Vladimir D. Jankovic’s Post

Недавно сам овај снимак убацио у коментарску преписку коју је благотворно испровоцирао мој бата Рундек, алијас Nenad Nikolić. Ова песма, ово извођење заправо је типичан пример који можете навести кад вас неко упита шта би то била једна одлична, права рок група. То се осећа у тону и у етру, а своди се на оно, тобож отрцано, али суштинско осећање да су чланови групе Saxon дисали као један. Песма је, с овим лајтмотивом стрејнџерс-ин-д-најт, неминовно и рефлексија на Френка Синатру, мада се „радња“ њена дешава у авиону који срља у пропаст, то јест у људима који у том авиону, незнанци једни другима, заједно треба кроз смрт да прођу у оно друго.

Добро је враћати се овом снимку који је, по мом осећању, марбуршку бубњарку Сину Доринг профилисао као музичког ствараоца светског калибра. Имала је тад 19 лета, а већ шест година професионалног пута иза себе. Управо изводећи песму Burn групе Deep Purple, неприкосновену демонстрацију силе и вештине Ијана Пејса, једног од највећих бубњара у историји рок музике, Сина је заблистала пуним сјајем и – пуном собом. Снимак, свакако, вреди и слушати и гледати, али кад га само слушате, чућете спорадично и неке, условно речено, киксеве, или, боље рећи, претеривања. Чућете, међутим, и врхунски виртуозитет у интерпретацији нумере која је, откако је 1974. снимљена, у бубњарском миљеу била и остала или својеврсна светиња (за оне који могу), или табу тема (за оне који брзо провале да таквом домету нису дорасли).

ИСИК КУЛ Индији не идем преко апалачког фронта Имам нешто и ја у себи од живота Заронио добро, око Рта Добре наде Да откријем тебе, не да те украдем И видех: сâм поморац, а и земља сама Зачине опојне дишем, Васко да Гама Отвараш предамном капке планинских очију Дођи, рече, водим те у јодну Киргизију Миришеш на море усред копна недокучног Превијаш ми ране после путовања мучног За мном багра виче: ју'р крејзи, ју'р a фул Али ја са тобом, срећан, правац Исик Кул У висини где дах добијаш и губиш Ти ћеш дуго да ме милујеш и љубиш Поморац сам ост'о, сад ми море у планини Непце ври од сатрице, сунце у сланини Где громобран грома у се ће да метне Ти се и подметнеш, ти се и наметнеш Благо оцу што вољаше, мајци која роди Звезду што ме тајним сјајем води ка слободи Није нам планета кугла, а ни плоча равна Није нам садашњост јасна, а ни прошлост славна Океане мењам све, само једно искам Мој да Исик Кул остане, лепота киргиска.

Има томе већ немало година, па, добрих пет-шест – затекао сам се у раним поподневним часовима у једној кафаници на Душановцу, брижан због неких љубавних проблема. Седео сам сам, и намера ми је била да попијем једно пиво и да одем даље, да се вратим кући, или шта већ. У пуну башту, с оним дрвеним клупама и столовима, ушла је госпођа у респектабилним годинама, бака већ, али онако, с неком фризуром, а и нашминкана, и некако харизматична; могла је имати 70 година, тако, 70 до 72. У то кафанче навраћају службеници из неколиких околних импортантних, је ли, институција: судије и судски чиновници, банкарски службеници, полицајци разних рангова и категорија, јавни бележници. Госпођа ме је, видевши да нема места, упитала да ли може да седне на клупу преко пута моје, за исти сто, и ја сам, наравно, рекао да може и додао: „Ја ионако сео овде да попијем ово пиво, и ускоро је сто само ваш.“ „Ја чекам неко друштво“, рекла је на то она, „треба једна млада колегиница да дође којој сам нашла посао и још један ту стари пријатељ.“ Није прошло пар минута, а приметио сам да се бројни долазници и одлазници из кафане јављају мојој неочекиваној суседелици; свима је одговарала живо, шаљиво, познавали су је и ценили, и она их је махом знала поименце. Радила је, то сам одмах схватио, у некој од тих институција, живи у комшилуку, и сад, као пензионерка, наврати ту повремено. И фаца је, оно, зна је цела екипа. У једном моменту, иако сам ја ведро, а и не баш ћутљиво учествовао у нашем суседелиштву, упита она мене: „А што си ти тако тужан?“ Јесте ме била пренула, па сам је упитао, добро се сећам: „А откуд вам то да сам тужан, то јест: како видите да сам тужан?“ „Види се да си тужан, али има лека за то.“ Како је знала да ли има лека, за шта би требало лека, и тако то – појма немам. Тек, испричам ја њој у основним цртама каква је мука, шта се дешава, и баба ми каже овако: „Слушај: кад год тако размишљаш да не можеш да живиш без те жене, да ти без ње нема живота, а ти само замисли како би изгледао њен стомак да се распори, па кад на тебе покуља сав онај смрад.“

Недавно ме је старији син, Петар, који има 22 године, изненадио кад је, пролазећи, а ја пуштао ову песму од Абе, изнебуха, а некако озарено рекао: „Еј, знам ту ствар, то је супер ствар!“ Пошто ја волим Абу и слушам је већ више од четири деценије, па скоро ће, богами, и пет, рећи ћу да сам ову песму, истина, чуо давно, али да ми је за ухо (и све остало) запала баш негде почетком нултих, кад су ми се деца рађала. Композиција је таква да ту можемо само да се поклонимо и капу да скинемо (аранжману би се, да се дрзнем да кажем, можда и могле наћи замерке!), и шта ту да коментаришемо. А стихови су у духу нечега што сам скоро, онако узгред, рекао о некој песми коју сам написао а која је намењена женском вокалу, онако, као из женског угла, за певачицу нацентрирано: пиши као мушко, пиши као ти, само глаголске облике прилагоди женском. Ови англофони о томе и не морају да воде рачуна. Код њих је you – you. Но, код ове Абине песме види се да је текст писао мушкарац, али га жена пева као да је женски. https://lnkd.in/dxSRRZqF

Доста је било, а и даље има прича о човековом најбољем пријатељу. У игри су коњ, пас и књига. Добро. Коњ, реално, дуго и јесте човеку био кључни ослонац, сапутник, носилац, саборац. Пас му је дуго и свугде био незамењиви чувар, а лојалан, а ово-оно. Има смисла. И за књигу има смисла. Али као што цивилизацијски нема више основа да се говори како је ДАНАС коњ човеку најбољи пријатељ (пас му, пак, све више постаје роб, четвороножна садо-мазо играчка, а све му је мање пријатељ), тако морамо бити свесни да ни књига неће заувек бити најбољи човеков пријатељ и да, штавише, то већ увелико престаје да буде. Можда би најбоље било да човек сам именује свог најбољег пријатеља из света животиња, биљака, микроорганизама или предмета. Зашто би, рецимо, дрво било мање пријатељ од књиге, која се од дрвета базично и прави? Зашто би небо било мање пријатељ човеку од коња, кога је управо оно, небо, претворило у Пегаза? Коначно, зашто би компјутер био мање човеков пријатељ од пса, кад исто уме верно да му служи, а онда да га уједе?

О ЈУПИТЕРУ И ЕВРОПИ (КОЈИ СЕ У ОВОМ ЗАПИСУ УОПШТЕ НЕ ПОМИЊУ) Негде сам скоро чуо или прочитао да, ако ме не вара памћење, температура нигде у (познатом нам) космосу не пада ниже од минус 40, минус 50 степени. Не могу бити сигуран да је то тачно, нити да је тачан податак који је изнет тад, нити да сам га ја тачно упамтио, али пошто о космосу (чак и познатом нам) толико мало знамо да су све грешке дозвољене, укључујући и то да се у његово истраживање претежно улудо бацају хиљаде милијарди – нека се и моја почетна реченица узме, ето, само као један лирски детаљ, као тзв. песничка слика. Ако температура у космосу, рецимо, заиста нигде не пада испод минус 40, то дефинитивно значи да је, мимо нашег уверења, космос ипак топлије, односно мање хладно место од Земље. На Земљи температура пада падовитије, сурвавамо се или пониремо ми и испод минус 60, па и минус 70, зар не. Ако два људска бића, за топлих летњих ноћи, свако у свом месту, ма и подалеко једно од другога, прилегну у неки лигештул или шта већ, и гледају у исто звездано небо, може се десити да обоје осете ту посебну, не већу топлину, него мању хладноћу која у свемиру постоји. Могу осетити исто ако се обоје, у истом моменту, нађу у неким сличним пећинама. Сећам се: на улазу у Ресавску пећину пише да је температура унутра увек око 7 (словима: седам) степени Целзијусових. И кад је напољу плус 39, и кад је напољу минус 25 – унутра је плус седам. Два људска бића која се у истом тренутку нађу под звезданим небом или у двема ма и удаљеним а сличним пећинама – осетиће да нису сама у ономе што се назива мање хладним. Од свих осталих људи разликоваће се, укратко, по томе што заједно, а независно једно од другог, спознају један мање хладан свет. Што, опет, значи, како год то вртели: свет који је топлији.

У СВАКОЈ ЛУЦИ У свакој луци Биле су хриди И дуго све Бриди Боли Где год се укотвиш Ти си се насукао И труп ти страда А брод си                                                             Мораш да Пловиш Хајде ти, љубим те У пупољно срце Не буди лука Буди латична ширина Не хрид скривена Буди ми пучина Већ откривена Моја планета Да се загрлимо Пре но што Крај сваког краја Дође Крај света.

Каријера Сине Доринг траје већ више од десет година (однекуд осећам да је и њој израз „каријера“ мрзак, али добро сад), и у том већ дугом процесу она је снимила три ауторска албума и оставила више од 300 бубњарских записа великих песама рок и поп-рок музике. Не тако давно, пре неку годину, појавио се нови моменат: у самом одабиру старих гласовитих песама, али пре свега у интерпретацији, почеле су да се назиру њене личне поруке, поруке које шаље некоме. Објективно чувена и легендарна ствар "Paranoid" групе Black Sabbath мени лично никад није била импресивна. Јесам увек осећао и уважавао и њен значај и све, али ми је цео концепт, с тим Озборновим гласом који није ни тамо ни овамо, па и Ајомијевом гитаром, која је, свака част човеку, претерано извикана, а није ништа нарочито – био и остао онако, у границама медиокритета. Сина је, међутим, и ову ствар одсвирала на начин који ће људима скренути пажњу на један, реално, важан моменат у историји хард рока и, потом, хејви метала. На мене је, поред осталог, утисак оставило то како чинеле зауставља прстима, а нарочито то како река, која се мало-мало па види кроз прозор, брзо, брзо протиче. https://lnkd.in/eNdqAU2u

ДЕКАРТ СА МЕНХНЕТНА (Микроорганизам 2) А да ли си ти паметна И да ли си спретна И окретна к'о вретна Корисна и кад штетна И док зимска – летна У јесен па пролетна Ја, Декарт са Менхетна Волим кад си ту У добру и у злу Недрим максиму Cogito ergo – dumb.