти – и то је значење један-нула-осам“ (Sivananda S., 1999). Због тога хиндуистичка мала (бројаница) има 109 зрна, једно више, које је главно и назива се меру. Индијски математичар Сридхапа око 1000. г. н. е. увео је нулу као почетак мерења или бројања. Понављање мантри назива се џапа. При џапи свако зрно бројанице се одбројава, када се изговори мантра. Мантре могу да се користе и за магијске сврхе (Николова Р., Генов Н. 2008., 38). 10. Свете реке Река је древни и сложени култни симбол Индије. Још у древним цивилизацијама долине Инда, људи су веровали у духовно очишћујућу моћ воде и практиковали ритуално купање у реци Инд, званој Синдху, хваљеној у многим химнама. У ведска времена спадала је у групу седам „река-мајки“ или „светих река“ („сапта – синдхава“). Реке су симболизовале „самсару“, или „кружење постојања“, другим речима поновна рађања. Отуда је удаљена обала реке („пара“), постала симбол циља ходочашћа Хиндуса. Ведска представа створила је две велике слике преласка тока реке. Прва се повезивала с концепцијом „троспратног“ свемира, с небом, атмосфером и земљом. Човек је прелазио са земље на небо, а богови – с неба на земљу. Атмосфера („антарикса“) је често дефинисана као велика „река простора“, која се прелази у време путовања између неба и земље. У другој слици, реке су настајале на небу, затим текле постепено на доле, из „небеског језера расподеле воде“, 295 Географија религија кроз атмосферу на земљу. Према митовима садржаним у „Ригведи“, Индра (бог олује) убио је стубом пене змију Вритру, демона, који је задржавао воду. На тај начин је ослободио небеске воде и омогућио настанак седам светих река. Тај ток вода живота који повезује небо и земљу, добио је значење „прелаза“. Преко ових падајућих река свако је могао прећи са земље на удаљену небеску обалу. Река Ганг је некада називана „текућа лествица на небо“ („сварга – сопана – сарини“). Небеске воде које је Индра ослободио, у ведским представама су токови „соме“ - опојног напитка богова и жртвеног светог пића у ведској епохи. Ганг је сматран за реку којом теку млеко и нектар бесмртности („амрита“). Седам светих река („саптасиндхава“) су: Ганг, Инд (Синду), Џамна (или Јамуна), Нарбада (или Нармада), Годавари, Кавери и „невидљива“ митска река Сарасвати. С њима се повезује значајан број „тиртхи“ (прелаза). Неки хиндуисти врше ходочашћа уздуж светих река. У случају Ганга такво путовање траје око 6 година, Нарбаде 3 године, Годавари 2 године а дуж осталих река такође 2-3 године. За најсветија места сматрају се извори и ушћа тих река. Посебно много посетилаца привлачи извор Ганга у околини Ганготрија као и ушће те реке („Ганга – сагара“) у Бенгалски залив. Бројни ходочасници посећују такође извор Нарбаде у Амаракантаку у планинама Виндхаја. Сматра се, да је почетак те реке у телу Шиве. У кориту Нарбаде (зване „Гангом запада“) постоји чувено глатко камење звано „бана лингас“, које се користи као симбол Шиве у његовим храмовима у читавој Индији. Река Маханади, која се улива у Бенгалски залив, назива се „Гангом истока“. Годавари извире близу града Насик, где се налази „тиртха“ с Шивиним „лингом светла“, једним од дванаест у Индији. Тече на исток и називају је „Гангом центра“ Индије, јер по легенди баш туда је у прошлости текао Ганг. Река Кавери се назива „Гангом југа“. Према легенди, њен извор је повезан скривеним тунелом с Гангом. Посебно висок ранг приписује се ставама три реке - Ганга, Џамне и „невидљиве“ реке Сарасвати која тече између њих, код града Алахабада (Прајаг). Става те три реке („тривени“) сматра се за најсветије речно ушће у Индији („утројено свето“ место). Због тога се и ушћа других светих река такође називају „прајаг“. Ганг је најсветија од светих река у Индији, коју Хиндуси називају „Ганга Маи“ или „Ганга Мата“ – „Ганга мајка“, река која даје живот. Сматра се за божанство, које даје милост и вечно избав- 296 Хиндуизам љење. Говори се често, да историја љубави Хиндуса према Гангу је историја индијске цивилизације. Тај култ Ганга развио се посебно после најезде Аријеваца. Сматра се, да су још пре 2.500 година становници индијског потконтинента изједначавали Ганг с богињом Гангом. Према популарном миту, Ганга је била небеска река. Текла је кроз главни хиндуски рај, Брахмалуку, и трипут опасавала град Брахме на врху планине Меру, који се налази према индијској космографији у самом центру васионе. Она је текла преко целог неба у облику Млечног пута. Када је Шива, који се налазио на светој планини Кајлас, наредио да сиђе с неба, она је – незадовољна наредбом – настојала да падне на земљу свом тежином, да би је на тај начин уништила. Шива је ипак ухватио падајућу реку у своју веома коврџаву косу и тек после неког времена спустио је лагано на земљу. Сл. 31. – Ганг, река са три извора (Guison I., Imber W., 1990) Вековима се сматрало да река Ганг извире на планини Кајлас (6.714 m н. в.) у Хималајима (Тибет). Отуда се та планина, као седиште Шиве, сматра светом. Веровало се, да са планине Кајлас река Ганг тече до тибетанског језера Манасаровар (4.557 m н. в.). Одатле његове воде теку на четири стране света као реке Инд, Џамна, Ганг и Брахмапутра. Ходочашће до извора Ганга било је досезање до седишта Шиве. Према другом миту, реку Ганг је створио бог Вишну. Када је боравио на небу овај бог је пустио велики млаз воде 297 Географија религија на главу бога Шиве, тако да се његове власи распу на све стране света. Оба мита су учинила, да се седам светих река Индије дефинишу некад као „седмоструки Ганг“, извор и прототип свих светих вода. По силаску на земљу, Ганг је био „рашчлањен“ на седам токова, од којих су три потекла на исток, три на запад и један на југ. Осим тога свака од река може бити локални Ганг, ако у то верује локално становништво. Независно од мита, хиндуисти верују да је река Ганг сишла на Земљу, да би испрала људске грехе, а њено дотицање гарантује избављење. О ванземаљском пореклу Ганга, сведоче бројни називи те реке сачувани у хиндуистичкој традицији, нпр. „Алака – нанди“ (извирућа „из увојака Шиве“), „Бхадра – сома“ („благословено пиће“), „Дева – бхути“ („потичућа с неба“), „Хара – шекхара“ („грива Шиве“), „Кхапага“ („извирућа с неба“), „Трипатхага“ или „Тришротах“ („троструко текућа“ – тј. кроз небо, земљу и пакао) (Walker B., 1968.; Jackowski A., 1991., с. 164). 11. Света места У религијској пракси следбеника хиндуизма почасно место припада култу „светих места“, док је историја запостављена. „Време и историја су споредне категорије у свету индијске мисли. Аисторичност, одсуство историјског, условљено је приматом категорије простора, бескрајем који је заменио категорију вечности. Индијска свест поима свет као мноштво садашњости распоређених у простору. Мноштво садашњости и просторности условљава политеизам, а одсуство временског поимања догађаја самим тим представља и немогућност увиђања каузалних веза, што води у запостављање дискурзивне логике, коју стога замењује принцип интуитивног поимања“ (Спаић Н., 1987., с.66). Интуитивно поимање је директан узрок примата мистицизма у индијској религији. У томе је исходиште свете географије хиндуизма, у којој света места могу бити храмови, градови, планински врхови, пећине, стене, извори, ушћа, реке, језера, шуме или појединачна стабла, ашрами светих људи и т. д. У хиндуистичкој традицији света места ходочашћа прожета божанском моћи, посебно ако су повезана с водама, дефинисана су као „тиртхе“. Ходочашће (тиртха-јатра) је једно од најважнијих фактора индијског религиозног живота. 298 Хиндуизам Под појмом „тиртха“ се подразумева најчешће „место прелаза“ преко реке на другу обалу, гат или газ а такође свако место на води, посебно место за купање ходочасника. Симболично, „тиртха“ значи „свети брод“ тј. прелаз из овог пролазног света у небески свет. Тиртхе се везују за традицију култа различитих божанстава и за места митских догађаја попут оних из Рамајане и Махабхарате. „Света места су безбројни градови, шумарци и брда, инкарнације хиндуистичке културе, које су у географију Индије урезале небројене приче о њеним боговима, мудрацима, јогијима и посвећеницима“ (Крим К., 2004, с. 678). Хиндуистички митови су нераскидиво повезани са географијом светих места. Постоје хиљаде таквих места локалног, регионалног или свеиндијског ранга. Нека од њих су свети градови који су постали ослонци хиндуистичке културе и јединства путем традиције ходочашћа и науковања. Међу највеће „свете прелазе“ или тиртхе спадају градови: Хардвар и Варанаси (река Ганг), Ајодхја (река Гогра), Матхура (река Џамна), Насик (река Годавари), Гаја (река Фалгу, притока Ганга), Уџаин (река Сипра), Алахабад или древни Прајаг (реке Ганг, Џамна и митска Сарасвати). Нека од тих места су „бродови“ у дословном смислу. Тако на пример Варанаси је основан на месту, где је постојао „брод“ тј. прелаз на Гангу, на древном путу исток – запад. Појам „тиртха“ је тако постао јако повезан с вером у чистоћу речних вода, да је на југу Индије почео такође означавати „свете воде“. Тиртха је такође свето место које није повезано с рекама. Међу планинским тиртхама најважније се налазе у Хималајима (нпр. Бадринатх, Кедернатх, пећина Амарнатх). Са морским обалама повезују се, између осталог, таква места као што су: Пури на истоку, Дварка и Сомнатх на западу, Чидамбарам и Рамешварам на југоистоку. Издвајају се такође локалне „тиртхе“. Седам светих места („саптапури“) имају посебан ранг, зато што осигуравају „мокшу“ („ослобођење“ – „мокшадајаках“). То су: 1) Ајодја (Ајодхја), место рођења и древна престоница хероја Раме; 2) Матура (Матхура), место рођења Кришне; 3) Хардвар, место где река Ганг излази из планина у равницу; 4) Варанаси, вечни град Шиве; 5) Канчипурам, град Вишнуа и Шиве; 6) Уџаин, место великог „линге“ Махакала; 7) Дварка, престоница Кришне. Хиндуисти верују да ће они који умру у тим местима бити „ослобођени“. За најважније од наведених места сматра се Варанаси (древни Каши, 299 Географија религија што значи „светли“). Популарна је изрека „смрт у Кашију је ослобођење“ („Касјам маранам муктих“). Осим тога, постоје безбројна „света места“ повезана с различитим групама и сектама. То су, између осталог, тантричне и шактијске „питхе“ тј. „тиртхе“ посвећене богињама, места у којима се налази један од Шивиних „линга светла“, места култа Кришне, итд. Места ходочашћа су најчешће повезана с водама („џалатиртхе“) или са храмовима („мандиратиртхе“). У првом случају доминирају руте повезане с очишћујућим купањем или извршавањем обавеза према прецима (кремација лешева и бацање праха у свету воду). У другом случају тражи се духовни контакт с одређеним божанством. Такво ходочашће може имати молитвени карактер или представљати реализацију сложеног заветовања. Хиндуистичка религијска литература изражава такође „кшетре“ (свете „округе“ или „поља“). Они могу обухватати шуме или читаве планинске регионе (нпр. Хималаје), а такође једно или више светих места. Пример може бити Курукшетра или Матхура, с развијеним религијским церемонијама. Осим тога постоје тзв. „дхаме“, боравишта или „куће“ богова. Међу најпознатије „дхаме“ спадају оне, које означавају основне стране света. То су: Бадринатх у Хималајима на северу (храм Вишнуа), Пури на истоку (Кришнин град), Ремешварам на југу („линга“ Шиве), Дварка на западу (престоница Кришне). Са гледишта рангова ове „дхаме“ често се одређују као „кхардаме“ или „четири главна седишта (богова)“. Та места означавају основне правце ходочасничких миграција. Да би их посетили ходочасници треба да обиђу фактички читаво Индијско полуострво. Она су својеврсна чворишта, одакле се ходочасници упућују до других светих места. У групу „дхама“ убрајају се, такође, остала седишта богова. Ту спадају између осталог: дванаест места с „лингама светла“ (џотирлингама) Шиве (посебно Сомнатх у Гуџарату), а такође пећина Амарнатх у Кашмиру (ледени „линга“) и Кедарнатх у држави Утар Прадеш (у пећини се налази „линга“ – сталагмит). Та група обухвата, такође, преко 100 „питха“ – седишта богиње, односно појединих делова њеног тела, 108 „дивијадеша“ (божанских места) секте Шри Вишнава и шест седишта тамилског култа Мурукана, Шивиног сина. Из наведеног се види да су „тиртхе“ јако повезане с водом. Веровање у „очишћујућу“ моћ светих вода учинило је, да су оне постале један од главних чинилаца локализације места ходочашћа. 300 Хиндуизам Од укупно око 150 главних „тиртхи“ у Индији, с водом је повезано њих око 60%, од којих се 42% налази поред река, 4% на изворима, 5% на ушћима а 8% на обалама мора. С планинским просторима везано је око 15% „тиртхи“, а 26% с другим чиниоцима локализације (Bhardwaj S. M., 1973; Jackowsky A., 1991., s. 167). Одлучујући утицај воде на локализацију религијских центара види се такође из „регионализације ходочашћа“ Индије. У случају „тиртхи“ повезаних с ритуалним купањима, већина центара има надрегионални значај. У култу божанства доминира међутим регионални и локални значај. Знатно већи престиж и просторни домет имају света места наведена у традиционалној религијској литератури, посебно у „Махабхарати“ и у „Пуранама“. Међу осам изразитих „ходочасничких региона“ већина је повезана са светим рекама и обалама. Полазећи од севера то су: 1) поречје горњег Ганга и горње Џамне (Ганготри, Бадринатх, Хардвар, Карнал, Делхи); 2) поречје средњег Ганга и доње Џамне (Матхура, Алахабад, Варанаси, Ајодхја, Гаја); 3) Западни Бенгал (ушће Ганга, Калкута); 4) Асам (Гувахати или Гаухати); 5) северни и средњи део државе Мађа Прадеш (Уџаин, средња Нарбада); 6) Гуџарат (Дварка, Сомнатх, ушће Нарбаде); 7) југоисточни регион (река Кавери, градови Канчипурам, Тирупати, Тируванамалај, Пондишери, Махабалипурам); 8) јужни регион (Рамешварам, Канијакумари, Мадураи, Танјоре). Два последња региона су повезана углавном с Короманделском и Малабарском обалом и Индијским океаном. Већина центара ходочашћа повезана је с култом Шиве (36%) и Вишнуа (око 30%), „Велике мајке богова“, Шивине жене (19%), Брахме (1,5%). У око 15% места нема изразито доминантног божанства (нпр. Хардвар, Алахабад-Прајаг) (Bhardwaj S. M., 1973; Jackowsky, 1991., s. 167). Треба овде нагласити, да у случају хиндуизма храм није место окупљања верника. Он је пре свега седиште („кућа“) датог божанства. Улазак у храм је углавном резервисан за свештенике. Отуда су такви објекти често скромних димензија, са оскудним ентеријером. Међутим, читава инвенција градитељског стваралаштва испољила се у спољашњој декорацији храма. Треба напоменути, да се велике религијске церемоније, на којима се окупи некад и до милион верника, врше увек под отвореним небом. 301 Географија религија 12. Религијски празници и манифестације Посебно интензивне миграције ходочасника дешавају се у периоду великих религијских свечаности. Сваке године одржава се неколико десетина таквих ритуалних окупљања. У првом реду треба поменути празник „Кумб мела“ („кумбх“ – крчаг, „мела“ – вашар, празник). Он се одржава у четири града: Алахабад (Прајаг), Хардвар (оба у држави Утар Прадеш), Уџаин (Мађа Прадеш) и Насик (Махараштра), од којих два (Хардвар и Уџаин) спадају у групу „светих градова“. Празник „Кумб мела“ одржава се сваке треће године наизменично у једном од ова четири града, тако да се у сваком од њих понавља у циклусима од 12 година. Сви свети градови су везани за велике реке - Алахабад лежи на сутоку река Ганга, Џамне и митске Сарасвати, Хардвар на Гангу, Уџаин на реци Сипра и Насик на реци Годавари. Генеза тих свечаности до данас није добро позната. Неки аутори сматрају да њихов почетак сеже у ведска времена, док други датирају њихов постанак тек у XVII-XVIII век. Према митолошкој традицији, садржаној између осталог у „пуранама“, пре много векова у млечном океану водила се непрестана борба међу божанствима и демонима за крчаг („кумбх“), који је садржао еликсир бесмртности („амрит“). Тај крчаг подигао је с дна океана Вишну који је имао облик корњаче (друга инкарнација тог бога). Потом су борбе трајале још 12 дана; тада су божанства победила последње демоне и попили нектар бесмртности. За време борби за крчаг, четири капи нектара су се пролиле на земљу – баш у ова четири места. Наведене свечаности повезују се с култом светих река, чије воде се сматрају за свети нектар. То се односи посебно на воду Ганга, која је одувек сматрана као „амрита“ (напитак бесмртности). Пошто један дан за богове одговара једној години – „Кумб мела“ се одржава у сваком од четири места сваких 12 година. Термини свечаности су повезани с одређеним констелацијама небеских тела, које се понављају мање више сваких 12 година. Према томе, свечаности се одржавају у четири града: - Алахабаду (Прајаг), када Јупитер уђе у круг знака овна, што се поклапа с појавом Сунца и Месеца у оквиру знака јарца на дан младог месеца – месец магх (јануар – фебруар). - Хардвару, када се Јупитер налази у оквиру знака водолије, а Сунце улази у знак овна – месец цхаит (март-април); 302 Хиндуизам - Уџаину, када се Јупитер нађе у знаку лава, а Сунце уђе у знак овна – месец баисакх (април-мај); - Насику, када се Сунце и Јупитер нађу у оквиру знака лава – месец бхадон (август – септембар). Постоје такође алтернативне коњукције у: - Алахабаду (Прајаг), када је Сунце у знаку јарца, а Јупитер у знаку бика на дан младог месеца – месец магх (јануар – фебруар); - Уџаину, када је Јупитер у знаку ваге, а Сунце и Месец се нађу заједно на дан младог месеца – месец баисакх (април – мај); - Насику, када су Јупитер, Сунце и Месец у знаку рака на дан младог месеца („амавасја“) – месец бхадон (август – септембар). Празник „Кумб мела“ привлачи бројне поклонике у центре ходочашћа. Главну улогу међу тим центрима игра Алахабад (Прајаг), у који сваких 12 година долази на неколико дана 20–30 милиона ходочасника. Нешто мања фреквенција бележи се у Хардвару (10–15 мил.). Оба центра су општег значаја. Ходочашћа повезана с „Кумб мелом“ у остала два града имају више регионални карактер, а број ходочасника достиже 5-10 милиона. Та велика популарност наведене светковине, у којој учествују милиони ходочасника, учинила је, да се те свечаности сматрају за највеће религиозне скупове у свету. Оне чине микрокосмос индијске цивилизације. Заједничке су за све припаднике хиндуизма, независно од припадности датој секти или касти (слично као што је Мека доступна за све муслимане). У време свечаности „Кумб мела“ мења се скоро у потпуности изглед појединих градова. Потреба да се прихвате на кратко време милиони ходочасника узрокује, да се граде привремена насеља од шатора и барака с административним уредима, станицама полиције и ватрогасним стражама, поштама, продавницама, амбулантама, итд. Успостављају се посебне аутобуске и железничке линије, које користе специјално изграђене станице. За повећавање „пропустљивости“ подижу се привремени мостови (нпр. око 20 у Хардвару). Означавају су специјалне зоне безбедности на прилазима реци, да би се спречило узајамно гажење ходочасника који силазе до воде. За спречавање епидемије врши се обавезно масовно вакцинисање против колере и других инфективних болести. Друга религијска светковина која привлачи много ходочасника је „Ратха јатра“ („Раџатра“, „Путовање Ридвана“). Одржава се сваке године у месецу асарх (јун-јул) у граду Пури (држава Ориса), траје седам дана и посвећена је Вишну-Џаганатхи, владару 303 Географија религија васионе. Главна свечаност је повезана с великом процесијом кола, која креће испред храма Џаганатхе. На колима џиновских размера налазе се статуе Џаганатхе, његовог брата Балабхадре и сестре Субхадре. Кола се крећу до храма Гундиоза, удаљеног преко километар, где станује тетка Џаганатхе, и тамо остају неколико дана. Свечаност симболизује путовање Кришне од Гокула до Матхуре. Главна кола Џаганатхе висока су 14 m, крећу се на 16 точкова, пречника преко 2 m. За њихово кретање ангажује се преко 4 хиљаде особа. Осим тога, сваки од ходочасника жели и сам да учествује у њиховој вучи - коме то успе, биће му очишћени греси. После повратка кола до храма Џаганатхе – она се „растављају“, а делови постају вредна реликвија за ходочаснике. Посебно свете реликвије постају делови саме статуе божанства. Статуа се „раставља“ у размаку 8, 11 или 19 година (или у комбинацијама тих година), зависно од астролошких појава. У току последњих 130 година то се дешавало 1863, 1893, 1931, 1950, 1969 и 1977. године. Свечаностима присуствује око три милиона ходочасника годишње. Трећа популарна свечаност је празник „Дашара“ („Дусехра“, на југу „Дасехра“), повезан с Рамом (аватаром Вишнуа). Одржава се претежно у месецу асвин (септембар – октобар), и траје десет дана. Празник је посвећен победи Раме над демонима и краљем Ланке Раваном, која му је омогућила да поврати жену Ситу. Симболизује тријумф добра над злом. Свечаност се одржава у читавој земљи, али највећи значај имају церемоније повезане с величанственим процесијама у Мајсуру, Ахмадабаду, Делхију и у долини Кулу (ХимачалПрадеш). У Западном Бенгалу тај празник се назива „Дурга-пуџа“ („обожавање Дурге“), у вези с веровањем, да је Дурга (супруга Шиве) помагала Рами при ликвидирању Раване. Највећа церемонија (пуџа или пуђа), у част богиње Дурге, познате као убица демона, одржава се у Калкути. На свечаностима у Мајсуру, Ахмадабаду или Калкути окупи се по више милиона ходочасника. Религијске свечаности највише повезане с народним хиндуизмом су прославе празника ватре „Дивали“ (санскр.: „дипавали“ – „низ светала“). Одржавају се последњих дана месеца картик (октобар – новембар), углавном у част Лакшми, богиње среће и богатства, супруге Вишнуа, у мањем степену у част Парвати – супруге Шиве. То је истовремено празник испраћаја старе године земљорадника и трговаца и поздрављања нове. У вечерњим часовима празника Дивали пали се мноштво уљаних фењера по насељима, на бродови- 304 Хиндуизам ма, чамцима или сплавовима (отуда „Дивали“ називају „света светлост“). Свечаности се одржавају у читавој Индији, али пре свега у Мумбају и Калкути. Посебно цењено је у то време ритуално купање у светој реци Џамни. Популарна народна светковина је Холи, која се одржава у месецу пхагун (фебруар – март) у периоду пуног Месеца. Патрон прославе је Кришна. Свечаности су посвећене победи зле демонице Холике, а некада и Шивином спаљивању Каме (индијског Амора). Хиндуси верују, да се у време празника Холи указује Кришна над Џамном, између градова Бриндабан и Матхура. Свечана прослава „Раманавами“ („Раманавани“), везана је за рођендан Раме. Почиње деветог дана („навами“) месеца цхаит (март – април) и траје девет дана. Прослава се одржава у читавој земљи, али посебно је поштована у северној Индији. Шири значај имају прославе у светом месту Ајодја, родном месту Рамачандре, јунака херојских подвига описаних у „Рамајани“ („Живот Раме“). Са рођенданом („џанма“) Кришне повезује се прослава „Џанмастами“ („Janmasthami“), звана такође „Гокуласхтами“ (у Гокулу се Кришна први пут показао као инкарнација Вишнуа). Прославе се одржавају у другој половини месеца бхадон (август – септембар). Ходочасници из целе земље долазе у Матхуру (место рођења Кришне) и у суседна места Вриндаван и Гокул. Допуна тог празника су светковине које се одржавају петнаест дана касније на језеру Манимахеш (Химачал-Прадеш). Знатно мање светковина повезано је са Шивом. Главна прослава тог бога је „Шиваратри“ („Ноћ Шиве“). Одржава се тринаестог дана сваког месеца почевши од сумрака (отуда назив празника). Када се одржава у месецу магх (јануар-фебруар) и пхагун (фебруар – март), онда је посебно поштован и носи назив „Маха – Шиваратри“. Тога дана поштоваоци Шиве прекидају пост и окупљају се око храмова, певајући химну у његову част. У време „Маха-Шиваратри“ ходочаснике привлаче пре свега храмови које имају тзв. „линге светла“. С Шивом су посредно везане прославе његових супруга Дурге, Парвати и Кали. Често главне религијске прославе прате велике пијаце или вашари. Међу најпознатије спадају годишње пијаце камила (до 50 хиљ. грла) у граду Пушкару (Раџастан). 305 Географија религија Сл. 32. – Призор са обала Ганга и Јамуне (Џамне) у време празника Кумб мела у Алахабаду, 1989. г. (извор: Guisan I., Imber W.) 306 Хиндуизам 13. Традиције ходочашћа Традиције ходочашћа су не само облик испољавања религијског живота у хиндуизму, него и важан кохезиони фактор, који учвршћује свест о целовитости и јединству Индије. Први записи о таквим путовањима, названим „тиртхајатра“ („тиртхаџатра“ – „путовање до светог гата“, степеништа за купање) или „јатра“ („путовање“), налазе се у ведској литератури. „Махабхарата“, велика епопеја настала између IV в. п. н. е. и IV в. н. е., која представља својеврсну енциклопедију веровања и традиција хиндуизма, помиње ходочашће као већ добро развијену појаву. У периодима настанка „Махабхарате“ постојало је већ око 300 светих места и 12 великих ходочасничких путева. Ти путеви су окружили субконтинент у смеру кретања казаљке на сату, почев од Пушкара у Раџастану, и завршавајући у садашњем Алахабаду (древни Прајаг) на сутоку Ганга, Џамне и „невидљиве“ митске реке Сарасвати. Већина тих путева функционише и данас. Света места и ходочашћа често помињу „пуране“, текстови санскрита, који су већином настали између VI и XVI в. Ови текстови садрже много информација о разним религијским церемонијама и светковинама. Интензитет ходочасничких миграција је у порасту у новије време, услед развоја саобраћаја. Процењује се да годишње 30–40 мил. људи посети око 150 најважнијих центара ходочашћа хиндуизма. Објекти којима се клањају су: 1. Света места повезана с животом аватара, духовних учитеља (нпр. Варанаси); 2. Мошти и гробови умрлих духовних учитеља (гуруа), уколико нису кремирани; 3. Падуке – свете сандале духовног учитеља – гуруа; 4. Географска света места – свете планине (нпр. Аруначала на југу Индије и Кајлас на Тибету), реке (нпр. Ганг и Џамуна на северу Индије, Кавери на југу), места на обали океана (Гангасагар, Канијакумари, Рамешварам); 5. Тиртхе – реке и језера из којих се узима света вода за купање. На пример, ритуално купање врши се на Гангу у тиртхама Ришикеш, Хардвар, Прајаг, Варанаси, Дакшинесвар. У граду Рамешварам (држава Тамилнад), у комплексу храма Рамалингешвара и у околини, налази се неколико десетина светих бунара. У Канијакумарију и Рамешвараму ходочасници врше ритуално купање у океану. 307 Географија религија 6. Свете линге – мушки симболи бога Шиве, у храмовима. Постоји 12 џотир-линга (линга светла), који су посебно поштовани; 7. Свете статуе, подигнуте истакнутим учитељима хиндуизма или у част неких духовних догађаја; 8. Живи гуруи, који се сматрају оваплоћењем бога. Огроман значај има „даршан“ („виђење“) духовног учитеља, који има пет могућих аспеката: 1. виђење гуруа, 2. разговор с њим, 3. гледање у очи, 4. додиривање његових сандала или стопала („паданамаскар“), 5. рукоположење – када учитељ стави руку на главу свог обожаваоца. При ходочашћу извршавају се одређени ритуали: пуџа – жртвовање цвећа и медаљона; абхишека – поливање статуа богова или гуруа водом, млеком, медом и слично; арати - кружно кретање са упаљеном светиљком уз церемонију певања химни; агнихотра, хома – ритуали с ватром). Уз то певају се специјалне мантре на древноиндијском језику санскриту, изводе се одређени гестови, водећи рачуна о светим бројевима. У религијској пракси, обавезе за вернике хиндуизма су следеће: 1) медитација, која се карактерише побожним ставом према свету уопште, а посебно према захтевима религије („шрадха“ или „бхакти“), 2) скромност, која се испољава, између осталог, аскезом и постом („тапасја“), 3) љубав према ближњем, милосрђе („данам“), 4) ходочашће („тиртхајатра“), 5) физичка и духовна чистота („шудхи“). Тај редослед многи Хиндуси мењају, тако што ходочашћу приписују највећи значај. Ходочашће проистиче из тежње да се реализују основни циљеви, које побожном Хиндусу прописују „веде“. Ту спадају: 1) „кама“ (љубав), 3) „артха“ (земаљска добра), 3) „дхарма“ (врлина, обавеза), 4) „мокса“ или „мокша“ (ослобођење). „Мокша“ је највиши циљ, „циљ циљева“, којем треба тежити постепено, непрестано се усавршавајући духовно (Tokarczyk A., 1986). Ходочашће као религијска пракса, омогућује да верник створи током живота заслуге у складу с „дхармом“, које могу довести до достигнућа „мокше“ (Bhardwaj M., 1973; Jackowsky A., 1991, с. 177). Посебну улогу имају покајничка ходочашћа за грехе („прајасцита“). Важну улогу у развоју ходочашћа играо је „народни“ или “фолк“ хиндуизам, који функционише поред „религије образованих слојева“ (Blackburn S. H., 1984). Карактеришу га вера у многобоштво, повезивање елемената религије с елементима магије, астролошка пракса. Многобоштво се изражава у локалним култовима. Мали 308 Хиндуизам број хиндуиста (неколико десетина милиона) исповеда својеврсни „субхиндуизам“, који представља више анимизам него традиционални хиндуизам. У ту групу спадају углавном нижи слојеви друштва (иако је кастински систем у Индији званично укинут 1950. г., у пракси он и данас функционише, посебно у провинцији). У народном хиндуизму, осим храмова, велику популарност имају стрме стене, камење, дрвеће, пећине. Сматрају их за седишта божанстава или демона. Број локалних божанстава процењује се на чак 330 милиона! Тај „народни политеизам“ је учинио, да просечни становник индијског села хода – зависно од интенције ходочашћа – од једног култног места до другог. Ако жели на пример да добије помоћ божанства за решавање пословних проблема, упућује се до места култа Ганеша, ако пак изгуби неког ближњег, иде до места култа Раме. Поштују такође богињу Шиталамате („шитала“ – „хладна“, „неприступачна“), једну од ликова „богиње мајке“ Кали. Сваком божанству је „приписан“ неки круг проблема. Читава географија хиндуизма, с мноштвом „тиртха“ – везаних за својства природног пејзажа, као и за места посвећена кроз божанска дела и трагове хероја, још увек је жива. Познавање „светог“ пејзажа Индије, протканог ходочасничким путевима, омогућује да разумемо смисао популарног одређења те земље као „Бхарат Мата“ („Мајка Индије“). Ходочасници путују широм земље, при чему карактеристичну групу чине „садху“ – аскете, монаси, звани „вечни ходочасници“. Верује се да они могу да преузму грехе других и кроз ритуално пушење марихуане да ступају у везу са Шивом. Данас их има око 10 мил. У време ходочашћа Хиндуси посећују стотине „тиртхи“, узимају воду из Ганга, да би њоме пошкропили „лингу“ у Рамешвараму на далеком југу, и враћају се на север, носећи песак из Рамешварама, да би га бацили у реку Ганг. Разношење по земљи воде Ганга („гангаџал“), захваћене у Бадринатху, месту које се налази близу извора те свете реке, такође учвршћује јединство Индије. Према хиндуистичкој митологији Ману, праотац човечанства и творац свеукупног друштвеног поретка, изградио је у време потопа барку, која је потом пристала на врху једне од планина у Бадринатху. У сваком хидуистичком храму свакодневно купају статуе божанстава. У води која се користи за тај ритуал мора бити најмање пет капи свете воде из Бадринатха. Ту воду разносе по земљи свештеници и носачи. За одржање њене светости они ходају пешице, носећи посуде с водом на леђима. 309 Географија религија Сваки побожни верник хиндуизма жели да најмање једном у свом животу изврши ходочашће до „светог места“ или „свете реке“. Неки за такво путовање штеде читавог живота. Често се ходочашће предузима у старости, а тада је главни циљ смрт у светом месту, која осигурава избављење. Многи хиндуисти предузимају више пута ходочашћа, посебно до светих места локалног или регионалног значаја. Већина ходочашћа локалног или регионалног карактера не прелази постојеће језичке границе. Путници који се упућују до главних „тиртхи“ сматрају, да би „јатра“ (ходочашће) ограничена само на циљно место била „непотпуна“, ако у време путовања не би обишли и друга света места. Већина путника по доласку у циљно место остаје у њему од две седмице до једног месеца. Главни чинилац одржавања ходочашћа до тих места је, с једне стране, веома богат духовни аспект ове религије, а с друге – тежња очишћења душе кроз ритуално купање. У случају места регионалног домета, а посебно локалног, ходочашћа представљају одраз велике разноликости веровања, која је карактеристична за тзв. „народни хиндуизам“. Путовања до места повезаних с божанствима, имају често социолошку више него религиозну основу. Ходочашћа до „тиртхи“ су један од најпознатијих облика побожности у Индији. Развој саобраћајних средстава утицао је на доступност „тиртхи“. Ефекат тога су путовања милиона побожних Индуса с једног краја Индије на други. У свакој светој „тиртхи“ одржавају се локалне, народне религијске традиције, жртвовања и обреди који воде до прелаза између неба и земље, јер према веровању, прелазак на „другу обалу“ јест „самсара“. Деликатан проблем у већини центара ходочашћа је „коегзистенција“ посетилаца различитог социјалног порекла и друштвеног статуса. Већ је речено, иако је званично укинут кастински систем, у свакодневном животу он функционише и данас. У главним религијским центрима Индије доминирају ходочасници из четири основне касте (око 90%), док је њихов удео знатно мањи у местима регионалног (око 70%) и локалног значаја (око 50%). У мањим центрима друштвена дискриминација у односу према „нижим“ кастама (посебно у односу према паријама, „нечистим“) је знатно мања. Свештеници ту примају жртве од припадника свих каста. У великим центрима ходочашћа, до данас важну улогу играју свештеници („пурохити“, „гхатије“, „панде“), који брину о боравку путника. Сваки „пурохит“ има уопште „властите“ ходочаснике – 310 Хиндуизам клијенте („џаџмане“, „јајмане“), који потичу из одређеног места или касте (друштвене групе) из датог региона. Свештеници брину о условима боравка, ритуалима и молитвама ходочасника. Данас они то чине често уз помоћ својих агената („гомаста“). Старају се, такође, да добију од богатог „џаџмана“ фонд за покривање трошкова ходочашћа сиромашних путника. До почетка XX века они су пратили путнике. Та функција је замрла са развојем железнице. Најзад „пурохит“ се бави функцијом водича за групе ходочасника до разних светих места у Индији. У већини религијских центара подигнути су специјални домови ходочасника („дхармашаласи“), који функционишу поред мање или више развијене хотелске мреже. У многим местима, посебно општедржавног карактера, можемо сусрести „дхармашаласе“ намењене за ходочаснике из одређеног региона. Има такође „дхармашаласа“ намењених за парије („нечисте“). Стандард опремања домова ходочасника је различит, али уопште је на ниском нивоу. Најгора ситуација је у „дхармашаласима“ које користе они ходочасници, који долазе до светог места да би тамо чекали смрт. У хиндуизму постоји специфичан тип ходочашћа повезан с „путовањем“ праха умрлих. Сам погребни ритуал назива се „шрадха“. У центрима као што су Варанаси, Хардвар или Алахабад (Прајаг), „шрадха“ представља посвећени део ходочашћа. Посебну улогу има Гаја, где путници долазе искључиво у циљу ритуала „шрадхе“. Кремација мора бити извршена у року од шест сати од момента смрти, пошто у том периоду душа још борави у телу. „Шрадха“, обавезни погреб, одржава се 11. дан после смрти, а затим сваке године током следећих 11 година. Прах умрлог после кремације чува родбина све до момента вршења тог „погребног ходочашћа“. Уз одређени ритуал, прах се баца у реку. Прах може бити послат до одређеног места специјалном поштом. У том случају церемонију врши – уз одређену накнаду – овлашћени службеник. Такође, прах може пренети ходочасник који није у сродству с умрлим. Умрле из околних места спаљују на погребним ломачама код Ганга, а њихов прах бацају у реку. На тај начин умрлима обезбеђују вечну срећу. 311 Географија религија Сл. 32. – Места ходочашћа хиндуиста у Индији 312 Хиндуизам 14. Свети градови и други центри ходочашћа Седам светих градова хиндуизма су Варанаси (Каши), Ајодхја, Матхура, Хардвар (Мајапури), Дварка, Уџаин (Авантипури) и Канчипурам (Канчи). Варанаси (бивши Бенарес, држава Утар Прадеш), је најсветији град Хиндуса, духовна престоница Индије, главни религијски центар хиндуизма. Налази се на ушћу две притоке Ганга – Варуне и Аси (отуда му име). Према „Атхарваведи“ (4. књига веда), вода Варуне има својство противдејства на последице тровања. Град је настао најмање пре три хиљаде година, а по легенди много раније, још пре „силаска с неба“ реке Ганга. Првобитни назив Каши („Град светлости“, „Просветљени“) потиче вероватно од првих Аријеваца, који су се ту доселили пре око три хиљаде година, славећи Шиву, патрона града. Тај назив одражава добијање божанске спознаје и светости кроз „ришије“ („rishis“), свете пророке предисторијског периода (Rana Singh P. B., 1980). Варанаси се код Птолемеја помиње као Касида или Касадиа. Каснији назив Каши односио се на читаво краљевство („јанапада“), чија престоница је преименована од Каши на Баранаси. Енглези су га назвали Бенарес. Назив Варанаси уведен је 1956. године. Са гледишта на његов религијски ранг називају га „Римом Азије“, а такође Јерусалимом или Меком хиндуизма. Главни је од седам „светих градова“ Индије. Осим тога, Варанаси је и свето место будизма (Буда је одржао прву проповед у Сарнатху, оближњем Јеленском гају), џаинизма (место рођења првог тиртханкаре Паршаванатхе, VIII в. п. н. е.) и ислама (око 300 муслиманских светиња – „мазара“). У граду се налази око 1.500 храмова, углавном хиндуистичких, али такође будистичких и џаинистичких. Већина сакралних објеката повезаних с хиндуизмом стара је неколико векова, док су првобитни били уништени или претворени у џамије у време најезде и каснијих периода владавине муслимана (од око 1033. г. до друге половине XVII века). Град је у то време носио назив Исламабад. Данас око 25% његовог становништва чине муслимани. У храмовима се налази најмање 500.000 божанстава, али традиција помиње неколико стотина милиона (Walker B., 1968). Варанаси је пре свега Шивин град (око 1.400 храмова), „град линги“, са 512 линги тог бога. Хиндуси га називају и Авимукта („ненапуштени“), јер га Шива никад није напуштао. Главни сакрал313 Географија религија ни објекат је храм Вишванатха (Господар свемира – једна од титула Шиве) са златном куполом тешком 750 kg (отуда га називају „Златни храм“), подигнут 1776 г. на месту претходног, којег су половином XVII века уништили Могули. Међу познатије спадају храмови: Дурге (тзв. Храм мајмуна, XVIII век) и Бхарат Мата (Храм Мајке Индије, којег је основао Махатма Ганди). Неки храмови су повезани са светим градовима и рекама, света четири места која означавају стране света („хардхамас“), с дванаест места у којима се налазе „линге светла“ („џотирлинге“), итд. У убеђењу верника хиндуизма, ходочашће до Варанасија, повезано с ритуалом купања у Гангу, обезбеђује посмртно достизање „мокше“ („ослобођења“). Отуда много Хиндуса (на десетине хиљада) долази у тај град и насељава се, да би у њему провели последње дане свог живота и умрли. Посебно радо одлазе у Варанаси удовице, да би ту чекале смрт. Због тога овај центар често називају „градом удовица“. Осим купања у светој реци, посетиоци на месту ходочашћа („јатри“) пролазе по специјалним трасама („парикрама“ или „прадаксинама“), којих има преко 100. Најпознатија су 42 ходочашћа, која се врше у граду или у његовој околини. Посебно треба поменути: „Екајатана“ (ходочашће од Ганга до најсветијег храма Вишванатхе, у којем се налази један од 12 џотирлинга); ходочашћа која обухватају различите комбинације путовања до храма Шиве (веома бројна, трају 1-2 дана); до 12 Шивиних „линга“ („Двадаша лингас јатра“); до 42 „линге“ тог бога („Бајалиша лингас јатра“); водена ходочашћа дуж „гата“, повезана с купањем у Гангу; ходочашћа повезана с појединим божанствима као и женом Шиве (86 храмова) и богом Ганешом; са храмовима који представљају седам светих градова (Варанаси, Матхура, Уџаин, Хардвар, Дварка, Ајодхја и Канчипурам). У Кашију је седиште (питха) богиње Вишалакши. Од ходочашћа у околини града посебно је позната Панчакроши јатра. Траса дуга око 90 km, прелази се пешице за 5-6 дана. Путовање се одвија у пет етапа, сваки сектор је дуг пет „кроша“ („kroša“ = 2,2 миље или 3,5 km, „панча“ = пет, отуда назив ходочашћа). Број „пет“ се везује за један од облика Шиве – бога четири правца и центра света. Вероватно овај број има и друге релације у односу на тог бога. То ходочашће симболизује путовање кроз свет. На траси се налази 108 храмова, већином посвећених разним облицима Шиве. Према једној од традиција, Шива има 108 лица. Посебно су популарна ходочашћа у месецима агхан (новембар-децембар) 314 Хиндуизам и пхагун (фебруар-март), у којима су – према традицији – та ходочашћа вршили Шива и друга божанства. Побожни Хиндуси верују, да извршавање Панчакроши јатре очишћује од великих грехова и омогућује после смрти улазак право у рај (Walker B., 1968). Осим храмова у пејзажу Варанасија истичу се обале Ганга (5 km) са десетинама „гата“ или степеништа до воде, на којима верници чекају од зоре појаву сунчевог диска на другој обали реке. Са првим зрацима Сунца улазе у свету реку Ганг, врше обредно купање и захватају воду у ритуалне посуде. Они верују у очишћујућу моћ воде Ганга, у смислу очишћења душе од грехова и ослобађања од закона карме. Међу најпознатије спада Дасавамадх гат, на којем је Брахма жртвовао десет коња. У ритуалним купањима главну улогу играју: Аси гат, Даивамадх гат, Барнасангам гат, Панчхаганга гат и Маникарника гат. Властите „гате“ поседују махараџе, принчеви или потомци бивших владара. Осим тога, неки „гати“ су повезани с одређеним регионима Индије (нпр. Кедар гат – за Бенгалце и становнике југа земље) или друштвеним групама (нпр. за аскете Данди гат). На Миргату се мртви сусрећу са Јамом – богом загробног живота, где се врши кремација умрлих и где се њихов пепео предаје водама богиње Ганге. Такође много погребних ломача се налази на Харичадра гату и Маникарника гату. Каши се сматра за град ослобођења (мокше) за све оне који умру у њему. Осталих шест светих градова обезбеђује умрлима да се поново роде у Кашију, где ће у последњем животу постићи „ослобођење“. Варанаси (Каши) је носилац две врсте светости – као сукхада („давалац благослова“) и мокшада („давалац слободе“). Као сукхада овај град је микрокосмос читаве свете географије Индије. Свих седам светих градова и четири боравишта бога, све свете планине и реке, сви богови и тиртхе, постоје у његовим многобројним језерцима, храмовима и гајевима. Као мокшада он стоји изнад света обичног простора, трансцендирајући циклусе времена који доносе поновна стварања и уништења (Крим К., 2004, с. 679 ). Ајодхја (Ајодја, држава Утар Прадеш), један од седам светих градова Индије, прослављен у „Рамајани“ као престоница бога Раме. Налази се на реци Гогри (бивша Сараја), притоци Ганга. Према традицији град је основао Ману, у хиндуизму признат за митског праоца човечанства. Био је престоница Мануовог сина Икшваку, који је према „Рамајани“ био предак Раме. Најпознатије место – Рама Џанан Бхуми, сматра се за родно место Раме – чандре (седма 315 Географија религија инкарнација Вишнуа) и место кремације његових остатака. Донедавно на том месту је стајала џамија Бабри Месџид; срушили су је 1992. г. хиндуистички екстермисити. У Ајодји су бројни храмови и „гате“ (степенице према води). То је такође свето место џаиниста (место рођења неколико тиртханкара) и будиста. У VII веку у том месту је функционисало 20 будистичких манастира са 3 хиљаде монаха. Ту је расло чувено дрво, чијим гранчицама је Буда чистио зубе („toothbrush tree“). У месецу цхаит (март-април) одржава се свеиндијски религиозни сабор, у вези с Раминим рођенданом („Раманањами“). Матхура (Матура, Утар Прадеш) је свети град вишнуиста, уважен као родно место Кришне, једног од главних ликова „Махабхарате“ (осма инкарнација Вишнуа), који заузима кључно место у богослужењима и сматра се аутором „Бхагавадгите“.4 То је један од најстаријих градова Индије, који је био познат још Птолемеју. Проживео је период процвата у старом веку и почетком средњег века. Био је тада пре свега велики центар култа будиста и џаиниста. У VII веку ту су били будистички манастири са три хиљаде монаха. Услед најезде муслимана у XI веку град је био опљачкан и спаљен, а султан Махмуд из Газне (997–1030) одвезао је одатле сто тешких (по 200 kg) статуа од сребра и пет од злата. Главни храм (Кесава Темпл), изграђен на месту које су разорили муслимани, стоји тамо, где се родио Кришна. Као центар хиндуизма посебно интензивно почео се развијати у XVI веку култ Кришне који обухвата данас скуп насеља размештених на Џамни у близини Матхуре. Та околина носи назив Браџ (Брај), што означава дословно шталу или тор. Назив се надовезује на лик Кришне као бога – пастира, чија биографија се повезује углавном са просторима око реке Џамне (Јамуне). Важна места су: Вриндаван, са Црвеним храмом из 1590. године, једним од главних хиндуистичких храмова у северној Индији; Гокул, где се први пут 4 Кришна се родио 20. јула 3228. а умро 18. фебруара 3102. г. пре Христа. Верује се да је тада за човечанство наступила данашња „тамна ера“ названа Кали југа. То је једна од четири југе, од којих је свака краћа од претходне и води до уништења моралног поретка у васиони. Завршетак Кали југе ће означити крај поштовања богова, светих књига, мудраца и моралних принципа. Тада ће почети пожари, ратови и катастрофе, после којих ће доћи 4 нове велике југе (махајуге). Оне ће трајати укупно 4.320.000 година, за које се верује да је то само један дан (калпа) живота бога Брахме. Данас ми живимо у првом дану из 51. године Брахме. Брахманско рачунање времена у милијардама година било је непознато у космичкој хронологији других народа и религија. 316 Хиндуизам указао Кришна као инкарнација Вишнуа; Гобардхан, место које је Кришна узнео у планину врхом палца на седам дана, да би сачувао становнике од потопа; Барсана, из које потиче Кришнина омиљена гопи (пастирица) – Рада (Радха). Простор Браџа је место годишњих свечаности Џанмастаме, које се одвијају у месецу Бхадон (август – септембар). На дан рођења Кришне приређују се плесови „лиле“, који илуструју сцене из живота тога бога. Матхура, родно место Кришне, и Вриндаван где је живео, привлаче ходочаснике и туристе, тим више што се налазе на главној туристичкој маршрути „Златни троугао Индије“ с посетом Делхија, Агре с Таџ-Махалом и Џајпура. Хардвар (или Харидвар, Хародвар, држава Утар Прадеш) раније звани Гангадвар („Врата Ганга“) и Капила, лежи на месту где река Ганг излази из Хималаја у широку низију. Назив Хардвар означава дословно „Врата Шиве“ („Хара“ – Шива, „двара“ – санскр. двери, врата, капија), док Харидвар – „Врата Вишнуа“ („Хари“ – једно од имена Вишнуа). Ови називи треба да нагласе положај места на споју два света, на граници Ганга „тајанственог и земаљског“. У поменутом месту, где река Ганг напушта планине, налази се најважнији „гат“ купалиште Хар-ки-паири гат („Траг стопе Вишнуа“). Отисак стопе бога Вишнуа у камену је главни циљ ходочашћа. Поред тог „гата“ налазе се храмови Вишнуа и његове супруге, Лакшми-Ганге. На реци се налази, такође, храм Дакша Махадев Темпл (према легенди, Дакша је био отац Сати, прве Шивине жене). Много ходочасника (посебно богатијих) остаје у Хардвару неколико седмица. То је важно место ритуалних погребних церемонија „шрадха“. Хардвар је главно место одржавања свечаности „Ганга-дашахра“, „Празник Ганге“. Ова свечаност одржава се сваке године у месецу јетх (мај-јуни), траје пет дана и привуче преко 2,5 мил. ходочасника. Осим тога, ту се одржава годишња свечаност у првом дану месеца баисакх (април-мај), који се сматра за дан „силаска“ Ганга на земљу. Сваких дванаест година Хардвар је место великих религијских свечаности „Кумб мела“. Ришикеш – „светска престоница јоге“ или скромније „град јогија“, налази се узводно од Хардвара на реци Гангу. На речној обали се налазе бројни ашрами – центри за верско подучавање и медитацију. У граду су многи храмови посвећени Шиви или његовој супрузи Сати. Дварка (близу Порт Ока, на крајњем западу полуострва Катијавар, Гуџарат), један је од седам светих градова Индије и један 317 Географија религија од четири „хардамаса“ (боравишта) који означавају правце света. У том месту после бекства из Матхуре је владао и провео последње године живота бог Кришна. Главно место култа тога бога је древноиндијски храм Дварканатх, висок 50 m, са 60 стубова од гранита и пешчара и лепим скулпторским украсима споља. Годишње религијске свечаности у част Кришне (Џанмастами), одржавају се у месецу бхадон (август-септембар). У близини је такође храм, који означава место где је бог Кришна убијен стрелом ловца. На обали Арабијског мора налази се храм Сомнатх, један од 12 светих места шиваизма. У храму Нагешвара налази се један од дванаест „линга-светла“ („џотирлинга“) Шиве. Уџаин (Уђаин, држава Мађа Прадеш), свети град хиндуизма, налази се тамо где река Сипра просеца планине Виндхја (Винђа). Важан је градски и трговачки центар од древних времена. За време цара Ашоке био је познат као Авантика („Победнички“). Шивин „линга“ (Махакалешвара), један од дванаест „линга-светла“ („џотирлинга“), налази се у храму Махакала. Бројни су „гати“ (тиртхе). Сваких 12 година одржавају се велике свечаности Кумб мела, на којима се окупи преко 3 мил. ходочасника. Канчипурам (или Канчи, југозападно од Ченаја, бившег Мадраса, држава Тамил Наду), познат је од раније као Шива-Вишну Канчи. То је један од седам светих градова хиндуизма, али такође центар религијског култа будиста и џаиниста. Спада међу најлепше градове Индије, назван „Златни град“ („Golden City“) и „Град – храмова“ („Temple City“). Има преко 100 храмова. Подељен је на Канчи Шива и Канчи Вишну, сваки с изразитим властитим „исконским“ храмовима. Део посвећен Шиви надовезује се на Каши (Варанаси), посебно тамошњи храм Каши-Вишванатха. Заслужује да се истакне храм Екамбарешвара посвећен Шиви, са самородним лингом („Свајамбу Линга“) бога. То је један од највећих храмова у граду (9 ha површине), изграђен 1509. г. Треба поменути такође храмове Камакшиаман (посвећена Парвати) и Каиласанат (из VII в.). С Вишнуом су повезани посебно храмови Ваманамутри (или храм патуљка, који је пета инкарнација бога Вишнуа) и Варадараџаперумал. Сваке године у месецу пхагун (фебруар-март) одржава се велики Празник кочија, повезан са храмом Камакшиаман. Тируванамалај, недалеко од Канчија, познат је по комплексу храмова Аруначалешвара, у светој планини Аруначала, посвећеним Шиви као господару ватре. 318 Хиндуизам Јужно од града Пудучери (Пондишери), близу ушћа реке Колерон, налази се град Чидамбарам с древним комплексом храмова Чидамбарешвара. Још јужније је град Танџавур, са познатим храмом Брихадешвара посвећеним Шиви, из X века. Висок је 60 m и покривен каменим дуборезимa и скулптурама. Храм Брихадешвара („Велики бог“) је укључен у списак светске културне баштине УНЕСКО-а. Кхаџурахо је познат по комплексу храмова. Овде је у X-XI веку било изграђено 85 храмова, од којих је очувано 22, који су светски познати по уметничким скулптурама, између осталог и на еротске теме. Уџаин је седиште (питха) богиње Харасидхи Деви. Модхера, три сата вожње северно од Ахмадабада, је место храма Сунца. Храм је изграђен 1026 године, веома лепо изрезбарен ликовима богова, животиња и цвећа. Алахабад (држава Утар Прадеш), древни Прајаг из периода Аријеваца (Prayag – „Место жртве“), налази се на сутоку три свете реке: Ганга, Џамне и митске „невидљиве“ Сарасвати. Отуда је познат такође као „Тривени“ („троушће“). Само место спајања (ставе) струја две реке - Ганга и Џамне, назива се Сангам. Простор између Ганга и Џамне назива се често „mons Veneris“ земаљских богова, чији центар је био Прајаг. Сматра се за један од три главна места ходочашћа („тирте“) – поред Кашија (Варанаси) и Гаје. Називају га „жртвеним олтаром Брахме“, јер је он према легенди принео своју прву жртву од десет коња. Све то је утицало, да је од давнина Прајаг био важно место ходочашћа, те му је дата титула „Тиртхараџа“ – „краљ места ходочашћа“. Важи такође за сестринско место Варанасија. У средњем веку развио се обичај полагања боговима за жртву властитог живота у том граду. То су чинили углавном старци, који су ту очекивали смрт. У XVI веку цар Акбар је забранио „религиозна самоубиства“, али та појава је замрла тек почетком XIX века. Акбар је 1584. г. променио назив града у Алахабад („град Алаха“). О религијском значају тога града сведочи чињеница, да пет „тиртхи“ у Хималајима, од којих се сваки налази на сутоку двеју река, у свом називу има реч „Прајаг“. Сваке године одржавају се у месецу магх (јануар-фебруар) религиозне свечаности, тзв. Магх мела („магх“ – назив месеца, „мела“ – вашар, сајам), које трају од 15 до 30 дана. Ту долазе тада стотине хиљада ходочасника, да би извршили очишћујуће купање на сутоку светих река. Сваких 12 година 319 Географија религија ту се одржавају велике свечаности Кумб мела, које достижу чак до неколико десетина милиона верника. Због своје светости Алахабад је један од главних центара погребних церемонија „шрадха“. Читракут, око 130 km од Прајага ка граници са државом Мађа Прадеш, је место ходочашћа због храмова и легенде да је ту 11 година живео бог Рама са својом супругом Ситом. Гаја (држава Бихар), један је од главних центара ходочашћа хиндуизма. Налази се на реци Фалгу (Пхалгу), притоци Ганга. Првобитни назив био је Гах-и-Каиван („седиште Сатурна“). Данашњи назив повезан је с „асуром“5 Гаја (Гајасура), који је положио као своју жртву боговима, читав људски род. До данас у граду, где се догодила та жртва, расте „бесмртно дрво смокве“ („Акшјабат“). Гаја је био толико свет, да је његово дотицање или само гледање „гарантовало“ сигурно место на небу. Према другој легенди, Гаја је био зли демон, којег је убио бог Вишну. Главна светиња је храм Вишнупад (изграђен 1787. г.), с утиснутим у стени трагом стопе Вишнуа. Баш тај камен представља предмет великог поштовања хиндуиста. Гаја је најважније место одржавања церемонија „шрадха“ у Индији, јер ослобађа појединца од свих месечних и годишњих обавеза према прецима. Према традицији, Вишну је обећао, да свако ко изврши тај ритуал на том месту, наћи ће се одмах са својим прецима на небу. Верници постављају жртвене погребне лепиње („пинде“), које треба да ослободе претке од земаљског „ропства“. У том циљу обилазе света места у околини Гаје. У Калкути се налази Калигхат, познати храм (питха) велике богиње Кали. Дакшинесвар, неколико километара северно од Калкуте, посећују многи следбеници учења Рамакришне. Ту се налази познати храм богиње Кали, изграђен 1855. г. Ту је Шри Рамакришна провео 30 година, од тога 15 година у соби, која се налази у северозападном углу храма. Поклоници Кали играју, плачу, певају, смеју се, нешто узвикују. Богињу Кали „буде“ у 4,30 ујутро, купају, одевају и украшавају цвећем. Јутарња пуџа почиње у 9.30. Брахман нуди богињи храну, воду, одећу, мирисе. Ходочасници такође посећују село Камарпукур у којем су се родили Шри Рамакришна и Џајрамбати, и родно место његове супруге Шри Шарада Деви. Гангасагар (острво Сагар) је свето место Бенгала, које означава ушће реке Ганг у Бенгалски залив. У периоду зимског солсти5 Асура (санскр. – господ), у почетку богови (нпр. Варуна) а затим, у ведској епохи, непријатељи богова (демони). 320 Хиндуизам ција на острву Сагар се одржава тродневни фестивал, када стотине хиљада Хиндуса врше ритуално купање у нади да ће добити ослобођење од тежине земаљских препорађања (Христов Т., 2008., 209-210). Гувахати (Гаухати, Асам) или тачније оближње место Камакхја, наводно побуђује мистичне снаге човека и зато је погодно за практиковање јоге. На брду Нилачал поред реке Брахмапутре налази се храм богиње Камакши. У храму се налази пећина кроз коју тече река, која у периоду монсуна постаје црвенкаста. Ходочасници тада долазе јер верују да богиња у то време има менструацију. Богиња је представљена у виду камене „јоне“ (женског симбола), којој приносе жртве животиња мушког пола. Мадураи (Тамил Наду) се налази на реци Вагај, духовној престоници дравидског народа Тамила. Почеци града сежу до древних времена, када је био престоница државе Панда. Ту је Шива у лику Сундарешваре (господара лепоте) венчао принцезу Минакши, ћерку краља Панда. Град је у основи у облику мандале. Главни сакрални објекат је храм Шри Минакши, који је у садашњем облику изграђен у периоду 1623–1655. г., али његови почеци сежу у време, када је Мадураи био престоница Панда. Храм је импозантних димензија (258 x 253 m), са бројним дворанама, ходницима, галеријама, местима за купање. Сала бога Шиве има преко 2000 стубова, при чему нема ни два истоветна. Храм је окружен концентричним правоугаоним улицама којима пролазе процесије божанстава у време светковина. У околини града налази се водна акумулација Мариаман Тепакулам, која је место годишњих свечаности у месецу магх (јануар-фебруар), с великом процесијом са фигурама Шиве Сундарешваре и његове супруге Минакши. Мадураи је познат такође по „светим венчањима“, у време којих у свечаној процесији око града носе фигуре тог пара богова (месец баисакх, април – мај). Рамешварам (држава Тамил Наду), налази се на полуострву у Манарском заливу. Називају га „Бенаресом југа“ зато што је важан центар ходочашћа, један од „хардамаса“ који означавају правце света. Сматра се за главни центар заједничког култа Шиве и Вишнуа. Према традицији, то место је посветио Рама, када је донео са планине Кајлас, на Хималајима, лингу Шиве (то је једна од дванаест „линга-светла“ (“Jyotirlingams“). То се догодило пред поход Раме у Ланку, да би повратио отету супругу Ситу, касније звану Раманатха. Рама је одредио, да култ „линге“ Шиве мора имати првенство пред поштовањем Раманатхе. До данас постоји обичај да ходочасници 321 Географија религија доносе воду захваћену у Гангу и прскају њоме „лингу“, а на повратку узимају песак из Рамешварама и просипају га у ову свету реку. Главни сакрални објекат је храм Раманатхасвами, чија градња је започета у XII веку, потом су га проширивали или дограђивали следећи владари. Сматра се за „круну“ позне архитектуре Дравида. Храм Рамалингешвара је познат по 1212 ходника са стубовима. Ходочасници врше ритуално купање у Дханушкоди – месту где се мешају воде отвореног Индијског океана и Бенгалског залива. Канија Кумари (Рт Коморин, држава Тамил Наду), је важан центар ходочашћа који се налази на јужном рту Индије. Удаљен је од Делхија 2800 km (као од Анкаре до Лондона). Храм Канијакумари посвећен је истоименој богињи, једној од инкарнација богиње Парвати. Према традицији, Парвати, касније Шивина жена, као Деви Канија ту је окајавала грехе, да би се заштитила од удаје за Шиву. Када се то показало немогућим, заветовала се да ће остати девица („канија“). Ту долазе стотине хиљада ходочасника због одржавања службе и ритуалног купања на Кумари гату. Бхубанешвар (код Катака, Ориса), хиндуисти сматрају за централну тачку света. Стари град се сматра храмом („темпл таун“). Некад је град био окружен са преко седам хиљада храмова, данас их има тек око 500, од чега је само део сачуван у целини. Скоро сви сакрални објекти су настали у периоду од VII до XVI века, многи су размештени око језера Бинду Саровар. Та религијска функција одразила се у социјалној структури становништва, јер скоро половина активног становништва је повезана посредно или непосредно с функционисањем храмова. Већина храмова је посвећена култу Шиве, при чему је најважнији храм Лингараџе (изграђен 1014. г.), седиште Шиве Трибхуванешваре („бог трију светова“). „Лингу“ који се налази у храму свакодневно купају у води, млеку и хашишу („бханг“). У ограђеном простору око тог храма налази се преко 50 малих храмова и капелица, од којих се најважнијим сматра храм богиње Парвати. У комплексу су представљене главне фазе развоја ориског архитектонског стила – рана, са скулптурама од пешчаника; средња, са грациозним скулптурама у безбројним нишама; касна са апстрактним архитектонским формама. Поред бројних храмова Шиве и Парвати, у граду је и један храм вишнуизма (Ананта – Васудева). Пури (Ориса) се сматра земаљском кућом бога Вишнуа, због тога се град по својој светости приближава Бенаресу. Главним божанством Пурија сматра се Вишну Џаганатх („владар света“), 322 Хиндуизам који је покровитељ локалних владара. Раџа Пурија сматра себе „слугом бога“. У месецу ашадха (јун – јул) се одржава „Ратха јатра“ (фестивал кочија). Огромне кочије превозе улицама фигуре бога Вишнуа, његовог брата Балабхадре и сестре Субхадре из храма Џаганатх у храм Гундича (Гундича Мандир), где проводе седам дана. Око две недеље раније врши се ритуално купање фигура, а сваке дванасте године фигуре замењују новим. Верује се, да чак поглед на Џаганатха, који се вози на кочији високој 15 m са 16 дрвених точкова пречника 22,2 m, очишћује од грехова. Кочија се креће неумољиво па се дешавају гажења поклоника а познати су случајеви, када су се религиозни фанатици бацали под точкове и гинули; због тога је англизирана варијанта имена бога – „Џагернаут“, постала симбол немилосрдне и неумољиве рушилачке силе, иако је иронијом судбине Вишну – бог, који чува космички поредак. Лик Џаганатха је упечатљив; плоснато лице са сјајним очима, можда указује на његово неаријевско порекло, или на функцију владара. Његов храм, изграђен по узору на храм Лингараџа у Бубанешвару, краси округла камена кула – шикхара, са лепим скулптурама у нишама. У Конараку (Ориса) су очуване рушевине храма Сунца (Суре), у облику кочије са 12 пари гигантских камених точкова. Храм је висок 40 m а зидови обилују скулптурама војне и еротске тематике, од којих су најлепши примерци пренети у Индијски музеј у Калкути и Националну музеј у Делхију. Изградио га је цар Нарасимха (1238–1264. г.) у знак победе над муслиманима. Храм посећују верници само једанпут у години, у пролеће, када празнују дан рођења тог божанства, све остало време храм је занемарен. Тирупати (Андра Прадеш), једно од најпопуларнијих „тиртхи“ у јужном делу Индије (до 30.000 посетилаца дневно). Главни центар култа налази се на брду Тирумалаи, где је смештен храм Шри Венкатешваре. На врху званом „Света гора“ ситуиран је стари храм, посвећен Вишну Венкатешвари (Шри Балаџи). Очи Шри Балаџе, инкарнације Вишнуа, су затворене, зато што његов поглед може да спржи човека. Жртвовање косе и купање у цистерни Пушкарини претходе даршану – „виђењу“ бога. Много побожних Хиндуса ту долази, да би принели божанству као жртву своју косу. Због тога храм запошљава око сто фризера. Ошишане косе продају се страним произвођачима перика, што доноси храму солидан приход. Ходочасници приносе такође скупоцене предмете, нпр. накит или златне украсе, а плаћају и улазнице. То је један од најбогатијих хра- 323 Географија религија мова у Индији, чији годишњи приход износи око 15 мил. долара (Христов Т. Т., 2008. с. 211). Махабалипурам (Мамалапурам, држава Тамилнаду), познат је под називом „Седам пагода“, иако се ту налази најмање неколико десетина храмова, који се одавно не називају пагодама. Велики је центар сакралне архитектуре, са бројним храмовима Шиве, Дурге и Вишнуа. Карактеристичне су светиње типа „ратха“ („кола“, „кочија“, „процесијска кола“). Најпопуларнији је храм Арџуне, посвећен Шиви, са познатим рељефом „Силазак Ганга на земљу“ („Гангаватарана“) или „Покајање Арџуне“. Међу многим каменим храмовима највише верника привлачи храм Кришна Мандапам. Комплекс пет стеновитих храмова Панча Ратха из VII-VIII века, исечен је у јединственим каменим монолитима, без унутрашњих просторија. На обали мора налази се велелепни Прибрежни храм. Пећина Амарнатх (Џаму-Кашмир), налази се у Хималајима на висини 3.900 m н. в. Име Амарнат значи „бесмртни бог“. Чувена је по Шива-линги од леда. Тај „линга“ се повећава или смањује, зависно од температуре окружења и количине воде која доспева у пећину. Према хиндуистичкој традицији, то се дешава због Месеца, једног од облика Шиве. У периоду пуног месеца у месецу саван (јулавгуст) у пећину долазе хиљаде хиндуиста из читаве Индије, посебно из северних региона. Последња етапа ходочашћа (око 45 km) траје четири дана. Ходочасници савладавају ту трасу пешице, полазећи из Пахалгама (2.130 m н. в.). Пушкар (Раџастан) је градић на обали истоименог језера. То је једино место у Индији које има храм посвећен богу Брахми. Према традицији, овај бог, тражећи место за приношење ритуалних жртава дошао је до Раџастана. Тада му је испао из руке цвет лотоса – и на том месту је истог трена настало језеро Пушкар (у преводу – „испуњено до краја“). Купање у језеру у периоду пуног месеца, у месецу картик (октобар – новембар), прочишћава од свих грехова. Тада током пет дана у Пушкар долазе хиљаде ходочасника (просечно 300–400 хиљада) због молитви и купања. Религијске свечаности прати једна од највећих пијаца камила у Азији (Pushkar Cattle Fair). У току пет до осам дана буде понуђено на продају око 50 хиљада грла тих животиња. На језеру се налази много „гата“ за купање, а у граду се налази посебно поштован храм Брахме. На југу Раџастана, у веома добро утврђеном старом граду Удаипуру, налази се познати храм Џагдиш, саграђен 1640. године. 324 Хиндуизам Калади (50 km североисточно од Кочина или Ернакулама, Керала) је место рођења великог филозофа и мистика Шанкарачарја. Други важан центар у тој држави је Шабарималаи, 190 km северно од Тируванантапурама, с храмом Ајапе, Шивиног сина. Сваке године око 25 мил. ходочасника посети храм, и то углавном мушкараца, с обзиром на то да у храм не пуштају жене. Пре посете, ходочасник мора 41 дан да се придржава целибата и вегетаријанске хране. „По читавој јужној Индији можемо видети ходочаснике у одећи црне, плаве или окер боје, који иду према храму. До храма се може стићи само пешице, при чему ходочасници то чине боси“ (Христов Т., 2008. с. 211). У Кочину у празничним церемонијама храма Вадакунатхан учествује 30 окићених слонова. Храм Чотаникара близу Кочина посећују болесни људи, пошто верују да се око њега могу ослободити негативне енергије. Нешто северније у граду Гурувајуру налази се познати храм Шри Кришне, који има преко 60 слонова. Ту се приређују свадбене церемоније. У држави Карнатака, западно од главног града Бангалора, налазе се два града – Белур и Халебид, позната по комплексима храмова са упечатљивим скулптурама. Два храма у Карнатаки стављена су под заштиту УНЕСКО-а: Витала храм у Хампију и Патадакал код Бадамија. Сл. 34. – Витала храм у Хампију (India tourist map, 1999) Сл. 35. – Елора, храм у гранитној стени (Berlitz country guide India, 1986) Места ходочашћа у хиндуизму везана су углавном за индијски субконтинент. Има их и у другим регионима света, где живе веће групе Хиндуса. То се односи у првом реду на острво Бали (Индонезија), где се у региону светог вулкана Агунг (3.142 m н. в.) врше сваке године у периоду фебруар – мај велики сабори у част 325 Географија религија Вишнуа (овај бог је ту третиран више као једна од божанских моћи Шиве него као посебно божанство). Главне свечаности крајем марта привлаче десетине хиљада ходочасника. У периоду последњих неколико деценија оживљава развој ходочасничких миграција хиндуиста у Северној Америци, Тринидаду и Тобагу. У првом случају центар је Питсбург у Пенсилванији (храм Шри Венкатешвара). Мањи центри су: Хјустон (Минакши Темпл), Чикаго (Балаји Темпл), Њу Јорк (Хинду Темпл оф Флушинг) и Ливермор у Калифорнији (Шива – Вишну Темпл). У Тринидаду, посебно у западном делу острва, у многим храмовима налазе се свете „линге“ Шиве. Главни центар ходочашћа налази се у Патирам Треису код Пенала (Шива Темпл). У хиндуизму нема јединствене црквене организације, његов настанак се не приписује неком конкретном оснивачу. Допуштене су секте и различита тумачења религиозних становишта. Различити неохиндуистички ревизионистички покрети имају своје центре (ашраме) религиозног учења и медитације, највише у околини Калкуте, Мумбаја и Мадраса. Сл. 36. – Садху на почетку или завршетку великог ходочашћа на изворишту Ганга (Guisan I., Imber W., 1990., с. 15) 326 Глава X БУДИЗАМ – ПУТ КА НИРВАНИ 1. Буда – човек у центру универзума Будизам је “компликовани” монотеизам. То је религија без бога. Будизам је култ личности Буде као прототипа „божанског човека“. „Човек, а не свет, налази се у средишту истраживања“ (Tuči Đ., 1982., 51). Оснивач ове религије Шакја Муни Гаутама рођен је у месту Капилавасту, око 160 km североисточно од светог града Варанасија. Датирање његовог рођења варира имеђу 624. и 448. г. пре Христа (Елијаде М., 1996., 41). Синхалежани датум његовог рођења приписују години 623. п. н. е.; за Сијамце је то 685. година п. н. е. Верује се да је био син владара државе Магадха у данашњем Непалу. Као и Христос шест векова касније, рођен је са циљем да буде месија и да поведе свет путем спасења. Каже се да су „деве“ (божанска бића) посипали цвећем мајку и дете, да су се радовању придружили сви светови богова и људи, јер је дете које је рођено требало да постане величанствени учитељ људи (Besant A., 2006., 101). Родитељи су га назвали Сидхарта – „онај који испуњава своју сврху“, а касније је добио назив Буда – „пробуђени“, „просветљени“ вишим знањем, „озарени“ истином. Релативно недавно будисти су усагласили датум смрти Буде на дан мајског пуног месеца 544. г. п. н. е. и свечано обележили 2.500 година постојања будизма, 1956. г. Сидхарта је напустио царски дворац и кренуо да тражи одговор на питање „Да ли је могуће живети без патње?“. Слично Буди, библијски проповедник каже: „Ја проповедник бијах цар над Израиљем у Јерусалиму; и управих срце своје да тражим и разаберем мудрошћу све што бива под небом; Видјех све што бива под сунцем, и гле, све је таштина и мука духу“ (Проповједник, 1: 12, 13, 14). Географија религија Буда је одбацио учење брахманских монаха о пореклу света и о јединству с божанством, као и аскетизам џаина, и кренуо да тражи истину својим размишљањем, понирући све дубље у бескрајну спиралу унутрашњег света. Он је решио да се посвети балансираном учењу, познатом као „средњи пут“, где не треба тражити ни насладу, ни бол. Он је први објавио религију милосрђа и закона, који међусобно повезују људске инкарнације. У свом размишљању и трагању за истином, он се зауставио код мистичне смрти назване „нирвана“, не достигавши васкрснуће као што је достигао Исус Христос (Schuré E., 1989., 77). Његов циљ није ни био васкрснуће и вечни живот, већ избављење од патње и вечног круга реинкарнације. На својој првој проповеди у Сарантху код Варансија, Буда је изложио четири племените истине: О патњи: „Рођење је патња, старење је патња, болест је патња, смрт је патња, брига, плач, бол, очајање и туговање – све је то патња. Повезаност с оним што је непријатно је патња, губитак онога што је пријатно – опет је патња. Не имати оно што се жели – такође је патња“. О узроку патње: „То је жудња, из које проистиче низ рађања, која су праћена чулним насладама и пожудама“. О прекиду патње: „То је ослобађање од жудње и потпуно искорењивање страсти, што се постиже њиховим остављањем, одрицањем од њих, одвратношћу према њима и њиховим превазилажењем“. О путу прекида патњи: „То је племенити осмоструки пут, који се састоји у правилном остваривању гледишта, размишљања, речи, деловања (понашања), начина одржавања живота, правилној примени снаге, свести и концентрације“ (Андросов В. П., 2001; Христов Т., 2008., с. 144-145). „Каже се да ових осам делова обухватају целокупну будистичку праксу, иако не говоре директно о култним обичајима као што су дубоко поштовање Буде, бодхи-дрвета и ступе. Другим речима, осмоструки пут је пре свега пут који води до нирване, за разлику од пута заслуга, који доводи до поновног рођења у рају“ (Крим К., 2004., с. 150). Четири племените истине могу се упоредити са медицинском формулом. Прва истина означава симптом, у овом случају патњу, друга дијагнозу, трећа прогнозу а четврта рецепт за лечење болести. Само што главни циљ будиста није лечење него нирвана (просветљење), којом се дејство закона карме прекида, човек се ослобађа од точка препорађања, који је извор патњи. Достизањем нирване завршава се циклус реинкарнација, повезаних са патњама (самсара). Шта је нирвана, није могуће тачно описати речима. Можда је то мистич328 Будизам ни доживљај блаженства, смирења, утихнућа или јединства с васионом. Буда је на то питање одговорио: „Нирвана – то је мир, тишина“. Будисти познају десет стања живота, на путу од патње до среће. То су: џигоку – пакао (стање патње), гаки – грамзивост (стање пожуде), чикушо – анималност (стање страха од јачег од себе), шура – гнев (стање надметања или сукоба с другима), нин – смиреност, тен – усхићеност (пролазно стање пресрећности при задовољењу жеље), шомон – учење (стање радост при откривању вечних истина), енгаку – делимично просветљење, босацу – стање бодхисатве и буцу – стање буде. Прва три стања су названа три зле стазе, а оне заједно са шуром сачињавају четири зла или стања несреће. Првих шест стања заједно се називају шест стаза, унутар којих се крећу природне људске активности. Због тога се обичан људски живот назива сељењем душа унутар шест стаза. Будизам тежи да нађе пут ка трајној срећи спречавањем да шест стаза стекну премоћ у људском животу, и усредсређивањем на више људске циљеве. Шомон и енгаку су усмерени на себе, а босацу је стање радости при помагању другима (као хришћанска љубав или будистичко саосећање). Коначно, бутсу или стање буде је дефинисано као „апсолутна срећа доступна само појединцу који је допро до коначних истина које чине основу васионе и свеобухватног живота (истине достигнуте у шомону и енгакуу су само делимичне) и који постиже истоветност са свемиром и свеобухватним животом, схватајући притом вечност живота“ (Тојнби А., Икеда Д., 2005., 297). Пола године након Будиног одласка у нирвану, састали су се његови ученици да усагласе суштину његовог учења. Неколико векова учење се преносило усмено, и тек у I в. н. е. је записано. Палијски канон назива се Трипитака1 („три кошаре мудрости“) и сачињавају га: 1. Винаја питака – „кошара статуса“, садржи три зборника правила о монашкој дисциплини и моралном васпитању (227 правила); 1 Палијски канон (пали: „Типитака“; санскр.: „Трипитака“ – „три кошаре“) је зборник светих текстова у будизму, кога чине три дела или „три кошаре“. Садржи учење Буде и његова тумачења која су дуго преношена усмено, што значи да су Буда и његови ученици вероватно били неписмени. Коначну форму добио је до половине III века п. н. е. Први пут је предање записано у I в. п. н. е. на Цејлону, и то на палминим листовима који су ношени у три кошаре, одакле му потиче име. Трипитака се састоји из 29 томова, укупног обима скоро 10.000 страница. Текст је прецизиран на будистичком сабору 1871. године и записан на 729 мермерних плоча у храму Кутодо у Мандалају (Бурма). 329 Географија религија 2. Сутра питака – „кошара поука“ или беседа, проповеди Буде, садржи пет зборника 3. Абхидхарма питака – „кошара тумачења учења“, садржи седам зборника у којима су изложена теолошка тумачења основних ставова будистичког учења и докази његове истинитости. 2. Медитација у шуми и нирвана Будизам дели истину на две равни – искуствену и апсолутну, при чему је прва рационална, а друга трансцендентална (Tuči Đ., 1982., 46). Главно учење будизма засновано је на идеји реинкарнације (поновног рађања), а коначан циљ је нирвана („нир-вана“ – крај патње, крај реинкарнације) која се постиже одрицањем од искуственог (чулног) света и стапањем са апсолутном (највишом) истином. Интересантно је веровање, да су се инкарнације Буде десиле седам или двадест четири пута у прошлости, насупрот једној инкарнацији у хришћанству. Овде налазимо одраз различитих мишљења, цикличних и линеарних. Дакле, разлика је само у броју инкарнација. Пракса будиста је “бити што јеси”, зато што је људска идеја и жеља да спречи унутрашњег Буду, који борави у свакој личности, да изађе. Поверење и љубав према духу кроз инкарниране личности је такође заједничко за ове религије. За разлику од тога, Исус је проповедао “Ја сам пут” и “Чувај се лажног Христа”. У пустињи истину треба означити и неодлучнима показати прави пут. За хришћане је показан само један пут. Оно што хришћани треба да раде је да га следе, док будисти треба да пронађу свој пут, а то значи да пронађу себе или “то што јесу”. Бити “то што јеси” тј. ићи својим путем, у пустињи значи ништа друго него смрт. Разлика у менталитету између шумских и пустињских људи види се у тој симболици. Јапански филозоф Јамаучи, објашњава ту разлику на следећи начин (Yamauchi T., 1974; Suzuki H., 1981., 75). У западном свету ствари су одвојене. Оне стоје насупрот и контра свих других. Апсолут или Бог је личност која стоји високо, одвојена од њих. У источном свету се сматра да све коегзистира зависно од свега осталог. Јамаучи ове разлике у изражавању приписује разлици логике између Истока и Запада. 330 Будизам Западна логика је оно што је логос2. Логос значи “говорити”. Логос говори о ствари која је “А”, и другој ствари која је “не-А”. Према томе ствари су одвојене и стоје насупрот свима другима. С друге стране, логика истока је лема3. Лема значи “схватати интуицијом”. Реч “схватати” припада људском бићу, док “говорити” припада апсолутном Богу. Источњачки медитатори у шуми само признају немоћ људске речи да изрази тајну живота, истинску реалност, и потенцирају схватање интуицијом. Логички лема се састоји од четири категорије: једна афирмативна, једна негативна, обе афирмативне, обе негативне. Логика логоса се састоји само из афирмативне и негативне категорије. По западној логици, ако је ствар “А”, она није “не-А”. У логици лема, ако је нешто “А” или “не-А” то понекад може бити и “А” и “не-А”. На пример, у логици логоса, постоји једна алтернатива да ли је нешто “живо” или “мртво”. Човек може “бити” или “небити”. Али у логици лема то се може разумети као парадоксална тврдња: “живот” мора постојати само у пару са “смрћу”. Они не постоје самостално. Слично је у примеру “родитељи и деца”, “муж и жена”, “кокош и јаје”, „исток и запад“, „почетак и крај“ итд., свако од њих не може егзистирати самостално. Али обоје егзистирају. Без “живота” не постоји ни “смрт”, али заједно постоје. Према Д. Икеди, будистички епистемолошки принцип који се назива теорија сантај (сан – три, тај – јасност, очигледност), што се преводи као „три истине“, поима стварност са три аспекта: Ке, ку и чу. Од ове три, ке или кетај представља ликове ствари, који се могу опазити људским чулима и који су у сталним променама. Стање ку или кутај подразумева празнину прожету потенцијалношћу. Ку се може дефинисати као ни постојање ни непостојање, ни биће ни небиће. Када је живот у стању ку, он прекорачује и простор и време. Основна природа више животне силе јесте да вечно постоји изван времена, док се испољава као живот (биће) или смрт (небиће). 2 Логос (гр. logos – реч, мисао, разум, закон) – у грчкој филозофији је првобитно означавао свеопшти закон, основу света, његов поредак и хармонију. У хришћанској литератури логос се изједначава са Христом. У источњачкој филозофији појмови аналогни логосу су тао и, у извесном смислу, дхарма. 3 Лема (гр. lemma – претпоставка) – у логици – условно раздвајајуће закључивање (лематички силогизам). У зависности од количине условних гледишта у горњој премиси (одговарајуће чланова дисјункције у доњој) лема постоји као дилема (двочлана лема, која изражава неопходност избора између две алтернативе), трилема (трочлана), полилема (многочлана). 331 Географија религија Чу или чутај је коначна стварност, која обухват и кетај и кутај. Чутај је непромењив, али се открива у кетај и кутај, ван њих не постоји. Ку је посредни појам између два поларизована начина постојања, који није ни појавни ни апсолутни, већ учествује у оба начина. Ку, ке и чу су једна стварност, а прави облици ствари су производи ова три начина на које се стварност манифестује. Будизам учи да ако се ствари проучавају с овог становишта, могуће је перципирати их без грешке, какве јесу (Тојнби А., Икеда Д., 2005., 294). Разлике између логике логоса и леме одраз су околности у којима су настале. На пример, у пустињи, морало се недвосмислено одговорити на питање, да ли је то прави пут до циља (нпр. до воде). Али у шумским пределима постоји више путева, и индивидуално “ја” интуитивно одлучује о избору свог пута. Човек постепено учи да успех не зависи само од људских напора, већ и од Буде или фортуне (среће) или судбине, а такође ширег простора. Овде је развијена логика неодвајања “А” од “не-А”. Не треба разматрати логику пустиње као инфериорну због њене просте структуре и истицати логику шуме због њене софистицираности. У пустињи пут мора бити јасно означен за “друге” и потребна им је личност од поверења, која ће да предводи и показује прави пут (месија). У шумама је довољно да се та личност наговештава, “као да долази” (Њораи – друго име за Буду). То је “ја” које бира свој пут. Без обзира на јасну логичку конструкцију, будизам има хуманоцентрични став. У западним религијама (јудеохришћанство, ислам) Бог је велики а човек је мали и упућује молитве према горе, док у будизму граде огромне фигуре Буде који спокојно медитира и гледа одозго. У западним религијама свет је детерминисан и усмерен, док је у будизму енигматичан. Будизам је вежбање мисаоности. То значи да мисаон човек треба да разуме природу око себе из искуства стварног живота. У тој хаотичној промењивој васиони не може бити ничег постојаног. Богови су такође подвргнути дејству закона карме и такође се могу препородити на нижим нивоима. Ми смо део васионе, која се налази у непрестаном настајању; у васиони нема мира, постоје само вечите промене. Дхарма је учење да је све повезано. Личност као одрживо створење је илузија. Према томе, и кастински систем је илузија. У будизму постоји концепција шест светова – шест царстава самсаре. То су царства богова (дева), демона (асура), људи, животиња, гладних духова, и светови пакла. По кармичким законима, ми се можемо оваплотити у различитим световима. Само просветљење (нирвана) може да нас изведе изван кочије самсаре. 332 Будизам Буда није имао обичај да се моли. Он се ничему није надао од богова, него свему од себе самога и своје медитације. Није се љутио на богове и није их оптуживао зато што је и њих завела кобна обмана, необуздана пожуда да се егзистира и да се живи, која је узрок патњи. Географску средину у којој је настао будизам карактеришу контрасти између планинских и низијских, влажних тропских и сушних пустињских предела, џунгле и саване, и смена два годишња доба – сушног и кишног. У Будино доба, у Хиндустанској низији ширила се суша, услед постепеног јужног померања екваторијалних западних ветрова. Шуме које су постојале у време упанишада, биле су деградиране тим сушама. Тако је дошло до промене шумске средине у савану, коју видимо и данас. Записи о сушама постоје у литератури између V и III в. п. н. е. Буда је свој ритам живота поделио на два годишња периода: девет месеци је путовао а три месеца мировао и медитирао. У извештајима да су Буда и његови следбеници остајали на једном месту током летње кишне сезоне, налазимо потврду о сезонском кретању екваторијалних западних ветрова, као и данас. Буда није само филозоф медитације у шуми него и лутајући проповедник у сушној сезони. Кретање у кишно доба било је отежано. Шрамани – Будини подвижници, обично су у то време боравили у неком склоништу у шуми, предајући се медитацији. Већина је следила пример Буде и настањивала се близу насељених места. Прве су називали „шумским људима“, а друге - “сеоским шумским људима“. Будизам се, као и хиндуизам, базира на концепцији реинкарнације. Према тој концепцији, благи поступци воде ка доброј карми, зли – ка лошој. Будистичко тумачење, за разлику од хиндуистичког, негира атмана т.ј. душу, као вечног носиоца карме. Будизам негира постојање вечног васионског духа – Брахмана и његовог оличења на индивидуалном плану – атмана. Гаутама је учио људе да одлучују о постојању атмана. Он није изричито порицао постојање атмана, него све што људи верују да је атман. Ширење суше у Хиндустанској низији могло је бити конкретан услов за негирање атмана. Спознаја “ја” или атмана кроз медитацију у тихом шумарку, ослушкујући звуке свог дисања, коју налазимо у ведама, исчилела је са деградацијом шумских предела и урбанизацијом. 333 Сл. 37. – Северна Индија и Непал – колевка будизма Географија религија 334 Будизам Сл. 38. – Центри и правци ширења будизма у Азији (Лестер Ч., 1996) Буда је медитирао и доживео просветљење испод дрвета названог Бодхи (санскр.: bodhi – пробуђење), из краја Бодхгаја у области Магадха, које је постало будистичка светиња. То је бањан (banyan), дрво које достиже старост од три хиљаде година и које је, заједно с њему сродним дрветом ашватха, посебно поштовано у традиционалним индијским култовима. Дрво ашватха је врста смокве. Смоквин лист често се сусреће на печатима праиндијске културе трећег миленијума пре н. е., у долинама Инда, Сарасвате, области Катјавара и Месопотамије (Žukovska L., 1986., 82-83), а такође у библијском миту о првом греху (1. М. 3: 7). Бањан би могао бити биљни симбол Индије као што је то кедар у Либану (Моравиа А., 1965., 65). 335 Географија религија 3. Хинајана, махајана и ваџрајана будизам Временом се одвојио „монашки будизам“ од „световног (лаичког) будизма“. Али одлучујући значај имало је формирање три главна огранка будизма – хинајане, махајане и ваџрајане,4 а такође издвајање ламаизма („тибетанског будизма“) из махајане. У хинајани или тхеравади, највише је поштован сам Буда. Сваки следбеник те варијанте будизма кроз посебну светост достиже после смрти ослобођење или нирвану, постајући „индивидуални буда“. Зато је ту развијен култ реликвија и споменика Буде (Mejor M., 1980). Гаутама је проповедао примену монашког живота за ослобађање од циклуса патње. Они који стриктно следе тај пут сматрали су се за ортодоксне. Та група је критикована од стране групе махајана будиста као себична и егоцентрична и називана је “хинајана” („мала кола“). Хинајана, са мноштвом поука за ослобађање од вечног циклуса, карактеристична је за будистичке школе у данашњим шумским регионима Шри Ланке, Тајланда, Мијанмара (Бурме), Камбоџе и Лаоса. У Лаосу будизам је државна религија, са 2,5 хиљ. манастира и храмова и преко 10 хиљ. монаха. Данас хинајану представља школа тхеравада („учење старијих“), у којој само монаси и монахиње улазе у будистичку општину. У махајани је филозофија “буди што јеси” ближа обичном човеку. Не само монаси, него и други људи, могу постати “Nyorai” (друго име Буде), ако одаберу животни пут “буди што јеси”, пут смирености и благости, који води у духовно просветљење. Они су изражавали то схватање као “махајана” („велика кола“). Сидхарта Гаутама био је само једно од оваплоћења Буде, а следећи Буда ће бити Маитреја, господар будистичког раја. Махајана претпоставља мноштво буда и бодхисатви (будућих буда). Буда има толико много, као „зрна песка у Гангесу“ (Mejor M., 1980). Сваки буда има на Земљи своје помоћнике – бодхисатве. Највише поштоване бодхисатве су Авалокитешвара (милосрђе), Манџушри (мудрост), Тара (женски аспект милосрђа). Саосећање или милосрдна љубав су једина апсолутна етичка вредност, зато што у васиони, где су сва бића узајамно повезана, то што чиниш другима у суштини чиниш себи. 4 Mahâyâna – реч из санскрита, буквално значи “велико возило”, у будизму појам за широки пут спасења; Hinayana - „мало возило“, уски пут спасења; Vadzrayana – дијамантско или несаломиво возило, дијамантски пут. 336 Будизам Махајана се назива и „северна школа“, будући да је распрострањена у Јапану, Кини, Кореји, Тибету, Монголији. У махајани, статуе Буде гледају у тачку на земљи испред себе, са узвишеним и интелектуалним држањем, док у хинајани (Бурма, Тајланд, Камбоџа), Будине очи на статуама су фокусиране у даљину и његово лице је племенито. Те разлике могу се приписати филозофским размишљањима махајана будизма и оптимистичким или освежавајућим поукама („заповедима“) хинајана будизма (Ikuno Z., 1975; Suzuki H., 1981., 77). У Јапану и Кини распрострањено је девет основних школа махајанског будизма, међу којима су најпознатије амидаизам, нитирен и зен будизам. Амидаизам је повезан с култом Амитабхе (Амиде) – „бескрајне светлости“, једног од водећих бодхисатви махајане. Амидаизам тврди, да је могуће достићи спасење родивши се у „чистој земљи“ Буде Амитабхе. Један од оснивача школе Чисте земље, Хонен (1133–1212), тврдио је да спасење у овом животу није могуће, али да вишеструко понављање мантре „наму Амида Буцу“ (поклоњење Буди Амиди) може помоћи. Та проста формула је за оне, сматрао је Хонен, који се ослањају на тарики или „снагу других“, а не на џирики или „сопствену снагу“. Школа Џодо Син Сју („Истинска школа чисте земље“) има данас око 15 мил. следбеника у Јапану. Школа нитирен, названа по истоименом монаху из XIII века, сматра вишим извором божанске мудрости текст под санскритским називом „Садхарма Пундарика сутра“, што значи „Сутра лотоса истинског закона“. Просто понављање мантре „Наму мо хорен ге ко“ (јап. – „Поклоњење лотосовој Сутри“) може довести до просветљења. Ова школа има око седам милиона следбеника у Јапану, укључујући и покрет Сока-Хакај са политичким утицајем (Христов, 2008., с. 150). Школа зен будизма (санскр. – „дхјана“, кин. - „чан“, јап. – „зен“, дословно „медитација“) тражи непосредни пут ка буђењу просветљења, мимо традиција и светих текстова који искривљују стварност. Циљ зена је спонтано достизање стања „сатори“ - истинске природе свих ствари – просветљења. Интелектуални рад само смета достизању стања „сатори“. У Кини је било 6 патријарха школе чан. Први је био Бодхидхарма, шести – Хуи-ненг. После њега је настало више струја зена, међу којима су две распрострањене у Јапану – ринзај и сото-зен. Ринзај практикује медитацију на бази „коана“ – проблемског задатка чији је циљ да доведе ученика до сатори (просветљења). Познати коан је питање: Када човек пљеска длановима, 337 Географија религија какав звук производи један длан? Или један од чувених „му-коана“: Кинеског мајстора зена су питали, има ли пас дух будинства? Одговор је био: „Му“ (ништа). Ринзај такође практикује „мондо“ – беседе учитеља и ученика. Сото-зен ставља акценат на седећу медитацију (зазен) лицем према голом зиду, дневни физички рад, медитативне шетње и коан-вежбе под надзором учитеља. Није необично да калуђер три године мукотрпно решава му-коан а следећих петнаест година низ коана, чији је циљ продубљивање и проширивање просветљујућег увида (Enciklopedija živih religija, 2004., s. 379). Ваџрајана („дијамантска кочија“) будизам који је изникао на бази тантризма, третира бодхисатве као богове. Поштују се такође они бодхисатве, који тек очекују да постану буде. Карактеристична појава у том огранку будизма је развијен култ женских божанстава. Култни обреди су веома широки, при чему су бројне у том погледу праксе магијско-демонолошке и ритуално-оргиастичке. У тибетанско-монголском будизму ваџрајана се сматра врхунцем махајане. У ламаизму култови и ритуали имају богате обреде, а жртве се приносе не само Буди и боговима, него и демонима. Будизам се појавио на Тибету у VIII–IX веку. Ламаизам Тибета се дели у четири школе: нингма, кагју, гелуг и сакја. Најстарија је нингма, коју је основао легендарни гуру Падмасамбхава (гуру Ринпоче), оснивач тантричког будизма. Најбројнија је школа гелуг, којој припада Далај-лама XIV. Тибет је посебно предан бодхисатви Авалокитешвари („заповеднику који гледа на доле“). Његова мантра (Ом мани падме хум – „О, ризнице лотоса“) је уклесана по стенама, исписана на заставицама и угравирана у ручне молитвене цилиндричне котуре, тако да сваким обртајем котура земљу обасјава његово милосрђе. У Кини Авалокитешвара има облик жене Хуанин, мајке милосрђа, која у многим аспектима делује као Девица Марија у католичким земљама. Тамо, где се Хуанин указала људима, развијају се поклоничка места и њеном култу се посвећују храмови. Небеска варијанта Авалокитешваре је Амитабха („бескрајна светлост“), познат у Јапану као Амида, који спроводи умрле у рај, познат као „чиста земља“. 338 Будизам 4. Регионални размештај будизма Према проценама специјалиста за конфесионалну статистику, будисти чине око 6% светског становништва, што значи да их 2010. године има око 420 мил. Од тога највећи део отпада на Азију, где чине 9% становништва, док на осталим континентима представљају мање групе. Државе са највећим бројем будиста су (у мил.): Јапан 75, Тајланду 53, Вијетнам 35, Шри Ланка и Република Кореја по 12, Индија око 10, Камбоџа 7, Лаос 2,5, Малезија око 3, Непал 1,3, Бангладеш 0,7, Монголија 0,6, Бутан и ДР Кореја по 0,4. У Сингапуру будисти чине око 30% становништва. У Русији махајана будизму припадају три народа – Калмици, Бурјати и Тувинци. У Кини број будиста износи око 35 мил., али број припадника кинеске националне религије, која је синтеза будизма, таоизма, конфучијанства и традиционалних народних веровања прелази 350 мил. Кинези се обраћају различитим религијама у зависности од ситуације. На пример, по питањима етике, узајамних односа људи у породици и друштву, обраћају се конфучијанству. Одговоре на питања узајамних односа човека и природе даје таоизам. У раду на себи, спознаји свог унутрашњег света, избављењу од патњи, помаже будизам. У Непалу, Будиној родној земљи, будисти данас чине мање од 10% становништва, а у Индији, где је почео своју мисију, мање од 1%. Концентрисани су у држави Сиким (између Бутана и Непала) и у Ладаку (држава Џаму и Кашмир), долини Лахаул и Спити (држава Химачал-Прадеш). Између 900 и 1200 великих манастира, који управљају будистичким животом у Индији, изложени су притиску ислама и популарног хиндуистичког култа. Будизам ипак не губи своју животну силу. Од 1956. г. број будиста стално расте захваљујући позиву Б. Р. Амбедкара да „недодирљиви“ пређу у будизам. У региону града Нагпур (држава Махараштра) 1956. године, само за један дан је будизам примило преко 300 хиљ. људи. Индија је много допринела будологији (будистичкој „теологији“), објављивањем санскритских рукописа старих више хиљада година. Међу будистичким земљама постоје велике демографске и економске разлике. Мијанмар, Лаос, Вијетнам и Камбоџа спадају међу најсиромашније а Јапан међу најбогатије земље света. Тајланд и Сингапур спадају у новоиндустријализоване земље, а Кина израста у светску економску и војну силу. У погледу туризма, Јапан зау339 Географија религија зима друго место у свету, после САД, по броју хотелских соба (1,65 мил.), а Кина спада међу пет туристички најпосећенијих земаља света (око 25 мил. посетилаца годишње). У Шри Ланки постоје конфликти између Сингалеза (74% становништва) и Тамила (24%). Велики број избеглица са Тибета живи у Индији и Непалу. Талибани у Авганистану су 2001. године срушили колосалну статуу Буде из VII в. н. е., у провинцији Бамијан5, која је била на Листи светске културне баштине УНЕСКО-а. 5. Сакрална места у будизму Буда се 45 година кретао, највише по Гангешкој низији, и многа места која су повезана са његовим животом или легендом, постала су света. Нека места ходочашћа будисти су преузели из традиција хиндуизма, а нека је означио сам Буда у тестаменту, који је усмено рекао свом омиљеном ученику Ананди (пали и санскр. досл. „блажени“, „радосни“). Према сачуваном палијском канону „Махапаринирванасутра“ („Сутра о великом потпуном уснућу“), који описује последњу годину живота Буде, он је указао на главна места ходочашћа и одредио рангове свих ходочашћа за „препород“ верника: „Четири су места, о Анандо, које верни морају посетити с најдубљим ганућем. То су: место где је Изабрани (или Буда) рођен (Лумбини код Капилавастуа); место где је Изабрани достигао највише и савршено просветљење – „бодхи“ (Бодхгаја); место где је Изабрани одржао прву беседу (Сарантх код Варанасија); место где је Изабрани достигао нирвану (Кушинагар). [...] А сви они, о Анандо, који умру у време побожног ходочашћа до тих светиња, препородиће се срећни поново у небеском рају“ (Jackowski A., 1991., 126). После смрти Буде и кремације његовог тела, сачуване реликвије су подељене на осам делова – четири су доспеле до оних места, 5 Бамијан, 330 km северозападно од Кабула, био је град на Путу свиле и главни град мале краљевине (каната) под утицајем Кине. У време владавине Yabghu T'ung Shih-hu (618–630), његов потчињени владар у Бамијану израдио је статуу колосалног Будe као „владара света“. Статуа стојећег Буде усечена у стени била је висока 55 m, а друга поред ње 38 m (Scarre C., 2004., s. 286-288). 340 Будизам у којима су за њих изграђени посебни маузолеји – ступе6. Остале реликвије и ступе везане за њих, нашле су се у местима, која подсећају на четири главне етапе или периода 40-годишњег кретања Буде по северној Индији. То су били: 1) манастир Џеватана у СахетхМахетху, бившем Шравастију, где је чинио необична чуда; 2) Раџгир, древни Раџагриха, где је провео 12 година, оснивајући религијску заједницу монаха; 3) Вајшала код Патне („жртва мајмуна“); 4) Санкасја (Самкасја, древни Каниакубја), где је Буда, по причању његове мајке, ступио с неба на земљу. Осам наведених места од почетка су посећивали бројни верници, а после неколико векова признати су и као главне светиње будизма. Баш до тих места око 247. г. п. н. е. извршио је ходочашће цар Ашока поводом 21. годишњице своје владавине, који је много учинио за ширење те религије. У доба његове владавине (273–232. г. п. н. е.) број пагода је енормно порастао. Реликвије Буде које су се налазиле до тада у осам места, Ашока је поделио, подижући за њих 84 хиљаде пагода широм царства. Већина њих постале су места ходочашћа локалног карактера (Jackowski A., 1991., 122-123). Форму ступе – споменика, будизам је усвојио веома рано, чинећи од ње један од главних симбола вере, а затим култну светињу. Према легенди, форму ступе одредио је сам Буда. Једног дана, одговарајући на питања ученика, како треба похранити његове земне остатке, ставио је на земљу своју монашку одећу у виду узвишења, на њу преврнуту зделицу за милостињу, и на зделицу – штап, који је требало да симболизује кишобран. Треба рећи, да према канону те религије, будистички монаси не треба да се баве физичким радом, него да зарађују прехрану само прошењем. Од почетка ступе су биле главни објекат поштовања, „светиња светих“. Оне су биле реликвијари, у којима су почивали: - земни остаци самог Буде или других особа умрлих у ореолу светости и поштованих од верника; - предмети које је користио Буда, а касније и његови ученици или особе уважене за свеце; 6 Ступа (санскр.: stupa) – спомен гробница или маузолеј, који наводно садржи мошти Буде или архата; место, где поклоник медитирајући може добити моћи онога, у чији спомен је ступа подигнута. Ступа се састоји из основе и полусфере над којом је врх у виду кишобрана. Чајтја на санкр. означава свако свето место са посмртним остацима свеца (ступа, стуб, храм, засађено дрво). 341 Географија религија - предмети или ствари симболично повезане с будизмом (нпр. сутре7) и обредима. Ступе су подизане и за обележавање посвећених места у којима су се одигравале епизоде из живота Буде. Првих пет векова после Будине смрти будистичка уметност је била аниконична, отуда нема пластичних ликова из тог периода. Ступа је увек била централна тачка светог места („чајтја“), као нека врста олтара. Често близу ступе је настајало насеље, које је касније подизало манастир („вихара“). Сваки манастир је имао једну главну ступу, која је била центар култа, и неколико мањих. Временом почеле су се појављивати бројне ступе вотивног карактера. Из индијске ступе развила се пагода, вишеспратна кула која је у различитим регионима добијале различите форме, типове и називе. Типичан првобитни облик ступе у Индији, засвођене грађевине подигнуте на платформи и покривене стилизованим кишобраном – симболом краљевског достојанства, био је претворен у Кини у високу четворострану или вишестрану кулу, чије елевације су подељене степенасто бројним симсима и кровићима, који наглашавају непостојеће изнутра спратове. Та архитектонска концепција куле реликвијара дошла је до Јапана. Јапанска пагода („божији дом“) у својој форми је далека реплика индијске ступе, док су њена симболична функција и култни значај остали неизмењени. Пагода симболизује смрт Буде, прелаз у нирвану, ослобађање од мукотрпног живота, а у махајани – последње избављење. Најважнији елемент пагоде са гледишта религијске симболике је централни стуб, истесан од једног дебла, слично великом јарболу (нпр. у пагоди групе Хориуђи висок је 33,5 m). Под стубом, у удубљењу покривеном каменом, налазе се у омотачима свете реликвије. Тај стуб симболизује осовину света, центар космоса. Назив пагода потиче од санскритске речи бхагават – „божански„ или бурманске речи паја, која означава вишеспратну кулу зашиљеног врха. У Шри Ланки их називају дагабе, у Индији ступе, у Тајланду – чеди, на Тибету чортени. Облик им се разликује у зависности од форме основе. Дагабе се одликују великом разноврсношћу облика преврнуте зделе, на коју са четири стране належу украшене олтарске нише са богато резбареном декорацијом. Култне просторије унутар зделе су често украшене живописом. 7 Сутра – (санскр.: sutra), „нит, расуђивање“ – текст који садржи речи Буде. 342 Будизам Ступе су вековима (најмање до VIII в. н. е.) имале надрегионални карактер и привлачиле су будистичке ходочаснике из других региона Азије. То потврђују сачувани путописи кинеских ходочасника који су путовали по Индији, а посебно: Фа-Сјана (кин. Fa-xian, IV в.), Сунг-Јуна (кин. Soung-yun, VI в.), Сјуан-цзан (кин. Xiuantsang, VII в.). Та места постала су такође тржишта, посебно за девоционалије. Скоро сви ходочасници куповали су као сувенире, плочице од теракоте са утиснутим симболима карактеристичним за те центре. На пример, симбол Лумбинија био је цвет лотоса – симбол чистоте рођења Буде; за Бодхгају такав симбол било је дрво бодхи, под којим је Буда доживео просветљење; за Сарнатх – точак, симбол стављања у покрет „точка правде“, у време прве беседе; за Кушинагар – ступа, која симболизује место Будине смрти. Та четири главна симбола постала су истовремено основне теме прекрасне будистичке уметности. Ширењем будизма изван Индијског полуострва (од III в. п. н. е.), и опадањем будизма у Индији (посебно од XI в. н. е.), наведени центри (не говорећи још о локалним) су постепено (до половине XIX в.) изгубили свој ранг. Нови центри надрегионалног и панбудистичког ранга појавили су се у другим деловима Азије, посебно у данашњој Шри Ланки, која је главни бастион будизма. У пејзажу култног места и даље су доминирале ступе. Често се њихова архитектура надовезивала на традиције локалног градитељства, одступајући од индијског узора. У првом периоду развоја будизма, ходочашће је третирано углавном као један од побожних ритуала, који су учвршћивали у свести верника личност Буде. Томе је погодовала медитација код реликвија Буде, као израз захвалности за његову просвећеност и учење. Касније циљ ходочашћа је постао, као у случају других религија, молитвеног (за здравље или осигуравање срећног живота после смрти), или покајничког карактера. Упоредо са развојем будизма и издвајањем различитих праваца, све више су се диференцирали карактер, циљ и места ходочашћа. 343 Сл. 39. – Карта светих места будизма и каодаизма Географија религија 344 Будизам 6. Будизам у Индији Будизам у Индији у доживљава поновни процват у XX–XXI веку. Места повезана са животом Буде почела су поново функционисати као центри те религије, иако се већином налазе у регионима у којима доминира хиндуизам. У тим центрима највеће масе ходочасника забележене су у дане Будиног рођендана (8. априла), просветљења (8. децембра), прве проповеди (8. фебруара) и смрти или нирване (15. фебруара). Најпосећенији су Бодхгаја и Сарнатх. Мањи интензитет те врсте миграција региструје се у месту Будиног рођења (Лумбини у Непалу) и смрти (Кушинагар). Та ситуација је повезана са слабијом саобраћајном доступношћу тих култних места, пошто се она налазе у планинским пределима. Бодхгаја („место просветљења“) је место, удаљено око 12 km од града Гаја у држави Бихар. Једно је од главних светих места у будизму. Ту је Буда боравио пет година, контемплирајући у хладу бенгалске смокве (Ficus religiosa), која се према традицији сматра „дрветом мудрости“, под којим је дочекао просветљење. Првобитно „дрво просветљења“ више не постоји, садашње је пресађено из Анурадхапуре из Шри Ланке, које је потомак првобитног дрвета из Бодхгаје. То дрво расте код западног зида храма Махабоди мандир. Камена плоча (Ваџрасана) обележава место где је седео Буда. Северно је камена стаза (Чанка Рамана), којом је Буда шетао у стању медитације, а јужно од храма је језеро обрасло лотосима, са статуом Буде којег чува кобра. Ту долазе будисти из целог света да би контемплирали пред потомком чудотворног дрвета „Бо“ и китили лишће разноврсним молитвама. Кинески ходочасник Сјуан-Цзан је у VII в. описао велики храм, који је изградио цар Ашока. Храм је био висок 50 m, имао је 11 спратова, а на сваком се налазила статуа Буде. Садашњи храм (Махабоди Темпл), обновљен је 1882. г., и вероватно стоји на месту првобитног храма. У том центру налази се 45 светих станица, а пред сваком од њих ходочасник се мора молити и принети жртву. Испуњење свих ритуала неопходних за потпуно очишћење траје око 13 дана. Годишње то место посети око милион ходочасника. Осим будиста, долазе и хиндуисти, који признају Буду као деветог аватара (оваплоћење) бога Вишнуа. У Бодгаји се налази 12 манастира из различитих земаља. Ту је и археолошки музеј с колекцијом предмета из епоха Шунга и Гупта. Статуа Буде висока 25 m, изграђена је 1989. г. у стилу Буде из Камакуре у Јапану. 345 Географија религија Сл. 40. – Храм Махабодхи у Бодхгаји, најважније место ходочашћа у будизму (Dalajlama XIV i dr., 1996) Сарнатх се налази 6 km северно од Варанасија (држава Утар Прадеш). Ту у кошутњаку, Буда је одржао петорици следбеника своју прву проповед о „стављању у покрет точка истине“, у којем је изнео „четири племените истине“. Цар Ашока ту је подигао дивну ступу и низ других грађевина. Сјуан-цзан, који је посетио Сарнатх, записао је да је ту живело 1.500 духовника, да је видео ступу високу 100 m и камене стубове из периода Ашоке. Један сачувани капител стуба из тог доба, представља четири лава као чувара четири стране 346 Будизам света. Лав је симбол краљевске власти, а у будизму означава Буду – „лава из рода Шакја“. Република Индија је та четири лава узела за државни грб. У време опадања будизма и најезде муслимана (XI – XIII в.), многи свети будистички објекти су уништени или профанирани. На пример, Акбар је изградио на месту ступе споменик свом оцу Хумајуну. Будистички ходочасници из целог света медитирају код сачуваних остатака ступа (Дхамекх ступа или Дхармарајика ступа). Најважнији споменик је Дхамекх ступа, за коју се верује да је подигнута на месту прве проповеди Буде. Британски археолози почели су ту откопавања 1836. г. Локални музеј чува веома богату археолошку збирку, укључујући и знаменити „лављи капител“ стуба Ашоке и велики број статуа Буде. У XX веку изграђен је манастирски комплекс заједно са школом и библиотеком. Кушинагар (Кучинагар, Утар Прадеш), око 5 km источно од Горакхпура, близу границе с Непалом, је место смрти Буде. Ту се налази храм Махапаринирване и статуа умирућег Буде. Шравасти (Утар Прадеш) је место у којем је Буда провео 25 кишних сезона. Археолошки су откривени древни манастири и ступе и стуб Ашоке. Једна од ступа означава место где је Буда седео. Ту се налази бунар из којег је Буда узимао воду. Санкасја или Санкиса (Утар Прадеш), је место где је Буда учио своју мајку царицу Мају, у време сезонских киша. На месту где се Буда наводно спустио на земљу, налазе се хиндуистички и шриланкански храмови. Раџгир (држава Бихар) налази се 90 km североисточно од Гаје. Ту је Буда провео пет кишних сезона и по други пут покренуо „точак Дхарме“ (Закона), откривши учење о празнини. У бамбусовој шумици, коју му је својевремено даровао цар државе Магадха Бимбисаре, чија је престоница био Раџгир (Раџагриха), данас се налази тајски будистички храм и басен Каранда Танк, у којем је Буда вршио ритуална купања. За ходочаснике је важна пећина Саптапарни, у којој је одржан I будистички сабор. У Раџгиру се налази манастир Џарасандха-ку-Бајтхак, јапански храм ордена Нипондзан Мјуходзи, бурмански храм. Најсветије место у Раџгиру је врх Гридхракута. На врху брда Ратна Гири, до којег води висећи пут, јапански будисти су изградили ступу Вишва Шанти (Мир света). На свакој страни ступе су по четири златне статуе, које подсећају на Будино рођење, просветљење, учење и одлазак у паринирвану. Наланда (Бихар), око 12 km северно од Раџгира, је археолошко налазиште највећег универзитета у Индији, којег су уништили 347 Географија религија муслимани 1197. г. Има сачуваних споменика из V века. У време максималног процвата у VII веку, тај универзитет је имао 6 храмова (чајтја), 11 манастира (вихара), велику библиотеку и око 10 хиљ. студената и монаха. Нека култна места су се одржала до данас – између осталог, Велика ступа и мање вотивне ступе. Од 1951. г. ту се налазе Археолошки музеј и Међународни центар будистичких студија. Ту су специјални домови за будисте из различитих земаља, нпр. Бурме, Јапана. Споменик Сјуан Цзана, кинеског ходочасника који је ту учио почетком VII веку, има облик кинеског храма. Вајшали (Бихар) налази се 40 km северно од Патне. Ту је Буда по трећи пут покренуо точак Дхарме, проповедајући учење о природи Буде, а такође одржао своју последњу проповед и предсказао свој скори одлазак из овог света. У околини тог места се родио Натапута Вардхамана (Махавира), оснивач џаинизма. У Вајшалију је одржан II будистички сабор. Сачуван је само стуб цара Ашоке и рушевине будистичких ступа. Патна (Бихар), један од најстаријих градова Индије, постојао је пре 2.500 година, када су Буда и Махавира били активни у том региону. То је древна Паталипутра, престоица царева династије Мауруја. У доба цара Ашоке, у III в. п. н. е., то је био један од највећих градова света. У њему је цар Ашока изградио прву од 84.000 ступа, које су чувале реликвије Буде. Ту је 250. г. п. н. е. одржан III будистички сабор, после којег су разаслати мисионари да шире будизам. Сматра се, да је баш после сабора у Патни, будизам почео да се шири као паназијска религија. Санчи (Мађа Прадеш) је био велики центар будизма у доба цара Ашоке, а затим заборављен више векова. Место су поновно „открили“ британски археолози на прелазу XIX–XX века. Велика ступа, изграђена на месту старије из доба Ашоке у II-I в. п. н. е., је објект светске културне баштине под заштитом УНЕСКО. То је купола зидана од опеке, пречника 45,7 m, украшена каменим кишобраном и окружена терасицом с балустрадом. Има четвора врата, од којих су троја украшена рељефима људи, слонова и других бића, које илуструју сцене из будистичких џатака и сутри. Осим тога, у Санчију има много мањих вотивних ступа, будистичких храмова и манастира, изграђених између III в. п. н. е. и VI–VII в. н. е. У том месту се налазе остаци двојице познатих Будиних ученика, Шарипутре и Маудгалајане. Дарџилинг (Западни Бенгал), има бројне манастире у којима се одржавају курсеви медитације. 348 Будизам Амаравати (Андра-Прадеш), 30 km зап. од Виџајаваде, основан је у II–III в. п. н. е. Град је био некадашњи центар будизма тхераваде, познат по уметничкој школи која је утицала на уметност и архитектуру Цејлона, Тајланда и Суматре. Ту се налазе музеј и остаци Велике ступе старе око 2 хиљаде година. Бхархут (Мађа Прадеш) је место знамените ступе из II в. п. н. е. Скулптуре из те ступе налазе се у Индијском музеју у Калкути и у Алахабадском музеју. Нагарџунаконда (150 km југоисточно од Хајдерабада, Андра Прадеш) је својевремено био међународни центар будизма и место у којем је живео Нагарџуна – један од најпознатијих монаха махајана будизма. На острву на десној обали реке Кришне, обновљени су древни објекти и изграђен музеј. Пећине Аџанта (северно од града Аурангабад, Махараштра) су култно место будизма. Укупно 29 пећина, са 27 будистичких и хиндуистичких храмова укопаних у стрме стене дубоког кањона, потичу из периода II в. п. н. е. – V в. н. е. Пет од њих су „чајтје“ (храмови), а остале су „вихаре“ (манастири). Двадесет пећина је повезано с махајаном а пет с хинајаном. У њима се налазе велелепне скулптуре и прекрасне, светски познате зидне слике. После опадања будизма у Индији, та светилишта у стени изнад реке, постепено су заборављена. Откривена су поново (случајно) тек 1819. године. Пећине Елора (Махараштра) постале су светилишта тек пошто је замрло коришћење пећина Аџанта. У мери опадања будизма почела су настајати друга светилишта везана с хиндуизмом и џаинизмом. Укупно има 34 пећине, од тога 12 будистичких (из VII– VIII в. н. е.), 5 џаинистичких и 17 хиндуистичких, међу којима је основни храм Кајлашанатха. Већином су то „вихаре“ (манастири). Највећи утисак оставља група хиндуистичких храмова из VII века. Пећине Карла, Канхера и Бхаја (Махараштра) су такође споменици будистичке културе. У пећинама Карла (115 km од Мумбаја) налазе се Велика чајтја и неколико вихара (са степеништем око 150 m уклесаним у стени). У пећинама Канхера (око 30 km северно од Мумбаја) су две чајтје. Манастири Бхаје, усечени у стени, један су од најранијих примера будистичке уметности Декана. Ту се налази преко 20 пећина, које су грађене од II в. пре н. е. 349 Географија религија 7. Будизам у Шри Ланки У Шри Ланки је распострањен будизам хинајана. У овој земљи постоји седам хиљада манастира и храмова, у којима живи око 20 хиљ. монаха тхераваде. Већина монаха припада подшколи сиам-никаја. Такође, постоје манастири школа амарапура-никаја и раманија-никаја. Ове друге проповедају строгу аскетску дисциплину, идеје природне чистоте и несебичности. Будизам Шри Ланке разликује се од будизма земаља Индокине одсуством привременог монаштва и идеје сакупљања заслуга (пуна). У овој земљи налази се неколико будистичких универзитета и седиште Светске организације Маха Бодхи. Хинајана будизам исповедају највише Сингалези. У сваком њиховом селу постоји барем по један храм, који је предмет култа. Скоро сви су места ходочашћа („ванданаве јама“), већином локалног карактера. Осим малих центара постоје и центри ходочашћа надрегионалног, често надбудистичког значаја. Њихов ранг проистиче углавном из вишевековне традиције, по којој је острво више пута походио сам Буда. Извор таквих сазнања је хроника – историјска поема „Махавамса“ (крај V в. н. е.). Према предању, Буда је три пута посетио Шри Ланку у VI в. п. н. е. У време прве посете боравио је у Махијангани (на истоку земље), други пут је посетио острво Наинативу на северу а трећи пут је дошао до Каланија близу Коломба. Према легенди, у повратку је оставио отисак стопе на Адамовом врху (Шри Пада, 2.243 m н. в.) и посетио низ места у Анурадхапури. У част тих догађаја подигнута су три храма који се вековима највише поштују: Тхупарма (III в. п. н. е.) с првом ступом у тој земљи, Маха-тхупа (Руанвели) у Анурадхапури (II в. п. н. е.) и у њеној околини – у Михинталеу (II в. п. н. е.). Михинтале је истовремено колевка будизма на острву. Наиме, цар Ашока је послао на острво Цејлон мисионаре око 247. г. п. н. е., међу којима је био и његов син Махинда звани „апостол Цејлона“. Они су преобратили у будизам Тису, владара Шри Ланке. Тиса је изградио велику ступу у којој је похрањена Будина кључна кост. Монахиња Сангхамита, кћер Ашоке, донела је младицу дрвета „Боди“ из Бодхгаје, која је засађена у Анурадхапури, на терену манастира Махавихара („Велики манастир“). То свето дрво и данас је живо, а верници га сматрају за најстарије дрво света. Сматра се да је Буда посетио укупно 16 места у тој земљи (званих „великим“, „солос махастхана“), која су постала места ходо350 Будизам чашћа. Следбеници будизма на острву сматрају да треба посетити ова места најмање једанпут у свом животу. Највећи домет у тој групи имају Адамов врх, Анурадхапура и Михинтале. Бројни ходочасници посећују места у којима се чувају реликвије Буде (нпр. Канди, Катарагама) или будистичких светаца (нпр. реликвије Махинде). Тачке атракције ходочашћа су манастирски комплекси (вихаре) са храмовима, статуама Буде, светим таблицама и бројним зидним сликама које представљају историју живота мудраца. Такође су сакрална места храмови – реликвијари, ступе (које се овде називају дагабе), манастири с монасима (пансале), дрво „Бо“ (Ficus religiosa), око којих су обично постављене свете таблице и статуе. Нека света места будизма поштују и друге религије – нпр. Адамов врх (хришћанство, хиндуизам, ислам) или Катарагаму (хиндуизам, ислам, у мањој мери хришћанство). Анурадхапура (север централне провинције Шри Ланке) је основана 437. г. п. н. е. То је историјски центар будизма на острву, најстарија престоница земље (III в. п. н. е. – VIII в. н. е.). По предању ту је боравио Буда. У храму Исурумунија ходочасници посећују статуу лежеђег Буде. Бројни објекти у Анурадхапури повезани су с будизмом. То су: вихаре (манастири) – најважнија је Лохапасада звана „Бронзана палата„ из I в. п. н. е.; ступе (дагабе) међу којима су највеће Тхупарама (III в. п. н. е., прва у Шри Ланки), са сачуваним реликвијама Буде (десна кључна кост), Махатупа (Руванвели, II в. п. н. е.), Абхајагири (I в. п. н. е.), Џетавана (IV в. н. е., последња и највећа ступа подигнута у Анурадхапури), као и Патхамацетија (III в. п. н. е., ступа подигнута на месту, где се задржао Махинда у време своје прве посете у Анурадхапури); свето дрво „Бо“ (Махабодхи) које је донела његова сестра, монахиња Сангхамита као младицу из Бодхгаје; храм Будиног Зуба, где се та реликвија чувала од око 400. до 1268. г.; камене статуе Буде у ставу медитације. У оближњем месту Михинтала налази се светиња с реликвијом длаке из трепавице Буде. Глави сабори будиста у Шри Ланки одржавају се у Михинтали и Анурадапури, у месецу јуну сваке године. Канди (Централна провинција) је место бројних светиња из друге половине XVIII в., међу којима је храм Далада Малигава, у којем се чува Будин зуб, пренесен из Анурадхапуре 1268. г. Тај зуб почива испод куполе унутар реликвијара, који садржи укупно осам златних кутија у облику левка, уметнутих једна у другу, богато инкрустрираних драгим камењем. Сваку од кутија затварају три кључа, поверена трима различитим особама. Свети реликвијар се 351 Географија религија ставља на увид посетиоцима сваке године у време „Процесије зуба“ – Есала-Перахера. То је двонедељни карневалски празник, који достиже врхунац у доба августовског пуног месеца. Тада долазе ходочасници из читаве Азије, углавном следбеници хинајане. У време празника, реликвију зуба износе из храма и стављају на леђа слона. Иза тог „краљевског“ слона иде у празничној процесији још 108 слонова. Празник прате карневали, театралне представе и народни дефилеи у традиционалним сингалешким ношњама. Независно од тога, сваког дана ујутро, у подне и увече тај храм посећују групе ходочасника, углавном из Шри Ланке. Осим саме поштоване реликвије, у храму се налазе вредни рукописи, а такође много статуа Буде, различитих величина и од различитог материјала. При храму Далада Малигава одржава се празник новог рода пиринча Ахитсахал. Адамов врх (Шри Пада) је други по висини врх Шри Ланке (2.243 m н. в.). На врху се налази удубљење дужине 1,5 m, које будисти сматрају за траг стопе Буде. Према легенди, када је Буда по трећи пут напуштао острво, дотакао је стопом врх планине Шри Пада и оставио на њему свој траг. То је истовремено место религијског култа следбеника будизма, ислама, хиндуизма и православног хришћанства. „Сезона“ ходочашћа (за све религије) траје од јануара до појаве мајског пуног месеца (весак). Полонарува (Северно-централна провинција) је важно сакрално место са бројним будистичким грађевинама из XII века, међу којима су: Кири-дагаба, Ранкот-дагаба, храмови Ланкатилака с статуом Буде и Тиванка с будистичким живописом из XII и XIII века, храмови Тхупарама, Ватадаге, Сат Махал Пасада. У стеновитом сакралном окружењу Гал Вихаре су три гигантске камене статуе Буде. Дамбула је место познато по стеновитом храму из I в. п. н. е., са статуом Буде високом 14 метара. У месту Келанија, изграђена је Калани Вихара, на месту где је према легенди боравио Буда у време своје треће посете Шри Ланки. Главне свечаности (Дурутху Перахера) одржавају се у јануару. Катарагама на реци Меник Ганга, најмлађи је центар ходочашћа у Шри Ланки (од краја XIX века) следбеника будизма, хиндуизма и ислама. За прве две групе циљ ходочашћа је, пре свега, храм Скандхе, бога џунгле, Шивиног сина. Главне свечаности су у јулу-августу. 352 Будизам 8. Будизам у Мијанмару (Бурми) У Мијанмару (бившој Бурми) распрострањен је хинајана будизам. После добијања независности (1948. г.), почео је препород централизоване будистичке хијерархије и строге монашке дисциплине тхераваде. Крајем XX века у овој земљи било је девет подшкола тхераваде (највеће су Тхудхамма и Шведжии), 25 хиљ. манастира и храмова (по локалним изворима много више), преко 250 хиљ. монаха. Удео монаха у укупном становништву износи око 2%, али је развијена пракса привременог монаштва мушкараца, припадника одређене школе. Ходочашћа су веома популарна, не само због религијских мотива, него и због дружења. Скоро сви главни центри религијског култа су повезани с реком Иравади. На тој реци налази се десетине центара ходочашћа и хиљаде већих и мањих сакралних објеката. Због невероватних златних храмова, резбарених двораца и драгог камења, Бурму називају „Златна земља“, иако спада међу најсиромашније земље света. Јангон (Рангун) је до 2005. г. био престоница Мијанмара (Бурме), када је ту функцију преузео нови град Најпидау, 320 km северније. У Јангону се налази златна пагода Шведагон („златна слава“), класичан пример бурманског начина грађења храмова. Будисти сматрају да је то „неупоредива пагода“ по броју реликвија, а може се рећи и по димензијама и раскоши. Висока је између 99,5 и 109 m (зависно од којег нивоа у подножју се мери), и сматра се највишом пагодом на свету. Традиције ове светиње сежу у VI в. п. н. е. Баш око ње развило се прво насеље Окала, а затим Дагон – данашњи Јангон. Данашњи облик добила је у XV веку, и 1781. године када је краљ Миндон Мин наредио да се покрије главна купола златним плочама. На врху је златна кугла која се назива сеинбу, пречника око 0,5 m и тежине близу тоне, украшена драгим камењем, рубинима, смарагдима, дијамантима. На телу пагоде налази се 6.609 златних звончића различите величине, која се њишу на ветру. Око златне грађевине има још 72 храма. Ту је и свето дрво бо, од оригиналног калема из Индије. Сви будистички и хиндуистички храмови се обилазе у смеру казаљке на сату. Централни део пагоде је велика позлаћена купаста ступа од опеке, подигнута на вишеугаоној, степенастој основи. Окружују је бројни мали храмови, капелице, будистичке резбарије и звоници с богатим формама, украшени вишебојним живописом. Испод велике купе пагоде налази се у ковчегу, који 353 Географија религија блиста од сјаја драгуља, највећа светиња – осам Будиних власи косе. Према легенди, браћа Тапус и Балик, бурмански трговци, у време свог боравка у Индији угледали су Буду како седи испод светог дрвета Бо. Пророк им је дао осам власи своје косе и препоручио, да их похране у њиховом родном месту – Окали, које је лежало на месту данашњег Рангуна. Ту се такође чувају бројне статуе Буде. На подножју степенасте терасе ходочасници се изувају и пуни поштовања босоноги ступају на четири наткривене улице које воде горе до светилишта. У тим улицама трговци продају жртвене дарове, лотосове цветове, зделице с пиринчем и мале замотуљке златних листића, за које су многи ходочасници годинама штедели да би их купили и залепили на зидове главне пагоде или на остале пагоде и мале храмове које су дародавци временом саградили. Бурманске пагоде имају облик звонасте или луковичасте купе. У купастом облику изражен је један део бурманске историје. Наиме, бурмански народ се у IX веку доселио из граничне земље између Кине и Тибета. Тада још Бурманци нису били будисти већ су обожавали „нате“ - шумске и водене демоне. Кипови две најмоћније „нате“ били су сачувани на брду Попа, које је цвећем обрасла вулканска купа. Народ га је назвао „златним брдом“ или „цветним брдом“. У ступама Бурме живи и даље успомена на те демоне. Пагоду Шведагон са свих страна чувају симпатични кипови тих демона и вила. Верује се да они још увек лебде у ваздуху и управљају људском судбином. Да би привукли њихову пажњу, верници ударају у звончиће којих има на стотине на тераси храма. На североисточном делу терасе, у једној позлаћеној пагоди, виси једно од највећих звона на свету, тешко 25 тона. Између веселих ната седе стотине ликова Буде од алабастера, керамике и мермера. Седам ових скулптура названо је по седам планета. Верници побожно полажу дарове пред Буду, у чијем су небеском знаку рођени. Концентрисани на молитву клече испред кипова, жене увек мало иза мушкараца. Монаси су обучени у шафранасто-жуту одећу. У пагоди Чок Хат Гју Пај налази се највећа на свету фигура лежећег Буде, дужине 72 m и висине 15 m, сазидана од цигли. Пегу (главни град истоимене провинције) познат је по будистичким култним објектима, као што су велика ступа Шве-маудау висине 115 m, пагоде Хинтха Гонг, Кјаиткпун и друге. Пји (Проме, провинција Пегу) је стари град у коме се налазе остаци сакралних објеката од теракоте из најстаријег периода бур- 354 Будизам манске уметности (до IX в.), између осталог храм Леметхна, будистичка ступа, статуе Буде. Мандалај (у средњој Бурми) је други, после Рангуна, религијски центар земље. У Мандалају је 1871. г. одржан V будистички сабор (1.900 година после IV сабора одржаног у Шри Ланки). На њему је 2.400 монаха, упоређивањем различитих превода и преписа, уједначило пуни текст будистичке канонске литературе Трипитаке. Баш тај текст, који се данас сматра у свим будистичким школама као потпун, тачан и оригиналан, урезан је у уникалној пагоди Кутодо на 729 мермерних плоча. Тако је настала уникална камена библиотека Кутодо. Храм Кутодо, или „велики посао, достојан царева“, садржи 729 мањих храмова, умањених копија чувеног Швезигона у Пагану. Сваки чува камену плочу, на којој је урезан део текста из Трипитаке. Храм Атумаши био је изграђен кад и Кутодо. Сматра се за један од најлепших у југоисточној Азији. У њему је чувана огромна фигура Буде у свиленој краљевској одећи са дијамантом на челу, који је 1885. г. украден. У пожару 1890. г. изгореле су његове драгоцености, укључујући и најстарији комплет Трипитаке. У храму Кјауктауги налази се једна од највећих статуа Буде извајана од мермерног монолитног блока, окружена фигурама 80 његових ученика. На Мандалајском брду, кажу верници, је центар васионе. Са њега је и Марко Поло посматрао околне равнице. На врху, до којег води 999 степеница, био је Мандалајски дворац, једно од најлепших и највреднијих архитектонских остварења, са позлаћеном резбаријом и богатом библиотеком. Уништен је запаљивом бомбом 1945. г., у бици између англо-индијске и јапанске војске. Сматра се да је то била највећа дрвена грађевина на свету, висока 70 m. Бројни манастири и будистичке светиње у Мандалају су из XVIII – XIX в. Посебну пажњу заслужује пагода Шве Кји Мјинт из XII века. Ту се налази траг Будине стопе, а такође осам метара висока статуа стојећег Буде. До трага Будине стопе пењу се бескрајним степеништем тешко болесни, јер верују у лековитост воде која се скупља у том удубљењу дугом око 1 m. Пажњу посетилаца привлаче Араканска пагода, снежно-беле боје с позлатом, око које су размештене занатске радионице познате по изради лепих звона. Око 1,5 km југоисточно од града је Махамуни Паја, једна од најсветијих пагода у будистичком свету. У њој се чува метална статуа Буде, коју су верници облепили дебелим слојем златних листића. У комплексу Махамуни се чува шест бронзаних кмерских фигура: два мушкарца, три лава и један слон са три главе, 355 Географија религија који су 1431. г. узети из храма Ангкор Ват у Камбоџи. Нека места на фигурама су углачана од додира, зато што се верује да додиром на одређено место можете излечити вашу болест. По томе би се могло закључити, и без здравстевене статистике, које су најчешће болести у области Мандалај. На језеру Инле има неколико упечатљивих храмова, међу којима је најпознатији „Пхаунг До У“ из XII века, са пет позлаћених статуа Буде. Манастир „Нга Пхе Чаунг“ је познат по својим дресираним мачкама. Пећина Пиндаја, „настањена“ са преко осам хиљада статуа Буде, различите величине и старости. У околини језера живи племе Падонг, познато по тзв. „женама-жирафама“, издужених вратова и колена уз помоћ металних гривни. Толику патњу у име лепоте, какву трпе ове жене, није предвидео ни сам Буда. Паган (провинција Мандалај), је древна престоница краљевине Паган. То рано феудално царство било је формирано уједињењем племена Мона и Пју, и још неколико мањих. Град је основан око 847. г., а становништво је примило будизам у XI веку. Од тада се измењало четрнаест царева, и сваки је градио по један храм у том граду. Ни један од њих није изградио свој маузолеј, зато што су се придржавали будистичког обичаја да спаљују мртве и бацају њихов пепео у реку Иравади. На тај начин су богати и сиромашни изједначени, макар после смрти. Паган су уништили Монголи по заповести Кублај-кана 1287. г. Одбрану је описао 1298. г. очевидац Марко Поло: „Цар је започео нечувене припреме, имао је две хиљаде огромних слонова, на леђима сваког од њих је јахало по дванаест бораца. Осим тога армија му је бројала шест хиљада коњаника и многобројну пешадију... У Пагану је било две куле – једна сребрна, а друга златна“. После одласка Монгола (1301. г.), Паган је делимично обновљен. У периоду X–XIII век ту је изграђено око пет хиљада храмова, углавном будистичких, од којих је велики број сачуван. Џејмс Скот је 1882. г. записао: „Паган је у многим аспектима најзнаменитији религиозни град у свету. Јерусалим, Рим, Кијев или Бенарес (Варанаси) – ни један од њих не може да достигне многобројност и раскошну архитектуру и орнаменте, који сачињавају лепоту обезљуђене престонице на обали реке Иравади... Читав простор је тако густо претрпан пагодама свакојаких облика и величина и тле је толико дебело покривено остацима ишчезлих храмова, да по популарној локалној изреци, не можеш да коракнеш или да испружиш руку, а да не додирнеш нешто свето“. Према подацима УНЕСКО, у Пагану, 356 Будизам који је на листи светске културне баштине, сачувано је 2.230 древних објеката. Неки су били оштећени у земљотресу 1975. г. Међу најстарије будистичке храмове Пагана спада Нгакие Надаун (X в.). Највећи објекат је пагода Швезигон, у којој се налази реликвија будизма – чеона кост Буде и једна од четири реплике зуба Буде, који се чува у Кандију (Шри Ланка). Ступа је позната и по својих 37 предбудистичких духова – ната. Реликвијар у пагоди Швејсандо садржи длаке Буде. У Пагану се уздиже снежно бела ступа Махабодхи, копија истоименог храма у Индији. Изграђена је око 1215. г. и представља копију будистичког храма Бодхгаја у Индији. Храм Ананда Пахто из XI века, у виду грчког крста, чува четири статуе Буде од позлаћеног тиковог дрвета висине 9 m, окренуте на четири стране света. Свака статуа представља Буду у једној од четири ситуације: благосиљању, путовању с филозофским каменом, молитви, учењу. Лик Буде који учи не изгледа посебно срећан, ко зна зашто. Можда зато што је спознаја патња. У том храму сачувани су рељефи са „причама“ из живота Буде, познатим као Џатака. Велика ступа Мингалазеди (1247. г.) има карактеристичан за Бурму звонаст облик. 9. Будизам у Тајланду Главна религија у Тајланду је будизам хинајана. Две су доминантне школе – маха-никаја, која је више народна, и дхамајутика-никаја, која је елитна и утицајнија. У Тајланду манастири су најмање административне јединице, које укључују 2–5 села. У културном пејзажу доминантни елемент су храмови и манастири, који се називају „ватови“. Крајем XX века у Тајланду је било око 25.000 манастира и храмова настањених са око 460.000 „сталних“ монаха. То је око 3% становништва земље, али број сезонских монаха је достизао 40-60% мушке популације. Боравком у манастиру, извршавањем монашких завета и обавеза они зарађују за себе благе заслуге. У манастирском комплексу посебну улогу игра „бот“, или сакрални објекат. Бот је место одржавања главних манастирских свечаности. Слични сакрални објекти који се налазе изван манастира називају се „вихаре“. У већини манастира налазе се стотине и хиљаде статуа Буде. Изнад грађевине „вата“ доминира ступа. Тајландске ступе се деле на две врсте: „пра чеди“ и „пра пранг“. Реч „пра“ (phra) означа357 Географија религија ва „свети“, „поштовани“ или „обожавани“, док појмови „чеди“ и „пранг“ се односе на облик сродства. „Чеди“ у облику звонасте зашиљене купе, је сродна са дагабом у Шри Ланки. „Пранг“ је елипсастог облика и потиче из кмерске уметности. У доба пуног месеца у новембру, у Тајланду се одржава празник Лој Кратонг. Врата кућа, територије храмова и манастира, украшавају се папирним заставицама и палминим лишћем, приносе се дарови духовима река, а ноћу се могу видети прекрасни призори: по реци плови мноштво малих пловила, са упаљеним свећама, монетама и храном, а на обали одјекује звук бубњева и труба. Бангкок називају „град анђела“, јер има преко 400 од укупно 18.000 будистичких храмова и манастира у Тајланду. У Бангкоку се налази седиште Светског братства будиста. Највећу сакралну вредност представља Ват Пра Кео – Храм Смарагдног Буде, који се налази унутар Велике краљевске палате. Фигура Буде није од смарагда, него од плавозеленог нефрита. Буда је приказан у седећем ставу „лотос“, са пет златних круна на глави, које се степенасто смањују по величини и образују пирамиду. Фигура је висока 60 cm и постављена на олтар који симболизује небеску кочију. Та фигура важи као талисман династије Чакри и народна светиња Тајланда. Династију Чакри основао је 1782. г. генерал Чао Пја Чакри, каснији краљ Рама I, и почео 1785. г. изградњу краљевске палате и храмова. Није позната старост и порекло те фигуре. По легенди, њу је даровао Сијамцима индијски цар Ашока, а израдио ју је непознати грчки вајар. Први записи потичу из 1436. г., када се она налазила у манастиру Ват Пра Кео у Чианг Раи на северу земље. Још онда она је била поштована, иако су је сматрали за гипсану фигуру, само позлаћену. Нефритска грађа фигурице откривена је тек у време њеног превоза у Лампанг, у Ват Пра Кео Дон Тао. Одатле је пренесена у нарочитој поворци у Ват Чеди Луанг, у Чианг Маји (северни регион), затим је 1551. г. дошла у Луанг Прабанг (краљевска престоница Лаоса), а 1556. г. у Вијентијан. Тамо је у част ове светиње подигнуто краљевско светилиште Ват Пра Кео. Таји су искористили војну инвазију Сијама на Лаос у XVIII в. да би пренели смарагдног Буду у данашњи Бангкок. Генерал Чакри, односно краљ Рама I, почео је литургијски обичај облачења те фигуре три пута годишње, у тогу саткану од чистог злата и претрпану драгим камењем. Зимска тога обавија оба рамена Будине фигуре, летња их оставља слободним, а на почетку плодног кишног периода оставља само једно раме непокривено. 358 Будизам Друга важна светиња је Ват Траимитр – Храм Златног Буде. Статуа Буде од чистог злата, висока је 3 m и тешка 5,5 t. То је највећи златни предмет на свету. И ова статуа има своју историју. Крајем XVIII века довезено је много статуа из града Сухотаи у Бангкок, да би њима украсили манастире у престоници. Приликом реконструкције храма Ват Тримитр 1953. године, откривено је да једна од тих фигура испод гипсане камуфлаже крије блиставу статуу од чистог злата. У сушно доба (новембар – јун) на терену храма одржавају се свечане кремације посмртних остатака. Све храмове Бангкока „чувају“ ликови са љутитим демонским изразом лица. Будисти посећују и друге сакралне објекте, пре свега Ват По (Ват Пра Јетубон) – Храм Лежећег Буде, који је најстарији и највећи сакрални објекат града. Статуа Буде који медитира у лежећем ставу има 46 m дужине и 15 m висине. Ват По је један од најлепших храмова Бангкока. Своје име „Храм Свете смокве“ добио је због једног смоквиног дрвета у његовим зидовима. Наводно је некад Буда под њим медитирао. Ват По је заправо један посебан град храмова, лавиринт дворана, капела, торњева, тераса и монашких ћелија. У Ват Поу постоји 394 копије Буде. Позлаћени кип „Мирујућег Буде“ висок је 49 m. Ват је званична резиденција највишег будистичког патријарха Тајланда. Чонбури је град на обали близу Бангкока. На врху брда налази се Ват Будабат Сам Јот (Пра Будабат), са значењем „троврха планина отиска стопе Буде“. У близини је статуа Буде висока четрдесет метара, покривена мозаиком од злата. Она се везује за одлазак Буде у место Паи Сале у којем је владала колера. До трагова стопе Буде, откривених пре 300 година, долазе масе ходочасника, највише у фебруару, када се ту одржавају главне свечаности. Многи долазе специјалним возовима. Под ноге статуе Буде верници стављају бројне завете. Богатији ходочасници стављају на отисак стопе Буде или пред његову статуу завете у виду златних листића. Након Патом, налази се око 50 km западно од Бангкока. Место је познато по највишој на свету будистичкој ступи Пра Патхом Чеди (127 m). Она је истовремено најстарији (из доба пре нове ере) од познатих сакралних споменика Тајланда. По једној легенди, у месту где стоји светилиште, одмарао се сам Буда. Главне религијске свечаности одржавају се у новембру. Честа су ходочашћа краљева из династије Чакри, отуда су ту бројне палате и резиденције. Дои Сутхеп, у северозападном делу земље, близу Чианг Маја. Његов прави назив је Ват Пра Тат. До храма, који се налази 359 Географија религија на врху (1.685 m н. в.), води 300 степеница. Прво светилиште настало је 1383. г. Ту је дошао монах Сумана, који је донео са собом реликвију Буде. Према легенди, она се распала на два дела првобитне величине. Један део реликвије смештен је у Ват Суан Док у Чианг Маји, други је причвршћен на леђа белог слона, који је пуштен на слободу. У месту, где се животиња заустави, изградиће се храм. Слон се зауставио на планини, на којој се данас налази Ват Пра Тат. Суратани, на источној обали Малајског полуострва. Међу припадницима будизма најважнија процесија је Чак Пра, када верници доносе статуе Буде из свих околних ватова. Процесија се врши на чамцима који плове низ реку Кириратх. Свечаност се одржава првог дана младог месеца у једанаестом лунарном месецу – на крају будистичког поста. 10. Будизам и каодаизам у Вијетнаму У предколонијалном периоду у Вијетнаму су биле утицајне три источњачке религије – конфучијанство, таоизам и будизам. Стара престоница Вијетнама био је град Хуе, на истоименој реци. Међу бројним будистичким светињама у њему, најстарији је храм Тијенму с почетка XVIII века. То је центар ходочашћа будиста у Вијетнаму. У колонијалном периоду ојачала је католичка црква на југу, тако да је после Филипина, Вијетнам био најкатоличкија земља у Азији. После Другог светског рата, у јужном Вијетнаму је био јак будистички орден сангха. На југу су настали и неки нови огранци политички ангажованог будизма, као на пример хоа хао, као даи и бин ксујен. Они су повели борбу против француских колонијалних трупа. Као даи је држала делту Меконга, хоа хао границу Камбоџе а бин ксујен подручје Сајгона. Уједињена будистичка асоцијација, којом су руководили монаси из манастира Тич Три Куан и Тич Тиен Мин, била је посебно активна у политичкој борби 60-тих година XX века. Каодаизам је синкретичка (синтезна или мешовита) религија која настоји да споји у једну свих пет религија Вијетнама, и то: будизам, конфучијанство, таоизам, католичко хришћанство и култ предака. Основан је 1926. године на основу визије коју је 1919. године добио Нго Ван Шие (1878–1932). Пун назив је Даи дао там ки фо до („велики пут треће епохе спасења“). „Као даи“ значи „више 360 Будизам прибежиште“ или „врховна кула“, што је симбол врховног бића. Основна догма је концепција трећег спасења. Прво спасење донели су источњачки мудраци, друго западни пророци, а весник трећег спасења је – каодаизам. Симбол каодаизма је „небеско око“ окружено сунчевим зрацима. Застава религије састоји се из три боје – црвене (симболизује конфучијанство и хришћанство), плаве (таоизам) и жуте боје (будизам, јудаизам). У каодаизму постоје два пута повратка истинитог „ја“, да би се спојио с Апсолутом, вишим духом – егзотерички и езотерички. Први предвиђа етичке и моралне норме живота у друштву. Други је пут медитације и самоочишћења. Велики значај имају магијски елементи и спиритуализам. Постулирани су принципи: „Не чини другима оно, што не желиш да чине теби“ и „Ти си бог, бог је ти“. Процењује се да има 2 – 6 мил. каодаиста, углавном у Вијетнаму и САД. Велики Храм Као Даи је центар каодаизма. Налази се 4 km источно од града Тај Нин (северозападно од Хо Ши Мина), где је ова религија и основана. Изграђен је 1933–1955 г. и садржи уметничке и архитектонске елементе француске цркве у стилу барока, кинеске пагоде и друге. Простор у центру светилишта намењен је свештенству. Постоји леви улаз за жене и десни за мушкарце. Други храм по величини изграђен је у Да Нангу 1956. године. У њему су слике Мухамеда, Лао Це, Исуса Христа, Буде и Конфучија, а такође портрети лидера-оснивача каодаизма. Главни храм следбеника езотеричног пута налази се у месту Кантхо у делти Меконга. Постоје такође храмови у Хојану, Камау, Ратзјату на југу Вијетнама, и у Риверсајду у Калифорнији (Христов Т., 2008, с. 262). Хоа хао је огранак необудизма у Вијетнаму, који има изразито националистички тон. Настао је близу камбоџанске границе а затим се проширио по читавом јужном Вијетнаму. Нема храмове, већ центре и то претежно у руралним просторима. 361 Географија религија 11. Будизам у осталим земљама југоисточне Азије У осталим земљама југоисточне Азије нема тако изразито развијених центaра ходочашћа, као што је то случај у Тајланду и Бурми. Најпознатији су Ангкор (централна Камбоџа) и Борободур (средња Јава у Индонезија), а у мањој мери центри у Виентиану и Луан Прабангу (Лаос). Ангкор је био престоница древне државе Кмера, основан 802. године. Око 1000. године имао је преко милион становника и био је највећи град на свету. Пошто га је војска Сијама два пута освајала и уништавала, престоница је пренесена 1432. г. у Пном Пен, чиме се завршио период светости града, којег је постепено прекрила џунгла. Прави разлог због којег је та „окамењена фантазија“ напуштена није познат. Рушевине су откривене 1851. године. Комплекс рушевина захвата око 260 km2 са преко 200 храмова. Осим палата ту се налазе бројни храмови из IX–XIV в., у почетку посвећени боговима хиндуистичке свете тројице (Брахма, Шива, Вишну), а потом Буди. Посебно цењени храмови су Ангкор Ват из прве половине XII века и Бајон из XIII века. Будистички монаси дошли су у Ангкор неколико година после открића „напуштене престонице“. Ангкор Ват је највећи култни објекат света, очуван скоро у целости. Има облик „храма-брда“ висине 65 m, који стоји на платформи висине 13 m. Захвата површину 1 km2. Ангкор Ват, окружен зидовима и рововима, с централним храмом и торњевима пирамидалног облика, требало је да буде центар света и „земаљска реплика небеског света“. Та светиња је требало да буде круна вишевековних тежњи Кмера, да подигну величанствен споменик тројици хиндуистичких богова, замењених касније Будом. После Ангкор Вата, настао је, за време владавине краља Џајавармана VII (1181–1220) град Ангкор Том с храмовским комплексом Бајон. Џајаварман је, супротно својим претходницима, био будист, па је „државни храм“ Бајон посветио Буди. Храм Бајон је последња велика грађевина Ангкора. Има 52 четвoроугаона торња, а на сваком с четири стране налазе се до 2,5 m високе статуе главе бодхисатве Локешваре („господара света“). Укупно има преко 200 таквих камених лица. Претпоставља се да је краљево лице било модел. Према легендама, у Ангкору је закопано много светих реликвија. 362 Будизам Борободур (у преводу „храм безбројних Буда“) недалеко од Џокџакарте на Јави, сакрална грађевина подигнута у VIII–IX веку, један је од највећих на свету култних објеката будизма. Око 900. године је напуштен из непознатих разлога, пре него што је сасвим завршен. Поново је откривен у XIX веку. Називају га „божанским брегом“ зато што је реч о узвишењу које је покривено огромном каменом масом у виду полегле пирамиде (висина 40 m, дужина доње странице 111 m, с горњим кондигнацијама у форми ступе). На пет квадратних и три округле терасе су распоређене куполасте галерије покривене бројним рељефима са сценама из живота Буде и из „Џатаке“ (приче о претходним инкарнацијама Буде). Укупно је исклесано 1.400 рељефа у камену, дужине 6 km. У 432 удубљења у тој камeној причи будизма налазе се кипови Буде. Касније је додата најнижа шеста тераса, вероватно да би се спречило клижење горњих тераса. Пет тераса симболизује пет степеница које треба проћи на путу до унутрашњег мира и прочишћења. Према томе, највиша платформа сликовито приказује нирвану, савршенство духовног мира и блаженства. Ступа на највишој тераси висине 8 m, симболизије свету планину Меру. Седамдесет и две „звонасте“ куполе, такозване дагабе, крунишу највишу терасу Борободура. Ходочасници треба дуж тераса, путем дугим око 6 km у смеру кретања Сунца, да обиђу седеће статуе Буде у решеткастим звонастим нишама. Верују да ће се ономе ко успе да их дотакне, испунити жеља. У сваком „звону“ као и у средишњем торњу налази се по једна скривена камена статуа седећег Буде – укупно 500 ступа и 1.500 статуа. Вијентијан (главни град Лаоса) има преко 80 пагода и много других сакралних објеката. Највећа светиња је Тат Луанг (XVI в.), најважнији објекат религијског култа будиста у Лаосу. Према легенди, у тој светињи се налази реликвија Будиног зуба. У Вијентијану је такође светиња Ват Пра Као (XVI в.) с музејем будистичке сакралне уметности и комплекс светиња Ват Сисакат (XIX в.) с музејем, који поседује велику збирку статуа Буде. Вијентијан и Луанг Прабанг често називају „Градови хиљаду пагода“. Луанг Прабанг, на северу Лаоса, био је у периоду 1353– 1563. г. престоница и главни религијски центар земље. Ту су бројни будистички храмови, међу којима су Ват Ксиенг Тонг (XVI в.) и Ват Тат Луанг (XVI в.) и дрвене пагоде из XVIII–XIX века. У околини града налазе се пећине Пакоу (или Тхам Тинг), у којима се налази светилиште Буде, које посећују бројни ходочасници још од XI века. 363 Географија религија 12. Будизам у Кини Међу много нити будизма у Кини, група хуа јан (јап. кегон) је створила велелепну филозофију. Хуа јан, литерално “леп цвет и величанствен” приказује свет величанствено украшен лепим цвећем. У сваком цвету бескрајан живот је потпуно активан. Човек осећа садашњи свет као живот буде и не тежи ка нирвани или ослобођењу од круга (циклуса). Хуа јан филозофија, која је конструисана на бази обимне будистичке литературе, промењена је после 845. г. н. е., када су сви списи били уништени, због јаког притиска против будизма. После тога, просперирала је зен-филозофија. Зен (кин. – чан) будисти нису зависни од литературе него покушавају пробудити и спознати буду у себи. Зен је снага за покретање емоција стварања и осећања која су сакривена у човеку. Као резултат те креативне активности, развијена је видљива зен култура као што је хортикултура, церемонија пијења чаја, аранжирање цвећа (икебана), калиграфија, керамика, драматургија позоришта но, поезија хаику, архитектура, сликарство, борилачке вештине. Зен филозофија је постала доминантна међу кинеским и јапанским будистима. Концентрисана је на љубав према природи, преферирање интуиције и акције, индиферентност према теорији и метафизици, култ савршенства и чистоте. У зен дијалектици, наведене су већином реалне ствари у природи док је директно помињање духа ређе, иако духовна снага остаје као основа за све. Ђинг-ту (кин. – chi'ng t'u; јап. – jodo) је други значајан правац кинеског будизма. Ђинг-ту значи “чиста земља“ или „западни рај“ којим управља Амида-буда. Човек може доћи овде и живети, после смрти на овом свету, и бити ослобођен од круга (циклуса) самсаре. Веровање у ђинг-ту је формирано у северозападном сушном делу Индије, између првог и трећег века н. е., заједно са формирањем махајана будизма. Западније одатле, у југозападној Азији настали су јудаизам, хришћанство и касније ислам. Све ове “чисте” монотеистичке религије имају концепт раја. Концепт ђинг-ту или “чиста земља” је морао бити рођен под утицајем концепта раја, уобичајеног у пустињским подручјима. У ђинг-ту концепту можемо наћи “пустињски карактер”. Он показује више пажње за небески свет него за реални свет у којем живимо. Насупрот рају у јудаизму, хришћанству и исламу, који је коначно место за човека, ђинг-ту је корак који човека може ослобо364 Будизам дити од круга (циклуса). “Шумски” карактер будизма је видљив у овом концепту кружења. Такође је приметна сличност концепта “ићи и живети у ђинг-ту” са концептом “ускрснућа” у хришћанству. Ђинг-ту је замишљан као земља на западу, пуна злата и драгуља. Из чињенице да су велике количине злата увожене у северозападну Индију са запада активном трговином са хеленистичким и римским светом, између I–III века наше ере, они су могли имати полуреалне представе о актуелном западном свету. Или то можда значи да је концепт раја дошао са запада. Mожда то проистиче из традиционалне мисли, да умрле душе одлазе тамо где Сунце залази. Зен филозофија изражава значај људске душе и разума и каже да ђинг-ту није на западу него у свакој људској души и разуму. Ђинг-ту група формирала је део популарног будизма заједно са зен групом после промене хуа јанг филозофије. Можемо ли рећи да је “шумски” елемент међу Кинезима прихваћен кроз зен филозофију а “пустињски” елемент кроз веровање у ђинг-ту? У Индији, ђинг-ту вера није постала популарна. Шта значи захтев да људи “иду и живе” у ђинг-ту? У Кини је било много аргумената за ове захтеве. Главни аргумент била је тенденција ка поједностављивању будизма. Природно, захтеви нису независни од одлука човека. Тенденција ка поједностављењу индицира ослонац на трансцендент. Према будистичким изразима, то је померање од ослонца на “властите снаге” ка “другим снагама”. Тај прелаз је разматрао у Индији Нагарџуна, а у Кини Тан Луан (476– 554 н. е.). Тан Луан је упростио будизам тако што је одбацио мноштво Буда и задржао само једног, који је за спасење људи био база и главна премиса свих молитви. Шен Дао (613–681 н. е.), следбеник Тан Луана, је сматрао да објект спасења морају бити сви људи, без обзира на њиховог бога или лоше поступке. То је слично као у јеванђељу по Јовану: “...да ни један који га вјерује не погине, него да има живот вјечни” (Јев. по Јовану, 3: 15). Шен Дао је показао три стања душе и разумевања “ићи и живети у ђинг-ту”. Разматрајући једно од ова три стања он је описао уверење да “ја немам пута и разлога да будем ослобођен од мога грешног света и од вечно грешних жеља”. То подсећа на речи св. Павла “Знамо наиме, да је закон духован, а ја сам телесан, и као такав продан под грех. Тако не знам шта чиним; јер не чиним што желим, него што мрзим – то чиним. А кад чиним оно што не желим, то већ не чиним више ја, него грех који у мени обитава” (Римљанима, 7: 14, 15, 20). 365 Географија религија Упркос поједностављењима, постоји много различитих концепата у кинеској вери у ђинг-ту: У степеновању људи пре спасења, у стању духа, у начину мишљења Буде, и у методу аскетске праксе. Махајана будизам у Кини (укључујући и Тајван) има дугу традицију, од II в. п. н. е. или прве половине I в. п. н. е. За религијски живот Кине карактеристично је доктринарно зближавање три велика правца: конфучијанства, таоизма и будизма. Тај процес зближавања посебно се јасно манифестовао у периоду VII–XII в., у време династија Танг и Сунг. То је утицало, да су у народу будистичке представе јако помешане с елементима домаћег религијског култа. Постепено су укључени у пантеон народних богова сам Буда, бодхисатве Авалокитешвара (кин. Куан-јин, јап. Канон, као посредник између Буде и смртника) и Маитреја (будући буда, који ће се појавити на земљи за око 30 хиљада година), а такође Бодхидарма, оснивач секте чан. То мешање будистичких веровања с осталим религијама, а посебно с таоизмом, налази одраз у ходочасничким миграцијама. Услед јако укорењеног култа неба и планина у народним веровањима, будистичка култна места су често везана за планине, које симболизују везу између неба и земље. То су пре свега четири будистичке свете планине, од којих је свака посвећена једном од бодхисатви популарних у Кини – Вутаи-Шан, Емеи-Шан, Путуо и Јиухуа-Шан. Вутаи-Шан – „планина пет тераса“, налази се у провинцији Шанси. Назив потиче од пет терасастих врхова: Источног, Западног, Јужног, Северног (највиши, 3058 m н. в.) и Централног. Патрон је бодхисатва Манџурси (кин. Вен Шу – „бог мудрости“). Први манастири ту су подигнути у I в. н. е., а крајем XVII в. било их је преко 350. На терену манастира Фогуанг (крај V в.) налази се павиљон Великог Буде из 857. г. – најстарија сачувана дрвена грађевина у Кини. Ту је ступа из доба Ашоке с реликвијама Буде. Према легенди, у околини се налази пећина која скрива чудновате ствари, нпр. пагоду с 1.300 спратова или харфу с 84 хиљаде струна. Ту пећину Буда је учинио невидљивом. Планину посећују многи верници ламаистичког будизма са Тибета и из Монголије. То је њихов други, после Ласе, центар ходочашћа. Емеи-Шан, планина у јужном делу провинције Сечуан, 155 km од града Ченгту. Највиши врх, Ванфо Динг, достиже 3.099 m н. в. Међу бројним светињама најстарија је из III в. н. е. На терену храма Баогоу подигнут је у XVI в. четрнаестоспратни торањ од бронзе са угравираним пуним текстом сутре Аватамасака. Према 366 Будизам легенди, патрон планине бодхисатва Самантабадра (кинески Пу Хсиан) дошао је на слону до Златног врха (Јин динг), удаљеног око 63 km од храма Баогоу. У храму Ванјан потом је изграђена у XVI в. сала Самантабадра, у којој је смештена статуа бодхисатве на слону, израђена 980. г. Планина Емеи је чувена по необичним светлосним ефектима у облику светлећих кругова, које називају „ореоли Буде“. То је вековима место ходочашћа, једно од најпосећенијих будистичких култних места у Кини. Путуо, мало острво (12,5 km2) на Источнокинеском мору. На острву је истоимена планина, на којој је по легенди бодхисатва Авалокитешвара (кинески Куан-јин, „господин који милостиво гледа одозго“) достигао просветљење. Ту је подигнуто око 100 манастира. Путуо је транскрипција санскритског назива Паталока – „планина, са чије висине Авалокитешвара гледа на човечанство“. Ходочасничке посете су оживеле од 847 г., када је неки монах наводно видео Куан-јина у једној од планинских пећина. Јиухуа-Шан – планински појас (највиши врх Шиванг 1.342 m н. в.) у југоисточном делу провинције Анхуј. Девет (кинески „јиу“) врхова подсећа на цвет лотоса. Патрон је бодхисатва Кшитигарба (кинески Ди Шанг – „утроба земље“), који је заштитник деце, чувар и казнионичар осуђеника, које настоји избавити из паклених мука и извести из дубина пакла до нирване. У манастиру Баисуи чува се тело монаха Ву Џсиа, оснивача манастира. Живео је 126 година, у периоду владавине династије Минг. Током 28 година исписао је властитом крвљу помешаном са златним прахом 82 тома сутри. Признају га за реинкарнацију Кшитигарбе и називају Јин Ди Занг, или Златни Кшитигарба. Некада је ту било 300 манастира, од којих се до данас очувало 80. Будисти посећују пет светих планина Кине, које су повезане с таоизмом. У првом реду то су Таи-Шан („достојна планина“, 1532 m н. в., провинција Шантунг), а у мањој мери Нанјуе (провинција Хуан), Хуа (провинција Шанси), Хенг (провинција Шенси) и Сонг (провинција Хунан). Будистичка култна места надрегионалног значаја у Кини су: Пекинг, у којем се налазе: Храм Пет пагода или Вутасу из 1473. г. (по некима, копија старог будистичког храма Махабоди у Бодхгаји); манастир Великог звона (Дажонг си) из 1733. г.; манастир Баилин основан 1347. (главна грађевина из 1712); Бела пагода из 1096. (реконструисана 1457. г.), која је култни објекат ламаиста; 367 Географија религија манастир Куан-јин (назив по истоименој богињи) из XII века (преправљен у XV веку) у којем је седиште Кинеског будистичког савеза. Сиан (древни Сјанјан), престоница провинције Шенси. У манастиру Цијен је велика пагода Дајан та („дивљих гусака“) из 652. г. Шангај, у манастиру Јуфо из 1882. г. је чувена статуа Нефритног Буде. Нинбо, у источном делу провинције Чжецјан. Бројни манастири, међу којима Ајуванг са ступом из доба Ашоке, која чува реликвије Буде. У манастиру Тиантонг је 1223. г. спознао просветљење монах Доген, оснивач секте „сото“. Хангчоу, главни град провинције Чжецзјан. Између осталог ту је манастир Лингјун из 326. године, са статуом Буде Шакјамунија високом 19 m и величанственим олтаром божанства Куан-јин. Шаолин је манастир у региону свете планине Сонг, у провинцији Хунан (Хенан). Ту је 527. г. дошао и девет година практиковао медитацију индијски монах Бодхидхарма (кин. – Да Мо, јап. – Дарума), легендарни оснивач школе „чан“ (јап. – „зен“), која наглашава могућност просветљења путем медитације већ у овом животу. Манастир је познат по школи борилачке вештине кунг-фу.8 Лојанг, западни део провинције Хунан, некадашња престоница Кине. Између осталог манастир Баима („белог коња“) из 67. г., најстарији је будистички манастир у Кини. У близини су камена светилишта у пећинама Лунгмен (494–529 г.). Датонг, северни део провинције Шанси. У близини је чувена пећина Јунканг (Јунганг). Од 460. до 534. г. украшено је хиљадe пећина фигурама Буде. До данас у 53 пећине сачувало се преко 50 хиљада фигура Буде, највећа је висока 17 m. Главни објект култа је Велики Камени Буда. Тунхуанг (Донхуанг) налази се у провинцији Кансу. У подножју планине Мингшашан сачуван је скуп будистичких светилишта у пећинама Хиљаду Буда (IV–XIV в.), по узору на индијску архитектуру. Има вредне фреске, укупне површине 45 хиљ. m2. 8 У зен будизму борилачке вештине (јап. будо – „пут борца“) које укључују такве традиционалне форме као карате („празне руке“), кендо („пут мача“), аикидо („пут хармоничне енергије“), нинџуцу („умење невидљивости“ тј. нинџе, „невидљива или тајна личност“) и друге, имају изразиту духовну димензију, усмерену на развој мирне и јасне свести кроз пуну концентрацију на непосредну стварност „сада и овде“, директну интуитивну акцију и хармонизацију дисања и виталности. Акценат је на дејству у дубоком јединству с енергијом васионе. Нагласак је, посебно у аикиду и џудоу, на неагресивним праксама. 368 Будизам Макишан (провинција Кансу), има око 200 светилишта у стенама, са око хиљаду статуа Буде и бодхисатви и хиљаду m2 фресака. Грађене су од V в., а потом заборављене. Поново су откривене 1952. године. То је било место на Путу свиле. Део статуа су приносили као жртве учесници каравана и ходочасници. Лабелунг-Си (древни Лабранг Ташигуил), у провинцији Гансу, тибетански Канан (аутономни округ). Налази се на северном рубу Тибетанске висије, на преко 3.000 m н. в. Један је од шест великих манастирских комплекса ламаизма у Кини и обухвата 26 храмова. Градња је започета 1709. г. Међу њима посебно место заузима „Институт студија неба“ (нпр. уникатна библиотека са 60.000 дела на тибетанском језику и санскриту) и „Институт мислилаца“. Од давнина је центар ходочашћа ламаиста. Планина Ланг код града Нантонг (провинција Гансу), позната је по храму бодхисатве Махаштхамапрапте (Та-ши-чи). Фучоу, главни град провинције Фукиен (Фуцзјан). На врху планине („Бубањ планина“) налази се манастир „Вечно прскајућег извора“, са позлаћеним статуама Буде различитих облика и лица и мистичном статуом Куан-јин. По легенди, ту се налази реликвија Будиног зуба, једна од четири на свету. Сиуанчоу, провинција Фукиен. Будистички манастир Кајуан („Лотос“) из 686. г., обновљен 1285. г., има пет лепих златних статуа Буде и вишебојну статуу Куан-јин. Сиамен (Хсиамен, древни Амој), у провинцији Фукиен. Ту се налази манастир Путуа и храм Нефритног Буде (907–960 г.). Макао има храм богиње Куан-јин из 1279., преправљен 1627. г. 13. Будизам у Јапану Будизам се проширио из Кине, преко Кореје, у Јапан. Традиционални датум његове појаве у Јапану је 532. или 552. година. Према древној јапанској хроници краљ једне мале краљевине са Корејског полуострва, послао је јапанском императору фигуру Буде и будистичке текстове, заједно с писмом у коме каже да све околне земље поштују Буду, и пита зашто то не учини и Јапан. Јапански цар, заинтригиран, али несигуран шта да чини, обратио се свом Савету и ту су почеле свађе између кланова које су прерасле у грађански рат. Клан Сога је 90-тих година VI века извојевао победу и 369 Географија религија установио будизам као националну религију. Контрадикторности између традиционалног шинтоизма и будизма ипак нису довеле до узајамног потискивања. Јапанци прибегавају и једној и другој. Свечаности, као што су рођење детета и венчање, обављају по шинтоистичким ритуалима, док у тужним ситуацијама (церемоније сахране, култ предака, болести) примењују будистичке обреде. По правилу, гробови предака се налазе око будистичких манастира. Често се будистичке фигуре могу видети у дворишту шинтоистичких храмова, и обрнуто – шинтоистички идоли око будистичких храмова. Филозофија бога неба је први пут уведена у IV веку, када је конфучијанска литература донета из Кине. Студенти који су се враћали из Кине у Јапан у VII в. доносили су знања кинеског језика, уз кинеску књижевност и лепе уметности. Многе секте и филозофије развијене у Кини, пренете су у Јапан. Подражавајући кинеског цара, принц Шокату започео је своје писмо речима: „Од цара излазећег сунца цару залазећег сунца“. У IX веку, монах Кукај је саставио слоговну азбуку кана, која је означила почетак јапанског писма. До тада су користили кинеске хијероглифе. Моћ будизма била је на врхунцу када је у јапанском царству 710–784. г. изграђена величанствена престоница у Нари, по узору на кинеску престоницу Чанган (данашњи Сијан), и украшена бронзаном статуом Буде од 550 тона, висине 16 метара и покривене са 25 килограма злата, што је и данас највећи бронзани кип на свету (Borstin D., 2003, с. 505). Ходочашћа у Јапану у далекој прошлости су била везана за камије, божанства шинтоизма, а од VI века и за будизам. Већина школа јапанског будизма су филијале кинеских школа. Све улазе у Свејапанску будистичку асоцијацију. Најбројнија је сото-шу (зен) са око 15 хиљ. храмова и 17 хиљ. монаха, и џодо-шиншу (амидаизам) са око 11 хиљ. храмова и близу 30 хиљ. монаха. Од средине 60-х год. XX века, у политичком животу земље учествују необудистичке организације, које се ослањају на идеологију школе нитирен. Карактеристична црта јапанског будизма махајана није освајање појединих учења, већ ритуално-култна страна религије и адаптирање неких старих божанстава шинто у богати пантеон бодхисатви. Будисти су прихватили такође део светиња шинтоизма. Посебно интензиван развој будизма трајао је до друге половине XIX века. Нова фаза почела је после II светског рата, 1946. г., када су уставом загарантоване слободе вероисповести и укинуте привилегије за шинтоизам. 370 Будизам У Јапану се разликују три типа ходочашћа (Kitagawa J. M., 1967; Jackowski A., 1991., с. 143): • на свете планине; • на места култа одређеног божанства; • на „посвећена“ места везана за живот одређеног свеца. За будисте су карактеристична пре свега два последња типа ходочашћа. Треба ипак рећи, да будисти учествују такође у ходочашћима на свете планине, углавном повезане с шинтоизмом, као што и шинтоисти учествују у религиозним миграцијама будиста. Када је реч о ходочашћима која проистичу из вере у одређено божанство, посебну пажњу заслужују ходочашћа богињи Канон (или Кванон) у „западној земљи“ („Саикоку“). Канон (кин. - Гуанин) је будистичка богиња милосрђа и саосећања, пандан индијском Авалокитешвари, најзначајнијем из пантеона бодхисатви. Према предању, Авалокитешвара је путујући кроз Кину променио пол, претварајући се у богињу по имену Канон (јапанска верзија кинеске Куан-Јин, која потиче од индијског бодхисатве Авалокитешваре). Ова богиња, позната и као „дароватељка порода“, ужива велико поштовање као заштитница жена и деце. Наведено ходочашће врши се до 33 храма (станице) у западном Јапану (Saikoku Sanjūsan Reijö) на острву Хоншу, које су размештене у префектурама: Вакајама, Осака, Нара, Кјото, Сига, Хиого и Гифу. Број од 33 станице одговара „Сутри лотоса“ (део „Општих врата“), где Авалокитешвара говори о свом појављивању у 33 утеловљења у циљу убеђивања свих живих бића, да могу достићи просветљење. Таква ходочашћа почела су у X веку, али садашња траса је устаљена вероватно у XV веку. Почетна станица ходочашћа је планина Начи (префектуа Накајама), која се сматра за модел „чисте земље“ богиње Канон. То побожно путовање завршава се у Кегоњи (префектура Гифу). Траса пролази кроз света места, као што су: Изумо, Нара (скупови храмова: Кофукуђи и Хокеђи с дрвеном фигуром једанаестоглаве Канон) и Кјото (скупови храмова: Рокакудо с мајсторски израђеном статуом Канон и Кијомизудера са статуом хиљадуруке Канон). Истог типа су ходочашћа до будистичких манастира у заштићеним подручјима северозападно од Токија – 33 храма у БандаиКоену и 34 у Чичибу-Коену. Та група обухвата, такође, ходочашћа до Наре и Кјота, где се налазе познате статуе Буде. 371 Географија религија Нара је био главни град земље у VII веку. Први велики будистички храм „Хокуџи“ био је изграђен у оближњој Асуки. Император Саому је у другој половини VIII века изградио храм „Тодаиџи“ (у преводу „велики источни храм“). Овај храм је највећа дрвена грађевина на свету. Два пута је страдао у пожару, а садашња трећа грађевина је из 1688. године. На централном олтару храма Тодаиџи налази се позлаћена бронзана статуа Великог Буде9 – јап. Даибуцу, висока 16 m, са пиједесталом 22 m. То је највећа статуа Буде у Јапану. Храм Хориуџи из 607. године је једно од најпознатијих места у Јапану. Главни објект култа је статуа Буде Оздравитеља. Храм Хориуџи називају и „храм учења“, зато што га је изградио образовани принц Шотоку и био је замишљен као центар науке и уметности. Ту се сада чувају драгоцена дела будистичке скулптуре, сликарства и уметничког занатства, који су проглашени за национално богатство. У храму Тошодаиџи налазе се статуе Буде у различитим позама. Храм Асукадера из периода првобитне престонице Асука, познат је по првој јапанској статуи Буде израђеној 605. године. Нару посети око три милиона ходочасника годишње. Кјото (стари назив Хејанко - престоница мира, спокојства), био је престоница Јапана од 794. до 1868. године, дакле више од хиљаду година. Потом је престоница премештена у Едо (данашњи Токио). У Кјоту је сачуван ансамбл од око 1.600 будистичких и 400 шинтоистичких храмова, са много двораца и башта. Град је био поштеђен бомбардовања у Другом светском рату а његови културноисторијски споменици су уписани на листу светске културне баштине УНЕСКО. У источном делу града је комплекс од око тридесет дрвених храмова Кијомидзудера (назив од јап. речи мидзу – вода, по оближњем водопаду). Комплекс је почео да се гради 778. године, а данашњи облик је добио 1688. године, у време шогуна Токугаве Јемицуа. Главна зграда храма - „Хондо“, је национална ризница са дрвеним балконима и упечатљивим кровом с нагибима у неколико праваца. У унутрашњости је олтар са много култних фигура из будистичке митологије. Портална врата „Ниомон“ чувају две дрвене фигуре високе 4 метра, познате као Дијамантски војници. Троспрат- 9 Статуа Даибуцу (јап. Daibutsu – Велики Буда) је чудо ливничке уметности. Израђена је 743. г. н. е. по наруџби цара Схомо. Тешка је 452 тоне, а за позлату је утрошено 150 kg злата. Такође Даибуцу се назива Амидина џиновска статуа у Камакури. 372 Будизам на пагода Санџуното је највећа у својој врсти у Јапану. У њој се чува статуа „Велики Буда Сунце“. Ходочасници обилазе и друге храмове: Даихоњи (Буда Чака), Тоџи (статуе пет буда, пет бодхисатви, пет великих краљева и четири краља неба), Сандзјусангендо (други назив Рендзаоин) или храм Канон са хиљаду руку. Канон је најпоштованија бодхисатва у Јапану. Статуа од кипарисовог дрвета у овом храму окружена је са 28 богова чувара, а у сали се налази 1001 уникатна статуа. Један од најпознатијих је храм Кинкакуџи (златни храм; јап. кин – злато). Изградио га је у XV веку шогун Ашикага Јошимицу и покрио са 40 kg злата, али је после пожара 1955. године реконструисан и позлаћен са 20 kg злата. Храм се огледа у језеру Кијоко-ћи („Језеро огледало“). Мањи и не тако познат је храм Гинкакуџи (сребрни храм, јап. гин – сребро), изграђен 1482. г. али никад није био посребрен. Данас је то храм зен будизма, под називом Рокуонџи. Камакура је позната по бронзаној статуи седећег Великог буде – Даибуцу, високој 14 m. Острво Шикоку и његових 88 храмова, везани су за харизматичне свете особе. Ходочашћа на том острву вежу се с личношћу монаха Кукаиа (774–835). У периоду 804–806. он је посетио Кину, да би студирао будизам сингон („школа истинитих речи“), који је ту школу пренео у Јапан, проповедајући нову филозофско-религијску доктрину. То је био човек огромног знања и с много талената. После смрти назвали су га Кобо, и дали му титулу „даиши“ (велики мајстор). Кобо Даиши родио се на Шикоку и често путовао по острву, посећујући нека света места. Говори се чак, да је извршио више пута то ходочашће и означио његову трасу. Сва постојећа светилишта на тој траси настале су пре 835. г. (година смрти Кобо Даишиа), при чему је најмање 50 функционисало пре његовог рођења. Шикоку дословно значи „четири земље“. Острво се дели на четири префектуре (Коци, Ехиме, Кагава и Токусима). У случају ходочашћа свака од префектура представља симболично будистичко „дојо“, или свето место (то су: Шугјо но Дојо, Бодаи но Дојо, Нехан но Дојо и Хосшим но Дојо). У опсегу сваког „дојо“ једно свето место функционише симболично као „секишо“, или „духовни“ пункт (светилишта бр. 19, 27, 60 и 66), у који не може крочити грешник. Осим тога на половини трасе је тзв. „ура-секишо“, или „секишо“ за четири „дојо“ заједно. Цела траса, која почиње од светилишта бр. 1 (Рјозенђи) у смеру казаљке на сату, дуга је 1.385 km. До почетка XX века ходочашћа су се вршила пешице, а данас су ређа. После Првог 373 Географија религија светског рата почели су на том путовању користити коње, а после Другог светског рата локалну железничку мрежу. Данас већина ходочасника користи аутомобиле, мотоцикле, аутобусе и слично. Због тога је време трајања ходочашћа скраћено од два месеца на две недеље. Међу ходочасницима су бројне групе болесних, у нади да ће им то ходочашће донети оздрављење. Многи јапански будисти теже да изврше то ходочашће макар једанпут у животу, на целој траси, а неки посећују само светилишта једне префектуре. Често се ходочашће на Шикоку упоређује с ходочашћем Шаикоку. У оба случаја ходочасници носе сличне шешире (седге), штапове и звонца, и певају песме сличне форме и мелодије. У храмовима Шикоку најбројније су статуе богиње Канон – 29, Буде Ђакузи („Оздравитеља“) – 23, Буде Амиде („Неизмерне дуговечности“) – 9 и Буде Даинићи („Великог сунца“) – 6. Иако су та божанства окружена великим поштовањем, основна религијска премиса наведеног ходочашћа је „путовање са светим Кукаием“. Ослања се изразито на поштовању успомене на харизматичног свеца, за којег је ходочаснички штап био симбол живота. У вези с тим, чак и када ходочасници путују сами, то је увек „путовање двојице“ („догјо нинин“), или светог Кукаиа и ходочасника. Дешава се такође, да неки ходочасници по завршетку традиционалне трасе (светилишта од 1 – 88) путују у супротном смеру (од 88 – 1), да би повећали своју шансу да сусретну Кукаиа. Главни период ходочашћа је март – април. Популарност ходочашћа била је тако велика, да су почев од XVIII в. почели организовати у различитим деловима земље „минијатуре“ 88 храмова са острва Шикоку. Најпознатије такозване „мале Шикоку“ су Едо (Токио), Чита код Нагоје, Сома (префектура Чиба) и острво Шодо на Унутрашњем мору. Оне омогућују становништву (посебно сиромашнијем) из различитих делова Јапана, да изврше макар „минијатурно“ ходочашће. Иако нису једнако важне као пуно ходочашће Шикоку, оне ипак задовољавају духовне потребе многих људи. У ову групу можемо убројити ходочашћа у Кјото до гробова Окаме (храм Даихунђи) и Хунена (храм Чион ин). 374 Будизам 14. Тибетански будизам - ламаизам ТИБЕТ (Xizang) има површину око 2 мил. km2. Он представља комбинацију висоравни од 4.000–5.000 m и планина од 6.000– 7.000 m н. в. Тибетански будизам или ламаизам је специфична религија. Краљ Сонг-Стан Гам-По (620–649), који је установио будистичку религију на Тибету, представљао је по предању једну од инкарнација Ченрезига, тибетанског аспекта Авалокиташваре, бодхисатве самилости. Далај-лама се такође сматра инкарнацијом овог бодхисатве. Први манастир на Тибету, чувени Бсам-јас (довршен 1787. г.) и прву секту нингмапа („црвени шешири“) основао је ПадмаСамбхава, учитељ тантризма који је 747. г. дошао из Индије, слављен као други Буда. Посебну улогу у укорењивању ламаизма одиграо је реформатор Тсонкапа (Тсон-Кха-Па, 1357–1419), оснивач секте галугпа („одани начелу врлине“), познате под називом „жути шешири“, „жута секта“ или „жута црква“. Хегемонија жуте секте дала је тибетанском будизму нека обележја шаманизма, и увела модел црквене организације сличан католичком хришћанству. У карактеристике ламаизма спада вера, да су највиши духовни великодостојници ламе (тиб. лама – „врховни“), отеловљења будистичких божанстава. После њихове смрти, траже новорођеног дечака, који на основу одређених особина може бити признат за ново, следеће отеловљење датог божанства. Далајламе (тиб. – океанске ламе) су уважене као отеловљење бодхисатве Авалокитешваре (заштитничког божанства Тибета), а панчен-ламе – Буде Амитабхе. Ламаистички пантеон обухвата огроман број божанстава, духова и светаца – с тим да већина њих могу постојати у различитим облицима. На њиховом челу стоји Вађрадхара. Тибетански канон сачињавају Канђур и Танђур. Канђур (Будине речи) има 108 томова енциклопедијског формата. Танђур је збирка превода и коментара закона у 235 томова. Укупно у тим збиркама има 4.566 текстова. Такође је позната Тибетанска књига мртвих (Бардо Тходул), која је служила не само као ритуални текст будистичке праксе у Тибету, већ и као филозофски и психолошки извор за проучавање тантричке традиције. Књига садржи упутства за оне који дворе умирућу особу, својства „бардо“ или међустања од часа смрти па до уласка у другу инкарнацију, као и начине како да преминули док је у „барду“ трага за спасењем, „великим ослобађањем помоћу слушања“ („тходул“) (Крим К., 2004., с. 75). 375 Географија религија Сл. 41. – Будистички центри и манастири у источном и североисточном Тибету (Dalajlama XIV i dr., 1996) 376 Сл. 42. – Будистички центри и манастири у централном Тибету и око планине Кајлас (Dalajlama XIV i dr., 1996) Будизам 377 Географија религија У погледу ритуала, ламаизам карактеришу велики обреди, бројне религиозне мистерије, литургијска одећа, музички инструменти, пантомимички плесови у маскама („cam“ – мистерија застрашивања јеретика и непријатеља вере). Такође су карактеристичне молитвене заставице, молитвени цилиндар с дршком (manikhorlo) и бројанице. Сваки заокрет молитвеног цилиндра једнак је упућивању молитве исписане у њему. Ламаистички верник Тибетанац, Монгол или Бурјат, практично се не одваја од бројаница, које се састоје од 108 делића (то је сакрални број у вези са 108 будистичких карми). „Он их увек пребира у рукама, чак и када се моли.“ (Жуковска Н. Л., 1986. с. 136). Та објашњења су неопходна за разумевање географије ходочашћа на Тибету. У том региону наведене миграције су повезане пре свега с живим будама (новим реинкарнацијама далај-ламе), а такође с бројним божанствима. Као и све религијске свечаности, тако и ходочашћа имају развијену церемонијалну страну. Ласа (Лхаса - „земља небеског народа“, „земља богова“) је главни центар ламаистичке религије и ходочашћа и престоница Тибета. До 1959 г., у Ласи је било седиште далај-ламе и локалне владе. За будисте Тибета и неких региона Кине, Монголије, Непала, Бутана и Ладака (Индија), Ласа представља друго по важности свето место после Бодхгаје, где је Буда спознао просветљење. Налази се на 3.630 m н. в. Ту се између осталог налази главно светилиште ламаиста Џокханг (Џо-во-кханг, Дазхао, Јокханг) из VII в., проширено у XVII – XVIII в., и бројне ступе звонастог облика („чортен“). Зуглаканг је тибетански назив манастира Џокханг што значи „храм Шакјамунија“. У главној сали смештена је статуа Буде Шакјамунија. У културном пејзажу Ласе истиче се пре свега палата Потала („потала“ - дословно „Будина планина“), резиденција далај-ламе. Основана у VII веку, садашња грађевина потиче из времена V далајламе (XVII в.). Комплекс палате, на висини од 3.700 m н. в., обухвата тзв. Белу палату и Црвену палату. У ступама на терену Потале чувају се балсамована тела свих – почевши од V – умрлих далајлама. Карактеристичан за град је „свети пут“ Лингкор. Дуг је неколико километара и окружује град. На траси су бројна култна места. У граду функционише тзв. „унутрашњи свети пут“ Баркор, који води око старог града (нпр. обухвата храм Џокханг). У близини Ласе многи ходочасници посећују места везана с животом Тсонкапе. То се односи посебно на манастир Галдан (Gaden, Ganden), где је био сахрањен, а такође и на манастире Брасспунгс и Се-ра. Галдан је био уништен 1960-тих. Обновило га је 350 378 Будизам монаха заједно с добровољцима верницима. Важно место ходочашћа био је такође будистички манастир Сам-је, један од првих на Тибету (763. г.). Предмет култа била је реликвија Буде, донета из Индије. Сматра се једним од главних светих места на Тибету. Био је уништен 1960-тих, од стране кинеских власти. Шигаци (Xigaze), други по величини град Тибета, налази се на траси Катманду – Ласа, коју називају „Пут пријатељства“. На тој траси је манастир Таши-лунгпо из 1497. г. То је седиште панченламе, другог по достојанству великодостојника ламаизма, после далај-ламе. Главни објекти култа су гробнице панчен-лама и статуа Буде Чемпа (Будућности) висока 27 m. Циљ савремених ходочасника је, такође, манастир Палкхор из XVIII века, са ступама (чортенима) у месту Кјангцу (Гјангце). Кајлас планина (6714 m) или Гангри-тисе и оближње језеро Манасаровар су света места за представнике четири религије – хиндуизма, будизма, џаинизма и древне тибетанске религије бон. Хиндуисти је сматрају за седиште Шиве, а будисти Амитабхе. Иконографски Амитабха се приказује са зделицом у којој се налази вода бесмртности (каласа). Будисти и хиндуисти обилазе планину Кајлас у смеру казаљке на сату (и кретања Сунца), а следбеници религије бон – обрнуто. Око Кајласе ходочасници иду по унутрашњем и спољашњем кругу. У унутрашњи круг могу ући само ако су прошли спољашњи круг минимум 12 пута. На спољашњем кругу налазе се четири тибетанска будистичка манастира, на унутрашњем два. Спољашњи круг представља пут око читаве планине Кајлас дужине око 55 km, на висини од 4800–5600 m. То је веома напорно пешачење, отежано великом надморском висином, које траје око 30 дана. У подножју планине су места Тхарчен и Барча. Тибетанци обилазе Кајлас планину по спољашњем кругу приближно за 30 часова. Практикује се и обилазак Кајласе са пружањима по земљи, али он траје 1–2 недеље. Ходочасници се пружају са склопљеним длановима напред, потом устају, праве искорак до места где су били дланови, и поново се пружају. На дланове навлаче дрвене дашчице, ради заштите од гребања када клизе рукама по тлу. За исхрану носе у торбици на леђима јечмено брашно, које мешају с водом. Тако се добија цампа (Христов Т., 2008., с. 171–172). За Тибетанце ходочашће није само посећивање светих места, него и просто кретање, савладавање патње и напора, тражење нечег трансцеденталног у овом или у будућим животима. 379 Географија религија Ходочашћа на Тибет била су ометена геополитичким догађајима после сепаратистичког устанка у Ласи 1959. г. Услед тога погинуло је близу 90.000 људи, 25.000 је ухапшено, око 100.000 избегло у Индију, Непал, Сиким и Бутан. Далај-лама се склонио у Дхарамсали (Химачал Прадеш, северна Индија). Сваке године у марту Далај-лама држи предавања, и у то време Дхарамсала је препуна ходочасника и посетилаца. У периоду „културне револуције“ срушено је много манастира, од око 20.000 остало их је око 100, из којих је одстрањено близу 300.000 монаха. У новије време стара култна места се обнављају. Далај-лама је 1989. године добио Нобелову награду за мир (Princ Z., 1996). У Карнатаки, држави на југу Индије, далеко од Тибета, налази се манастир Намдролинг, у којем је седиште Пењора Ринпоче, поглавара ордена Нингма. Припадници анимистичко-шаманистичке религије бон са Тибета, такође се налазе у изгнанству. Њихов центар у изгнанству је место Солана јужно од Шимле у Индији (Химачал Прадеш). Главни лама – Тензин Намдак Ринпоче налази се у бонском манастиру у долини Катманду. 15. Остале земље тибетанског будизма Ламаизам се проширио из Тибета у Сиким, Бутан, Ладак, Непал, Монголију, Бурјатију, Туву и Калмикију. СИКИМ (досл. – „добра кућа“), тибетански звани Дамоџонг или Данџонг (досл. – „пиринчана земља“), је од 1975. г. савезна република Индије. По свом облику и рељефу упоређује се с трагом копита митолошког јака у оном делу Хималаја, где једна његова нога изненада скреће ка југу. Дужина територије у правцу север – југ износи 113 km, ширина исток – запад 64 km, површина око 7300 km2. На тој релативно малој површини разлика између најниже тачке (305 m. н. в. где река Тиста напушта територију ове земље) и највишег врха Кангченџонга, који је трећи по висини у свету (8.586 m. н. в.) износи читавих 8.281 m! У саставу његовог малобројниг становништва (око 210.000 људи), мешају се три расне, језичке и религијске групе: Лепчи (сами себе називају Ронгопве – „долински људи“), који су досељени у XIII в. из асамско-бурманског пограничја; Бути (каснији дошљаци из Бутана и Тибета); и Непалци, који чине три четвртине становништва. Непалци су хиндуисти а Лепчи и Бути углавном ламаисти. Најстарији манастири нингмаповске секте 380 Будизам тибетанског будизма у Сикиму повезују се с мисијом Лабцун-ченпа. То су Сангнаг-чолинг (основан 1697.), Дубде (1701.) и Памајангце (1705). Дубде (досл. – „пустиња“) у близини свете планине Кангченџонг, прочуо се по свом лепом чортену (гробници) самог Лабцунченпа. Памајангце у преводу значи „најузвишенији и најплеменитији лотос“. Представници Памајангце, учтиво ословљавани „кјабгонринпоче“ (досл. – „драгоцени чувари“), уважени су за главаре будистичке цркве у Сикиму, а традиционално им припада част да помажу светом водицом главу краља приликом крунисања. Вероватно најпознатији а такође најпоштованији сикимски манастир је данас кагјуповски велики манастир Румтек близу главног града Гангтока. Гангток је једно од најважнијих будистичких центара ходочашћа у Сикиму, везано с ламаистичким будизмом. Бројни су стари манастири и храмови с ликовима многих будистичких светаца (нпр. храмови Румтек, Памајангце, Ташидинганд, Пхаданг, Тсук-ЛаКханг). Манастир Румтек је основан у првој половини XVIII века, али је тек 60-х година XX века постао шире познат. Њега је сикимска влада понудила као резиденцију избеглом са Тибета XVI кармапи Рангџунг Ригпа Дорџеу (1924–1981), највишем поглавару секте Ларма-кагју, који га је дао знатно проширити и украсити. Данашњи храм је верна копија матичног кагјуповског храма Цхурпу у централном Тибету, који потиче из XII века. У манастиру Румтек живи у изгнанству XVII кармапа Хулва – поглавар ордена Кагју. Ту се налази Институт тибетологије (Institute of Tibetology Orchid Sanctuary and Chorten), једини тог типа на свету. Основан је с циљем да истражује језике и традиције Тибета и будизма махајана. БУТАН, у источном делу хималајског масива, заузима површину око 47.000 km2. Назив Бутана је изведен из санскритског Bhotanta – „крај или окрајак Бхоте“ тј. Тибета. Око 1.300.000 становника, дели се на две основне групе: 1. Шарчопве (тибет. šarčhogpa – „људи са истока“) и 2. Нгалонгве, потомке древних имиграната са Тибета. Манастир Чагри, из 1620. г., имао је велики значај у организовању будистичке цркве у Бутану, на челу с поглаваром – џекханпом („врховним опатом“). У Бутану се укоренила ваџарјана у тибетанској варијанти. Практикују се такође ритуали религије бон – аутохтоне религије. Бутанци не признају далај-ламу за духовног поглавара. У култном погледу препознатљива су обележја тибетанских школа нингма и кагју. 381 Сл. 43. – Будистички центри и манастири у Сикиму и Бутану (Dalajlama XIV i dr., 1996) Географија религија 382 Сл. 44. – Будистички центри и манастири у Ладаку (Dalajlama XIV i dr., 1996) Будизам 383 Географија религија ЛАДАК је регион у индијској држави Џаму и Кашмир, у Хималајима, на граници са Кином. Та планинска област у горњем току Инда је у сваком погледу – географском, религијском и културном – типично тибетанска, те је називају „Мали Тибет“, „Индијски Тибет“ и „Последња Шангри-ла“, што значи „последњи рајски кутак“. Главни град Ле налази се на 3.500 m н. в., и саобраћајно је доступан у већем обиму тек од половине 70-тих година XX века. У Ладаку се налази мноштво импозантних тврђава на стенама – џонгуа, седишта световних владара, и већих или мањих манастирских комплекса – гомп-а, у којима се већ више од 1.000 година практикује тибетански будизам различитих школа и тантрички будизам. Из X– XI века потичу први будистички манастири у Ладаку, Тходингсеркханг (дословно „златни храм који се уздиже високо“), познат и под називом Тхолинг у области Нгара у Кашмиру, и Алчи-чхокхор („точак закона у Алчију“), 70 km западно од ладачког главног града Ле. Данас се највише посећују манастири Спитук (западно од Ле) из XV в., и Тигце (југоисточно од Ле), једно од најимпозантнијих манастирских насеља у Ладаку, с богатом унутрашњом декорацијом храма и с традиционалним омиљеним ритуалним играма. Ходочашћа су регионалног карактера, праћена богатим обредима. НЕПАЛ је већином хиндуистички, али има и будиста. За Непал кажу да је „корен између два света“ – Кине и Индије. У Непалу су 1960-их година избеглице са Тибета допринеле оживљавању будизма. Један од аутохтоних народа Непала исповеда „неварски будизам“ у којем се махајана и ваџрајана преплићу с култовима и представам хиндуизма. Ова високопланинска земља је колевка будизма, јер се ту налази Лумбини, родно место Гаутаме Сидхарте Буде. Будизам у Непалу је временом био потиснут хиндуизмом, и тек у другој половини XX века се нагло враћа. У Непалу се укоренио старији тхеравада будизам тантричке форме, који је дошао са Тибета, углавном после VII века н. е. Будизам се ту проширио у доба Ашоке, славног цара из династије Маурија, који је 250. г. п. н. е. ујединио Индију и увео будизам као националну религију. Дао је при том да се изграде четири ступе, које су очуване до данас. Највећа од њих је ступа Бодхнатх источно од Катмандуа. Садржи 108 ликова Буде Амитабхе. Са ступе гледају будине очи на све четири стране света. Између њих је смештено треће „око мудрости“ а нос стилизован слично непалској јединици, симболизује јединство свемира и свега живог. 384 Будизам Западно од Катмандуа је ступа Свајамбунатх („самоизрасла“, зато што је подигнута на месту самониклог лотоса), такође са четири пара Будиних свевидећих очију, које чувају свет од зла. Очи су нацртане у основи високе златне куле у горњем делу ступе. Ступа има 13 спратова, колико и божанских небеса или степена спознаје света, и завршава се својеврсном стрехом, симболом власти. Ступа се налази на тераси до које води 365 степеница – по једна за сваки дан у години. Попети се пешице до ступе сматра се великом религиозном заслугом. Будистички споменици – манастири, чортени и ступе, могу се видети широм Непала. Будизам се највише одржао у изолованој области Мустанг, званој „Мали Тибет“. Источније је област племена Шерпаса, чувених водича и носача у експедицијама на Монт Еверест. Њихов најславнији представник је Тенсинг Норгеј који је заједно са Едмундом Хиларијем први освојио највиши врх света Монт Еверест (1953. г.). Шерпаско духовно средиште је манастир Тенгбочхе, који привлачи у новембру и децембру много непалских будиста и страних посетилаца, да би ту пратили светковину Мани Римду са колоритним плесним драмама у шареним костимима и фантастичним маскама, које представљају победу будизма над старом религијом бон. Лумбини близу Капилавастуа, древне Руминдеје, је место у којем је рођен Сидхарта Гаутама, који је после постао Буда. Бесмислено је питање да ли је Буда био Индијац или Непалац, зато што је он, по легенди, преживео 550 реинкарнација у различитим облицима пре него што је дошао на свет као Гаутама. Последњи пут пре тога се појавио у лику белог слона. Ту је сачуван камени стуб са урезаним текстом цара Ашоке: „Богом драги краљ Пијадасин, када је навршио 20 година од његовог помазања, лично је дошао и почаствовао ово место, јер ту се родио Буда, мудрац – аскета из рода Шакја...“ (Mejor M., 1980). У Лумбинију има око 20 будистичких манастира из различитих земаља света. Као једно од главних светих места будизма, Лумбини је ходочаснички центар међународног значаја. За све путнике сабирно место за ходочашће до Лумбинија је град Горакхпур у држави Утар Прадеш. Осим Лумбинија ходочасници посећују Капилавасту (држава Утар Прадеш), где се налазе рушевине царског дворца у којем је до своје 29. године живео Сидхарта. Ту је такође сачуван храм Будине мајке – царице Мајадеве, језерце у којем се она окупала пред рођење сина, и извор, у којем је дете окупано. Недавним ископавањима нађена је кутија, наводно са моштима самог Буде. 385 Сл. 45. – Будистички центри и манастири у Непалу (Dalajlama XIV i dr., 1996). Географија религија 386 Будизам Катманду (досл. – „дрвена кућа“) са околином, познат је по највреднијим будистичким споменицима Непала. Јединствено светилиште у њему је Мађу Девал или Палата живе богиње (Кумари Деви). За богињу коју поштују као реинкарнацију богиње Кали, бира се петогодишња девојчица, обавезно из породице златара или ковача. Она врши ту функцију до пубертета, потом се бира друга. Сл. 46. – Ступа Свајамбхунатх, најстарији будистички споменик у долини Катманду Ступа Свајамбхунатх (око 6 km западно од центра града), висока 15 m, заправо је комплекс храмова, ликова буда и бодхисатви. То је једна од најстаријих светиња Непала. У центру ступе уздигнута је полусфера, звана „гарбха“, која симболизује стварање света. На гарбхи се налази квадратна позлаћена „торана“, на којој су са четири стране света инкрустрирани парови очију, које симболизују Ади-Буду. Навише се налазе златни кругови (чурамани), који се постепено смањују до врха. У самом граду је у XVI в. изграђена копија коју Тибетанци називају „Мала Свајамбхунатх“. У Катманду и околини се налази још читав низ ступа, храмова, вихара, чајтја и слично. До XVI века Катманду се називао Кантипур – „Град лепоте“. Међу споменицима Катмандуа се издваја дрвена пагода Катх Мандир или Кастаманда, из 1596. године, по којој је град добио име. По предању, изграђена је од дебла једног дрвета. Комплекс двораца 387 Географија религија и храмова неварских владара (Невари су основно становништво Непала), „Хануман – Дхока“ састоји се од преко 50 грађевина из различитих епоха, највише из XV–XVIII в. Долина Катманду на реци Багхмати је осовина развоја Непала. Кроз њу пролази древни поклонички и трговачки пут oд Индије до Тибета, Кине и Монголије. Ту су три најважнија града: Катманду (Киртипур), Бхадгаон (Бхактапур) и Патан (Лалитпур). У долини се налази око 3.000 храмова - хиндуистичких, будистичких, ламаистичких. Није случајно Катманду са околином проглашен за споменик културе под заштитом УНЕСКО-а. Од око 880 заштићених споменика, најстарији су из III в. п. н. е., а већи део је из периода од XIII–XVIII века. Најпознатији су храмови Свајамбхунатх (III в. пре н. е.) и Боднатх (I в. н. е.), реконструисани у VII–IX в. Патан, град 5 km југоисточно од Катмандуа, преко реке Багмати, има сачуване четири ступе из доба цара Ашоке (источна, западна, северна и централна). Патан је град храмова, међу којима је будистички храм Махабуда изграђен у хиндуистичком стилу (с кулом шикхаром). Називају га „Храмом хиљаду Буда“, зато што је на свакој цигли лик Буде. Око ступа и на трговима се налазе статуе различитих божанстава у људском лику или у облику фантастичних бића, меморијални камени добоши овенчани скулптурама, огромна звона „дил-ру“ која симболизују женску мудрост (у постојање које будисти, за разлику од неких западних религија, не сумњају). Боднатх (Боднат) је центар ламаизма у Непалу. Ступа Бодхнатх (звана „Каша чајтја“ или „Каша ступа“, зато што се у њој налазе остаци тибетанског ламе Каше), један је од најстаријих и највећих тибетанских храмова у свету (висине око 40 m). У насељу Нагарџуна су очувани „водени вртови“ (XVI–XVII в.) са вештачким басенима, фонтанама и скулптурама, међу којима се сусреће традиционално чудовиште „макара“, које избацује воду из уста. На брду Нагарџун (7 km од Катмандуа), налази се пећина познатог будистичког свеца Нагарџуне и ступа Џамачо. У граду Бхактапур у долини Катманду (15 km источно од Катмандуа), налази се мноштво будистичких храмова, а у Киртипуру (11 km од Катмандуа), ступа из доба цара Ашоке. 388 Сл. 47. – Будистички центри и манастири у Монголији и Бурјатији (према: Dalajlama XIV i dr., 1996) Будизам 389 Географија религија МОНГОЛИЈА је пространа травната удолина, омеђена природним границама – на југу пустињом Гоби, на западу високим Алтајем, на северу језером Бајкал и тајгом, на истоку шумским светом Кингана и горњим током Амура. Степске културе, турске или монголске, биле су увек зависне углавном од природе и комукација с околним народима – Арапима, Кинезима, Русима. Затварање караванских путева и узимање царина, доводило је до ратова. Настајале су стално нове политичке алијансе а с њима су се мењали и културни утицаји. Из Индије се ширио утицај будизма (још у IV в. п. н. е.), из Персије митраизма, са Тибета бонизма, а јаке корене је имао и предмонголски племенски шаманизам. Хришћански манихејци и несторијанци, који су екскомуницирани у Европи, склонили су се у Кину а одатле се проширили у VIII и IX веку на север међу „варваре“. Почетком XII века несторијанство је било једина спона међу разједињеним монголским племенима, док их није Темуџин ујединио на војном принципу. На позив Џингис-кана долазили су мисионари, претежно као изасланици разних владара. Џингис није могао примити ислам, јер је био у рату с хорезмским шахом. Није се приклонио хришћанству, да се не би морао потчинити папи, као европски краљеви. Конфучијанство би га повезало с кинеским идеалом узвишеног цара над сточарским племенима. Номадске војне вође изабрале су почетком 13. века тзв. „црну веру“, која је задржала елементе шаманских и родовских култова у систему с двоједним богом – Тенгер („Вечно небо“) и Етуген („Мајка земља“). Баш зато могао је бити Џингис, или његов син Огедај, велики световни и духовни вођа. Џингис-кан је 1220. године наредио да се сагради нова престоница – Каракорум (данашњи Хархорин или Коркорин), дословно „црни камен“, у слободнијем преводу „црни град“ (на горњем току реке Орхон). Порушила га је кинеска армија 1410. г. Када је Џингисов унук Кублај-кан пренео седиште монголске династије Јуан на освојену територију у Ханбалик (данашњи Пекинг), војна државна администрација морала је да управља моћном конфучијанском бирократијом Кине, а за то је била потребна потпора црквеног ауторитета. Црна вера није имала организациону структуру способну да проникне у све поре живота друштва. Позвани су таоисти, хришћани и учитељи тибетанског будизма школе нингмапа. Кану су се највише свидели ови трећи, због њихове филозофије и магије. Кублај је склопио договор са ламом из школе сакјапа о подели улога, слично као између краља и папе или султана и 390 Будизам дина: владар ће бити покорни мецена цркве, која ће му обезбедити наклоност бога и покорност поданика. И када је будизам школе сакјапа тада ушао у његов двор (а тамо је имао јаку конкуренцију у црној вери), био је то први корак ка ширењу будизма у монголској култури. Крајем XIV века последњи јунански владари били су изгнани из Пекинга чак у Каракорум. Са опадањем моћи монголских владара, опадала је и њихова религија. Један од последњих моћних аристократа средње Монголије, Алтанкан, састао се 1577. године у јужној Монголији с тибетанцем Сонам Гјамцахом, представником касније моћне школе Гелугпа. Алтанкан је прогласио Тибетанца за реинкарнацију бодхисатве Авалокитешваре (монг. Џанрајсег) с титулом далај-ламе („океанског ламе“) а за његову следећу (четврту) реинкарнацију био је одређен Монгол, Алтанханов унук. Нова вера, међу Монголима позната због обредних капица као „жута“, требало је да политички уједини племена. Међу пастирима су се постепено проширили алегоријске легенде и ритуали, који су потиснули сибирски шаманизам и симболику мистичне црне вере, засићене митраизмом и његовим тибетанским огранком, бонизмом. Први манастир „жуте“ (будистичке) школе, „Ердени Дзу“ („сто ризница“), основао је Абатај кан 1585. г. на месту древног седишта кана, Каракорума (Хархорина). Ерден Дзу је у новије време постао туристичка атракција и „Мека“ будистичких монаха, као центар вере. Манастир је окружен зидом који повезује 108 ступа. У пространом дворишту било је око 100 храмова и већи број јурти, у којима је живело до 10.000 монаха. У манастирском дворишту су гробнице Абатај-кана и његовог унука, световног и религиозног вође Гомбодоржа, у облику белих ступа. Најатрактивније зграде су дворац далај-ламе или тзв. „Лавран“ и централни храм „Ризница Буде“. Дворац је једини објекат у тибетанском стилу, сви остали су у кинеском стилу, и није био резиденција далај-ламе већ богдо гегена, световно-духовног владара Монголије. Храм је раскошно украшен златним и бронзаним статуама. УНЕСКО је помогао рестаурацију манастира 1969–1973. године. Други по важности манастир у Монголији је Амарбајасгалант у подножју свете монголске планине Буренгијн, у северном Селенгинском ајмаку (округу). Градњу манастира је започео 1727. г. манџурски император Јунџин. Посвећен је генијалном монголском енциклопедисти и највећем будистичком скулптору Занабазару Гомбодоржијну (1635–1723), кога упоређују са Леонардом да Винчи391 Географија религија јем. Био је потомак Џингис-кана и први „богдо геген“ („велики светац“) Монголије. Богдо је титула коју су после Занабазара, до успостављања социјализма, носиле световне и духовне вође Монголије. Култ будизма – ламаизма био је развијен посебно у Улан Батору, древној Урги (до 1921). Урга је била седиште трећег по популарности црквеног великодостојника ламаизма у Монголији, „богдо гегена“ званог Маидари-чутучту, инкарнације Буде Маитреје. Будисти Монглије припадају тибетанској школи Гелуг. Почетком XX века у тој слабо насељеној земљи било је око 750 манастира и око 100 хиљ. монаха. Неки манастири су се прочули по лекарској пракси. У доба комунизма сачуван је само један манастир, други су били затворени или претворени у музеје (Dalajlama XIV i dr., 1996). БУРЈАТИЈА у околини Бајкала, била је колевка архаичних форми шаманизма, култа блиског тунгуским и евенкским племенима. Будизам је званично признат у Русији 1741. г. Међу приближно 5.500 лама, који су живели половином XIX века у 34 манастира (дацана), било је на сваких хиљаду издвојено десет тзв. државних лама с привилегијама. Године 1893. било је 15 хиљ. лама (10% будистичког становништва) и десетине хиљада хуварка (ученика). Крајем 30-х година XX в. дацани су били затворени и опљачкани, ламе упућене у логоре ГУЛАГ. Власти су 1946. г. одобриле да се отворе само Иволгинскиј и Агинскиј дацан (Dalaj-lama XIV i dr., 1996). Један од главних реформатора почетком XX века био је оснивач будистичког манастира у Петрограду, цхамболама Агван Дорџијев. У Бурјатији је 1917. г. било 46 дацана (манастира). Агинскиј дацан био је центар будистичког образовања и културе. Седиште поглавара бандидо-цхамболама за Бурјатију, Калмикију и Туву, налазио се у дацану у Иволгинску (Иволгинскиј дацан). Године 1991. обновљен је један од најстаријих бурјатских дацана, Цонголски (или Цхилгантијски), основан 1730. године као резиденција првог бандидо-цхамболама. Крајем XX в. у Бурјатији је обновљено око 20 дацана (Балдан-Брајбун, Гусиноозерскиј, Тамчинскиј, Мурочинскиј и други). Године 1990. поново је освећен стари дацан у Тамчију, у околини градића Гусиноје Озеро, где је било седиште бандидо-цхамболама од 1809. г. Захваљујући учитељима из Тибета, Монголије и Непала, обнавља се традиција исцелитељских школа – у Ацагатском, Агском, Анинском, Цугулском и Егитујском дацану. Још нису нађене бројне књиге и четрдесет хиљада дрвених матрица, прослављене штампарије Агског дацана. 392 Будизам ТУВА је ушла у састав СССР 1944. г. Будизам је овде био прихваћен у XVIII в., али до XX века Тувинци су практиковали и шаманизам (често, муж лама, жена шаманка). Далај-лама је 1992. године у Туви посветио неколико младих људи у монахе. КАЛМИКИЈА, у Доњем Поволжју, једина је будистичка област у Европи. Шумовити простори око Бајкала били су још у X веку насељени номадским сточарима, који су ту долазили у време када је степа периодично засушивала и подстицала их да се крећу на запад и боре с околним народима. Осим тога са истока су их потискивали Манџури. У XVII веку суша и Манџури потиснули су део ојратских племена из Монголије иза Алтаја, до Џунгарије у западној Кини. Племена Торгут, Цхошуд и Дорвод су кренули на запад, и напасали стада с обе стране Волге. Добровољно су ступили у подаништво царске Русије 1608. г. Свој племенски савез су назвали Калмг (од Chalimag – „Огњена хорда“). Покушали су 1771. године, због царских намета, да се врате на Алтај, да би обновили Џунгарски каганат који су уништили Манџури. Али Волга се те зиме није замрзла, и тако је око 170.000 Торгута остало одсечено од леве обале реке. Они који су остали, бавили су се номадским сточарством до XVIII века, по Астраханској губернији и даље до Дона. Претежно донски Калмици (Бузаве) прешли су временом на земљорадњу и многи су конвертовали у ислам. Будизам Калмика, слично као и Бурјата, толерисао је и контролисао цар. У доба Октобарске револуције и комунистичке власти, многи Калмици су емигрирали у Европу (највише у Праг, Париз и Грчку) а одатле у САД, углавном у државу Њу Џерси. У децембру 1943. г., Калмици су исељени у Сибир а њихови храмови су разрушени (Dalajlama XIV i dr., 1996). У новије време, у Елисти је отворен Институт калмичког језика и будизма. Почео је да излази часопис „Мандала“, посвећен историји будизма, посебно калмичкој варијанти. У Санкт Петербургу је обновљен 1991. г. тибетански храм, посвећен божанству Калачакре. Храм је био отворен и освештан у периоду 1913–1915. г. Затворен је и оскрнављен 1933. г. Будисти Калмичке и Астраханске области, на конференцији 1992. г. у Елисти, којој је присуствовао и Далај-лама XIV, изабрали су новог шаџин-ламу, који је рођен 1972. г. у Пенсилванији, пошто га је Далај-лама прогласио за реинкарнацију претходног, умрлог 1965. године. „У Елисти је 1989. г. отворен молитвени дом, потом још неколико, а 1996. г. је завршена градња главног храма (Сјакјусен Сјуме) у будистичком комплексу Геден 393 Географија религија Шедуп Чој Корлинг. У њему је изграђена будистичка ступа Просветљења, у којој се налази велики молитвени точак. Изнутра су натписи на религиозне теме. У Елисти је подигнут Будин споменик, а 2006. г. отворен је нови хурул – Златна породица Буде Шакјамуни. У регионалном центру Ики-Бурул основан је једини у Русији манастир (хурул) ордена нингма – Падма Цогје Дорџи Линг“ (Христов Т., 2008., с. 171-177). Сл. 48. – Ходочашће пружањем и устајањем, или пешице, од далеке куће до Ласе (Xu Ying & Wang Baoquin, 2007) 394 Глава XI ЏАИНИЗАМ - ПУТ САМООДРИЦАЊА 1. Џина - голи победник У шестом веку пре нове ере рођен је за кратко време велики број пасионарних великана духа и мисли, месија и филозофа: Буда, Конфучије, Лаоце, Платон, Питагора, Перикле, Махавира... Овај последњи био је оснивач религије и филозофије џаинизма. Право име било му је Натапута Вардхамана („напредни“) или Махавира („велики херој“), а надимак Џина (“победник”), од којег потиче назив џаинизам (досл. - „следбеник џине“). Рођен је код Вајшалија (северно од Патне, Бихар), а недалеко је и умро, у граду Павапурију. По џаинистичкој традицији Махавира је живео око 599–527. г. п. н. е. (иако је то спорно), што значи да је био Будин савременик, можда и познаник. Према џаинистичким канонским књигама „Вијахапанати“ и „Ајаранга“, тринаестог дана месеца чајтра (март – април) 599. године п. н. е., у малом граду Вајшали у кнежевини Бихар, родио се принц Вархамана. Слично као и Буда, у својој тридесетој години одрекао се свега што је имао, чак је почупао косу са главе, и кренуо у шуму да се замонаши. Дванаест година касније доживео је просветљење. Тада су се око њега сакупили богови и демони и узвикивали „Победа, победа!“ и тако је добио назив Џина (победник страсти). Џаинистичка традиција сматра га за 24. тиртханкару, буквално „творца газа“ за прелаз преко океана самсаре, кроз свет страдања (слично латинском pontifex – градитељ моста).1 „Џина“ подразумева победу над оковима, које нам намеће феноменолошки (чул1 Двадесет четири џине рађају се и проповедају у току треће или четврте фазе сваке половине космичког циклуса. Само неколико година после Махавирине смрти космос је ушао у пету фазу свог регресивног полуциклуса, који ће трајати приближно 21.000 година. Први џина из следеће групе од 24, неће се родити пре треће фазе следећег прогресивног циклуса. Географија религија ни, материјални) свет. По џаинистичком учењу, људи као и сва жива бића, састоје се од бесмртне душе „џиве“, коју треба ослободити од заточеништва у овоземаљској егзистенцији. Циљ џаинизма је мокша –ослобађање душе од ланца препорађања и у вези с тим страдања (самсара). Ослобођење се састоји не толико у метафизичкој спознаји или просветљењу путем медитације, већ у одвајању „џиве“ од овоземаљских страсти (карма) услед којих је и заробљена, путем аскетизма. Џаинисти не верују у Бога творца, већ се ослобођене душе поштују као божанска бића, а нарочито џине. Богови нису бесмртни, већ су и они подложни закону препорађања. Џаинисти верују да је свака душа потенцијално божанска и може да постигне своје истинске циљеве кроз прочишћавање и дисциплину, коју су установили тиртханкаре (Krim K., 2004., с. 427; Partridž K., 2009., с. 165). Посебну важност Махавира је придавао строгом аскетскоиспосничком начину живота, зато што је то пут за ослобађање душе од карме, или материјалне природе у васиони. Ослобађање од телесног (чулног) окончавањем живота, постиже се потпуно ослобађање од “трансмиграције духа”. Живећи као аскета, с комадом платна око бокова, он је, по предању гладовао током дугих периода, говорио врло мало и излагао своје тело топлоти и хладноћи. Иако је Махавира истицао аскетски начин живота, његови следбеници су имали велико поштовање и према интелектуалном животу и написали су многа дела из религиозне филозофије и књижевности. Свете књиге џаиниста називају се „светамбаре“ и писане су у IV в. п. н. е. Интересантан је џаинистички систем поливалентне логике - најавада, која покушава да заснује седам начина формирања истинитих ставова. Сам Махавира је одбацивао ауторитет веда, учио да је истина релативна, зависно од становишта са којег се посматра. Значајан завет џаинизма је вредновање живог света – ахимса (дословно - ненасиље). Њихов главни знак је испружен длан – симбол мира. Џаинистички лидер Рајчандбај Мета је утицао на формулисање идеја о праведном животу, ненасиљу и сатјаграхи (мирном протесту) Махатме Гандија. Џаинизам је, пре свега, религија љубави и самилости, која забрањује било какво убијање. Они не желе да се баве пољопривредом јер би морали убити неке црве у земљи. За џаине постоји пет прихватљивих занимања: државни посао, писање, уметност, занатство (посебно златарство) и трговина (укључујући и банкарство). Уосталом, они имају завете да говоре истину (сатја) и да не узимају ништа што им није дато (астеја), због чега добијају поверење као добри трговци и банкари. Џаинисти поседују значајан 396 Џаинизам део индијског капитала, иако чине само 0,5% становништва Индије. Џаинизам се од почетка дели на два основна правца – дигамбаре („одевени небом“ тј. голи) и светамбаре („одевени у бело“). Монаси дигамбаре немају никакво власништво, осим повез на бедрима (неки немају ни то) и чутуру за воду. Храну од верника примају у састављеним длановима. Ходају пажљиво да не би згазили неког инсекта. Монаси светамбаре су одевени у бело, укључујући и белу маску, како неби убили ни малог инсекта који би им могао улетети у нос или уста. Они носе са собом метлицу, да очисте инсекте с места где ће медитирати, посуду за милостињу, штап, свете текстове и мали лик тиртханкаре. Њихова забрана убијања живота је проширена и на биљке, тако да теоријски они не могу узимати храну. За монахе је задивљујућа смрт од поста. Следбеницима није допуштено узимање никаквог животињског меса. Такав начин мишљења је типичан производ хумидне средине. У пустињи није могуће живети на биљној храни. Важан симболични елемент у џаинизму је пракса голог живота, као логична екстензија одрицања од поседа. То уобичајено строго правило било је ограничење за ширење џаинизма. Будизам се лакше ширио изван Индије, зато што није био спутан строгим прописима као џаинизам, негирао је физичке напоре, прихватао актуелни живот какав јесте и учио о ослобађању срца и мисли. Махавира изискује потпунo одрицање од насиља према свакој форми живота, које по њему укључују земљу, стене, ватру и воду. Џаинистички утицај у Гуџарату, оставио је утисак и на португалске путнике у XVI веку. Жоао ди Баруш, који је сматрао да то учење води порекло од Питагоре, прича о необичној религиозној оданости, која нагони џаинисте да купују од муслимана сваку животињу која би могла да буде убијена, и пуштају је на слободу, “макар да је то и кобра… само да не умре, и сматрају да тако најбоље служе Богу” (Fernández-Armesto F., 2003., 421). У Делхију, на пример, постоји џаинистичка болница за птице (Tammita-Delgoda S., 2003., 74). Број џаина износи око пет милиона, од чега су 2-3 хиљ. монаси. Дигамбарски џаинизам преовладава у јужној а светамбарски у северозападној Индији. Највише их је у државама Махараштра (1,3 мил.) и Раџастан (0,8 мил.). Раџастанци и Маратхи припадају индоаријевској групи индоевропске језичке породице. Мање заједнице џаина су у државама Мађа Прадеш (0,6 мил.), Гуџарат (0,5 мил.), Карнатака (0,4 мил.), Утар Прадеш (0,2 мил.). Око 100 хиљада џаина живи изван Индије, углавном у САД (Народы и религии мира, 2000). 397 Географија религија 2. Сакрална места џаинизма Џаинистички храмови су веома лепо уређени и по правилу посвећени једном од 24 тиртханкаре, проповедника веронауке и оснивача цркве, чија статуа се налази у храму. Посебан култ ужива последњи тиртханкара (двадесет четврти) Вардхамана Махавира. Џаинистички храм одражава небеску салу, за разлику од хиндуистичког храма, где живи божанство. У џаинистичком храму верници доспевају у друге димензије бића и свести, у друге енергетске димензије, у друге просторно-временске оквире. Они осећају вибрације спознаје тиртханкара. Верници у храму осећају мир и спокојство. У својим молитвама моле за јасноћу мисли и чврстину духа. За молитву облаче чисту одећу без шавова и без кожних детаља. За разлику од ходочашћа у хиндуизму, верници џаинизма ходочасте само у неким периодима, нпр. на дан пуног месеца у месецу „асвин“ (септембар-октобар) и „чајтра“ (март-април). У марту џаинисти празнују дан рођења Махавире (Махавира џајанти), као нову годину. Тако 2011. одговара њиховој 2610. години. У Индији има двадесетак планинских џаинистичких храмова. За најважније се сматрају Сатрунџаја код Палитана, Гирнар код Џунагада, Саметха Шикара у Параснату и Минаги Тунги. Главни центри ходочашћа су: Шравана Белагола (око 50 km источно од Хасана на путу за Бангалор, Карнатака), једно је од најстаријих и најважнијих сакралних места џаиниста у Јужној Индији, посебно дигамбара. Почеци града повезују се с боравком у IV в. п. н. е. Чандрагупте Маурија, оснивача династије Маурија и деде цара Ашоке. Ипак већина храмова и других светиња је из периода X–XII в. н. е. Ту је раније био храм џаиниста дигамбара („одевени небом“). Чандрагупта се наводно преобратио у џаинизам у Шравана Белаголи и од тада у храму служе свештеници џаинизма светамбара („обучени у бело“). На врху брда Виндхјагири подигнута је, 1400 година касније, статуа Бахубала (други назив Шри Гоматешвара), која крунише храм. Статуу је наручио царски генерал Чамундарај, а израдио скулптор Аристенеми 983. г. То је највећа монолитна камена статуа у свету, висока 17,5 m. Израђена је од једног блока гранита али је добила белу глазуру услед вековног купања млеком. Заправо, већа је статуа „Ел Гиганте“ (20 m) на Ускршњем острву, која је напуштена у каменолому. Није познато како је толика статуа изнесена на купасти врх Виндхјагири, који се издиже 140 m изнад равнице. До те 398 Џаинизам огромне голе људске фигуре, која представља Бахубалу у стању мокше, треба се испењати бос по 644 степенице усечене у стени. Према легенди, Бахубали је био најмлађи син краља северне Индије, Ади Тиртханкара Врисхабха Деве, првог џаинистичког тиртханкаре. Адинатх – тиртханкара је одлучио да се одрекне од света и оде у шуму. Између његова два сина настала је мржња, која је требало да буде решена тако што ће победити онај који другог јаче запљусне водом у базену. Победио је Бахубали, али није желео да прогна брата, већ је отишао у шуму и тамо годинама стајао у медитацији испод дрвета. Његово тело су прекриле лозе и лијане, у коси су птице савиле гнезда. Потом је његов брат Бхарата дошао да га види, клекнуо пред њим на колена и признао његов духовни подвиг. Тада је у Бахубали нестао и последњи траг мржње и он је добио просветљење, а потом и његов брат Бхарата. Сл. 49. – Статуа Бахубала (Шри Гоматешваре) у Шравана Белаголи Велика свечаност Махамастакабхисхека (Велика абхишека), одржава се сваких 12 – 14 година око тог кипа. Тада у овај мали град (5 хиљ. становника) долазе стотине хиљада ходочасника из читаве Индије и иностранства. У време тих свечаности 1981. године, обе399 Географија религија лежена је хиљадугодишњица подизања споменика. Тада је регистровано преко милион учесника. Иза статуе Бахубале стављају се лествице, којима се може попети и извршити ритуално умивање статуе млеком и топлим уљем (гхи)2. После тога свештеници певајући мантре, истовремено изливају 1008 бокала са светом водом на статуу Бахубале. Џаинисти су веома мирољубиви и ова церемонија врши се у име мира и процвата човечанства. Осим тога у граду постоји низ џаинистичких храмова („бастис“) и манастира („матхас“). Палитана је град источно од полуострва Катхијавар, код Камбејског залива (Гуџарат). У близини града (2 km) је врх планине Сатрунџаја (600 m), на којем је у периоду од 900 година изграђено 863 џаинистичка храма, груписана у девет комплекса. Заправо, била су два врха, између којих је извесни Моти Шах, према легенди најбогатији човек света у XVIII веку, насуо провалију да би направио простор за свој храм. Статуе у храмовима се свакодневно купају водом и млеком, гланцају и украшавају. То је једно од најсветијих места џаинизма. Посебну улогу игра храм првог тиртханкаре (Шри Адишвара). Назив Сатрунџаја означава место победе. Ту су 22 тиртханкаре доживеле просветљење. Раџгир (Бихар) смо већ поменули као свето место будизма. Овде је Махавира провео 14 кишних сезона. Ту се родио 23. тиртханкара џаина Муни Суврата и ту су умрли први ученици Махавире. У подножју брда Вајбхара налази се 22 термална извора, око којих су џаински и хиндуистички храмови. Павапури (Бихар), југоисточно од Бодхгаје, је место где је Махавира напустио тело. Насред језера, обраслог лотосима, уздиже се мермерни храм Џалмандир, а по обалама језера још пет храмова. Параснатх (север државе Бихар, близу града Мадхубан) је врх планине Саметсикава (1.366 m н. в.). Ту је 23. тиртханкара Паршава достигао нирвану (око 750. г. п. н. е), 100 година после његовог рођења у Варанасију. Успон је стрм и тежак. На планини су 24 храма, посвећена двадесетчетворици тиртханкара џаинизма. Белур и Халебид (Карнатака). Бројни храмови, уважени су за највреднија дела индијске архитектуре и уметности. Храм Хајсала представља један од важнијих центара ходочашћа џаиниста. 2 Гхи (санскр. гхрта – дословно „пошкропљен“), је уље доведено до тачке кључања, очишћено од нечистоћа с врха, а затим охлађено. Гхи је важна понуда у хиндуистичким, будистичким и џаинистичким обредима. 400 Џаинизам Џунагад је један од најстаријих градова Гуџарата, а и сам назив значи „Стара тврђава“. То је полазиште за планину Гирнар (1.118 m н. в.), једну од пет светих планина за џаинисте. То је базалтна вулканска купа, на којој до врха треба савладати ризичан пут са око 10.000 степеница. На планини има 16 великих и много малих џаинистичких храмова. Ни један није на самом врху, јер су га заузели хиндуисти. Најстарији (из XII в.) и највећи храм посвећен је Неминату (22. тиртханкари), који је ту доживео нирвану. Други храм је посвећен Малинату (9. тиртханкари). Упечатљив је бунар Ади Чади Вав, дубок 172 m до воде. Назив је добио по легендарним робињама Ади и Чади које су живе узидане, да зидови буду чвршћи, што је универзални сиже познат и у балканским епским песмама. Врх Абу (Маунт Абу, Раџастан) у Дилвару, највиши је врх на југозападном делу планинског ланца Аравали (1.722 m). Има климу сличну медитеранској, окружен је бујним шумама, богатом флором и фауном, што је у контрасту са полупустињским пејзажом Раџастана. На гранитном платоу, дужине 13 km и ширине 5 km, према предању су се у далекој прошлости састајала космичка бића и људи. Према хиндуистичкој легенди, врх Абу је „син Хималаја“. Његово име потиче од Арбуде, моћне змије која је спасила Шивиног светог бика Нандија, који је пао у провалију. У „Махабхарати“ то место се назива Васишташрам. Ту се налазе џаинистички храмови „Дилвара“. Раџпутски владар Рана Кумбха из династије Парамара, изградио је тврђаву Ачалгарх за заштиту од муслиманске најезде, што је и спасило храмoве „Дилвара“. Комплекс се састоји од два храма од прозрачног белог мермера - Вимал Васахи и Теџпал. Вимал Васахи је изграђен 1031. г. и посвећен Адиатхи – првом тиртханкари. Храм Теџпал је завршен 1230. г. и посвећен Неминатхи, двадесетдругом тиртханкари џаинизма. То је не само важно место ходочашћа, него и леп архитектонски ансамбл, којем нема равног у Индији, изузев Таџ Махала. Недалеко се налази Гомукх („кравља глава“) – света водена акумулација из XIV в., посвећена Васихшти, једном од главних лица „Ригведе“. На оближњем платоу Гуру Сикхар је џаинистички храм. Пећине Елора (Махараштра) садрже 34 пећинска храма, од којих су неки хиндуистички, будистички и џаински. Барабарске пећине (Бихaр) је комплекс од седам џаинистичких храмова, усечених у гранитној стени. Најстарији потиче из средине III в. п. н. е. Један од њих посвећен је императору Ашоки. 401 Географија религија Сл. 50. – Карта светих места џаинизма, сикхизма, зороастризма и неких неохиндуистичких покрета у Индији 402 Глава XII СИКХИЗАМ – ПУТ ГУРУА Пенџаб се физичко-географски налази између пустињских предела на западу и шумских на истоку, а културно географски између ислама на западу и хиндуизма на истоку. Историјски, то је био несигуран предео, кроз који су пролазили разни освајачи. Оснивач религије гуру Нанак је око 1500. године, у тридесетој години живота, објавио „Нема хиндуиста, и нема муслимана!“ Наводно, после мистериозног нестанка у потоку, био је призван пред Бога који му је саопштио мисију: „Нанак... Ја сам с тобом. Преко тебе ће моје име постати славно... Иди по свету, моли се и учи друге како да се моле. Не дозволи да те заведу земаљски путеви. Нека твој живот буде посвећен величању речи (nam), љубави према ближњем (dan), очишћењу (isnan), служењу (seva) и молитви (simran).“ Његови следбеници названи су „Сикхи“ (санскр. „sišja“) што на палијском језику значи „ученик“. Сикхизам се сматра као реформисани бхакти хиндуизам са елементима мистичног исламског суфизма. Сикхизам је преузео од хиндуизма идеје карме, реинкарнације и мокше, а од ислама – монотеизам, одрицање клањања ликовима Бога, монаштва, аскетизма, кастинског система. Карактеристика религије Сикха је пре свега монотеизам (вера у Вишнуа названог „Хари“) и култ „Књиге Господње“ под називом Ади грант (санскр. грант – књига). Нанак је изједначио Бога са апстрактним принципима истине. Тако је избегао тешкоћу у коју су упадали други творци религија описујући Бога као створитеља или оца, јер се могу поставити питања – ако је Бог створио свет, ко је њега створио? Ако је Бог отац, ко је његов отац? Али и Нанаково учење намеће питања – ако је Бог истина, шта је то истина? Како доћи до ње? Нанаков одговор гласи да човек који не може сам да дође до правилног одговора на таква питања, треба да се обрати гуруу. „Гуру је онај ко ти показује пут истине, ко ти говори о ономе о коме се не зна ништа, ко ти Географија религија саопштава божанску реч“ (Крим К., 2004., с. 638). Гуруа треба слушати, поштовати, волети као учитеља, али не и обожавати. Религиозни центри Сикха повезују се пре свега с култом књиге Ади грант и десет узастопних „гуруа“ („учитеља“, „носиоца светла“), уважених за посреднике између Бога и људи. Посебне култне личности су тројица гуруа: Нанак (1469–1538), оснивач те религије; Арђан (1581–1606 г.), пети гуру и први мученик Сикха, који је дао живот за веру; Гобинд Сингх (1675–1708), десети и последњи гуру. Арђан је започео градњу „Харимандира“ или „Божијег храма“ (познатијег као Златни храм), усред језера Амритсар. Он је саставио канон Сикха „Ади грант“ (Прва књига) или „Грант сахиб“ („Књига Господња“),1 свети рукопис у којем се налази 2000 Арђанових химни (ђапђи), света молитва, коју је саставио Нанак, песме првих гуруа и петнаест претеча – хиндуистичких и муслиманских светаца, међу којима би светац Кабир (1380–1460) требало да буде Нанаков директни претходник. Десети гуру Гобинд Раи, назван Сингх („Лав“) после свог крштења као ратника, установио је Канда-ди-Пахул или крштење мачем, које је присталицу под заклетвом чинило „Лавом“ до крај живота. Он је установио правила Калсе – заједнице посвећених Сикха. Чланови Калсе (што значи „чисти“) треба да носе на себи пет знамења, познатих као пет k – kes (дугу косу и браду), kangha (дрвени чешаљ у коси), kirpan (мач), kach (беле чакшире до колена) и kara (челичну гривну на десној руци). Сикхи иначе придају велики значај броју пет. Сингх је створио моћну армију и укинуо институцију гуруа. Нова књига Дасам грант (дасам – десет; „Књига десетог гуруа“) садржи ђапђе (јутарње молитве) Гобинда Сингха, Акал Устат или „Похвалу Створитељу“, химне посвећене Светом мачу, симболу Божије благодатне снаге, и „Дивну драму“, стиховану историју десеторице гуруа (Елијаде М., 1996. с. 169-170). Ипак само „Ади грант“ има карактер светости и назива се „Шри гуру грант сахиб“. Она има 1430 страница и садржи 6000 химни. Главни празници Сикха су: „Бајсакхи“ (Вајшаки) – Нова година и рођендан Калсе (13. априла); „Дивали“ – Нова година по лунарном календару, у тамној половини месеца асвин (септембар – октобар) и завршава се другог дана месеца картик (октобар – новембар), као празник светлости и обнове у вези с повратком господара 1 Грант значи књига, а префикс „ади“ („прва“) додаје се да би се разликовала од „Дасам гранта“ (дасам – „десета“), компилације коју је сачинио десети гуру Гобинд Сингх. 404 Сикхизам Раме из прогонства; „Хола Мохала“ – период пуног месеца у месецу пхагун (фебруар – март), као светковина војничких и борилачких вештина, које је увео гуру Гобинд Сингх. Осим тога, одржвају се три годишња празника: рођендан гуруа Нанака (новембар) и гуруа Гобинда Сингха (децембар) и мученичке смрти гуруа Арђана (мај – јун). Они носе назив „гурпурба“ („пур“ значи „свето“). Храмови који чувају копије „Књиге Господње“, носе општи назив „гурдвара“. Осим Златног храма у Амритсару, који је Харимандир („Господњи храм“), „гурдваре“ се деле на две врсте: а) објекти за обезбеђивање религијских и друштвених потреба заједнице; б) грађевине подигнуте у местима значајних догађаја (нпр. повезаних с активношћу и животом „гуруа“). Баш ове друге играју главну улогу у религиозним празницима. У гурдвару се улази покривене главе и босих ногу. Сикхи су етно-конфесионална заједница. По пореклу они су Пенџапци. Број Сикха у свету износи око 20 милиона. Од тога око 19 милиона живи у Индији, где чине око 2% становништва. Највише их је у држави Пенџаб (14 мил.) где чине 65% становништва. Веће заједнице Сикха живе у Великој Британији (500 хиљ.), Канади (250 хиљ.) и САД. Најважнији сакрални центар је Амритсар. Амритсар (Пенџаб – Харијана), главни град Пенџаба, свети град Сикха и свето место ритуалних умивања у језеру Амритсар („амрит“ је нектар бесмртности). Град је основао четврти гуру Рама Дас („Роб Божији“), 1577. године. У почетку насеље се називало Гуру Ка Чак („Село Гуруа“), затим је добило назив Рамдашпур и коначно Амритсар („Базен нектара амрит“). Сматра се, да је оснивање Амритсара имало одлучујући значај за развој сикхизма. Још за живота гуруа Рама Дас, град је привлачио мноштво Сикха у периоду празника „Баисакхи“ и „Дивали“. Син четвртог гуруа – пети гуру Арђан изградио је на острву језера храм „Харимандир“ или „Дарбар сахиб“ за молитве и ходочашћа. Грађевински радови извођени су у периоду од 1589–1601. године. Авгански освајачи су га оштетили 1756. и 1762., те је преправљен 1766. г. У XIX веку махараџа Ранџит Синг је покрио горњи део храма листовима од позлаћеног бакра. За то је потрошено 100 kg злата, и од тада је познат као Златни храм. Амритсар је постао место ходочашћа, тако да Сикхи нису морали више да путују до Бенареса или Хардвара, да би обавили ритуално умивање од грехова. Амритсар се сматра светим градом Сикха, иако га десети (последњи) гуру Гобинд Сингх никад није посетио. Храм има улаз са све четири стране, чиме је стављено до знања да је реч о 405 Географија религија светилишту понижених и увређених, чија су врата отворена свим индијским кастама. У Златном Храму чува се највећа светиња Сикха – „Књига Господња“ („Гуру грант сахиб“, „Ади грант“). Књига је састављена је од разних химни које су промовисали гуруи, а садржи и химне које нису повезане с том религијом (несикхистичке). Компилацију је довршио гуру Арђан, који је 1604. г. сместио „Ади грант“ у Харимандир. Десети гуру је пред смрт 1708. г., именовао „Књигу Господњу“ својом наследницом, дајући јој титулу „гуру“. Од тада, „Књига Господња“ је замена за живе гуруе. Она је доминантна у верским обредима и празничним процесијама. Сл. 51. – Златни храм Сикха у Амритсару Патна (Бихар) је један од светих градова за Сикхе. Ту се налази један од најпоштованијих храмова Харимандир Тахт. Изградио га је владар државе Сикха, Ранџитсинг (1780–1833 г.), у граду где се родио десети и последњи гуру Гобинд Сингх (1666. г.). У храму су изложени предмети у вези с тим гуруом. Анандпур (80 km северно од Чандигара, у подножју Хималаја) је свети град у којем је десети гуру Гобинд Сингх 1699. г. основаo прву Калсу – милитантну заједницу посвећених Сикха (амритдари). Ту се налази преко 60 сикхских храмова. Дамдама, градић на југу Пенџаба, је место где се десети гуру, ратоборни Гобинд, скривао од непријатеља. Ту се на пролећни празник Бајсакхе одржавају војничке игре. 406 Глава XIII КИНЕСКЕ РЕЛИГИЈЕ – ПОГЛЕД НА СВЕТ КАО СИСТЕМ 1. Сличности и разлике религија Кине и Индије Макроскопски, Кина има сличну климатску структуру као Индија - простире се у хумидним и аридним подручјима. Али ту је ствар ипак различита. У Кини кишни и сушни периоди не смењују се тако правилно као у Индији. Други важан фактор је разлика у ширинама. Индија има више температуре. Велики део земље у Кини је лоциран у умереним ширинама. Умерена клима је много погоднија не само за људски организам, него и за земљорадњу. Чак и данас удео аграрног становништва у Кини износи око 50–60%. Религије древних цивилизација у Кини су обожавале бога Неба кроз шаманизам. Веровање у бога „Неба“, опало је од VIII века и замењено различитим филозофијама. Древни Аријевци су из средње Азије донели у Индију култ бога “Неба” праћен шаманизмом. Потом су прешли у монотеизам, тежећи за “сједињењем Брахме и атмана”. Еволуција кинеске мисли има сличности и разлике у поређењу са Индијом. Сличност је, пре свега, у схватању релативности поларног односа свих супротности. Све разлике и контрасти су релативни, они су само две стране једне исте стварности, крајности које чине део једне јединствене целине. Постизање свести о томе да су све супротности поларне, и да стога чине јединство, сматра се у духовним традицијама Истока једним од највиших људских циљева. „Буди уистину вечан, изван земаљских супротности!“ гласи Кришнин савет у Бхагавад-Гити (делу Махабхарате), а такав исти савет добијају и следбеници будизма. Будизам се проширио из Индије у Кину, за разлику од других индијских религија, баш због његове филозофско-логичке универзалности. Читаво будистичко учење заправо и целокупни источњачки мистицизам – врти се око превази- Географија религија лажења света супротности и постизања апсолутне тачке гледишта, у којој се сједињују све супротности. Традиционално мишљење у Индији је постепено ослабило и појавили су се либерални мислиоци, а у Кини се појављују многи филозофи. Конфучијанство и таоизам су филозофске религије, у којима нема приче о постанку света, нити се помињу рај или пакао. У њима филозофија замењује религију, да би се докучило шта је иза садашњег стварног света и шта су више вредности. Већина кинеских филозофа, без обзира на различите школе и струје, покушавала је да реши питање, шта је највиши вид достигнућа за које је способан човек као човек? Према кинеској филозофији, то није ништа мање него бити мудрац. Менције је рекао: „Мудрац је врхунац људских односа“, а највише достигнуће мудраца јесте поистовећење појединца са свемиром. Проблем је да ли људи, уколико желе да постигну то поистовећење, нужно морају напустити друштво или чак негирати овај свет и живот у њему? Према неким индијским мислиоцима (Буда, Махавира), једино тако се може постићи ослобођење. Ова врста филозофије је позната као „надземаљска филозофија“. Друга врста филозофије наглашава моралне вредности у људском друштву, добра дела. Та врста филозофије описује се као „овоземаљска“. Дакле, надземаљска филозофија је сувише идеалистична, лишена практичне употребљивости, док је овоземаљска сувише реалистична и површна. Ова друга, по таоизму, може бити позитивна, „али то је као брз ход човека који је кренуо погрешним путем: што брже иде, све више скреће с правог пута“. Овоземаљска и надземаљска филозофија су супротстављене међусобно попут реализма и идеализма. Задатак кинеске филозофије јесте да постигне синтезу ових антитеза. Како се то може постићи? Према кинеској филозофији, човек који постигне ту синтезу, не само у теорији већ и делом, јесте мудрац. Он је и „ово“ и „оно“ тј. овоземаљски и надземаљски. Духовно достигнуће кинеског мудраца одговара достигнућу свеца у будизму и западној религији. Али кинески мудрац се бави и световним пословима. Његов карактер је описан као „унутрашња мудрост и спољашње краљевство“. Стога је предмет разматрања филозофије оно што кинески филозофи описују као тао (пут или основно начело) унутрашње мудрости и спољашњег краљевства. Филозофија није, напросто, нешто што треба знати, већ и нешто што ваља искусити. Под таквим околностима постојала су два пута за људско мишљење у Кини: афирмација („то је то“) и негација („то није то“). 408 Кинеске религије Конфучијанци су изабрали афирмативни а таоисти негативистички пут. Према једној изреци, „традиционални Кинез је кофучијанац када ради, и таоист када се одмара“. Опште карактеристике кинеских религија, које су основа географског и културног јединства Кине, по А. Тојнбију су: 1) хуманизам конфучијанског погледа на свет, 2) рационализам конфучијанизма и будизма, 3) осећај за мистерију свемира, што је најдрагоценија интуиција таоизма, 4) убеђење (које с будизмом и шинтоизмом деле све школе кинеске филозофије) да човеков циљ треба да буде да живи у хармонији с природом (Тојнби А., Икеда Д., 2005., 247). 2. Конфучијанство Конфучије (551–479. г. п. н. е.) или Кунг-фу-Це („Велики учитељ Кунг“), био је истакнути мислилац древне Кине.1 Рођен је у кнежевини Лу, на територији данашње кинеске провинције Шантунг. Његово учење постало је основ система друштвене етике. На основама његовог учења настао је у Кини конфучијанизам, као систем филозофске, етичке и верске мисли. За разлику од таоизма, једва да је говорио о мистичном мишљењу, али је веровао у вољу и доминацију бога Неба, душе умрлих и култа предака. Он је учио да сва људска бића морају да служе богу. То се може назвати афирмативни став. Али ту је и негативна логика, да ствари не могу бити изражене људским речима. На пример, бог Неба је „неописиво моћан“. Ипак то је веома афирмативна ствар. На пример, конфучијанске изреке: “Не чини другима оно што ти не желиш да чине теби”; “човек није племенит по пореклу, него по својој нарави, образованости и култури”; „онај, ко не познаје историју, осуђен је да је проживи поново“ су негативне сентенце, али оне имају афирмативан контекст. По Конфучију преданост је најважније добро дело: верност богу, држави, породици и истини. Извор конфучијанског учења је књига „Лунјуј“ („Беседе и расуђивања“). У конфучијанству је велика пажња посвећивана „вештинама земљорадње и ратовања“ и високо се ценила „традиција учења и ратарства“. На људе који се баве „граном“ тј. трговином, гледало се 1 У септембу 2010. године у Конфучијевом храму у Пекингу уприличена је прослава његовог 2561. рођендана. 409 Географија религија с висине. Они су последњи и најнижи од четири традиционална друштвена сталежа, затим следе занатлије, ратари и учени људи. Као критеријум за улазак у горње слојеве друштва није служило порекло, као у индијском кастинском систему, а још мање богаство, већ само знање и поштење. Свако је могао добити чиновничку титулу, ако је писмен и ако положи строге испите. Нижи степен испита називао се „сјуцај“, средњи – „цјучжен“ и највиши степен – „шинши“. Сви власници титула, и велики број такмичара, сачињавали су у древној конфучијанској Кини посебан сталеж „шенши“, који је играо улогу владајуће и привилеговане класе. Свако ко је добијао неку титулу, стицао је и приличне социјалне и материјалне привилегије. Зато су шенши били богати људи, који су новац улагали у куповину земље (Vasiljev S. L., 1987., с. 236). „Ратари“ су били сељаци који су стварно обрађивали земљу. Иако „учени“ нису стварно обрађивали земљу, као земљопоседници су ипак били везани за земљорадњу. Њихови погледи на свет у суштини су били земљораднички, али су попримали облик филозофије или мудрости. Погледи на природу и друштво земљорадника и земљопоседника су се ипак разликовали. Ту налазимо корен и извор два главна смера кинеске мисли, таоизма и конфучијанства. Они су на супротним половима, али су ипак уједно два супротна пола једне исте осе. Оба, на овај или онај начин, изражавају стремљења земљорадника (Fung-Ju-Lan, 1977., с. 27-30). Међу конфучијанцима постоји мала разлика у схватању бога Неба. Менциус (Менг Це) је веровао да је бог Неба створио све ствари, међу којима је дао и законе. Човек нарушава те законе, на пример сечом шума и испашом коза у планини. Људско биће, као божије створење, мора да живи следећи бога Неба. Понекад је бог Неба у људском бићу. Према томе, ако спознамо себе, ми можемо спознати бога Неба. Премда недостаје мистична атмосфера, такво мишљење је потпуно слично са мишљењем о “јединству Брахме и атмана” у брахманским упанишадама у Индији. Други конфучијанац Сјун Це, признаје доминацију бога Небa у природи али негира његов божански апсолут речима: „Aко људи раде то што морају да раде, бог Неба неће их казнити“. С друге стране, таоисти признају бога Неба и мисле да сваки развитак природе и човека протиче одређеним путем неба, названим дао или тао. Шта је заправо тао, није лако докучити. Све је у кретању, све подлеже промени, све је релативно. “Тао, који је тао, није тао, који је тао. (…) Извор се излио и створио реку. Немојте 410 Кинеске религије бројати капи!” (Лао Це, 2003; Харц П., 2001). Хармонију осигурава правилан пут. И они желе да означе пут негирајући путеве које је људско друштво прихватило. Таоисти осуђују раскошан живот аристократије и упућују људе да живе скромно, у сагласју са доброчинством и природом. Таоисти желе “ништа не радити и остати природан”, као и то да “треба бити са Небом и бити једно са Творцем”. Релативност људских одлука, афирмативно кроз логику негације, и јединство са Творцем, све те мисли показују велику сличност са тадашњим индијским мишљењем, које није стриктно монотеистичко. С друге стране, конфучијанци и таоисти утврђују циклични концепт тока историје. Коегзистенција бога Неба и цикличног концепта је карактеристична за прелазне зоне у северној Кини и Индији, између влажних и сушних предела. 3. Таоизам Таоизам је, за разлику од конфучијанства, био мистички усмерен, заинтересован за интуитивну мудрост, више него за рационално знање. Свестан ограничења и релативности света рационалног мишљења, таоизам у основи представља пут избављења из тог света и по томе се може упоредити са путевима јоге или веданте у хиндуизму, или са Будином Осмоструком стазом. Лао Це, оснивач таоизма, рођен је 604. г. п. н. е. у селу у јужној Кини, на северној граници пространих стално зелених шума. Његово име значи „стари учитељ“. Био је путујући учитељ и савременик Конфучија. По предању, аутор је књиге „Тао Те Чинг“ (дословно: „Пут и његова моћ“). Учење тао (тао-чиао, дословно: „учење о путу“), које је створио Лао Це, представља пулсирајући модел простора, као један неограничен низ ширења и сажимања простора. Прелаз од једне пулсације на другу се назива Велики прелаз или Тај Цзи (Тај Чи). У том моделу јасно се види како се свет рађа, живи, умире и рађа се поново. Круг представља простор, а тачка је његов елемент. Простор је jин, тј. космос и треба да буде обојен црном бојом. Пошто је простор пулсирајући систем, то у једном одређеном моменту пречник простора постаје једнак пречнику елемента. Тај моменат је Велики прелаз, када је јанг једнак јину, и одатле прелази у своју противречност. То је “тачка повратка”. Баш у том моменту простор нестаје, да 411 Географија религија би се појавио његов првобитни почетак, који је у суштини магловита визуализација невидљивог тао. Тада првобитни почетак, мртва тачка и тао су уједначени. У том моделу не постоји питање шта је било пре постанка света, а само постање нема тако апокалиптичку димензију, као у савременом моделу “Великог праска”. Учење о врховном јединству представља модел васионе, као скуп светова. Тај модел је свеобухватан и хијерархичан. Отуда: “Тао је тао, али то није тао који је тао…” Ту видимо принцип релативности, који посматра простор као елемент другог већег простора. На исти начин елемент је простор у поређењу с другим мањим елементом. Сл. 52. – Древни кинески симбол Таи-ћи Ту („Дијаграм Крајњег Врховног“), (Capra, 1997., 126) Динамички карактер јина и јанга илустрован је древним кинеским симболом Таи-ћи Ту („Дијаграм Крајњег Врховног“). Овај дијаграм представља симетричан распоред тамног јина и светлог јанга, али та симетрија је динамична. То је ротациона симетрија која сугерише континуирано кретање: „Јанг се кружно враћа свом почетку, јин достиже свој врхунац и повлачи се пред јангом“ (Kuei Ku Tyu, IV в. п. н. е., цит. Capra F., 1997., 126). Схватање да су све промене цикличне изразио је и грчки филозоф Хераклит, готово истовремено кад и Лао Це. Његова чувена изрека да је поредак света као „вечно жива ватра која се с мером пали и с мером гаси“, слична је идеји тао који се испољава у цикличном смењивању yina и yanga. 412 Кинеске религије Таоистичке натурфилозофске представе у складу су с тим дијаграмом. Од првоматерије Ци или Јуанци, се лаки и чисти део издиже на горе и ствара Небо, а тешки и мутни део се спушта и ствара Земљу. Први се назива јанци, други – инци. Осим тога, постоје пет ци, или пет првоелемената – „стихија“ природе: вода, ватра, дрво, метал, земља. Процват и нестанак јин и јанг и пет „стихија“, протичу у смени четири годишња доба. Савремени научни појам сингуларности, има исто значење као првобитни почетак. Нилс Бор је при разради принципа неодређености света, појам комплементарности представа честице и таласа, упоредио са супротношћу појмова јина и јанга. Схватање динамичке равнотеже, од суштинског је значаја за начин на који се јединство супротности доживљава у источњачком мистицизму. То јединство никада није неки статички идентитет, већ је увек динамичка игра међупрожимања између две крајности. На тај су моменат највише указивали кинески мудраци кроз свој симболизам архетипских полова yina и yanga (Capra F., 1997., 169). Они су јединство које лежи иза yina и yanga назвали tao, сагледавајући га као процес преокретања: „Оно што пушта да се појави сад тама а сад светлост јест tao“ (Wilhelm R., 1968, 297). Ова теорија је уједно пружила главни аргумент за доктрину „златне средине“, којој су подједнако били склони и конфучијанци и таоисти. „Никад сувише“ била је максима и једних и других (Fung Ju-Lan, 1977., 31). Ова слика динамичког сједињавања супротности, заокупљала је умове кинеских мислилаца, као што се може видети из следећег одломка Чуанг Цеа: „Ово“ је такође и „оно“. „Оно“ је такође и „ово“... То што „ово“ и „оно“ престају да буду супротности, чини саму суштину Тао-а. Једино ова суштина, могло би се рећи осовина, јесте средиште круга подложног бескрајним променама (Fung YuLan, 1958, 112). Филозофи групе Чуанг Це-а су живели у градовима где је комуникација и размена различитих мишљења била активна. Монголи из сушних подручја ту су сусретали филозофе из хумидне јужне Кине. Ту су коегзистирали поларитети у природи, животу, мишљењу и менталитету. Чуанг Це група је изоштрила релативно позитиван и афирмативан тон међу осталим таоистима. Карактеристика таоизма је квијетизам и тежња да се постигне физичка бесмртност. Квијетизам је охрабривање негаивних ставова према државним пословима, заправо према сваком световном послу. Друштвена неактивност и летаргија приказују се као врлине. 413 Географија религија Филозофија „не-делања“ (ву-веи) не значи не чинити ништа и ћутати, већ радити природно, не противно природним токовима. „Они који следе природни поредак плове токовима тао-а“ речи су Хуаи Нан Цуа (Kapra F., 1997., 136). Чуанг Це захтева једноставан, самодовољан живот људи у заједници, без неке дисхармоније међу травама, дрвећем и животињама, приликом коришћења од људи. То је типична сцена у шумском подручју. Еколошко мишљење препознатљиво је у једном одломку из дела Чуанг-цеа у којем се описује идеал таоистичког раја у „стара добра времена“: „Док се хаос још није појавио, људи старине учествоваху у опуштеном спокоју који је красио читав свет. У тим временима yin и yang бејаху складни и непокретни; њихово мировање и њихово кретање одвијаху се без икаквих сметњи; четири годишња доба смењиваху се свако у своје време; ствари не трпеху повреде и жива бића не умираху пре свога времена. Ако и бејаху обдарени знањем, не имаху прилике да га употребе. То бејаше оно што се може назвати стањем савршеног јединства. У та времена, нико ништа не чињаше – све долазише само од себе“ (Лао Це, 1970; цит.: Kapra F., 1997., 137). Друга карактеристика таоизма – тежња да се постигне бесмртност, утицала је на развој мистичних псеудонаука. Те псеудонауке нису откриле еликсир бесмртности, али су дале нека споредна открића. На пример, у алхемији су открили барут, у астрологији су направили мапе небеског свода и календар, у хиромантији су открили компас, у медицини акупунктуру. 4. Сакрална места у таоизму и конфучијанству У Кини су главне три религије – будизам, конфучијанство и таоизам. Кинески будисти посећују и култна места конфучијанства и таоизма. То се односи посебно на места повезана с култом Неба. Тај култ, веома јако повезан с кинеским менталитетом, вековима се ослањао на филозофске струје и трајао званично до пада царства 1912. г., а незванично до данас. Небо, називано „тијен“ или „шангти“ („највиши владар“), чинило је моралну снагу која је деловала у складу с људском праведношћу. Између Неба и монархије постојале су бројне аналогије; баш „шанг-ти“ је давао владарима ауторитет, тзв. „небески мандат“, „минг“ (отуда је владар носио титулу „Сина небеса“). То је учинило, да су се главна култна места у Кини пове414 Кинеске религије зивала са „Светим планинама“, које су према веровању, а посебно Таи-шан, биле својеврсни „посредник“ између неба и земље. Свака од пет „светих планина“ (вујне“) је приписана једној од пет страна света (пета страна света је „центар“). То су: Нанјуе, „Света планина југа“, стари назив планине Хенг у источном региону провинције Хунан, заштитница копнених животиња; Сонг-Шан, у планинском ланцу Фуниу Шан, у западном делу провинције Хенан, означава центар, заштитница је земље и биљног покривача; Хенг-Шан, „Света планина севера“ („Беијуе“) у североисточном делу провинције Шанси, важна у астрономији и заштитница је водених животиња; Хуа-Шан, „Света планина запада“(„Хијуе“) или планина Таихуа, у источном региону провинције Шенси, заштитница метала; Таи-Шан (досл. „Достојанствена планина“), „Света планина истока“, у провинцији Шантунг (1.532 m н. в.), је најважнија од „светих планина“, заштитница људи, појачава успех у животу. Пут Небеског Степеништа са 7.421 каменом степеницом, води до Небеског храма на врху. Први писани извори о ходочашћима на ту планину потичу из IX века п. н. е. Ту су долазили како владари, тако и обични људи, у потрази за еликсиром бесмртности. Неки императори су умирали отровани, зато што су испијали те смесе, које су садржале злато и живу. Године 1736. Дзиен Лун је посветио планини нефритску плочу с магичним моћима. Дуж степеништа у мањим светилиштима, поклоници надприродног врше своје ритуале, укључујући и спаљивање имовине, посебно новца, да би орасположили према себи оностране духове. Главна сезона ходочашћа је пролеће. Куфу (Цу-фу) је најважнији центар ходочашћа у конфучијанству. Налази се у југозападном региону провинције Шантунг (Кина). То је бивша престоница кнежевине Лу. То је место смрти и гроба Конфучија (551–497 г. п. н. е.), творца те религије. Први храм њему посвећен, изграђен је 478. г. п. н. е. До гроба Конфучија ходочастили су сви кинески цареви. Данас комплекс са преко 50 светиња и стамбених зграда његових потомака, захвата простор од око 20 ha. 415 Сл. 53. – Карта светих места у Кини и Јапану Географија религија 416 Глава XIV ШИНТОИЗАМ – МНОГО СТАЗА НА ЈЕДНОМ СВЕТОМ ПУТУ 1. Шинтоизам – јапанска национална религија Периферан и острвски положај Јапана утицао је на одрживост шинтоизма. Шинтоизам је политеистички тип религије, у извесном степену сличан веровањима предхришћанске Европе у култове Зевса и Минерве, Перуна, Тора и других богова. Реч шинто на кинеском значи „пут богова“. Након продора будизма у VI веку н. е., шаманистичка верска традиција прераста у шинто („пут камија“) за разлику од „Будиног пута“ и „Конфучијевог пута“. Шинтоизам називају и ками-но-мити. Ова религија нема свевишњег бога, већ је повезана углавном с култовима бројних божанстава („ками“), којих има по неким изворима неколико хиљада а по другима – неколико милиона, који управљају овим светом. Главна улога припадала је антропоморфним „камијима“ са различитим именима, нпр. Аменоминакануши (владар неба), Изанаги и Изанами (прародитељке земље), Аматерасу (богиња сунца), Сусано (бог олује, ветра и мора), Цикујоми (бог Месеца и ноћи). Већ из ових назива се види да су географија и климат у основи религије шинтоизма. У Јапану од древних времена су тајфуни, вулкани (77 активних), стеновито копно и моћни водени токови, укорењивали веру у постојање унутрашње енергије света и у пролазност форми материјалног света. Човек је део свемира и ничим не сме да наруши хармонично кружење енергије. Празнина није празна. Она је испуњена невидљивом материјом чије нити повезују у једну целину све елементе васионе. Такво схватање објашњава веровање у „камије“ – духове, који насељавају биљке, камење, животиње, вулкане, водопаде. Људи их Географија религија обожавају, боје их се, моле им се. Верује се да зли духови могу да се крећу само праволинијски. Зато су у јапанским баштама стазе увек намерно извијугане, мостићу обавезно грбави или изломљени у пројекцији, прагови или довраци искривљени. Постоје два правца вере у камије: један је окренут према природи као загонетном извору живота и изобиља, а други ка духовима предака, који су присутни у овом материјалном свету. Главни циљ следбеника шинтоизма је да победе смрт кроз колективну бесмртност предака. Ками у човеку је бесмртан, и човек треба да заслужи да га се он сећа по добру. У шинтоизму држава се сматра божанском институцијом и њени интереси су изнад личних интереса. То објашњава фанатизам јапанских пилота „камиказа“ у Другом светском рату.1 Шинтоизам обожава царску власт, сматрајући јапанског цара потомком богиње сунца Аматерасу. Шинтоизам је био државна религија Јапана од револуције Меиџи 1868. г. до краја Другог светског рата 1945. године. Религијска етика и данас је важна у шинтоизму, не само за породичне, него и за политичке, економске и социјалне односе. Крупно капиталистичко предузеће у Јапану функционише у духу шинтоизма на принципу патроната – међу послодавцима и радницима се успостављају односи личне обавезе, слично онима у традиционалној патријархалној породици. Индикативно је да у јапанском, једна иста реч: oyabun – kobun, означава односе родитељи – деца и начелници – подчињени. Јапанска култура је култура части, а западна - закона и прописа. Ритуална самоубиства „харакири“, која су самураји називали „сепуку“, најчешће су извршавана због изгубљеног поверења групе или због „изгубљеног образа“. И данас је то чешћи узрок самоубистава у Јапану, него лични проблеми или несрећна љубав. Шинтоизам нема свог оснивача ни свете књиге. Признаје се ауторитет књига Кодзики („Записи о делима древности“ из 712 г.) и Нихонги („Јапански анали“ из 720 г.), које су настале под јаким утицајем кинеског духовног наслеђа. Ходочашћа су практикована од давнина, а сигурно од четвртог века п. н. е. 1 Камиказе – јапански израз за „божански ветар“ т.ј. тајфун који је 1218. г. уништио монголску флоту која је кренула у освајање Јапана. Тако су називани „пилоти – самоубице“ који су се крајем Другог светског рата обрушавали авионима – бомбама на непријатељске бродове. 418 Шинтоизам 2. Сакрална места у шинтоизму Ходочашћа су јако популарна у Јапану. По проценама специјалиста, у Јапану има око 100 хиљада шинтоистичких светилишта. У шинтоизму је развијена еколошка етика и љубав према природи. Светилишта могу бити у планини или шуми, чак и ако тамо нема храма. Пред улазом у светилиште стоји лепа капија (торија), која симболизује улаз у сакрални свет. Јелени и срне у светилишту такође имају сакрални значај. Сваки храм (хонден), посвећен је неком божанству (камију) које обитава иза масивних врата у храму. Посетиоци се моле испред сале молитви (хајден). Око храмова се одржавају живописни фестивали мацуре (matsure), слични карневалима. Исе (древна Ушијамада, префектура Мие, острво Хоншу), највећа је народна светиња Јапана. Комплекс шинтоистичких храмова Исе-Јингу („свети домови божији у Исеу“) посвећен је богињи Сунца Аматерасу, и богињи пиринча Тојуки. Храмовски комплекс Аматерасу („Наику“, унутрашњи храм) подигнут је по неким изворима 6. г. п. н. е., а по другим у III в. н. е. Храм Тојуке („Геку“, спољашњи храм) настао је око 478. г. У склоп сваког храма улазе како култне грађевине, тако и бројне капелице и економске зграде окупљене у неколико дворишта ограђених дрвеним оградама. Главни култни објекат („шоден“), издигнут је на стубовима, око два метра од земље, и окружен је верандом. Кровови с великим настрешицама, овенчаним гредама, покривени су грубо са неколико слојева сламе или коре. Крајеви подупирача се укрштају изнад крова, у облику слова „V“, као да су рогови. Читава грађевина личи на велику сеоску кућу, органски повезану с пејзажом. То проистиче из традиције сакралног грађевинарства те религије, које се од почетка ослањало на архаичну јапанску кућу (амбар). Унутар дворишта храма посвећеног Аматерасу налазе се: ризница храма, павиљон, у којем се ујутро и увече приносе жртве (пиринач, поврће, овце, риба, живина, алге, со, вода), главни храм, у којем се чува најпоштованија реликвија у Јапану – свето огледало, које се сматра за супстрат саме богиње. Према легенди, богиња Аматерасу је даровала огледало свом унуку Ниниги, од кога потиче царски род, који до данас влада у Јапану. Сваких 20 година храм у Исеу је грађен наново. То се ради коришћењем оних истих материјала (дрво хиноки, тј. јапански кипарис), понављајући верно претходне конструкције и архитектонске 419 Географија религија детаље. Прва реконструкција извршена је 685., последња 1993. г. Материјал од демонтираног храма се распродаје ходочасницима као реликвије и амајлије. Генеза те појаве није до данас потпуно разјашњена. Према једном од извора, она је проистекла из дословног значења „шинто“ – „чистота“. Дрвена грађа после 20 година трули и потребна је замена (освежење објекта). Други су склони да приписују ту традицију утицају будизма, од VII века, који учи о сталном мењању живота. Обичај реконструкције одржао се и у случају других шинтоистичких храмова – нпр. храмова Атсута у Нагоји (од II в.), Сумијоши у Осаки (IV в.), Таиша код Изума (од 550. г.). Око храма се развио град Исе с лаком индустријом и занатством, које производи молитвене предмете, и пружањем услуга ходочасницима. Храм Аматерасу у Исеу увек је привлачио много посетилаца (на почетку XVIII в. преко 3 мил. год.). Данас га посети 4–5 мил. особа годишње, углавном у периоду пролећа и јесени. Исе је често дефинисан као „јапанска Мека“ или „јапански Лурд“. У Јапану делује „Исе-ко“, братство које организује ходочашћа до Исеа. Изумо (префектура Симане, острво Хоншу). Ту се налази храм “Изумо – Таиша“ („велики храм Изумо“), који спада у најстарије шинтоистичке храмове (око I в. п. н. е.). Посвећен је богу Окунинусу. Храм је дрвени, од 550. г. периодично се реконструише (последњи пут 1744. г.). Поседује највећу „торију“, тј. капију која симболизује границу између световног и „светог“ простора. О Изуму брине наследно свештенички род Сенге. Званично је признат 1868. г. за државну светињу, која негује култ владара. Свештеници Сенге основали су највећу шинтоистичку секту „таиша-кјо“, која броји преко 4 мил. верника. Према веровању, у храмовима Изума сваког октобра се сусрећу сви богови Јапана. Кјото (префектура Кјото, острво Хоншу). Ту се налази преко 650 објеката култа шинто. Најпопуларнија светиња је храм Јасака – јинја, којег називају Гион („Светиња земаљских богова“). Изграђен је у другој половини IX века, посвећен је Сусаноу, богу олује, ветра и мора, брату богиње Аматерасу, једном од главних божанстава шинтоистичког пантеона. Сваке године од 17–24. јула ту се одржава „фестивал Гион“ („Гион-мацури“), највећи у централном Јапану. Први пут је одржан 869. г., када је беснела зараза, док је обичај организовања свечаности сваке године устаљен 1124. г. Главна тачка фестивала је чувени карневал Јамахокојунко, у којем музичари, глумци, гејше, односно геико-сан и маико-сан како их овде зову, у 420 Шинтоизам традиционалним костимима изводе класичну јапанску музику, плесове, глуму, али и ритуалне радње које одражавају суптину овог шинтоистичког празника. При томе користе висока вишеспратна кола „јамахоко“. У Кјоту се налази такође храм Хејан-динга, изграђен 1895. г. и посвећен цару Каму, који је владао сто година раније. У октобру ту се одржава празник Дзидај-мацури, са карневалом у костимима из различитих епоха. Нара (префектура Нара, острво Хоншу) је једно време била престоница Јапана. Велики шинтоистички храм Касуга-таиша (VIII в.), налази се у подножју планине Микаса-јама. То је четвртаст храм, посвећен четворици божанстава: Такемиказучиу, Футсунушиу, Аменокојану и његовој жени Хими. Тај храм означио је нови стил у шинтоистичком грађевинарству („Касуга-зукури“). Бројне су и разноврне церемоније – укупно око 20 фестивала годишње. Најважније се одржавају у марту („Касуга-мацури“, од 850. г.) и у децембру – фестивал „Вакамија-мацури“, посвећен сину Аменокојана. Годишње овај град посети око 3 мил. ходочасника. Овде се на 525 ha налази неколико будистичких и шинтоистичких храмова и кумирена. Један од највећих у Кјоту је храм-светилиште Јосида-дзинђја. Нико је древни јапански град у којем се налази храмовски комплекс Тошогу, посвећен обоженом шогуну Иејасу (1542–1616) из куће Токугава, оснивачу последње династије шогуна у Јапану. У околини је национални парк Нико. Фуџи (Фуџијама), јапанска „света планина“, симбол Јапана (3.776 m н. в.). Од XV в. постоје специјалне ходочасничке трасе, а од XVII в. ради у читавој земљи удружење „Фуџи-Ко“, које се бави организацијом тих путовања. Велика пажња у време тог ходочашћа посвећује се „чистоти“ - отуда су путници често обучени у белу одећу. Главна сезона ходочашћа траје од 15. јула до 15. септембра. Ицукусима на острву Мијаџима, у унутрашњем Јапанском мору, има капије – торије на води, што значи да је читаво острво светиња. На острву је традиционално забрањено сахрањивање и рађање. Забрањено је и довођење паса, да не би плашили птице, које једу из руку ходочасника. Главни храм је посвећен кћерима бога буре Сусано – богињама три стихије. На острву се налази светилиште Окунинуса, претка Сусано и Тендзина. Саставни део богослужбених церемонија на Ицукусими су ритуални плесови и представе у стилу традиционалне позоришне уметности Јапана – но. 421 Географија религија Сл. 54. – Карта светих места и светих планина шинтоизма 422 Глава XV НЕТРАДИЦИОНАЛНЕ РЕЛИГИЈЕ 1. Класификација нетрадиционалних религија У савремено доба, у условима грубе, сиве стварности, страхова и проблема савременог човека и друштва, шире се бројни нови култови, вероисповести и секте које проповедају нове духовне оријентире. Називају се једним именом „нетрадиционалне религије“, „неорелигије“, „маргиналне религије“. Оне се представљају као алтернатива постојећим религијама а у својим еклектичким вероучењима и култовима примењују елементе паганских и књишких религија, окултизма и научних достигнућа. Свете текстове традиционалних религија тумаче на свој начин и тврде да је то тумачење коначна истина. Многима од њих није циљ морално спасење човечанства, већ материјална моћ, за коју се боре и недозвољеним средствима. У многим земљама су такве религиозне формације непожељне, не због тога шта проповедају, него због њихових практичних активности. Традиционалне религије сматрају их за антихумане, антидруштвене и супротне интересима човека. Савремени социјално-психолошки фактори траже нови систем вредности и нову „науку живота“, услед разочарења у вредности потрошачког друштва, незапослености, сиромаштва, социјалне неправде, страха пред сутрашњицом, катастрофичних глобалних модела будућности човечанства. С обзиром на начин како реагују на промене друштвених расположења, нове религије се могу поделити на: 1) фундаменталистичке митске религије, које новом бујицом езотеричке протестантске митологије, употпуњене беспоштедном помамом прозелитизма, јеванђеоским не-перспективизмом, (едипалним) симболима бесмртности, патријархалним сексизмом и Географија религија ауторитарном покорношћу, желе у основи да васпоставе раскинути завет грађанске религије; 2) култне религије новог доба, као што су Мунови следбеници, Харе Кришна, Исусови поборници (енгл. freaks), и слично, које исказују одбојност према рационалном друштву путем митских препорода (Вилбер К., 1989., с. 18). Нове религије по правилу имају харизматског лидера (грч. харизма – посебна божанска моћ) који је неприкосновен у заједници својих присталица. Можемо их груписати у осам праваца. 1. Неохришћански правац, представљају различите секте новог „богооткровења“ истине и новог тумачења Христовог пута ка спасењу човечанства. У ову групу спадају следеће организације: „Породица љубави“ (раније „Деца Бога“), „Црква Армагедона“, „Црква живе речи“, „Животни пут“, „Месна црква“, „Црква библијског разумевања“, „Међународни пут“, „Вера олтара“, мисија „Армија спаса“, „Црква Христова“, „Алфа и омега“, Савез хришћанског међуконфесионалног сагласја „Логос“, „Сабор евангелских цркава“, „Црква Богородице“ („Црква ускрснућа Богородице“) и друге. Ова последња појавила се у Москви 1985. г., и по свом духу је антиправославна. У неохришћанство спадају неопротестантске заједнице као што су адвентисти, Јеховини сведоци, мормони, пентакостна црква (педесетница), које различито тумаче Библију. 2. Неохиндуистички покрети, представљају неохиндуизам који су различити професионални проповедници (гуруи, свами, јогији, махараџе) пренели на тле Запада. Заједничко за њих је учење да је видљиви свет илузија, иза које је скривена истинска божанска природа, са којом се човек може спојити путем медитације. Примењујући различите психотехнике, „духовне манипулације“ и психотерапије, ове секте утичу на физичко и психичко стање верника. Најпознатије секте ове врсте су: 1) Друштво за самореализацију, које је основао у Лос Анђелесу Парамаханса Јогананда (1893 – 1952), садху или „светац“ из Бенгалије. Данас ова секта држи осам храмова у западном делу САД и има међународно седиште у Лос Анђелесу; 2) Центар Сатја Саи Баба (рођен 1926. г.), небрахмана из Путапартхе у држави Андра Прадеш на југу Индије. У четрнаестој години се прогласио за реинкарнацију Ширди Саи Бабе, знаменитог свеца из Ширде код Насика ( североисточно од Мумбаја, Махараш424 Нетрадиционалне религије тра), који је умро 1918 г. На гласу је као велики лекар, који има око 10 милиона следбеника и стотине центара у више од 150 земаља света. У САД Центар Сатја Саи Баба држи центре у Лос Анђелесу, Сан Франциску и Фениксу; 3) Покрет за духовну обнову, или Друштво трансцендеталне медитације, основао је Махариши Махеш Јоги (рођен 1911. г.) шездесетих година XX века. Има центре по Европи и САД. Међународно седиште покрета је у Швајцарској; 4) Међународно друштво сазнања Кришне, познато и као покрет Харе Кришна, основао је 60-тих година Свами Бхактиведанта Прабхупада (1896–1977), вајшнавитски монах из Калкуте; 5) Покрет Сидха јога („учење за духовно остваривање“) основао је Свами (Баба) Муктананда (1908–1982). Покрет је базиран у ашраму у Саут Фолсбургу (Њу Јорк) и ашраму код Ганешпура (близу Бомбаја, Махараштра). После смрти оснивача 1982. г. покрет је преузела гуру-маја Гидвиласананда. То је мешавина класичних и тантристичких пракси јоге, са наглашеним шактизмом (шакти „сила“, или „божанска енергија“). Следбеници верују да шакти може да се пренесе на следбеника кроз процес назван шактират, уз присуство или додиривање гуруа; 6) Остали разноврсни покрети, као нпр. „Мисија божанског светла“, Међународно друштво „Светска чиста религија“ (сахаџи), „Раџнишизам“ (ашрам Ошо Раџниша постоји у граду Пуна, југоисточно од Мумбаја). У неким сектама се хиндуизам комбинује са зен будизмом, тибетанским будизмом, ламаизмом, нитиреном. 3. Синтетички правац чине религије које проповедају уједињавање елемената различитих традиционалних религија (будизма, хиндуизма, хришћанства и ислама). Најпознатије су Организација бахајске вере (бахаизам), Црква уједињења (или унификације) и Велико бело братство као координативно тело различитих окултних организација. Свака има сопствени систем веронауке, обреде, црквену организацију, претендујући на статус надрелигије. 4. Сајентолошки правац (лат. scientia – знање, наука) чине веровања, где се научна сујеверја уздижу на ранг „последњег божанског чуда“. У ту групу спадају „Црква сајентологије“, друштво „Аетаријус“, „Огњени цвет“, „Наука разума“, „Хришћанска наука“ и култови „летећих тањира“ (нпр. „М-5000“). „Сајентолошку цркву“ основао је 1953. г. писац научне фантастике Лафајет Роналд 425 Географија религија Хабард (1911–1984. г.). Света књига је „Дианетика – савремена наука о менталном здрављу“. То је синтеза учења Томе Аквинског, С. Фројда и будизма. „Дианетику“ је дефинисао као науку о мишљењу, или као „сајентологију“ (науку о науци). Суштина вероучења Хабарда се састоји у миту о тетану (израз „тета“ потиче од грчке речи „Q“) - космичком извору и животној сили. Човек као тетан је чист дух, бесмртан и богоподобан. У периоду живота у психи човека се сакупљају надражаји као последица преживљених болова и несрећа. Они се задржавају у свести у виду тзв. „енграма“, који се преносе наслеђем. Сам човек није способан да се ослободи од „енграма“. За то је потребан посебан апарат – „Е-метар“ („Хабардов меритељ“). После његове примене, која је својеврстан култ, боље се развијају умне способности и „прочишћава се душа“. Људска душа је бесмртна и вечна. Она се стално реинкарнира. Према томе, „Хабардов меритељ“ је инструмент за спасење не само једнократног људског постојања, него и једини начин ликвидације последица бола у целој васиони. После смрти Л. Р. Хабарда (1986. г.) црквом сајентологије руководи Давид Мискејвиџ. Организациони центар налази се у Лос Анђелесу а седиште у граду Клиервотер (држава Флорида). Главна канцеларија за Европу је у Копенхагену. 5. Мистично-терапеутски правац, обухвата култове као што су „Синанон“ (оснивач Ч. Дедарник, 1958. г.), „Црквена организација хиљадугодишњег царства“ (оснивачи Роберт и Мари-Ен Гримстон, 1974. г.). У Русији и Украјини пример таквог култа су ивановци (оснивач Порфирије Иванов, 1933. г.), који проповедају прилагођавање свог организма природи. Ивановци не иду у цркву, не исповедају се, не читају Библију. Њихов култ је здравље, а њихов бог – П. Иванов (Данилян О. Г., Тараненко В. М., 2007, с. 257-260). 6. Неопаганизам, има за циљ да рехабилитује древне религије базиране на магији и окултизму. У Латвији и Литванији неопаганство је веома активно и добро организовано. Прехришћанска веровања васкрсавају у Енглеској (друизам, покрет чаробњака), Грчкој (поштовање различитих античких богова и богиња), Немачкој (аријевски покрет), Америци (различити индијански култови). Основан је и Светски савез етничких религија. Неопаганство у Русији и другим земљама ЗНД представљају покрети за ренесансу древних паганских култова, као што су „Родна вера“ (основао Владимир Шајан, 1934. г. у Канади), „Школа диворога“ (или „Школа руске 426 Нетрадиционалне религије магије“), Родна украјинска национална вера (РУН вера, коју је основао 1965. г. Лев Силенко у Америци), „Удмурт вос“ (удмуртско паганство, шаманизам), „Стрела Уриле“ (словенско паганство), Сабор родне украјинске вере, Старословенске заједнице, заједнице украјинских бузулника, словенски ведски покрет „Хора-Хора“ и т. д. (Данилян О. Г., Тараненко В. М., 2007, с. 260-262). 7. Сатанизам и вештичарство, је полурелигиозни покрет, који велича зло и насиље, проповеда општење с мистичним изворима зла – демонима и сатаном. Идејни инспиратори савременог сатанизма били су Енглези Алистер Кроули (1875–1947) и његов ученик Џералд Гарднер (1921–1964). Сатанисти су сакупили фрагменте старих средњовековних текстова и издали на тој основи своје свете књиге – „Књигу сенки“ и „Плаву књигу“. У Америци су познате статанистичке организације „Црква сатане“, „Огањ сатане“, „Јахачи пакла“, „Дух ђавола“, „Робови сатане“; у Немачкој – „Деца сатане“, „Црвени орден“, „Велика ложа ђавола“, „Деца огња“, „Луцифер-6“; у Русији – „Црни дракон“, „Руска црква сатане“, „Црни анђео“, „Мадра“, „Јужни крст“ („Московска црква сатане“). По подацима „Међународног друштва друида“, број његових припадника износи око 5 милиона. Једна од најактивнијих организација је „Црква сатане“ коју је основао у Сан Франциску бивши циркуски кротитељ дивљих животиња Ентони Ла Веј (прозван „Црни папа“). Он је 1966. г. издао „Сатанистичку Библију“, где је сатана проглашен оваплоћењем мудрости. Учење сатаниста је супротно хришћанству, прожето индивидуализмом, прагматизмом, егоизмом, култом насиља. Главни симбол сатаниста је пентаграм. У очекивању да се јави демон, сатанисти врше приношење жртве пса. Сатанистичке групе су организоване по принципу строге петостепене хијерархије. Често у више нивое бирају жене (Данилян О. Г., Тараненко В. М., 2007, с. 265267). Вештичарство или „вика“ (Wicca, od engl. Witchcraft – вештичарство) има више заједничког са неопаганизмом него са сатанизмом, пошто не верује у библијског сатану (Pearson J., 2000, s. 4-15). 8. „Тоталитарни“ правац, обједињује култове са отворено деструктивним циљем. Подугачак је списак трагедија које су они изазвали. У такве трагедије спада смрт преко 500 људи у Уганди, повезаних с групом „Обнова десет Божијих заповести“, у марту 2000. године; самоубиство 39 припадника религиозне групе „Рајска врата“ у Ранчо Санта Фе, близу Сан Дијега (САД) 1997. године; 427 Географија религија самоубиство 16 чланова „Храма Сунца“ у Швајцарској 1995; масовно самоубиство тровањем 913 чланова „Народног храма“ у Џонстауну (Гвајана) 1978. године, од којих су 180 била деца; самоспаљивање 80 припадника адвентистичко-расколничке групе „Грана Давида“ недалеко од града Вејко (Waco, између Даласа и Остина, Тексас) 1993. године. Једна од најопаснијих религија је „АУМ Шинрикјо“, коју је основао у Јапану 1981. године Секо Асахара (друго име Чицзо Мацумато). Она се представља као дубоко хуманистичка религија, која се ослања на достигнућа савремене науке, а у пракси је нешто сасвим друго. Због производње хемијског оружја и примене у терористичке сврхе, 1995. г. око 100 њених руководилаца је ухапшено. Иако је забрањена, ова организација ипак има филијале у многим земљама света. У крилу многих религија постоје екстремистичке фракције. На пример, апокалиптична група „Грана Давида“, позната по трагедији у граду Вејко (Тексас) 1993. године, израсла је у окриљу адвентизма. Она се дели на неколико апокалиптичних и милитантних група, што је супротно пацифизму основног правца адвентизма. Вођа апокалиптичне групе „Обнова десет Божијих заповести“ Џозеф Кибветере у Уганди, који је израстао у римокатоличкој цркви и био управитељ образовног система у цркви, одвео је у смрт преко 500 људи 2000. године. Организација „Муслиманска браћа“ је фундаменталистичка организација створена у Египту 1922. године. Оснивач је бивши учитељ Хасан ал Бена. Њихово учење гласи, да шеријат треба да буде устав сваке муслиманске државе. Задатак им је да замене световну власт законима шеријата. Секта позива на „свети рат“ (џихад) за прочишћавање вере од неверника. Њена биографија се повезује с бомбашким атентатима и терористичким актима (убиство Анвара ел Садата, атентат на Хафеза Асада и многи други). Организација „Муслиманска браћа“ је забрањена у већини арапских земаља, укључујући и Саудијску Арабију, зато што намеће норме, које ни Куран не признаје. И секта вахабита (вехабија) такође се руководи идејама фундаментализма. 428 Нетрадиционалне религије 2. Примери нетрадиционалних религија 2. 1. Бахајска религија Бахаизам је настао под утицајем иранске религије бабизма, а ова пак, под утицајем доктрине имамита, који верују да је дванаести, последњи имам (Богом изабрани вођа) још жив, и да ће се појавити на крају времена као махди („Богом вођени“) да би зачео еру правде и мира. Оснивач бабизма био је персијски трговац Саид Али Мухамед (1819-1850), пореклом из Шираза. Он је 1844. године најавио долазак новог духовног вође и узео титулу Баб уд-Дин (дословно „врата вере“). На конгресу у Хорасану 1848. г. је објављено одвајање од ислама и укидање шеријатског закона. То је изазвало прогоне и покоље Бабових следбеника. Он је провео шест година у затвору а потом стрељан у Табризу 1850. године. Оснивач бахајске религије је Мирза Хусеин-Али (1817–1892) који је касније узео титулу Баха-Ула (арап. Баха-Алах - „Слава Бога“). Он је 1853. године у затвору у Техерану имао визију да је баш он тај пророк којег је најавио Баб. После десет година је објавио да је он девети светски пророк, после Кришне, Аврама, Заратустре, Мојсија, Буде, Исуса Христа, Мухамеда и Баба. Баха-Ула је скоро четврт века живео у граду-затвору Ака код Хаифе (Палестина), где је написао бројне документе и филозофско-етичке расправе које бахајци називају „плоче“. Главно дело му је „Најсветија књига“ (Китаб-и-Агдас), која по мишљењу самог аутора замењује Куран и „Бејан“ (света књига бабизма). У тестаменту је именовао свог сина Абдул-Баха („Слуга славе“) за следећег лидера, који је доста учинио на ширењу бахајске вере у Европи и Северној Америци. Централна концепција бахајаца је, да су Божија откровења за човечанство еволутивна, телеолошка (сврсисходна) и прогресирајућа. То значи да бахајски поглед на глобално јединство (један Бог, једна религија и једно човечанство) укључује тврдњу да су све главне религије у свету само еволутивне фазе у Божијем плану да створи и обједини читаву планету. Бахајци не тврде да они располажу коначном истином, већ само представљају најновији степен религиозне еволуције за човечанство. Они сматрају да Бог није створио ђавола, зато је зло само одсуство добра. Бахаизам истиче етичке и социјалне циљеве испред теолошких спекулација и метафизике. 429 Географија религија Начелни циљ бахаизма је побољшање услова људског живота. У његовој основи је вера у јединство свих раса, народа и религија. Баха-Ула је прогласио осам основних принципа бахаизма. Први принцип је јединство човечанства („Земља је једна држава, човечанство су њени грађани“). Други је самостално тражење истине, што је важније од слепе вере и формалних обреда. Трећи је јединствена основа, божанско порекло свих религија, које су открили различити људи у различито време. Четврти је хармонични суживот науке и религије – то су два комплементарна аспекта истине. Пети је равноправност међу половима, шести одстрањивање предрасуда кроз спознају јединства човечанства, седми обавезно опште образовање и осми – светски мир. Међу осталим принципима бахајске вере треба истаћи неопходност да се прихвати општи језик на Земљи, одстрањивање крајности између богатства и сиромаштва, светски трибунал за решавање спорних питања међу нацијама, уздизање добротворног рада у ранг молитве, лојалност према властима, духовно решавање економских проблема (Христов Т., 2008., с. 259). Бахајском организацијом управљају локални духовни савети и националне духовне скупштине, које се састоје од по девет делегата које бирају сви верници. Светска духовна скупштина (Светски дом правде) је врховни управни орган бахајске религије. Састоји се од девет делегата, које бирају Националне духовне скупштине света на пет година. Светски дом правде први пут је изабран 1963. године. Тумачење доктрине врши „Чувар Божије ствари“ који се именује из редова директних Баха-Улових наследника. Њему помаже група саветника које он сам поставља и који се називају „Руке Божије ствари“. Бахајска заједница је акредитована у Организацији уједињених нација (ОУН), као невладина организација. Бахајска религија нема култ ни свештенство, али има храмове. Први храм је подигнут у Ашхабаду. Седам „храмова вере“ подигнуто је на различитим местима у свету: Сиднеј, Франкфурт, Вилмет код Чикага (држава Илионоис), Уганда, Панама, острво Самоа и Делхи. Ови храмови имају специфичну архитектуру – девет фасада и девет врата симболизују уједињење девет религија у једну. Бахајски храм Лотоса у Делхију изграђен је 1980. године као последњи и највећи од седам таквих грађевина у свету. Форма лотосовог цвета симболизује лепоту и чистоту и повезана је с индијским религијама. Храм је висок 34 m а сала у њему има 1300 места. У њој се не одр- 430 Нетрадиционалне религије жавају никакви говори и церемоније, како би верници могли да утону у размишљање или да се концентришу на молитву у себи. Седиште бахајске религије је у Вилмету (САД), а светски административни центар је у Хаифи (Израел). Света места су тамо где је био заточен Баха-Ула: Багдад, Једрене и Хаифа. Светски центар у Хаифи данас је циљ поклоничких путовања бахајаца. При томе они посећују гробнице ал-Баба и Баха-Ула, гробове Абдул-Баха и његове сестре, као и различите бахајске институције на планини Кармел изнад Хаифе, као што су Међународни образовни центар, Здање архива и Свеопшта палата правде. За ходочашће није потребна специјална одећа (за разлику од муслиманског хаџа), али неки ходочасници ипак носе своје националне или етничке ношње у знак бахајске идеје о „јединству разноликости“ (Neusner J., 2003., 393). Период најинтензивнијег развоја бахајске вере је друга половина XX века, упоредо са процесима ширења транснационалних економских, политичких и културно-религиозних институција и глобализације. Према подацима, 1954. године око 94% бахајаца света живело је у Ирану, где је та вера и настала, а 1988 само 6%. Број бахајаца у свету износио је 1963. године око 400.000, 1985. године 3,5 мил. а 1991. достигао је 5 мил. (Smith P., Momen M., 1989). Бахајска религија се релативно брзо шири захваљујући систематским плановима, активностима „пионира“ (мисионара), административном поретку и идеолошким принципима (једнакост и јединство разноликости). Бахајци су превели своју литературу на готово све важније језике света. Они држе бројне независне издавачке куће, радио станице, школе и реализују пројекте за описмењавање и социјални развој по свету (Bahai, 1994). Највећи број бахајаца живи у Индији (1-1,7 мил.), Уганди (500 хиљ.), Ирану (300 хиљ.), Кенији (280 хиљ.), Вијетнаму и Боливији (по 220 хиљ.), САД (120 хиљ.), на Филипинима (115 хиљ.) (Народы и религии мира, 2000., с. 691). 2. 2. Адвентизам Адвентисти седмог дана и Јеховини сведоци, воде порекло од апокалиптичких предсказања баптисте из Нове Енглеске Виљема Милера (1782 – 1849). На основу Библије, посебно књиге пророка Данила и књиге Откровења Јовановог, Милер је закључио да ће се Други долазак (енгл. advent) Исуса Христа догодити 1843. године. 431 Географија религија Нису га поколебале речи самог Спаситеља о времену његовог Другог доласка: „А о дану томе и о часу нико не зна, ни анђели небески, до отац мој сам“ (Мат. 24: 36). Пошто Господ говори о дану и часу а не о годинама, Милер је решио да година може да се израчуна на основу осме главе књиге пророка Данила. Узео је 2300 дана за године и решио, да је од дана пророчанства Данила, које је датирано 457. године пре Христа, остало 2300 година. Дакле, 2300 - 457 = 1843. Али када се приближила 1843. година, Милер је прецизирао датум на 22. октобар 1844. г. и одредио место догађаја – једну планину у држави Њу Јорк, на коју је на облаку требало да сиђе Христос. Када се предвиђени датум приближио, неки су продали куће и имовину, завршили финансијске послове и затим стрпљиво чекали Други долазак. На предсказани дан, 22. октобар 1844, око „Планине суда“ следбеници Милера у великом броју, обучени у бело, узалуд су чекали. Неуспех предсказања назван је „Велико разочарање“. Милер и његови следбеници су 1845. искључени из баптистичке заједнице, и основали су самосталну организацију адвентиста. Милер је привукао по неким проценама око 100.000 следбеника, претежно из протестантских група, који су називани милеристи. Пророчица Елен Вајт (1827–1915. г.) је организовала покрет на основу својих визија, које су адвентисти прихватали као „надахнуте савете од Бога“. Она је проповедала да ће са доласком Христа праведни васкрснути, а на крају миленијума, са Трећим доласком Христа, доћи ће до коначног обрачуна и власт сатане и грешника ће бити уклоњена. У суштини она је створила адвентистичку цркву. Зашто Христос није дошао у предсказано време? То питање је решио један члан секте, који је током пољских радова добио откровење за то. Христос је заправо дошао, али не на Земљу, него у небеско светилиште, и од тада се на небу врши „истражни суд“. Дела свих умрлих су записана у небеским књигама. „Истражни суд“ треба пре доласка Христовог на Земљу, да утврди ко је достојан да буде васкрснут из мртвих и ко од живих је достојан да на глас последње трубе буде уздигнут на небо да се сретне са Христом. Учење адвентиста о хиљадугодишњем царству Месије потиче из рабинистичких књига, а учење о доласку Христа из Новог завета. Сличних покушаја да се повеже хришћанство и јудејство било је и раније. Очекивање сличног догађаја је типично за апокалиптичне групе, које га често називају „прочишћавање“. Специфична форма апокалиптизма адвентиста се назива миленаризам (или хилијазам), 432 Нетрадиционалне религије пошто верују да ће после Другог доласка Исуса наступити хиљадугодишњи период (миленијум), током којег ће адвентисти живети с њим на небу. Адвентизам има две доктринарне карактеристике: очекивање доласка Исуса (отуда назив адвентисти) и празновање суботе (отуда назив суботари) као седмог дана у недељи. По питању доктрине адвентисти седмог дана тврде да су протестанти и могу се дефинисати као „евангелистички конзерватори“. Слично другим протестантима, адвентисти тумаче буквално Библију а одбацују ауторитет папе и посредничку улогу цркве за лично спасење појединца. Заступају одвојеност цркве од државе и идеал пацифизма, али има и екстремистичких група (нпр. „Грана Давида“). Седиште светске Генералне конференције цркве је у Вашингтону. Адвентисти посвећују велику пажњу образовању, здравству и здравој храни. Дијететска правила Е. Вајт забрањују употребу чаја, кафе, меса (посебно свињског), алкохола, дувана, љутих паприка, зачина, јако рафиниране хране и наркотика. Препоручује се вегетаријанска дијета, а дозвољени су и млечни производи. Адвентиста Џ. Х. Келог је измислио корнфлекс као здраву алтернативу за јаја и кобасице. Оправдање за строг дијететски кодекс и телесне вежбе они налазе у речима из Новог завета да је тело „Храм светог духа“. Та правила, која су у почетку изгледала необично, данас препоручују и медицински експерти за здрав живот. Адвентисти можда изгледају парадоксално, зато што с једне стране, очекују крај света, а с друге, неуморно раде на побољшавању данашњег света. Међутим, вера у данашњи живот изискује од њих да се усавршавају као људи и да претварају свет у боље место за живот, док не наступи сутрашњи дан. Данас адвентистичка црква у САД држи 10 колеџа и 2 универзитета, 90 гимназија и преко 1000 основних школа, опслужује 52 болнице и школује лекаре и специјалисте за медицинску помоћ. Хуманитарни рад цркве не познаје религиозне границе, по потреби она указује медицинску и материјалну помоћ свима који је затраже, укључујући и специјалне јединице за помоћ при непогодама. Међународне мисије адвентистичке цркве су биле толико успешне, да данас преко 80% од око 5 милиона следбеника живи изван САД (Дел деЧант, 2008., с. 292-293). 433 Географија религија 2. 3. Јеховини сведоци Јеховини сведоци су највише прогањана али и најупорнија од свих апокалиптичних група које су настале у САД. Званични назив је Библијско друштво куле стражаре. Потиче као и адвентизам, од апокалиптичних пророчанстава Виљема Милера. Организацију је основао амерички трговац Чарлс Тејз Расел (1852–1916). Надахнут учењем независног адвентистичког лидера Џонса Вендола, Расел је формирао своју групу за изучавање Библије и почео да развија посебну доктрину. Раселов наследник Џ. Радерфорд је делимично изменио његово учење и прогласио се 1931. године за „Сведока Јехове“. Радерфорд је био судија у Мисурију и у току Првог светског рата био је у затвору због својих религиозних убеђења, а неки његови следбеници били су изложени линчу. Конкретна оптужница теретила га је за подривачку антидржавну делатност, зато што је саветовао младе да избегавају војну службу. По изласку из затвора 1918. г., прогласио је све Сведоке за свештенике и данас свако, ко се крсти у Покрету, истовремено постаје рукоположен за свештеника. Осим тога, Радерфорд је институционализовао противљење властима, законима и наредбама које им се чине да су супротне Божијем закону, установљеном у Библији. Због тога Сведоци се не баве политичким активностима, одбијају да дају почаст застави и подржавају неутралност у време рата. У Другом светском рату „сведоци“ су били на мети нациста, који су слали све које би открили, у концентрационе логоре. Сведоци примењују мисионарски начин ширења вере, идући од врата до врата. Док чекају долазак Исуса и рајски живот, Сведоци су обавезни да непоколебљиво одржавају стриктно учење своје вере и да преносе „благу вест“ на друге. За разлику од адвентиста, Јеховини сведоци не сматрају себе за протестанте, а понекад ни за религију, пошто себи приписују посебну мисију – да буду сведоци Јехове у свету и да упозоравају свет на предстојећу апокалипсу. Они одбацују основно хришћанско учење о тројединству Бога. Негирају Христа, пошто тврде, да је он прво Божије створење, савршен човек, рођен као човечији син од Бога, а не Божији син од вечности, сједињен са суштином Бога оца. Одбацују и хришћанско учење, да је Свети дух личност, треће лице Бога, и сматрају, да је он „Активна Божија сила“. Због тога су били на удару како од протестаната, тако и од католика. Проповедају да нема разлике између душе и тела и забрањују трансфузију крви. 434 Нетрадиционалне религије Ипак они имају доста заједничког са протестантима, с обзиром да прихватају Библију као богонадахнуту реч. Њихов превод Библије садржи много намерних преправки. Један од најдрастичнијих примера за то је, да је у њиховом преводу на 238 места реч „Господ“ замењена с „Јехова“, иако се у сачуваним рукописима Новог завета та реч не помиње ни једанпут. По њиховој верзији, Исус није умро на крсту, него на стубу. Практикују крштење кроз потапање, причешће једанпут годишње. Верују у непорочно рађање Исуса, али га сматрају за прво божије створење а не за друго лице у Светој тројици. Због тога Христос нема божанску, већ људску природу. Бог је такође створио сатану, који се побунио против њега и постао владар света. То је довело до људског греха, порочности и смрти. На крају царства сатане, Бог ће послати Исуса, чија смрт је била жртва, за избављење и вечни живот верујућих и успостављање земаљског раја. Најпознатија пророчанства за Други долазак су 1914., 1918. и 1975. година. После неуспеха овог последњег, број Сведока је опао. Најоригиналнији елемент приче Јеховиних сведока односи се на разграничење верујућих. По њима, постоје две класе верујућих: небеска класа (елиах) и земаљска (елиша). Небеска класа броји тачно 144000 душа, и то ће бити, према књизи Откровења, људи из Израиљског народа. Земаљску класу сачињвају сви остали. Небеска класа ће да управља светом заједно с Исусом са небеса, док ће земаљској групи бити дат „вечни живот“ на Земљи. Према учењу Сведока небеска класа је била одређена 1914. године, када је Расел прорекао Други долазак, и њој не могу да се додају други људи. Зато данас већина Сведока не планира да оде на небо, већ очекује вечни живот на препорођеној Земљи. Према новијим проценама, у свету има око 3 мил. Јеховиних сведока, од којих је око четврт милиона у Америци (Дел деЧант, 2008, 299). Широм света они имају своје конгрегације, врше своју мисионарску активност „од врата до врата“ и дистрибуирају своју литературу. Њихова упорност и отпор органима власти и другим религијама, сведочи о снази њихове вере. 435 Географија религија 2. 4. Мормони Мормонска црква званично се назива „Црква Исуса Христа светаца последњих дана“. То је највећа и најуспешнија вероисповест коју су створили европски имигранти у Северној Америци. Секта је основана 1830. године у држави Њу Јорк, на основу визионарских доживљаја Џозефа Смита Млађег (1805–1844). Његови доживљаји су вероватно били инспирисани необјављеним романом „Нађени рукопис“, писца Соломона Сполдинга. У том роману из домена фантастике, говорило се о измишљеној историји две јеврејске колоније основане у Америци у древна времена, од којих потичу индијанска племена. Смит је у младости, наводно кроз божанско откровење анђела, пронашао у једној пећини на планини Кумар (држава Њу Јорк), текстове израиљског пророка Мормона, који је наводно, својевремено прешао у Америку. Рукопис је био исписан знацима новоегипатског језика на златним плочама. Ту је нашао и два кристала, Урим и Тумим (пророчки уређаји древних јеврејских првосвештеника), помоћу којих је чудотворно превео непознати текст а потом су златне плоче ишчезле. Тај превод издат је 1830. г. као „Мормонова књига“, касније преименована у „Други завет Исуса Христа“. У њој се говори, да је после рушења Вавилонске куле уследила емиграција са Блиског истока у Америку, да су Индијанци изгубљено племе Израиља, те да је Исус Христос проповедао у Америци после ускрснућа. Смит је издао и свој „надахнути превод“ Библије, и те две књиге су Свето писмо мормона. Џозеф Смит је проповедао нову, суштински америчку религију, коју су други Американци прогањали. Из Њу Јорка су кренули у Кертланд (Охајо), затим у Индепенденс (Мисури). Непријатељски расположено локално становништво принудило их је да се иселе из Мисурија 1838. г. Преселили су се у државу Илионоис, у мало насеље Комерс, које су претворили у цветајући град Нову. Ту су изградили архитектонски оригиналан храм и створили јак мисионарски центар. Локално становништво је реаговало негативно, када је установило да су мормони увели полигамију као религиозни закон. Причало се да сам Смит има 30 жена. Када је о томе почело да се пише у локалној штампи, Смит и његове присталице су запалили штампарију. Због тога су он и његов брат Џирам били ухапшени, а потом линчовани 27. јуна 1844. године. По наређењу власти државе Илионоис мормони су били принуђени да напусте Нову. Под вођством Смито436 Нетрадиционалне религије вог наследника Брајама Јонга (Brigham Young, 1807–1877) преселили су се, уз много тешкоћа, у индијански део државе Јута, где су у пустињској долини Великог Сланог језера у јулу 1847. године основали град Солт Лејк Сити. Јонг је сматрао да ће даљина и пустиња бити довољне препреке за њихове прогонитеље, а да је долина довољно плодна да издржи ново становништво. Прва група је кренула са 72 фургона1 из Кемпа код Омахе, и беспућем дуж северне обале реке Плате, приспела после више од четири месеца у њихову „Обећану земљу“. За њима су пристизале хиљаде других. У време пресељења на 400 фургона, са малобројним стадом стоке, стотине мормона је погинуло. Солт Лејк Сити је „процветао као крин“ у пустињи,2 и постао центар мисионарске делатности мормона. У њему су изградили раскошни храм у коме наступа чувени хор. Та нова религија је преформулисала Библију на амерички начин. Према Мормоновој књизи, Америка је место библијског раја и дотад непознате америчке хришћанске нације. На тај начин Америка се уклапа у библијску причу о Обећаној земљи, коју је Бог припремио за свој Изабрани народ, и то евроамериканце и специјално – Светитеље последњег дана. Према овој религији, Америка је место Другог доласка Христа и хиљадугодишњег Божијег царства (названог „Сион“) на Земљи. Основни циљ мормона је да изграде колективно Божије царство на Земљи („Сион“), припремајући се за Други долазак Христа и његово хиљадугодишње царовање, пре последњег Божијег суда човечанству. Они себе сматрају за наследнике древног Израиљевог дома и за Богоизабрани народ, чија божанска мисија је да изгради теократско Божје царство на Земљи. Мормони исповедају неку врсту политеизма и уче, да сваком планетом у васиони управља посебно божанство, а хришћанска Света тројица се састоји од посебних индивидуа. По њима, сваки ожењен мушкарац ће постати бог, а неожењен – само анђео. То је типичан пример заблуде, описане у Библији, при којој ђаво обећава Адаму и Еви да ће постати „као богови“. Спасење може да се постигне само кроз крштење у мормонској цркви и кроз подржавање канона организације. Сматрају да се Исус Христос оженио истовремено с Мартом и Маријом у Кани Галилејској, чиме оправдавају полигамију. 1 Фургони су затворена теретна запрежна кола. Књига пророка Исаије говори о „добру народа Божијег послије поднесенијех мука“: „Радоваће се томе пустиња и земља сасушена, веселиће се пустош и процвјетати као ружа“ (Ис. 35: 1), у преводу мормона „као крин“. 2 437 Географија религија Мормони одобравају десет Божијих заповести и четири свештенодејства – тајне: крштење (после осме године), рукополагање за свештеничку дужност, брак (венчање) и причешће с хлебом и водом. Препоручује се непорочност - уздржавање од кафе, чаја, кока коле, дувана, алкохола, наркотика. Жене се углавном унутар сопствене религије, забрањују предбрачне и ванбрачне везе а полигамија није забрањена. У XIX веку мормони су практиковали полигамију и породице са много деце. Јонг је имао 25 жена и одолевао је притисцима власти и закона да се одрекне многоженства. То је учинио начелно тек његов наследник Џон Тејлор 1887. г. Мормони посвећују много пажње породици, образоввању деце и раду. Од зараде дају „десетак“ (10% од прихода) у заједнички фонд, а обично дају и поклоне за сиромашне, донације за разне пројекте и слично. Мормони су основали или спонзорисали много образовних институција и колеџа, посебно на америчком Западу. Uниверзитет Брајам (Brigham) у Прову, код језера Јута, највећа је религиозно спонзорисана институција за високо образовање у САД. Мормонима припада туристичка атракција Хаваја – Полинезијски културни центар. Из религије Светитеља последњег дана настало је више од сто различитих верских организација. Највеће су Црква Исуса Христа светитеља последњег дана (СПД) и знатно мања Реорганизована црква Исуса Христа светитеља последњег дана (РСПД). Седиште прве је у Солт Лејк Ситију (Јута), а друге у Индипенденсу (Мисури). Мормони верују у живог пророка, као католици у папу, који саопштава Божију вољу људима. Пророк организације СПД је 1978. г. добио откровење, да је могуће укључити међу духовнике све достојне људе, без обзира на расу. То је омогућило учлањење црнаца и Индијанаца и ширење религије у земље у развоју. Крајем XX века број мормона у свету процењен је на 11 милиона, од тога у Англоамерици око 6 мил., Латинској Америци око 3,5 мил., Африци 600.000, Азији 500.000, Европи и Аустралији са Океанијом по 300.000. У САД они чине око 2% становништва, скоро као и амерички Јевреји, и спадају међу пет највећих религиозних деноминација у тој земљи. У држави Јута чине преко 70% становништва. У културном пејзажу САД уочљиви су мормонски храмови и цркве. Око 50.000 мисионара, који „без новца и докумената“, уредно обучени у тамна одела са краватом и белом кошуљом, са својим именом на таблици на реверу, упорно раде на ширењу своје вере (Джоргънсън Л., 2008., 423). 438 Нетрадиционалне религије 2. 5. Тенрикјо (тенризам) Када је хришћанство направило контакт са Јапаном, у шинтоистичкој средини је настала религија саборности названа ТенриКјо („Религија небеске мудрости“). Тенризам је релативно нова религија, основана је 1838. г. У неким аспектима слична је шинтоизму, предбудистичкој религији Јапанаца. Ипак, док шинтоизам поштује много божанстава, тенрикјо има само Ојагаму, „Творца света“, „Бога родитеља“. Тај Бог отац-мајка се, наводно, указао сељанки Накајами Мики (1798–1887), кад је имала 41 годину. Под надахнућем Бога она је саставила текст, који описује стварање света, и учила своје следбенике лепим плесовима, у којима се пантомимично приказује историја стварања. Мики је била позната као Ками но-Јаширо, тј. „Божији живи олтар“. Проповедала је родитељску љубав – Бог је вољени родитељ, саосећање и помагање другима. Њена откровења су се одликовала с три карактеристике – праведна душа, тачно место и правилно време. Место је веома важно у овој религији, пошто представља центар најважнијих ритуала. Тенри („Небески разум“, древни Тамбаичи, префектура Нара, острво Хоншу), главно је седиште секте тенри. Храм је подигнут над гробом оснивачице секте Мики Накајаме. Такозвана џиба, обележена дрвеним стубом и храмом у комплексу Тенри, близу древне јапанске престонице Нара, је место, где је према откровењу Накајаме Мики, почело стварање људске расе. Један пут месечно око подножја стуба, верске вође изводе најсвечанији ритуал у тенрикју, свети плес, који симболизује Божије стварање. На исти дан слични ритуали се изводе у свим храмовима тенрикја у свету. Они почињу класичном јапанском музиком гонгова и тршчаних флаута, молитвама и приношењем дарова, које врше богато обучени свештеници. Ритуал завршава светим плесом, који показује како Бог тражи изгубљено човечанство. Око храма је израстао читав град од око 50.000 становника, Тенричи, који је посвећен тој вери. У њему се налази седиште религије тенрикјо, школе тенрикја од дечијег вртића до колеџа, смештајни капацитети за поклонике, универзитет, библиотека, болница, издавачке куће. Ова религија је једна од највиталнијих и утицајних секти у Јапану. Има око 3 – 4 милиона припадника. 439 Географија религија 2. 6. Црква уједињења (унификације) То је црква тоталитарног типа, која има за циљ стварање светске религиозне империје. Оснивач цркве је јужнокорејски проповедник Ивонг Мун. Рођен је 1920. г. на северу Кореје у протестантској (презвитеријанској) породици. Наводно му се 1936. године на Ускрс јавио глас с неба и одредио га да заврши спасење човечанства које је започео Исус Христос. Тако се појавио још један пророк. Једно време је радио као инжењер електротехнике а 1954. г. је у Јужној Кореји основао „Асоцијацију Духа светог за уједињење светског хришћанства“. Потом је издао допуну Светом писму под насловом „Божански принцип“ (1957), која се сматра светом књигом мунита. Велики број присталица придобио је у САД и многим другим земљама. Светски мисионарски центар налази се у Њујорку. Мун је био веома егоцентричан када је истакао следеће постулате: 1. Људску историју чине три периода: Век Старог завета, век Новог завета и век Завршног завета који почиње 1960. године, после издања његове књиге „Божански принцип“; 2. У свету постоји један заједнички Бог – отац свих нација. Он је апсолутан, вечан и непромењен. Бог је личност која се налази изван простора и времена, има интелект, емоције и вољу. Он је извештавао о себи у јудаизму, хришћанству, исламу и другим религијама света. Сада је дошло време да се спозна живи Бог ван граница традиционалних религија, у антропоморфном облику (није тешко закључити да је то сам Мун). 3. Судбина човечанства повезана је с три пара Адама и Еве. Први пар није успео да створи савршено човечанство на Земљи, зато што је Ева првобитно згрешила са сатаном, који је добио облик змаја, и зато није могла имати од Адама „безгрешно“ потомство. Њен грех је затровао људски род и осудио га на дуго страдање. Потомак Еве и сатане био је Каин, од којег, по Муну, потиче комунизам. Авељ је био син Еве од Адама и представља симбол демократије. Други Адам или Христос, рођен је безгрешно, а његова мисија састојала се у томе да ступи у брак са земаљском идеалном женом и донесе на свет „савршену“, тј. безгрешну децу. Али Исус није успео то да направи, пошто је био издат од „свог народа“ и разапет. Због тога је човечанство и данас грешно. Тумачећи текстове Библије и футурологије, Сан Мун закључује да се трећи Адам родио у Кореји 1920. године. Сан Мун се родио баш тада. Због тога је Мун прогла440 Нетрадиционалне религије сио себе и своју жену Хак Џа Мун трећим Адамом и Евом, који по Божијој поруци треба да створе „савршену породицу“ – извор спасења свих људи. 4. По питању брака и породице Црква уједињења уводи посебну „људску врсту љубави“. Муна и његову жену називају „истинским родитељима“. Само ступањем у ту породицу, човек се може спасити. Иако Мун не узима директно учешће у стварању „савршеног“ потомства, он одређује будуће брачне парове (најчешће различитих раса и нација) и врши обред масовних склапања бракова. У једном случају у Њујорку је ступило у брак одједном 2075 парова мунита. Армија младенаца одевена у истоветну одећу, венчала се без претходног познанства, по благослову „новог месије“. 5. Пошто се Мун представља као трећи Адам, то се само кроз њега човечанство може спасити тј. обновити у безгрешном стању и победити сатану у материјалном свету. Временом се уздиже „идеални појединац“, потом почиње процес стварања идеалне породице, идеалног друштва, нације и света. Практично то се постиже путем пуног потчињавања Муну. Сваки припадник Цркве уједињења је добровољни проповедник. Велики значај дају древнокинеској психотехници. Да би успоставили контакт с будућим члановима тог култа, следбеници Муна говоре о усавршавању људског рода, миру у свету, еколошким проблемима и моралном препороду. Новајлију окружују пажњом, бригом и љубављу коју исказују тапшањем по рамену, руковањем и осмесима. Нове чланове никад не остављају саме, не дају им времена да схвате, шта се с њима дешава. Касније их убеђују да жртвују своју имовину Цркви једињења, имитирајући велику породицу, изолују их од родбине, пријатеља, школе – од осталог света. Специјално филтрирање одбацуије оне који самостално мисле, јаке личности. Онима, који желе да се врате својој породици, говоре, да препуштају бојно поље сатани, а такође их убеђују да је потребно сачувати верност Муну и волети га више од свега на свету. Према томе, „Црква уједињења није нека дилетантска група, него добро организована религиозна машина, која професионално и безосећајно обрађује своје жртве“ (Данильян О. Г., Тараненко В. М., 2007., с. 275-276). Циљна група су млади људи, пре свега они који имају неку психичку кризу или физички недостатак, али породица Мун прихвата сваког уз један услов: да им предано служи телом, душом и својим новцем. Крајем XX века Мун је био један од најбогатијих људи на свету, а 441 Географија религија Црква уједињења била је на списку педесет највећих финансијских империја. Људи у секти се деле на три групе. Нижа група служи за примамљивање, пласирање пропагандних материјала, прошење. Друга група су пастори, а трећа управници и научници. Секта је у многим земљама забрањена те делује замаскирана под различитим именима (Стоева И., 1994., 33-36). 2. 7. Друштво сазнања Кришне Оснивач ове религије је индијски проповедник из Калкуте, Абхај Ширан Де (1896–1977). Био је високо образован и успешан бизнисмен, али је 1954. године све напустио, укључујући и жену са петоро деце, и постао монах, добивши ритуално име Бхактиведанта Свами Прабхупада. Тај обрт у његовој судбини био је, по њему, предодређен вољом његовог духовног учитеља Шри Бхактисидуханта Сарасвате – следбеника учења Кришне Шајтане (1486–1533), реформатора вишнуизма (гране хиндуизма). Други обрт у његовом животу био је 1965. г., када се као седамдесетогодишњак, појавио на улицама Њујорка у мантији шафранове боје, и убрзо придобио велики број следбеника. Са собом је донео у Америку само сопствени превод прве три књиге Шримад Бхагаватам – „Светог писма“ кришнаита. Следеће, 1966. године основао је у Њујорку „Међународно друштво сазнања Кришне“. Иако већ у годинама, Свами Прабхупада је захваљујући неуморним турнејама, предавањима и дискусијама широм света, успео да прошири свој покрет и сагради 108 храмова на пет континената. Написао је преко 50 томова књига, које су преведене на многе језике и штампане у милионским тиражима. Данас је ово Друштво огромна религиозна конфедерација. Њен светски центар налази се у западном Бенгалу (Индија), у духовном граду кришнаита Мајапуру, на истоименом острву реке Ганг. Извор веронауке кришнаизма је књига „Бхагавадгита каква она јест“. То су коментари „Бхагавадгите“,3 које је написао Свами Прабхупада. Главни принципи ове сложене веронауке укратко су следећи: 1) Врховни апсолутни бог је „свепривлачни“ Кришна; 2) Централна догма кришнаизма је „сазнање Кришне“ које подразумева повезивање својих мисли с „вишим разумом“ Кришне; 3) Човеку 3 „Бхагавадгита“, или краће „Гита“ („Божија песма“), је шеста књига грандиозног индијског епоса „Махабхарата“. 442 Нетрадиционалне религије је својствен дуализам, тј. постојање душе и тела. Материјално тело је привремено а душа („џива“) је бесмртна и представља честицу „сазнања Кришне“, тј. врховне душе. Желећи да се осамостали, она доспева у материјални свет. Без „сазнања Кришне“ џива је осуђена на круг реинкарнација или самсару. У материјалном свету џива се може преовлапоћавати у 8.400 000 облика живота. Та препорађања настају по закону карме и могу трајати бесконачно. Ипак, када је душа (џива) добила људски облик, добила је шансу да прекине ланац препорађања, да се ослободи самсаре и споји са „сазнањем Кришне“. 4) Главни циљ човека састоји се у томе да ослободи душу из материјалног света. То може под условом да буде „антиматеријалист“, тј. да тежи „да ослободи свој ум, своју свест од материјалног привлачења, угасивши у себи ватру земаљских жеља и чувстава“ и да развија у себи „сазнање Кришне“. 5) У материјалном свету постоје три нивоа: Виши (џива у модусу благости, доброчинства, нпр. код кришнаита, филозофа, научника и - крава), средњи (џива се налази у модусу страсти, нпр. код породичних људи) и нижи (џива у модусу незнања, нпр. код малоумних људи и животиња). Духовно је све оно што је у вези са Кришном. Материјалне вредности се претварају у духовне захваљујући њиховом коришћењу у време служења Кришни, другим речима, дајући део дохотка Друштву сазнања Кришне. Кришнаити називају себе вајшнавама, тј. преданим Богу, а своје учење називају не религијом, него ортопраксом. То је тзв. наука самореализације, тј. развијања у себи „сазнања Кришне“. Места за самореализацију и стапање с божанским светом назива се ашрам. Ашрами су својеврсне комуне, којима руководе учитељи, гуруи. Разводи и ванбрачне везе су забрањени. Средство за постизање божанског, нематеријалног света је мантра – молитва за „очишћење ума“. Састоји се од 16 понављања речи „Харе“ (обраћање Богу), „Кришна“ и Рама“ (имена врховног Бога). Сваки становник ашрама мора свакодневно понављати мантру најмање 1728 пута, уз помоћ бројанице. На бројаници има 108 куглица, и за дан их треба пребројати 16 пута. Према древном езотеричном учењу хиндуизма, број 108 се сматра магичним, зато што је он производ множења у тзв. магичном троуглу (108 = 1 х 2 х 2 х 3 х 3 х 3). Број 16 има такође магичну симболику, пошто је резултат множења својеврсног цифарског квадрата (16 = 2 х 2 х 2 х 2). Број 1728 (108 х 16) узет је из хиндуистичког учења о мистичним бројевима (види о хиндуизму). Кришнаити сматрају да се изговарањем мантре ослобађају осећаја 443 Географија религија материјалног света и призивају реално присуство Бога. У култној пракси велики значај придају купању (препоручују купање два-три пута дневно), вегетаријанској ритуалној храни (прасада), посебној „духовној“ одећи (жене облаче сари, мушкарци – дхоти) боје шафрана, која симболизује посебан завет о верности Богу, шишању до главе (изузев репића на потиљку за који ће их Кришна узети) и свечаним шетњама по улицама (санкиртан), у време којих певају мантру „Харе Кришна“ уз звуке бубња. Три најважнија празника су посвећена Кришни, његовој жени Радхи, и гуруу Прабхупади. 2. 8. Интегрална јога Шри Ауробиндо Гош, познати песник, филозоф и духовни учитељ (1872–1950), који се школовао у Европи а потом живео и радио у Индији, направио је покушај радикалне синтезе Истока и Запада. Њему су били познати еволуционистичка филозофија Хенрија Бергсона (1859–1941) и погледи католичког аутора Пјера Тејара де Шардена (1881–1955), као и филозофија упанишада, на основу којих је створио свој идеал о интегралној јоги. По његовој теорији дух се најпре појављивао у материјалном свету, после чега је почињала еволуција. Тај еволуциони процес духовног уздизања почиње од наизглед инертне материје, али у њој је скривено сазнање. Интегрална јога је средство, кроз које људи могу да помогну еволуциони процес и да достигну виши ниво духовног постојања. Најважније његово дело је „Божански живот“. Ауровил је град који је Ауробиндова духовна сапутница, коју називају Мати (умрла 1973), основала 1968. године на месту где је био његов ашрам - центар за медитацију и религиозно подучавање, с циљем да то буде „место где би сва људска бића добре воље.., могла слободно да живе као грађани света, поштујући само један ауторитет – најузвишенију истину“. Ауровил (дословно: „град свитања“) је експериментални град недалеко од Короманделске обале у држави Тамил Наду, око 10 km северно од града Пудучери (бивши Пондишери) и 160 km јужно од Ченаје (бивши Мадрас) (види сл. 36). Ауровил је замишљен као експеримент који би у пракси потврдио исправност тврдњи Шри Ауробинда: 1) да човечанство еволуира у смеру нове свести која ће одражавати урођено божанство (шакти); 2) да се и дух (свест, разум) и материја (тело) паралелно крећу 444 Нетрадиционалне религије ка дивинизацији („силазак над-ума“) и 3) да се овај процес може убрзати ако се сви који су духовно свесни правилно организују у свету („интегрална јога“). Пошто је интегрална јога Шри Ауробинда усмерена на трансформацију света, а не на бекство од њега, становници Ауровила су укључени у различите активности. Они практикују медитације, технике дисања, хатха-јогу, аикидо, плесове и друге психофизичке вежбе. Општина Ауровила реализује многе пројекте користећи еколошки чисте ресурсе: производњу ајурведских уља и крема, специјалних мириса за скидање стреса и умора, издавање књига, производњу одеће у стилу „Новог доба“ („The New Age“), глинених посуда посебног дизајна. Храм Матримандир („Мајчина кућа“) у Ауровилу, је бетонска грађевина у облику куполе висока 30 m. Има салу за медитације од белог мермера, са кристалном куглом у центру, која расејава сунчево светло, које долази кроз отвор на врху храма (Христов Т., 2008. с. 232). Тај храм је замишљен да буде средишња тачка плана у облику мандале, према којем би град био подељен на четири зоне: стамбену, индустријску, културну и међународну. Око града је пројектован „зелени појас“ за баште и пољопривредне површине (Крим К., 2004, с. 65). Ауровил је замишљен као идеални космополитски град са 50.000 становника, али данас их има тек око 2.000, из различитих земаља света. Пројекат је подржао УНЕСКО 1966. године. Циљ Ауровила је да реализује идеал јединства у разноврсности човечанства (www.aurovil). 2. 9. Покрет јединства Покрет јединства (Oneness Movement) или покрет „Златни век“ није религија, с обзиром да нема никакву концепцију бога, већ покрет, који је отворен за припаднике различитих нација и религија, с циљем да их духовно трансформише и „пробуди“ за стварање „златног века јединства“ глобалне цивилизације. Вођа тог покрета Шри Бхагаван, не говори о богу, него о „духовном буђењу“ (просветљењу), јединству са светом и самим собом. Шри Бхагаван заступа стварање глобалне цивилизације путем духовног уједињења. По њему, у веку усамљености, кризе узајамних односа и отуђености људи, многи проблеми су укорењени у подељености људи по демографским, религиозним, територијалним, имовинским, класним и 445 Географија религија другим обележјима. Проблеми човечанства не могу се решити спољашњим методама – револуцијама, сменама власти, технолошким иновацијама, већ унутрашњим преображајем самог човека. И ту је он, Шри Бхагаван, који је аватар ослобођења (мукти аватар) – учитељ, који је дошао на овај свет с задатком да помогне духовном буђењу људи и рађању нове цивилизације „златног века“. У златном веку уместо вере у Бога или богове, доћи ће реалан доживљај божанског присуства у животу људи и у васиони. Главни центри Покрета јединства су Златни град и Немам у Индији (види сл. 36). Немам се налази у држави Тамилнад код Пунамале, око 30-35 km југозападно од Ченаје. Златни град се налази 90 km северно од Ченаје (између градова Тада и Калахасти, Читур дистрикт, држава Андра Прадеш). То је центар је активности Покрета јединства. У њему је 2008. године отворен Храм јединства (Oneness Temple). Храм се налази, наводно, на сецишту духовних меридијана Земље, где ће људи различитих вера и религија у време медитације и молитве свом богу, упијати позитивну космичку енергију и преносити је на друге, што ће резултирати „реализацијом бога“ у свету. У том храму налази се највећа сала без стубова у Азији (50x50 m). У храму се може молити истовремено око 8 хиљ. људи за „духовно буђење“ (просветљење) и јединство са светом и самим собом. У Златном граду постоји универзитет, музички студио и још неке институције које раде у духу Покрета јединства. Покрет има следбенке у многим земљама света (Христов Т, 2008). 446 ЗАКЉУЧАК Питања географије религија односе се на универзална и вечна питања науке и филозофије уопште, као што су питања односа човека и природе, духа и материје, простора и времена, нужности и случајности у развоју људског трансцендента. Та питања су била преокупација мислилаца и научника различите провенијенције, од античких времена до данас. Она су била оно сложено поље на којем су се конфронтирале и на делу проверавале различите научне теорије, друштвене идеологије, филозофски системи и теолошке расправе. Географски приступ је значајан за научно објашњење генезе и еволуције религија, разумевање специфичности сакралних простора, проучавање праваца ходочасничких миграција, културног и религиозног туризма. Да би адекватно одговорила на ова и слична питања, географија религија не може да се затвара у уске шаблоне и стереотипе географског детерминизма, али не може ни да искључи географске факторе, и оде у другу крајност – географски индетерминизам. Искључивањем географских фактора у развоју друштвеноисторијских процеса, географија губи могућност да компетентно расправља о неким важним питањима генезе, еволуције и трансформације религија у простору, и своди се на дескрипцију и хорологију. Стога јој се из других наука отворено оспорава могућност да дубље продре у суштину егзистенције религија. Модерна географија религија превазилази такве методолошке проблеме применом ширег интердисциплинарног приступа и системске логике. Истина, Божије царство није локалитет, али све велике религије ипак имају своје сакралне просторе, света места према којима окрећу поглед када се моле. Интересантно је да су све велике светске религије настале у рубном појасу евроазијског копна. Тај појас омеђен је с једне стране обалама мора и океана, а с друге планинском трансверзалом која се пружа у правцу исток-запад од Пиринеја до Хималаја. Тај простор је физичко-географски поларизован. У њему кореспондирају контрасти планине и низије, сушне и влажне климе, рајске баште и пустиње, земљорадње и сточарства. Тај појас можемо назвати духовном осовином источне полулопте. У њему су се догодиле веома значајне еволуције у људској историји, као што је Географија религија настанак разумног људског бића, порекло пољопривреде, успон аграрне цивилизације и успостављање монотеизма, све је било створено у појединим географским регијама од северозападне Индије до источне обале Медитеранског мора. Треба истаћи још један занимљив детаљ. Ако северни пол померимо у тачку пресецишта арктичког поларног круга (660 30' с. г. ш.) и меридијана 600 и. г. д., онда ће се размештај центара древних цивилизација и великих религија у односу на ту тачку показати необично закономеран. Наиме, у зони између четрдесете и шездесете паралеле у односу на ту тачку, налазе се Јерусалим и Ласа на Тибету, и сви центри древних речних цивилизација: Мемфис у Египту, сумерски град Ур, древни Елам (близу града Келата), Харапа и Мохенђо Даро у долини Инда, Пекинг у долини Жуте реке, Кјото у Јапану, а такође центри средоземних цивилизација Атина и Рим, као и Париз - савремена културна престоница Европе и света. Ако узмемо 60-ти меридијан и. г. д. као почетни, онда он дели евроазијско копно на два континента а наведену културно-цивилизацијску зону на источни и западни сектор. Западне религије су базиране на логици логоса и линеарне концепције светске историје. Источњачке су базиране на логици леме и цикличној концепцији историје света. Ове разлике су донекле биле повезане са различитим начином мишљења и закључивања у пустињској и шумској средини, у којима су поникле, али и са међусобним прожимањима и утицајима различитих културних и цивилизацијских кругова. Велике светске религије су распрострањене нашироко, више него било која нерелигиозна институција у историји. Источњачке религије су се шириле мирним путем, изналазећи модус вивенди за мирољубиви суживот са другим религијама и филозофијама. Западне религије су искључиве у односу према другим религијама. Ислам и хришћанство су се у бројним случајевима наметали силом. Сетимо се само исламског „џихада“, католичке инквизиције, ширења хришћанства у Римском царству, Саксонији, Латинској Америци. Али нас овде интересује пре свега географски аспект ширења религија. Који су фактори географске средине утицали на еволуцију монотеистичких религија Старог света? Веома значајан фактор биле су драстичне промене природне средине (енвајронмента) у јужној и југозападној Азији, од аридне до хумидне и vice versa, током трајања квартара, ере људских бића. Промена од хумидне до аридне климе био је значајан фактор за 448 Закључак велике успоне и падове цивилизација. Узрок еволуције религије од политеизма ка монотеизму, такође треба тражити у природним контрастима и детериорацији географске средине услед промена климата. Древна цивилизација у долини реке Хоангхо пропала је око 1500. г. п. н. е., а у Месопотамији 1530. г. п. н. е. У долини Нила, древна египатска цивилизација је практично скончала око 1200. г. п. н. е. инвазијом индоевропских племена са севера, која су се покренула вероватно услед суше и пада температуре. То је морало изазвати веру и наду у моћ више силе и страхопоштовање према њој. Други фактор је географски положај. Тромеђа Старог света – Европе, Азије и Африке, је простор где су се укрштали трговачки путеви, сливале се информације из свих праваца и шириле се у свим правцима. То је утицало на појаву религијских центара и ширење идеја у југозападној и јужној Азији. У Библији стоји “Иди чак до краја света и пренеси поруку јеванђеља”. Монотеистичке религије су се постепено шириле – западне према западу, источне према истоку, потискујући друге политеистичке и паганске религије. Света места „првога реда“ везана су за неки догађај из живота оснивача или пророка дате религије. Услед ширења у нове просторе, нове средине, скоро све велике религије су се делиле и формулисале сакрална места „другог реда“. На пример, света места „првог реда“ у хришћанству везана су за животни пут Исуса Христа - Витлејем (рођење), Јерихон (крштење), Назарет (рани живот), регион Тиберијанског језера (чуда), брдо Тавор (преображење), Јерусалим (смрт и ускрснуће), Маслинова гора близу Јерихона (вазнесење). У хришћанској традицији центар универзума је Јерусалим, који се представља на одређени начин као центар света на средњовековним картама. Чак и читава Палестина, као место рођења нове религије, постала је библијска „света земља“. Услед поделе хришћанства, свака његова грана је формулисала свој сакрални простор „другог реда“. За католике центар је постао Рим, издвојили су се и други центри ходочашћа и поклоњења у вези са указањем Богородице – Лурд, Сантјаго де Кампостела, Фатима и други. Са своје стране, православни хришћани су сматрали својим центром Константинопољ и храм Свете Софије. Потом је свака аутокефална црква формирала сакралне просторе, центре и светиње за које веже своје традиције. Та света места су играла веома важну улогу у формирању локалних култура и традиција. 449 Географија религија Простор је са гледишта већине религијских традиција поларизован, у њему се издвајају свети градови, реке, планине, манастири и слично, који су постали објекти поклоњења, где долазе ходочасници. Могуће је извршити функционалну типологију сакралних места и у вези с тим регионализацију ходочашћа (Jackowski A., 1991, 201-203). Наиме, сакрална места су по правилу полифункционална насеља, у којима религиозна функција може бити 1) доминантна; 2) равноправна с другим функцијама, 3) допунска; 4) споредна. У вези с тим издвајају се функционални рангови сакралних места. Први ранг чине велики специјализовани центри ходочашћа („свети градови“, „градови храмови“) међународног значаја, у којима ходочасничка функција представља доминантну социоекономску функцију (нпр. Лурд, Фатима, Јерусалим, Мека, Кум, Варанаси). Читава друштвена инфраструктура таквих места повезана је углавном са пружањем услуга ходочасницима. Отуда се неки од њих називају „градови-хотели“ (нпр. Лурд). Други ранг су делимично специјализовани центри ходочашћа међународног значаја, у којима је сакрална функција само једна од више социо-економских функција као што су административна, индустријска (нпр. Ченстахова, Ле-Пиј-ан-Велај, Мешхед, Алахабад) и туристичка (нпр. Мариацел, Ајнзиделн, Мон-Сен-Мишел). Трећег ранга су сакрални центри националног значаја, у којима је функција ходочашћа једна од више функција или допунска функција (нпр. Монтреал, Варшава, Кијев, Багдад). Четврти ранг су мали сакрални центри, углавном регионалног и локалног значаја, чија функција ходочашћа је уопште допунска или споредна. Део њих функционише само у одређено доба године (углавном Африка и Јужна Америка). Неки центри имају већ стабилизовану функционалну структуру (нпр. Лурд, Мариацел, Ченстахова, Мека, Варанаси), док у другима та структура није јасно одређена (нпр. Међугорје у Херцеговини, Острог у Црној Гори, Дојлстаун у САД, Берима у Аустралији). Разматрајући размештај религија и сакралних центара првог или другог ранга, можемо издвојити 11 главних религијских макрорегиона у свету. Сваки макрорегион обухвата низ култних сакралних места, која углавном имају међународни значај: 1. Европа с доминацијом хришћанства. Главни центри су: Рим, Лурд, Ченстахова (Пољска), Монсерат (Шпанија), Сантијаго де Кампостела (Шпанија), Фатима (Португалија), Кнок (Ирска), Мари450 Закључак ацел (Аустрија), Алтетинг (Немачка), Асизи (Италија), Непокаланов (Пољска), Калварија Забжидовска (Пољска), Ајнзиделн (Швајцарска), Света гора Атос (Грчка), Сергијев Посад (Русија); 2. Северна Африка с доминацијом ислама: Танта (Египат, гроб Ахмада ал-Бадавија, умро 1276. г.), Кајруан (Тунис, џамија Сиди Сахиба, у којој се чувају три длаке из браде Мухамеда), Мулај Идриз (Мароко, гроб Идриза I, умро 791. г.), Уед Риу (Инкерман, Алжир, марабут Сиди Абеда); 3. Западна и источна Африка с доминацијом ислама и енклавама хришћанства и племенских култова: Туба (Сенегал, гроб Ахмада Бамба), Даса (Бенин), Лалибела (манастири у Етиопији); 4. Западна Азија с доминацијом ислама и енклавама хришћанства и јудаизма: Мека, Медина, Јерусалим, Кербала, Кум, Мешхед, Мазар-и-Шариф. 5. Јужна Азија с доминацијом хиндуизма (Индија, Непал) и будизма (Шри Ланка) и енклавама хришћанства, џаинизма, сикхизма и ислама (Варанаси, Хардвар, Ајодхја, Матхура, Дварка, Алахабад, Бодх Гаја, Гоа, Лумбини, Капилавасту, Канди, Адамов врх); 6. Југоисточна Азија с религијама будизма, ислама, хришћанства, и с енклавама хиндуизма (Рангун, Мандалај, Ангкор, Пра Будабат, Борободур, Соло, Манила); 7. Источна Азија с будизмом, конфучијанством, таоизмом, шинтоизмом и енклавама ислама и хришћанства (Таи-шан, Вутаишан, Путуо, Куфу, Кантон, Нара, Кјото, Шикоку, Исе; 8. Средња Азија с будизмом, посебно ламаизмом (Ласа); 9. Централна Азија с исламом (Хива, Бухара, Самарканд); 10. Латинска Америка с доминацијом хришћанства и енклавама племенских веровања: Лујан (Аргентина), Какупе (Парагвај), Апарецида (Бразил), Бом Језус де Лапа (Бразил), Чикинквира (Колумбија), Гваделуп, Пуебла (Мексико); 11. Северна Америка с хришћанством и енклавама других религија: Санта Ана де Бопр (Канада), Нотр Дам ду Кап (Канада), Дојлстаун (САД), Солт Лејк Сити (САД). Религија је главни покретач начина живота и културног идентитета религиозних заједница. Религије су биле моћна кохезиона снага великих империја. Конфучијанизам је био ослонац Кинеског царства више од двадесет једног века. Хиндуизам је основа осећаја јединства народа Индије. Хришћанство је било ослонац Римског царства а потом и великих европских империја, али никад није 451 Географија религија успело да уједини читав европски простор у једну државу. Ислам је био у основи освајачке доктрине Арапа. Религије су такође у основи великих цивилизација. Упркос различитим догмама и схватањима коначне истине, светске религије се данас све више суочавају са заједничким глобалним проблемима у свету, који захтевају и јединствене одговоре. Општи глобални процеси и горући проблеми човечанства, последица су светске мреже технолошког и економског прогреса који се развио у сфери утицаја западних монотеистичких аврамистичких религија током последњих пет векова. Технолошке и економске промене су у спрези с геополитичким, етичким и религијским односима. У модерно доба сведоци смо рађања глобалне цивилизације, која је потекла из технолошког прогреса западњачког порекла. Она је бременита отуђењем човека од природе и човека од човека, услед егоцентризма, економске грамзивости и култа похлепе, потпомогнутог научном технологијом. Решења неких глобалних проблема која таква отуђења носе, треба тражити у духовном обогаћивању на бази морално-етичких и филозофских доприноса различитих религија. У доба политичке и културне глобализације, продубљиваће се екуменско јединство, при чему ће се вероватно формирати нека врста религијске синтезе. Етичка заслуга религије је очување људског достојанства. Губитком достојанства човек би доживео морални пад до нељудског нивоа. Човеково достојанство, а отуда и одговорност за своје поступке, проистиче из његовог духовног бића, т.ј. свести. Етичка заслуга науке је у томе, што је она посвећена откривању истине и суочавању с њом. Наука оспорава традиционалне догме и тражи одговоре и решења проблема у научним парадигмама. У данашњим условима глобализације и глобалних проблема човечанства, наука и религија се све више ослањају једна на другу. У вези с тим, да закључимо речима Алберта Ајнштајна – „Наука без религије је хрома, а религија без науке је слепа“. 452 РЕЧНИК Абасиди – исламска династија (750–1258) с центром у Багдаду (Ирак), у време када је исламска цивилизација достигла зрелост. Абу Бекр – мухамедов таст, први следбеник и наследник (калиф). Започео је писање Курана тако што је записивао оно што је Мухамед говорио. Авалокитешвара – „ослушкивач крикова на земљи“, небески Буда који се слави у махајана будизму. Верује се да је далај лама његова еманација. Авеста – главна свештена књига маздеизма и зороастризма. Анђели – духовна надприродна безтелесна бића која у јудаизму, хришћанству и исламу делују као Божији гласници међу људима. У исламу арханђел Гаврило је Мухамеду објавио Куран. Апостол – (грч. apostolos – „онај који је послат“, посредник или гласник откровења), назив за првих дванаест ученика Исуса Христа. У ширем значењу апостоли су путујући проповедници хришћанства. Аватар (женски род – аватарана) – „онај који силази“ у хиндуизму, оваплоћење бога (углавном Вишнуа) у ликовима Раме и Кришне. Успење је тарана. Агни –бог ватре у хиндуистичким ведама. Адвајта (недуализам) – монистичко учење да је свет један и божански. Адвентизам – религиозна традиција која верује у предстојећи долазак Исуса Христа. Адвентисти седмог дана празнују суботу. Ади Грант – света књига Сикха, наслеђена од последњег живог гуруа Гобиндо Сингха. Ајатолах – „знак божији“. Високи шиитски духовник, чија титула одговара муфтији код сунита. Аквински Тома (1225-1247) – римокатолички теолог доминиканског реда. Алах (арап. Ал и лах – Бог) – име Бога у исламу. Албигојци – катари из Јужне Француске с краја XII и почетка XIII в. Њихово учење се заснивало на дуализму. Сматрали су да је Христос анђео а не бог. Подржавали су целибат и вегетаријанство. Ал Газли (1058-1111) – муслимански правник, бранио суфистички доживљај Бога, негирао могућност људског обоготворења. Али(ја) – рођак и зет Мухамедов, четврти калиф (656-661. г.). Амеша Спента – седам светих бесмртника, који су проистекли од бога или су његова еманација у зороастријанској доктрини. Амида или Амитаба (бескрајна светслост) – Небески Буда који се слави у Кини (Амитаба) и Јапану (Амида). Амрит – заслађена вода, у којој се „крсте“ Сикхи. Амритсар – град у којем се налази Златни храм, најсветије светилиште сикхизма. Храм је саградио Арџан, пети гуру. Географија религија Анабаптисти – протестантски правац, према којем само одрасли људи треба да се крсте, што наглашава веру у крштеног човека, јер само зрели људи могу да имају веру. Аналекти - једна од четири књиге конфучијанског канона. Ананда – будин рођак, следбеник и омиљени ученик. Анатема (гр. anathema – проклетство) – проклетство од Бога, искључење из цркве, највећа црквена казна у хришћанству. Англиканска црква – групација цркава које прзнају као главног међу једнакима кентерберијског бискупа. Ангра Маињу – У зороастризму зло које се супротставља Богу, касније назван Ахриман. Анђели – духовна бића у аврамистичким религијама, која делују као Божји гласници. Арханђел Гаврило је Мухамеду објавио Куран. Апокалипса – религиозна визија краја историје у јудаизму (Књига пророка Данила у јеврејској библији), хришћанству (Откровење Јованово у Новом завету) и исламу. Апокрифни списи – списи мудрости који су укључени у грчку верзију хебрејских светих списа, али не и у канон хебрејске Библије. Апостол – „посланик“, назив за 12 првих ученика Исуса Христа, као и за Павла. Апсолут – Бог или божанско. Аријевци, Аријци – преци савремених Персијанаца, Бахтијара, Белуџа, Даријаца, Таџика и свих Аријеваца Хиндустана. Астрални доживљај – доживљај међусвета у који према теозофији и спиритуализму одлази људска свест после смрти. Неки медијуми и визионари могу то да постигну снагом своје воље. Астрологија – квазинаука о утицају звезда на судбину и карактер људи. Атман – вечна душа у хиндуизму. Упанишаде изједначавају атмана и Брамана, т. ј. душу и бога. Аутокефалија (гр. autos – сам, kephale - глава) – самоуправа, административна независност православне цркве. Ахимса – врлина ненасиља у џаинизму, будизму и неким хиндуистичким сектама. Махатма Ганди је ту идеју претворио у начин политичке борбе. Ахура-Мазда – Владар мисли, врховна божанска суштина, творац безтелесног и материјалног света. Други назив за доброг бога Ормузда у зороастризму. Ахриман – у зороастризму, главни дух који се супротставља Ахурамазди. По природи је насилан и деструктиван. Творац демона и господар пакла. Ашрам – (санскр. – духовно боравиште, манастир), у хиндуизму место где духовни учитељ проповеда своје идеје ученицима. Основни видови делатности су религиозно-просветитељска, издавачка и хуманитарна. 454 Географија религија Баб (арап. - „врата“) – један од оснивача бахајске религије. Право име му је Саид Али-Мухамед (1819 – 1850). То име се односи и на бахајско светилиште у Хаифи (Израел). Бал (семитски Баал, Ваал - „господар“, „владар“) – у западносемитској митологији бог буре, грома и муње, кише и везано с њом плодности. Бахаула („Божија слава“ на арапском) – пророк и оснивач бахајске религије. Право име му је Мирза Хусеин – Али (1817 – 1892). Баптизам – врста протестантизма, која тумачи тајну крштења. Раширена на југу САД. Библија – (грч. – „књига“), хришћанско Свето писмо. Састоји се из Старог завета (49 књига) и Новог завета (27 књига). Настајала је око 1.100 година. Оригинали нису сачувани. Најстарији делови Мојсијевог Петокњижја су из X в. п. н. е., из доба цара Соломона, а последњи део настао је око 96. г. н. е. у време римског цара Домицијана. Библија описује целокупну драму човека, историју његовог спасења почевши од стварања неба и земље у Књизи Постања и завршно са новим небом и новом земљом у Апокалипси. Бинди – знак, најчешће у виду тачке, који Индијци стављају на чело. Поставља се после Пуџе. Благослов (гр. charisma – дар) – у хришћанству, божија милост, дарована човеку (благодат), неопходна претпоставка за „спасење“. Богородица – Девица Марија у православној традицији. Бодхи – у будизму „буђење“, „просветљење“ као крајњи циљ живота. Тако се назива и огромно дрвеће у Индији. Под таквим дрветом Буда је добио просветљење у граду Бодхгаја. Бодхисатва – (санскр. – онај, који тежи просветљењу), будући Буда. Идеални будист који је заслужио нирвану али је добровољно одложио своје коначно ослобођење да би помагао другим живим бићима. Најпознатији бодхисатва је Авалокитешвара, познат као Хуахин у Кини и као Канон у Јапану. Брахма – светски дух у хиндуизму. Бог-творац и једна од три основне форме Апсолута. Брахман – жрец, представник вишег монашког слоја у хиндуизму, и највише касте у Индији. Буда – (санскр. budh – пробуђени), просветљено биће, које је видело истину дхарме. Бхакти – самопредавање у хиндуизму и неким будистичким традицијама. Бхагавадгита – у преводу „Божија песма“, најважнији религиозни текст у хиндуизму. Вартоломејска ноћ – у ноћи уочи празника св. Вартоломеја (24. августа 1572. године) у Паризу је убијено око 30.000 хугенота. Покољ су организовали католичка краљица Катарина Медичи и руководиоци католичке партије Гизе, у циљу гушења протестантског покрета. Покоља је било и у провинцијама. 455 Географија религија Васељенски сабори (екуменски сабори) – скупови делегираних представника хришћанских помесних цркава. На васељенским саборима су разматрани и утврђивани систем веронауке и култа, канонске норме, богослужбена правила и томе слично. У хришћанству је одржан 21 васељенски сабор. Православне цркве признају одлуке само првих седам, одржаних пре Велике шизме: Никејског (325. н. е., када је осуђено аријанство), Константинопољског (381. г. н. е.), Ефеског (431. г. н. е., када је осуђено несторијанство), Халкидонског (или Халдејског, 451. н. е., када се расправљало о инкарнацији Христа), Константинопољског (553. и 680. г.) и Никејског (787. г.). Римокатоличка црква наставила је да одржава саборе све до савременог доба. Ватикан – (лат. – Vaticanus – брдо на десној обали Тибра у Риму) – званична резиденција поглавара римокатоличке цркве. Град-држава, која је настала 1929. г. (44 хектара). Вахабизам – пуритански муслимански реформаторски покрет, који је настао у Арабији у XVIII веку под утицјем Мухамеда ибн Абд ал-Вахаба (1703-1787). Ваџрајана - („дијамантска кочија“), огранак махајана будизма. Синоними су: матрајана, тантрајана, сахаџајана. Веде – (санскр. veda – више, свештено знање) су скуп сакралних химни, песама и упутстава, намењен жрецима хиндуизма да их користе у ритуалима при приношењу жртве. Састоје се из четири збирке. Најстарија је Риг-веда (Веда химни), затим Сама-веда (Веда мелодија), Јаџур-веда (Веда приношења жртава) и Атхарва-веда (Веда заклињања). Прве три веде настале су око 2000 – 1500 г. п. н. е., четврта знатно касније. Вишну – бог чувар у хиндуизму и један од три основна облика Врховног или Апсолута. Гностицизам – Јеретичка секта која се појавила у I в. н. е. и претворила се у покрет езотеричних учења која проповедају спасење преко „гносиса“ (спознаје) истинског божанског бића у себи. Гностици супротстављају знање вери. Њихова тежња била је да врате хришћанство у неку врсту религиозне филозофије. Углавном су излагали другачија учења о Светом тројству, Исусу Христу и његове две природе (божанској и људској), а затим и о стварању света, анђелима, узроцима зла у свету и т. д. Голгота – (арам. – лобања) – брдо са западне стране Јерусалима, на којем су у римско доба кажњавали преступнике. На Голготи је, према јеванђељу, био разапет на крст Исус Христос. У хришћанству Голгота је симбол мучења, страдања и трпљења. Према мишљењу црквених учитеља, место је добило овај назив због тога што је ту био сахрањен Адам, чија је лобања освештана крвљу Господа Исуса Христа. Ово уверење одразило се и на православну иконографију, тако да се на православним иконама Распећа 456 Географија религија Господњег у подножју Часног крста увек слика лобања са две кости, на коју са крста пада Христова крв. Гопе – пастирке. У индијској митологији бог Кришна тајно их је гледао док су се купале у реци Џамни (Јамуни), и забављао се с њима. Једна од гопа била је његова омиљена Рада (Радха). Грех – у хришћанству, нарушавање воље Бога које почиње поступцима Адама и Еве, радње супротне Божијим заповестима. Гуру – духовни учитељ у хиндуизму. Такође назив за десет вођа у сикхизму. Гурудвара – сикхски храм. Гхи – пречишћено уље, које се употребљава у индијској кухињи и у религиозним ритуалима. Дацан – ламаистички храм, манастир. Далај лама (тибет. – океански монах, у смислу океанске ширине) – титула ламаистичког поглавара на Тибету, који се поштује као више биће међу „реинкарниранима“, земаљско оваплоћење (отеловљење) високо поштованог бодхисатве („живог бога“). Девица из Гваделупе – сакрална заштитница сиромашних и обесправљених у Мексику. Када је Шпанија завладала Мексиком, Девица Марија се јавила у Гваделупи једном сиромашном Индијанцу и обећала наду за потлачено домородачко становништво. Деизам – монотеистичко учење, које признаје јединог Бога у виду личности, који ствара свет и њиме управља. Дигамбаре – „умотани небом“, припадници џаинистичке секте који следе махавирино веровање у врлину потпуне голотиње. На јавним местима обично носе одећу. Догма – (грч. dogma – учење), истина вере, утемељена на Светом писму или Светом предању. Догме су најчешће формиране на васељенским саборима. То су обавезни општеприхваћени и општеобавезујући ставови хришћанства, који се сматрају апсолутно истинитим, вечним и непромењивим. Теолози уче да догме не могу бити до краја проверене разумом и да следбеници хришћанства треба просто да верују у њихову истинитост. Негирање неке догме црква оцењује као јерес и ставља под анатему. Дравиди – аутохтоно становништво Индије пре доласка Аријеваца. Друиди – свештеници келтских племена у Западној Европи. Дуализам – веровање да стварност има у суштини двоструку природу. Дух – нематеријално надприродно разумско начело, тј. божанство. У филозофији дух означава нематеријално начело, трансцендент, који се за разлику од материјалног, природног начела, огледа у људском мишљењу, свести, психичким способностима. Душа – по религиозним представама, духовна суштина човека, која је супротна телесном и одређује живот и способности човека. 457 Географија религија Дхарма – у хиндуистичкој и будистичкој традицији означава универзални закон или космички поредак, који је у основи духовног и физичког живота. Све је потчињено том закону: богови, природа, људи. Дхјана (џјана на палијском) – медитација у будизму, позната касније у Кини као чан, у Кореји као сон и у Јапану као зен. Еухаристија – молитва захвалности над безкрвним приношењем жртве; тајна прочишћења; код хришћана причешће. Едем – земаљски рај, по библијској легенди. Езотеричан – (гр. esoterikos – унутрашњи), тајни, намењен за посвећене. Супротно егзотеричан. Егзарх - (гр. exarchos – намесник), у савременом православљу поглавар егзархата, тј. црквеног округа који има релативну самосталност. Елохим – (семит. „el“, „il“ - дух, бог), једно од имена Бога у Старом завету. Употребљава се упоредо са именом Јехова (Јахве). Енциклика – (гр. encyclicus – кружни, циркуларни), посланица римског папе посвећена важним друштвено-политичким, религиозним, моралним питањима. Есхатологија – (гр. eschatos – последњи, logos - учење), религиозно учење о коначној судбини човечанства и света. Завет – договор, споразум, сагласност (са Богом). Закјат – давање милостиње сиромасима у исламу. Зен – јап. буквално „медитација“. Зурван – време. У једном од праваца зороастризма Ормазд и Ахриман проистичу из њега. Сматран је за божанство. Идол – (гр. eidolos – мали лик), лик божанства као предмет поклоњења. Идолопоклонство – као остатак тотемизма и фетишизма очувано је у живим религијама у облику поклоњења иконама, статуама, култним атрибутима, „светим“ књигама, „светим“ моштима и слично. Израиљ – име које је Бог дао старешини Јакову и отуда његовим потомцима, народу Израиљ. Такође, назив за земљу коју је Бог обећао Авраму у раним предањима јудаизма. Искупљење – доктрина помирења у хришћанству, када су Бог и људи постали поново „једно“ кроз жртву Христа. Ислам – арапска реч која значи „предавање себе“ или „покорност“ вољи Бога. Исламизам – исламски фундаментализам, који се састоји у строгој примени Курана и Суне у свакодневном животу. Исмаилити – шиити који признају седам имама. Називају се још и септимани. 458 Географија религија Икона – слика свеца или Христа у православном хришћанству, коју верници поштују, целивају и моле се пред њом. Имам – „узор“ или „пример“ тј. „вођа“ молитве у џамији (салат). У шиизму – легитимни и неоспорни лидер заједнице, потомак Алија и Фатиме. Та титула је дата 1979. г. ајатолаху Хомеинију. Према дуодециманима – шиитима који признају дванаест имама, последњи имам је скривен и очекују га да се врати као махди. Индулгенција (лат. indulgentia – милост), папска потврда, која се продавала верницима за опрост грехова, или за аванс за још не почињене грехе. Прекид трговине индулгенцијама био је један од циљева Реформације. Инквизиција – (лат. inquisitio – истрага), папска канцеларија за откривање и спаљивање јеретика. Основао ју је папа Гргур IX а сачињавали су је фрањевци и доминиканци. Мучење као средство испитивања одобрено је 1252. Укинута је крајем XVIII века. Ишвара – господар, бог у хиндуизму (Вишну, Шива и други). Јахве (Јехова) – врховни Бог у јудаизму, име Бога Израиља, који се открио Мојсију. Име значи „ја јесам“. У гласном читању светих списа то име није смело да се изговара па га је замењивао хебрејски Адонаи (Господ). Јатра – поклоњење (у хиндуизму). Јерес – (гр. hairesis – школа, секта) – религиозно учење, које одступа од званичне црквене доктрине у питањима догматике и култа. Јин-јанг – женски и мушки принцип у таоизму. Јога – (санскр. – сједињење, размишљање, посматрање), практиковање унутрашње медитације у индијским традицијама, чији је циљ потпуна концентрација на бога, сједињавање с богом. Јодо (џодо) – јап. „чиста земља“, један од небеских путева ка нирвани. Каба (ћаба) – „божија кућа“ у облику коцке, која се налази у центру џамије у Меки. У зиду је уграђен „црни камен“ (вероватно метеоритског порекла). То је светилиште, место ходочашћа и тачка којој се окрећу сви муслимани у време молитве (салата). По легенди, Кабу је саградио Аврам. Кабала – (др. јевр. quabbalah – препричавање), средњовековно јеврејско мистично учење, приказано у књизи „Зохар“ (Шпанија, 13. век). Базира се на симболичком тумачењу светих текстова, при чему се речима и бројевима придаје мистични значај. Ками – у шинтозму, бог или дух који објављује своје присуство кроз слике и симболе. Канон – (1) јапанско име бодхисатве Авалокитешваре у женском лику (кинеска Гуан-јин или Куан Јин); (2) правило догматског карактера у хришћанству (гр. kanon – правило), у које се не сумња као у „богонадахнуту“ истину. Канонско право у православној цркви је скуп закона (канона), 459 Географија религија који су утврђени претежно на васељенским саборима. Одређује структуру цркве, култ, живот свештенства, монаха и верника. Канонски закони – закони и правила којима се руководи црква. Карма – (санскр. буквално „поступак“, „деловање“, обавеза, дуг); у хиндуизму и будизму вера да људским животом управљају резултати његових поступака у прошлим животима. Појам карме тесно је везан са појмом самсаре. Хиндуисти у вези с тим кажу: каква карма - таква и самсара. У будизму та реч је попримила значење етичког „банковног рачуна“, на коме се стање стално мења под утицајем нових добитака или губитака, за све време људског живота. Равнотежа људске карме у сваком тренутку одређује се величином плуса или минуса претходног добитка или губитка. Носилац карме може, ако хоће, да својим будућим деловањем промени то стање набоље или нагоре. На тај начин, човек је слободан да сам ствара своју карму. Касте – друштвени слојеви који одражавају поделу рада. У хиндуизму постоје четири главне касте: брамани (свештеници), кшатрије (ратници), вајшије (обични људи), шудре (слуге). Групе изван касти сматране су недодирљивим (парије) и прогоњене су из друштва. Китаб-и-агдас – „Најсветија књига“ бахајске религије (аутор Бахаули). Коџики – шинтоистички списи, сабрани у VII веку. Кришна – по хиндуистичкој митологији, један од аватара бога Вишнуа, заштитника универзума. Кришнино име, дословно „тамни“, „црни“, „мрачни“. Култ (лат. cultus – поштовање) има два значења: поштовање и поклоњење. Куран – буквално „читање“; у исламу света реч Алаха, која је вечна и откривена пророку Мухамеду. Курејш – водеће племе у Меки, којем је припадао Мухамед. Космос – уређени свет, васиона. Космогонија – астрономска знања о небеским телима, њиховом развитку и системима. Крштење – тајна потапања у воду, поливања или прскања водом, кроз коју човек бива посвећен у хришћанској цркви. Лавра – (гр. laura – пролаз), велики православни мушки манастир. Ли – у конфучијанству, правилно понашање. У неоконфучијанској филозофији – принцип, духовна суштина или енергија, повезана с чи или материјалном енергијом. Лингам (Линга) – фалусни симбол, мушки елемент, поштован као извор живота, обично се повезује са богом Шивом. Према легенди, Вишну и Брахма су затражили од Шиве да узме неки облик, да би му се поклонили, и он је узео форму лингама. 460 Географија религија Логос – грчки „реч“ или „разум“. Разматрања о логосу развио је јеврејски филозоф Филон Александријски. Јеванђеље по Јовану поистовећује Христа са претходним Божијим логосом. Лотос – водени цвет, будистички симбол просветљења. Корени лотоса налазе се у блату, а чисти бели цвет се отвара изнад воде. Лотосова поза је стил усправног седења са прекрштеним ногама. Користи се као поза у медитацији у хиндуистичкој и будистичкој пракси. Љубав – „агапе“ на грчком, топли, милосрдни односи према другим људима, што је основа хришћанског доброчинства. Слично рен у конфучијанству значи срдачност и добронамерност према другим људима. Мазар – гробница, маузолеј, најчешће у централној Азији. Маитреја – будући Буда. Мандала – сакрални дијаграм у будизму и хиндуизму, изражен кроз геометријске фигуре које представљају космичке правце с великим бодхисатвама. У центру је круг који симболизује обитавалиште богова. Интерпретира се као модел васионе или карта космоса. Мантра – магична формула у хиндуизму и будизму. У зороастризму мантре су моћне речи, молитве које се приписују Заратустри. Марабу – светац или свети човек у северноафричком исламу. Масџид – џамија, најчеће четвртаста џамија. Махабхарата – епска историја Индије, укључује и Бхагавадгиту. Махавира – „Велики херој“, друго име пророка Вардхамана, оснивача џаинизма. Махаврата – велики завет, који даје сваки џаинистички монах, да неће причињавати штету, лагати, одавати се телесним насладама, красти и да неће поседовати ништа. Махајана – санскр. велика кочија или широки пут спасења, правац у будизму настао четири века после смрти Буде. Проповеда пут Буде и базира се на филозофији пустоте. Укључује нове правце као на пример будизам „Чиста земља“. Назива се и „северни будизам“. Махатма – велика душа (име Гандија). Махди – у исламу, досл. „онај који је вођен“. Онај који ће се вратити на дан страшног суда, да успостави правду и истину. Код сунита понекад се идентификује с Исусом, код шиита увек са скривеним имамом. Мацури – шинтоистички празник. Медина – (арапски Итхриб) – град у Арабији, где је Мухамед основао исламску заједницу 622. г. и где је сахрањен. Мека – свети град ислама где је рођен Мухамед и где се налази Каба. Медитација – концентрација мисли, свесних и подсвесних, на један објект. Мела – празник у хиндуизму. 461 Географија религија Месија – човек који ће доћи у будућности да обнови Израел и да успостави вечни мир. Та титула била је дата Исусу из Назарета, на грчком названом Христос, што је у ствари превод хебрејске речи машиах (Месија). Метафизичко – опште схаватање, да је физички свет секундаран у односу на вишу духовну сферу, и да се истински људски идентитет налази у сфери духовног. Мико – назив за шинтоистичког жреца. Миленаризам – вера да ће после Другог доласка Исуса Христа уследити хиљадугодишњи период (миленијум), када ће његови следбеници живети с њим у небесима. Милост – божија сила, која обасјава људе и даје им снагу за добра дела и спасење. Мит – ауторитативна прича о боговима. Миро – свештено уље, које се користи при црквеним обредима. Миропомазање – помазање уљем као део обреда крштења. Михраб – олтар у џамији који је смештен у правцу Меке. Мицва – заповести у јудаизму. Има их десет основних, а по традицији 613. Мишна – досл. „учење“, збирка усмених закона у јудаизму, коју треба разликовати од Светог писма и правних тумачења (мидраш-халаха). Мокша – ослобађање од циклуса реинкарнације у хиндуизму, стање достизања пуноће истине и мира, сливања с божанским (нирвана). Мошти – нераспаднути остаци давно умрлих светаца, који сведоче о њиховој светости. Мошти су предмет религиозног поклоњења у католицизму и православљу. Монофиситство (гр. monos – једна, physis – природа), богословскодогматско учење о једној природи Христа – божанској, а не о две – божанској и људској, осуђено на Халкидонском сабору 451. г. Данас су то прехалкидонске хришћанске цркве: Коптска, етиопска, јерменска и сиријска. Муслиман – верник који се потчињава учењу ислама и припада исламској заједници (умма). Муфтија – у исламу доктор права, који даје правне савете и тумачи декрете (фетва). Мухамед – врховни пророк у исламу, рођен у Меки 570., умро у Медини 632. Наби – пророк у исламу, укључујући Ибрахима (Аврама), Ису (Исуса) и Мухамеда. Нембуцу – призивање Буде у јапанском будизму „Чиста земља“. Несторијанци – присталице Цркве Истока који су се због различитог тумачења улоге Христове мајке Марије одвојили од осталих хришћана након сабора у Ефесу 431. г. Данас их највише има у Ираку и Ирану. Нечастиви – грешни, порочни, неверник. Никеја – антички град у Битинији, Мала Азија (данас Изник), у којем су одржани Први и Седми васељенски сабор. 462 Географија религија Нирвана – (санскр. - „утрнуће“), у будизму и џаинизму означава ослобађање од самсаре (прекид цикличне реинкарнације) и врховни моменат постизања истинског мира са собом и са светом. У том стању престају жудња, незнање, мржња. Окултизам – систем веровања у надприродни свет, доступан за посвећене који имају тајно знање, који посредством одговарајућих чини могу да сазнају његове тајне и да придобију знање, мудрост и снагу. Ормузд – види Ахура Мазда. Паганство – (од лат. „пагус“ – сеоски), религијске традиције обожавања природе. Односи се на првобитне култове, веровања и политеизам уопште. Идолопоклонство. Пагода (санскр. bhagavat –– свештени), будистички храм, култна грађевина у виду вишеспратне куле, у којој се чувају будистичке реликвије. Пакао – место у којем душе злих и покварених после смрти испаштају за своје грехе. Пали – средњовековни архаични језик у Индији. Панкашила – пет прописа у будизму: уздржавање од одузимања живота, од крађе, од порочних телесних наслада, од лоших речи и од опојних материја. Папа – поглавар римокатоличке цркве. У традиционалној католичкој теологији се верује, да је он директан опуномоћени наследник апостола Петра. Парси – религиозна заједница следбеника зороастризма у западној Индији, досељена из Ирана од VII до X века, у периоду арапских освајања. Пахлави – „средњоперсијски“ језик у доба Сасанида. Политеизам – вера у више богова, или веровање да се бог појављује на различите начине. Православље – дословно, правилан начин да се „слави“ Бог. Правилан метод богопоштовања, теолошке праксе и вере. Пракрти – појам природе или материје у хиндуизму. Прасад – у хиндуизму, ритуални дарови (најчешће храна), који се деле богомољцима, приношење жртве. Природне религије – разматрају васиону као сакрално живо биће. Пантеистички квалитети божанског прожимају и повезују читав природни свет. Пуџа – богослужење у хиндуизму. Рабин – вероучитељ по традиционалној Тори у јудаизму. Духовни вођа јеврејске заједнице. Рај (едем) – обитавалиште Бога и коначно одредиште спасених. По библијској легенди, из раја су били изгани први људи Адам и Ева због греха. Рамадан (Рамазан) – свети месец поста у исламу, у време којег је било прво куранско откровење. 463 Географија религија Реинкарнација – веровање да људске душе преживљавају смрт и поново се рађају у неком другом бићу, пролазећи тако кроз низ живота. То је у основи хиндуистичког схватања самсаре, која буквално значи „лутање“ од једног живота до другог. Религија – (лат. religere – посветити се некој активности, religare – чврсто повезати), вера у неку вишу вредност, коју човек и верска заједница сматрају за свету. (1) Један од облика друштвене свести, заснован на вери у постојање Бога или богова, надприродних сила; (2) један од праваца такве друштвене свести, нека вероисповест, нпр. хришћанска, муслиманска и друге религије. Религиозна слика света – скуп општих представа о свету, његовом постанку, структури и будућности. Свака религија има властиту слику света. Ритуал – сакрално, често празнично извођење, с циљем да се промени статус-кво кроз сусрет са сакралним или свештеним. Ричи – ведски пророк. Садху – свети човек, аскета, самотњак. Сакрално – (лат. sacer – свети), дефинише се на апстрактан начин, као нешто што је сасвим другачије од људског, што изазива необјашњиву трему и узбуђење, истовремено плаши и привлачи, што је неспознатљиво за човека, што се сједињује са човеком кроз различите религије, што чини религију као такву. Сакрализација – (1) приписивање материјалним предметима, бићима, радњама, нормама понашања и т. д. магичних својстава, светости; (2) увођење у сферу религиозног санкционисања социјалних односа и институција (супротно секуларизацији). Секуларизација – (лат. saecularis – световни), процес ослобађања разних сфера друштва, свести, социјалних односа и институција од утицаја цркве, религије. Салат – ритуална молитва, коју муслимани врше пет пута дневно. Самсара – (буквално – „поновно рађање“, „пролаз кроз различита стања“). У хиндуизму и будизму то значи ток постојања, који се састоји од циклуса рађање – смрт – рађање (реинкарнација). Нови облик реинкарнације човека одређује његова лична карма. Сангха – заједница будистичких монаха. Санскрит – свети језик у Индији и језик ведских текстова. Саошјант – спаситељ света, у зороастризму. Сасаниди – династија владара Ирана 200 (226) – 651 г. н. е. Сатана – ђаво, шејтан, зао дух, антихрист, пали анђео, непријатељ Бога. Сатанизам – вера и поштовање сатане као извора зла. Сатори – просветљење у зен будизму. Саум – исламски пост, посебно током светог месеца рамадана. 464 Географија религија Свами – „господин“, „учитељ“. У хиндуизму та почасна титула даје се обично аскетама, монасима, вођама или оснивачима религиозних група. Светамбаре – „обучени у бело“, џаинистичка секта која не практикује монашку голотињу. Сваки монах или монахиња носи белу одећу из три дела. Највише их је на северу Индије. Секта (од лат. sekta – затворена група људи) – заједница верника, који се супротстављају владајућем религиозном учењу. Секуларизам – световни послови или догађаји одвојени од религиозних ствари. Секуларист је човек који није религиозан или повезан с неком религиозном институцијом. Септуагинта – (лат. septuaginta – седамдесет), превод Старог завета на грчки језик, који су према легенди извршили у II веку пре н. е. у Александрији, 70 преводилаца за 72 дана. Права је истина да је превођен читав век. Септуагинта се састоји од књига и посебних текстова, од којих су 10 потом ишчезли. Од сачуваних књига, православље признаје као канонске 50, јудаизам 39. Превод из I в. н. е. назива се Итала, а превод на латински из IV-V в. н. е. назива се Вулгата. Превод на црквенословенски урадили су Ћирило и Методије у IX в., а на српки Ђура Даничић 1857. (Стари завет), и Вук Караџић 1847. (Нови завет). Сидхарта Гаутама – први Буда („пробуђени“) и оснивач будизма. Сикх – буквално „ученик“, следбеник сикхизма. Сион – локација и хиљадугодишње Божије царство на Земљи. Синкретизам – (гр. syncretismos – сједињавање), стапање и узајамно усаглашавање различитих култура и религија у њиховом историјском развоју. На пример, хришћанство има синкретички карактер, обједињујући елементе јудаизма, стоицизма Сенеке и античких култова. Такав карактер имају ислам, јудаизам, сектантска вероучења и култови. Синкретизам сведочи о прожимању и земаљском карактеру узрока, који су створили религију. Ступа – будистички споменик или гробница у којој се чувају свете реликвије, формализована као централни елемент у храмовима и пагодама. Суна – (арап. обичај, образац) света предања о пророку Мухамеду, која чине други део исламског шеријата, или закона, док је Куран први и најважнији део. Сунити – већина муслимана, који верују у то, да сваки добронамерни муслиман може бити имам; они преферирају постизање сагласности посредством консензуса и не признају постојање особите свете мудрости, оваплоћене у руководиоцима (имамима), за разлику од шиита. Сура – глава Курана; има их укупно 114. Сунјата – празнина, пустота, базирана на филозофској доктрини махајана будизма. Слично у хришћанству – таштина. Суфизам – мистични или мисаони правац у исламу. 465 Географија религија Талмуд – основни текст на арамејском у јеврејској традицији у две форме: вавилонска и палестинска. Тантра – ритуална форма у будизму и хиндуизму. Понекад означава женску силу бога. Теологија – (гр. theos - бог, logos - учење), учење о Богу, његовим квалитетима, обележјима и својствима у католичкој и православној традицији. Слично учење у православној традицији назива се богословље. Ипак православље одбације сваку могућност спознаје Бога. Његов циљ је слављење Бога. Теозофија – (гр. theos – бог, sophia – мудрост, богопознање), религиознофилозофско учење, које проглашава божанску мудрост за предмет спознаје, а за његов извор – мистичну интуицију и откровење. Теогонија – (гр. theos - бог, goneia - рођење), скуп митова о пореклу богова, који представљају стихијске силе природе. Поетско дело „Теогонија“ Хесиода (VIII/VII век пре н. е.). Теравада (Тхеравада) – „учење старијих“, облик будизма који се исповеда у Шри Ланки, Мијанмару, Тајланду, Камбоџи, Лаосу. Држи се учења Винаја Питаке и одбацује учење бодхисатви. Трипитака – „три кошаре“, назив будистичких списа (Винаја питака, Сута питака и Абидама питака). Тиртанкар – буквално „проводник брода преко реке“. Светац проповедник у џаинизму. Један од 24 гуруа. Тора – у јудаизму, учење или закон, предат од Бога у усменој и писменој форми Мојсију на планини Синај. Садржана је у првих пет књига Библије. Тотемизам – веровање у тотеме или идоле за које се сматра да су родоначелници села, рода или племена, у којима су утеловљени духови предака. Трансценденталан – у филозофији Канта, означава објект изван граница могуће спознаје – „неспознатљив“, предискуствен, априоран, „у себи“. Трансцендентан – оносветски, наднараван. Тримурти – „тројна форма“ главних хиндуистичких богова Брахме (бога творца), Шиве (бога рушитеља) и Вишнуа (бога чувара), као тројна глава на заједничком телу. Тројица – у православном хришћанству Бог се састоји из три бића – Оца, Сина и Духа светог, обједињених у једно. Улема – учен, образован у духу ислама, духовник. Умма – исламска општина, која прелази границе држава. Унитаријанство – покрет који негира доктрину Свете тројице. Упанишаде – (санскр. – „тајно учење“), религиозно-филозофски коментари веда. Потичу из периода од IX-VIII в. пре н. е., и представљају велики део филозофских основа хиндуизма. Урду – ирански језик, настао од језика парси и од локалних наречја. 466 Географија религија Фетишизам – поштовање фетиша т.ј. материјалних предмета, којима сујеверна фантазија приписује надприродне моћи. Филиокве – (лат. filioque - „и од Сина“) – фраза која је укључена у кредо римокатоличке цркве и сматра се за погрешну у православној цркви. Формулисана је на Толедском црквеном сабору (589. г.) као додатак хришћанском симболу вере о пореклу Светог Духа од Бога Оца „и од Бога – Сина“. Та фраза је допринела расцепу хришћанства 1054. г. Филозофија – љубав према мудрости. Фраваши – вечна душа људи, по зороастризму. Хаџ – поклоњење у Меки, обавезно за сваког муслимана, ако је у могућности. Хаџи – који је извршио хаџ. Халиф (Калиф) – духовни вођа исламске заједнице после Мухамедове смрти. Прва три халифа владала су из Медине; Умајади из Дамаска, а Абасиди из Багдада. Сунитски муслимани поштују само четири прва халифа. Од 1517. г. седиште халифа било је у Истанбулу. Кемал Ататурк је укинуо халифат 1923. Харам – свето место у исламу, „свети, забрањени“ (отуда потиче „харем“). Сала за молитве у џамији. Харизма – (гр. charisma – дар), благодат, Божији дар, посебна моћ, коју је Свети Дух даровао апостолима у Jерусалимском храму на Педесетницу за превазилажење грешности и достизање спасења. Хасидизам – покрет, који је настао међу Јеврејима у Украјини и јужној Пољској у XVIII веку, са јаком тежњом ка мистицизму. Холокауст – грчка реч за жртву паљеницу (буквално „цело изгорено“). Данас означава нацистичко истребљивање Јевреја. Хинајана – буквално „мала кола“. Старија и конзервативнија школа будизма позната и као тхеравада, чији је циљ да се сачувају изворна будистичка доктрина и обреди. Хиџра – „миграција“ пророка Мухамеда и прве муслиманске заједнице из Меке у Медину (622. г.). Ходочашће – путовање у свето место, које се предузима у знак поклоњења, прославе или окајавања. У исламу хаџилук. Хтонични бог – у древном Египту, бог који представља подземни свет. Хугеноти – (нем. Eidgenossen – саборци), присталице протестантскокалвинистичке цркве у Француској (види „Вартоломејска ноћ“). Хурије – (арап. hur – црнооке) – према Курану, чаробне девице („чисте жене“), које настањују муслимански рај. Црква (грч. kyriake, досл. – божији дом). Треба разликовати појмове цркве као култног објекта, као религиозне вероисповести и као институције. Царство небеско (Царство Божије) – религиозна представа о идеалном свету и савршеном духовном стању. У библијској традицији сусреће се у јеванђељу по Матеју. 467 Географија религија Чакра – точак, симбол Сунца. Чакре се називају енергетски центри тела у јоги. Чан – медитација и име школе у кинеском будизму, познате у Јапану као зен. Чинват (Чинават) – мост страшног суда у Заратустрином учењу. За добре душе се проширује и оне прелазе у царство бескрајне светлости а за зле се сужава тако да падају у понор пакла. Чиста земља – покрет који се проширио из Индије у Кину и Јапан. Назив потиче од „чисте земље“, коју је видео Амитабха - буда (јап. Амида). Чудо (слично као „знамење“, „откровење“) – необична појава или догађај који не може бити објашњен у светлу постојећих закона природе. Према религијском погледу на свет чудо је резултат умешаности надприродних сила у ток природних или друштвених процеса и приписује им се посебан значај у животу и судбини човечанства, народа и појединих људи. Џамија – арапска и турска реч која означава храм у исламу. Џина – „победник“, титула Махавире. Следбеници су му џаинисти. Џива – душа у џаинизму. Џихад (газават) – исламска концепција „светог рата“ против неверника. Под утицајем мистика тумачи се и као борба са самим собом, с ђаволом у људској души („Велики џихад“). Шабат – у јудаизму, седми дан у недељи (субота) намењен за одмор и неговање јеврејских традиција. За хришћане то је недеља, а за муслимане петак. Шаман – тунгуска реч из Сибира, означава човека надареног посебним моћима, који може да лечи или налази дивљач за ловце. Често преживљава смрт и прерађање. Шеик – старешина, поглавар религиозног ордена у исламу. Шеријат – „пут“ или исламски закон. Садржи два дела: Куран и Суну. Шива – бог рушитељ у хиндуизму, један од три основна облика Апсолута. Шиизам – форма ислама која не признаје Суну, предање. Води порекло од Шиа-и-Али, партије Алија, мужа Мухамедове кћери Фатиме. Шиити верују да је Мухамед означио свог зета Али ибн Аби Талиба, за свог наследника у улози имама исламске умме. Имам је старешина исламске заједнице који води порекло из Пророкове породице. Шиити се деле на септиманите (признају седам имама) и дуодецимане (признају дванаест имама), с тим што је дванаести скривен и појавиће се као махди. Шинтоизам – древна јапанска религија која представља веровања у много локалних богова - камија. Шизма – раскол у цркви. Шраман – (санскр.: śramana) – подвижник, испосник, следбеник. Корен „śram“ значи „усиљено се трудити“, „настојати“. У палијском Канону означава следбенике Буде – „шрамани-брахмани“. 468 ЛИТЕРАТУРА Abid Husain A. (1997): The national culture of India. National Book Trust, India, New Delhi (first ed. 1978). Андросов В. П. (2001): Будда Шакьямуни. Москва. Armstrong K. (2002): Islam – A Short History. London, „Phoenix“. Arnold Lübeck (1868): Chronica Slavorum (изд. J. M. Lappenberg). MGH SS. t. XXI, s. 115-250, или: Scriptores rerum germ. In usum scholarum. Hannover. Афанасиевъ (1866-69): Возренъ Славяанъ на природу, т. 1-3. Москва. Бајић А. (2006): Словенски богови на Балкану. „Пешић и син.“, Београд. Balta P. (1986): L'Islam dans le monde. Paris, La Decouverte. Беј Е. (1990): Мухамед – рађање и успон ислама. „Просвета“, Београд. Бейджент М., Лей П., Линкольн Г. (1997): Святая кровьь и святой Грааль. Москва, „Крон-пресс“. Берђајев Н. (2002): Човек и машина. Изабрани есеји. „Бримо“, Београд. Бернал, Дж. (1956): Наука в истории общества. Москва. Berresford E. P. (2003): A Brief History of the Celts. London. Besant A. (2006): Sedam velikih religija. Metaphysica, Beograd. Bhardwaj S. M. (1973): Hindu Places of Piligrame in India (A Study in cultural Geography). Berkeley, Univ. of California Press. Bidder I. (1973): Lalibela. London. Blackburn S. H. (1984): Death and Deifications: Folk Cults in Hinduism. History of Religions (Chicago), vol. 24. Borstin D. (2003): Svet otkrića. Pripovest o čovekovoj potrazi za spoznajom sveta i sebe samog. “Geopoetika”, Beograd. Bom, D. (1987): Istočni i zapadni pristupi celovitosti. „Kulture istoka“, 12, Beograd. Буркхард Я. (2003): Век Константина Великого. „Центрполиграф“, Москва (Burckhardt J., The age of Constantine the Great). Велесова књига. „Пешић и синови“. Београд, 2004. Винер Н. (1964): Кибернетика и друштво. Београд. Wallerstein I. (1995): After Liberalism.The New Press, New York. Walker B. (1968): Hindu World. An Encyclopedic Survey of Hinduism. Vol. 1-2. London, George Allen and Unwin Ltd. Vasiljev S. L. (1987): Istorija religija Istoka. Novo delo, Beograd. Wilhelm R. (1968): The I Ching or Book of Changes. Routledge, London. Географија религија Vilber K. (1989): Nove religije. „Kulture Istoka“, № 21, Beograd. Вишњевский, А. Г. (2005): Изабранные демографические труды. Том I. „Наука“, Москва. Врионис С. (1999): Славянското общество на Балканите (VI-VII в.). София. „Парадигма“ (превод с грчког). Вуконић Б. (1990): Туризам и религија. Школска књига, Загреб. Гавриловић Ж. (1991): Улога Српске православне цркве у стварању и одржавању националног бића српског народа. “Писац”, лист књижевне заједнице Новог Сада, бр. 14, 25. II 1991. Гамс А. (1970): Библија у светлу друштвених борби. Београд. Gardet L. (1977): Les hommes de l'Islam. Paris, Hachette Gaudefroy-Demombynes M. ( 1988): Narodziny islamu. PIW, Warszawa. Глумац Д. (1999), Библијска археологија. Београд-Србиње. Голубчиков, Н. Ю. (2004): Климатические пояса и природные зоны в жизни народов. Москва: Газета „География“, 32. с. 10-16. Grupa autora (1994): A Profile of the Baha'i Faith and Its Worldwide Community. Office of Public Inform., Bahaí Int. Community, New York. Grupa autora (1990): Svjetska kulturna i prirodna baština. INCAFO S. A. Madrid i Prosvjeta, Zagreb. Grevs R. (2003), Grčki bogovi i heroji. Alnari, Beograd. Грчић, М. (1987): Неки филозофски проблеми друштвене географије. Зборник радова са симпозијума "Идејне и друштвене вредности географске науке, ЦМУ, Београд, с. 36-52. Грчић, М. (1990): Геопросторне науке и њихов однос према геоекологији. Зборник "Екологија и географија у решавању проблема животне средине". Посебна изд. СГД, књ. 69, Београд, с. 36-40. Грчић М. (1998): Научне школе у политичкој географији и геополитици. Зборник радова ГИ "Јован Цвијић" САНУ, 47-48, Београд. Грчић М. (2000): Политичка географија. Географ. факултет, Београд. Грчић М. (2001): Теоријско методолошки проблеми географије. „Глобус“ 26. Српско географско друштво, Београд, с. 41-54. Грчић М. (2005): Теоријски, методолошки и дидактички проблеми развоја географије. Гласник ГД Републике Српске, 9, (а), Бања Лука. Грчић М. (2005): Теоријски модели стадијално-еволутивног развоја цивилизација. Гласник СГД, LXXXV, (2), (б), Београд. Грчић М., Слука А. Н. (2006): Глобални градови. Београд: Географски факултет унив. у Београду и Гео. фак. МГУ “М. В. Ломоносов”. Грчић М. (2008): Становништво као демографски систем. „Демографија“, V. Институт за демографију Географског факултета, Београд. Грчић М. (2009): Теоријски концепт за проучавање цивилизација као друштвено-географских система. „Демографија“, VI. ИДГФ, Београд. 470 Литература Гумилев Л. (2003): Конец и вновь начало. Москва, „Айрис пресс“. Гумилев, Н. Л. (1990): Этногенез и биосфера Земли. Ленинград. Guisan I., Imber W. (1990): Le Gange, Fleuve sacre de L'Inde, Mondo SA, Lausanne. Dalaj-lama XIV i grupa autora (1996): Svӗt tibetského budhismu. „Slovart“, Praha. Данильян О. Г., Тараненко В. М. (2007): Религиоведение. Москва, „Эксмо“. Джоргънсън Л. Д. (2008): Религията на светиите от последния ден (мормони) в Америка и по света. У књ. Нюзньр Дж. (ед.), (2008): Световните религии в Америка, „Кх“, София, с. 405-427. Deffontaines P. (1948): Géographie et Religions. Paris. Дел деЧант (2008): Световни религии „произведени“ в САЩ: Апокалиптични общности – адвентистите от седмия ден и свидетелите на Јехова. У књ. Нюзньр Дж. (ед.), (2008): Световните религии в Америка, „Кх“, Сфия, с. 281-301. Димитгријевић М. (1926): Седам мора и три океана. Београд. Дубровская О. (2003): Древние религии мира. Москва, „Рипол классик“. Dietrich (1885): Die geographischen Anschauungen einiger Chronisten des XI und XII jahrunderts. – Zeitschrift für Wissenschaftliche Geographie, Bd. V. Wien, 1885. Eliade Mircea (1968): Le Chamanisme et les techniques archaiques de l’extase. Payot. Елијаде М. (1996.): Водич кроз светске религије. Народна књига - Алфа, Београд (Eliade M., Cuoliano I., The Eliade Guide to World Religions). Eliade M. (1983): Megaliti, hramovi, ceremonijalni centri: Zapadna Evropa, Mediteran, dolina Inda. У књ. Tomović M. (1983): Megaliti (izbor tekstova). „APXAIA“, Beograd. Жогов Б. (1995): Християнска Сирия – Пьтепис. Демократически преглед, бр. 1 (1995). София, с. 255-267. Žukovska N. L. (1986): Lamaizam i rani oblici religije. Beograd. Жерар де Сед (1998): Тайна катаров. Москва, „Крон-пресс“. Занд Ш. (2010): Кто и как изобрел еврейский народ. Москва, „Эксмо“ (пер. с ивр. М. Урицкого). Заратустра (2008): Учение огня. Гаты и молитвы. Москва, „Эксмо“, 2008. Ikuno Z. (1975): Biruma bukkyo. Okurashuppan. Tokyo. Imber W. (1986): India. Berlitz country guide. Lausanne, Switzerland. Jackowski A. (1991): Zarys geografii pielegrzymek. Zeszity Naukowe Uniwersytetu Jagiellońskiego MVI, Prace geograficyne, z. 85, Krakow. Јанићијевић Ј. (1998): Културна ризница Србије. Београд. 471 Географија религија Јовановић Б. (2007): Етика Христовог мача. “Култура, уметност, наука”, Политика, бр. 52, година L, 7. април, 2007. с. 5., Београд. Jordan G. T., Domsh M., Rowntree L. (1994): The Human Mosaic. Six. ed. Harper Collins, New York. Kapra F. (1997): Tao fizike. Opus, Beograd. Kaul F. (1991): Gundestrupkedlen. København. King R. (1972): The Pilgrimage to Mecca: Some Geographical and Historical Aspects. Erdkunde, Bd. 26. Heft 1/4. Kitagawa J. M. (1967): Three Types of Pilgrimage in Japan. Studies in Mysticism and Religion presented to G. G. Scholem, Jerusalem, The Magnes Press. Коростовцев М. А. (1976): Религия древнего Египта. Москва. Koterel A., Storm R. (2004): Sveobuhvatna enciklopedija mitologije. „Alnari“ Beograd. Крим К. (уредник) (2004): Енциклопедија живих религија. Нолит, Београд. Оригинал: Crim K. (red.), Abingdon Dictionary of Living Religions, Abingdon Press, Nešvil, 1981. Лао Це (2003): Књига о Даоу и Деу. превео Р. Пушић, Плато, Београд. Лефор Р. (2001): Планина храма или Харам. Курир Унеско, 1/2001. Lapp, R. (1965): The New Presthold.The Scientific Elite the USES of Power. N. Y. Лестер Ч. (1996): Будизам. У књ. Ерхарт Б. Х. (1996): Религиозные традиции мира. Т. 2. Прев. с енгл., „Крон-пресс“, Москва. Ларсен Дж. (2008): Индуизмьт в Индия и в Америка. У књ. Нюзньр Дж., Световните религии в Америка, София. Leže L. (2003), Slovenska mitologija. Bonart, Nova Pazova, prev. s fr. R. Agatonović. (Nasl. оrig.: Louis Leger, La mythologie Slave, Paris,1901). Лилов, А. (2004): Диалогът на цивилизациите. София: ''Захарий Стоянов''. Линг Т. (2000): Историја религије Истока и Запада, СКЗ, Београ. Liversaž T. (2005): Kelti u Evropi – umetnost, religija, istorija, Beograd, „Clio“ (prevod s danskog). Мандзаридис И. Г. (2004): Социологија хришћанства, ХКЦ, Београд. Manorama Yearbook. Mumbai, 2005. Мано-Зиси Ђ., Гарашанин М., Ћоровић-Љубинковић М. (1950): Етногенеза Јужних Словена у раном средњем веку према материјалној култури. Уметнички музеј у Београду, Београд. Маца К. (2009): Поклоничка путовања, „Службени гласник“, Београд. Mejor M. (1980): Buddysm. KAW, Warszawa. Мень А. (1991): История религии: В поисках Пути, Истини и Жизни. В. 7 т. Москва, СП „Слово“. Mignolo, W. (2000): The Many Faces of Cosmo-polis. Vol. 12. № 3, Fall. 472 Литература Mignolo, W. (2000): Local Histories - Global Designs. Coloniality, Subatern Knowledges, and Border Thinking. Princeton Univ. Press. Mignolo W. (2000): Coloniality at large: Time and the colonial difference. Time in the Making and Possible Futures. Ed. Laretta E. R. Unesco /ISSC/ Educam. Rio de Janeiro. Miller M. J. and Hayes H. J. (1986): A history of Ancient Israel and Judah. Westminister Press, Philadelphia. Милеуснић С. (2006): Водич кроз манастире у Србији. „Завод за унапређење васпитања и образовања“, Београд. Миланковић, М. (1928): Кроз васиону и векове. Матица срп., Нови Сад. Милошевић П. (2001): Археологија и историја Сирмијума. Матица српска, Нови Сад. Моравија А. (1965): О Индији. Матица српска, Нови Сад. Moltmann J. (1995): Human rights, the Rights of Humanity, and the Rights of Nature. In: Johann Baptist Metz and Jürgen Moltmann. Faith and the Future. Essays on Theology, solidarity and Modernity. New York, Orbis. Muchembled R. (2000): Une historie du diable XIIe-XXe sièle. Èd. Du Seuil. Мутафчиев П. (1993): Поп Богомил и св. Иван Рилски. У књ. Мутафчиев П., Изток и запад в европейското средновековие, София, 1993. Nastić D. (1997): Jerusalim – istorija i vodič. „Čigoja“, Beograd. Нешов Г. (2006): Бьлгарски манастири през вековете. „Славянско дружество в Бьлгария“. София. Николаенко В. Д. (2007): Война и мир. www. Nikolaenko. Neil Forsyth (1987): The Old Satan and the Combat Myth. Princeton UP. Norton W. (1994): Cultural Geography, Oxford Univ. Press. Николова Р., Генов Н. (2008): Никой не си трьгва от Индия завинаги. „Хермес“, Пловдив. Neusner J. (ed.), (2003): World Religions in America: an introduction (3rd Edition). Westminster John Knox press. Osborne R. (2006): Civilization – A New History of the Western World. Jonatan Cape. London. Ogden S. (1969): The Reality of god and other essays. New York. Pajin D. (1990): Filozofija Upanišada. Gornji Milanovac. Papazoglu F. (2007): Srednjobalkanska plemena u predrimsko doba, Equilibrium, Beograd. Partridž K. (2009): Religije sveta. Mladinska knjiga, Beograd. Pearson J. (2000): Wicca, Esotericism and Living Nature. The Pomegranate: A New journal of Neopagan Through 14. 473 Географија религија Пантић Н. (1990): Заштита човекове средине у Панчићевом и нашем времену. Природа Копаоника. Инст. за туризам ПМФ, Београд. Петровић С. (1995): Митологија, култура, цивилизац. „Чигоја“, Београд. Петровић З. (1994): Манастири Свете горе. Универзитет у Приштини. Петровић Ј. (2005): Библијски земљопис – за разумевање Светог писма. „Партенон“, Београд, Културни центар Шабац, (репринт из 1910.). Платон, (1977): Дијалог,“Федон”. Београд. Polak, F. (1973): The Rage of the Future. Amsterdam Попов Н. (1997): Священная история Вехтого завета. Вятка, 1906, репринт: Святотроицкая Сергиева лавра. Пригожин И., Стингерс И. (1999): Время, Хаос, Квант. ''Прогресс''. Москва. Пригожин И., Стингерс И. (2001): Порядок из Хаоса. Новый диялог человека с природой. Москва. Ракић Л. (1992): Фрушкогорски манастири у историји српског народа. XVI југосл. симпозијум о настави историје, 1991, Зрењанин. Райт К. Дж. (1988): Географические представления в эпоху крестовых походов. „Наука“, Москва. Прев. с. енгл. Назив оригинала: Wright K. J., The Geographical lore of the time of the Crusades. New York, 1925. Rana Singh P. B. (1980): The Socio-Cultural Space of Varanasi. Art and Archaeology Research Papers, vol. 17. Rathjens C. (1948): Die Pilgerfahrt nach Mekka. Von der Weihrauchstrasse yur Ӧlwirtschaft, Robert Mӧlich Verlag, Hamburg. Рико Пол (1988): Сегашното сьстояние на Османската империја и на грцката цьрква. Софија (оригинал издат у Лондону 1678). Рыбаков А. Б. (1986): Культура средневекового Новгорода. У: Славяне и скандинавы. Ред. Е. А. Мельниковой. Москва. Пер. с нем.: Herrmann I. (red.), Wikinger und Slawen Zur Frühgeschichte der Ostseevölker, Akademie-Verlag, Berlin, 1982. Rosiere S. (2003): Geographie politique et Geopolitique. Ellipses, Paris. Russel, B. (1961): Science and Human Life. What is Science, J. R. Newman, New York. Scarre C. (2004): The Seventy wonders of the anicent world. Thames and Hudson, London, 2004. Smart N. (1998): The World's Religions. Cambridge University Press. Smith P., Momen M. (1989): The Baha'i Faith 1957-1988: A Survey of Contemoprary Developments. Religion, 19: 63-91. Спаић Н. (1987): Дух Индије. „Културе Истока“, № 12, Београд. Споменичко наслеђе Србије (2007), Р.З.З.С.К., Београд. Средојевић М. (уредник), (2000): Атлас Библије. Света земља: геогра фија, историја и есхатологија. Хришћанска мисао, Србиње. 474 Литература Стоева И., Сектите – тежкият крьст на вярата. Военен журнал, 2/1994., София. Stojanov J. (2003): Skrivena tradicija u Evropi, „Gradac“, Čačak. Suzuki H. (1981): The Transcendent and Environments. The University of Adis Аbeba SHA, Tokyo. Yokohama. Sv. Aurelije Avgustin (1983): Ispovijesti. prev. S. Hosu, III izd., Kršćanska sadašnjost, Zagreb. Св. владика Николај (2006): Теодул. „Глас цркве“, Београд. Садгуру Шивайя Субрамуниясвами (2001): Танец с Шивой. Москва. Саушкин, Ю. Г. (1987): От метагеографии к теоретической географии. Жекулин В. С. и Лавров С. Б. (ред.): География в системе наук, Ленинград. Стаменковић И. (2006): Религиозни туризам и православље. ПМФ, Нови Сад. Sivananda Svami (1999): Lives of Saints. Shivanandanagar: The Divine Life Society. Schure E. (1989): Evolucija božanstva. „Horus“, Beograd, (насл. ориг.: L’Evolution divine, 1912. g.). Scheller M. (1987): Položaj čovjeka u kozmosu. ''V. Мasleša“, Sarajevo. Тальберг Н. (1991): История христианской церквы. репринт, „Интер бук“ Москва и Њу-Јорк „Астра“. Tammita-Delgoda Sinharaja (2003): A Traveller's history of India. London. Tanasijević M. (1987): Doktrina višeg postojanja. „Kulture Istoka“, br. 12. Tasić N. (1992): Scordisci and the Native population in the Middle Danube Region. Belgrade, SANU. Тишкова В. А. (ред.) (2000): Народы и религии мира: энциклопедия. Москва. Толстой Л. (1993): Путь жизни. Москва. Tojnbi A., Ikeda D. (2005): Izaberi život – Dijalog. „Dereta“, Beograd. Toynbee A. J. (1961): A Study of History. Abridgement of Volumes I-IV, New York & Oxford. Трифуновић Ђ. (2009): Стара српска књижевност. „Чигоја“, Београд. Tresse R. (1937): Le pelerinage syrien aux villes saintes de l'islam. Chau mette, Paris. Tokarczyk A. (1986): Hinduizm. Warszawa, KAW. Tuči Đ. (1982): Istorija indijske filozofije. „Nolit“, Beograd. Ћирковић С. (1979): Проблеми биографије светог Саве, Сава Немањић – свети Сава, историја и предање, Београд. Ćuruvija M. (2007): Faktori razvoja turizma na Sinajskom poluostrvu. “Zadužbina Andrejević”, Beograd. 475 Географија религија Unamuno Migel de (2000): Agonija hrišćanstva, Clio, Beograd. Fernández-Armesto F. (2003): Civilisations. Macmillan, New York. Fukuyama F. (1992): The end of History and the last man. Avon Books, New York. Флоровски, Г. (2005): Хришћанство и култура. „Логос“, Београд. Filipović, V. (1987): Max Scheller i suvremena filozofska antropologija. Pogovor u: Max Scheler, Položaj čovjeka u kozmosu, „V. Мasleša“, Sarajevo. Fung-Ju-Lan (1977): Istorija kineske filosofije. „Nolit“, Beograd (Fung YuLan, A Short History of Chinese Philosophy, Macmillan, Njujork, 1958). Hardt, M., & Negri, A. (2000): Empire. Harvard Univ. press, Cambridge. Харц П. (2001): Таоизам. Чигоја штампа, Београд. Helmoldi Chronica slavorum. Ausgewälte Quellen zur deutschen Geschichte des Mittelalters (Lat. und Deutsch). Bd. 19. Berlin, 1963. Henkel R. (2005): The changing religious lanscape of Europe. Србија и савремени процеси у Европи и свету. Географски факултет, Београд. Херрман Й. (1986), Ободриты, Лютичи, Руяне. Славяне и скандинавы. Ред. Е. А. Мельниковой. Москва. Пер. с нем.: Herrmann I. (red.), Wikinger und Slawen Zur Frühgeschichte der Ostseevölker, Akademie-Verlag, Berlin, 1982. Херодот (1959): Историја, Матица српска, Нови Сад. Хокинг С. (1994): Черни дупки и бебета вселени. София, ''Наука и изк.''. Христов Т. Т. (2008): Религиозный туризм. „Академия“, Москва. http://www.rcmaweb.org/Home/tabid/37/Default.aspx. Castells, M. (1996-1998): The Information Age: Economy, Society and Cul Ture. vol. I-III, Basil Blackwell. Oxford. Claval P. (1994): Geopolitique et geostrategie. Nathan, Paris. Cox H. (1969): Secular city. New York. Чајкановић В. (1985): О магији и религији. Избор и поговор Б. Јовановић. „Просвета“, Београд, 1985. Чајкановић В. (1973): Мит и религија код Срба. Приредио В. Ђурић, СКЗ, Београд. Шећибовић Р. (1995): Увод у општу географију религије. Београд. Quijano, A., and Wallerstein I. (1992): Americanity as a Concept or the Americas in the Modern World System // Intern. Social Sci. Journal, 134. Quijano, A. (2000): Coloniality and Power. Eurocentrism and Latin America. Nepantla, 1. 3. Xu Ying & Wang Baoquin (2007): Ethnic Minorities in China, China Intercontinental Press, Beijing. Yamauchi, T. (1974): Rogosu to remma. Iwanamishoten, Tokyo. 476 Mirko Grčić GEOGRAPHY OF RELIGIONS Summary This book is an attempt to shed light on the new way of the complex problems about geography of religions and sacred geography. Special attention in the monograph is devoted to the empirical analysis of specific religions, in their development and mutual coupling with the environment. The author perceives their creators activities, religious centers, borders and barriers for expansion in the area. It is interesting that all world religions originated in the Eurasian mainland edge zone. It corresponds to contrasts of land and sea, mountains and lowlands, dry and humid climate, forests and deserts, agriculture and animal husbandry. This zone has experienced a significant evolution in human history, such as the creation of a reasonable human being, the origin of agriculture, the rise of agrarian civilization and the establishment of monotheism; it was created in some areas of northwest India, across the Middle East to the east coast of the Mediterranean Sea. This fact proves that is impossible to exclude the geographical factor in explaining the genesis and evolution of the world's religions, as is often the case in various historical, anthropological, sociological and related research. The first chapter, "Religion as an element and the factor of culture" has three sections, in which the author defines the concept of religion and explains its activities through the Messiah or prophet cults, dogmas, rituals, holy books, sacral sites, institutional organizations and clergy. As a function of religion in society are highlighted and clarified the functions of forming world views, compensatory, communicative, regulatory, integrative and cultural functions. Further the author deals with the comparison of religion and science, and the typology of religion. The second chapter, "Religion and philosophical view of the world" consists of six sections. Here the author analyzes the philosophical basis of religion, which is built on myths, dogmas, rituals and institutions. The processes of development and mutual relations of man and nature are universal and eternal questions of religion and philosophy. In contrast to the apparent unity and integrity of the world, there is a duality of laws about nature and society, relativity of time and space, the opposite of the material and spiritual principles, the contradiction of the proc- Geography of Religions ess order and chaos, or of necessity and chance. Starting from the assumption that all people are trying to logically understand the world and their place in it, the author discusses the question of duality of logic expressed through the logic of logos and problems of logic. The following paragraphs explain the two concepts of time - cyclical and linear, with the first characteristic of the religion and culture of the East, and the other of the West. The author also deals with issues of understanding the relationship of the natural and spiritual, and problems in the sphere of freedom and causality in the history of man and society. Connected with the performances of the driving force, history of human civilization formed two diametrically opposite pictures of the world – indeterminism and determinism, which are the main difference between Eastern and Western religions. The author specifically deals with the idea of progress, as a characteristic of Judaism and Christianity, but the idea notes and ideologies such as Marxism, which is opposed to rooted religions, although they are structurally similar. The third chapter, "The geographical environment and religion" consists of three sections, scientifically founded and complex deals between religion and geography. The author suggests that to understand the characteristics of religions, cultures and civilizations, it is necessary to consider the geographical and economic environment in which they are incurred. Geography of religion is clearly defined as the discipline that deals with the study of religion and the relocation of cultural groups, separated by confessional characteristics. Also, given the foundation of sacred geography, as well as determining the direction of cultural geography, that explores the spectrum of relations of cultural groups around the space - in the sacral geography is not a religion in exploring space, but space in the religion. The author in this chapter deals with sacred spaces and sacred places, explaining the phenomenon and the geography of religious pilgrimage. The fourth chapter, "Polytheism of ancient civilizations", deals through five sections beginning with the genesis, and continuing onto evolution and distribution of shamanism, the religion of the ancient river agrarian civilizations (China, Egypt) and the ancient Mediterranean civilizations (Greek and Roman). Special attention is devoted to the pagan religions and people who lived in forested areas of Europe - Celtic and old Slavs. In each section, mythological plays and the most important cult places and temples are analyzed. In the fifth chapter, entitled "Dualistic religions of the Middle East" dealt with the ancient religion of fire fans - Zoroastrianism, and some of it 478 Summary related to religion such as Zurvanism, Masdaism, Jesidism, Mandeism. Zoroastrianism has had in its history stages with greater impact of the East (Aryan Vedic cults) and the West (Avramist religion). The sixth chapter, titled "Monotheism and country of Canaan", consists of six sections in which author discussed the geographical and historical context of the genesis of monotheism in the biblical land of Canaan, Palestine today. The author discusses the most extensive geographic environment factors that have influenced the evolution of the monotheistic religions. The cause of the evolution of religion from polytheism to monotheism is in drastic changes of the environment, natural contrasts and different cultural paradigms of agricultural and livestock culture. Another factor is the geographical position of the intersection of the old continents of the world where trade routes crossed and poured the information from all directions and spread in all directions. Below is analyzed the nature of Israeli’s monotheism, and at the end are shown holly places, as a destinations of pilgrimage in Judaism. The seventh chapter, "Christianity - Christ's way of salvation", which contains 15 sections, begins by defining the principles of the desert in early Christianity, and scientific analysis of Biblical geography. The author discusses the core basics of Jesus Christ and follows the gradual penetration of Christianity in Europe, explaining the impact of geographic factors in the process, primarily through the contrast: "desert religion - forest area". The paper then explains the complex history of early and medieval Christianity through the analysis of theological disputes and heresies. A special emphasis in this chapter belongs to the tradition of pilgrimage in Christianity - pilgrimages to the Holy Land, as well as those related to the cult and hermit monks, relics of the saints of Jesus Christ and the martyrs, the cult of the Mother Mary, praise the holy icons and cult Passion of Jesus. Specific sections are dedicated to Jerusalem as sacred center of the Christian religion. The author also deals with geography of Orthodox Christianity, in which 15 autocephalous churches, sacred centers and places of pilgrimage, contrary to the spiritual unity in the glory of God, are formed. In a section of the geography of Catholicism there is an overview of sacred centers and places of pilgrimage. Also, attention to the Protestant sections in Europe and America is considered, as well as Christianity in Korea and Japan. The eighth chapter, "Islam - Muhammad's way of salvation", consists of ten sections. This chapter contains detailed discussions about religious philosophy and the dominant principle of the desert in Islam. The author points out that, although Islam is a cleaner form of monothe479 Geography of Religions ism, it retains elements of polytheism and magic. The author deals with the geography of Islam, their spread from the central part of the Arabian Peninsula, and regional differentiation (the basic directions - Schism and Sunnis to branches, such as Ibadism and Sufism). Geographical and chronological analyses of the pilgrimage include Pre Arabia and the period of the spread of Islam. The text explains a phenomenon of the cult of saints in the Islamic Maghreb. Furthermore, the author thoroughly develops three basic types of pilgrimage: a large or full pilgrimage - "Hajj", a small pilgrimage - "Umra", and pious visit of the Muslim saint’s graves "Zijara". The last section of this chapter is devoted to the main centers of pilgrimage in Islam, where special place belongs to Mecca, the birthplace of Muhammad and the cradle of this religion. The ninth chapter, "Hinduism - a way of sacred world", includes 14 sections. It represents the beginning of the monograph which treats Eastern ("forest") religion. It includes penetration of the Aryans to the east (Dravidic submission) from Central Asia and the process of spreading monotheism. Specific attention is devoted to the analysis of geographical contrasts and cultural identity of India, Hindu philosophy and meditation in the forest. Special significance and a comparative overview of similarities and differences between Eastern (Hinduism, Buddhism) and Western (Judaism, Christianity, Islam) religions are presented in this chapter. In the part of the chapter that deals with the separate development stages of Hinduism are: 1) The period of culture in the Indus Valley, 2) Brahmans or Vedic period, 3) Buddhist and Sharman period, 4) Epic period and classical Hinduism, 5) Medieval (Muslim) period; 6) Modern period. Author discussed geographic prevalence and philosophy of Hinduism. Separate sections are devoted to matters of supreme deities (Brahma, Vishnu, and Shiva), the holy books, numbers, rivers, places and shrines in Hinduism. Also in this section are explained and religious holidays and events, traditions and centers of religious pilgrimage. The tenth chapter, "Buddhism - the way to nirvana", contains 15 sections devoted to one of the most widespread world religions, which is, at the same time, a very complex form of monotheism. Buddhism is religion without God, which is a cult of personality of the Buddha as a prototype, "the God-man". Buddha's understanding of salvation was not resurrection and eternal life, but deliverance from suffering and the eternal circle of reincarnation in this world. The author uses the synergistic power of geographic science and philosophy to explain the ultimate goal - nirvana and human-centric attitude of Buddhism. A separate section has analyzed the formation of three main branches of Buddhism: Hinayana, 480 Summary Mahayana and Vadzrayane, as well as the northern branch of Buddhism Lamaism (Tibetan Buddhism). There is an analysis of regional distribution of Buddhism, and special attention is given to the important sacred places. Separate sections are dedicated to Buddhism in India, Sri Lanka, Myanmar and Thailand, Buddhism and Kaodaism in Vietnam, and Buddhism in other countries of South East Asia (Cambodia, Indonesia and Laos). Special attention is devoted to the peculiarities of Chinese and Japanese Buddhism, and Tibetan Buddhism - Lamaism, widespread beyond the borders of Tibet. The eleventh chapter, "Jainism - a way of self-denial", through the two sections deals with the basics of learning processes "Gene" or Mahavira, the Buddha's contemporaries. Jainism is based on a strict ascetic way of life, love and compassion, forbidding any killing or violence, interpreting it as a way to release the soul from karma, or material nature in the universe. The second section contains the detailed geography of Jainism and the major sacred places. The twelfth chapter, "Sikhism – the way of gurus" deals with the recent Eastern religion, its philosophical and religious grounds, and the spatial distribution of the Holy places as centers of pilgrimage. The thirteenth chapter entitled "Chinese religions - look at the world as a system", consists of four sections in which the similarities and differences between the religions of China and India are handled, which have, among other things, the geographical background. Chapter contains a comparative analysis of the philosophy of Confucianism and Taoism which rely on human logic, not on the limited human words, with relatively dissent that is reflected in the affirmation of the acceptance of roads - Confucianism and negation - Taoism. The last section is devoted to the sacred places of the two religions. The fourteenth chapter, entitled "Shinto - a lot of trails on a holy road", through two sections deals with religious philosophy of Shintoism - Japanese national polytheistic religion, which has no founder or sacred books, in which the state is considered as sacred institution. Adequate attention is paid to geography of pilgrimage and sacred places of the peculiarities of religion. Chapter fifteen, "Nontraditional religion" is devoted to newer religious sects. The first section is devoted to considering the conditions of the appearance of many new cults, religions, sects, which collectively are called "non-traditional religions", "neo-religions", "religion of the New Century", which are grouped into eight types. They were processed through the nine sections of some typical representatives of certain types, 481 Geography of Religions such as the Baha'i religion, Adventism, Jehovah's Witnesses, Mormons, Tenrism, Church of unification, Krishna’s, Integral yoga, and Movement of unity. Finally, the author provides a conclusion containing synthesis consideration by the geographical factors of the genesis, evolution and spread of religion. Each religion has its lean periods or "Holly places", which mark its distribution area and polarize the functional-gravitational zone. Due to expansions into new areas and new environments, almost all the major religions have a shared and formulate sacral of "second order". The Holy places have played an important role in the formation of local cultures and traditions. The cultural and civilization macro-regions can be divided into hierarchical mezzo-regions and micro-regions. Attached at the end of the text is a glossary of less well-known term, which is essential in order to help the reader to understand and accept the contents of the book. The dictionary is an important tool for understanding and reflection throughout the book. However, it should not be considered as a finite set of definitions of terms, which are contained in it. Terms have to be understood in the context in which they are written, and having regard to the religion, from which they arise. These are not the most important terms from each chapter, but only some lesser known ones, aimed to motivate the reader for reading and thinking. 482 ИНДЕКС – РЕГИСТАР ГЕОГРАФСКИХ ПОЈМОВА А Абидос, 67 Абу (Маунт Абу), 401 Абу-Бакр-Саид, маузолеј, 259 Абу Симбел, 70 Абуне Јосеф пл., 174 Абхајагири, 351 Агинскиј дацан, 392 Агра, 260 Агски дацан, 392 Агунг, 326 Адамов врх, 59, 250, 350, 351, 352, 451 Ади Чади Вав, 401 Азија, 24, 135, 237, 342, 343, 438, 451 Ајнзиделн, 60, 162, 211, 450, 451 Ајодхја (Ајодја), 299, 300, 301, 306, 315, 451 Ајапе, храм, 325 Ајуванг, 368 Ака, 105, 157, 429 Аквитанија, 155 Акра, 138 Аксум, 174 Алахабад, 61, 299, 301, 302, 303, 307, 311, 319, 349, 450, 451 Алби, 155 Александрија, 145, 159, 180 Алеп, 178 Алжир, 250 Алтетинг, 163, 213, 451 Ал-Акса, џамија, 256 Ал Каба, 245 Ал-Кадхимајн, џамија, 258 Ал-Марва, 245-246 Ал-Харам, џамија, 253 Алтај, 390 Алчи, 384 Алчи-чхокхор манастир, 384 Амаравати, 349 Амаракантак, 296 Амарбајасгалант, 391 Амарнатх, 289, 299, 300, 324 Аматерасу, храм, 419 Америка, 24, 63, 123, 220-223, 237, 426-7, 429, 435-438, 442 - Латинска, 24, 32, 59, 438, 448, 450, 451 Аморејске горе, 138 Амритсар, 405 Амур, 390 Анаберг, 216 Ананда Пахто, храм, 357 Анандпур, 406 Анатолија, 103, 112 Ангкор Ват, 13, 362, 451 Анијан, 202 Анински дацан, 392 Антилибан, 105 Антиохија, 159, 162, 176, 180 Ану, види Хелиополис. Анурадхапура, 345, 350, 351 Анхуј, 367 Апарецида, 451 Арабија, 52, 64, 105, 113, 122, 225-226, 233, 235, 238, 239 Аравали, 401 Араканска пагода, 355 Арам, 113 Арафат, 248 Аркона, 81 Аруначала пл., 307 Аруначалешвара, храм, 318 Асам, 301 Асизи, 215, 451 Ас-Сафа, 245-246 Астрахан, 393 Географија религија Бамијан, 340 Бангкок, 358-359 Бангладеш, 339 Бандаи Коен, 371 Бане, 163 Баогоу храм, 366 Барабарске пећине, 401 Барселона, 216 Бедамуд, 67 Бедхет, 69 Безије, 156 Беит Џала, 134 Бела пагода, 367 Белинспитл, 215 Белур, 325, 400 Берима, 60, 163, 450 Бер-шеба, 106 Беураинг, 163 Беч, 158 Биас, 268 Биге о. (Абатон), 66 Биљско ј., 216 Блиски исток, 117 Бодхгаја, 335, 340, 343, 345, 350, 357, 400, 451 Боднатх, ступа, 384, 388 Боденско ј., 216 Боливија, 431 Бом Језус де Лапа, 165, 166, 451 Бојана, 190 Борободур, 363, 451 Боровск, 199 Босна, 153 Брага, 216 Брајам (Brigham) унив., 438 Брас-спунгс манастир, 378 Брахмапутра, 278, 297 Брахмин храм, 324 Брихадешвара, храм, 319 Бриж, 158 Бугарска, 187 Асука, 371 Асукадера, храм, 372 Атесигјах, храм, 94 Атина, 448 Атос, 158, 180, 184, 451 Атсута, храм, 420 Атумаши, 355 Аурангабад, 349 Ауровил, 444 Аустрија, 216 Аустралија, 438 Африка, 24, 52, 63, 142, 143, 237, 250, 438, 450, 451 Ахмадабад, 305 Ахмаднагар, 260 Ацагатскиј дацан, 392 Аџанти, 349 Аџмер (Ајмер), 259 Ашхабад, 430 Б Багдад, 170, 239, 243, 244, 257, 261, 431, 450 Багхмати, 388 Бадринатх, 299, 301, 309, 3010 Базилика Св. Петра, 205 Базилика Св. Павла, 206 Базилика Св. Марије Узв., 206 Базилика Св. Јована у Лат., 206 Баилин, манастир, 367 Баима, манастир, 368 Баисуи, манастир, 367 Бајкал, 390, 392, 393 Бајон, храм, 362 Бакрор, свети пут, 378 Балаји Темпл, 326 Балдан-Брајбун дацан, 392 Бали, 325 Балкан, 183, 237 Балх, 55, 62 Бамберг, 164 484 Регистар појмова Ват Тат Луанг, 363 Ват Траимитр, 359 Вашингтон, 433 Везета, 138 Вејко, 428 Велес, 155 Велика Британија, 215, 223 Велика џамија, 252 Велико Слано језеро, 437 Венеција, 162, 215 Ветиљ, 107, 111, 120 Виа марис (Via maris), 105 Вијентијан, 363 Вијетнам, 339, 360, 431 Вилмет, 430, 431 Вилњус, 166 Вимал Васахи храм, 401 Виндхаја (Винђа) пл., 268, 296 Виндхјагири, 398 Вирсавеја, 120 Вирџинија, 221 Витлејем, 56, 106, 157, 169, 183, 240, 449 Витала храм, 325 Витанија, 127, 183 Витемберг, 218 Витсаида, 107 Вишва Шанти, 347 Вишнупад, храм, 320 Вишну Венкатешвари (Шри Балаџи), 323 Вишну Темпл, 326 Владимир, 198, 199 Волга, 393 Волсингем, 60, 163, 215 Вриндаван, 305 Вутаи Шан, 366, 451 Вутасу (пет пагода) 367 Бузирис, 69 Бурже, 216 Бурјатија, 380, 392 Бутан, 339, 380, 381 Буто, види Пе ил Деп. Бхадгаон, 388 Бхаја, 349 Бхактапур, 388 Бухара, 243, 259, 451 Бхарат Мата, храм, 314 Бхархут, 349 Бхубанешвар (Бубанешвар), 322 В Вавилон, 76, 118, 123, 150 Вади Натрум, 157 Вади Шариф, 247 Вајбхара, 400 Вајшали, 341, 348, 395 Вакајама, 371 Валаам о., 198 Ваманамутри, храм, 318 Ванјан, храм, 367 Ванфо Динг, врх, 366 Варадараџаперумал, 318 Варшава, 450 Ванфо Динг, 366 Варанаси, 59, 61-2, 289, 299, 300, 301, 308, 311, 313-315, 327, 328, 346, 400, 450, 451 Вадакунатхан, храм, 325 Ватадаге, 352 Ватикан, 13, 59, 60, 162, 202, 205 Ват Будабат Сам Јот, 357 Ват Ксиенг Тонг, 363 Ват Пра Кео, 358 Ват Пра Као, у Вијентијану, 363 Ват Пра Тат, 359 Ват По (Ват Пра Јетубон), 358 Ват Сисакат, 363 Ват Суан Док, 360 485 Географија религија Граћаница, 193 Гренада, 216 Гридхракута врх, 347 Грчка, 58, 75-76, 184, 426 Гундеструп, 79 Гундича, храм, 323 Гурувајур, 325 Гуру Сикхар, 401 Гусиноје ј., 392 Гуџарат, 301, 397, 401 Г Гаја (Бодхгаја), 59, 288, 299, 301, 320, 345 Галдан манастир, 378 Галилеја, 106, 107, 138 Галилејско ј., 106, 107, 111, 157 Ганг, 58, 59, 62, 264, 278, 296, 297, 301, 307, 309, 315 Гангасагар, 307, 320 Ганготри, 296, 301 Гангток, 381 Гандак, 265 Ганешпур, 425 Гансу, 369 Гардаја, 244 Гаризим, 130 Гарну Танџар храм, 94 Гати, 268, 269 Гаухати (Гувахати), 301, 321 Гваделуп, 166, 214, 451 Геден Шедуп Чој Корлинг, 393 Георгенберг, 216 Гетсиманија, 168 Гиза, 68 Гинкакуџи, храм, 373 Гион, храм, 420 Гирнар, 398, 401 Гифу, 371 Гоа, 166, 451 Гоби, 64, 390 Годавари, 278, 296 Гокул, 305 Голгота, 167 Гомор, 111 Гомукх, 401 Гондар, 174 Горакхпур, 385 Гото о., 60, Грабарка, 217 Градац, 193 Градниличка црква, 195 Д Даблин, 78 Дажонг си, 367 Даихоњи, храм, 372 Дајан, 368 Дакшинесвар, 308, 320 Далада Малигава, храм, 351 Дамади, џамија, 261 Дамаск, 105, 113, 176-177, 233, 239, 261 Дамбула, 352 Дамдама, 406 Да Нанг, храм, 361 Дарџилинг, 348 Даса, 451 Датонг, 368 Дварка, 288-9, 299, 300, 301, 317-318, 451 Декан плато, 268 Дербент, 57 Дел Пилар, базилика, 216 Делфи, 59, 75 Делхи, 250, 261, 301, 430 Демак, 250 Дендера (Тентура), 67, 69 Дечани, 193, 194 Дивјејево, 196 Додона, 59 Дои Сутхеп, 359 Дојлстаун, 60, 163, 450, 451 486 Регистар појмова Златни град, 446 Златни троугао Индије, 317 Зограф манастир, 190 Зочиште, 195 Дон, 393 Дургин храм, 314 Дхарамсала, 380 Думјатски рукавац, 69 Дханушкода, 322 И Ибн Тулун, џамија, 261 Иволгинск, 392 Иволгинскиј дацан, 392 Идумеја, 138 Израел, 131, 136 Изумо, 371, 420 Ики Бурул, 394 Илионоис, 436 Инд, 108, 264, 268, 274, 278, 295, 296, 297, 335, 448 Индепенденс, 436, 438 Индија, 34, 39, 58, 236, 250, 268, 272, 273, 294, 309, 339-343, 345, 346, 405, 407, 431 Индонезија, 237, 250 Инле ј., 356 Иравади, 353, 356 Иран, 87, 136, 264, 431 Ирска, 215, 220 Исе о., 60, 419, 451 Исеум, 69 Исурумунија, храм, 351 Исфахан, 94, 251, 258 Истанбул, 178, 180, 261 Италија, 215 Ицукусима, 421 Ђ Ђурђеви ступови, 192 Е Европа, 24, 32, 237, 429, 438, 450 Египат, 45, 58, 65-74, 101, 113, 145, 151, 428 Егитујски дацан, 392 Едеса, 159 Едфу, 67 Екамбарешвара, храм, 318 Елам, 448 Елевсина, 59 Елефантина, 66, 130 Елиста, 393 Елора, 289, 349, 401 Емеи Шан, 366 Енглеска, 220, 426 Епидаурус, 59 Ерден Дзу, 391 Етиопија, 173, 225 Ефес, 162, 206 Ехиме, 373 Ечмиадзин, 178 Ж Жута река, види Хоангхо. Жича, 192 Ј Јава, 363 Јамасукро, 205 Јанбу, 249 Јангон (Рангун), 353 Јапан, 34, 224, 337, 338, 339, 342, 369-374, 417, 428, 439 Јасака храм, 420 З Земзем, 245-246 Зид плача, 130, 166 Забжидовице, 60, 164, 165 Златна џамија, 261 Златни врх, 366 487 Географија религија Калани, 350, 352 Калварија, 165, 167 Калварија Забжидовска, 217, 451 Калдаш, 216 Калигхат, храм, 320 Калкута, 301, 305, 320-321, 425, 442 Калмикија, 380,392, 393 Камакшиаман, храм 318 Камакура, 345, 372, 373 Камакхја, 321 Камакши, храм, 321 Камарпукур, 320 Кама, 361 Камбоџа, 336, 337, 339 Кана Галилејска, 437 Канада, 427, 438 Канди, 351, 357, 451 Канија-кумари, 301, 307, 308, 322 Канијакумари, храм, 322 Кансу, 368 Кантхо, 361 Кантон, 451 Канхера, 349 Канчипурам, 288, 300, 301, 318 Као Даи, храм, 361 Кападокија, 112 Капернаум, 169 Капилавасту, 327, 340, 385, 451 Каракорум, 391 Карантанија брдо, 138 Кармел пл. 107, 117, 134 Каркасон, 216 Карла, 349 Карнак, 70 Карнал, 301 Каролина, 221 Касима, џамија, 261 Касуга-таиша храм, 421 Катарагама, 351, 352 Катјавара, 335 Катманду, 380, 387 Јасна гора, 60, 166, 210 Једрене, 431 Језд, 94 Јездрелонска равн., 105, 107, 112 Јелеонска гора, 138 Јерихон, 106, 127, 134, 138, 183, 449 Јерменија, 178 Јерусалим, 13, 56, 57, 59, 62, 106, 119, 120, 125, 126, 127, 128131, 449240,166, 159,150, 157, 162, 166, 180, 183, 239, 250, 254-256, 450, 451 Јерусалимски храм – први, 125-126 – други,126-127 Јиухуа Шан, 367 Јомех, џамија, , 258 Јони о., 215 Јордан, 56, 58, 105, 106, 111, 112, 114, 134, 136, 157, 170 Јосида-дзинђја храм, 421 Јудеја, 105, 131, 138 Јудејска пустиња, 169 Јудејске планине, 115, 138 Јунканг (Јунганг), пећина, 368 Јута, 438 Јуфо, 368 К Кавери, 296, 301, 307 Кагава, 373 Каиласанат, 318 Каиро, 261, 172 Кајлас пл. (Гангри-тисе), 58, 297, 307, 379 Кајуан, манастир, 369 Кајруан, 57, 62, 244, 250, 256, 451 Какупе, 451 Калади, 325 Каламбака, 186 Каламун пл., 177 488 Регистар појмова Копенхаген, 426 Коптос, 67 Кордоба, 164 Кореја, 224, 337, 339, 440 Косово и Метохија, 191, 193 Косовска Митровица, 194 Кострома, 198 Коци, 373 Кочин, 325 Крит, 180 Кришна Мандапам, храм, 324 Кроу, 215 Куан-јин, 367 Куват Ул-Ислам, џамија, 261 Кудабад (Рауза), 260 Кулу долина, 305 Кум, 59, 240, 244, 251, 258, 450, 451 Кумар пл., 436 Кумари Деви, 387 Куме, 76 Купола на стени, 131, 166, 240 Курукшетра, 300 Кућа Пресвете Богородице, 216 Кутодо, 329, 355 Кутуб Минар, 261 Кушинагар, 59, 340, 343, 345, 347 Куфу (Цу-фу), 415, 451 Кхаџурахо (Каџурахо), 319 -долина, 380, 388 Катхисма, 134 Кашмир, 290, 384 Кедернатх, 299 Кедронска равница, 106 Кевелар, 162 Кегоња, 371 Келанија, 352 Кемп, 437 Кенија, 431 Кентербери, 215 Кербала, 240, 244, 251, 257, 451 Керман, 94 Кертланд, 436 Кијев, 80, 166, 450 Кијевска лавра, 13, 158, 196 Кијомидзудера, храм, 372 Кимерија, 76 Кина, 34, 50, 58, 337, 338, 339, 364-366, 407, 411, 414 Кинган, 390 Кинкакуџи храм, 373 Кипар, 187 Кирилов, 198 Кириратх, 360 Киртипур, 388 Кјаиткпун, 354 Кјангцу (Гјангце), 379 Кјото, 371, 372, 420, 448, 451 Клагенфурт, 216 Клерво, 202 Клермон, 157 Клиервотер, 426 Клуни, 202 Кнок, 450 Комерс, 436 Ком-Омбо, 66 Конарак, 323 Константинопољ, 57, 154, 159, 163, 180, 449 Коњевјец, 198 Л Лабелунг Си, 369 Ладак, 339, 380, 384 Ланг пл., 369 Лалибела, 166, 174, 451 Лангедок, 156 Лаос, 336, 339, 363 Ласа, 13, 59, 378, 451 Ласко (пећина), 63 Латен, 77 Лахул, 339 Ле, 384 489 Географија религија Макао, 369 Макишан, 368 Макон, 202, Малабарска обала, 269 Малезија, 339 Малага, 165 Малинат храм, 401 Малула, 177 Мамра, 120 Манасаровар ј., 379 Манастири - ал-Мухарак, 172 - Бања, 193 - Бањска, 193 - Бачковски, 188 - Велика Лавра, 184 - Вечно прскајућег изв., 369 - Високи Дечани, 193 - Галактион, 172 - Горњак, 195 - Градац, 193 - Грачаница, 193 - Девич, 195 - Ђурђеви ступови, 192 - Епистимија, 172 - Жича, 192 - Зограф, 186, 188 - Ивирон. 186 - Јазак, 195 - Кирило-Белојезерскиј, 198 - Коваљовски, 199 - Крушедол, 195 - Лелић, 195 - Мадона дел Грацие, 216 - Манасија, 195 - Милешева, 192 - Метеори, 186 - Монсерат, 211 - Ново Хопово, 195 - Овчарско-кабларске кл.,193 - Пантелејмон, 186 Леметхна, 355 Ле Пиј ан Велај, 450 Левоча, 166, 213 Леонтопољ, 130 Лепавина, 194 Либан, 99, 136, 171, 178, 335 Либек, 164, Нирнберг, 164 Ликополис, 68 Лингараџа, храм, 322, 323 Лингјун, манастир, 368 Лингкор, свети пут, 378 Линдисфрам, 215 Латвија, 426 Литванија, 426 Лод (Лида), 134 Лојанг, 368 Лорето, 60, 158, 216 Лос Анђелес, 221, 424, 426 Лотосов храм, 430 Лохапасада, манастир, 351 Луанг Прабанг, 363 Лујан, 451 Луксор, 70 Лумбини, 59, 340, 345, 384, 385, 451 Лурд, 57, 59, 61, 163, 165, 166, 209, 449, 450 Лухан, 166 М Магадха, 327, 335 Магреб, 236 Мадара, 187 Мадона дел Розарио, 216 Мадураи, 301, 321 Мадху, 165 Мађа Прадеш, 397 Мађарска, 217 Мађу Девал, 387 Мазар-и-Шариф, 62, 244, 259, 451 Мајапур, 442 Мајсур, 304 490 Регистар појмова - - Ускршњи Новојерусалимски, 196 - Фрушке горе, 193 - Хиландар, 186, 192 - Цетињски манастир, 193 - Цера, 193 - Четрдесет Синајских мученика, 172 Мандалај, 329, 355, 356, 451 Мандалајско брдо, 355 Мандалајски дворац, 355 Манила, 451 Марија Бистрица, 214, 217 Мариапоч, 166, 217 Марианостра, 166 Мариастеин, 216 Мариацел, 60, 162, 165, 212, 450 Мароко, 250 Марпес, 76 Масас ј., 58 Масачусетс, 221 Маслинска гора, 127, 138, 166, 168, 183, 449 Масџид-и-Шах, џамија 258 Матримандир, храм, 445 Матхура (Матура), 288, 299, 300, 301, 306, 316-317, 451 Маузолеј патријарха, 256 Махабалипурам, 301, 324 Махабодхи мандир, 345 Махабодхи, ступа, 357 Махабуда, храм, 388 Махавихара, манастир, 350 Махамуни Паја, 355 Маханади, 296 Махараштра, 397 Маха-тхупа, 350, 351 Махаштхамапрапта (Та-ши-чи) 369 Машрек, 236 Матарис, 72 Мегаспилеон, 158 Пафнутијев-Боровски, 199 Пећка Патријаршија, 192 Прохор Пчињски, 195 Раваница, 195 Рожденски, 188 Самоковски, 188 Сан Хуан де Пења, 211 Св. Богородице, 177 Св. Василија Острошког,194 Св. Катарина,171 Св. Георгија Победоносца, 172 Свете горе, 185-186 Св. Иван Рилски, 187'-188 Св. Колумбана, 215 Св. Мартина, 216 Св. Саркис, 177 Св. Симеон Столпник, 177 Св. Текле, 177 Свето-Успенска КијевскоПечорска лавра, 196 Свето-Троицки Серафимо-Дивјејевски, 196 Свето-Тројицки Ипатијевски, 199 Свето-Богољубскиј, 198 Свето-Ваведењске Оптине Пустиње, 198 Сен Гален, 216 Сент Петерсинел, 216 Соколица, 194 Сопоћани, 193 Спасо-Преображенски Соловјецкиј, 198 Спасо-Преображенски Валаамски, 198 Студеница, 191 Тројански, 188 Тројицко-сергијевска лавра, 195 Тур, 162, 177 491 Географија религија Мохенђо Даро, 263, 282, 448 Мртво море, 106, 111, 166 Мулај Идриз, 244, 250, 256, 451 Мумбај, 93, 326 Мурочинскиј дацан, 392 Мурсија, 165 Мустанг, 385 Медина, 57, 59, 61, 229, 239, 240, 241, 242, 250, 251, 253, 451 Медитеран, 102-104, 113, 117, 136, 142, 143 Међугорје, 163, 213, 217, 450 Меирон, 133 Мека, 13, 57, 59-61, 228-230, 23842, 245, 247-250, 251-253, 450-51 Мемфис, 68, 72, 448 Мериленд, 221 Месопотамија, 45, 58, 101, 108, 114, 335, 449 Метеори, 158, 186 Мешхед, 62, 240, 244, 250, 251, 258, 450, 451 Мијанмар, 336-7, 339, 353 Мијаџима, 421 Милано, 215, Миланска катедрала, 215 Мина, 248 Минаги Тунги, 398 Минакши Темпл, 326 Мингалазеди, ступа, 357 Мисури, 434, 436, 438 Михинтале, 350, 351 Мјуходзи, 347 Моав, 134 Модхера, 319 Мојсијева гора, 172 Монголија, 337, 380, 390 Монпеље, 216 Монсерат, 165, 211, 450 Монт Еверест, 385 Монте Варало, 164 Монте Каниго, 216 Монте Касино, 215 Монте Новало, 164 Монтреал, 450 Монт Сен Мишел, 216, 450 Мориа, 130, 138 Москва, 182, 195, 424 Н Набатеја, 138 Наби Муса, 134 Нагарџун, 388 Нагарџунаконда, 349 Нагоја, 420 Нагпур, 339 Назарет, 56, 127, 157, 169, 183, 449 Накајама, 371 Након Патом, 359 Наланда, 347 Намдролинг манастр, 370 Нанјуе, 367, 415 Нара, 371, 421, 439, 451 Нарбада (Нармада), 269, 296, 301 Насик, 289, 296, 299, 302, 302 Наџран, 239 Начи пл., 371 Нгакие Надаун, 357 Нга Пхе Чаунг, 356 Негев, 106 Немам, 446 Немачка, 218, 223, 426 Неминат храм, 401 Ненхен, 67 Непал, 327, 339, 340, 380, 384, 385 Непокаланов, 451 Нехеб, 67 Неџеф, 240, 244, 251, 257 Низам Шах, маузолеј, 261 Нико, 421 Нил, 63, 65-74, 108, 117, 449 Нин, 217 492 Регистар појмова 102, 105, 107, 109, 112, 114, 115, 131, 136, 138-9, 183, 449 Палитана, 400 Палкхор, манастир, 379 Палмира, 228, 238 Памајангце манастир, 381 Панама, 430 Панополис, 68 Панча Ратха, 324 Параснатх, 400 Париз, 158, 164, 216, 448 Парнас, 75 Патадакал, храм, 325 Патан, 388 Патмос о., 186 Патна, 341, 348, 406 Патхамацетија, 351 Пегу, 354 Пе ил Деп, 68 Пекинг, 367, 390, 448 Пенџаб, 265, 403, 405 Пенсилванија, 221 Переја, 138 Персеполис, 91 Персија, 45, 58 Пер Усир, 69 Пер Баст, 69 Пећ, 188, 192 Пећинама Хиљаду Буда, 368 Петра, 105, 114, 238 Пиндаја, пећина, 356 Пиринеји, 448 Пју, 354 Плава џамија, 261 Плата р., 437 Плиска, 187 Плодни полумесец, 100, 101, 136 Плоугонвен, 164 Пном Пен, 362 Полонарува, 352 Пољска, 217 Нинбо, 368 Нитра, 166, 217 Нова, 436 Новара, 164 Нова Енглеска, 220 Новгород, 81, 199 Нови Пазар, 192 Нок, 215 Нотр Дам, 216 Нотр Дам ду Куп, 451 Нурсија, 202 Нумидија, 149 Њ Њу Јорк, 425, 432, 436, 440-442 О Оберамергау, 165 Океанија, 24 Окунинуса храм, 420, 421 Олимпија, 59 Омарова џамија, 254 Омаха, 437 Омејада, џамија, 261 Јединства храм (Onenes Temple), 446 Опленац, 195 Оптина Пустиња, 198 Осака, 371, 420 Острог, 194, 450 Уед Риу, 244, 250, 451 П Павапури, 395, 400 Паган, 356 Падма Цогје Дорџи Линг, 394 Падова, 215 Паи Сале, 359 Пакоу, пећине, 363 Палестина, 45, 56, 58, 59, 98-99, 493 Географија религија Рилски манастир, 160, 188 Рим, 46, 58, 62, 159, 160, 162,180, 448, 450 Ришикеш, 308, 317 Рокакудо, 371 Рокио, 216 Рокуонџи, храм, 373 Румтек, 381 Русија, 195, 237, 426 Помпеја, 216 Пондишери, 301 Потала, 13, 378 Пра Будабат, 451 Пра Патхом Чеди,359 Прајаг (Алахабад), 308, 319 Прибрежни храм, 424 Призерен, 193 Прово, 438 Просветљење, ступа, 393 Пудучери, 444 Пуебла, 451 Пуенте де ла Реина, 165 Пуна, 289, 425 Пури, 288, 299, 300, 304, 322 Пут бола, 167 Пут пријатељства, 379 Пут Светог Јакова, 160-161 Путапартха, 424 Путуо о., 367, 451 Путуа, манастир, 369 Пушкар, 287, 305, 307, 324 Пхаданг, манастир, 381 Пхаунг До У, 356 Пшибрам, 165 С Саграда Фамилија, 216 Саис, 69 Сајднаја, 162, 177 Сакре Кер, 216 Самара, 244, 258 Самарија, 106, 130, 138 Самарканд, 259, 451 Саметха Шикара, 398 Саметсикава, 400 Сам-је, 378 Самоа, 430 Самос, 76 Сан Алфонсо, 162 Сан Анђело, 216 Сандзјусангендо храм, 372 Сан Лоренцо, 207 Сан Марко, 215 Санта Марија дел Фијоре, 215 Санта Марија Мађоре, 215 Санкасја, 341, 347 Санкт Петербург, 393 Сантандер, 216 Санта Ана де Бопр, 166, 451 Санта Клара, 215 Санта-Кроче ин Ђерузалеме, 158 Санта Марија дели Анђели, 215 Санта Марија дела Салуте, 162 Санта Марија де ла Седе, 216 Сан Ђовани ин Латерано, 158 Сан Ђовани Ротондо, 216 Р Рави, 268 Раманатхасвами, храм, 322 Рамалингешвара, храм, 322 Рангун, 451 Рамешварам, 289-301, 307-8, 321 Рас, 190, Ратзјат, 361 Ратна Гири, 347 Рауза (Кулдабад), 260 Раџастан, 397 Раџгир, 341, 347, 400 Рашка, 191 Риверсајд, 361 Риген о., 81 494 Регистар појмова Сиднеј, 430 Сикандра, 260 Сиким, 339, 380 Синај, 172 Синајска пустиња, 105 Синајска гора, 121, 125, 153, 162, 240 Сингапур, 339 Сионска гора, 138, 168 Сиракуза, 163, 215 Сирвах, 239 Сирија, 113, 118, 136, 138, 151, 171, 176, 234 Сито, 202 Сихем, 120 Скала Коељи, 165 Скандхе, храм, 352 Сливен, 190 Смедерево, 150 Согдијана, 230 Содом, 111 Солана, 380 Соло, 451 Соловјецки манастир, 158, 196 Солт Лејк Сити, 437, 438, 451 Сома, 374 Сомнатх, 299, 300, 301, 318 Сонг Шан, 367, 368, 415 Сопоћани, 193 Сордвело, 165 Спити, 339 Спитук, манастир, 384 Србија, 84, 155, 190 Стара Рашка, 57 Стејшн о., 215 Стоунхенџ, 79 Студеница, манастир, 192, 194 Суанчоу, 369 Султан Хасан, 261 Суматра, 349 Сумијоши, храм, 419 Суратани, 360 Сантјаго де Кампостела, 13, 5760, 62, 160, 165-6, 207, 449-50 Сан Франциско, 427 Санчи, 348 Санџуното, пагода, 372 Саптапарни, пећина, 347 Сарагоса, 216 Сарантх, 59, 328, 340, 343, 345, 346 Саров, 57 Саронска долина, 105 Сатлеџ, 268 Сат Махал Пасада, 352 Сатрунџаја, 398, 400 Саудијска Арабија, 428 Саут Фолсбург, 425 Сафед, 128, 133 Сахетх-Махетх, 341 Свајамбунатх, ступа, 384, 387 Света Ана, 165 Света гора, 13, 184 Света земља, 98, 118, 156, 157 Света Катарина, манастир,171 Света Марија де ла Мер, 216 Света Сецилија, 216 Свети Антоније, 215 Свети Фрањо Асишки, 215 Севиља, 216 Сен Дени, 203 Сен Шапел, 203 Сент Бом, 216 Сент Етјен, 216 Сент Назаре, 216 Сепхелах, 115 Се-ра манастир, 378 Сергијев Посад, 158, 166, 195, 451 Сиамен, 369 Сиан, 368 Сибир, 63, 64 Сига, 371 Сиди Сахиб, џамија, 256 Сиди Укба, џамија, 256 495 Географија религија Тич Три Куан, 360 Тод, 67 Тодаиџи, храм, 371 Тојуке храм, 419 Токио (Едо), 372, 374 Токусима, 373 Торино, 158 Тоџи, храм, 372 Тошогу, храм, 421 Тошодаиџи, храм, 372 Трансјорданска вис., 107, 115 Тревизо, 162 Трново, 188 Тројански манастир, 190 Трок, 166 Тсук-Ла-Кханг, манастир, 381 Туба, 243, 451 Тува, 380, 392, 393 Тур (на Синају), 162, 177 Тунхуанг (Донхуанг), 368 Тходинг-серкханг (Тхолинг), 384 Тхупарама, ступа, 351, 352 Т Табриз, 429 Тавга, 170 Тавор брдо (гора), 127, 138, 157, 169, 183, 449 Таиша храм, 419 Таи Шан, 367, 415, 451 Тајланд, 336, 337, 339, 349, 350 Тај Нин, 361 Такла Макан, 64 Тамилнаду, 290, 446 Тамчинскиј дацан, 392 Тана, 174 Танјоре, 301 Танта, 243, 451 Танџавур, 319 Тапти, 269 Та-Син, 67 Тат Луанг, 363 Таџ Махал, 260 Таши-лунгпо, манастир, 379 Ташидинганд, манастир, 381 Теба, 67 Тенгбочхе, манастир, 384 Тенри, 439 Терезин, 217 Тесалија, 158 Техеран, 94, 170, 429 Теџпал, храм, 401 Тиантонг, 367 Тиберијас, 128, 133 Тиберијанско ј., 56, 127, 183, 449 Тибет, 337, 338, 340, 375-380, 384 Тигце, манастир, 384 Тинис, 67 Тинос о., 166, 186 Тир, 178 Тиринс, 187 Тирупати, 288, 301, 323 Тируванамалај, 301, 318 Тич Тиен Мин, 360 У Уганда, 427, 428, 430, 431 Угарит, 118 Удаипур, 325 Удвада, 93 Украјина, 426, 427 Улан Батор, 392 Ур, 114, 448 Уџаин, 299, 300, 301, 302, 303, 318 Ф Фајумски басен, 65 Фаран долина, 172 Фатима, 13, 57, 59, 165, 166, 209, 449, 450 Феникија, 113, 138 Филе, 66 Фиренца, 215 496 Регистар појмова Хермон, 107, 108 Хермополис, 68 Хеџас, 59, 249 Хива, 451 Хиландар, манастир, 187, 192 Хималаји, 268, 269, 278, 297, 299, 380 Хиндустан, 265 Хинтха Гонг, 354 Хиого, 371 Хипон, 143, 149 Хирошима, 421 Хоангхо р., 64, 448 Хојан, 361 Хокуџи, храм, 371 Хоншу, 371, 419, 420 Хорасан, 429 Хоремшер, 94 Хориуџи, храм, 372 Храм Будиног Зуба, 354 Храмови Дилвара, 401 Храм Куан-јин, 369 Храм мајмуна, 314 Храмовни брег, 130, 131 Хрватска, 217 Хуа Шан, 367, 415 Хунан, 415 Филипини, 431 Филистеја, 113 Филистејска равн. (Шефла), 105 Фогуанг, манастир, 366 Франкфурт, 430 Фригија, 76 Фрушка гора, 57, 193 Фукијен, 369 Фучоу, 369 Фуџијама, 58, 59, 421 Х Хаваји, 438 Хаифа, 429, 431 Хајсала, храм, 400 Халебид, 400 Халкедон, 171 Хампи, 325 Ханан, 88, 97-98, 109, 112, 114, 119, 120, 121, 137, 142 Хангчоу, 368 Харапа, 263, 448 Хардвар, 299, 300, 301, 302, 303, 308, 311, 317, 451 Харимандир, 405 Харимандир Тахт, 406 Харков, 80 Хаматх, 113 Харчемиш, 113 Халебид, 325 Халштат, 77, 216 Хеброн, 106, 128, 133, 240, 250, 256 Хеилигенблут, 165 Хејан-динга храм, 421 Хелеспонт, 76 Хелиополис, 69, 73 Хелминска област, 203 Хенан, 415 Хенг Шан, 367, 415 Хераклополис, 68, 72 Хермонт (Армант), 67 Ц Цариград, 180 Цетиње, 194, 195 Цејлон (Шри Ланка), 349, 350 Цијен, 368 Црква Васкрсења Христовог (Светог Гроба), 166, 167 Црква Бом Језус до Монте, 216 Црква Девице од Рокиа, 216 Црква Маријиног Гроба, 162 Црква Наше Госпе од Гарабандала, 216 497 Географија религија Џагдиш, храм, 325 Џокханг, 378 Џокџакарта, 363 Џонстаун, 428 Џорџија, 221 Џунагад, 401 Црква Наше Госпе од Ремедије, 216 Црква Св. Петра и Павла, 190 Црква Св. Павла (Рим), 206 Црква Св. Јована (Рим), 206 Црква Богородице Љевишке, 193 Црква Св. Софије (Новгород), 199 Црква св. Петра (Рим), 205 Сан Лоренцо фиори ла мура, 207 Цхамоли, 289 Цонголски (Цхилгантијски) дацан, 392 Цугулски дацан, 392 Ш Шабарималаи, 325 Шангај, 368 Шантунг, 367, 415 Шаолин, 368 Шартр, 203 Шах-и-Зинд, маузолеј, 258 Швајцарска, 216, 218, 425 Шведагон, пагода, 353-354 Швезигон, пагода, 355, 357 Швејсандо, пагода, 357 Шве Кји Мјинт, 355 Шве-маудау,354 Швјебођин, 217 Шанси, 415 Шенси, 415 Шива Темпл, 326 Шигаци, 379 Шикоку, 60, 373-374, 451 Шираз, 94, 244, 429 Ширда, 424 Шмун, види Хермополис. Шодо о., 374 Шри Ланка, 336, 339-40, 345, 350-352 Шпанија, 216, 230, 233 Шравана Белагола, 398 Шравасти, 347 Шри Венкатешвара, храм, 326 Шри Кришне, 325 Шри Минакши, храм. 321 Шри Пада (Адамов Врх), 350 Ч Чајниче, 194 Чак Пра, 360 Ченаи (Мадрас), 326, 444 Ченстахова, 13, 162, 166, 210, 450 Чернигов, 83 Чианг Маја, 359, 360 Чидамбарам, 299, 319 Чидамбарешвара,храм, 319 Чикинквира, 451 Чинаб, 268 Чита, 374 Читракут, 320 Чичиба Коен, 371 Чонбури, 359 Чотаникара, храм, 325 Џ Џаганатх, храм, 323 Џалмандир храм, 400 Џамна (Јамуна), 268, 296-7, 307 Џарасандха-ку-Бајтхакм, 347 Џида, 61, 249, 253 Џебел Симан, 178 Џебел ал Лауз, 250 Џелам, 268 Џетавана, 351 498 CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 21/29 ГРЧИЋ, Мирко Д., 1954Географија религија / Мирко Д. Грчић. Београд : Географски факултет Универзитета, 2010 (Краљево : Дуга). - 500 стр. : илустр. ; 25 cm Тираж 500. - Речник: стр. 453-468. Напомене и библиографске референце уз текст. - Библиографија: стр. 467-474. - Summary: Geography of Religions. - Регистар. ISBN 978-86-82657-88-0 a) Религије - Географски аспект COBISS.SR-ID 179526412 500