Andrijana Sedić’s Post

VIBE- svako od nas treba da obavi opsežnu analizu svog nastupa i pristupa drugim ljudima, pa i sebi, jer to očito nije podrazumevano. Ja sam neko ko je veoma introspektivan. Sklona sam preispitivanju svojih postupaka, obima znanja i vrednosti. Kao neko ko je mnogo ulagao i ulaže u sebe koristeći sve meni dostupne i moguće opcije imam stav koji to verovatno i emituje. Ono što zastupam ima jak signal i možda nije uvek svima prijatno, ali to je deo karaktera. Narodski rečeno, kada vas je život oblikovao kao borca, vi nikako ne možete odavati utisak potištene osobe koja aminuje svačiji stav. Takvi ljudi (misli se na klimače glavom na sve što kažu nadređeni) nešto i ne guraju ka napred ni sebe, ni druge, ni svoje zadatke. Kod mene nema onog Daning-Krugerovog efekta, moje dobre strane vide mnogi ljudi i dokazane su u više polja. Uvek smatram da mogu biti bolja, ali ne vidim poentu u prikazu nekog spuštanja sebe kako bih dokazala da se trudim, upijam znanje i posvećena sam cilju. Napisala sam knjigu o svojim greškama, čitaoci kažu dobru, zanimljivu i brzu (jer ima svega 60 stranica), pa koga zanimaju konkretne greške i kako da ne pravi one koje ja jesam, može da kupi knjigu (povoljna je, a 30% ide u dobrotvorne svrhe). Nikada nisam napravila grešku koja je firmu bilo koju dovela u neki minus, propast, bankrot, bilo šta sa lošim posledicama po poslovanje. Sviđanje/nesviđanje ne dovodim u pitanje i o ukusima više ne raspravljam, samo o činjenicama. Mane imam samo privatne, pa kada me neko pita za mane poslovne, zaista ne znam šta izdvojiti jer se ja ne bavim nečim u šta se uopšte ne razumem i šta mi ne ide nikako. Privatne mane su mi: iskrenost, prenaglašena empatija, preterana ljubaznost i kada nije neophodna. To negde zovu vrlinama, pa kako se uzme. Zaključak: moj VIBE ljudima govori I JA SAM OVDE FACA, NE SAMO TI. Istina: Činjenica je da jesam, ali odoh da još učim, čitam i radim, da bih bila bolja sebi, porodici, prijateljima, firmi... Jednom zauvek: Ne mislim da sam najpametnija, ali nisam ni lažno skromna. Note to all: Relax, don't kill my vibe. Ne treba da me pobedite, jer se i ne takmičim. Ne težim dominaciji, dokazivanjima i vašim pozicijama. Nisam nikakva pretnja za dobre ljude.

BOJNI POKLIČ MAJKE TIGRA čuvena je knjiga o vaspitanju. Knjigu je napisala profesorka Prava sa Jejla, kineska mama. Knjiga je o specifičnom stilu vaspitanja ljudi poreklom iz Azije. To vaspitanje deluje strogo, ali ovo opisano u knjizi deluje i sasvim uspešno. Knjiga me navela da razmišljam o sopstvenom vaspitanju, kao i o stilu koji bih primenila kada (i ako) bih imala dete/cu jednog dana. Ako se pomenuti stil naziva strogim, radije bih imala takav nego tzv. blagi 'radištaoćeš' stil. Moja mama je mene i seku vaspitavala strogo, što je sestru uvek činilo uspešnom na svim poljima (mada je od svega brzo odustajala), a mene 'samo' borbenom u svemu. Sestra je svirala harmoniku, a potom flautu, gde se godinama zadržala. Išla je sa mnom na karate i brzo napredovala, išla je i na takmičenja. Zatim je trenirala i košarku. Ja sam kratko išla na folklor. Nikada nisam ništa svirala, a najviše sam živce trenirala... drugima, ja sam izuzetno smirena osoba. Nervozne nervira baš to. Delujem kao Joe i Phobe iz serije Friends. Talenat sam za pisanje i slikarstvo. Godinama sam išla u školu za modeling. Bila sam (i ostala) upečatljivih crta lica, mršava (sada sam tzv. taman), vitka i činilo se da ću biti visoka (no, avaj, samo 1.68 cm). Ništa od modellinga i slikarstva ne beše, a od pisanja, evo... Godinama čitam 3-5 knjiga mesečno. Smatram da svako znanje jeste imanje. Ostala sam skromna i požrtvovana. Većinu navika i osobina stekla sam sama, a radne navike mi je usadila mama. Umetnici imaju svoj tempo, i da mi nije dobrih navika (radnih), ne bih mogla uspeti, bez obzira na snagu, borbenost i talente. Moja (samohrana) mama radila je po dva posla, a raspusti i vikendi provedeni na selu posebna su čar i vrednost mog detinjstva. Tu učite fizičku spretnost i bolje razumete vrednost svega oko sebe. Više cenite vazduh, hranu, vodu, rad. Mama je bila stroga. Isplatilo se. Svako dete ima svoj put, ali uspeva da ga gradi kada ga učite da postoje vukovi od kojih Crvenkape ne pobegnu... barem ne tako lako. U lancu ishrane i tebe neko jede. Moraš biti mudriji od najmudrijeg neprijatelja u okruženju.

PRAZNIK RADA I PREDRASUDE- pre neki dan sumirala sam utiske o svojim radnim iskustvima. Shvatila sam da je na skoro svakom radnom mestu bilo ljudi sa prisutnim predrasudama koje su vremenom nestajale, ili nisu baš. Radeći u jednom poznatom restoranu privremeno kao hostesa nailazila sam na komentare od radnice u kuhinji poput: "Šta ti, gospođice gospođo ovde radiš? Hostesa? Mora i to neko. Znači, samo keš end keri? Niko neće da pere podove i sudove..." Pri tom sam kao student bila sobarica u hotelu i tokom krize sa poslovima ponekad čistila objekte. Održavala sam proizvodnu halu i kancelarije kada sam radila u fabrici kao fizički radnik. Radila sam kratko i u stolarskoj radionici kao pomoćnik. Kao dete sam vikende i raspuste provodila na selu, gde se čuvaju ovce, kupi trava, plaste seno, bere voće, sadi bašta... Da li to treba reći ženi koja je ogorčena nečim što i nema veze sa mnom? Gore od tih predrasuda imali su pojedini ljudi na višim f-jama. Susretala sam se sa raznim nepravdama, spletkama, izmišljotinama. Stoji da niko nije idealan radnik, pa ni ja, ali lepiti napamet etikete podlo je i zlobno. Na svakom poslu stekla sam i prijatelje, na šta sam ponosna i što uvek ističem. Ostala sam gotivna i u fabrici, i u restoranu, manjim i većim firmama... naravno, ne svima. Biti svačiji prijatelj bilo bi u najmanju ruku neprijatno. Dakle, više instance pre svega brinu što nisam neko ko se kida za svaku sitnicu, već sve radim tako da deluje lagano i kada nije, što ne povlađujem ako je nešto van principa i kodeksa ljudskog, toplog pristupa, empatije, poštovanja, razumevanja. Njima smeta što u meni ne vide sličnost sa sobom. Nikada mi nećemo biti slični, ja uspeh gradim na radosti, i to pre svega svojoj. Ne kidam se zbog novca od kojeg nisam na moru od 2017. Čuvam nerve za meni drage ljude i moje male korake ka boljem sutra. Čuvam dobru dušu, oštar um, a i jezik, po potrebi... nekom je oštar od korišćenja, a nekom jer ga drži za zubima. Umeće je uživati u sitnicama, na jahti bi svako umeo da se raduje (osim zaposlenih). Moja mala radost ovih dana je zvezdice set nakita, poklon od tetkinih milih dečaka. 👶🏽👶🏽🙏🏽❤️ Svima želim mir, i srećan praznik... rada, a vernicima pravoslavne veroispovesti srećni i blagosloveni praznici koji dolaze.

RAZDVOJITI ZDRAVE CILJEVE OD NAMETNUTIH, NEZDRAVIH PROHTEVA- poslednjih godina nailazim na meni gotovo sumanutu priču koju zovem 'snovi o velikoj lovi'. Te snove uglavnom imaju muškarci između 35 i 45, kada su takve šanse realno i najveće, i dostupnije muškom, nego ženskom polu. Mesto gde oni prave grešku zove se uporedna gradnja. Objašnjeno kroz praksu: Imaju preko 35 godina, iza sebe neke (propale) dugogodišnje odnose, solidne karijere, znanje, fine škole, ambicije, imaju i ideju. Međutim, plan je gradnja na uštrb privatnog života (to je kao kada bih pravila predivnu kuću na planini gde je zimi -15, ali bez ikakvog grejanja). Ne samo da oni beže od šanse za ljubav. Oni beže od šanse da u slobodnom vremenu koje nemaju dođu na ideju vrednu miliona koje žele. Većina milionera nastala je slučajno. Manji deo posredno nasledstvom. To što vi, gospodo niste rođeni u zlatnoj kolevci ne znači da su vam šanse male. Međutim, to što ne znate da upravljate vremenom i donosite izbalansirane odluke znači da su vam šanse abnormalno male. Pogledajte najuspešnije ljude (po tim vašim merilima novca)... retko ko je sam k'o panj, jer ček" samo da se obogati. Prestanite da se bavite poređenjem sa drugim ljudima. Svako od nas ima svoj put, i bez obzira na guru priče, svako od nas ima i svoje granice. Postoji nešto što uvek može da raste, a to je znanje. Novac dolazi ako pogodite priču, potrebu, želju, rešite problem na nespecifičan način... nečiji problem, ali vaš ostaje. P.S. Nije mi namera da ikoga vređam. Neka svi ljudi postanu milioneri. Samo želim da skrenem pažnju ljudima koji gube sebe, porede se sa drugima (ne nužno boljim), itd. Budite dobri prema sebi i nađite vremena za duhovne potrebe, poput prijateljstva i ljubavi, knjiga, hobija... Vreme je jedini resurs koji niko nikada nije uspeo da obnovi... zato nam ga i plaćaju, a nikad nam nije dosta.

Šta reći, osim: Nju pozišn Copywriter at Digital Azut!

NEDELJA JE, ZVONA ZVONE, GDE JA PRIPADAM- naoružani samo smeškom hodamo kroz (40 puta rušen i obnavljan) grad. Šta to čini razliku? Moramo prvo puzati, da bismo znali hodati, i dignuti glavu, ne dati se, pevati pesme ljubavne... Razgovor sa sestrićima naveo me na dublje razmišljanje o tome zašto je moćno biti čovek? Donosimo zaključke na osnovu iskustva i informacija, a prema tome odluke. To nas čini moćnima: umeće pravih odluka. Pita me stariji sestrić (dva minuta stariji od brata, ali oni tu starinu ozbiljno posmatraju): "Tetka, a koga si ti rodila?" Shvativši da dugo dolazim kod njih, da objašnjavamo ko je koga rodio i da sam po godinama blizu godina svoje sestre, a njihove mame, zapitali su se gde su to moja deca? Nikoga, za sada. Imam vas, pa sam trenutno samo tetka. Odgovorila sam radosno jer vidim da zaključuju i povezuju, ali sam se i ja malo zapitala oko toga kako je naći saputnika postala nauka. Sve se pretvorilo u veliku nauku i svi su experti nečega. Uskoro će smisliti možda neke pilule za expertizu, popiješ i dok dejstvo traje, eto stručnjaka za sve. Ja sam stručnjak za dobre vibracije, ako se to računa. 🙌🏽🧠💪🏽🫀🙏🏽 Magdalena među apostolima. Tajna večera. Uroš Predić u Galeriji SANU, požurite dok je izložba tu.

DVA BEOGRADA- često vrlo praktično i sa velikom emocijom objasnim svoj tzv. kulturološki šok. Godinama sam u Beogradu na razne načine: privatno, poslovno, porodično, stanujem, putujem, ovisno od prilika. Iz male sam varoši (Lajkovca). Neki misle da sam iz Čačka, po naglasku, a mi iz Kolubarskog Okruga maaaloo oteeežemo dok pričamo. Eh, pa zar ne rekoše najpravilniji srpski u Valjevu? Šalu na stranu, svi dijalekti deo su jezika, njegovo bogatstvo. Evo kako govorim o kultur. šoku: Na svakom ćošku u Beogradu tužna sam i srećna. Viđam prosjake, ljude bez ruku, ljude sa pola lica, decu u kolicima, decu na klupicama koja pišu na kartonu: "Bako i deko, mama i tata, vi ste LJUBAV." U malom mestu vi ne viđate često sve te prizore. Vidite neki micro svet zatvoren u sebe. Imate jednog lokalnog pijanca, narkomana i kockara. Jedan slučaj nekog nasilja u par godina. Kada se čuje hitna ili policija, strepite mnogo, jer možda je neko baš blizak. U malom mestu (barem mom) ljudi uglavnom imaju svoje kuće, stanove, bašte, idu na odmore, kriju svoje boli, vidite ih vedre, a kada se žale, to je crni humor. U Beogradu me svaki put sramota što ljudi prose i što ja nemam da im dam/sumnjam da bi dali na poroke/imaju neke podvodače. Ponekad dam muzičarima novac/onima evidentno nesposobnim za rad/kupim Liceulice (Lice Ulice magazin). Kada odem u Lajkovac opet budem u tom vakuum-u, ponovo su 'svi ok', ponovo nema dijametralno suprotnih standarda. Tako mi je i u Valjevu, tako mi je gde god ljudi uprkos veličini mesta (ima toga eto i u gradovima nekim) imaju očuvan svoj svet. Neka to zovu palanačkim svetom, ali mi se znamo, podržavamo, borimo, bodrimo. Sve mane i vrline mentaliteta malih mesta sadržane su u onom: "Aj na kaficu." I stvarno odeš... na rakiju... dve. Što se dva Beograda tiče, podseća me na emisije sa Nat. Geo. Evo, ovde su vam siromasi, a ovde je bogata četvrt. Tu ljudi sa puno novca gledaju da budu pod svojim staklenim zvonom. Ta deca kada sretnu prosjaka, biće kao da su iz nekog paralelno univerzumskog, elitnog Lajkovca, samo bez moje palanačke empatije i zabrinutosti. Biće kao kada bih otišla da slikam Koloseum. Gledaće siromaštvo kao svojevrsnu atrakciju... kao mi klovnove u predstavi. Kada se njihov Trumen Šou završi, saznanje će biti upravo šok. Naravno, volimo mi oba Beograda, samo je ono što nas spaja jedino reka i most.

PODRŠKA JE UVEK VAŽNA- na Linkedin-u tokom svih ovih godina stekla sam mnoge prijatelje online i offline (upoznamo se i uživo, ko stigne od obaveza, pa druženje traje). Umrežavanje (nekada se zvalo udruživanje) je postalo broj jedan kada je u pitanju bitnost akcije u poslovnom svetu. Nije važno samo koga znaš, već i ko tebe zna. Pri tom ne govorimo o onom zaposli mi kuma, druga, svastikino dete... Postoji razlika između preporuka, dokaza da neko nešto zna i 'ubaci ga/uglavi je'. Dakle, kretanje, udruživanje, gradnja portfolija, srdačnost, međusobna podrška, informisanost. Kada sam se odlučivala za profesiju, znala sam da to mora imati veze sa medijima, komunikacijom, Turizmom, kreativnošću, pisanjem... U životu radih svašta (samo lopov i pop što nisam bila), pa dođosmo do moje više se ne zna koje potrage za poslom. Neki će upitati ŠTA JE PROBLEM SA TOBOM I POSLOVIMA? Problema načelno nema. Tržište rada kod nas je takvo, flukturacija nije u korist kandidata, radnika, pa ni privrednika. Dobro prolaze specifična i tražena zanimanja (pekar, lekar, apotekar, etc.), zanati, ljudi specijalizovani u jednoj oblasti, ljudi koji obavljaju više f-ja na jednom radnom mestu za istu platu (prekaljeni radnici pod pritiskom i tome slično no liferi)... Ljudi poput mene... oni ne prolaze loše, nego moraju da nađu pravu priliku, što po svemu sudeći nije nikako lako. Dakle, ne postoji problem koji bih definisala precizno ni u meni, ni u poslodavcima. Problem je u tržištu (Ekonomiji na višem nivou). Ako niste u grupaciji koju sam gore opisala i njenim varijantama, teško ćete naći posao (ali daleko od toga da to nije moguće). Stalno se unapređujte (mene recimo odbi skorije za posao jedna domaća kompanija zbog toga što mi eng. nije na near native nivou (C nivo nije dovoljan logično, jer im treba copy i na ENG, a nemaju prevodioca). C nivo je dovoljan u USA i to za neke sasvim dobre početne pozicije, ali u SRB ne. Još mi tražiše i vizual da uradim (a grafički dizajner nikad bila nisam). Ili ste 3 u 1, ili ste expert, ili ispadate iz igre. Šta da učite? Googlajte šta je traženo, da ne biste bili na birou sa nadoknadom koju mi jedva izračunaše dva inženjera. 😅

ZELENA AGENDA- igrom slučaja tokom studija i jednog od zaposlenja radila sam na nekoliko različitih projekata: Turizam; Zaštita životne sredine; Socijalno preduzetništvo. Ovom prilikom učestvujem kao saradnik na projektu 3D printer koji služi za gradnju EKO objekata. U uži krug prošlo je 24 projekta...ideje su razne i zaista sjajne. Članovi timova su čak i dva gimnazijalca (sa takođe odličnom zelenom idejom). Sokobanja je odabrana za seminar jer je uz podršku EU i UNDP za Srbiju izgrađen kotao pomoću kog se greju neki od javnih objekata, a koji koristi toplu vodu iz obližnjeg Hamama (čuvenog, gde se Zone u kultnom filmu banjaše). To znači mnogo manje zagađenja, velike uštede za struju i čistiji vazduh. Projekata u svetu ima raznih i stoji da neki nisu realizovani, neki stagniraju, ali ima dosta primera koji su dobri i funkcionišu. Uvek se kreće od malih promena i od nas samih, a sredstva se mogu naći kod raznih fondova. Novca ima, samo je bitno da je kod nas. Pisanje projekata je zahtevno, pa tako smo na ovoj obuci imali razne radionice. Osim što je bilo radno, hotel Hotel Sunce Sokobanja je dokazao da sa razlogom nosi to ime. Besprekorna čistoća, izuzetno ljubazno osoblje, predivna hrana, ambijent i lokacija hotela. Sunce je zaista dobro kao SUNCE. Istražite mogućnosti finansiranja vaših projekata, i aplicirajte... nikad se ne zna.

TOČKOVI I RUKAVICE- gledam juče ljude u invalidskim kolicima. Dečko je imao motorna kolica, a devojka koju kasnije videh ona prastara, što mora da vrti sama točkove i nosi rukavice, kako ne bi povredila šake. To nije sve, mučno je okretati točkove, što osim snage zahteva i brzinu, a semafori za pešake po po sekundaži takođe nehumani. Većina mojih prijatelja i ja skupljamo Čep za hendikep , i dobro je da takva akcija postoji. Međutim, smatram da zdravstvo svim invladima treba da omogući uz osiguranje baš ta motorna kolica. Zašto? Ako je nešto unapređeno, olakšano, upgrade, update... ono staro treba izbaciti iz upotrebe, jer: em nije efektivno, em stvara jaz u napretku olakšanja i socijalizacije ljudi sa invaliditetom. Da ne pominjem infrastrukturu i nepostojanje rampi na svim javnim objektima (barem). Teško je vući i kofer, a ljudima sa kolicima (bilo koje vrste) je sve još teže. Ja sam korisnik slušnih aparata. Njih treba promeniti na 5-7 godina, radili/ne, jer IZLAZI NOVA TEHNOLOGIJA, naprednija, bolja, olakšava život višestruko. Tu dolazimo do problema gluvih i nagluvih, a to je (prema zdravstvu u Srbiji): nedovoljno gluv. Meni je sluh oštećen na oba uha, i to ne malo. Ja bez aparata slabo čujem, nejasno čujem, dakle: neophodni su mi radi potpuno jasne komunikacije. Međutim, država poveća granicu, i kaže: niste dovoljno gluvi ni za subvenciju za slušni aparat (koja nije ni četvrtina cene JEDNOG aparata, a treba mi dva). Srećom aparate imam, i to najmodernije, ali socijalno ugroženi... šta će oni? Zaključak: Omogućimo SVIM osobama sa invaliditetom normalno funkcionisanje sa modernim uređajima u skladu sa savremenim potrebama (zdravstvenim, etičkim, moralnim, socijalnim). Dugoročno: ušteda za državu.