АЛА СЕЛАВРИ

СВЕТИ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ

ДУХОВНИ ОТАЦ РУСИЈЕ
 САДРЖАЈ

 ПРЕДГОВОР

 I ДЕО

 II РАДНИЧКИ СВЕШТЕНИК У КРОНШТАТУ

 III ДЕЛАТНОСТ И ДЕЛО

 IV ДУХОВНИ ОТАЦ РУСИЈЕ

 V ПОСЛЕДЊЕ ГОДИНЕ

 VI САХРАНА И ОДЈЕЦИ

 VII ОТАЦ ЈОВАН ДАНАС

 ПРЕДГОВОР
Књига која је пред нама показује на јединствен начин како је "диван Бог у
Светима Својим". Она нам говори о новом светитељу Цркве Божије, светоме
оцу Јовану Кронштатском, који је био ретка појава не само мећу људима,
него и мећу Светшељима. Сваки Светитељ Божји је на себи својствен начин
велики и "диван", јер су сви они постали оно што јесу једино чудесним и
предивним Господом Христом. Отац Јован. пак, у своме животу, који је сав у
Христу Богу, сједињује у себи одлике многих Светитеља. Он је прави
духовни горостас, сасуд пун изобилне благодати Божије, која се преко њега
излива на све људе. У његовом карактеру запажају се многе изузетне црте
које га чине сличним многим Светитељима. Отац Јован има веру апостолски
свету, силну и свемоћну, којом он и чини апостолска чудеса. Има
молитвеност светог Јефрема Сирина, којом обухвата сву широку земљу
руску, и још много више око ње; има милостивост светог Николаја
Чудотворца који зна само за потребе својих ближњих ма ко били; има
сиромаштво светог Спиридона Тримитунтског, јер, иако су кроз његове руке
пролазили милиони рубаља, он ништа своје није имао; има аскетизам
великих Пустињака, јер је био умерен и уздржљив у свему; има девственост
светог Григорија Богослова, иако је "званично" ожењен; има смирење
јеванђелског цариника, јер иако су га сви славили и дивили му се, он се није
гордио и преузносио, јер је знао да је само "залудан слуга" који чини оно што
је дужан чинити; има љубав божански неизмерну која га приближава свима и
свакоме, те читавим бићем својим састрадава са свима страдалницима и
свачији бол и муку осећа као своју. Свети отац Јован је, дакле, све то скупа и
још нешто много шире и много више од свега тога, нешто што је мислима
неухватљиво и речима неизразиво. Ма шта и ма колико рекли о њему, увек
остаје много недореченог и недорецивог. Он је изузетно јединствен, и,
усуђујем се рећи, непоновљив, у лику Светитеља Божјих. Он представља
изузетак како по разноврсности свога делања и ширини замаха, тако и по
истрајности и енергији уложеној у све своје активности, као и по резултату и
последицама свога рада. "Свако се дрво по плодовима својим познаје." Ову
изузетну књигу о оцу Јовану Кронштатском превео је са немачког, читаоцима
већ из раније познати, отац М. - хилендарац. Он, поред многих обавеза и
послушања која у манастиру има, сваки минут слободног времена користи на
припремање духовне хране за наш духовно изгладнели и осиромашени род
српски. Плод таквог његовог рада и љубави јесте и ова књига која се сада
предаје у руке богољубивих читалаца. Намена ове књиге је најпре да нас
упозна са изузетним светилом Цркве Православне које је засијало на
словенском небу у, такорећи, наше време;
А затим да запали и разгори огањ вере и љубави у нама самима како бисмо
му постали подражатељи и следбеници. Ово нарочито важи за наше
православно свештенство, које, као да још увек није нашло своје право место
и начин делања у савременим условима. Рад и начин рада оца Јована
апсолутно је прихватљив и применљив у свим условима и свим временима,
јер је сав јеванђелски. А Јеванђеље Господа Христа је свевремено и свевечно.
Потребно је само стећи делотворну веру и састрадалну љубав оца Јована, па
да се поље рада сваког свештеника учини широким и плодоносним. Отац
Јован као учитељ (вероучитељ), као помагач и збринитељ невољних и
презрених, као свештенослужитељ - представља идеалан пример за углед и
подражавање сваком свештенику, монаху и хришћанину. Његов пример
показује шта је најважније у свештеничком позиву и раду: спасење
поверених му душа. А љубав народа са свим благотворним последицама
својим (дакле, и економском сигурношћу за живот свештеника и његове
породице) неће изостати. Само треба истрајати и бити доследан еванђелским
принципима који сачињавају потку и основу свештеничког делања. Ако међу
свештеницима постоји неки сумњалица у ове речи, нека опет, и опет чита ову
књигу о оцу Јовану, нек покуша да га следи, и увериће се.
Као што је писао некада Исидор Пелусиот за познате књиге Светог Јована
Златоустог о свештенству: "Нема срца које би читало ове странице а да не
буде рањено божанском љубављу", тако би се могло рећи и за оца Јована
Кронштатског, да нема човека хришћанина, а поготову свештеника, који би
читао ову књигу а да срце његово остане индиферентно према љубави Божјој
којом је отац Јован био испуњен. Све оно што је свети Јован Златоуст писао о
свештенству, све је то свети Јован Кронштатски животом посведочио и
потврдио као вечну јеванђелску истину. Када се чита ова књига постаје јасно
зашто је свештеничка служба изнад службе царске и анђелске. Оно што
свештеничку службу чини толико узвишеном јесте сама благодат
свештенства. Свештеник има божанске власти над рајем и паклом, над смрћу
и животом, над бесмртношћу и вечношћу. "Свештенства благодат? Огромна,
надангелска, вели отац Јустин. Сваки свештеник по позиву чудотворац.
Највеће чудо у земаљском свету: света Литургија; њу свештенодејствује,
чинодејствује свештеник православни: Бог се поново оваплоћује; причесници
примају васцелог Бога. А свештеник, шта ту даје од себе? - Чисту душу, душу
очишћену од грехова и страсти, свете подвиге еванђелских врлина: вере,
молитве, поста, љубави, милосрђа... Разуме се, у свему томе вера води и
руководи: она је срце сваке еванђелске врлине. А Господ? - "Господ чини све
што хоће вера", вели свети Исак Сирин, Вера разрађена и умножена кроз
остале свете врлине, - то је оно што ми морамо дати од себе, ако желимо
спасења души својој.
Зато свештенику увек неопходно: стражити над собом, чистећи себе стално
од сваке страсти, од сваке нечисте помисли, од сваког непристојног
осећања". Свештеник који тако изгради себе "на темељу Христу", радосно
открива да благодат што је у њему није узалуд. Она му облагодаћује сву
вољу његову, сав ум, све мисли, сва дела, и он се показује као слуга Божји: у
трпљењу многом, у невољама, у бедама, у тескобама, у трудовима у
неспавању, у посту, у чистоти, у подношењу, у доброти, у Духу Светом, у
љубави неизмерној, као сиромашан а који многе обогаћује, као онај који
ништа нема а све има. Свештеник с правом може да се пореди са пастирима,
са лекарима, са војсковођама, са царевима у погледу његове службе и метода
деловања, па се често и назива тим именима. Но истовремено што се тиче
вредности службе, он неупоредиво превазилази све њих у толикој мери
колико је душа претежнија од тела. Чим неко ступи на ову узвишену службу
он престаје (- треба да престане) да живи за себе, него живи за Цркву Божију
и за верне који су поверени његовом духовном старању. Већ само то показује
да ова служба, иако толико часна, није ни мало лака. Познато је како је тешко
постављати дијагнозе душевних болести (грехова и страсти), и још теже
лечити их. Колико је ту потребно љубави, колико стрпљења, колико доброте!
Човек сам, ваистину, не поседује те и такве силе које су му неопходне за тако
узвишену службу. Зато управо, сваки свештеник свестан своје немоћи,
смерно признаје "да без Христа не може чинити ништа", али је и пун наде да
"све може у Христу Исусу који му моћи даје". Тачно такав је био као
свештеник свети отац Јован Кронштатски, оваплотивши у своме животу и
своме раду све оно што је најузвишеније могуће спојити са свештеничким
позивом. Стога ова књига колико представља житије једног Светитеља,
толико и "житије" једног позива (свештеничког). У том и јесте изузетност
њена у односу на остала житија. Зато она заслужује да у библиотеци сваког
свештеника заузме почасно место и да буде његова "настољнаја књига".
Светли пак лик Светог Јована Кронштатског, овде описан, надахнуће је и
путоказ не само свештеницима него и свакој души жедној и гладној Бога и
Живота Вечнога.

15/28. августа 1982.

Манастир Црна Река - Јеромонах Артемије
 I ДЕО - ПОЛАРНО НАСЕЉЕ СУРА
У најсевернијој области Архангелска, за живљење још могућој, на реци
Пинеги, недалеко од Белог мора, лежи насеље Сура. Десет дрвених кућа
постоји око две прастаре цркве-брвнаре, усред бескрајних шума, у
нељубазној али величанственој лепоти Севера. Сура је једно од
најсиромашнијих насеља оскудног и мрачног среза око Пинеге. Природа на
северу је сурова. У кратком поларном лету које траје три месеца, земљорадња
је на пустом песковитом терену могућа само уз велики напор. Лети је дан све
краћи, док се на крају сунце скоро сасвим не изгуби. Долази дуга зима и све
покрива дебелим слојем снега. Линиске санке чине једину везу са светом.
Дубоку тишину прекида повремено лупање звона, цика снежне мећаве или
завијање вукова. Живот у Сури је крајње тежак, становници мучно долазе до
животних намирница, гладују и смрзавају се. Ту је 19. октобра 1829. рођен
Јован, син Иље Сергиева и супруге му Теодоре. Новорођенче је изгледало
тако слабо да су се родитељи уплашили за његов живот. Стога су одмах,
ноћу, позвали свештеника да га крсти. Дете је добило име Јован, у спомен св.
Јована Рилског.
После крштења, његово стање се брзо поправља. У својим успоменама отац
Јован касније пише: Заиста, сила Божја се показује у слабости. Ко би од оних
који су ме знали од мојих првих дана могао да мисли да ћу достићи ову
старост? Био сам слабачко, увек слабуњаво дете. У раној младости тешка
болест богиња довела ме била скоро до гроба. Али је Господ одржао мој
живот. И у време мога школовања било ми је дато да се носим са многим
тешким болестима. Јован је узрастао у руској традиционалној
патријархалности. Преко три стотине година његови су преци у овом
поларном насељу служили као свештеници. При шкртости природе, њихово
је чувство било окренуто сопственој унутрашњости. У племену је владао дух
честитости. Његова мајка, усправна и дубоко побожна жена, стрпљиво је
обасипала свога сина љубављу. Он њу често виђа како ноћу клечи пред
иконама и са сузама се моли за његово здравље. Његов отац је са својом
худом платом имао да издржава, поред Јована и његове две млађе сестре, и
велику фамилију. Они су трпели велику немаштину. Такође је и у комшилуку
владало исто сиромаштво, иста безизлазна невоља. Од малих ногу Јован
вредно помаже родитељима, нарочито у пољским радовима. У њему се од
малена развија саосећај за туђе страдање. Он је узрастао као озбиљан, ћутљив
дечак. Ништа га није вукло дечјим играма. Празником је ишао кроз мирну
шуму, седео радо на обали реке и посматрао биље и животиње. Њему је
природа била врло блиска. Још више су му били блиски Господ, црква и
молитва. Свакодневно је улазио у дом Господњи.
Ова тајанствена просторија у коју се ступа са страхопоштовањем, не као у
остале грађевине, за овог је дечака постала светиња. "Од најранијег
детињства родитељи су ме навикли молитви и кроз њихов пример ја сам
задобио одређен духовни став. Отац ме увек водио у цркву и ја сам целом
душом заволео богослужење, нарочито црквено појање". Отац је стражио над
унутрашњим животом свога сина и упућивао га на право сналажење. О
празницима му је читао о Христу и Његовом животу, о благој Мајци Божјој, о
светитељима који су у пустињи живели, трпели глад и неустрашиво
проповедали реч Божју; о томе како су им птице доносиле храну и како су им
дивље звери биле послушне; како је на местима где је њихова крв текла,
израстало цвеће. И слика о Исусу Христу, Свезнајућем и Сведобром,
најпријатније је прожимала Јованову душу. Христос, Богомајка и Божји
пријатељи - сви су му били блиски. И анђелски свет био је ту. У својих 6
година Јован је у будном стању виђао анђела. Једне ноћи он угледа необично
светло и анђела у његовој слави. Устрепта, али га анђео умириваше, говорећи
да је он његов анђео чувар који га непрестано прати. Кад је почео да учи
школу - њему се отвара непознати свет. И поред све марљивости Јовану
недостаје способност да схвата и памти. Годинама не успева да бар читање
савлада. Он прича: "Отац ми је купио буквар, но мени је азбука била тако
тешка да сам се жив јео због мога неразума. Код тадашњег наставног система
ја нисам могао да схватим паралелу између написаних слова и њихових
назива у азбуци. Та је азбука сасвим неразумљиво објашњавана: учило се
уместо а, б, в, -"аз, буки, вједи", као нешто за себе, као да су аз и а, буки и б
два различита појма. Ову мудрост ја дуго нисам могао да разумем".

Основна Школа, Богословија И Академија

У школи
Са 10 година старости Јован долази, уз најтеже жртве његових родитеља, у
једину основну школу епархије, у Архангелск. Као свако сеоско дете, он
станује код сиромашних људи, препуштен самоме себи. Храна је недовољна,
али он је на гладовање навикнут. Далеко је теже да се набаве књиге и свеске.
Папир за писање морао је да испроси: "Понекад сам ишао са сиромашнима
(као ја) на јавна места да бисмо скупљали папир за писање. Једном приликом
сам добио на поклон скоро 20 листова и осећао сам се богатим". Учење му је
падало крајње тешко и Јовану прети опасност да га напусти: "Са својих 10
година дошао сам у Архангелск као гостујући ђак тамошње основне школе,
сасвим неспреман, једва да сам могао на слогове да читам. Мени је била јасна
моја немоћ и љубоморно сам посматрао успех мојих другова. Мој слаби ум
причињавао ми је велике јаде.
Отац је имао мали доходак, живот је био крајње тежак. Схватао сам у то
време мукотрпни живот мојих родитеља, стога ми је моја ограниченост при
учењу била велики терет. Тад сам мало мислио на значај образовања за моју
будућност, него сам патио зато што мој отац узалуд троши и свој последњи
грош за мене." Читаве дане се узалуд трудио; његов је разум остао запечаћен.
Никога није било да помогне. Кутљиви, просјачки сиромашан дечак, уз то
још и најлошији ђак у школи, није налазио у овом граду никакву радост. У
својој невољи Јован се све више прихвата њему блиске молитве. - "Ноћу сам
се радо молио. Сви спавају, тишина је, нико ми није сметао. Најчешће сам се
молио да ми Господ, за утеху мојим родитељима, просветли разум. И Господ
ме услишио. Његова светлост ме је обасјала. - Једном - тога се сећам као да се
данас збило - сви су у одаји били заспали; само ја нисам могао. Још увек сам
једва успевао да нешто од наставе разумем и нешто од тога запамтим, тешко
читајући на слогове. Обузела ме је била велика жалост. Паднем крај своје
постеље на колена и почнем најусрдније да се молим. Не знам колико је то
дуго трајало; наједном се моја унутрашњост потресе ... и учини ми се као да
неки застор паде са мојих очију и као да се мој ум отвори. Учитељ, његово
предавање, све што је он говорио - наједном је сад јасно стајало преда мном.
Ведрина и радост испунише моју душу. После ове молитве заспао сам мирно,
као никад раније. Ујутру сам скочио са постеље, узех књигу и - о среће!
Могао сам да читам много боље, све да разумем и да то другом пренесем.
Кад нам је учитељ тог дана у разреду дао један рачунски задатак, ја сам могао
одмах да га решим и за то добих похвалу. - Од тог времена мој напредак у
школи је био за све очигледан. На крају године, као један од најбољих ђака,
био сам упућен у богословију."

У Богословији у Архангелску
Десет следећих година Јован посећује богословију и марљиво учи. При том,
искушења не изостају. У дужност му је пало да води хор Митрополије. Ово
задужење, кроз које се непосредно повезао са свакојаким семинаристима,
претило је, чак њему Сергиеву, да га поквари. Али њему је помогла велика
љубав према својој мајци и - молитва. Он се упорно борио са искушењима,
избегавао развратан живот и одлучно тежио Богу. "Знаш ли - говорио је
касније игуманији Таисији - шта ми је у почетку дало повода да се обратим
Богу; шта је моје срце, још док сам био дете, загрејало према Њему? То је
било Јеванђеље. Мој отац је имао Свето писмо. Кад сам за распуст долазио
кући са радошћу сам читао ову чудесну књигу. Простота њених речи била је
мом дечјем разуму блиска; читао сам је, снажио се и налазио у њој
ненакнадиву утеху. То Свето писмо сам касније добио да понесем у
Богословију.
Могу рећи да је оно било пратилац моје младости, мој учитељ, вођа и
помоћник." Три месеца летњег распуста Јован је проводио у Сури. Сваке
године, одлазећи кући, он је путовао пешке, сам, кроз шуме. Касније бележи:
"Стотине километара иде се пешке преко брда, кроз високе јелове шуме, са
скупим чизмама у рукама. Човек ту устрепери и осећа у природи Бога. Јеле се
показују као стубови неке узвишене катедрале, док се плаво небо изнад њих
подиже као величанствено кубе. Свест о присутном времену се гаси, сви
спољни утисци бледе. Нешто покреће на молитву. У дубини душе настаје
светло, цео ми се свет у тишини обраћа својим недокучивим језиком. Овде се
узносе годинама и столећима свечане химне Свеприсутном. Иде се и сања;
мисао се задржава тамо далеко, код Бога.
Све говори о Творцу. Чудесна је Твоја свемоћ Господе! Како си на почетку
говорио свако дрво, свака травка и до данас следе Твојој речи. Кад настане
пролеће и довољна топлота за вегетацију, отпочиње чудесно збивање у крилу
земље: нечујно, по правилу, по реду. Све тежи светлу; ни травка ни листић не
скреће са свога предодређења, ништа не заборавља своју прописану форму.
Све се развија и расте, све док прекрасан шарени тепих не прекрије голу
земљу; дрвеће облачи своје гране у густи лиснати покривач. Све је
живописно, накићено; све је изникло из ништа, на једну једину реч Божју,
коју је Он једном за свагда изрекао.
- А зар и ми не настајемо такође из небића? Шта смо били на зачетку у
мајчиној утроби? Биље нас учи опипљиво и јасно о свеприсуству Господњем.
Свака травка, сваки цвет тихо шумори: Господ је присутан". Овде Јован
изражава оно што је као ђак често осећао. Овакво расположење траје код
њега кроз све време школовања.
У те године пада један пророчки сан, који је Јован касније у разним
приликама казивао. Он је видео унутрашњост неке велике цркве са
иконостасом од злата, и себе у њој како улази кроз царске двери у олтар и
излази као што то припада свештенику.
Године 1851. Сергиев завршава богословију и у свом опроштајном говору
захваљује се учитељима за непроцењиво знање којим су његов разум и срце
формирани; захваљивао се на честитости, којој су га учили, као трајној
животној вредности.

На Академији у Петровграду
Као најбољи ђак свога годишта, Јован Сергиев добија на Теолошкој
академији "стипендију за обдарене". Нешто пре тога умире његов отац у 48.
години старости. Његова мајка остаје са две малолетне кћери, без икаквих
могућности за опстанак у животу. Сад је Јован преузео бригу о њима. Он се,
ради њих, носи мишљу да напусти Академију и да као ђакон ступи у службу.
Мајка то не допушта. Остало му је сад да тражи неки начин зараде. Касније
прича: "Богословију сам завршио 1851. као први ђак у свом годишту и био
сам послат у Петровград на Духовну академију о државном трошку. Тамо су
студенти могли да раде у управи, као писари, уз малу награду од 9 рубаља
месечно. Кад ми је ова служба понуђена ја сам је радо прихватио, како бих
помагао мајци којој је, као сиромашној удовици, потребна моја помоћ". Он
ради овај свој посао савесно, и сву ту зараду шаље редовно кући.
Писарска служба нуди му велико преимућство, засебну собу, у којој он, кроз
4. године својих студија несметано може да ради и да размишља. Ту он
проучава дела Црквених отаца и великих подвижника. Од своје прве узгредне
зараде - препис једне дисертације - набавља тумачење Матејевог Јеванђеља
од Јована Златоустог и радује се овом "благу над благима". Узвишена лепота
дубокозаснованих мисли га повремено обузима тако, да пролива сузе
радоснице.
Он се са посебним занимањем окреће Филокалији са Свете Горе. У њој
налази проверени хришћански пут који је изградила и јасно обележила
практична монашка духовна школа. Двадесет и пет духовно искусних
пустињака и учитеља Цркве, као што су Антоније, Макарије Велики, Максим
Исповедник, Јован Лествичник, Нил Синајски, Јефрем Сирин, Исак Сирин,
Симеон Нови Богослов, Григорије Палама и др. описују ту један, кроз
столећа испробани, пут ка Богу. По учењу ових светих Отаца човек је створ
Божји, који поседује способност обожења као последњи степен свога
усавршавања. Задобијање Духа Светог смисао је и циљ свих човекових
тежњи. При том мора да се схвати човекова духовна природа и њено
изопачење кроз грехопад; да се вежба у најболнијем самопознању и да се
најусрдније тежи преображавању. При том има да се истраје у тешкој и
трајној борби против самољубља, страствености и маштарија, вежбајући се у
строгом самоодрицању и задобијању доброте. У овоме одлучујуће помажу
духовна будност и непрестана молитва срца при основном осећању дубоког
смирења, нарочито сопствене недовољности и растућег поверења у Божју
свемогућу помоћ. По мери унутрашњег очишћења, врлине и бестрашћа,
ревнитељ долази до искуства дарованог му богозаједничарства. Оно се
испољава у духовним покретима, у пламеној, дарованој, молитви кроз
разговор са Богом или просвећеним боговиђењем. Неки од обдарених чују
глас Божји и испуњавају Његову вољу са пламеном ревношћу. Као последњи
циљ и испуњење свих тежњи ревнитељ доживљава у духу сједињење са
Светом Тројицом и ступа у животну заједницу са Њом. То је стање
апостолског Богодејства.
Безбројни Божји људи су ишли овим путем. О томе сведоче њихове списи,
као и њихов живот.
Такође у руском монаштву зраче велики ревнитељи у задобијању Духа, као
Антоније и Теодосије Кијево-печерски (11. век), Сергије Радоњешки (14.
век), Нил Сорски (15. век), Зосима и Саватије Соловецки (15. век), Пајсије
Величковски (18. век), Серафим Саровски (18-19. век) и Лав, Макарије,
Амвросије и др. у Оптинској пустињи (19 век) као непосредни савременици.
Ови Божји људи постају младом Јовану живи обрасци. Он је неуморан да о
њима слуша, да њихове аскетске списе проучава и да им ревносно следи.
Он често корача мирним парком и размишља о том застору изопачености и
таме која терети цело човечанство и њега самог. У болном самосазнању он
тражи начина да тај застор пробије. Њему постаје јасно: Много шта сазнају
ђаци у вишим научним установама, али ипак не сазнају оно што је једино
нужно - они не упознају Бога нити себе саме, не признају своју духовну
немоћ, своју слабост и ништавило пред Богом. Свети Јефрем Сирин се моли:
"Господе, помози ми да сазнам своје грехе". Своје сопствене грехе у свој
њиховој множини и ругоби сагледати, то је уистину дар Божји који се после
ревносне молитве задобија. - Ми лепо научимо све науке, али науку како се
зло избегава нисмо научили и често се показујемо крајњим аналфабетима у
овој моралној науци. Истинити мудраци су само честити људи и светитељи,
они су прави следбеници истинитог учитеља - Христа. А ми, такозвани
учени, ми смо тешке незналице. Што ученији утолико веће незналице, јер ми
губимо оно што је једино од потребе, и служимо ропски своме самољубљу,
славољубљу и похлепи за добитком.
Он је радо разговарао са својим друговима о смирењу и заповести о
свепраштајућој љубави. У томе је он гледао срж Хришћанства. Шта може
смирењу да се супротстави? Кадгод сретнеш препреку и постави се питање
хоћеш ли јој прићи силом или смиреном љубављу - прихвати љубав и
победићеш.
У последњој години студија Јован је имао да се носи са тешким унутрашњим
искушењима. Његово иначе увек светло, радосно расположење, помрачује се.
Утученост до очајања - нападаше га повремено. Изгледало му је да на небу
нема светлости, да га је Бог напустио, а да му људи спремају неко зло.
Оловна туга је била захватила његову душу, он од тога није знао да се избави,
и бележи у свом дневнику: "У животу Хришћана постоје часови кад се Бог
удаљи, часови сатанског мрака. Тад се човек моли из дубине душе: "Зашто ме
прогониш од Твога лица, Ти неугасива светлости? Моју целу душу омрачује
мукотрпна тама. Ја се најусрдније молим, Спасе, окрени ме ка светлу Твојих
заповести и исправи мој унутрашњи пут". И тмурни облаци тад нестају,
унутрашњост се просветљава, следе тренуци најрадоснијег помиловања.
Временом таква искушења нестају и не повраћају се".У Академији је владао
активан духовни живот.
Млади теолози су се срцем и умом удубљивали у религиозне садржаје
наставног градива и били душом окренути високим обрасцима врлине и
самоодрицања. Јован размишља да постане монах и да се као мисионар
посвети непросвећенима у Сибиру или Јапану. Али је такође запазио да и у
Русији није мање таквих; образовани изгубе Бога и онда Га у очајању траже.
У ово време њему се указује пут. Јован каже: "Богословска академија
извршила је на мене благодатан утицај. У мени су се постепено развијале и
оформиле три душевне снаге, разум, срце и воља. Богословска наука,
философија и историја биле су, поред осталих, опширно и коренито
предаване. Оне су разјашњавале и употпуњавале мој поглед на живот и свет.
С Божјом помоћу ја сам залазио дубоко у богословска посматрања и познао
сам у великој мери неизмерну доброту Бога који је све предивно створио и
потчинио чврстим, пуним живота, законима. Мој ум и срце привукло је пре
свега Христово дело спасења. Религиозно осећање, које су ми моји побожни
родитељи усадили, сад је расло и учвршћивало се. Изучавањем Старог и
Новог завета, дела Златоустових и осталих грчких Отац Цркве, као и
Филарета Московског и многих руских учитеља Цркве, ја сам осетио
нарочиту привлачност према свештенству и молио се Богу да ми за тај позив
подари Своју милост. У посматрању Христовог чудесног дела љубави, ја сам
горео жељом да узмем и сам учешћа у спасавању палог човечанства. И Бог је
ту моју жељу испунио." Године 1855. Јован Иљич Сергиев завршава
Академију као кандидат богословља. Нешто пре тога он, што је изузетак,
учествује на једном друштвеном скупу, и ту упознаје Јелисавету
Константиновну, кћер свештеника Несвитцког из Кронштата. Уз сагласност
оца, они су се узели одмах по његовом завршавању Академије. Тиме је био
испуњен и предуслов да постане православни парохијски свештеник.
 II ДЕО - РАДНИЧКИ СВЕШТЕНИК У КРОНШТАТУ
Борба за људе
Јована Сергијева рукополаже за свештеника Владика Христифор, 12.
децембра 1855, у Петрограду. После тога он прелази код свога таста у
Кронштат, да би му помагао у катедралном храму Св. Андреје. Кад је први
пут ступио у ову велику цркву, застао је на прагу запањен. Унутрашњост
цркве тек што је била реновирана и нов иконостас се преливао у злату. Али
није сјај био оно што је њега изненадило, него његов негдашњи сан који је
овде постао стварност: "Видео сам нешто познато. Ово је била унутрашњост
оне цркве са истим овим иконостасом који сам неколико година раније у сну
видео. Тај сан је био остао увек присутан у мојој души, зато је сад изазвао у
мени надземаљску радост. Био је то од Бога дани знак да овде будем
свештеник. Јер ја сам онда сам себе гледао у олтару како улазим и излазим,
као да сам ту на дужности".
Ускоро, потом, он је овде преузео од свога оболелог таста службу као
најмлађи свештеник.
Шта треба рећи о Кронштату, где је отац Јован требало да служи даљих 53.
године? Тај град је основао Петар Велики 1710. године као морско утврђење.
Он се налази на стеновитом острву Котлин, у Финском заливу, неких 30. км
од Петрограда. Лучки и индустријски град са својих 30.000 становника,
постао је касније место прогнанства за луталице, пијанице и разбојнике. Они
су као радници у бројним војним фабрикама и бродоградилиштима, често и
као беспослени, водили свој мрачан живот. У крајњем сиромаштву,
прљавштини и искварености, алкохолу и пороку, они су најчешће становали
у најудаљенијим предграђима, у земљаним колибама, подрумима и другим
ћумезима. И сама њихова деца су била сваком неваљалству вична.
Становници Кронштата су од таквих много страдали. Никад се није било
сигурно од препада и крађе. Никад свештеник није посећивао та предграђа.
Најједноставније је било превидети их потпуно. Али заправо та изгубљеност
тих људи, покренула је код оца Јована посебан интерес. Он се није плашио
туђих порока, његово је срце испуњавала љубав.
У својој првој беседи објављује: "Ја сам свестан узвишености свештеничког
позива и осећам своју немоћ и недостојност за ову највишу службу на земљи,
али ја се уздам у милост Божју. Ја знам шта може за овај позив да ме
оспособи. То је моја љубав према Христу и према вама, браћо моја. Љубав је
велика снага, она чини слабог јаким, малога великим, странца присним. Нека
би ми Свељубећи подарио само једну варницу Његове чисте љубави, и да је
разгори у мени Духом Својим Светим". Са оваквим схватањем приступа отац
Јован своме свештеничком позиву.
Он се не руководи апстрактним теоријама, или неформалним обавезама
према свом позиву. Оно до чега је њему стало, била је делотворна љубав.
Од првог дана своје службе он је ступио у блиски однос са својом паством.
Тад бележи: "Господе, Ти си дошао да би служио људима; Ти ниси само у
храму говорио речи истине, Ти си посећивао градове и села, долазио си пре
свега онима, чије си жарко покајање божански предвиђао, и тако си неговао
заједницу љубави. Подари и нама ову заједницу, да се ми свештеници не
затварамо пред људима у своје куће; да не износимо оно што смо научили
само по дужности, него да им се обраћамо слободном и живом речју вере и
љубави."
Отац Јован не губи ни једну прилику да би помогао. То су невољници из
народа одмах приметили и почели да се окупљају око њега. Свако јутро, кад
би он по раној литургији напуштао цркву, њега је окружавала маса
невољника. Сваки је долазио са својим потребама: један нема одело, други
храну, трећи хоће савет, четврти утеху. Отац Јован све стрпљиво слуша,
покојег молиоца прожима погледом и пита о фамилији и деци. "Да ме ти не
обмањујеш, брате у Христу?" - пита он строго, но ипак са пуно топле
доброте. "Ја имам мало новца, а ти сам видиш колико их чека да им
помогнем". Молилац га уверава и, најзад, добија новац. Отац Јован није давао
од сувишка, давао је све до последње копејке. Очевидци говоре да се он често
враћао кући босоног, јер је и своје чизме некоме давао. Често попадији
доносе ципеле са поруком: "Узми их, јер је свештеник опет дао своје
другима. Он не би требало да иде бос." - У сиромашним кућама он среће
болеснике, пропале родитеље, гладну децу. Он одлази у радње, купује храну,
доводи лекара, набавља лекове. Једном речју, он се стара о невољним
фамилијама са топлом присношћу и дели до последњег гроша своју скромну
плату. Такве куће он радо посећује и себи говори: "Нека би твоје
доброчинство долазило из чистог срца. Јер вредност ствари коју дајемо није
наша него Божја. Наша је само - тежња срца. Ко даје нерадо, са жаљењем и
без пажње према особи којој је потребно, његови су дарови без вредности.
Реч милосрђе казује да се ради о делу срца, о саосећању потребе невољнога.
Право доброчинство показује само онај ко га у љубави и искреној пажњи
указује. Сиромашни те прате свакодневно; то значи да те милосрђе Божје
свакодневно прати, а ко би од тога бежао?"
И отац Јован се моли: "Господе, учи ме да драге воље, радосно и са
нежношћу пружам милостињу, са уверењем да ја при том далеко више
добијам него што дајем. Окрени моје очи од многих који су тврда срца, који
равнодушно и без саосећања срећу беду, али који просјаке презиру и тиме
моје срце према себи хладе. Господе, узми Ти сам ову милостињу, учини
сваки мој дар да буде на корист а не на штету примаоца.
Прими Ти сам, у лицу Твојих просјака, мој дар - Ти Свемоћни, Сведобри,
Свемудри."
Природно, отац Јован се не ограничава само на економску помоћ. Пре свега,
он се труди око морално пропалих, и тражи начина да у њихов помрачени
живот унесе светлост. Он не суди. Он разуме. Унутрашње неутврђен човек
кад доспе у невољу, лако прави компромисе са својом савешћу, лако пада у
порок; одаје се алкохолу да би кроз њега заборавио своју невољу, и тако се
предаје пијанству.
У почетку је било тешко да се приђе окамењеним срцима порочних људи.
Они се осећају нелагодно, желе да се ослободе саветника и често га сусрећу
грубо, или са бестидним исмејавањем. Али отац Јован није падао духом.
"Воли сваког човека, не гледајући на његове грехе. Воли и поштуј у свакоме -
Божју слику. Не сме човек да се замени са пороком који у њему делује.
Порок је само пролазна несрећа, болест, опсена ђавола, али право лице, оно
које остаје - то је Божја слика. Наопаки људи су болесници и њима је,
утолико више, потребно саосећање и љубав". Он се прво обраћа деци, говори
им, милује их, и она се поверљиво око њега умиљавају. Деци, постепено,
следе родитељи. Тако отац Јован доспева до земљаних колиба, не да би ту
обавио формално неку потребу; он долази код непроцењивих, живих душа,
код браће и сестара који ту пропадају; остаје ту сатима, уверава, теши, пати и
радује се са њима.
Пристанишни радник прича: "Био сам стар 23. године кад сам први пут видео
оца Јована. Рано сам се оженио и донео на свег два детета, старије беше
трогодишњак. Ја сам радио и опијао се, породица је гладовала, и моја жена је,
кријући, ишла да проси. Становали смо у прљавој колиби предграђа. Једном,
дођох кући, омање пијан, и нађем у соби младог свештеника где седи и мог
млађег сина држи на рукама и нешто му умилно прича. Дете слуша пажљиво.
Можда је грех, али мени се учинило као да гледам Спаситеља са оне иконе
где благосиља децу. А онда, дође ми нешто да се са њим свађам, да га питам
шта је он то изгубио у туђој кући, али његове благе, истовремено озбиљне
очи зауставише ме. Спопаде ме стид, ја оборих главу. А он ме погледа;
погледа ми дубоко у душу, па поче да говори. Ја не могу сад све то да
поновим. Али он је рекао да је моја колиба рај, јер где су деца ту је увек
топло, завичајно; зато је неправедно да се тај рај замени димљивом кафаном.
Он ме није оптуживао, није - он је све хтео да разуме. Али за мене самог није
било ништа за праштање. Он је отишао; ја сам седео и ћутао... Нисам плакао
иако ми је било дошло да плачем. Моја жена ме је гледала и разумела све...
Од тог тренутка ја сам постао опет човек ..." То је један пример, од многих.
Отац Јован пажљиво посматра и где примети јад и немаштину, прилази
људима, посећује их непозван.
Притом, нису само сиромашни под његовим старањем. Он се свакоме
приближује са топлином. Један трговац прича: "Кад сам био још млад,
упокоји се моја жена, ја остадох иза ње са шестогодишњим сином. Патио сам
много, до очајања. Није ме мучио само губитак многовољеног животног
друга, него сам се осећао неспособним да васпитам свог сина који је без
материне неге, препуштен сам себи, почео да дивља. Радња је показивала
губитке и чинила ми се бесмисленом. Нека врста мрскости према животу
почела је да ме савлађује. Да бих скинуо са себе терет сете, прибегох
алкохолу и, без да сам то приметио, постадох пијанац. - Време је протицало.
Мали је растао и живео како је хтео; око радње се нисам бринуо, препустио
сам је помоћницима, и чекао сам неку прилику да је продам. Једног јутра
идем улицом и видим оца Јована како ми иде у сусрет. Долазио је управо са
службе из цркве. Кад стиже до мене застаде, благослови ме и рече: "Брате, ја
имам са тобом да разговарам". Отишли смо мојој кући. Он седе и поче:
"Мени је тебе жао, слуго Божји! Одавно те ја посматрам и очекивао сам да
ћеш да дођеш к разуму; сад сам се одлучио да ти дођем у помоћ. Чуј ме,
одбаци ту мрачну тугу. Ненависник те тиме искушава. Ако се не промениш,
твој ће случај на зло да изађе. Престани да пијеш, не напуштај без нарочите
потребе кућу. Не мисли на то да оставиш радњу, него је узми у своје руке.
Размисли: ти ниси сам, имаш сина. Немој и себе и њега да упропастиш. Биће
времена да га научиш потребном. Почни са читањем, узми га са собом у
радњу и везуј га полако за посао. Ти ћеш тако постајати радоснији, а он ће уз
Божју помоћ да се научи послу, биће ти помоћник; а кад остариш, он ће те
издржавати. Послушај ме, почни од данас тако. Прекини беспосличарско
лутање наоколо. Ти си био човек, остани човек!"
Са овим речима подиже се отац Јован, стави епитрахиљ на себе и рече:
"Почнимо са молитвом и молимо се усрдно Господу, да нам Он помогне да
се покајемо и да дођемо до правог разума".
Баћушка клече и мољаше се са сузама за мене грешног. Онда благослови
мене и мога сина, обећа да ће опет доћи и оде. Било ми је као да сам се
пробудио из дубоког сна. Моја ми кућа изнова постаде блиска. Са
покајничким сузама загрлих мога сина и тек сад осетих колико сам ја према
њему био дужан. Јер мало је још требало да га сасвим покварим. По
благослову оца Јована ја кренух на посао. Баћушка ме је стварно чешће
посећивао, покоји пут ми је дуже говорио, миловао је и поучавао мог сина. У
току једне године моја се радња беше средила, и благодарећи оцу Јовану ја
сам опет постао човек."
Отац Јован се, пре свега, брине о деци сиромашних и она га радосно увек
очекују. Чим се где појави, она зраче радошћу и око њега се окупљају. Преко
лета их води на зелену ливаду пред градом, седи међу њима и прича им.
Деца су око њега збијено сабрана и пажљиво га слушају. Говори им о Богу, о
Његовом Сину и о доброти Овога. Долазе и одрасли те стоје или седе, ту у
близини, и помно слушају. Права библијска сцена. "Децо! кад су неки
родитељи хтели да приведу своју децу Христу, апостоли их заустављаху. Кад
је Господ то видео, Он им забрани да тако раде, па им рече: "пустите децу да
к мени дођу". Дечице моја, то је за вас једна добра и пуна љубави јеванђелска
реч. Задржите је дубоко у срцу и не будите лакомислени или незахвални, да
не би Господа вређали, Њега који вас толико много воли. Извршујте
ревносно Божје заповести и не дозволите да вас ико и ишта у томе омете да
сваке недеље и празника дођете у цркву. Молите се са пажњом: Молитва је
разговор деце са небеским Оцем". Али отац Јован не заборавља да се за своју
децу и са економске стране брине. Где је нужно, он им набавља одело и
храну, за његове родитеље налази посао, или се стара да им обезбеди празна
места у школама и радионицама. Он не оставља власти на миру док не
прихвате једног или другог од његових "несрећника". Временом отац Јован
успева да отвори недељну школу, основну школу, дневно обданиште и
читаоницу, сиротињски дом и шегртску радионицу где су деца и младићи
могли бесплатно да уче.
Где год је у каснијим годинама стизао, на својим путовањима, свуда су му у
првом реду деца лежала на срцу: "Водите ме код деце"! што значи у
сиротињске домове, у школе, у интернате. Он је сретао децу са особитом
добротом. Већ на почетку шездесетих година, отац Јован неуморно служи
сиромашнима; његово време од јутра до вечера припада тој служби љубави.
Имао је навику да свакога саслуша и сваку молбу испуни према
могућностима. Увек му је други био пречи од себе самог. Ко има
самосажаљења, тај нема правог саосећања за друге, јер је прекомерно
самољубље противник љубави према Богу и ближњима. Исус Христос није
себе штедео, да би нам донео спасење. Зар ми после тога треба да жалимо
неку ситницу ради наших ближњих? Можда новац, храну и одело, или нас
саме, наш мир, наше снаге, наше способности?
Коначно отац Јован задобија поверење сиромашних; они верују да је он
Божји човек и обраћају му се за сва животна питања.
Тако су протекле прве године његовог свештеничког залагања, мукотрпне
али истовремено радосне, године његовог живота за друге.

Отац Јован као учитељ

У години 1857. од оца Јована се захтева да преузме верску наставу у градској
основној школи, а одмах потом и у новооснованој гимназији. Он је са
радошћу прихватио ову прилику да васпитава омладину, коју кроз даљих 32
године свесрдно учи речи Божјој и хришћанском начину живота.
У својим говорима учитељском колегијуму, отац Јован истиче заједничке
задатке у васпитању и настави: "Шта ми желимо да учинимо од наше
школске омладине? Да постану знањем богати школци? То је исувише мало.
Све стручно знање које се ђацима улива, није у стању ни издалека да замени
оно што је једино потребно: да оформи њихово срце и душу. Отуда долази да
младост поседује доста у глави, док, на жалост, врло мало, често ништа, у
срцу. Може неко много да зна и при том да буде морално некористан, чак
штетан човек. На основу науке често се истичу људи са лажним убеђењима,
који поричу Бога и Његово откровење, презирући Његове заповести. Тешко
нама, ако из наше научне установе поникну такви паметњаковићи. Шта
хоћемо ми, дакле, да учинимо од наше омладине? Корисне чланове друштва?
Добро; али и то је недовољно. Поред учених и корисних ми хоћемо, пре
свега, да изградимо честите Хришћане. На то треба да се усмери наш труд.
Ми треба у наше ђаке да усадимо основне истине: да сва наука има своје
средиште и свој извор у Богу и Његовој вечној мудрости, као што и душе
њихове из Бога потичу, Који их је по Својој слици створио. Ми хоћемо да их
учимо да је све знање о елементима видљивог света потребно само овде на
земљи; уништењем тих елемената оно престаје и са оне стране гроба нема
никакве вредности. Док познавање Речи Божје и Његових Заповести,
ослобођење од греха и честит живот треба сваком, како овде на земљи, тако и
у вечности.
Наставну грађу треба пажљиво одабирати и, по могућству, што простије
излагати. Људска душа је по природи једноставна, и све што је просто она
лако прихвата и чини својим саставним делом; док све што је измудровано -
она одбацује као њој туђе. Сви смо ми учили. Шта је од свег тог знања
остало, шта се то неизбрисиво упило у наше срце и памћење? Само просто
изнете истине. Све измудровано и животу страно, показало се као смеће за
које се узалуд губило време. Снага учитеља не лежи у томе да пружи што
више наставног материјала, него у томе, да за децу пробере колико она могу
у датом узрасту да прихвате. Ради се о томе, да се из мноштва сазнања
изабере најнужније, да се то постави у строго одређен систем и да се једно
према другом усклади. У супротном, један од нас учитеља уништаваће дело
другога. Ако ђаци буду претоварени многим часовима наставе, они ће једва
моћи садржаје градива да приме срцем и умом. Ако је њихова глава
препуњена, рецимо страним речима и математичким формулама, они неће
моћи у одговарајућој мери да приме животодавна сазнања која им нуди Реч
Божја. Ако наши ђаци, притиснути обимом наставног градива, изостају са
богослужења или на њему стоје без прибраности - они остају без духовне
помоћи за своје срце и разум, без чишћења и снажења своје душе, због чега
ће њихова педагогика да претрпи велику штету.
Заправо богослужења - која до у кости сежу и која поред високих духовних
посматрања пружају мир и блаженство - нуде и најбоље васпитање свима
који пажљиво, са страхопоштовањем и разумевањем на њима присуствују.
Пре свега ми треба да се старамо о формирању срца код наше младежи. Срце
је наша погонска снага. Одређене истине (идеје) увек пре схвата срце него
разум. Срце схвата непосредно, оно за трен ока захвата целину, а разум то
накнадно анализира. Идеја припада срцу, а не разуму; припада унутрашњем
човеку, а не спољашњем. Зато је важно, при сваком сазнању - нарочито из
области вере и етике - да постоје просвећене очи срца. Стога је наша дужност
да учимо наше ђаке да воле Бога од свег срца и целом душом, као и један
другога, и да никад не забораве да се иза границе свега временог налази
вечност; иза видљивог света - невидљиви, непролазни, несравњено дивнији
свет; иза смрти и гроба - бесмртни живот, вечни мир и блаженство код ОЦА,
после искрено испуњеног земаљског дуга. Али ово велико дело васпитања
могуће је остварити само при једнодушности свих наставних снага; јер, наша
противречна схватања о једном те истом предмету, стварају код ђака умни
хаос, из кога проистичу штетна надмудривања, поткопавање вере и губљење
морала. А наша једнодушност заснива се у Богу, у Коме је наш почетак и наш
крајњи циљ. У Његовој руци почива све битисање, из Њега потичу све науке
и сав напредак. У Богу треба да се срећемо као зраци у своме средишту; од
Њега да добијемо јединство наших схватања, светлост, топлоту и снагу за
наше делање. Из тог чудесног јединства ми ћемо моћи најуспешније да
обучимо наше ђаке у свим наукама."

Обраћање родитељима и васпитачима

Отац Јован покреће, такође, родитеље и васпитаче на сарадњу. "Религиозно
васпитање почиње у родитељском дому; атмосфера љубави и вере у Бога
чини основу фамилијарног живота. Она даје чврст морални ослонац, без којег
младост најчешће застрањује.
Правом васпитању припада религиозни разговор. Родитељи треба да причају
деци, на прост начин, о библијским догађајима, и да уткају у дечју душу
верске истине; већ од треће године може се почети са причањем о Богу кога
поштујемо, волимо и чијој вољи следимо; о Тројичном Богу, Творцу света; о
стварању човека и свих створења; о греховном паду и о моралној
покварености људског рода.
Дете треба што раније да стекне представу, да његови родитељи имају једног
ОЦА на небу; да су они деца тог милосрдног, благонаклоног и свемоћног
ОЦА. Онда треба да се говори о Исусу Христу, Сину Божјем и Спаситељу
људи; из Св. писма треба пробрати оно што би дечјем срцу учинило утисак о
величини и доброти Божјој.
Такође, причања о животу светитеља умногоме доприносе развоју
религиозног духа код деце. Најважније од свега је кад она виде како се
њихови родитељи искрено моле, као и њихово учешће на богослужењима.
Деца нигде тако добро не уче правилно, благодатно понашање, и праву
љубав према Богу и ближњима, као у храму Божјем, где их сам Дух Свети
учи. Ту она почињу да воле оно што је добро, да се склањају од искушења и
постепено развијају у ваљане хришћане."
Детету су, при том, за напредовање потребни одгој и ред. Схватање да дете
ни од чега не треба одвраћати, по оцу Јовану је сасвим погрешно: то је
ђавоља обмана. Шта бива од човека који се ни на шта не приморава, него се
препусти свом поквареном срцу, гордом кратковидом разуму и својој
пожудној страсти? Како се без владања собом може уопште кроз живот
проћи?! Како је могуће да се деца не упућују на учење и молитву? Шта би од
њих било? Постала би беспосличари и никоговићи; људи без савести, пуни
лоших навика. Ко се у породици и школи не научи страху Божјем и
честитости, тај ће једва моћи да опстане у школи живота; због свог
необузданог срца такав је, како у кући тако и у јавном животу,
неупотребљив.
Једнострано образовање интелекта, при недостатку образовања срца, мало
помаже. Садањи васпитни систем је недовољан. Деца одрастају код куће у
рационализму и скептицизму; развој религиозног осећања и у школи је на
последњем месту. Ђаци уче много штошта, док им сазнање битног недостаје.
Они не упознавају ни Бога ни себе. Не знају шта су њихови греси, не познају
и не признају своју духовну слабост и ништавило пред Богом. У човеку,
настројеном данашњим васпитањем, влада дух сатанске гордости, надутости
и самодопадања. Обратите, пре свега, пажњу на детиње срце. Настојте да
истребите из тог срца коров греха и лажних порочних мисли, покварених
склоности и страсти. Ненависник нашега спасења и покварена наша телесна
природа не штеде ни децу. Она у себи носе клице свакога греха. Покажите
деци где су опасности од греха, немојте то од њих скривати, да се не би из
незнања и неразума заплела и учврстила у лошим навикама и страсним
склоностима, које потом, у зрелом узрасту, доносе свој штетан плод.
Штитите своју децу брижљиво од тврдоглавости и ћудљивог односа према
вама; иначе, она брзо заборављају вредност ваше љубави и почињу да вас
мрзе и презиру. Она рано губе искрену веру срца и кад постану пунолетна,
она ће горко оптуживати, што су у младости била прекомерно напуштена.
Ћудљивост и тврдоглавост су клице зла. Оне кваре срце и уништавају сву
љубав. Ако децу од малих ногу не научимо вери и страху Божјем, онда се у
њима развијају и јачају све могуће рђаве склоности: злоћа, тврдоглавост и
самовоља, завист, гордост, лаж и тајно сладострашће.
Само вера може да одржи човека на висини његовог људског достојанства. -
Данас као и некад, образовање разума и срца стиче само онај, ко се повери
Богу и који живи по Јеванђељу и његовим заповестима. Једино љубав и
хришћанска вера су у стању да образују душу. Нека педагози ово имају у
виду!"

О настави
Отац Јован држи до своје наставе врло озбиљно. Он зна да вероучитељ носи
главну одговорност за морални развој ученика. Он: зна да свој задатак
испуњава само онда ако му пође за руком да срца младих људи загреје за
Бога. "Религија није обичан школски: предмет; ми учимо децу Речи Божјој.
Да би се њима говорило о томе, и да би могло да се очекује њихов одговор,
мора прво да се нежно опипају покрети њихових душа. Реч Божја је у ствари
блиска дечјој души; ако се просто и искрено искаже - деца је слушају
пажљиво и побожно. Она постају непажљива само онда кад учитељ говори са
прикривеном досадом, или са хладним и равнодушним ситничарењем, што
код њих све умртвљава. Пре свега никад не треба дозволити да Јеванђеље
постане наставни уџбеник. То би ову животну књигу учинило безвредном,
док она треба да служи човеку кроз цео његов живот као највреднији
путовођа. Чим деца по дужности почну напамет да уче дате садржаје - све је
изгубљено. Онај који поступа само по одређеној шеми, који Реч Божју издели
на параграфе, ко поставља деци неразумљива питања, изазива узбуђења и за
одговоре даје оцене - тај на себе узима тешку осуду и не слути, можда, шта је
све тиме починио у души детета. - Плодови таквог поступања су страшни.
Где ту остају разум и морал и, пре свега, вера, око које ми фарисејски
ревнујемо ?" Отац Јован радосно приступа васпитачком делу и тражи да
својим ученицима дубоко утисне хришћанску животну основу. Он их учи
Јеванђељу и осветљава им његове благодатне заповести. Кад предаје
библијску историју, он указује на настанак Царства Божјег на земљи, а не
слика им само историју Јеврејског народа. Увек, кад се обраћа ученицима,
покушава да у њима пробуди љубав и послушност према Заповестима, и да
им укаже на оне свете примере по којима и он у својој унутрашњости живи.
За самог оца Јована Јеванђеље је завет живога Бога. Његово лице и његов
глас сведоче о томе како је то Јеванђеље свето и за човеков живот неопходно.
Ученици слушају и задржавају његове речи у срцу. Он поставља задатке;
пита оне ученике који се сами јаве и радо награђује сваки добар одговор.
Неколико минута пита и друге. Пред крај часа разговара са свима, или им
чита из живота светитеља. Његово изразито читање је тако занимљиво да га
сви моле за те књиге. Многа житија светих, која он сваки пут донесе, бивају
одмах разграбљена и код кућа се ревносно читају другима.
Као педагог, отац Јован не практикује ни неумерену строгост, нити повређује
необдарене. Он не користи ни добре оцене да би подстицао, нити пак казне
да би заплашио. Озбиљан, добродушан и уверљив, он је свим ђацима био
омиљен.
Отац Јован делује својим ауторитетом и на друге наставне предмете. Кад је
био уведен грчки језик, он се обраћа ученицима: "Децо, знате ли који је то
језик? То је онај језик којим је говорио Исус Христос и његови апостоли, на
којем су написана Јеванђеља и Дела апостолска, којим су писали многи
црквени Оци, као Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоусти и
други; онај језик којим су говорили грчки оратори и философи. Из Грчке смо
ми преузели нашу свету Православну веру; наша руска слова потичу из грчке
азбуке; са грчког су преведене наше литургијске књиге. Зато волите и учите
добро грчки језик."
Често отац Јован храбри своје ученике: "Не дозволите да вам једноличност
учења тешко пада. Корење знања је горко, али је плод сладак. Касније ћете да
будете радосни кад ово, што сад учите, будете на делу примењивали. Немојте
да мислите на дуго трајање школовања; све у животу тражи своје време. Ја
сам 17. година учио и захвалан сам Богу да сам могао толико дуго да учим.
Тако сам задобио сазнања која дају светлост моме духу, мир и животну
радост. Ми не учимо узалуд, знање доноси богат плод."
Отац Јован често говори о љубави: "Ви учите многе стране језике, то је
добро. Али тражите, пре свега, да изучите језик љубави, тај живи,
најизразитији језик. Без њега сви страни језици вам доносе мало добити. Зато
се трудите; тражите, поред свег спољашњег знања, да узнапредујете у том
унутрашњем знању срца: у нежности, смирењу, послушности и стрпљењу,
саосећању и спремности да помогнете, у самосавлађивању и самоодрицању, у
науци - да срце чистите од свих нечистих, неистинитих и наопаких мисли, у
великодушности према људским слабостима. Ако узнапредујете у овој
унутрашњој духовној науци, онда ћете и у спољашњој науци имати пун
успех. Док, ако неко сабира знања а недостојно живи, тај доживљује - пре
назадовање него напредовање."
Упечатљиво говори отац Јован о молитви: "Учите да се молите. Принуђавајте
себе на молитву. У почетку то пада тешко, али, уколико се више усиљавате,
утолико она постаје све лакша. - Шта је то молитва? То је окренутост срца и
ума Богу; то је посматрање Свемогућег, Сведоброг и Свемудрог. Молитва је
разговор створа са својим Творцем, у пуном страхопоштовању, а при
најболнијој свести о сопственој слабости и ништавности, при најдубљем
покајању срца и чврстој одлуци да се изменимо; у поверавању свемогућој
Божјој помоћи. Ако се молите помоћу молитвеника, онда не журите, него се
трудите да сваку реч искреним срцем искажете.
Ваше ће се срце повремено успротивити, остајаће хладно, понекад ће се
страсно узбудити, или се удаљити.
Срце морате да обуздавате и да га сабрано окрећете Богу. Упућујте Господу и
сопствене речи у молитви. Наше сопствено муцање Њега нарочито радује. Са
мало наших, свесрдно изговорених речи ми се наслађујемо блаженством
више него при дугој туђој молитви. При свему је одлучујућа близина срца
Богу. Дајте Богу ваше срце које га искрено воли, као што волите своје
родитеље, добротворе и пријатеље, и осетићете блаженство те праве, чисте
љубави. Бог говори: "Сине, дај ми твоје срце", јер срце је наше средиште, да -
сам човек. Ко се не моли од свег срца, тај се уопште не моли. Код молитве
све зависи од искрености. Срце мора да осети истину онога што се изговара;
мора жарко да чезне за оним што моли. - Моли се верно и чврсто. Изнеси
своје потребе јасно, свесно и од свег срца. - Веруј при том, непоколебљиво,
да Господ над тобом бди, колико си уверен да те твој отац гледа - са
разликом, да те небески отац у свим покретима твога бића у потпуности
прозире. - Пажљива, искрена молитва сједињује вас са Богом и испуњава
Његовим даровима - истином, миром и радошћу, смирењем и љубављу.
При мољењу треба чврсто веровати у снагу молитве; треба имати поверења у
то да нас испуњење молбе прати као сенка што прати наше тело. Код Бога је
реч равна делу. Као што се увис бачен камен сигурно враћа на земљу, тако
доспевају речи верујуће молитве к Богу. Господ услишује и испуњава сваку
реч наших молитава, само ако од срца долазе.
Мораш ли јутром рано на посао? Устани онда раније и моли се ревносно,
добићеш мир, снагу и пун успех. Јеси ли увече уморан и хоћеш, што је
могуће брже, да паднеш у постељу? Одвој, ипак, времена и моли се од свег
срца - спаваћеш спокојно и мирно. Гони ли те жеља твојим дневним задацима
- приморај себе на сабрану молитву, навикни се мировању у Богу и све што
ти је на срцу успеће."
Прост и добродушан, отац Јован придобија ученике: "Децо, учите марљиво.
Трудите се пре свега око Речи Божје. Човек треба да воли Бога свим срцем, а
то значи: да познаје и следи Његове заповести. Трудите се ревносно у
образовању срца, усавршавајте свој карактер и задржите у срцу све што вас
учимо. Избегавајте расејаност и самовољу; будите прости, поверљиви и
увиђавни. Поштујте и волите ваше учитеље и покровитеље који вас у свему
добром и корисном подржавају. Немојте се никад са њима изједначавати, јер
то би значило самоуздизање. - Пазите на себе саме и не допустите себи да
чините што је недостојно и понижавајуће. Мислите на то да је Исус Христос
и данас невидљиво увек са вама. Он вас сам учи у вашој унутрашњости, само
ако на то обратите пажњу. Цените и волите свако знање које вам Бог,
праизвор мудрости и разума, поверава."
Такви непосредни и срдачни разговори се упијају у памћење за цео живот.
Топло и присно опхођење оца Јована, како према наставној материји тако и
према својим ђацима, доносило је успех. Природно, није ишло увек и без
сметњи. У животу ђака има често омашаја. Отац Јован пази на њих и где је
потребно прилази у помоћ. Обично је у питању дечји инат кад пред
заповешћу или претњом неће да се приклони, док се на молбу или
пријатељски савет приклања. Покоји пут дође и до већег преступа, али
праштајућа доброта оца Јована такве ђаке најједноставније уразумљује. Он
гледа оком љубави у њихову унутрашњост и схвата одмах шта им је
потребно. Он са таквом добротом и таквом озбиљношћу разговара са
преступницима, да то њима до срца сеже. Они ту доброту непосредно
доживљавају; они стичу утисак да Бог све види и да је страшно да се о
Његове заповести огреше. Има каткад и тешких случајева, али се отац Јован и
у таквим ситуацијама сналази. Некад је љутит. Његов срдит и одлучан
протест даје младима да разумеју колико је оцу Јовану вредна повређена
истина. Десило се једном, при његовом објашњавању Символа Вере, да му се
један шеснаестогодишњак успротиви и почне жестоко да одбија такво
објашњење. Настаде мртва тишина. "Безбожниче!" - пресече га наједном отац
Јован оштро, и гледаше га дуго и продорно. "Зар се не бојиш да ти Бог
одузме језик ради твоје велике заблуде? - Ко је тебе створио?" - "Родитељи" -
одговара младић тупо. - "А ко је створио цео свет?" - Младић је ћутао. Отац
Јован се обраћа целом разреду: "Молите се, децо, свом ревношћу и свом
вером!" - По завршеном часу, овај ученик је позван код оца Јована у
наставничку собу. Вратио се, потом, узбуђен и сасвим измењен. Тренутак у
коме је отац Јован стајао са њим као човек према човеку, у четири ока,
деловао је најдубље на његову унутрашњост и привео га познању Истине.
Другима је била потребна дугорочна нега. Ако је требало да они непоправиви
одлуком професорског колегиума буду искључени из школе, отац Јован се за
њих заузимао, молио да се тако тешка казна одложи и јемчио за њихово
поправљање. Он их је узимао под своје старање; говорио им и учио их ономе
што је право. Под његовим руководством показивало се, после неколико
месеци, да су такви, од изгубљених случајева, постајали употребљиви људи.
Нарочито је исповест била од велике помоћи. Кроз њу је отац Јован прилазио
младом човеку у часу кад највише зажели да се подигне и, кроз искрено
покајање, тражи да се ослободи од свих својих слабости. Духовни лекар зна
где лежи опасност по душу и лечи је кроз свој утицај и топлу молитву.
Отац Јован прашта само онолико колико треба да се опрости. Чим дође до
уверења да једном покварењаку посећивање школе не користи, а друге
доводи у опасност, онда се он слаже за искључење таквог: "Шта треба са
непоправљивим чинити?
Ради добра целе школе они мора да се одстране да би остали ученици могли
да духовно здраво узрастају."
Ђаци су видели у баћушки благонаклоног и строгог оца. Са нестрпљењем су
очекивали његове часове и слушали га без шума и са пуно пажње. Код њега
није било необдарених ђака. Сви они - међу њима и неки других вера - чекају
оца Јована на капији и траже благослов. Многи му се обраћају због својих
невоља. Он их све назива својом децом. Само у Духу Светом могу туђа деца
искрено да се називају својом. Отац Јован је, у ствари, духовни отац својих
ђака. Он их воли и они њега.
Ови односи се проширују и ван гимназије. Многи ученици посећују
добровољно, пре школе, његове свете литургије. Они постају сведоци његове
доброчине активности и његовог пожртвованог живота. Он помаже оне
сиромашније међу њима и покреће их да га у љубави према ближњима -
подражавају. Деца га на часу питају зашто путује у Петроград, шта тамо
ради? Његова причања о моћи молитве задиру дубоко у њихова срца, дају
печат њиховом гледању на живот и свет. Кад у њиховом присуству зову оца
Јована у кнежевске куће, као и у земљане колибе - они са узбуђењем гледају
како је он духовни отац и учитељ не само њихов него и одраслих.
Преко 30. година предаје отац Јован у Кронштатској гимназији. У августу
1889. он оставља, поред свих молби, ову дужност. Његов једноставан говор
на растанку гласи: "Шта треба на растанку да вам кажем? Опростите ми! Оно
што сам као ваш учитељ могао, ја сам за вас чинио. Али ми опростите за
пропуштено, јер ми је повремено било тешко, чак немогуће, да моју
свештеничку службу ускладим са наставничком. Мој наследник ће да буде
само катихета, он ће за вас више да чини. Њему вас предајем и желим му од
све душе успеха у васпитачком послу. Волите га, као што мене волите. Бог
који међу нама борави, нека вас благослови."
Ректор се топло захваљује оцу Јовану за његов учинак. Родитељи му на једној
манифестацији дају признање: "Ти си нашу децу духовно изградио. Место
суве науке ти си им откривао живу Божју реч. Кроз твоју пламену љубав к
Богу и твоје безгранично милосрђе, ти си у твојим ученицима запалио
буктињу богопознања и испунио си својим примером њихова срца
страхопоштовањем, вером, поверењем и љубављу према Богу и ближњима.
Многи су уживали твоје благодатно руководство, твоје опхођење је њих
одушевљавало и подстицало ка добру.
Сви они помињу твоју љубав, као и твоје поуке. Ми, родитељи, меримо твој
утицај на основу честитог држања твојих ђака у породици и послу, где су се
они умногоме добро показали. Наша захвалност нека буде молитва Богу:
Нека би ти Он подарио толико духовне радости, колико си ти нама дао утехе
кроз нашу доброуспелу децу."
Искушења
Отац Јован живи за свој свештенички позив. Следи заповестима Божјим,
сваки дан добровољно врши богослужење, држи верску наставу и непрестано
помаже невољницима. Али његово деловање налази мало одзива. Необичност
његовог хришћанског понашања изазива, некако, људе против њега. Јавност
је одбојна, у сопственој породици му се замера, његови претпостављени увек
нађу нешто да му приговоре, парохијани ропћу. Сиромашни му, једино,
узвраћају све више љубављу, док се образовани држе на одстојању. Једни од
њих су хладни, одбојни; већина га осуђује или исмејава. Кад отац Јован сав
свој новац раздели просјацима, кад посећује сиромашне квартове, кад
поцепану децу око себе скупља, или кад погружен у себе жури кроз улице
града - изазива чуђење или пакосну пошалицу. Неки га држе за особењака,
будалу. Таква причања стижу и до његовог уха, али га не узбуђују: "Јуродиви
("луди") Христа ради служили су својим понашањем целом свету за поругу,
док су њихова дела била тако велика да их свет није био вредан. Нажалост, ја
стојим од такве "лудости" светих још много далеко."
Градска управа мало разумевања показује за социјалну делатност оца Јована;
његове сталне молбе за сиромашне постају јој терет. Полицијска управа је
далеко од тога да помогне његовом залагању око бескућника. О томе сведочи
немарно понашање полицијског капетана Головачева и његове ватрогасне
чете при гашењу пожара на "Кући радиности", коју је отац Јован са муком
подигао, од прилога. Кућа је изгорела. Овај факт боли младог свештеника
тако, да се он јавно против тога изјаснио. Али лично није злопамтио. Позван
као сведок против немарног полицијског капетана, отац Јован је навео само
позитивне стране оптуженог. "Ја говорим као свештеник", одговорио је он
државном тужиоцу.
У сопственој породици настају велике тешкоће. Док отац Јован све дели са
сиромашнима, његове укућани трпе немаштину. Попадији Јелисавети
Константиновној често недостаје оно најнужније да би подмирила своје
скромно домаћинство са болесним оцем и својих петоро браће и сестара. Све
њено приговарање било је узалудно. Зато се она, коначно, обраћа управи
цркве и отуд тражи помоћ. Ова решава да се катихетска плата оца Јована
предаје попадији. Отац Јован се са тим саглашава.
Већина свештеника - његова сабраћа - као и претпостављени показују крајње
неразумевање, чак непријатељство. Док отац Јован посећује сироте и жури
болесницима, ови га осуђују да својевољно напушта парохију и занемарује
своје редовне дужности. Приговара се, чак, и његовом начину живота, и
пребацује што општи са пропалицама. Отац Јован мирно одговара: "Господ
не одбацује ниједног грешника, чак је издајника Јуду трпео крај себе. Треба
ли ја, Његов незнатни слуга, да не следим том узору?
Не требају здрави лекара, него болесни. Ја сам сам, као и сви ви, грешан.
Чувајмо се сви од гордости. Завидљивци шире најневероватније аброве. Они
му приписују славољубље, шапућу о секташтву, оптужују га код Синода -
највишег црквеног савета, и траже да се јавно против њега иступи.
Отац Јован се са болом суочава са писаним и усменим клеветама, али се, по
њему, не ради о сопственој личности. Он повремено страхује за своје дело, за
поверење према његовом свештеничком позиву. "Ја се бојим да се неискусне
душе не заведу у грех, да свештеника осуђују. То ме боли." Он не допушта
себи да осети непријатељство према неком и примећује: "Не дозволи себи да
те било шта огорчи. Победи, кроз љубав, све увреде, нерасположења и гнусне
непријатности. Окривљуј, искрено, увек само себе. Помисли: како си ти сам
немоћан тако је исто и други, и једна слабост изазива другу. Труди се, из све
снаге, да будеш окренут искреном благонаклоношћу према сваком човеку;
одгони увек из твог срца сваки траг зловоље, презира, непријатељства и
мржње - те изроде злога. Препусти Богу, Срцезналцу и праведном Судији, да
Он неправедне осуди. А ти се за њих моли. Међутим, ми се жалимо на њих,
осуђујемо их строго у себи и желимо им казну, муку или чак смрт, а
заборављамо да и они поседују разумну душу која је способна да осећа, да се
покаје и да се поправи. Труди се, из све снаге, да све од срца волиш, да свима
желиш добро, да не сличиш оном злом, него Сведобром." Највиша црквена
власт брине за даљу судбину оца Јована. Строги митрополит Исидор, од
Петрограда, лично испитује стање ствари. Више пута саслушава оца Јована и
даје му да под његовим надзором обавља богослужења, како би утврдио има
ли код њега нечег особеног и секташког. Наравно, он не налази ништа чему
би се могло замерити. Такође врховни судија Синода, К. П. Победоносцев,
позива више пута оца Јована код себе и пита га при првом разговору: "Говори
се да се Ви молите, примате болеснике, чините чуда. Многи су тако
почињали; али како ћете Ви да завршите?" Божји човек одговара
карактеристично просто: "Немојте се узнемиравати, благоизволите да
сачекате крај."
Такве прекоре отац Јован мирно прима на себе; он их држи за неизбежне:
"Пребацивања не треба да нас узбуђују, нити жалосте, много пре треба да нас
учине смиренима и да нас подстакну на молитвену ревност. Љутити се -
нарочито кад неко с правом осуђује наше грешке - значи додавати болест на
болест и слабост на слабост; значи - добровољно страдати од самољубља које
неће да види своје тамне стране и тако нас предаје пропасти. Пасти у
очајање, то је сасвим неразумно: јер хришћанин увек може, уз помоћ Божје
милости, да се преобрати ка добру." Он ћутећи наставља своју свештеничку
мисију даље, и размишља: "Као што је сам Христос због истине био
прогоњен, тако ће и Његови истинити следбеници бити прогоњени.
Господ нам је оставио свој образац храбрости и стрпљења. Он нам поручује:
немојте омалодушити и пасти у очајање, ви који моје заповести треба да
држите речју и делом непоколебљиво и по цену прогонства и смрти. Ја ћу да
вам будем снага и блаженство у свим вашим страдањима... Што је већи бол,
утолико је већа утеха."
Али кад због једне штампарске грешке бива осумњичен за јерес, отац Јован
се брани достојно и чврсто. Он се моли: "Ти божанска Тројице, Ти знаш моју
непорочну, праву веру. Ја Те преклињем, развеј заблуду и одврати
неправедну осуду од мене." И истина је победила. Али дотле су прошле
тешке године које су његово духовно искуство очеличиле.
Из сасвим других разлога узнемиравају оца Јована овакви односи према
њему, чак и од стране духовно искусних поглавара Цркве, као што је био
Епископ Теофан Говоров. Овај се обраћа оцу Јовану речима пуним љубави и
опомене. Вели му, да је његов строг аскетски живот - који он као обичан
мирски свештеник упражњава без заштите и правила манастира, усред
свакојаких искушења - безусловно осуђен на пропаст. Досад се ни на Истоку,
нити у Русији, мирски свештеник није на такав пут одважио. Његов поступак
ће, како духовницима тако и народу, бити на тешко искушење. Отац Јован
смирено одговара Епископу Теофану да би радо дошао код њега у Вишинск,
те да му лицем к лицу на ово писмо одговори. Али пошто Епископ Теофан
већ годинама живи као затвореник и никога не прима, отац Јован му
најискреније описује своје душевно стање. Из тога духовно искусни Епископ
Теофан види како отац Јован здраво и чисто стоји пред Богом, и одобрава му
његов необичан духовни пут. Овај епископ касније, у својим писмима,
поново потврђује свој позитиван став према оцу Јовану.
Тако је отац Јован деценијама имао да подноси неразумевања и прогањања.
Њихов терет га је, покоји пут, притискао до утучености. Али он се увек
изнова усправљао и даље настављао свој пут одважно. Коначно, он излази из
свих искушења као победник. Оно што су људи у почетку код њега
осуђивали, сад су почели да цене.

Супруга - сестра
О домаћем животу оца Јована и о његовој супрузи, прича њена сестричина
Руфа Шемјакина, која је као њихово усвојче одрасла међу њима.
Јелисавета Константиновна рођена је 4. маја 1829. у Гдову, где је њен отац
Константин Несвитцки био градски свештеник. Касније, њега премештају у
Кронштат, у катедралу Св. Андреја. Овде, у августу 1855. умире његова
супруга. Кад се, кратко потом, Јелисавета Константиновна удала за Јована
Иљича Сергиева, са којим је била исте старости, имала је да се брине о целој
породици: о болесном оцу, три брата и две сестре.
Сви су живели заједно, у малој парохијској кући, недалеко од цркве. Млада
попадија беше живахна и обдарена домаћица. Од раног јутра до касне вечери
била је запослена око збрињавања својих. Увек пријатна и благонаклона, она
воли посете и свакога прима искрено од срца. Отац Јован је имао обичај да
каже: "Она је права попадија". Он се предаје својим пословима: "Ја сам
свештеник - тиме је све речено; ја не припадам себи него другима". - По цео
дан је у покрету. У подне ретко дође кући. Јелисавета Константиновна види
га само кратко преко дана, обично рано ујутру кад одлази или касно увече
кад дође, чека да му припреми нешто за јело. Она је сва у томе, да своје
обавезе обави, а и њему према снази да помогне. После неколико година
умире прота Несвитцки. Браћа су у међувремену завршила своје школовање
и отишла у службу. Своје сестре Јелисавета даје за кандидате Духовне
академије, који су пред рукоположењем у свештенике. Отац Јован се брине за
њихову спрему, и у недостатку сопствених средстава обраћа се молбом
имућнијима, у својој парохији, да помогну.
Сад су отац Јован и Јелисавета Константиновна остали сами. У њиховом
начину живота ништа се не мења. Још на почетку је он рекао својој младој
жени: "Лиса, срећних бракова има доста и без нас. Прихвати да заједнички
Богу служимо." Ова реченица је била равна завету. Отац Јован је одобравао
брак, али је за себе прихватио слободно одрицање по речима Апостола
Павла: "Девственици траже да чиста тела и духа само Господу служе. Док
ожењени брину о многом и подељеног су срца. - Ако је ко од слободне воље
одлучио да у своме срцу чува девственост - добро је учинио. Блажен је ко
девствено живи, иако има право да поседује жену сестру као животног друга.
- На даље треба такође и они који имају жену, да живе као да их немају. - То
говорим ја... за вашу корист, да неподељено служите Господу." (1 Кор. 7 и 9).
За оца Јована је ова реч, као и сваки стих Светога Писма био путоказ. У
почетку млада жена пати због тога и противи се. Једном, чак упућује тужбу
против оца Јована духовној власти и моли за развод брака. Али отац Јован о
томе неће да чује. Тајна брака је за њега неповредива.
Временом, Јелисавета Константиновна се навикава. Они живе као брат и
сестра и зову се између себе "сестро Јелисавета", и "брате Јоване". Обоје сад
живе само за друге. Јелисавета Константиновна постаје све више његова
милосрдна сестра, која му у његовој узвишеној дужности самопрегорно
помаже. Она је задовољна. Она га разуме и воли.
Према својој родбини отац Јован има непосредан однос. Он их воли у
њиховој простоти и брине се о њима. По очевој смрти помагао је мајци
колико је могао. Остао јој је увек послушан; обраћа јој се, као свештеник, по
разним питањима и указује јој поштовање до последњих дана. Она је своје
последње године провела код њега.
Умрла је 1871. и сахрањена на градском гробљу у Кронштату. Касније, отац
Јован путује сваке године, уз много напора, у своје завичајно место Суру, да
би се молио на гробу свога оца, да види своју родбину и да их, као и цело
село, према могућностима помогне.Према родбини Јелисавете Константин-
овне односи остају такође срдачни. Они често долазе у посету и увек наилазе
на срдачно гостопримство. Кад је једна од сестара изгубила свога мужа и са
децом остала без средстава за живот, отац Јован, поред помоћи, узима једну
њену кћерчицу код себе. "Ми немамо сопствене деце, зато ћемо да
однегујемо Руфу као своју кћер". Девојчица је радо остала код њих,
уживајући сву бригу и љубав. Тако је отац Јован испунио једну неизречену
жељу срца, својој "сестри Јелисавети". Ова је сад гледала своју поћерку и
спавала са њом у једној соби. Отац Јован је, као и од почетка, спавао у својој
радној просторији. Јелисавета Константиновна учи Руфу ручном раду,
поучава је у француском и прати њен развој. Такође и отац Јован води рачуна
о својој нећаки. Пре поласка у школу, он је води у катедралу и чита јој
молебан. Потом је одводи лично на пријемни испит за ступање у гимназију.
Касније обавештава своје пријатеље: "Наша нећака и поћерка завршила је
школу са одличним и награђена је златном медаљом". Тако су отац Јован и
Јелисавета Константиновна заједно деловали. Њихови су односи прости и
топли. Кад је отац Јован 1879. добио упалу оба плућа, и док је без свести
лежао на постељи, она је седела крај њега, молила се и плакала. У једном
тренутку он долази к свести и каже јој: "Не плачи, Лиса, ако Бог да, ја ћу
оздравити; ако умрем, тебе добри људи неће оставити без помоћи. Ја нисам
никога оставио, тако ни тебе други неће напустити." Отац Јован цени њену
тиху брижљивост и узвраћа јој срдачно. Никад се не враћа навече кући а да је
у њеној соби не посети, да је пита како се осећа и да је благослови. Он зна за
њену жртву, познаје и цени њену чисту душу: "Моја жена је - прави анђео" -
имао је обичај да каже. Јелисавета Константинова није себи никад
дозвољавала да се меша у ствари свештеничке; увек је стајала у позадини и
ширила око себе мир. Њене најосновније карактерне црте су крајње смирење
и кротост. Она се ни на кога не узрујава и никоме не држи ништа за зло.
"Немој се никад љутити, него једноставно опрости; сам ће Бог показати ко је
у праву" - говорила је она. Јелисавета Константиновна је имала велико-
душност да разуме и прихвати мисију оца Јована и да му, по својој снази,
помогне. Тако му је омогућила да, као парохијски свештеник, стоји усправно
у животу и да неограничено служи Богу и ближњима.

Братство Св. Андреја

Отац Јован све своје личне снаге и средства улаже за сиромахе, али временом
увиђа да је то залагање, за постојећу беду, сасвим недовољно.
Стога он тражи ефикаснију помоћ и решава се - у једно време кад је
социјална помоћ у Русији била скоро непозната - да на сопствену
иницијативу оснује једно братство и подигне "Дом рада", где би сваки,
уместо да проси милостињу, добио посао и хлеб. Године 1872. у
"Кронштатским вестима" излази његов проглас грађанству: "Ко од вас не зна
за масу просјака, за бедне жене и децу у Кронштату? Међу њима се виде и
многи који су млади и здрави, како се у свом прљавом и поцепаном оделу
бедно потуцају од врата до врата и очекују да им се било шта удели. Ко је од
вас размишљао о правим узроцима овог зла? Највише вас је који немате
времена за то, препуштате се својим пословима и својим задовољствима; или
мислите, сиротиња је нешто неотклоњиво. Многи, вероватно, нису никад ни
сагледали целу слику ове неутешне беде. Зато ми дозволите, поштовани
суграђани, да скренем вашу пажњу на ту беду и њене праве узроке. Сви ми
треба да знамо шта се ту, непосредно око нас, дешава.
Многи су узроци Кронштатске беде, али главни су: сиромаштво од рођења;
оно, које је настало услед осироћења, услед болести, услед богаљства или
старости; услед животног бродолома и других несрећних околности;
сиромаштво услед лењости и пијанства; сиромаштво услед незапослености
или немања потребног алата за рад. Због свега тога се, по наређењу
полицијских власти, догоне у Кронштат безбројне пијанице и недруштвени
елементи из Петрограда, Одесе, Севастопоља и других градова. Такви стално
долазе овамо и лутају без контроле, без крова и средстава за живот. Овим ја
указујем на најболнију тачку нашега друштва. Суботом, улицама миле велике
поворке тих бедника и просе. Али ту ни издалека нису сви они. Многи стари,
болесни и деца нису у могућности да изађу. Требало би једном утврдити
тачан број просјака. - И како они живе? Хоћете ли ви ову непријатну слику
наше беде и надаље да посматрате равнодушно? Немојте се окретати од ње,
не гадите се, и то су наша - неугледна браћа! Замислите: у дубоким и
влажним подрумима они станују густо збијени, најчешће по 30 и 40 особа у
једном оделењу, људи и жене, стари и одојчад; у глади и прљавштини. У то
сваки од вас може да се увери. Али, зашто ја о овоме говорим? Сигурно не
зато да би ти читаоче захваљивао Богу што ниси и сам међу њима, него
поседујеш капитал а преко њега сваку угодност; не ни да кажеш: ја дајем свој
прилог за сиротињски дом, шта се мене тичу ови бедници? Не, господо, ово
се тиче сваког становника града Кронштата. Заједнички треба и свештеници
и војници и чиновници и трговци и обични грађани да организују једно
социјално друштво те да се здруженим снагама старамо о овој убогој
сиротињи." Ускоро следи и други оглас: "Кронштатско друштво обухвата све
врсте људи, образоване, агилне и умешне. Иницијатива оних који су у
управи, у стању је свако добро дело да оствари.
Сви су људи природом обдарени за заједницу и они треба, по устројству
Божјем, да постану чланови једне целине. Јаки треба да помогну слабима. За
способне и имућне треба да је срамота да гледају сиромашне без крова и
дохотка, утолико пре што су многи од њих способни за разне послове. Њима
треба стамбене помоћи, обезбедити им посао и хлеб и укључити их у
организам заједнице. Немојте се плашити величине овог подухвата; добром
делу Бог помаже, а где Он помаже - брзо настаје све као из ничега. Градска
управа ће суделовати, по себи се разуме, и уступиће братству, по могућству,
једну или две неупотребљене јавне зграде. Кад наш град прихвата велики
број луталица, он је самим тим обавезан и да се брине за њих. Иначе ће да
настане неизбежно зло: отимачина и крађа, тако да миран грађанин неће бити
нигде сигуран. Време је већ да се за ту сиротињу нешто учини.
Браћо, кога покреће добро људи нека помогне формирању друштва за помоћ
ближњима. Учините да наше време употребимо, да ујединимо духовне
способности и новчана средства, те да оснујемо један Дом радиности и
снабдемо га са свим потребним, и са радионицама. Грађани би могли тамо да
врше своје наруџбине и тако нашима сиромашним омогуће издржавање. Они
би радили и захваљивали Богу и својим добротворима. Многи би се на тај
начин и морално уздигли. При том, онај ко је здрав а неће да ради - биће
протеран! Кронштату не требају нерадници.
Учинимо да они, који су без крова, буду збринути и морално као што су
помогнути материјално. Пошто је прво материјална помоћ неопходна, ја први
дајем прилог и уплаћиваћу тој каси друштва 70 рубаља годишње. У име
Христово дајите сви, сваки колико може. Пријатељи и браћо, примите овај
проглас к срцу, као личну ствар, и немојте ову обавезу да одлажете."
После овог прогласа многи су се јавили за сарадњу. По обављању
компликованих формалности, оснива се 1874. "Братство Св. Андреја". Отац
Јован указује на његове задатке: "Најзад смо од црквених и цивилних власти
добили одобрење да при нашој цркви оснујемо друштво за збрињавање
сиромашних.
Нека би благослов Божји на њему почивао. Сад треба прићи том делу. Оно ће
нам успети, ако јасно и одређено познајемо наш циљ и знамо како да га
најосмишљеније остваримо. Наше братство треба да представља једну чврсту
целину, коју прожима заједнички дух и ревност. Међу нама треба да постоји
неколицина одабраних, на којима би лежала одговорност за персонал,
поредак, посредовање, информације, сабирање средстава и књиговодство. Уз
то треба они, који за то буду овлашћени, да пронађу све незбринуте,
породице које имају непосредну потребу за новцем, или им је потребно
посредовавање за посао. Ове треба држати на једној листи, да би им се
указала свака могућа помоћ.
Наша организација је зато основана: да би истребила из нашег друштва
просјачење, беспослицу, леност и пијанство, да сиромашнима нађе посао, за
сиромашну децу - школу; затим, да се оснује занатска шегртска школа, да се
подигне "Дом рада", да се обезбеде стамбене просторије за сироте и, најзад,
да се брине за цркву, њен уређај и њену чистоћу, да се хору и свештеницима
помаже.
Ова братска помоћ је, у ствари, првохришћанска установа из апостолских
времена. Хришћани су се братски старали један за другог, нико између њих
није морао да просјачи. Зато је потребно да се вежбамо у самоодрицању и
љубави за своје ближње; треба се уживети и стећи осећај за њихов - често
горак, безизлазан положај. Управо то самоодрицање захтева од нас
Јеванђеље, ако смо хришћани на делу. Братска помоћ ће бити убележена у
хронику нашег града као једна важна установа. Али, пре свега, она ће бити
убележена на небу, одакле се узима живо учешће у доношењу суда о нама:
"Што учините једноме од моје мале браће, мени сте учинили". - Ми желимо
нашем новооснованом делу добар напредак."
Храбра намера постала је стварност. "Дом радиности" је на помолу. Требало
је 10 година напорног рада да би се то постигло. У бесаним ноћима отац
Јован је размишљао о својим плановима и отклањао разне препреке с пута:
"Нема ни једног духовног дела без једног унапред постављеног плана, по
примеру Божјем, Који је свемир прво замислио, а онда остварио. Мора прво
умним оком срца, унапред да се сагледа цело дело, у свим његовим - у основи
постављеним замислима. Радити супротно од тога значило би - прећи један
непознат пут добровољно везаних очију."
Један изненадни пожар условљава изградњу дома. Отац Јован пише: "Имали
смо добру намеру да подигнемо дом за бескућнике. Али је за то недостајао
новац. Бог нам је помогао на један необичан начин. Избила је ватра; једна
шестина Кронштата је изгорела. Многи становници су изгубили сав посед.
Кад су околни градови чули за ову невољу, послали су своје прилоге за
пострадале. Помоћу ових средстава нама је пошло за руком да подигнемо
зграду за привремени смештај пострадалих, која је касније прихватила
бескућнике и просјаке Кронштата."
Године 1881. били су готови "Дом радиности" и пратеће зграде око њега. Али
све то није било дугог века, Једне ноћи изненада избија ватра у суседном
ноћном локалу и почиње да гута око себе.
Отац Јован жури на лице места, види опасност, и одмах се обраћа
полицијском капетану Головачеву, који је стигао са ватрогасном четом, да би
првенствено заштитили ово друштвено добро. Али они га нису чули. "Дом
радиности" се са свим помоћним зградама претворио те ноћи у пепео. Отац
Јован није изгубио присебност.
Уништење овог доброг дела схватио је као један нови испит и у следећој
беседи отворено и необично оштро изражава своје негодовање: "Опет нас је
задесила несрећа. Није у питању спољни непријатељ који нас је мачем и
ватром угрозио, него унутрашњи, скривени непријатељ, обучен у оружје
одвратног и корумпираног пријатељства. А они који су постављени да
обезбеђују јавну сигурност, понели су се сасвим равнодушно у нашој невољи
и нису се постарали да помогну. Да, злосрећна рука бестидног ноћног греха
намерно је разбуктала ватру и проузроковала ову велику штету - а коме?
Највећим делом заправо најсиромашнијим становницима нашега града које
наше братство издржава." На крају своје храбре оптужбе, отац Јован је, пун
поуздања, изрекао: "Ко зна, можда је ова несрећа допуштење Божје да би се
пробудила јавна добротворна служба, како би се дародавци удостојили веће
благодати." Ово поуздање се брзо остварује. Новац од осигурања и бројни
прилози који су са свих страна стизали, омогућили су да "Дом рада" буде
готов већ до октобра 1882. - сад као камена зграда. Ту су одмах на стотине
њих бескућника, младића и деце нашли топло уточиште, као и делотворну
помоћ, збринутост, рад и хлеб.

Ступање у јавност
Око три деценије отац Јован делује неприметно, под руком настојника своје
цркве и међу неколико других свештеника при катедрали Св. Андреја. Поред
парохијске службе он обавља и наставничку, а уз то и службу своје
делотворне љубави. Једна нарочита околност њега изводи из те скривености.
Једна честита старица, Параскева Ивановна Ковригина долази, по упуту
свога духовног оца, у Кронштат, да би послужила оцу Јовану. Она постаје
сведок његовог деловања и скреће пажњу јавности на њега.
Параскева Ивановна је кћи земљорадника Ковригина, који је као мужик
радио за кнеза Долгоруког. Она је рођена 1816. у селу Фалагино, недалеко од
града Галича. Са 18 година она губи мајку и преузима домаћинство са
седморо браће и сестара. Ускоро су им дошли и 12-торо деце-сирочади, из
ближе родбине. Годинама је требало бринути се о 20 особа. Њу отац
откупљује из феудалног ропства, како би је сачувао од принудне удаје.
Параскева и касније не мисли на брак. Она тражи Бога и спасење душе. Тиха
и пријатна, она се брине о својој фамилији. Поред свих својих обавеза, она
налази време да обави своје јутарње и вечерње молитве, да чита духовне
списе и да сваког празника и недеље иде у цркву девет километара удаљену,
пролазећи кроз шуму. Повремено Параскева посећује света места, као
Решмински манастир где живи јеромонах Иларион, ученик благодатног
старца Серафима Саровског. У њему Параскева налази свог духовног оца и
годинама следи његовим упутствима.
Кад му је откривала своју чежњу за манастиром, он јој је говорио: "Чекај,
кћери моја, и носи стрпљиво свој крст. И без манастира ћеш да задобијеш
спасење душе, а и другима ћеш у томе да помогнеш." Старац Иларион је
поседовао, поред других благодатних способности, и прозорљивост. Већ
шездесетих година он је у оцу Јовану Сергиевом видео носиоца нарочите
Божје благодати. Некако пред своју смрт, он говори Параскеви о овом
Божјем човеку и на растанку јој каже: "Ићи ћеш у Кронштат и служићеш оцу
Јовану. Божји благослов нека је са тобом." После тога нижу се године, а она
је још у старом вршењу дужности. Тек 1872, у старости од 56 година,
Параскева Ковригина је слободна од куће и креће пешке из свог родног
места, преко 1000 километара, за Кронштат.
Чим је стигла у град, она жури к цркви; среће оца Јована и моли га за
разговор, у којем му отвара своју душу. Он је прихвата. Сад Параскева
Ивановна прати оца Јована при његовим посетама болесницима, помаже му,
и полако сагледава његово - до тада највећим делом скривено - дело
јеванђелске љубави. Она брзо постаје блиска становницима Кронштата. Они
јој се често обраћају као добродушној старици. Неки је питају шта јој даје
повода да служи баћушки. На таква питања Параскева Ивановна прича
просто о активности оца Јована. Тако она, скреће пажњу људи на њега, иако
се он томе противи.
Отац Јован је с почетка осамдесетих година био једва познат. Он обележава
свој 25. јубилеј свештеничке службе, 12. децембра 1880, у кругу неколицине
својих пријатеља. Они том приликом предају слављенику златан крст, који
овај скромни свештеник на крају, прима као израз њихове љубави. У својој
захвалној речи отац Јован испољава осећања: "Ви сте, драги моји, за овај тако
значајан ми дан, мислили на мене. То служи на част више вама него мени. Ја
вам се захваљујем на разумевању за моје слабости. Да, ја сам пун слабости и
добро их знам; али у слабости делује снага Божја. Она се чудесно на мени
показала и деловала је кроз мене, очигледно и опипљиво, на многе просте
вернике. Ја се усуђујем да откријем ову истину како бисте и ви са мном
славили Бога. Само анђеоски разум може да схвати како ону помоћ, коју сам
ја током свих ових година свакога дана и свакога сата доживљавао, кад су ме
страсти нападале а сила их Христова, на моју молитву и кроз причест, у мени
савлађивала, тако и те дарове божанске благодати, очишћење и просвећење,
мир, унутрашњу слободу и радост у Духу Светом, храброст пред Богом и
умножење снаге. Небројена су исцелења душе и тела која је Бог на моју
срдачну молитву испунио. Њему нека је најискренија хвала. Његова милост
никад не пресушује. Само кроз Њега, Његовим именом сам вредан почасти,
док сам без Њега ништаван и слаб. У Њему сам храбар; без Њега малодушан.
У Њему сам смирен и благ; без Њега горд, свадљив и рђав.
Нека бих увек мислио на Његову милост, нека би ме она и убудуће снажила у
испуњењу Његових заповести.Ваша ме љубав почаствовала овим скупоценим
крстом. Поглед на њега подсећа ме на јеванђелску реч: "Ја ти саветујем, да у
ватри испробан крст задобијеш", што значи - у ватри искушења очишћену
душу. Ово духовно злато ја још нисам стекао. Скупоцени драги камен духа,
Христа, још не поседујем као чврсту својину. Још се нисам у Њему
непоколебљиво утемељио, још ме покрива тама страсти, још станује у мени
богопротивно самољубље, у многим формама, и замагљује моју душу. Нека
би ме Господ осветлио и учврстио моје стопе. Како могу ја овај скупоцени
крст да носим, кад још нисам изучио да предајем душу своју за људе Божје,
да своје тело са свима његовим похотама и страстима распињем; не себи него
Њему да живим, који је ради нас умро и васкрсао? Све док љубав према Богу
и ближњима у мени стално не гори, ја ћу овај крст носити на самоосуду." У
најскромнијим приликама, при оскудици у новцу, отац Јован наставља свој
посао у тишини. Параскева Ивановна служи у Кронштату његовом делу
љубави око девет година.
Али њена ревност је гони даље. Године 1881. она креће за Петроград,
проналази тамо сиротињске квартове и разговара са људима. Проста сељанка
убрзо стиче њихово поверење. Они се жале на своје невоље и питају за савет.
Параскева Ивановна им прича о оцу Јовану, сведочи како су његова молитва
и савет лековити, и позива болеснике да се са вером њему обрате. Болесни
следе њеном савету и све их више долази у Кронштат. Они учествују на
служби Божјој, исповедају се и примају свето причешће, обраћају се оцу
Јовану са својим невољама и најусрдније га моле за његову посету
болеснима. Он следи њиховој молби и све чешће одлази у Петроград. Убрзо
услеђују, кроз његову молитву, бројна исцелења тешких болесника. То
Параскева Ивановна са радошћу прихвата и покреће, више њих од
исцељених, да се о томе јавно изјасне. Двадесетог децембра 1883. излази у
популарној новини "Ново време", у броју 2897, позната изјава захвалности:
"Ми потписани, сматрамо за своју моралну дужност да изразимо своју
срдачну захвалност оцу Јовану Сергијеву, свештенику цркве Св. Андреја у
Кронштату, за учињена исцелења на нама. Ми смо страдали од тешких и
дугих болести, које су пркосиле свакој лекарској вештини и болесничкој
нези. Али тамо где је слаба људска снага отказала - помогла је велика вера у
свемогућег Лекара, који нам је кроз свога достојног свештеника пружио
помоћ и исцелење. Молитвама овог богоугодног пастира излечене су све
наше телесне болести; сем тога, неки од нас су ослобођени и моралних
слабости, које су нас раније незадрживо вукле у порок и злочин. Чудесно
оснажени, такви су нашли снаге да оставе свој порочан живот и да чврсто
крену путем часнога рада.
Ми осећамо као унутрашњу обавезу, да у нашем времену слабе вере, ради
користи многих, обавестимо о овом општепознатом провиђењу Божјем за
страдајуће човечанство, и да поштованом оцу Јовану јавно искажемо нашу
хвалу за његову помоћ."
Следи петнаест потписа, и детаљи болести. Сви треба да знају за Божјег
човека и да користе његову благодатну помоћ. - Кроз овај оглас отац Јован
постаје познат у целој Русији.
Параскева Ивановна ревнује и даље. Она се обраћа познатом проповеднику и
магистру теологије, В. Михаиловском у Петрограду, обавештава га о свему
што је као очевидац сведок доживела поред оца Јована, и моли га да објави
једну честитку оцу Јовану поводом његовог имендана. Овај радо прихвата
предлог и 21. октобра 1884. појављује се његов напис у "Кронштатском
поштару", бр. 127. Он између осталог пише: "Ми Вас поздрављамо у
страхопоштовању, за Ваш имендан, и молимо се Богу да Он чува Ваш
чудесни, благодатни живот за спас и помоћ свих страдалника.
Није тајна да Ви, благодарећи Вашој вери, поседујете благодат да слабе
подижете, болесне да лечите, да људе покрећете на покајање и исповедање
својих грехова, и да будите веру у Божје милосрђе. Ви никоме не одричете
Вашу помоћ, Ви свакоме излазите у сусрет. Кроз Вас се снажи вера, јер Ваша
молитва много постиже пред Богом. Црква се радује своме праведнику, ми
изражавамо оно што наше срце испуњава и што узвишена старица, Параскева
Ковригина, која је истога духа са Вама, посведочи о Вашој честитости и
близини Божјој."
Тако Параскева Иванова током 14. година испуњава своју дужност. Најзад су
њене снаге, са 70 година старости, исцрпљене, и она пада у болесничку
постељу, али и са ње прати активност оца Јована, мирно очекујући свој
земаљски крај. Отац Јован често посећује болесницу и пружа јој свету
причест. Године 1886, 24. септембра, Параскева је, читајући Свето Јеванђеље,
напустила овај свет.
На њен погреб многи су дошли, захвалношћу задужени, такође и из
Петрограда, и одали јој последњу пошту. Отац Јован је служио опело. У свом
опроштајном слову он се обраћа покојници: "Недавно пред твоје уснуће
молила си ме, Божја слушкињо Параскево, да на твом погребу упутим реч
утехе онима који иза тебе остају. У ствари, твој живот као и твоја смрт били
су, за све који су те познавали, врло поучни. Твој пример је многе привео
честитом животу. Пуна мира, у чврстом поуздању на милост Божју - ти си
победничким духом напустила овај свет, примајући смрт као Божјег
посланика. Ти си цео живот тако честито и плодно провела да ти је смрт
донела велику утеху и одмор од свих земних трудова. По одлагању овог
трулежног тела, твој дух се радује гледајући славу Христову.
Ми ти честитамо, верна слушкињо Божја, Параскево, твој прелаз у бесмртно
царство за којим си толико чезнула. И кад добијеш од Бога благодат, моли се
за нас земне путнике, да би и ми тамо оправдани стигли." Професор В.
Михаиловски цени Параскевино дело: "Поштована покојница обратила се
Богу од свога детињства. У смиреном кронштатском свештенику она је
нашла благодатног слугу Божјег; тако је она све оне, којима је потребна
помоћ, упућивала к њему. И Бог је кроз њега помагао свима који су му се са
вером обраћали. Девствена старица Параскева Ковригина потицала је из
просте куће; била је тиха и скромна, али је у хиљадама људи распламсала
веру. Да она није дошла у Кронштат, овдашње наше светило Цркве дуго би
још остало скривено; многи не би познали Христа, ни покајање срца стекли,
ни духовну обнову доживели."
 III ДЕО - ДЕЛАТНОСТ И ДЕЛО
Преко "Огласа захвалности" отац Јован је постао познат у целој Русији. Људи
су чули о благодатном свештенику. Многи се, у тешким болестима и својим
унутрашњим кризама, обраћају њему са пуно поверења. Позивају га код себе
или путују у Кронштат. Тамо налазе пријем у "Дому радиности" где
посматрају његову бригу о сиротињи, слушају његове речи, посећују његова
богослужења и на свом сопственом телу доживљују помоћ од његове
молитве. У мало година Кронштат је постао место ходочашћа куд су дневно
пристизали на стотине па и хиљаде људи из целе Русије. - Многи исцељени и
духовно усправљени изјављивали су своју захвалност и давали оцу Јовану
прилоге за његово дело љубави. Његов 35. јубилеј свештеничке службе добио
је обележје јавног догађаја.

"Дом радиности"
"Дом радиности" од 1882. пружа преноћиште за бескућнике који у основаним
радионицама налазе запослење. Ово друштвено дело напредује. Под
председништвом оца Јована, "Братство Светог Андреја" развија нове
иницијативе, подиже и води растући број узорних социјалних установа.
Њихови активни чланови припадају свим народним слојевима. Ту су
најугледнији, образовани, као и прости радни људи. Међу њима су кнежеви,
баронице, генерали и државници, доктори и учитељи, архитекти, занатлије и
радници. Код њих не постоје ранг разлике. Сви чине велику фамилију, један
круг који у пријатељској атмосфери заједнички ради, без дељења на класе и
партије. Сви они заједнички служе великом и добром делу: помажу људима
не гледајући на личност, на положај, на животна схватања и националност
молиоца. Помажу образованим као и необразованим, православним као и
иноверцима, Русима као и странцима. Они раде не штедећи своје снаге и
своја средства. Неки међу њима завештавају сву своју имовину у
добротворне сврхе; други залажу у то сву своју снагу и слободно време.
Њихов самопрегорни рад буди, у многим отврделим срцима, нова осећања
захвалности. Таква жртва загрева децу и старе, чува младиће од преступа,
помаже изградњи срдачности и човечности. Многи изгубљени - суочени са
овим искреним свештеником и његовим некористољубивим помагачима -
отпочињу нови живот. Један извештај из 1902. године даје преглед њиховог
плодоносног рада:
"У фабрици за прераду дрвета, годишње 7200 људи налази посао. Они раде у
светлим и топлим просторијама. Овај посао не захтева нарочиту снагу, нити
каква предзнања; сваки може ту, у свако време, да ради и заради смештај и
храну. У време посла влада тишина.
Један старији човек чита неко лакше штиво. Тако се људи снаже душом и
телом.
У једној шнајдерници шију годишње 1500 жена. Оне подмирују текуће
наруџбине и тако зарађују своју опскрбу. Око 50 девојака бесплатно учи
шнајдерски занат и, на крају, добија диплому. За Братство Св. Андреја оне
шију добровољно.
Бесплатна основна школа прима годишње 300 ђака. Они су смештени у
светлим и пространим учионицама, украшеним лепим сликама. Дневно се
држи по пет часова; на почетку и крају чита се молитва. Три пута недељно се
предаје веронаука и етика. Али ово основно школско васпитање не
задовољава оца Јована. На његов захтев, Братство Св. Андреја се од почетка
труди да децу сиромашних подигне морално, физички и материјално, и да их
упути на самопомоћ и производна занимања.
Стога један капетан кадетског корпуса добровољно предаје дечацима војну
гимнастику. Она постаје опште омиљена; помаже да се физичке снаге
правилно користе и доприноси самодисциплини и добром држању.
Занатска настава служи да код младих развије љубав према раду, да оснажи
њихову вољу, да им улије поштовање према физичком послу и да развије
спретност њихових руку. Ова занатска настава развија дечје тежње, школује
пажњу, марљивост и доследност, и нуди осмишљено коришћење слободног
времена. Настава је добровољна, али се јавља велики број ученика.
Шустерска радионица нуди сиромашним дечацима, под руком једног
искусног мајстора, бесплатно учење шустерског заната. Дечаци иду у
основну школу, а по подне проводе два сата у радионици, где у почетку
вежбају да крпе ципеле за децу из сиротињског дома. Касније, уче да кроје и
да праве нове ципеле. На крају, они имају изучен занат.
Једно обданиште прима 50 ученица, које остају у њему од 8 до 20 часова
дневно; добијају све обеде и посећују основну школу. У претеку времена оне
се користе за све кућевне послове и уче да кувају, крпе, перу, пеглају, као и
цео ручни рад. Дечје забавиште збрињава преко дана оне најмање, за време
док њихови родитељи раде. У сиротињском дому је преко 80 деце. И она иду
у основну школу, а поред ње изучавају још неки занат. Недељом и празником
сва деца основне школе присуствују на светој литургији, ту у "Дому
радиности". Недељна бесплатна школа прихвата 170 особа од 10-30 година
старости. Око 20 су неписмени; други знају само да читају, али не да пишу и
рачунају. Неки радници употпуњавају своје образовање.
Вечерњи курсеви помажу у разним стручним знањима. Недељом и празником
се приређују вечери са читањем, пројекцијама, религиозним разговорима о
јеванђелским текстовима, или се изводи хорско певање сирочади у "Дому
радиности". Ту се, у просеку, сабира око 260 особа.
Народна читаоница је увек пуна: ученика, пристанишних радника, морнара,
војника, трговаца, кочијаша и послужитеља. Многи су ту као код куће. Ако је
повремено навала - посета велика, онда се ови јаве за помоћ око издавања
књига. Обично се траже књиге религиозне садржине, потом класици, на крају
илустроване новине и часописи.
Књижара Братства следи циљу да поред основних књига-уџбеника, пружа и
морално-религиозне списе. Годишње се продају многе књиге. Купци су
највише рукодеље, морнари, војници, намештеници. Они купују мале
брошуре од неколико копејки, али и скупа дела, као 12 томова Житија од
Димитрија Ростовског, за 27 рубаља.
Бесплатна амбуланта стоји свакоме на расположењу. Ту се прегледају
болесници, превијају ране и деле лекови.
Народна кујна је отворена од 6 сати ујутру до вечери. Овде могу
сиромашнији да добију за 3 копејке хлеб, кашу и кувано поврће. Известан
број оних који немају новца - добија храну бесплатно. Такође, деца
сиротињског дома, ученици из дневног обданишта, радници и др. О
нарочитим празницима дели се сиромасима до 800 порција бесплатно.
Године 1902. ова кухиња је издала 172550 оброка.
Велике баште Братства, на ивици града, дају неопходно поврће, купус и
кромпир. Овде раде жене и деца која у "Дому радиности" бесплатно станују.
Троспратна кућа од камена, изграђена 1888, служи као ноћно склониште. Ту
је 110 постеља: две сале са 80 постеља за мушкарце, и сала са 30 кревета за
жене. Највише места узимају бескућници Кронштата, поред неколицине
сиромашних путника.
Дом Св. Андреја садржи многе станове који сиромашнима бесплатно стоје на
расположењу. У 43 просторије станује 90 особа неспособних за рад,
болесних, и удовице са децом. Један Старачки дом негује око 30 стараца. За
ходочаснике су станови, собе и заједничке одаје по минималној цени. У
приземљу су две велике спаваће сале за 30 сиромашних путника, који имају
право да ту станују две до три ноћи бесплатно. На последњем спрату је
капела, где један члан Друштва Св. Андреја чита у току дана каноне и
акатисте. Присуствује око 200 особа. Даљи азил за путнике је "Дом оца
Јована", подигнут 1901. Овде су: 20 приватних соба, сале за спавање и
јефтини станови за ходочаснике, који се делимично и бесплатно издају онима
којима је потребно и болеснима. Поред свега тога, Братство Св. Андреја дели
годишње, онима којима је потребно, животне намирнице, обућу и одело у
вредности од око 8500 рубаља. Чланови Братства брижљиво испитују стање
сваког молиоца и додељују за одређено време одмерену помоћ. Сем тога,
дневно се издаје броју од 1000-1500 просјака "неопходна помоћ" од 3-9
копејки, за кров и хлеб. Раније је отац Јован делио тај новац лично.
Сад сваком просјаку даје, на "Петроградској капији", лице за то одређено.
Корист од "Дома радиности" је неоспорна. Временом су, по његовом
обрасцу, такви објекти настали у Петрограду, Москви и другим руским
градовима.

О радном дану
Отац Јован је кроз своје социјално дело и своја исцелења у великој мери већ
познат. Све више људи се њему обраћа. Од краја осамдесетих година сваки
путнички брод довози посетиоце из целе Русије: Петрограда, Москве,
Украјине, Кавказа и Сибира. Хиљаде од њих пуне гостионице, хотеле, а
касније и основане домове за ходочаснике. Људи свих народних слојева и
степена образовања долазе код оца Јована у Кронштат и траже његов
благослов, његов савет у животној невољи и његову молитву. Он је вољан
сваког да саслуша и сваку молбу, према моћима, да испуни.
Како проводи отац Јован свој дан? Он устаје око 4 сата ујутру. Највише воли
време око сунчевог рађања: "Јутарњи часови су најбољи у дану. Јутром је
унутрашњи човек слободнији од дневне јурњаве и телесних покрета и јасније
види истински поредак духовних, као и физичких, ствари." Пола сата остаје
на тихој молитви: "Постоји само једно средство да би се дан провео у пуном
миру и чистоти - то је најискренија, топла молитва ујутру по устајању. Она
доводи Христа са Оцем и Светим Духом у срце и тиме даје снагу и чврстину
против свих напада нечестивога; али срце мора да се чува." - Отац Јован се
моли: "Господе Боже! Ти Творче и Господе свемира! Погледај, у овом
јутарњем часу, милостиво на Твоје створење које Твоја божанска слика
краси. Нека би Твоје око, које је неизмерно светлије од сунца, просветлило
моју тамну, грехом умртвљену душу. Узми од мене леност и смутњу. Подај
ми радост и снагу, да Твоју доброту, светост и силу увек и на сваком месту
славим. Јер Ти си Господар мога живота; Теби припада слава и хвала Твојих -
разумом обдарених - створења, сада и увек. Амин."
После молитве, отац Јован се подиже пун енергије и животне радости, да би
даљих 20 сати вршио своје добровољне службе. Први део дана припада
богослужењу које он дневно сам обавља; остатак дана, до дубоко у ноћ,
припада несрећнима.
Око 5 сати, ујутру, одлази у цркву и служи јутрење и свету литургију. Код
мноштва причасника, служба траје до пред подне.
Потом, њега чекају многи. Кад их је све саслушао, доспева, најзад, до кочија.
Али он само ретко успева да из цркве оде кући ради свог првог обеда и да би
се мало одморио. Неки уобичајени приватни живот отац Јован не познаје. За
себе, своје сопствене потребе и за породицу њему не остаје времена. Обично
по служби Божјој одлази до "Дома радиности".
Ту га данима очекују бројни болесници и несрећници, у појединачним собама
и општим салама. Већ у дворишту се они тискају око њега. Данас се много
прича о спољашњој беди и сиротињској помоћи. Док једва ко да помене
духовну глад, унутрашњу невољу, која је много мучнија од свих других. Они
који не могу да нађу одговора на горућа животна питања, који су изгубили
пут и смисао живота, стоје над провалијом да своме бесмисленом животу
учине крај. Многи од њих путују код оца Јована и налазе оно што им треба.
Неколико сати он иде од просторије до просторије. У једној га чека трговац
Тиханов са својом супругом. Он седи резигнирано и укочено гледа некуд.
Жена казује: Тиханов је поверио био своме синовцу 15 хиљада рубаља за
велику набавку робе. Синовац је прокоцкао новац, купио робу на кредит и
направио још дугова. А онда је напрасно умро од запалења плућа. Тиханов је
преко ноћи постао дужник од 35 хиљада рубаља. Повериоци су се јавили;
њега је ухватило очајање. Он је покушао да се обеси; она га је спасла. Од тада
је он поремећен и ћути. И она га је сад довела у Кронштат. Отац Јован,
ћутећи, слуша. Потом пада на колена пред иконама и моли се дуго. После
неког времена, очајање Тиханова претвара се у сузе. Отац Јован завршава
своју молитву и обраћа се Тиханову: "Зашто плачеш, брате?" "Баћушка, ја
сам доспео до просјачког штапа, без изгледа да се икад подигнем. Мисао на
срамотно сиромаштво мучи ме много. Покушао сам да животу учиним крај,
али сам спречен. И даље размишљам о начину самоубиства", рече, и поново
се заплака.
"Кажем ти, целог живота мисли на то да Бог пале поново уздиже; Он чини
сиромашним и опет чини богатим. Блажен је човек који своме Богу верује.
Зар си ти, брате, заборавио Јова, кушаног мучењем! Бог је ставио твоју веру
на пробу!" - Отац Јован даље наставља да говори отсечно и убедљиво.
Тиханов се умирује; он је разумео. Његово очајање уступа место растућој
поверљивости у милостиво провиђење Божје.
Отац Јован стиже у општу просторију. Људи се скупљају око њега и туже се
на своју невољу.
"А шта ти желиш, пријатељу мој?" - обраћа се отац Јован једном младом
човеку из Каљуге. - "Ја сам изгубљен" - стење овај и прича са сузама како га
је мајка, која је била пијаница, проклела кад јој једном приликом није дао
новац за ракију. Одмах затим - она је умрла. "Од тада ја немам мира; неки
терет лежи ми на срцу, тежак као товар. Не могу ни на једном послу да се
одржим, памет ми је одсутна. Жена ме напустила; оставила ми је
једногодишњег синчића. Сам не знам шта се са мном дешава. Помози ми
баћушка, иначе сам изгубљен. Некад ми дође да учиним крај животу, али то
је страшно да своју душу за вечност изгубим." Две као кристал светле сузе
котрљају се низ лице оца Јована.
Он је затворених очију, свакако молећи се, слушао до краја, па онда
проговори: "О ти невољниче" - погледа га продорно, па чврстим гласом
настави: "Чуј ме", ја узимам твоју клетву на себе; престани више од ње да
страдаш! Наш је Господ узео клетву свих на себе; Њега ћу ја да молим, и
мени да се смилује, који од сад носим твоју клетву. Али ти имај мир."
"Баћушка драги, ја осећам у себи то што си ти сад изговорио". Младић
ослобођен паде на колена, а отац Јован стави руке на његову главу и
благосиља га: "Нека те Господ оснажи и нека ти да посао. Узми назад своју
жену и васпитај сина у страху Божјем."
Надаље следе многе тешке судбине ...
У међувремену, стижу молбе да иде код болесника и он жури на сваки позив.
- Касно по подне, после многих посета у поклоничким пребивалиштима, дође
он, понекад кући да би се окрепио па да отпутује у Петроград до тешких
болесника. Али тек што је ушао у кућу, тражи га једна уплакана жена.
Попадија јој шапуће да причека, па се обраћа оцу Јовану: "Ти си од 5 сати
јутрос гладан и на ногама. Ручај сад, одмори се мало, па онда иди код ове
жене". - "Чекај, само да видим шта хоће". Излази у предсобље и жена почиње
да га преклиње: "Спаси нас баћушка, мој муж лежи на самрти, наше петоро
деце гладује већ два дана, ја се једва држим на ногама. Ти си наша једина
нада". - "Идемо, Господ ће да помогне" - говори јој отац Јован пријатељски.
Он заборавља умор и глад. Успут јој даје својих последњих 20 копејки: "Иди
купи хлеба и јаја; више код себе немам".
У стану среће крајњу беду. Самртник лежи непокретно и гледа у празно.
Запуштена деца запомажу од глади. Донети хлеб се одмах дели. Отац Јован
пада на колена пред малом иконом и почиње гласно да се моли. Домаћица
понавља његове речи. Она чека да се он моли за исцелење болесника, али
отац Јован то не помиње, он се моли за опраштање грехова, за исцелење
душе, за веру и љубав према Христу. Кад је ућутао, остаје још дуго клечећи
сагнуте главе. Најзад се подиже и благосиља болесника. Од жене тражи да
идућег дана дође у цркву. Тамо јој пружа више коверата који су заправо
пристигли од људи добротвора. У њима је око хиљаду рубаља. - Болесник се
брзо опоравио. Скоро сваки дан отац Јован путује један и по сат, 30 км до
Петрограда. Од деведесетих година он има сопствени бродић, поклон једног
трговца. Зими се вози саоницама преко залеђеног Финског залива. У пролеће
и јесен, кад је лед ломљив, путује специјалним колима, која су му стављена
на располагање, до прве железничке станице, а одатле возом до града. У возу
може мало да се одмори и да прегледа разврстану пошту и телеграме.
Најважније од тога одговара сам. За остало даје упутства своме секретару.
Онда припрема своју беседу за наредни дан, чита одговарајуће јеванђеље, и
нотира своје мисли у дневник.
У Петрограду одмах посећује болеснике који су га телеграфски звали, и
многе друге који га зову. Свуда врши молебане. Где год се појави скупљају
се сиромашни. Он слуша њихова јадања и дели им милостињу. Кад је тако
посетио један број болесника, враћа се назад. Око поноћи, или касније, стиже
у Кронштат. Сви спавају, отац Јован несметано иде пешке својој кући. Било
колико да је уморан, он има обичај да на том путу сврати у ону кућу где тако
касно гори светло. Можда је неко болестан? Можда се десила нека несрећа?
Или можда млади расипају своју снагу у пијанчењу? Отац Јован улази унутра
да види о чему се ради и да помогне.
Кад коначно око 1 сат после поноћи дође кући, сви већ одавно спавају. Само
његова верна Јелисавета Константиновна стражи и очекује свога брата Јована
Иљича; пита га како се осећа и спрема му нешто за јело. Пошто се помоли и
понешто упише у свој дневник, он око 2 сата иде на починак. Увек, и по
зимској студени, спава при отвореном прозору. Из кратког сна често га буде
телеграми са молбом за молитву.
Он за себе користи једва два сата дубоке ноћи. Покоји пут уопште не спава и
проводи ноћ у молитви. Јутром, и по непреспаваној ноћи, он је око 4 сата на
ногама и опет обавља своју молитву. Ако га ко пита како је спавао, он са
радошћу одговара: "Богу хвала, била је добра ноћ. Глава је свежа, ја сам
здрав."
Преко дана отац Јован је отприлике 20 часова, опет на ногама. И поред тога
он никад не изгледа сањив, и крепко обавља своје божанско дело.
Сваки дан око пола пет ујутру, чим се чује звоно са цркве, отац Јован креће
из свога дома. Већ пред кућним вратима тискају се људи и очекују његов
благослов. На крају, он је у кочијама и вози се према цркви.
Огромна катедрала, која прима око 5000 људи, испуни се народом већ на
јутрењи око 5 сати. Хор и свештеници чекају са стране. Брзим кораком отац
Јован ступа у олтар, ведро расположен; благосиља и целивом поздравља све
присутне. Многи свештеници су по сопственом нахођењу дошли, из близине
и издалека, често са великом потребом. Док облачи своје одежде они му
прилазе, кад један кад други; некима сам он прилази, пита их, упућује по који
савет, или неприметно пружа неку суму новца.
Пред почетак богослужења отац Јован пада на колена и моли се око 10
минута сабрано: "Најсветији, свемоћни, сведобри Господе Исусе Христе!
Помилуј ме недостојног, да Твоју свету службу у миру и сабраности вршим.
Очисти моје срце од сваке страсти и свих дошаптавања ненависника; Разгори
Твојом светом ватром мене и све који се са мном Теби у молитви обраћају.
Учини срца гордих смиреним; нек Твоја истина укроти њихов разум, Твоја
реч - њихово срце. Обнови Твоје људе, Господе, учини их поново као што су
били пре пада. И нека Твоја снага делује у мојој слабости."
Онда почиње јутрење. Он сам чита Канон гласно и јасно и са нарочитим
нагласком скреће пажњу на важнија места. Овакво читање одмах побуђује
пажњу и кроз озбиљност улива поуздање и снагу. После Канона, отац Јован
улази у олтар и пред часном трапезом погружава се у дубоку молитву.
Оснажен, он се подиже и служи даље. Ово појање одражава изванредну
интимност и снагу. Оно сеже непосредно до срца и има се осећај као да ту
пева она прва хришћанска заједница.
Отац Јован се сасвим удубљује у богослужење, чији садржај најинтимније
доживљава. Он стоји пред живим Богом, Мајком Божјом, небесним силама и
Божјим пријатељима. Они су ту, присутни; њима се обраћа и моли за помоћ.
У време служења он је узбуђен, његова се глава повремено нагиње преко
Јеванђеља, повремено га он снажно и победоносно њише у својим рукама.
Његов глас и лице показују блаженство Божје благодати, потом бол због
слабости људи, или гануће у борби за благочестивост, или пак одвратност
према сатани.
Отац Јован је у сваком погледу јасан. За њега је земаљско богослужење само
припрема за небеску службу. "Ко телом служи Богу, мора пре свега да му
служи чиста срца, у духу и истини. Не само речима него и делима. Само
наше биће: разум, срце и воља - на то нас позивају. Не мислите да наша вера
није животодавна за нас и да ми лицемерно служимо Богу. Не, ми се
наслађујемо, наочиглед других, даровима Божје благодати и знамо из
искуства шта за нас значе Бог и Његове Тајне, Мајка Божја и светитељи. Ми
често на нама видимо њихов животодавни утицај. Ја то искрено говорим у
пуном поимању истинитости ових речи."
Јутрењу следује св. литургија, средиште и источник снаге хришћанског
живота: Вршење св. литургије - то је огромна обавеза, велики морални напор
за свештеника. Јер њему је потребно да се најбрижљивије и непрестано
припрема, а не само повремено. Њему је потребна бестрастност слична
анђелу, пламена љубав према Богу и ближњима. Његово цело биће: срце,
разум и воља треба да су увек управљени ка духовности. Његова воља мора
да се подудара са вољом Божјом.
- Свештенику је поверена висока посредничка служба - тајна обнове рода
људскога. Какав само огањ Духа он своди на часну трапезу и свете дарове на
њој! Многе хиљаде година је свет чекао на ову превелику тајну: јављање Бога
у телу. - Божанска литургија је у истину такав свети обред, да је Бог човеку
неисказано близу, ту присутан.
Ништа на земљи није тако свето, високо и животодавно. То је непрестано
понављани тријумф љубави Божје према људском роду, свемогуће залагање
за спасење свих, сваког појединца; сједињење Сина Божјег са сваком верном
душом.
Са каквом чистом, припремљеном, узвишеном душом треба да се учествује у
св. литургији како се не би нашли с онима који ће због немања "брачне
одеће", у прљавом оделу од страсти, бити везани и протерани у крајњу таму!
Како пламено мора да се молимо, како ревносно треба у овој тајни да
размишљамо, да наше грешке окајемо, и да чезнемо и измолимо очишћење,
просвећење и обновљење... и да се за живе и упокојене молимо; јер,
литургија је приношење молбе, кајања, славе и захвалности. Велика је
литургија!
У првом делу св. литургије, у проскомидији, припремају се хлеб и вино за
приношење тајне. Отац Јован обавља то сам у свечаној предрадости.
Пажљиво, молитвено припрема он агнец за причест и помиње са просфорама,
намењеним за живе и упокојене, на хиљаде имена, при чему су за њега те
личности духовно присутне - он познаје тајну вечнога имена. Остали
свештеници помажу. Пошто њихова пажња лако слаби, отац Јован их
изненађује позивом на свесно учешће: "Видите, оче Михаило, оче Павле, -
где има једног као што је Он? Сам Христос је међу нама и ми стојимо око
Њега као апостоли." При оваквим речима дубоко страхопоштовање обузима
присутне. Сад су они сасвим прибрани. Док се имена једно за другим ређају,
отац Јован се усрдно, са сузама моли за нове и нове страдалнике и
несрећнике. Он се за њих моли свесрдно и, очигледно, страда за све који су
се његовој помоћи поверили. Ова молитва је, најзад, завршена.
Отац Јован се сад обраћа свештеницима: "Молите се, браћо, да нам Господ
помогне да ову св. литургију, која је за цео свет благодатна, богоугодно
обавимо". Он служи у дубокој сабраности, већином затворених очију. У
његовом чистом и одлучном гласу одјекује најдубља вера и поуздање. Тајне
молитве он изговара полугласно, најчешће напамет.
Други део литургије је припрема за свету тајну. Кад су свети дарови донети
на свети престо, овај велики молитвеник почиње да припрема себе и
присутне вернике за радосни сусрет са Господом. Отац Јован је свестан тога
да сви ови људи, са свим својим пороцима, очекују милост Божју кроз
његову молитву. Он се моли: "Господе, многи стоје овде са беспосленим
душама и не знају за шта треба да се моле. Испуни њихово срце благодаћу
Светога Духа и даруј им - посредством моје молитве и моје љубави - познање
Твоје милости, покајање њиховом срцу и поуздање у Тебе. Подари им Духа
Светог да се Он сам за њих моли". После Символа вере, отац Јован се моли
тихо: "Утврди у овој вери моје срце, као и срца свих православних хришћана,
и просвети их да по тој вери достојно живе. Сједини све у духу смирења,
чистоте и саосећања."
За време службе отац Јован се показује све преображенијим. Он пламти у
страхопоштовању. Он зна из опита: Христос је присутан.
Према Њему гледа, пред Њим стоји без речи и покрета, пада ничице, онако
како га дух благодатне молитве управља. Њему се он обраћа са својим
заступним молитвама, од Њега добија благодатну снагу која га крепи и чини
јаким.
Са великим входом почиње врхунац свете литургије. Дванаест свештеника
носе дванаест великих златних путира и дискоса и постављају их на свети
престо. Они заједнички врше обред. При том отац Јован допуњава прописане
текстове са много својих молитава. Он дохвата путир и говори: "И они Га
изведоше из винограда и убише Га". Он се удубљује у последње дане
Христове на брду Сиону, у Гетсиманији, на Голготи. Тамо он пребива до
претварања светих дарова. "Милост Господа нашега Исуса Христа нека нас
испуни" - узвикује отац Јован. Он бележи: "Ову реч изговара свештеник у
правом тренутку. У свако време ми потребујемо милост Божју, али пре свега
у овом узвишеном тренутку кад небеске силе, трептећи у страхопоштовању
око Престола Божјег, служе са нама. Тад нам је потребна милост Божја да
просвети и учврсти, како би се сабрале слабе и растурене снаге нашега духа,
да бисмо могли што јасније да схватимо величину и значај предстојећег
обреда претварања."
Отац Јован клечи пред светим престолом, ставља своје укрштене руке на
жртвени сасуд и наслања своју главу на њих. Тако остаје непомично око 10
минута у молитви. Онда се крепко подиже. При братском целиву са
свештеницима он говори: "Волимо се међусобно. Исус Христос је овде међу
нама као живи и делотворни Господ. Не као представа или само историјска
чињеница - Он је овде присутан као жив и делотворан. Таква свест моћно
потреса душу. Ближе се најсветији тренуци. Подигнимо наша срца" узвикује
отац Јован, и моли се тихо: "Господе, Ти сам подигни снагом Духа Твога
Светог наша, за земљу привезана, срца и уништи сваку страст". Он бележи:
"Ја морам да се молим за народ. Срца људи су расејана, она се држе
земаљског и само се у муци обраћају Богу. Али тешко нама (свештеницима),
ако у овим тренуцима највеће милости Божје не подигнемо наша срца: ми би
се окаменили, остали без разума. Заправо у овом тренутку је потребна
преданост Њему, наше верујуће поуздање и наша топла љубав према
Истини."
Отац Јован гледа Христа на Тајној вечери како пружа ученицима причест и
објављује радосну вест: "Узмите, једите, ово је тело моје које се ломи за вас
ради отпуштања грехова, - ово је крв моја ... која се пролива за вас и за многе
ради отпуштања грехова." Он признаје: код ових речи ко их срцем слуша,
њега до сржи прожима страхопоштовање и треперење. "За нас - за све вас, за
сваког појединца од вас, Он је пролио своју крв. Ти си заборавио Бога,
одрекао си Га се, али је Његова крв ипак и за тебе проливена.
За вас који овде стојите, за ваше грехе, страдао је Христос." Пред речима које
се изговарају при претварању, отац Јован говори полугласно: "О неизмерна
дубино љубави Божје према роду људском. То даје повода за размишљање
свакоме ко се бестрасно удубљује у провиђење Божје према људима: Бог се
сам жртвује, умире за нас, приноси себе самог на жртву.
У време претварања требало би сви насамо да се моле са свештеником, да би
Господ на принете дарове ниспослао Духа свога Светог. Сваки би требало
сад да се разгори у Божјој љубави, јер се снагом Светога Духа извршује тајна
претварања хлеба и вина у Христово тело и крв; Сам Бог се појављује у телу
на престолу. - Твоје (дарове) од Твојих (дарова) Теби приносимо за све и
ради свега", - објављује отац Јован. Он примећује: "Кад изговарам ове речи,
тада мислим на величину овог тренутка: кад свештеник стоји пред лицем
неизменљиве истине и правде Бога Оца, који суди и у име свих нас приноси
једину прихватљиву покајну жртву - Сина Божјег, Христа."
Отац Јован подиже свети дискос, моли се и призива приближавање Божје
благодати. Он духом гледа Христа на Голготи, али и славу Васкрслог: Он
умире ради нашег васкрсења. Бол због људског греха, који је Господа
приковао на крст, уступа место радости Његовог,. као и нашег, васкрсења,
Молитва претварања почиње: "Господе, Који си у трећи час послао Твога
Пресветог Духа својим апостолима, Њега, Благи не одузми од нас, него
обнови нас који Ти се молимо". Ове речи он изговара прво свечано, као
дубоко побожни свештеник. По други пут - из њих се шири снага и радост.
Он зна за долазећу тајну, опажа приближавање нетварног светла. На служби
Божјој, као и приликом тајне претварања, свештеник треба да је
непоколебљиво уверен да оно што он мисли и говори - то се непосредно и
дешава. Трећи пут понавља он ову молитву и завршава је речима претварања.
Онда се поново поклања, дубоко тронут, пред путиром и шапуће: "Христос је
присутан, овде је ОН". Сасвим преображен, отац Јован почиње да слави Бога;
он Му се захваљује за бескрајну доброту и милосрђе, за Његово оваплоћење и
Његову крсну смрт. По молитви: "Верујем и исповедам" - он говори тихо: "У
мени самом је Христос, Богочовек, суштаствено, који ме очишћава, обнавља
и обожава чудесно". Он увек са сузама узима причест, свестан неисказане
Божје милости; њему следе свештеници који саслужују. Он бележи: "Буди
непоколебљиво убеђен у то, да кроз тајну причешћа примаш тело и крв
Христову. Као што је сигурно да дишем, тако је сигурно да примам у себе
мога Господа Исуса Христа, Који је мој живот, моје дисање, моје духовно
јело и спасење. Схвата ли ко величину дара који нам Христос пружа у тајни
причешћа? Нико, чак ни анђелски разум. Овде, на престолу, Он се
свакодневно приноси у Свом бићу, у својој пуној божанској и човечанској
природи, и верници Га примају као јело.
Какво чудесно сједињење божанства са нашом палом, немоћном људском
природом - али не са грехом, који се ватром благодати спаљује. Какво
блаженство за нашу природу, да Христа можемо у себе да примимо, да се са
Њим у једно повежемо. У овом примању, кроз веру, почива наше очишћење и
оснажење, обновљење и бесмртност.
Кад примаш свето причешће, представи себи у виду хлеба и вина самога
Христа. Утисни у њих Његово име; прати их са тим натписом до
унутрашњости твога срца и тамо остави животодавног госта. Ако свету тајну
примиш са таквом вером, онда ћеш спознати да ти она доноси најдубљи мир.
Господ нас облагодаћује према нашој вери; по мери унутрашње
приготовљености Христово тело и крв постају животодавне варнице у срцу:
"Који једе моје тело и пије моју крв, стоји у мени и ја у њему". То је
опипљиво искуство."
Очи оца Јована зраче. Удивљен, он склапа своје руке и увек победоносно,
свечано завршава свету литургију. Све док путир стоји на светом престолу,
он се повија над њим, обухвата Га својим рукама, наслања своју главу на
њега и моли се. Кад се путир пренесе на проскомидију, он му се у сваком
слободном тренутку приближава, изнова моли. "Како ми лако пада да се
молим за људе ако достојно и свесно примим свето причешће: Тада је Бог у
мени и ја тада поседујем највећу храброст пред Њим."
Отац Јован признаје: "Ја се гасим, ја умирем духовно ако неколико дана не
служим; а разгорим се, оживим срцем и душом чим служим или себе
принудим на молитву - не на ону формалну, него духовну, искрену, ватрену
молитву. Ја волим молитву испред путира јер се тада у себи чудесно мењам
кроз Божју милост: истовремено умирем за свет и свет - са свим својим
добрима - умире за мене. Тада живим у Богу; Њим сам прожет и постајем
истога духа са Њим. Моје срце тада испуњава радост, благонаклоност и
љубав; моју душу просветљава надземаљско светло. Неисказано је
блаженство имати Бога у срцу. Господ ме свакодневно кроз причешће
обнавља; ја свесно доживљавам ово божанско чудо, и захваљујем се мом
поновљеном Творцу Који ме чини новим човеком. Да ли ти цениш плод
светих тајни? Да ли осећаш очишћење, обновљење и исцелење, смирење,
доброту и онај мир који сав разум превазилази, ону слободу духа и радости у
Духу Светом? Ако то осећаш - буди блажен и Богу захваљуј. О, како
божанствену тајну ја дневно обављам, причешћујем се и обожавам се,
постајем један дух и једно тело са Богом! О, милости, доброто и правичности
Божја! Свакодневно се чистим, освећујем, смирујем. Слава нек је Теби за
све."
Сад код оца Јована нестаје сваки траг раније посусталости. Његово лице
зрачи; несавладива снага се одражава у сваком покрету његовог бића:
"Господ ме снажи, јер се са Њим свакодневно кроз свету причест повезујем.
Одакле бих иначе добијао снаге за тако напорне свакодневне обавезе, кроз
које треба да служим Њему и - спасењу мојих ближњих."

Проповед
Отац Јован сваке недеље и празника држи беседу, коју брижљиво припрема.
Он беседу посматра као служење Речи. Свештеник је, по њему, обавезан прво
да разоткрије дух и снагу богослужења и да упути вернике на извршење
животодавних заповести. Свакој његовој беседи претходи молитва Господу
за дар речи, а потом јој следи захвална молитва. Он бележи: "Увек се молим
Богу и захваљујем Му, да ми Он дарује реч и садржај моје беседе која би
одговарала потребама хиљада верника који слушају."
Отац Јован не поседује неку нарочиту беседничку уметност. По својој
спољашњој форми његова је беседа непотпуна, говор му је народски прост.
Али су његове - кратке и одређене - речи уверљиве, оне долазе искрено из
срца. Његове - апостолски снажне - речи непосредно распаљују вољу. У духу
и сили исказане, те речи, сличе делима. Отац Јован не само да је зналачки
уливао у душе људи своју ватрену веру, него их је покретао и на самосталну
активност. Као дубоки познавалац Светог Писма, он њим заплењује своје
слушаоце. Његова тумачења хришћанских истина су пуна живота. Он на
диван начин показује дубоку психологију хришћанске врлине, као и греха;
оставља да се беда људске душе саживљава, и подстиче на активну помоћ.
Ово последње му нарочито лежи на срцу.
Беседе оца Јована су искрене и просте; при том, оне су тако уверљиве да речи
ап. Павла могу на њему да се примене: "Моје учење није у лепим речима
људске мудрости, већ у откривању духа и силе".

Заједничка исповест
Сад се верници спремају да приме свето причешће. За ово сједињење са
Богом потребно је унутрашње очишћење, кроз покајничко - болно
самопознање и признање својих сагрешења пред Христом. Отац Јован зна, и
то је неопходност људске природе да: "Сваки човек има урођену тежњу да се
изјасни. Бог који познаје срца - зна нашу слабост и жеђ душе за очишћењем.
Зато нам је и дао тајну исповести. Признавање својих грехова при покајању
срца и са искреном намером за променом - то захтева сам психолошки
карактер исповести. Утајени грех, или онај који се није увидео или није
осетио, расте и снажи се у дубинама душе. Човек се правда општом навиком,
поквареношћу и некажњеношћу. Посматрај било којег грешника: неког, по
навици пијанца, развратника, тврдицу или осветника - они уопште не мисле
да се промене.
Тврдица не зна за дарежљивост, пијанац се држи ракије, развратник телесних
пожуда, осветник неће да зна за љубав и измирење. Сви они настављају са
својим пороцима и правдају се сопственом навиком, слабошћу или телесном
потребом. Да би се поправили, морало би да у потпуности признају своје
грешење, да га презру и топло га окају. Зашто грешна душа добија опроштај
својих грехова тек онда кад их целим срцем презре? Јер срце је наше
унутрашње биће, оно је пожелело и починило грех, зато оно само мора и да
га окаје, да га призна као квареж. Ово покајање се одвија кроз болно
самопознање у срцу, као што и пожуда према греху обично происходи из
срца. Одлучно признање свога греха чини да поново задобијемо милост
Божју. Сети се свих својих грехова, осуди их искрено и одмах ће се у теби
успоставити један мир који сваки разум премашује.
Тајна исповести Православне цркве не захтева само једно немо покајање пред
Богом, него исповедање својих преступа пред духовником. Њему је поверено
апостолско овлашћење да опрашта грехове и да мири грешника са Христовом
Црквом. Исповест сачињавају: заједнички, слободни и свесни акт верника и
духовника, при чему последњи носи велику одговорност: Вршење исповести
представља дело љубави. Тешко је примити исповест на начин како то треба.
За то је нужна стална припрема, непрестана - усрдна молитва. Јер људи су
безумни; данима и ноћима треба их с благошћу и стрпљењем упућивати. За
свештеника је велики крст да исповеда људе пуне незнања, хладноће и
равнодушности према својој души, и безбрижности за своје грехе; утолико
пре ако и сами имају слабости и нехата, кад им је срце тромо за право
саосећање и ревност у спасавању других И како ту убитачно делује
нечестиви; како он лако окреће ово дело љубави - тај разговор духовног оца
са својом духовном децом - у занимање најамника који се без воље са
слугама обрачунава.
Отац Јован је неком приликом казивао: "Често сам пред исповест имао да
поднесем искушења. Али ја сам се молио целим срцем и чврстом вером у
Господа: Оче, Ти си рекао: Тражите и даће вам се. Зато Те молим, подари ми
данас Духа Твога Светог и оснажи моје срце за паметно везивање и
разрешење људске савести, за стрпљиво и благонаклоно опхођење са мојом
духовном децом. И - ја сам целу исповест одржавао у доброти и стрпљењу,
без узрујавања". Кроз искрену молитву срца ми треба да се оснажујемо за
свако добро дело. И отац Јован се тако спремао.
Пошто су њему дневно долазили на хиљаде, у тим случајевима био је
принуђен да - изузетно - одржава заједничку исповест. Он тад изађе пред
олтар и огласи: "Грешници и грешнице, као што сам и ја. Ви сте дошли овде
да пред Исусом Христом у пуном покајању исповедите ваше грехе, да би
могли да примите свето причешће.
Јесте ли се припремили за ову страшну тајну? Знајте, ако ви неприпремљени
приступите, ја носим пред Богом велику одговорност. Не исповедате се ви
мени него самом Богу, који је овде, на светом престолу, присутан у своме
телу и крви. Слушајте и понављајте ове покајне молитве."
Гласно и продорно изговара отац Јован прву молитву, и стално додаје:
"Господе и Спаситељу, опрости све ово твојим слугама". Притом подиже
руку као да хоће да укаже милосрдном Судији на сваког појединца од њих.
Људи се потресају. Сваки осећа да заправо лично полаже рачун пред Богом.
Отац Јован завршава прву покајну молитву и тумачи је: "Цар Давид је био
Божји човек. Ипак, ни он није могао над собом да стражи те је имао несрећу
да падне у тешке грехе убиства и браколомства. Како олако човек пада у
грех! А ђаво га онда учи да свој грех притаји, да га не исповеда како би са
њим још сигурније запао у таму. Међутим, своје грехе треба увидети, назвати
их правим именом да би их кроз отворено признање погодили и пред њима
осећали гађење. - Свакодневно и сваког тренутка треба стражити над својим
грешним покретима и чувати се од искушења, јер нечестиви нас непрестано
прати и тражи да нас упропасти. Али Господ наш је праведни судија. Он не
гледа ко је ко. Искрено покајање срца је једино у стању да нас избави.
Покајати се - значи да са пуно бола и од срца признамо своју кривицу, и свом
душом тежимо поправци и откајању. Покајање треба да буде искрено и
сасвим добровољно. Наша покајничка молитва треба да је слободно и свесно
исповедање душе. Ако си се огрешио о Господа и твоји те греси муче, пеку,
онда се одмах обрати Христу и излиј пред Њим сву своју кривицу и недуг. Од
Њега ти само долази спасење.
Покајању помаже: свест, памћење, представа, осећање и воља. Као што се
свим снагама своје душе грешимо, тако исто и покајање мора да долази из
целе душе. Без осећања потрешености срца, без намере да се поправимо,
наше покајање је лицемерство. Свест о греху треба изоштравати, успавану
савест треба будити, своју слабу вољу треба учвршћавати и гонити је да се
одупре греху. Царство се Божје само кроз напор стиче. Зато, нека се порочни
покаје и нека остави свој порок, среброљубиви - своју грамзивост, лажов -
своје лажи, пијанац - своје пијанство, похотљивац - своје сладострашће,
славољубиви - своје частољубље, гордељиви - своју гордост, нестрпљиви и
бунџија - своје нестрпљење и роптање; да се сваки труди око хришћанске
љубави и да носи слабости слабих. Грех одваја од Бога Који је наш вечни
живот. Кроз честу исповест грех губи своју моћ, заводљивост и пријатност.
Ако би се људи често и искрено кајали - како брзо би се истопиле њихове
страсти, а њихови грехови изгубили своју снагу. Треба бити строг према
себи, нештедимице себе осуђивати, енергично се борити против својих
похота и лоших навика, и свом снагом тежити ка своме преобраћању, кроз:
искрено покајање, уздржљивост, кроз дела љубави, а пре свега кроз молитву
срца. Осећати дубок бол због греха - то је Божји дар; то је пуно покајање -
самоосуђивање са чврстом намером да се остави досадашњи огреховљени
живот, да се постане нови човек, да се Богом и сопственом савешћу измири.
То је, такође, и чврсто поверење у Божју свепраштајућу доброту. Само онај
ко се свесно и искрено каје - добиће опроштење. Док непокајанима следи -
пропаст."
Речи оца Јована су просте; али зачињене сољу благодати и зато незадрживо
продиру у срце. Савест присутних се покреће и она потврђује истинитост
његових речи. Неки, који су у почетку слушали хладно, расејано или са
потсмехом, у току ове беседе постају све озбиљнији. На крају, и они сами
нехотично падају на колена и узбуђени - јецају.
"Неизмерна је Твоја снага, безгранична Твоја милост!" - узвикује отац Јован
и окреће свој јасни, благи поглед према икони Спаситељевој. Он је испуњен
свешћу огромне одговорности за све ове слабе људе који су му поверили
спасење својих душа. Његова љубав је спремна да цео свој живот заложи за
њих. А колико несебичне љубави је потребно да би се непрестано за њих
молило, да би им се служило, да би се њихове слабости и страдања носила?
Он признаје: "Близина срца Богу задобија се кроз многе напоре, зној и сузе.
Боже мој, како је тешко обавити исповест како треба! Колико само сметњи
чини нечестиви. И како тешко греши онај свештеник који тајну исповести не
обавља како приличи. - Моли се за спасење других као за твоје сопствено."
Он осећа велику потребу да се моли за људе. Он се моли - захтевајући,
истовремено, по снази која му је као свештенику од Бога дата - да сви који
чекају на опроштење буду милошћу Божјом ослобођени од греха, који
невидљиво везује њихове душе. Повремено, он баца свој бескрајно
милостиван и радостан поглед на хиљаде верника који ту, пред њим, стоје и
плачу. Благодатна снага његових речи осветљава најтајније кутове њихове
душе. Оне се забадају као мач у дубину срце, горе као ватра и доводе пред
лице живога Бога, свезнајућег и сведоброг. Један очевидац прича: " Једну
тако искрену, потпуну исповест, једно такво покајање никад раније нисам
доживео. Не само очи, већ и срце плаче. Никад се у своме животу нисам тако
молио, и тако дубоко сагледао своје унутрашње биће. Дошао сам био у храм
случајно, са својим свакидашњим - уобичајеним расположењем; једва сам се
био припремио на исповест, и сад,наједном, отворила се преда мном
најдубља унутрашњост моје душе; све земаљско је нестало и ја сам био
захваћен ватреном жељом да све - чиме је моја душа била оптерећена -
слободно искажем. Осетио сам присуство неке спасоносне силе, која ме
захватила и подигла изнад мене самог." Отац Јован наставља: "Браћо и
сестре! Да ли увиђате ваш грех? Да ли се кајете и хоћете ли да се измените?
Јесте ли волели Бога и ваше ближње? Јесте ли се молили? Да ли сте се
опијали, браколомство чинили, лагали, крали и вашу реч газили? Да ли сте
убијали? Нисте ли били тврдице, љубоморни и завидљиви, саможиви, горди
и пуни неваљалства? Или сте били малодушни и падали у очајање? Безбројни
су наши греси. Онда се покајте. Признајте све што сте злотворили!"
О заједничкој исповести код оца Јована много је познато. Али оно што се у
стварности дешава превазилази сваку претпоставку. Та исповест - кад
огромна катедрала Кронштата уздрхти од плача хиљада људи - подсећа на
Страшни суд. Сви су они захваћени покајањем, њихови скривени греси сад
избијају незадрживо. Сваки осећа потребу да гласно призна своје грешке и
слабости као и, деценијама скриване, преступе. Отац Јован - који је покренуо
ове хиљаде на искрено, ватрено покајање - стоји пред олтаром, пред ликом
Спаситеља Христа и топло се моли за све њих. А онда гледа дуго, пун
саосећања, на све те људе и, наједном, из његових очију потеку многе сузе ...
Он плаче за њих. Сви, без изузетка, плачу и ридањем се на чудесан начин
чисте њихове душе. У њима сад оживљава и расте надземаљска снага добра.
Људи жуде да се очисте од прљавштине својих порока, да се пред Богом
погрузе у прашину и испросе од Њега жарко очекивано праштање грехова.
То су свети тренуци моралног просвећења, духовне заједнице у Богу.
Отац Јован сад позива на тишину. "Јесте ли се покајали и хоћете ли да се
измените?" - пита он повишеним гласом усталасану масу. - "Да, оче, ми смо
се покајали и хоћемо да се изменимо, моли се за нас" - одговарају они
једнодушно, као из једних уста. Хиљаде глава се приклања у смирењу. Отац
Јован изговара отпусну молитву и ставља своје руке на најближе. Сад народ
дише радосно олакшан и, са сузама радосницама гледа према оцу Јовану,
који зрачи добротом.
По неколико сати се врши причешћивање, из више златних путира. Народ се
причешћује са страхопоштовањем, благодатно.
Један очевидац сведочи: "Кад је отац Јован изговорио отпусну молитву, и кад
сам ја примио причест, осећао сам се новорођеним. Било ми је, као да се са
моје душе свалио тежак камен који ме годинама притискао; било ми је још
светлије и узвишеније, него у самој Ускршњој ноћи."
По захвалној молитви, отац Јован поздравља причастнике са жељом да им
вечно дејствујуће причешће буде на здравље и спасење душе и тела. Он се
тихо моли: "Господе, ја Ти захваљујем на чуду Твоје свете тајне, које се на
мени као и на руском народу свакодневно испуњава.
Силно, неодољиво нас Ти привлачиш; цела Русија Теби тежи. Привлачи нас
тако увек, Ти наш Творче и Спаситељу, све нас к Себи привуци". То му је
радосно задовољење за своје - трудом испуњено - животно дело. Литургија је
за данас завршена.
Моћ молитве
"Који вјерује мене, дјела која ја творим и он ће творити, и већа ће од овијех
творити". Јован, 14, 12
Отац Јован помаже где може. Али брига о сиромашнима увек представља
први план његове активности. Истинска брига му је молитва за друге и
молитва срца. "Моли се неуморно за друге и Божја благодат ће да загреје
твоје срце и оснажиће те у љубави према Богу и ближњима. То сам ја
многоструко искусио. Бог-Свеотац је сама ЉУБАВ. Он воли нашу
драговољну узајамну молитву и увек је спреман да нас за узајамну љубав
награди". Дубоко саосећање оца Јована је извор и његове делотворне
молитве. Он воли људе, саосећа и обраћа се заједничком ОЦУ. И Бог помаже:
неизлечиви се исцељују, људи се враћају разуму, најтеже судбине се сређују.
Отац Јован свакодневно тражи страдалнике и несрећнике. После Божје
службе, он жури болесницима у Кронштату; навече иде онима у Петрограду.
Месечно посећује и оне у Москви; више пута одлази у разне делове Русије.
На молбу царице, он путује умирућем цару Александру III у Ливадији на
Криму. Свуда га траже. Отац Јован долази, моли се и подстиче на исповест и
причест; или се моли тихо, на удаљености, за неког болесног или несрећног и
шаље вест. Многи осете олакшање истог тренутка, у време његове молитве,
чак и пуно исцелење од тешких дуготрајних страдања. Ове чињенице -
безброј пута лекарски потврђене - остале су неоспорне.

Исцелења
Молитву за друге, повезану са исповешћу и причешћем, отац Јован посматра
као свој животни задатак. При том, он није био против употребе природних
средстава. Један део његових прилога ишао је на амбуланте и болнице. У
Дому радиности је, такође, организовао лекарску службу. Он и једном и
другом даје одговарајућу вредност и препоручује, где је неопходно, лекарски
третман и операцију: "Лекарска вештина, целебна снага лекова, исто као и
снага молитве - долазе од Бога. Ми се у Њега уздамо, било да се молимо или
се обраћамо лекару. Али у оним тешким случајевима, кад су сва медицинска
средства и лекарско знање недовољни, потребна је дубља мудрост, виша
уметност код богатијег духовног искуства."
Очевици причају о посетама оца Јована: "Његове кочије стају, он их у скоку
напушта и народ га одмах опкољава. Његово држање је строго, његово лице
отворено и доброћудно. Очи плаве - продорно благе, покрети живахни, цело
биће зрачи свежином и животном радошћу. Његово опхођење је непосредно
и просто. Он дели благослов, слуша оне који му се обраћају и удељује
сиромашнима. Без устезања посећује сиротињске станове под кровом или оне
у подрумима, а касније стиже и у раскошну палату где га очекују.
Улазећи у стан, он поздравља присутне: "Мир нека је дому овом. Како је
светло и радосно код вас." Онда гледа кроз прозор и види у башти неколико
леја цвећа. "Где је овде цвеће?" - узвикује и одмах жури доле и, после пар
тренутака, доноси га, зрачећи радошћу, и поставља око златнога крста на
белозастртом столу. Потом клечећи обавља нечујну молитву, а онда позива и
присутне да се моле: "Молимо се заједнички. Господ је говорио: где су два
или три сабрани у име моје онде сам ја међу њима. А нас је овде доста.
Молимо се пуни вере, и са љубављу, и Он ће бити, несумњиво, међу нама! По
вашој вери биће вам дато, пријатељи моји". - И он се сабрано моли око пола
сата. Онда благосиља присутне и жури код идућег који га је звао." Неколико
само болесничких извештаја пружају стотине примера лекарски потврђених
исцелења.

Исцелење ослепелог
Нервни лекар, др Александров прича: "Губитком мога сина, који се у својих
осам година утопио, ја се разболим од нервне грознице. Недељама сам лежао
са високом температуром, између живота и смрти. На крају сам оздравио, али
вид поче брзо да ме напушта; и поред најбољих очних лекара, ја сам, ускоро,
сасвим обневидео. Коначно се решим да ме одведу код оца Јована у
Кронштат.
"Јесте ли дуго лечени?" - упита отац Јован. - "Дуго, баћушка. Ја сам и сам
лекар и разумем да право време за лекарски третман не сме да се пропусти.
Али, у мом случају медицина је отказала."
"Верујете ли Ви у Бога?"
"Да, ја верујем у Њега, иначе не бих дошао код Вас."
Отац Јован је обавио, по обичају, своју молитву и освећење воде. Онда је са
освећеном водицом умио очи лекару и дао му једну флашу ње, да понесе
собом.
"Испирајте Ваше очи са овом водом, и не клоните у храбрости. Молите се
само Господу и Он ће Вам помоћи. Ви знате, "вера покреће брда".
Кад је отац Јован отишао, ја сам своје очи прао са освећеном водицом, молио
се и отишао да спавам. Већ ујутру, ја сам могао помало да видим, десним
боље него левим. У току три недеље оба моја ока су била потпуно способна
да гледају."

Исцелење од туберкулозе грла

Свештеник Василије Шустин из Петрограда прича: "Кад сам био још млад,
мој отац се беше тешко разболио. Проф. Симоновски, специјалиста за
болести грла, утврдио је одмаклу туберкулозу грла. Грло је било пуно чирева,
глас се потпуно изгубио. У кући је владала потиштеност.
Нас децу, нису пуштали код оца. Само на Божић смо били доведени код
њега; он нам је поделио поклоне ћутећи. Симоновски је објаснио да су
његови дани избројани.
Отац Јован би обавештен телефонски. Дошао је пет дана касније, ушао у
спаваћу собу, видео мога оца и приметио: "Зашто ме нисте обавестили о
његовом правом стању? Ја бих му одмах донео причест." Мој отац је
погледао према њему молећиво и муцајући. Отац Јован је дуго ћутао и молио
се, а онда се обрати оцу: "Верујеш ли ти, да ти ја уз помоћ Божју могу
помоћи?" Мој отац потврдно климну главом. "Дођи сутра мени у Кронштат,
ја ћу те причестити". Баћушка је отпутовао. Увече дође Симоновски са
једним колегом. Њима би речено шта се десило. Симоновски одговори да је
то бесмислица, да отац тај пут неће моћи да преживи. Од Ораниенбаума се
морало возити саоницама преко леда и време је било хладно и ветровито.
Али, мој отац је веровао у оца Јована и следећег дана је, топло увијен,
отишао за Кронштат. Баћушка је дошао у гостионицу, где је отац био одсео, и
причестио га. Он га је и наредних дана посећивао и дуго му говорио.
Кад је после непуних недељу дана отац дошао кући, проф. Симоновски је био
потрешен: чиреви су ишчезавали, глас нормалан, само још рапав. Професор
је јавно изјавио да се овде ради о чуду. Потом је отац живео још 25 година;
његова туберкулоза грла је била сасвим исцељена."

Исцелење запалења мозга

Кнегиња Јусипова прича: "Године 1884. била сам, са 23 године старости,
срећна супруга и мајка једног вољеног детета. Онда сам се тешко разболела.
После неуспелог порођаја добила сам високу температуру са запаљењем
вена; запалење мозга са страшним притиском у глави и губљењем вида. Три
недеље сам била између живота и смрти. Најбољи специјалиста, проф.
Боткин, лечио ме са пуно пажње и доброте. Он је исцрпео сву своју вештину
и није више веровао да ћу преживети. Ја сам, такође, била свесна своје
ситуације; мислила сам на смрт, али ми је било ужасно тешко да се са њом
помирим. У једној бесаној ноћи видела сам, наједном, оца Јована пред собом,
о чијој чудотворној молитви сам раније слушала. Ујутру замолим свог мужа
да позове оца Јована. Кнез Јусипов посла нашег слугу у Кронштат и отац
Јован дође. Он уђе у собу, приђе ми и стави своју руку на моју главу. Онда је
заједно са мојим мужем клекнуо пред иконе. Његова је молитва била
потресна, тешко бих је могла поновити. Он је говорио Богу, преклињао Га за
моје исцелење; да, настојао је у томе, захтевао је. И молио се тако снажно да
се и мој дух подигао Богу, док се све земаљско беше изгубило. После
молитве, отац Јован поразговара са мном па на растанку рече: "Она неће
умрети".
Мој муж је био крајње изненађен, јер су лекари мој случај оценили као
безнадежан. При одласку се отац Јован сретне са проф. Боткином, који му се
узбуђено обрати: "Помозите нам." Ми смо се томе зачудили, јер је Боткин
важио као слободоумни.
После ове посете, следио је прво један преокрет ка погоршању, док се
душевно нисам потпуно прибрала. Отац Јован је био по зван још једном. Он
је дошао и говорио топло и уверљиво да ја треба, кроз узимање светог
причешћа, да се припремим за нови живот - овде или тамо - то лежи у Божјој
руци. Кад је поново дошао, ја се исповедих при пуној свести и радосна срца
примих свето причешће. Било ми је, као да је све земаљско нестало за мене и
као да сам ступила у рај. Осећај најдубље радости и среће разли се по мојој
души. Потом сам, после вишенедељне бесанице, први пут заспала дубоко и
мирно. Ујутру је температура спала на 37 степени. Ја сам се осећала сасвим
добро.
Кад је проф. Боткин видео ову промену - гледао ме дуго ћутећи: - "То је
учинио један Већи", рече он убедљиво, са овлаженим очима.
После недељу дана почела сам да устајем и ускоро сам била здрава. Од тада
је протекло 50 година, док се у мом сећању онај доживљај држи
неизбрисиво."

Излечење једног одузетог

Кнез Н. - који је после удара капи већ две године био потпуно одузет и једва
могао да говори - послао је, по савету својих сродника, да зову оца Јована.
Овај је дошао. На први поглед болесник није нашао на њему ништа особито.
Једино су његове плаве очи зрачиле неком чудесном снагом мира и
поуздања. Отац Јован прво подиже свој поглед према икони и прекрсти се.
Онда се обрати болеснику, погледа га, па се спусти крај њега на колена и
мољаше се Богу,( из све душе, за целебну моћ. "Учини Господе да се у мојој
слабости покаже твоја снага" - шапутале су његове усне. Он се молио усрдно,
непобедивом снагом свога човекољубља. Његова молитва је све јаче ударала
на врата обећања. Његово лице се, при том, засветлило. Он уздрхтава, јер
осећа како га нека светла сила прожима. Тај осећај је њему већ одавно
познат; он сад зна да је његова молитва услишена. Не показујући никакво
узбуђење, отац Јован се мирно подиже, приступа непомично лежећем
болеснику и ставља му руку на главу. "Устани, сад ћемо заједно да се
молимо" - говори му тихо. Ове речи одзвањају тако убедљиво да болесник
покушава да им следи: "Ја не могу да се покренем" каже он јасно, на
сопствено чуђење. Отац Јован му још једном ставља руку и понавља:
"Устани, молићемо се заједно!" И заиста,после две године одузетости, кнез
клечи поред оца Јована док овај почиње гласно да се моли.
Кад је молитва завршена, отац Јован благосиља болесника, који га са пуно
ганућа гледаше, а овај му поможе да се врати у постељу. "Богу је све могуће",
рече му отац Јован, "само треба да се верује и да се моли, јер је речено:
"Молите се и биће вам дато. Живот и смрт су у Божјој руци." После пар
недеља одузети је био потпуно здрав.

Излечење деце од дифтерије

Отац Јован је био позван код два умирућа, која су била болесна од неке тешке
врсте дифтерије. Једно само сведочанство говори о његовој упорној молитви
за њих: "Девет пута сам тамо ишао и молио се у бодрој нади да ми Бог неће
изневерити поуздање, него да ће отворити ономе који непрестано куца; да ће
да испуни моју молитву, - макар једино због мога досађивања.
Тако се и десило. Он ме није посрамио. Кад сам дошао десети пут, деца су
била здрава. Колико сам само захвалан Господу и Мајци Божјој, нашој брзој
заступници."

Исцелење - на удаљености - једног настрадалог

У једном месту на Уралу живео је сопственик рудника злата, Захаров, један
доброћудан човек који је увек био спреман да помогне и који се очински
старао о својим радницима. Неком приликом сишао је он у шахт, дубок
тридесет метара, и због клизања земље био затрпан. Стотине његових оданих
радника ступило је у акцију спасавања, али кад је најзад био извађен, од себе
није давао никакав знак живота. Дошао је кућни лекар, прегледао
пострадалог и предузео све нужне мере да би Захаров понова оживео. Али
узалуд. Он је прекрстио тело обесвешћеног и рекао: "Безнадежно! Само неко
чудо може њега да спасе". Он је преко ноћи остао са фамилијом поред
болесничке постеље.
Један од радника обраћа се онима који су се нашли ту у дворишту: "Молите
се људи, а ја шаљем телеграм оцу Јовану у Кронштат". Одмах је доведен
свештеник и одржан молебан. Свих пет хиљада људи пало је на колена и
молило се за свога хранитеља. Рудари су, онда, остали целе ноћи и наредног
дана, чекајући у дворишту. Они ипак верују у чудо помоћу молитве оца
Јована. Око 14,15 Захаров даје од себе, као први знак живота, један јецај;
онда је почео приметно да дише; навече је отворио очи. За време идуће ноћи
је спавао мирно и дубоко. Следећег дана долази к себи, и ускоро потом је на
ногама.
Од оца Јована је стигао телеграм: "Ја сам у 14,15 одржао прозбену молитву".
Ова вест је учинила снажан утисак на све. Излечени Захаров славио је Бога и
основао, потом, уточиште за раднике - старе и инвалиде. Касније путује у
Кронштат, да би се лично захвалио оцу Јовану.
Излечење - са удаљености - од гангрене
Године 1892. разболи се у Варшави супруга капетана Јунчића. Проф. др
Францке утврди запалење дијафрагме, као и гангрену на ногама; жена је већ
четири дана лежала у несвести, њене су ноге биле плаво-црне. Професор је
изразио мишљење да ће она једва ту ноћ да преживи. Њихов породични
пријатељ, Николај Калинин, шаље оцу Јовану телеграм и добија одговор:
"Молите се Богу, све ће бити добро". Кад је његова жена отишла ујутру код
болеснице, нађе је при пуној свести. Запалење дијафрагме се умирило. После
неколико дана и ноге су повратиле природну боју и нормално стање. Проф.
Францке зачуђен потврђује ово - сасвим неочекивано - исцелење.

Исцелење иноверних
Оцу Јовану се, такође, и иноверци обраћају. Мухамеданци, Будисти и сами
Јевреји траже његову молитву. Они чврсто верују у благодатну снагу коју он
одозго добија. Обично се на крају Богослужења приближују, као последњи, и
смирено моле за његов благослов. Отац Јован сазнаје о њиховим невољама и
благосиља их, не питајући много за њихову веру.

Исцелење од тешког шарлаха

Лекар Пјотр Дулин казује: "У Харкову, на Вазнесењском тргу, живео је са
својом супругом мој пријатељ, адвокат Михаило Михаиловски. Обоје су били
јеврејског порекла и јеврејске вере. Њихова 8-годишња кћи, јединица,
разболи се од тешког шарлаха. Најбољи специјалисти су чинили што су
највише могли, док је болест - узимала претећи ток. Дете је лежало једва
мичући се; родитељи су бескрајно очајавали. У оваквом стању; Михаиловски
чује да је отац Јован управо стигао у Харков. Он је раније слушао о његовим
исцелењима и сад жури у град да га пронађе. Тамо је срео гомилу света;
гурао се кроз њу и доспео до оца Јована. Павши пред његове ноге, он рече:
"Баћушка, ја сам Јеврејин, али те молим, помози ми!" Отац Јован застаде и
упита за његову невољу. - "Моја једина кћи је на самрти. Моли се за њу,
спаси је!" Отац Јован стави своју руку на главу молиоца и мољаше се. После
неколико минута он рече адвокату: "Устани и с миром иди својима".
Кад је Михаиловски стигао кући, његова му жена - зрачећи радошћу - рече да
је њихова кћи жива и да се боље осећа. Кад је овај ушао у собу, нађе дете
како разговара са зачуђеним лекарима, који су још пре једног сата очекивали
њену смрт. То спонтано побољшање није могла да се схвати. Дете је убрзо
сасвим оздравило. У Ливадију долази Татарин ради своје жене која је на
самрти: "Баћушка, ја чујем да је твој Бог силан. На твоју молитву је оздравио
син мога комшије који се налазио пред смрћу. Моли се и за моју жену!" -
"Радо, хајде да се молимо заједно" - узврати отац Јован пријатељски.
"Ти се моли за њу како сам умеш, а и ја ћу да се молим за њу". И, отац Јован
је клекнуо са овим човеком и молио се гласно. Татарин је ударао у своја прса,
а онда понављао речи оца Јована. Тако су се молили, заједно, око један сат и
кад су устали, у Татарина су очи биле пуне суза. "Е, сад иди у миру својој
кући" - рече му отац Јован. Кад је жена Татаринова оздравила, он се одлучи
да се са целом породицом крсти. Тако су многи болесни Муслимани тражили
оца Јована и његову снажну молитву Христу. Снага његовог човекољубља
деловала је јаче него мисионарско проповедање, ма колико сјајно.

Исцелење душевних болесника

Отац Јован посматра душевне болеснике са становишта Јеванђеља. У некима
од њих он види ђавоимане, који нису господари себе и потребно им је
духовно лечење. Јеванђеље описује два несрећна бесомучника, поседнута
злим дусима. Христос их је узео у заштиту и истерао из њих демоне. Сама
ствар говори о себи. Бог је дошао у свет да би победио нечестивог са свим
његовим лукавством.
Ниједан духовно неупућен паметњаковић не може нас убедити да нема злих
духова. Њих порицати - то значи одбацити цео спасоносни план Светог
писма, значи у ствари порицати очигледне чињенице. Јер, зли дуси од
памтивека вршљају у душама људи, као и у њиховим међусобним односима,
и упропашћују многе који нису знали или нису хтели да се пазе. И данас има
много бесомучника, којима се исто може помоћи Божјом благодаћу, преко
чистих људи и њиховог човекољубља. Многе нервне и душевне болести - као
мрачна потиштеност, падавица и хистерија - нестајале су молитвом оца
Јована.

Исцелење - са удаљености - од ендогене депресије

Јереј Сергије Орлов, старешина руске парохијске цркве у Женеви, прича:
"Моја сестра Евдокија Купресова, која живи у граду Сарајску, разболи се
1892. године од трајне ендогене депресије. Стручни лекари су држали ово
стање за безнадежно, и болесница је била коначно упућена у душевну
болницу града Рјазана. Лекар је обавестио Евдокијиног мужа, и оца, о њеном
безнадежном стању.
У својој тешкој невољи, мој се отац обрати писмом оцу Јовану за његову
молитву. Ова је одмах одговорио: "Усрдно се молим за оздрављење
болеснице и уздам се у Божју милост". Мој отац је чекао, верујући. Кратко
потом, главни лекар душевне болнице известио је мог зета: "Стање
болеснице је узело сасвим неочекивани преокрет, она је поново дошла к
себи". После свестраног посматрања, она је нешто касније била отпуштена да
иде кући. Депресија се никад више није поновила.
Исцелење бесомучног
Отац Јован је 30. августа 1901. био позван од председавајућег Генералштаба
академије у родно место војсковође Суворова, село Кончанскоје, округ
Новгородски, да освети споменик. Потом је следила свечана трпеза, на којој
су узели учешћа генерал Орлов, генерал Машалаевски - врховни командант
Манџурије - и око 200 почасних гостију. Том приликом се десио овај случај:
За време свечаних говора, неколико сељака донеше у салу, пред оца Јована,
једну у клупче савијену жену. "Да није она ђавоимана?" - пита он свештеника
овог села. Отац Матеј потврђује: "ова сељанка, Евдотија Румјанчева, од
детињства пати, већ 32 године од ове тешке болести. У наступу, њено се тело
савије као точак; она цепа одело са тела, ваља се по земљи и виче. Удата је,
али нема децу. Од пре седам година она је сасвим изгубљена". Сад је лежала
ту искривљена, лице јој је било као од страха избезумљено. Отац Јован се
благо обраћа Евдотији и наређује: "Отвори очи и погледај ме!" Он је
неколико пута поновио овај захтев, све док она са муком не отвори очи и
управи их на предмете. Отац Јован се обрати њеним носиоцима: "Подигните
је, она ће сама да стоји!" Сељанка се са устезањем постави на ноге, зањиха се
као да тражи равнотежу, а онда стаде и погледа у оца Јована.
"Прекрсти се!" - Евдотија се устручава, као да се опире. Њене очи почињу
опет да се затварају. "Ја ти кажем,отвори своје очи и прекрсти се!" наређује
отац Јован упорно. "Не могу ..." стење болесница. Отац Јован јој брзо
приступа, крајње прибран, и говори убедљиво: "У име Исуса Христа
наређујем ти сатано - излази напоље!" Један страшан урлик отима се
Евдотији - "ја излазим!" Отац Јован јој се обраћа сигурно и мирно: "Е сад се
прекрсти!" Следи неколико несигурних покрета руке. Она се крсти све
сигурније, најзад - правилно. Отац Јован одступа неколико корака назад:
"Дођи к мени!" Евдотија га слуша и иде к њему. Она без речи спуста своју
главу на његову руку. Отац Јован се моли. Онда подиже њену главу. Ти си
сад излечена, Евдотија, захваљује Богу. Сад треба да се исповедиш и да се
причестиш. Господ ће те благословити са децом." Евдотија се исправља,
њено лице се светли у надземаљском блаженству. Напетост присутних сад
прелази у крајњи узбуђење, праћено многим сузама. Они су свесни да су
били сведоци нечег несхватљивог, што превазилази сваки људски ум.
Евдотија је касније била добра домаћица и мајка више деце.

Исцелење од падавице
Исцелење двадесетчетворогодишње сељанке Теодосије из Налисова, Тверска
област, догодило се 14. марта 1902. Она је годинама страдала од оне врсте
падавице кад се баца на земљу, удара око себе и виче, док у зноју окупана и
пеном на устима не падне сломљена.
Такви наступи су долазили нарочито кад је служба Божја у цркви, или кад
чује црквена звона. За време последње три године наступи су тако учестали
да је Теодосија остала била без снаге и није могла да ради ни најлакши посао.
Њени сродници је доведу у Кронштат.
За време службе Божје, кад је отац Јован излазио из олтара са светим
путиром и изговарао речи: "Са страхом Божјим и вјероју приступите"
Теодосија заправо беше ушла у цркве и приведена олтару. Наједном је почела
страховито да виче, лице је било пренеражено и три човека су је са муком
савлађивала. Отац Јован постави путир на свети престо, приближи се
Теодосији, стави јој руку на главу, управи свој поглед у њене очи и строго
нареди: "У име нашег Спаситеља, Исуса Христа, ја ти заповедам сатано,
излази напоље!" Теодосија заурлика: "Ја не излазим напоље!" У препуној
цркви наста гробна тишина. А снажне речи оца Јована су се понављале: "Сад,
сместа, излази напоље!" Вика болеснице поче да слаби. Она је дисала тешко,
крчећи. Није се опирала, него затворених очију паде на руке својих
пратилаца. Са одважном снагом отац Јован јој три пута говори: "Отвори
очи!" Са великим напором, полако, болесница отвара очи. "Прекрсти се!"
Болесница се крсти несигурно. Отац Јован је оставља да се неколико пута
прекрсти, а онда је пита - "Како се ти зовеш?" - она изговара - "Теодосија".
"Теодосијо прекрсти се још једном!" - Она то учини лако. "Оставите је сад -
рече отац Јован људима из њене пратње - она је сасвим здрава." Потом је
води на исповест, а онда, по први пут после много година, са миром и
страхопоштовањем прима свето причешће. После тога она је била сасвим
здрава. Отац Јован описује исцелења бесомучних: "Исцелења следе после
моје молитве. Нарочити утисак изазивају исцелења оних поседнутих који
много страдају. Било је случајева кад су ми доводили злим духом поседнуте,
који су у несвесном стању смућено изговарали светогрђе и избацивали хуле.
Вредно је пажње да се такви болесници ничега касније не сећају од онога
што су у поседнутом стању говорили. Значи, они то нису од себе говорили,
него по вољи једне богопротивне силе. Ђаволи често упорно покушавају да
задрже своју моћ над болесником и пружају огорчени отпор кад треба да
изађу. Тад се обично од болесника чује: "Ми смо за стално настањени". Али
Божја сила и овде побеђује. Кад ми такве доведу, ја делујем уз помоћ своје
просте вере. Такви болесници су обично крајње немирни. Кад их доведу они
ударају око себе, пљују и затварају очи. Ја од њих захтевам да отворе очи, а
кад болесник то не учини, ја га нарочито упорно на то гоним. Најзад, он
отвара очи. Ја га тад чврсто гледам и говорим: "У име Господа нашег Исуса
Христа, ја ти наређујем, нечисти душе, изађи!" Потом благосиљам болесника.
Он постаје миран, почиње да се моли, исповеди се и прима радосно и у миру
свето причешће, којег се пре тога свом снагом гнушао.
Исцелење алкохоличара
Отац Јован је сретао небројене пијанице. Он је гледао пропаст коју је алкохол
наносио души и телу, и целог свог живота се борио против пијанства. У
једној расправи о томе он је писао: "Браћо, пијанство је ђавоља мрежа.
Кафане су сатанске замке. Обично се за мушице ставља отров да би се њиме
затирале. Оне га пију, опију се и пропадају. Тако је и алкохол самоубиствени
отров; у прекомерности он разара човека. Јер, похлепа је од памтивека
човекова природна слабост. Као мушице помоћу свог отрова, тако и људи
пропадају душом и телом кроз алкохол. Док су они деца Божја и живот им је
дат да га живе. Нема већег зла ни већег непријатеља за народ од пијанства.
Оно производи безброј других порока и злочина.
Отац Јован бележи: Да ли можда пијанство није поседнутост, као и свака
друга страст, пошто човек и себе и своје ближње мучи, и себе самог
уништава? Нису ли пијанице и страственици, у ствари, поседнути? Јер, они
се много муче, бију своје жене и децу, псују, туку, разбијају своје покућство,
или, под утицајем злога, посежу и на свој живот. Међутим, они располажу
разумом и слободном вољом и зато има да одговарају за све почињено. Не
каже се узалуд: "Пијанице неће видети Царства Божијег". Нико се не рађа као
пијаница. Наследство може да утиче, но ипак, корен зла се крије у нама
самима. Ако вера може да васкрсава мртве, она исто може и да нас заустави у
пићу... да не бисмо поживотињили." Многи алкохоличари су се обраћали оцу
Јовану, и он се о њима нарочито бринуо.

Алкохоличар Иван
Пре 8 година Иван В. је био имућан велетрговац. Али, он поче да пије. Само
за једну годину његова имовина је била упропашћена. Повериоци су му
продали кућу; породици је остављена једна соба; жена му је зарађивала као
чистачица. Иван је сад пио из очајања к потпуно је пропао. Једном, кад је
због немања новца био трезан, сети се он оца Јована и учини му се као да
назире неку наду у помоћ. Он узе последњих 50 копејки од своје жене, извади
возну карту и отпутова за Кронштат. Отац Јован га примети у цркви и позва
га да дође у Дом радиности. - "Ти си дошао код мене. То је добро. Ми ћемо
заједно да се помолимо. Ти си врло несрећан, али Божји путеви су
неиспитани. Ми не знамо како нас Он к себи приводи. Ти Га тражиш -то је
твоја велика срећа. Само не скрећи с пута, Бог ће те оснажити. Јеси ли давно
оставио пијанство?" "Откуд Ви, баћушка, знате да сам ја пио и пијанство
оставио?" "Сине мој, није тешко да се у теби препозна један несретан
алкохоличар. Ти ниси рђав човек. у теби није умро хришћанин, али те је
победио ненависник, добио те је под своју власт и завео далеко. Али могло је
да се догоди још и црње.
Он је могао да упропасти и твоју душу, ти си могао са тим пороком да умреш
у непокајању! Захваљуј Богу за Његову милост и моли Га за помоћ да се
супротставиш том злу.
Отац Јован га одведе у једну просторију где су биле иконе. Иван је клекнуо
поред оца Јована и помолио се - први пут после 23 године. Њега је захватило
неко радосно страхопоштовање, душа му се осетила несхватљиво лаком. У
том тренутку се он измирио са свим својим непријатељима; он би их сад
најрадије све загрлио и пожелео им да буду срећни тако као он. Отац Јован се
молио: "Господе милости и човекољубља! Ти који си створио васиону речју и
оформио из ње човека, подигни опет у Твојој неисказаној доброти Твог палог
слугу Ивана, да Твоје створење не пропадне сасвим. Господе! Твоје име је
љубав. Не одбаци ме изгубљеног.
Господе! Твоје име је снага. Оснажи ме немоћног који се потапам.
Господе! Твоје име је светлост. Просветли моју - страстима помрачену -
душу.
Господе! Твоје име је мир. Умири моју тамо амо растрзану душу.
Господе! Твоје име је милосрђе. Не престани никад да ми будеш милостив."
Са сваком речју ове молитве Иваново унутрашње гануће је нарастало док
није зајецао. Кад је дошао к себи, отац Јован је већ био отишао. Соба је била
празна, само један члан светоандрејског братства остао је код њега: "Отац
Јован сматра ,да Ви треба идућих дана да дођете код њега на исповест и
причест. Оставио Вам је 10 рубаља, у случају да немате новца." Ових 10
рубаља су Ивану крајње драгоцене, јер породица је потпуно без средстава.
Вратио се кући срећан, узео под кирију једну светлу собу и купио животне
намирнице. Дан је провео тихо и у миру. Идућег јутра се Иван прихватио
посла као превозник дрвета и зарадио прву рубљу у своме животу. После
неколико дана, чисто обучен, он путује у Кронштат. Тамо се исповеда и
прима свету причест. Отац Јован га позива код себе. "Где су два или три у
име моје заједно, и ја сам међу њима. Нас двојица и Господ је са нама. У
Његовом присуству ја ти желим да заувек оставиш твој порок, да од сада
водиш радан и честит живот и да славиш Божје име!" Отац Јован га осени
крсним знаком. Иван осети у своме бићу потрес и као да доби неку нову
неисказану снагу. Од тада он никада више није пио.

Пијаница Петар
У Петрограду је живео угледан златар, Петар, који је имао своју радионицу
са 25 помоћника. Он је био марљив домаћин, имао је добру супругу и четворо
деце. Са 32 године почео је да пије у друштву и, неприметно, постао
алкохоличар. У две године сва његова имовина је била растурена; жена га
напустила и са децом отишла у свој завичај.
Петар је, поцепан и прљав, ишао од бифеа до бифеа, а ноћ проводио у каналу
крај пута или било где. Он је изгубио све што живот чини вредним. Једног
дана се изненада сети оца Јована, о коме је раније слушао, и осети
необјашњиво поуздање. Кренуо је пешке на дуги пут до њега. Дошав у једно
место, сазнаде да је отац Јован ту стигао. Видео га је у маси света и пробијао
се до њега. Кад му се приближио, пао му је пред ноге са узвиком: "Баћушка!"
Отац Јован је застао и гледао га својим продорним очима. "Устани пријатељу
мој" - рече му он - "хајдемо на брод". Петар је пошао за њим погнуте главе;
стигли су на палубу а он се још није усуђивао да подигне очи.
Ускоро, потом, зову га у кабину код оца Јована. Овај му нуди столица и пита
га за прошлост.
"Како си могао да спаднеш на ове дроњке? Сигурно си пио?"
"Да, баћушка" - грца Петар.
"Не бој се, смири се. Знај, ко воли Бога томе све доприноси спасењу. Ако си
и све изгубио, а волиш Бога и мислиш на Њега, онда није ништа изгубљено;
Бог нас води чудним путевима к себи. Страшан је унутрашњи поцепанко, а
не спољашњи. У дроњама може да се задобије вечни живот, али код
немаштине у духу не користи никакво земаљско добро да би се постало
срећним и стекло спасење ..."
Како отац Јован даље говори, тако Петру бива лакше око срца; пред зачетом
радошћу престаје његово јецање. У току разговора показало се да је овај
плашљиви и безвредни луталица, у ствари, човек пун способности и
стваралачке одлучности. Он је сад почео да расте у сопственим очима и
понова је осетио своје људско достојанство. Ову наглу измену је примио као
Божју милост, највећу у његовом животу. При напуштању брода отац Јован
му рече: "Нађи овде где ћеш да одседнеш, па ујутру дођи у цркву; ми ћемо
заједно да се помолимо, ти ћеш да се исповедиш и примиш свето причешће".
Отац Јован му пружа руку, Петар у својој осећа неки папир. "Узми само, то
ће ти требати. Набави одело и уреди се." Петар је држао у руци 94 рубље, али
он се њима не радује, ставио их је у џеп. Сад је два сата ноћи, све је мирно,
куће затворене. Он се упућује цркви и чека. Ускоро пристиже маса народа.
После богослужења, отац Јован зове Петрана исповест и даје му упутства.
"Иди с миром и избегавај сваки грех. Не дозволи рђавим мислима да те
обузимају, јер њима следе рђави поступци. Ако осетиш да ти борба са твојом
страшћу пада тешко, онда похитај духовнику. Немој се стидети да пред њим
своје грехе назовеш правим именом, немој их крити у својој души. Јер, у том
случају, нити ћеш да добијеш опроштење, нити нову снагу да се греху
одупиреш. Тражи причест - то је свемоћно оружје против пијанства."
Идућег дана Петар је примио свето причешће. Изнутра и споља обновљен, он
се као пристојан господин вратио у Петроград.
Ту изнајмљује мали стан и купује алат. Ресто новца шаље својој жени и моли
је да са децом дође к њему., ,Божјом милошћу и молитвама оца Јована
Кронштатског, ја сам опет постао човек. Дођи назад к мени, заборави што је
било. Ја се надам уз Божју помоћ да убудуће водим пун хришћански живот."
Петар је написао истину. Алкохол га више није привлачио.

Алкохоличар Иља
Ево и треће сличне судбине: Иља, човек средовечан, био је милионер. Он се
предаде пијанству, приређиваше бекријске пирове и за неколико година
изгуби сву своју имовину. Све је пропало, само та страшна жеђ, та страст
пијанства, остала је с њим. А кад се услед немања новца трезнио, почињало је
страдање од успомена. Он је од беса шкрипао зубима и проклињао себе и
друге. Једног дана почела је да га обузима мисао о самоубиству. Шта би
друго. Оно што је некад било - нестало је и не може се више повратити;
здравље је пољуљано, будућност без изгледа. Чинило му се да је најбоље да
овом свом недостојном постојању учини крај. Кад је донео ову одлуку, он се
последњи пут још тетура до крчме да би се до краја напио. Али ту, на улици,
помеша се са масом људи који су журили. Можда негде гори - мислио је. Али
гласови су говорили да је отац Јован из Кронштата сад стигао, и Иља
нехотично крену са масом тамо. "Господе, буди ми грешноме милостив" -
зајеца Иља кад се нађе на вратима цркве. "Дођите к мени сви који сте уморни
и натоварени, и ја ћу вам дати мој мир" - говорио је поред њега неки одлучан
глас. Отац Јован приђе и стави Иљи своју руку на раме: "Плачи, плачи због
грехова својих, сине мој! То ће ти помоћи. Пут спасења је саздан од трња, не
од ружа. Али победа је слатка."
"Баћушка, моја снага је изнемогла" - запомагаше Иља и спусти се на колена.
"Снага долази отуда!" - рече отац Јован показујући навише. "Тражи и даће ти
се. Човек је слаб, нико нечестивоме не може сам да се одупре, али Бог је
добар и Он нас штити. У Њему је наша снага." Отац Јован стави своју руку на
Иљину главу и очита једну молитву. Иља не може да следи његове речи, али
осећа како са сваком изговореном речју оца Јована у њему постаје тише,
нестају противречности, престају страшни гласови утвара које су га мучиле.
"У име Оца и Сина и Светога Духа прими снагу да се одупреш нечастивом и
да водиш нови живот у Христу. Ја те благосиљам по снази овлашћења које
сам као свештеник од Бога добио."
Настала је тишина и отац Јован је отишао. Али, његова чудесна снага је
остала. Иља осећа неисказан мир. Он се крсти и за време целе службе Божје
осећа се срећним. Кад је изашао напоље, њега позива један члан
светоандрејског братства да дође у Дом радиности. Ту га отац Јован прихвата
и дуго са њим разговара. Онда му дају чисто одело и додељују собу.
После осам дана он иде на исповест и прима свету причест. Сад прошлост
престаје да га мучи; он се измирио са животом и са новим очима гледа у
будућност. Ускоро налази скромно запослење. Алкохол није више имао снаге
над њим. Није га више окушао.

Самосведочанства о заступној молитви

Отац Јован је у старости причао, како је дошао на то, да служи људима
својом заступном молитвом: "Моју браћу свештенике сигурно занима
питање, како се ја усуђујем да путујем кроз целу Русију и да се молим за
толике људе који од мене траже да то чиним. Неко то може да сматра и
дрскошћу. Само ја се на то сигурно никад не бих одлучио да нисам био
позван с више. Ради се о следећем: У Кронштату се неко био разболео и од
мене су тражили да се молим. Ја сам и пре тога имао навику да, по могућству,
не одбијам ничију молбу. Тако сам и том приликом почео да се молим;
предао сам болесника у Божје руке и молио сам се да Господ испуни своју
свету вољу на њему. Тад ме је, неочекивано, посетила једна дубока побожна
старица, Параскева Ковригина, коју сам од раније познавао. Она је дошла и
упорно захтевала да се молим за оздрављење тога болесника. Сећам се како
сам се био скоро уплашио: како да се ја одлучим на такву одважност? Али
матушка је чврсто веровала у силу моје молитве и остала је при својој молби.
Онда сам ја признао пред Христом своју ништавност; видео сам у свему томе
Његову вољу и почео евом снагом да се молим за излечење тог болесника. И,
Бог му је показао милост - он је оздравио. А ја сам се захваљивао Свевишњем
за Његову доброту. Потом је следило друго исцелење на моју молитву. Кроз
то сам јасно видео Божју вољу и схватио моју нову послушност пред Њим -
да се молим за људе који ме "а то позивају."
Отац Јован је посведочио пред крај свога живота: "Призван од Бога да за
многе чиним заступну молитву, ја сам постао сведок безбројних чудесних
исцелења, верујућих људи, од најразличитијих болести: брзих, чак тренутних
исцелења тешких болесника, дугогодишњих страдалника, непокретних,
слепих, глувих, лудих и бесомучних. Ово сведочим пред Богом и говорим
истину. Кадгод сам се молио испуњен вером, увек ме је Бог услишавао и
испуњавао моју молитву."
"При мољењу треба чврсто да се верује у снагу молитве и да се има поуздање
да на молбу следи испуњење као што сенка следи нашем телу. Јер, код Бога
је реч равна делу.
Оно што са вером говориш - остварује се. Зато изговорене речи молебне
молитве сматрај као услишене. Ако се молиш за здравље, своје или других,
онда сматрај реч "здравље" као Њега самог и поуздано веруј: док изговараш
ту реч, твоја је молба већ испуњена.
Јер биће Божје јесте доброта, Његово дејство је испуњавање и обдаривање.
Топла, непрестана молитва не само да чисти од греха, него лечи и све
болести и телесне слабости, она обнавља целог човека. Ја ово говорим из
искуства."
Отац Јован, при свему томе, ништа не приписује себи. У тим исцелењима он
гледа дејство Божје милости: "Зашто наша искрена - узајамна молитва има
тако велику снагу? Јер у време молитве ја са Богом постајем једно, и тако оне
за које се молим, сједињујем у вери и љубави са собом, а Дух Божји дејствује
у мени и у њима као онај који све испуњава. Постајемо једно тело и један
дух."
"Суштаствено сједињење са Богом, а тиме и најјача благодатна исцелитељна
моћ, добија се кроз свето причешће. Мене задивљује животодавна снага
причешћа. Болесници га траже и кад га свесрдно приме, осећају се као
препорођени. Ја сведочим пред Богом и својом свештеничком савешћу, да су
веома бројни случајеви брзог исцелења која се дешавају после светог
причешћа. Животодавац који је у својој тајни присутан, често даје ново
здравље и онима који су били на самрти. Много пута сам посматрао како су
тешки болесници - који су потпуно раслабљени лежали и били у пуном
гашењу - неочекивано, на чудесан начин оздрављали по пријему светог
причешћа. Тако се десило и са једним осамдесетогодишњаком који је дуго
био на болесничкој постељи; други дан по причешћу - он је устао, трећег
дана је био здрав. Један ђак је због тешког запалења црева три месеца био у
постељи, смршао је до скелета и ближио се смрти. Посетио сам га, пробудио
његову жељу за причешћем и поново сам дошао да би му га дао. Он је одмах,
потом, тражио да једе и пије; брзо се опоравио и после неколико дана је
наставио да посећује школу."
"Један други дечак је шест месеци лежао са високом температуром; после
причешћа он је за неколико сати био сасвим здрав."
"Једном стомачном болеснику ни сва лекарска помоћ није помогла и он се
гасио. Деветог дана ујутру дошао сам код њега са животодавном тајном, коју
је са чврстом вером примио. Молио сам се Богу да му подари здравље.
Такође, за време свете литургије ја сам се пред олтаром и непосредно пред
претварањем дарова молио за њега и рекао: "Господе! Ти си наш живот. Као
што је мени лако да мислим на исцелење, тако је Теби лако да излечиш сваку
болест. Као што је мени лако да мислим на васкрсење, тако је Теби лако да
сваког умрлог васкрснеш. Зато исцели Твога слугу Василија од његовог
тешког страдања и не допусти да умре." - И Бог је одмах услишио моју
молитву и помиловао га. Исте вечери Василије се подиже са своје постеље и
ускоро је био сасвим здрав." "Зашто се болесни страше позива свештеника да
их причести?
Не треба од тога да се плаше, него да осећају потребу за светим причешћем и
то од самог почетка болести, пре сваког другог лека. Ја нисам против лекара
и природних лекова. Лекари су потребни, Бог их је сам дао и ставио им на
расположење лековито биље. Али лекарије треба да следе тек после
причешћа. Једино где изненадна болест не дозволи одлагање лекарске
помоћи, она долази на прво место. Ако бисмо тако поступали, онда би и
најтеже наше болести брзо пролазиле, без дуге и мучне постеље. - Како да
прославим Твоја чудесна исцелења, Господе, која се на мени и на многима
силом Твога причешћа догађају ако се пре тога наше срце раскаје? Исцељени
признају Твоју свемоћ и гласно објављују да си их Ти подигао у време кад
нико више није веровао да ће преживети. Одмах по примању Твога
животодавног тела и крви они су се осећали као новорођени. А ја, очевидац
Твојих дела, не налазим времена да Те достојно славим, јер сам свакодневно
потпуно заузет у Твојој служби. Зато Ти сам, као и увек, прослави Твоје свето
Име кроз Твоја чудесна дела." Током молитве оца Јована нижу се безбројна
исцелења. Она су се догађала: кад у четири ока, кад у присуству многих, кад
са удаљености. Људи су се обраћали с топлом вером, он се молио, и
болесници су оздрављали. Та збивања су подсећала на она из Јеванђеља.
Било је очигледно да је отац Јован носилац оне благодатне - целебне снаге на
коју Христос указује речима: "И све што узиштете у молитви верујући,
добићете" (Мат. 21, 22). - "А знаци онима који вјерују биће ови: именом
мојијем изгониће ђаволе; говориће новијем језицима; узимаће змије у руке,
ако и смртно што попију неће им наудити; на болеснике метаће руке, и
оздрављаће." (Марко, 16, 17-18). Као што је познато, овај дар почива на
посебној благодати, стеченој витешком ревношћу живљења у Богу. А живот
оца Јована је од почетка до краја био такав.

Видовитост - Пророштво
Отац Јован поседује и благодатну видовитост. Он продире у људе, у њихова
схватања, њихову прошлост и будућност. Али његов благодатни вид сеже и у
духовни, надземаљски свет. Једном, дође у Кронштат неки трговац из
Централне Русије, на дан Воздвиженија Часног Крста. Он је присуствовао
Божјој служби и стајао напред, ту пред оцем Јованом. Кад је дошао да целива
Крст, отац Јован га пажљиво погледа, благослови и, сасвим неочекивано,
рече му "чекај!", па узе из кутије од прилога велике новчанице и пружи их
трговцу. Овај се збуњено опираше да прими. "Баћушка, ја сам имућан човек,
ја дајем сиромашнима". Али отац Јован узвраћа убедљиво: "Узми само, биће
ти нужно". Трговац се не усуђује да одбије и прихвата доста велику суму.
Кад је дошао кући, сазнаје да су оног дана сви његови магацини са робом
изгорели... Без добивеног новца он би у овој ситуацији био сасвим немоћан.
Касније, он узвраћа оцу Јовану много више. Духовна видовитост оца Јована
открива судбе непознатих људи, као и садржину затворених писама. О томе
прича свештеник Рашден, из села Кахетиа код Тифлиса. Ствар је текла овако:
Свештеник Рашден је довео свог сина у Петроград да се упише на Технички
факултет. По завршеном послу они су обилазили по граду све што је било
вредно видети. На крају је хтео да измири све новчане обавезе за сина и да се,
потом, спокојан врати кући. Али, кад је отворио свој кофер, не нађе у њему
свој муком уштеђени новац. Сасвим без средстава у овом страном граду, он
није знао где да тражи бар путни трошак за повратак. Власти су га одбиле. На
крају му један чиновник даде савет да се обрати оцу Јовану, који никоме не
отказује помоћ. Свештеник Рашден се упути одмах у Кронштат. Стајао је у
последњем углу препуне цркве и осећао се врло несрећним. Тад отац Јован
изађе пред олтар и погледа око себе. Он позва страног свештеника да дође к
њему у олтар, поздрави га по имену и понуди му да заједно служе.
Свештеник Рашден је у неприлици. Али у току службе Божје ок заборавља
своју невољу. Касније је причао: "По светој литургији отац Јован ме позва да
га пратим у Дом за поклонике. Тамо је посећивао многе страдалнике, молио
се за њих, тешио их и разнима давао новац. Ја се, међутим, нисам усуђивао да
му откријем своју невољу. Најзад, посета је завршена и ми идемо према
излазу. Тад нам приђе неки трговац висока узраста. Он се топло захваљивао
оцу Јовану за исцелење његове кћери која је била на умору и даде му један
затворени коверат: "Узми то за добра дела, баћушка". Отац Јован прими овај
затворени коверат и пружи га мени, смешећи се: "Оче Рашден, ја верујем, Ви
имате потребу у овом моменту више него ја". Трговац поче да протествује:
"Чекај, баћушка, ту су 500 рубаља које ја Вама прилажем за добре сврхе!"
Отац Јован га строго погледа и одговори: "Па добро, ту су 500 рубаља. Зашто
мислиш да оне не служе доброј сврси?" Трговац ућута. Мене је најдубље
дирнуло моје неслућено избављење из велике невоље. Без сумње, овај отац
Јован је праведник Божји. Мене, кога по први пут види, зове по имену, "е
пита ништа и даје ми тачно потребну суму новца, не сазнавши унапред
висину тог прилога!"
Павле Богданович из Ростова, капетан генералштаба, прича: "Моја мајка се
беше породила и потом доби порођајну грозницу. На тражење оца, дошао је
познати професор Рајн. Он прегледа болесницу и рече: "Наука је у овом
случају немоћна, једва да ће преживети ноћ". Отац посла одмах телеграм за
Кронштат и мољаше оца Јована за помоћ. Пред јутро стиже одговор: "Ја се
молим за Ану". Ускоро је моја мајка била здрава. Лекари су изјавили своје
искрено чуђење. - Кад је отац Јован касније долазио у Ростов, цела наша
породица кренула је на железничку станицу, где је непрегледна маса народа
чекала њега. Воз је стао.
Служба безбедности прави шпалир са уским пролазом према згради станице.
Отац Јован силази и корача испред своје пратње. У нашој близини он
наједном стаде, затражи од масе да му направи место и приступи мојој мајци.
Поздрави је као своју стару познаницу: "Ја се радујем, Ана, да си ти
оздравила". Он целива њено чело, благослови нас све и, онда, настави даље.
Овде се ради о нечем натприродном - говорили смо ми, међу собом, у
страхопоштовању.
Отац Јован прозире у унутрашња стања људи. Колико је њих вратио са
исповести, кад види како долазе без покајничког срца и без чврсте намере да
се поправе. Враћао их је да би се боље замислили над собом. Тако је један
велетрговац морао два пута да се враћа кући, без разрешења грехова. Отац
Јован није хтео да слуша његова извињења; одбацио је његове велике
новчане прилоге и рекао му низ горких истина из његовог живота. Тек кад је
трговац променио свој живот; кад је своје послове засновао на поштењу, и
кад је вратио свима које је био преварио, онда га је, тек, отац Јован
причестио.
На разне површности често је одговарао хумором. Једном, реше се два
младића да оду кочијама у Кронштат.
Тамо где понекад оца Јована сретну неверства или светогрђе, снага његове
молитве бива нарочито осетна. Ево једног од таквих случајева: Три студента,
са станом на Васиљевском острву, реше да пољуљају - за њих несхватљиву -
популарност оца Јована. Они смисле овакву шалу: један од њих, Иван, легао
је у постељу као да је болестан; други, Михаило, сео је да запомаже поред
њега, а најнечестивији, Коста, отишао је у суседну кућу где је отац Јован
често навраћао да га замоли да помогне његовом умирућем другу. Речено -
учињено. Отац Јован слуша Косту, продорно посматрајући га, и рече му
озбиљним тоном: "Ја не отказујем никоме своју молитву и доћи ћу. А ви
мислите на то - да Бога ружите". Коста се само за тренутак збуни, но ипак
остаде упоран у својој молби и отиде. После 10 минута звони кућно звонце и
Коста трчи до врата. Отац Јован улази и пита хладно: "Где је ваш болесник?"
Иван почиње да стење, а Михаило да јеца. Отац Јован погледа око себе;
пошто нигде није приметио икону, он просто клече на средини собе,
прекрсти се и мољаше се: "Господе, дај им по њиховим речима, амин!"; Брзо
се подиже, поздрави их и крену према вратима. Оба студента су га збуњено
пратила низ басамаке. Са гласним смехом су журила назад: "Иване устај!
Престани да се правиш, он је отишао ..." Али, овај несрећник се не прави
више болестан, он лежи уистину потпуно одузет; језик, руке и ноге су
отказали свој рад. Само покретом очију показује да још живи. Младиће хвата
паника. Они дуго не могу да схвате шта се то десило. "Опрости нам, Иване,
ми смо се усудили да исмејавамо Бога ..." Довели су лекара.
Дошли су још двојица и прегледали болесника; један од њих целу ноћ бди
крај Ивана. Лекари су утврдили тоталну парализу, вероватно услед тешког
можданог удара. Михаило и Коста само плачу, али се не усуђују да кажу
истину. Првим јутарњим возом њих двојица путују за Кронштат. Оца Јована
до увече није било. Кад је дошао и сазнао да су ту, поручи им да је у
немогућности да било шта учини за њих. Тако су они провели целу ноћ пред
његовом кућом. Кад је отац Јован ујутру изашао напоље, они му падоше пред
ноге и молише га за опроштај. Добродушни отац Јован их узима собом у
цркву. После свете литургије поучава их, око два сата, у Христовој науци и
онда их позива на заједничку молитву за Ивана. Обојица су се сад молили као
никад у свом животу. "Е сад путујте с Богом и Њему се захваљујте". Обојица
су се осећали као да је брдо скинуто са њихових плећа, прожимала их је нека
неисказана радост. Кад су стигли назад, Иван им је сам отворио врата. "Јеси
ли то заиста ти? Зар си здрав?" - узвикнуше ова двојица. "Ја сам скоро здрав,
још мало ме боли глава и удови су ми тешки и уморни". Тачно у оно време,
кад се отац Јован са његовима пријатељима молио за њега, Иван је почео да
се покреће и влада својим одузетим деловима тела.
Отац Јован је могао, такође, да унапред предвиди живот или смрт. Тако, био
је позван код једне породице у Петроград да би се молио за два болесна
детета. По налазу лекара стање старијег беше безнадежно, док је друго дете
било ван опасности. Отац Јован је ушао код њих у собу и молио се. Онда је
пришао креветићу и гледао оба детета у очи. "Расти на утеху твојих
родитеља" - рекао је он старијем и благословио га. Онда је пришао другом,
благословио га и, без речи, напустио собу. - Старије дете потом оздрави, а
друго је умрло два дана касније.
Једном је отац Јован неочекивано посетио трговца Сикина, који га је више
пута позивао к себи. Дошао је ненајављен, управо кад је весела кућна
свечаност била у току. У првом тренутку, гости су се устезали, али отац Јован
моли да се нико не узнемирава његовим присуством; он тражи само
домаћина да са њим уђе у суседну собу на молитву. Али, са њима уђоше и
сви гости. После молитве отац Јован седе за трпезу. Врло пажљиво посматра
свакога. Наједном се подиже и приђе велетрговцу Иванову; стави му руку на
раме и гледаше га пажљиво. Онда га упита, колико дуго се није исповедио.
Иванов се збуни и не знаде шта да каже. "То је давно било, пре 17 година" -
одговара отац Јован место њега, па наставља: "Брате, Ви треба што пре да се
исповедите. Дођите к. мени у Кронштат." - Отац Јован се поздравља и одлази.
Присутни су запањени. Али ускоро овај догађај постаје јасан. Недељу дана
касније Иванов стварно одлази у Кронштат ка оцу Јовану. Две недеље потом,
он неочекивано умире од срчане капи. Отац Јован гледа у будућност. Капетан
Алексејев, његов духовни ученик, жели да похађа Духовну академију.
Кад је дошао оцу Јовану, овај му је дао свој благослов, уз примедбу: "Ти ћеш
да завршиш Духовну академију, стећићеш владичански чин и служићеш у
мом завичају као владика архангелски." Алексијев 1892. завршава Академију,
прима монашки чин под именом Михеј и, касније, постаје епископ
архангелски.
Архиепископ Серафим Богучароки прича: "У пролеће 1907. посетио сам, као
студент Духовне академије, оца Јована у Кронштату и присуствовао светој
литургији. Потом је баћушка разговарао са нама студентима, питао нас о
нашем животу и све нас благословио. Ја сам био последњи. Тек што сам
стигао до олтара, приђе ми отац Јован. "Чекај!" Ја сам стао, а он положи
укрштено своје руке на моју главу, погледа горе и рече: "Нека би благослов
Божји почивао на Вама". Он је дао био благослов будућем владици.
Старац Варсонуфије из познатог манастира Оптина Пустиња, прича о свом
случају са оцем Јованом: "Кад сам био још официр, службено сам допутовао
у Москву. Кад стигох, сазнадох да отац Јован тог дана служи у једној цркви и
одмах се упутих тамо. Служба Божја беше при крају. Ступио сам у олтар у
тренутку кад је отац Јован донео путир на свети престо. Спустивши путир, он
ми приђе, изненада ми пољуби руку, без речи, и врати се к светом престолу.
Присутни су се чудили, мислећи да ћу да постанем свештеник. Ја сам се на те
примедбе срдачно смешио, пошто ме такве мисли тад нису занимале. Али
путеви Божји су неиспитани. Ја сам у своје време постао монах и јеромонах."
У чину генералштабног капетана он оболи од запалења плућа и наједанпут се
осети у екстази. Гледао је отворено небо. Огромна светлост га испунила
страхопоштовањем. Цео му је живот муњевито пролетео кроз мисли и осетио
је болно самопознање, и покајање срца. И један глас озго му нареди да иде у
Оптину Пустињу. Тамо му се отворило духовно око и сагледао је дубок
смисао Јеванђеља. Касније је постао старац овог манастира.
Отац Јован је гледао и у надчулни свет. За то је игуманија Таисија
вишеструки сведок. Једном се он возио са њом преко Николајевског моста у
Петрограду. Срели су пратњу. Отац Јован је с пажњом гледао тамо и бледило
му прекри лице: "Страшна је смрт пијаница" - говори он тихо. Игуманија
мисли да је отац Јован познавао умрлог, или некога из пратње, па упита о
томе. "Не познајем ни њега ни његове пратиоце, али ја видим ђаволе који
кличу због пропасти душе тог пијанца."
Другом приликом, у возу, он прекида разговор и предаје се ћутању. Онда
устаје, гледа неко време у даљину и говори заповеднички: "Бог вам то
забрањује!" Крсти се и седа: "Да те нисам уплашио?" - обраћа се игуманији.
"Да, баћушка, ја сам се уплашила, али сам онда разумела да Ви то ђаволима
наређујете. Да ли их Ви видите?" "Да. мати, ја их видим. Али ми нећемо о
томе да говоримо." И он мирно настави прекинути разговор.
Игуманија Таисија се бринула за судбину своје мајке у загробном животу, јер
се она много опирала њеном ступању у манастир, и једном приликом упита о
томе оца Јована. Он на то кратко одговори: "Моли се за њу". Онда је ћутао и
дуго гледао некуд испред себе, па ће наједном: "Она је помилована".
Игуманија није била сигурна да ли су те речи одговор на њено питање, па
додаде! "Ко је помилован, на кога Ви то мислите баћушка?" Он одговори:
"Ти си ме питала о својој мајци и ја ти на то кажем да је она нашла милост".
"Драги баћушка, Ви говорите као онај који је добио обавештење озго" - рече
игуманија. "Како би друкчије могло да буде?" - одговори он мирно. "О
таквим стварима не може да се говори без јасног налога, са тим нема шале."
Овај догађај је игуманија Таисија објавила, по смрти оца Јована, у часопису
"Колокол" 1909.

Дневник и списатељска делатност

Отац Јован је кроз цео свој живот био списатељски активан. Уз богато
духовно искуство и стручну теолошку спрему тај дар му је био користан
инструмент у руци. Током времена он је објавио врло обимно књижевно
дело: Беседе и разговори; Списи о педагогици и о друштвеном питању;
Расправљања са личностима и појавама.
Од почетка своје пастирске службе он је сваке недеље и празника држао
беседе које је брижљиво писмено састављао. Временом се тај материјал
сабрао и послужио за издавање Тумачења Јеванђеља за целу црквену годину.
То су изразите слике, снажна психолошка излагања, а не уобичајена
интелектуална тумачења хришћанских истина. У раздобљу од 1890-94.
изашло је његово прво сабрано дело, том I (520 страна) који обухвата мисли о
Богу, Мајци Божјој и Блаженства. Том II (725 страна) садржи тумачење
јеванђељских текстова у црквеној години. Том III (503 стране) садржи говоре
у разним приликама. Том IV обухвата мисли о Богослужењу Православне
цркве.
Отац Јован прати и догађаје свога времена, изражавајући према њима свој
став и показујући своје држање. Он темељно расправља са писцима,
нарочито са Лавом Толстојем; историјским и политичким збивањима у
Русији прилази са духовне стране и опомиње на присебност. Написи те врсте
издати су 1895-1908. Поред тога, отац Јован објављује многе брошуре и
чланке у часописима.
Дневник "Мој животу Христу" обухвата тренутке духовне будности и
посматрања, дубоког страхопоштовања, унутрашње промене и одмарања у
Богу. Тај дневник пружа јединствен увид у унутрашњи живот оца Јована. Он
је током целог живота бележио своја краћа или дужа посматрања; често су то
само неколико, брзо забележених редака негде у путу.
Они непосредно показују шта га на то бележење покреће: дубоко засноване
мисли о Богу, творевини и делу спасења, посматрање времена, болна
самопознања, увид у људску природу, борба против маштарија и страсти,
молитве или благодатна просвећења. Овај дневник нам пружа садржај оног
озбиљног и напорног духовног посла који је отац Јован обављао.
У предговору Дневника он пише: "Како ме је нечестиви стално искушавао, ја
сам морао да своје духовно око непрестано усмеравам у своју унутрашњост,
па сам тако свикао на скоро непрекидну духовну будност, на непрестану
молитву и сталну хвалу Богу за указану ми помоћ. Због таквог карактера
мога унутрашњег живота Господ ме је често удостојавао светлих мисли о
молитви и о разним питањима вере и хришћанског живота. Томе сам
поклонио нарочиту пажњу и све сам, по могућству, бележио у мој дневник.
Тако се током 35 година сабрало много белешки које сад пружам по избору.
То су летимичне белешке које сам нотирао на разним местима и у разним
тренуцима где сам се и кад нашао. Зато нека ми се не замери на ономе што је
било намењено мени а не другима."
Дневник је излазио од 1889-1908. Прво дело у два тома, са 830 страна - носи
наслов "Мој живот у Христу". Касније следе: "Искуство богопознања и
самопознања" (1900); "Хришћанска философија" (1902); "Пут к Бо гу" (1905);
"Мисли и осећања хришћанина" (1905); "Созерцатељно ревновање"
(1906/1907) и "Живи клас" (1909).
Дневник почиње карактеристично: "Мојем делу не претходи никакав
предговор; нека оно само собом говори. Сва његова садржина потиче од
благодатних просвећења моје душе, којих сам био удостојен од
свепросвећујућег Духа Божјег у тренуцима дубоке пажње и самоиспитивања,
пре свега у молитви. Разнолика садржина дневника чији, у својој
христоцентричности, живо јединство. Познавање срца осветљава сва животна
питања. Господе, Ти си ми открио пуноћу Твоје истине. Кроз научно
образовање показао си ми све богатство вере, природе и људског разума. Ја
сам схватио Твоју реч - реч љубави, "која продире до дељења душе и духа".
Изучио сам законе људског разума, философију и вештину говора;
делимично сам продро и у тајне природе и њене законе, у почетке стварања
светова и законе њиховог кретања. Ја знам о настањењу земљине кугле, знам
понешто и о појединим народима и познатим личностима, њихова дела и
судбине. Делом сам познао и огромну науку самопознања и Твоје близине.
Кратко речено, много шта сам упознао и непрестано се учим до данашњег
дана. Такође, поседујем многе књиге разноврсне садржине које увек изнова
проучавам; па ипак, ја сам незадовољан. Мој дух још увек осећа жеђ за новим
знањем. Моје незасито срце још увек осећа глад; све сазнање разума није у
стању да му пружи пуно блаженство ...
Моје ће срце да се умири тек кад се пробуди у Твојој слави. А дотле - ја ћу да
оскудевам.
Творевина учи познавању Бога. Као дело живог и свемудрог, свет је пун
мудрости и живота. Ми видимо свуда - у целини као и у свим деловима -
израз разума. Уопште разум управља целим склопом света, покретом
небеских тела и животом земљине кугле. Чудесно, моћно управља Господ
видљивим светом својом мудрошћу, својом Речју. Сва небеска тела као и
сваку травку управљају силе и закони усађени у њима. У свакој тачци
математике лежи мудрост и све се одржава само вечним законима те
мудрости. О мудрости, мудрости! Сви ми Теби дугујемо наше постојање! И
твом милостивом Зачетнику.
Као што душа носи и оживљује тело, тако Бог носи свет и оживљује га силом
свога Духа Светог; не зове се човек узалуд микрокозмос. Дух је моћан, пун
снаге, стога без тешкоће носи тешку материју. А тело је само по себи
немоћно и тромо, и лако се да савладати њему сродном материјом.
Материја се мења по својој природи, а према законима Творца, у милионе
изражајних форми, и њена особина је заправо та променљивост. Док је
особина духа, насупрот, непроменљивост. У томе је победа духа над
материјом: да може да је преобличава у безбројне форме. Надчулне,
невидљиве силе на чудесан начин прожимају сву мртву природу кад покрећу
њене огромне масе (као небеска тела), кад их чине да увек буду истих форми.
Заиста је у Бога као Творца све предивно; тако и у вери, све је чудесно и
невидљиво, али истинито и стварно.
Учврсти у срцу ону истину која невидљиво игра прву улогу у целом свету и у
свим створењима; чим то невидљиво напусти једно створење, оно губи свој
живот и распада се у прашини. Човек живи само посредством надчулног
принципа; наша сила и наша душа су невидљиве. Цео чулни свет постоји
само кроз невидљиве силе. У надчулном, небесном свету, постоје само чисто
духовне силе, без икакве материјалности. Све небеско и земаљско, горње и
доње, заснива се на исконској сили која све друге силе рађа. Зато нека свака
сила слави троједину силу: Оца, Сина и Духа Светога. А земнородни нека би
се узносили, пре свега, свесједињујућом силом љубави која дарује живот и
блаженство. Живот је животворна сила. Тако је Бог праизвор свег живота,
неизмерна свеоживљујућа сила; отуда се анђели зову - небесне силе; такође,
и душа човекова је сила. Анђели и људи су разумом обдарене силе које су
праживотом оживљене, правилом подржаване и оснаживане, и које слободно
служе праживоту. Смрт је умртвљавајућа сила. Прва власт смрти у царству
животодавца Бога појавила се у прилици ђавола и са њега прешла на човека и
друге земаљске створове, ,,ради човека који се подао прасили смрти, ђаволу"
(Рим. 8, 20).
Бог је светлост, љубав и живот. Ђаво је мрак, неваљалство и смрт. Љубав
проширује и оживљује срце, док га мржња и пакост узбуђују, сужавају и
убијају. Бог нас одржава на земљи да би наша љубав према Њему и
ближњима потпуно освојила наше срце. Он од свих нас очекује љубав као
циљ овога света.
Сав духовни живот дели се на два супротна стања: стање мира, радости и
срдачности, и оно друго стање - немира, бриге и неспокојства. Узрок првог
стања чини моје унутрашње држање кад је у складу са Творчевим законом,
док је узрок другог стања огрешење о исти. Ја у својој свести увек могу да
запазим порекло једног или другог стања од та два. И ако уништим узрок
бриге и потиштености у себи, онда ја тиме уништавам и само стање бриге.
У близини Божјој душа се несметано шири у радости и миру срца. Удаљена
од Бога она је немирна, мучи се и осећа се потиштеном. Вера и доброчинство
нас приближују Богу. Неверовање и злотворење нас удаљују од Њега.
Што је срце чистије, утолико више људи обухвата својом љубављу; што је
грешније, утолико је тешње и у љубави оскудније. То иде дотле да човек
једва да воли некога; најчешће се ограничи на самољубље и богоотпаднички
се држи само себе и својих похота, славољубља, добити и задовољстава,
свега дакле што је недостојно његове бесмртне душе.
Стражи целог живота над својим срцем и пази на оно што му омета у
сједињењу са Богом. То нека ти буде наука свих наука, и ти ћеш уз помоћ
Божју лако да приметиш шта те Њему приближује, а шта од Њега удаљује. То
ће ти рећи сопствено срце. Пре свега, између Бога и нашег срца стоји онај
лукави ненависник. Помоћу гордости, страсти и похота он нас удаљује од
Бога.
Ђаво као мисаона сила утиче на наш, греховним падом оштећени, разум и
одваја нас од Бога. Уз помоћ сумње и неверја он нас дели од Бога - живота;
кроз непријатељство, пакост и завист од Бога - љубави; преко страсних веза
са људима и стварима од Бога - Духа. У таквим противприродним везама, као
и у противљењу Божјим заповестима, делује једна душепогубна сила. -
Такође се и Господ показује у нашој души као сила, нарочито као сила
љубави и свих врлина, која сва искушења противника побеђује.
Једно од највећих зала које нам наш противник ђаво чини, јесте
раслабљивање нашег срца кроз тромост; тиме су онда и све наше духовне и
физичке снаге парализоване. Савест отказује, у срцу пресушују вера,
поуздање и љубав. Сем душевних мука и потиштености, долази до тврдоће
срце, неосетљивости, чак до одвратности према свему истинитом, добром и
светом. Постаје се као камен, без способности да се верује, да се моли, да се
нада или да се воли. То означава присуство нечестивога у нама. Он је узео
наше срце у посед и одвраћа сваки добар покрет у нама.
Ово се заиста тако дешава и зато човек треба да зна. Једва да успевам да
подигнем к Богу своје око срца у невољи, а Човекољубац одмах одговара на
моју поверљиву молитву и невоља нестаје. Он нам је увек близак. Само што
га ми не видимо, али зато можемо живо у срцу да Га осетимо. Туга је - смрт
срца, отпад од Бога; мир и покој срца при живој вери јасно показују да је Бог
увек код мене, да у мени обитава. Само Он може да нас ослободи од туге.
Ово говорим из искуства.
Бог је свуда присутан. Он испуњава сазвежђа, као и простор мисли. Кудгод
моје тело и дух иду - свуда срећем Бога, свуда ми он излази у сусрет.
Ми можемо да мислимо само зато што постоји неизмерни мисаони елемент,
као што дишемо јер постоји безграничан ваздушни простор. Наше
размишљање тече непрестано само под предусловом једног неизмерног
мисаоног духа.
Све живо, обдарено душом, дише и не може да живи без ваздуха. Сви
слободни, умом обдарени духом, анђели и људи, живе у духовном ваздуху
Духа Светог и не могу без њега да живе. "Кроз Духа Светог свака душа се
оживљава". Знај, Дух Свети стоји у истом односу према души као ваздух
према телу.
Цео свет почива под окриљем Божјим, сви редови анђела, сви људи, свако
створење, сви материјални светови. Он све осветљава својом духовном
светлошћу, или својом природном светлошћу. Он све загрева својом
духовном топлотом или сунчаном топлотом. И као што птица чује испод
својих крила цвркутање њених младунаца, тако и Господ чује сваки наш
уздах и сваку нашу молитву.
Кад се молиш Оцу, Сину и Светоме Духу - Тројичном Богу, не тражи Га ван
себе, гледај Га у себи, као Оног који у теби живи, који те сасвим познаје, свег
те прожима: "Зар не знате да сте ви храм Тројичног Бога и да Дух Божји у
вама живи?"
Имај у виду да је Бог у теби као Његовој слици и прилици, увек и на сваком
месту присутан; ти мислиш посредством Оца, Говориш посредством Сина
(Речи), делујеш кроз Духа Светог. Оно што је светлост за тело - то је мисао
или Бог Отац за душу; што је храна за тело - то је за душу Реч, што је дисање
и топлота за тело - то је Дух Свети за душу.
Ко је Христу близак, често Му се обраћа свим срцем, има Га увек у свести и
често изговара Његово име. То је само по себи сасвим разумљиво, јер се
човек без Христа осећа нерасположеним и слабим. Људи који су Христу
блиски, они Њиме живе; Он је њихово дисање, њихова храна и пребивалиште
- све њихово; и на основу блаженства која пружају Његово име и Његова
свеблагодатна веза, они се целим својим бићем припијају уз Њега и у Њему
налазе неисказано блаженство.
Срдачна вера у духовни свет, пре свега у свеоживљавајуће и осветљујуће
Сунце истине - Христа, оживљава - при чистој савести - душу. Ова вера мора
да се претвори у посматрање срца. То значи да душа мора истовремено да се
подигне изнад своје мрачне, чулне природе и да посредством једног - по
могућству чистог посматрања - продре у духовни свет. Овде она налази свој
прави живот. То говорим из искуства.
У својој унутрашњости ми поседујемо духовно око, са којим се бескрајно
више запажа него са телесним оком које је само оруђе његово. Ово духовно
око посматра појаве духовног света, пре свега Бога, то сунце разума, и дела
Његове мудрости и свемоћи. Ово занимање зове се посматрање, удубљивање
или гледање; оно може да се простре у недоглед као што је сам Бог бескрајан.
Оно има ту особину да чисти душу, да је усавршава и приближава Богу -
праизвору мисаоног светла. Тада ми, према мери Откровења Божјег, гледамо
хијерархију анђела, њихову духовну светлосну природу, духовну лепоту,
њихову доброту и љубав према Богу, између себе и према људима; њихову
бригу за људске заједнице и за појединце. Духовно око се, такође, окреће и
према људској унутрашњости; овде се његово служење односи на
самоиспитивање, самопознавање, свету трезвеност и стражење над свим
својим мислима и покретима душе. Замисли, ти гледаш неприступну светлост
из које је произашла светлост сунца, месеца и сазвежђа; сагледаш ону
пралепоту из које потиче сва људска лепота, љупкост и разноликост појава;
сагледаш љубав и њено спасоносно дело. Сагледаш, најзад, у жару љубави, у
недокучивој светлости Његовог савршенства - зрачећег Творца неба и земље.
Шта ћеш при том да осећаш? Знај, хришћанска вера припрема сваког човека
за такво гледање."Дневник је изазвао велику пажњу. До 1894. он се појављује
у четири издања. Стручњаци указују на његову изузетност: "Ова књига је у
стању да код пажљивог читаоца изазове јак преокрет у срцу. Њене
продуховљене мисли делују снажно. Оне отварају један заиста нови свет. Са
пуно љубави и исцрпно оне дају одговор на сваковрсна питања нашег
испитивачког разума. Ја никада нисам нашао јасније и тачније одговоре."
(Презвитер Г. Сперански, у писму редакцији "Руског поклоника"). Епископ
Теофан Говоров, преводилац "Добротољубља" и редак познавалац отаца
Цркве, поново је изразио своје неизмерно признање у вези са животом и
делом оца Јована: "Што се оца Јована Кронштатског тиче, ја сам уверен да је
он уистину човек Божји. Он је вредан сваког поштовања.. У то се треба
уверити. Његов Дневник је добар. Тамо су светле мисли једне - у Богу живеће
- душе. Он ради у славу Божју и Божја снага га крепи." Дневник се до данас
ревносно чита и цени од духовно искусних: "У својој искрености,
самоодрицању и духовној снази, Дневник оца Јована је у светској литератури
нешто јединствено.
Ту један зналац говори о основним елементима унутрашњег живота. Његова
по сматрања крију дубоко утемељену духовну анализу људске душе, свих
њених покрета, од најболнијег самопознања до благодатног духовног
искуства, и преноси сваком, према духовном узрасту, оно што му треба. Сва
упутства што су их најбољи аскетски списи из старине садржали, овде налазе
свој самостални, савремени израз. Овај јединствени дневник одликује
очигледна стихија благодатног духа, дајући му непресушну актуелност и
свежину, онај печат стваралачког продуховљавања који је сопствен свим
правим светим списима." (Јован Шаховској, "Бело монаштво", Берлин 1932).

Оцена у иностранству
Године 1897. Дневник се појавио у преводу Е. Гуљајева, на енглеском језику,
посвећен краљици Викторији. У то време је Англиканска црква почела да се
интересује за православље. Зато је Дневник наишао на свеопште занимање.
Александар Вајт, доктор теологије на Единбуршком универзитету објављује
своје дело о оцу Јовану у два тома. Први том, "Оцена вредности оца Јована",
садржи неко лико чињеница из његове биографије. Други том садржи изводе
из Дневника. А. Вајт примећује: "Дневник, "Мој живот у Христу" читао сам
неколико пута, потом сам читао све што постоји о животу и делу оца Јована,
и дошао сам до уверења да је он најзначајнији духовни писац нашег времена,
прави мистик духа и искусни молитвеник. Многа његова искрена и снажна
излагања запечаћена су задњом реченицом: "Го је моје духовно искуство".
Кад отац Јован упозорава на мрачне страсти нашег срца и позива нас да их
одлучно одбацимо и да, насупрот свим бурама савести, приступимо светом
причешћу; кад нас позива да се у покајању од свег срца молимо и уверава да
нас Бог увек услиши; кад наводи како се и сам у свој својој недовољности
молио и одмах бивао услишен; кад тврди: "то је моје сопствено искуство" -
све то одражава заиста несаломљив ауторитет.
Безусловност и ватрена ревност овог човека, његово потпуно самоодрицање,
пре свега при сувереном посматрању себе самог, његово благодатно
смирење, његово почивање у Богу, чврсто поуздање у реч Божју - с правом га
чини духовним ауторитетом, духовним вођом највишег реда.
Отац Јован, како је са пуно љубави ословљаван, представља живи потпорни
стуб, једно на далеко зрачеће светло Православне цркве. Ова Црква је
најстарија, најузвишенија од свих хришћанских цркава. Она се ослања
директно на самог Господа и Његове апостоле. По паду Цариграда 1453.
Москва је постала њена света престоница, један снажни ривал Рима. Руска
Православна црква је - што се тиче чистог држања догми, канона, обичаја и
моралних заповести - међу свима најпостојанија. Никад ниједан новитет није
продро у њу.
Она је права тврђава свих који су се одлучили да иду путем спасења. Она је,
кратко речено, она Црква из које потиче отац Јован. Данас, као и пре 40
година, отац Јован станује у малој, неугледној старој парохијској кући са
малим вртом, удаљеној од цркве неких пола миље. Уређај његовог малог
стана је крајње скроман. У његовој радној соби налази се један писаћи сто,
више регала за књиге, столице и један тврди кревет. То је све. Тако станује -
од целе Русије поштован - свештеник Кронштата, који сваке го дине на
стотине хиљада рубаља подели невољнима." Бројне новине и часописи у
Енглеској и Америци, као и у Немачкој, Француској, Италији и другде
приказивали су рад и дело оца Јована.

За 35. годишњицу рукоположења

35. јубилеј 1890. био је друштвени празник. У Кронштат је било дошло на
десетине хиљада људи; гостионице су биле препуне. У катедрали Светог
Андреја служило је 30 свештеника и 6 ђакона у присуству око 7000 верника.
По светој литургији, отац Јован се обраћа присутнима: "Ваша љубав према
Богу и према мени - Његовом слузи, довела вас је данас у ову свечану
катедралу да бисмо једнодушно славили празник вере, празник свештенства
и празних духовне заједнице. У мојој личности ви поштујете свештеничко
достојанство. Част коју ви мени указујете узноси се до Исуса Христа, јер је
све свештенство Његово. Он сам чинодејствује кроз нас, Он - вечни
Првосвештеник.
Хвала вам за ваше дарове. Али, како ћу да примим вашу хвалу? Ја сам само
некористан слуга Христов који сам Његовом силом чинио оно што је требало
да чиним; чак ни то нисам. Моја савест признаје - по мом унутрашњем
човеку - да је много чега недовољног било у мојој служби. Дужан сам да ово
признам и да молим Бога за милосрђе, а вас за разумевање према мојим
слабостима. Ипак, ја свим срцем чезнем за побожношћу и целом снагом ћу
тежити, уз помоћ Божју, да напредујем у том правцу, јер је речено: Будите
савршени као што је савршен Отац ваш на небесима."
Затим следе бројни говори. Као први, обраћа се настојатељ катедрале Св.
Андреја: "Управитељ судбина није без разлога теби доделио да служиш
заправо у Божјем храму Св. Андреја. Апостол Андреј је у своје време био
прорекао нашој отаџбини славну будућност у вери и побожности. А
Кронштат није до сада ни по свом положају ни по својој историји имао
учешћа у делатности Божјих угодника. Ти си дошао овамо као смирени
свештеник и почео да делаш са искреном вером у Божју милост, чија сила све
недостатке попуњава. У простоти и честитости протекле су многе године
твоје неуморне и плодне службе: као свештеника, вероучитеља и пријатеља
људи.
Биле су то године борбе са сопственим слабостима, као и са људском
тврдоћом срца. Те борбе су трајале све док слава твог непрекидног залагања
у служби љубави и у молитви није захватила срца свих верујућих у Русији. А
данас је овај усамљени град, који је до сада покривао само војне и трговачке
интересе, кроз твоју делатност постао исходиште религиозно-моралних
вредности. Ова катедрала, коју си ти битно проширио и украсио, не може
више да прими у себе све оне људе које си ти у вери загрејао."
Протојереј Ф. Орнатцки, делегат друштва за религиозно-моралну обнову,
изјављује: "Исус Христос назива будућу делатност својих апостола и
њихових следбеника "светлост света". Према потреби времена Он поставља
изузетне појединце на хришћанско радно поље. У такве, без сумње, спадате и
Ви. Залуталим људима нашег времена потребна је, пре свега, непоколебива
вера, топла молитва и неуморна делотворна љубав, што Ви, у ствари, собом
отеловљујете. Тако сте Ви сачували од пропасти безбројне људе, увели их у
врлине и приближили Богу."Редактор часописа "Руски поклоник" каже: "Наш
слављеник је свима познат као - ,отац Јован Кронштатски". Многи не знају
његово презиме. Као један од великих, попут Кнеза Александра Невског
(руски национални јунак), и он носи име места својих јуначких дела, својих
освајања и победа. Он је у Кронштату васпитао неколико генерација руске
омладине у морално - хришћанском смислу; овде је он остварио огромна дела
љубави према ближњем, као нико други у толиким размерама. Овде је он
безбројне научио топлој молитви, да се од срца кају, да се одлучно и заувек
према добру окрену. Овде је он, такође, открио благодатну снагу исцељивања
и тиме најуверљивије посведочавао веру. Оно што је овај духовни јунак
постигао далеко превазилази границе Кронштата; његова дела служе целој
отаџбини. Тиме је он постао духовни васпитач и вођа свих који за њега чују,
који му се обрате." Протојереј Путјатин изјављује: "Отац Јован у свом
свештеничком делу следи обрасцу самога Христа. Кроз њега у свет улази
светлост Божје благодати и осветљава све који га срећу... Његов долазак
свакоме до носи радосно уздање. Он је увек међу људима. Он једе са
пропалицама, проналази порочне и чини да многи од таквих мењају свој
живот. Њему долазе дворјани и војсковође са својим невољама. Њему доносе
болесне и бесомучне - и он их лечи. Њему се исповедају дуго скривана
злочинства, и он узима страдања људи на себе. Он исхрањује хиљаде гладних
и после десетина година њиховОг свакодневног храњења још многе корпе
остају пуне. Из њега излази чудесна слобода и милосрђе ... После испуњеног
радног дана он проводи ноћи у молитви. Пред нашим очима се понављају
догађаји какви су нам познати из Јеванђеља и Дела апостолских." За време
свечаног ручка рађају се бројне здравице. Потом отац Јован напушта своје
госте, да би наставио празновање у Дому радиности.
Милиони за друге "Дајите и даће вам се" (Лука 8, 38)
Друштвена делатност оца Јована расла је из године у годину. Он подиже
радничке домове са радионицама и ноћним склоништима за беспослене;
оснива дневна боравишта и сиротињске домове, основне школе и радничке
школе за сироту децу; уређује бесплатну лекарску службу за невољне;
помаже цркве и духовне семинаре, оснива и издржава четири манастира.
Затим, помаже безбројне добротворне организације, приватна лица и
просјаке.
Одакле отац Јован узима средства за све то? Цела Русија их шаље своме
молитвенику; хиљаде рубаља од богатих и копејке од сиротих. Дневно пошта
доноси до 200 новчаних пошиљки. По изјави његовог секретара, годишње
стиже око милион рубаља. Више од тога дају лично у руке оцу Јовану они
који му се непосредно захваљују за учињена добра.
Сваки дан стижу и пакети са богатим поклонима. Ту су скупоцени црквени
сасуди, уметнички обрађени златни крстови, златне кадионице и златоткане
одежде са бисером и драгим камењем у вредности од стотине и хиљаде
рубаља. Сви ови драгоцени предмети пуне црквену ризницу у Дому рада и
чине је највреднијом у Русији. Други пакети садрже свештеничке одежде,
мантије и др. Све су то дарови захвалних и дубоко оданих људи. Они себе
сматрају срећним кад могу према оцу Јовану да изразе у овом виду своју
захвалност, да нешто учине за њега и за Божје дело.
Али, то ни издалека није све. Њему се по клањају куће - за његове установе,
пољска имања - за његове манастире, парни бродови са свом послугом - за
његова путовања. Љубав народа не познаје границе. Ова река поклона
непрестано расте.
Зашто му људи поклањају новац? Зато што је он распалио њихова срца према
добру, зато што у њега имају поверења и сигурни су да ће он тај новац да
употреби боље од њих самих. Од новца оних који су доживели обнову свога
срца и душе подижу се школе и сиротињски домови, ноћна склоништа и
радионице где се загревају људи који су годинама страдали од физичке и
моралне хладноће.
Иницијативом оца Јована променило се и лице Кронштата. У њему настаје
цео један ред уочљивих зграда у чијој изградњи су сиромашни нашли
запослење, хлеба и духовне потпоре. Преко 20 година је он финансирао свој
Дом радиности са свим његовим уређајима социјалне намене, и на крају му
завештао око милион рубаља. Сем тога он даје Братству св. Андреја око пола
милиона рубаља као резерву за његово издржавање. Стотине хиљада рубаља
поклања за остале радне установе, семинаре, сиротињске домове и школе по
целој Русији, као и за изградњу школа и цркава на Сибирској железници.
Нарочиту бригу ужива његово родно место - Сура.
Захваљујући његовој помоћи, зидају се нове цркве а старе реновирају. Он
шаље скупоцене сасуде, иконе и одежде безбројним црквама по целој Русији.
Отац Јован је почасни члан многих добротворних установа. И у иностранству
руске школе, болнице, удружења и мисионарски центри добијају његову
помоћ. О томе сведоче захвална писма и повеље краљева. Преко свега, отац
Јован помаже безбројна приватна лица, сиромашне ђаке, студенте, болесне и
оскудне. Суме од по 300-500 рубаља за сваког од њих нису реткост. Једног
само дана, 28. августа 1893. послато је 13.000 рубаља на 192 молиоца.
Дне(r)но се такође милостиња дели на 1000 до 1500 просјака.
Отац Јован не подваја личности; даје сваком који му се обрати: сиромашним
католицима исто као и Јеврејима, хришћанима и Татарима. "И они треба да
славе Бога" - говорио је он.
Поред новчане помоћи коју његов секретар спроводи, отац Јован и лично
дели новац којима је потребан. Нико од њега не иде неутешен. Где види
потребу, он вади стотине рубаља из свога џепа који се непрестано изнова
пуни, и пружа их, најчешће не бројећи. Његова десница заиста не зна шта
чини његова левица. У својој бестрасности њему није стало до вредности
новца већ до љубави према ближњима. Он бележи: "Дајте и даће вам се; јер,
по мери којом мерите биће и вама мерено. Ове Господње речи се на мени
непрестано испуњавају. Ја по могућности дајем све што поседујем и добијам
од других, по Божјој процени, све у изобиљу. Каква само поплава различитих
добара без мере и краја. Оче, хвала Ти за Твоју издашност и за сву утеху!"
Притом он има начело: "Ја лично не поседујем сопствени новац. Он се мени
даје. Често не знам од кога долази. Зато и ја не гледајући дајем новац тамо
где он може да донесе корист. Ако те и свакодневно моле за милостињу, буди
спреман да је даш. Не дајеш твоју својину, него својину Божју. Твоја је само
добра воља. Ти си само извршилац Божји, слуга мале браће Христове. Стога
радосно и у смирењу врши своје дело. Такав твој рад биће богато - преко
мере награђен, зато и ти буди дарежљив према другима и немој им давати по
заслузи, већ према њиховој потреби. Све добро које другима учиниш вратиће
ти се, раније или касније, као и све зло које си коме нанео враћа се у твоју
унутрашњост. Мисли на то да је Бог правичан у највећој мери, до последњег
слова.
Хришћанска љубав радије прихвата да поднесе свако ограничење, него да
себи дозволи љутњу, огорчење или роптање против оних који нас из своје
немаштине, због слабог карактера или тенденциозно узнемиравају, живе на
терет других. Јер, где је љубав тамо је и Божја благодат, доброта, мир и
изобиље. Хришћанин је спреман да претрпи све, само да не изгуби благодат
која је за њега највише добро." Отац Јован упознаје људе у светлости Божје
благодати и према њима се односи онако како га благодат на то упућује.
Понекад он одбија да прими и велике суме новца, ако осети да је тај новац
неправедним начином стечен. Тако једном, на путу за Финску, улази у његов
вагон нека госпођа и даје му за сиромахе чек на двадесет хиљада рубаља. Али
он одбија: "Ја то не могу да примим, то је непоштено стечено". Жена
потрешена признаје да је то стварно на превару добила и, после овог случаја,
променила је свој живот. - Другом приликом му, после службе Божје, једна
угледна госпођа пружа велико паковање новчаница са тридесет хиљада
рубаља у добротворне сврхе. Али на то отац Јован није обратио пажњу. Он
оштро погледа ову госпођу и упита је на који је начин дошла до тог новца.
Поглед му је продирао дубоко у њено срце. Немоћна пред њим да сакрије,
она признаје да је то богатство зарадила блудом. Али је истовремено тврдила
да је одавно прекинула ово прљаво занимање и моли га да овај новац прими
као покајање за њен грешни живот. Али отац Јован то не прихвата: "Ако си
своје богатство кроз грех зарадила, онда га ти сама подели на сиромахе.
Прихвати се часног посла и стичи свој новац поштено. Од такве зараде
донеси ми неколико копејки, и то ће онда бити твоја права жртва покајања
пред Богом."
Оца Јована на његовом путу не може нико да поткупи. Река злата не чини на
њега никакав утисак; он у томе нема свој део. Док се милиони сливају у
његове руке, он увек живи у истој малој сурој парохијској кући, са истим
својим скромним покућством. Он ни пару не оставља по страни да се нађе, ни
за себе ни за своје. Некористољубив, чиста срца, он обавља службу и дневно
раздељује сиромашнима око себе све што има. Зашто он то тако чини? Зато
што се не ослања на себе и свој капитал, него на Бога. И то његово поуздање
никад га није напустило.
За оца Јована је новац, као такав, без вредности; за њега је битна пуноћа
Божје благодати која на њему почива. На то се једино усмерава сва његова
пажња. Тај сунчани Божји дар, који га испуњава, отвара према њему срца
других и од њих онда долази та златна река обиља. Он из искуства зна: не
брини се за новац. Ако ти је потребан, Бог ће те засути њиме као маном у
пустињи. Јер Његова је земља са свим њеним добрима. Тежи само Царству
Божјем, труди се да поправљаш људе, да их учвршћујеш у вери и да
доприносиш њиховом спасењу. Утврђуј себе самога у томе, чисти своје срце,
обављај савесно своју дужност, испуњавај брижљиво све своје задатке, а
новац, јело, одело и све што ти треба - добићеш у обиљу.
 IV ДЕО - ДУХОВНИ ОТАЦ РУСИЈЕ
Отац Јован је молитвеник Русије. Народ га поштује као да је патријарх.
Стотине хиљада долазе у Кронштат да би добили његов савет и благослов.
Његова путовања су као победни тријумфи. Цар му поклања своје нарочито
поверење. Главари цркве му признају благодатну снагу духа. Небројени
помажу његову друштвену делатност, која се протеже преко целе Русије.
Али, његова најосновнија брига је - живот у Христу. Он ревнује у томе и
бележи своја благодатна искуства у свом дневнику, која многима служе као
путоказ. Људи му се све више обраћају по духовним питањима и он их води
смерним хришћанским путем - срцепознању. При свему томе, он обавља
своју редовну свештеничку дужност и кроз њу служи Богу и људима.

У северном завичају
Посебна брига оца Јована је његов завичај Сура. Од 1890. он путује тамо
скоро сваке године у рано лето. То заморно ходочашће на гроб свога оца он
посматра обавезом љубави према ближњем. Пут иде преко Архангелска,
Онешког језера и северне реке Двине, ка североистоку. Према токовима река
он више пута мења брод. Кад је суша и ниска вода, делови пута мора да се
савлађују "тројком" преко неравних путева.
Данима он проводи на пароброду, у пратњи неколицине од своје духовне
деце. "Ја се овде одмарам; на броду могу стварно да се одморим. Понекад ми
моја популарност пада тешко, нигде не могу да будем непримећен." На ово
мало квадратних метара, сасвим окружен водом, он ужива краткорочну
слободу, после једне дуге године замора. Али и овде није без посла. Чита
Јеванђеље и свете Оце, пише свој дневник или припрема беседу за наредно
богослужење. Уз то се од срца радује Божјој природи.
Само неколико "срећних" могу на овом путу да прате оца Јована. То су
свештеници, монахиње, чланови Братства св. Андреја, студенти и занатлије.
Често путује са њима, један део пута, и игуманија Таисија. Она воли
Левшински манастир и стара се о новом манастиру од Суре и његовом
одељку у Петрограду и Архангелску. Верни пратилац је и дрварски трговац
Киркалов. Као дубоковерујући човек, он поштује великог молитвеника,
подиже у своме селу цркву, помаже у Архангелску Дом сурских сестара и
даје редовне прилоге манастиру у Сури.
Стални путни пратилац је и бароница Т., чији је муж на угледном месту у
државној администрацији. Она је 16 година носила тешко страдање које је и
домаћим и страним лекарима пркосило. Најзад се обратила оцу Јовану. Он се
молио и она је оздравила. Прича: "Осећала сам, потом, да не могу више да
живим на уобичајени начин. Отишла сам код баћушке да питам за савет.
Он ми је рекао: "Помажи сиромашнима и захваљуј Богу". Ја сам се онда
преселила у Кронштат, у једну собицу Дома радиности. Тамо сам запослена у
библиотеци и руководим продајом књига. Сад сам срећна што могу
свакодневно да идем на свету литургију и да се причешћујем." Бароница увек
на путу узима последње место, држи се неупадљиво. У својој бродској
кабини она има доста свећа, малих икона и духовних књижица за дељење.
За време пловидбе, отац Јован је радо на палуби, моли се и посматра. Тада га
сви остављају на миру. Преко дана, он прилази једном или другом сапутнику.
Често говори са игуманијом Таисијом. Погледај ту жарку вечерњу румен.
Колико светла, топлоте и лепоте зрачи то сунце. Диван је Бог у својој
творевини. А колико је узвишенији Он сам, Сунце разума, наше најчистије
Светло. Господе, како Ти само оживљујеш, загреваш и осветљаваш душу, и
како су бескрајно сироти јадни неверници.
Баћушки се често обраћају појединци из пратње за усамљен разговор. Он
добре воље свакоме излази у сусрет. Један га свештеник пита: "Баћушка, шта
Ви радите на дугом путовању, у чему проводите време?" "Ја се молим
непрестано - одговара отац Јован брзо - и уопште не могу да разумем како
може да се живи без непрестане молитве. Молитва је дисање душе."
Једна сељанка га моли: "Баћушка, научи ме да се молим!"
"То је најлакше, у исто време и најтеже. Дете моли на свој начин, моли оца
или мајку. И ми смо деца небеског Оца. Зашто се претварати? Говори Му све
онако како ти је на срцу и изнеси пред Њега твоје потребе. Господ је близу,
Он слуша твоју молитву. Али буди мудра, пажљива и чувај свој ум."
"Ја се мало молим, баћушка, послови ме притешњују, увече падам мртва
уморна у постељу и будим се са бригом и обавезама."
"Молитва и спасење не зависе од много речи. Читај мало, али читај свесно, са
топлином срца. Пре свега, међутим, преко целог дана чувај сећање на Бога,
скривену, унутрашњу молитву. И ја сам немам времена за дуго манастирско
правило, али, где идем и стојим, мене прати сећање на Бога. Ја Му се молим у
духу, задржавам се пред Њим, гледам Га пред собом. Мисао на Његову
близину никад ме не напушта. Потруди се и ти у томе."
Отац Јован разговара и скупно, са свима присутнима; увече узима Свето
писмо, чита из њега и тумачи прочитано. Сви путници са брода присуствују,
такође и послуга. Само два крмара страже на својим местима, али и они са
пажњом слушају То траје до дубоко у ноћ; на крају отац Јован благосиља и
отпушта све. Тад он, неуморни, врши своју вечерњу молитву и припрема се
за сутрашњу литургију.
Отац Јован успут посећује села, градове, манастире. Где се заустави да служи
дневну литургију, звона свечано одзвањају. Хиљаде људи, из целе околине,
жури према цркви.
Прост народ му се примиче у страху Божјем и у њему гледа оца, пред којим
се износи цео мукотрпни живот. Где је стока крепала, нека кућица изгорела,
где црква има потребу за обновом а сопствена средства не стижу, тамо се
полаже нада у његову помоћ. Он прихвата, теши и помаже.
Градски свештеник из Витерге хвали његово залагање: "Где Ви, баћушка,
дођете, радосно одзвања велико празнично звоно. Све се радње затварају, цео
посао стаје. Народ се полетна духа скупља на топлу молитву. То није
зачуђујуће, јер Ви сами подсећате на велики пламен. Као што ватра све
загрева, тако и пламен Ваше молитве захвата све присутне, свештенике и
лаике, и цела се црква ревносно и топло са Вама моли."
Разна збивања сведоче о сили такве молитве. Један из те пратње казује: "У
лето 1894. носио нас брод, по северној Двини, крај села Троицкоје. На
хоризонту се појавили димни облаци. Што смо даље возили уз реку, то је дим
бивао све гушћи; мирисао је ароматично: шуме и тундра горе. Деветнаестог
јуна пристижемо, рано ујутру, у село Јагрич за Божју службу. Дан је чист и
сунчан. Сељаци су пред селом, вуку воду и поливају земљу; сви са страхом
очекују пожар који се ближи и собом доноси, полако али сигурно, пустош.
Чим је наш брод пристао и црквено звоно одјекнуло, сви су прекинули посао
и пошли у цркву. Они се туже оцу Јовану за сушу и ватру која прети
њиховим кућама и моле за његову помоћ. Отац Јован осећа њихову невољу и
снажи њихово поуздање: "Све што верујући тражите, ви ћете и добити. Сад
ћемо заједнички да се молимо за кишу!" И отац Јован служи и моли се са
њима из све снаге, док није са његовог лица потекао зној.
Кад је после службе Божје, око подне, окружен народом изашао напоље, небо
је било пуно облака. Док је улазио у брод, киша је увелико почела. Сељаци се
тискају на обали. Један старац иступа из њихове средине: "Оче, три месеца
није било код нас ни капи кише, жега је исушила наше њиве, ватра опколила
наша насеља. И Ви сте се, на нашу молбу, помолили Богу и Он нам шаље
кишу. Ми се од срца захваљујемо." - "То је учинио сам Бог" - одговори отац
Јован и приклони пријатељски своју главу. Кад је брод кренуо, њих неколико
је почело да пева један псалам, више хиљада глава прихвати певање, док их
пљусак није надгласио. Села су била спасена.
Такви догађаји у животу оца Јована нису реткост. Он се увек захваљује Богу
за услишену молитву и бележи: "Господе, ја Ти захваљујем. Ти си опет на
моју молитву послао благу кишу после упорне суше и угасио си пожар шуме
који је претио Твојим људима; јер Теби је све лако остварљиво."
Брод плови даље. "То је моја верна Северна Двина" - шапуће отац Јован за
себе и гледа силну реку. Како је често пловио њоме као ученик, касније као
незапажен студент, од Архангелска за Суру. Сад путује сопственим бродом у
свој завичај, окружен по штовањем и љубављу.
Најзад, брод скреће у реку Суру. Пред нама лежи село Сура. Чим је брод био
на домаку ока, поче да удара велико црквено звоно - као о Ускрсу.
Пристаниште је украшено цвећем. Цело село, са свештеником на челу, креће
пред оца Јована. Сви се тискају око њега, сваки добија његов благослов. То
траје доста времена. Потом се отац Јован, праћен од свих, жури право у
новосаграђену цркву св. Оца Николаја.
При освећењу ове цркве, јуна 1891, он је говорио: "Богу нека је хвала! Није
више сан него пуна стварност. У овом сиромашном насељу, где су до сада,
између десет дрвених кућица, стајале две дотрајале црквице, сазидана је ова
лепа камена црква. Њу је саградио син сиромашног чтеца из овога села, у
којем су током 350 година служили свештеници из рода Сергиева.
Благодарећи Господу, ја сам овај Његов дивни Дом изградио без државних
средстава. Кад су људи у Петрограду и Москви сазнали за ову моју намеру,
нетражено су ми слали своје прилоге. Велики кнез Георгије Михаилович
поклонио је иконе за иконостас. Наша црква је плод руске вере. Господе, ја
волим Твој храм као што син воли очеву кућу - то станиште где нам се Ти
тако чудесно приближујеш, где се кроз животодавну тајну са нама
сједињујеш, чистиш нас, освећујеш и обнављаш; овај дом у којем се чита Реч
Твоја и сви ми заједнички пред Тобом стојимо.
А сад се обраћам вама, члановима ове сеоске парохије. За вас сам ову цркву
саградио; будите ње достојни. Посећујте недељом и празником Божју
службу; молите се јасно и искрено Богу. Молите Га за Његову благодат, мир,
здравље и спасење. Молите се такође за оне који су изградњу ове цркве
помогли својим средствима.
Да бисте Божју службу разумели, учите се да читате. Са великом жалошћу
сам приметио колико је аналфабета у Сури, и зато сам одлучио да направим
велику школску зграду, са свим што је за наставу потребно. Дрво за то већ је
припремљено. Стога вас у име Божје све молим, и родитеље околних села, да
пошаљете своју децу у будућу школу. Она ће учити да читају и пишу, учиће
занате и рукодеље, да тако буду од користи и себи и другима. А пре свега да
се уче да разумеју Божју службу и Заповести Божје, да честито живе за
спасење своје душе. - Идите ревносно са својом децом у цркву, навикните их
мољењу, учењу и раду; само тако ћете у обиљу да живите и сиромаштво вас
неће више притискати." - Отац Јован познаје нужду тих сељака који су
задужени код трговаца и кафеџија и стоје пред крајњом бедом.
Ускоро је почела изградња школе, која је 1893. била отворена. Тог пута је
отац Јован одмах по доласку у Суру пожурио у саграђену школу и прегледао
у њој све до ситнице. Учионице су биле угодне и светле, све је устројено
просто и практично. Већ првог дана појавило се 60 деце. Идућег дана је,
непосредно после свете литургије, извршено веома свечано освећење школе.
Отац Јован се топлим речима обраћа учитељима и ђацима. Потом благосиља
свако присутно дете, понаособ; свако добија по једно Јеванђеље, Псалтир и
неколико књижица верске садржине.
Идућег јутра он држи у Светоникољској цркви свету литургију и свим
становницима села даје свето причешће. Потом одлази, праћен од свих, до
новосаграђене црквице на гробу његовог оца Иље Сергиева и до гроба
његовог стрица, свештеника Михаила. Тамо отац Јован држи парастос.
У осталом времену свога боравка, он се неуморно стара за становнике Суре.
Прво се обраћа свештенику и пита за његово стање. Затим, посећује своје
сроднике. Пред новом сеоском кућом коју је дао да се подигне, седи крупан
сељак, а поред њега доброћудна стара сељанка у народној ношњи. То су
сестра оца Јована и његов сестрић; ту, у близини, стоје млађе снаје и
синовци. Сви су они сељаци и понашају се крајње скромно. Отац Јован им
помаже као и целом селу, ни више ни мање.
Сви они прихватају ту помоћ са великом захвалношћу. Он се угодно осећа
међу њима и са усрђем слуша о њиховим судбама, радостима и невољама.
Потом иде да и остале посети.
У Сури се отац Јован задржи обично 3-4 дана. Кад све види и обави, он
путује назад. При растанку, цело насеље га прати до пристаништа, где се
растају и он благосиља свакога од њих. Кад брод крене, он још дуго стоји на
палуби; очи су му везане за ово вољено завичајно гнездо, са молитвом да би
Господ овај заостали народ просветио светлошћу своје истине.
Неких година пут је особито тежак. Ако због суше вода опадне, брод не може
да приспе до Суре, него остаје око 100 миља да се савлада коњском запрегом,
преко локвастог и често песком засутог пута. - Тако се десило 1901. Његови
пратиоци путују испред њега и замарају се на лошем путу. Отац Јован их
престиже својим кочијама, маше им у пролазу живахно и са добродушним
осмехом. Тада се путници осете духовно освеженим. "Каква је само благодат
овом човеку дарована. Чим те погледа обрадује те као са златном рубљом" -
довикује кочијаш.
На свом повратку отац Јован застаје у Архангелску. Ту посети епископа и
служи у Благовештењској цркви свету литургију.
Предвече одлази до председника општине, а онда код ректора његове раније
богословије. Ректор му подноси извештај о делатности оних установа које
отац Јован новчано помаже. Кад стигне он радо иде до парка којим се некад,
као студент, шетао.
Ноћу се путује. Идућег јутра пароброд стаје тамо где живи друга сестра оца
Јована, попадија. Ту он служи свету литургију, а потом излази са родбином
међу мештане и диви се необично лепом изгледу широке и снажне Двине са
њеним острвцима и рукавцима. Увече се пут наставља.
Оснивање манастира
Многи људи, да би водили свој духовни живот, имају потребу за
усамљеношћу. Зато је отац Јован око деведесетих година основао четири
женска манастира за своје духовне кћери: Левшински манастир у
Новгородском округу, Светојовањски манастир у Сури, Воронцевски
манастир код Пскова и угледни Светојовањски манастир у Петрограду.
Светојовански манастир у Сури је назван тако у част његовог заштитника -
св. Јована Рилског. Његов темељ постављен је 1896, а у јуну 1900. је било
освећење. Тај манастир је просто али пријатно устројен. Манастирска црква
прима 600 верника. Од ње почиње стамбена зграда са двадесет светлих
великих соба за по четири монахиње, а у продужетку су околне економске
зграде. При отварању манастира дошло је 120 искушеница, младих девојака
из целе Русије, многе из племићких кућа. Оне су овамо дошле свесно,
спремне на свако самоодрицање. Снажан беседнички дух оца Јована је њих
подстакао на ову животну одлуку. Он им се сад обраћа: "Божје провиђење ми
је доделило да у моме завичају оснујем овај манастир." Тиме је мени,
сестрама и становницима Суре пала у део највећа Божја благодат. Јер
манастири су освећена места молитве, послушности и свих хришћанских
врлина, и живи образац честитости и радиности. Драге сестре! Ја бих желео
да вам кажем како ви у овом светом здању треба да живите и чему треба да
стремите. Ваша прва брига нека буде непрестана мисао о Богу и - молитва.
Затим, стално уздржавање, чистота у мислима и осећањима; физички рад и
безпоговорна послушност у постизању смирења и стрпљења према Христовој
заповести. То би требало да буду ваше водеће обавезе. У манастирском
општежићу су буна, самовоља, свађа и осуђивање других - неприхватљиви.
Ко се о све то греши, треба га искључити из заједнице. Ви сте сестре дошле
овде да бисте кроз молитву, смирење, послушност, уздржање и рад
ослободиле себе од слабости. Чистите се дакле кроз духовни и физички
напор, да бисте достигле спасење ваших душа и задобиле вечито блаженство.
Држите према Господу верност и потврђујте је кроз ваше владање."
Отац Јован се брине како за одржавање манастира тако и целог села. Он је
дао да се подигне радња где мештани јефтино набављају рибу, по
произвођачкој цени. Подиже циглану, стругару и млин у корист манастира,
где сељани налазе себи посла. Истовремено и оснива старатељство за бригу
око ових установа, да одређује цену роби и надницу радницима. Приликом
својих посета, он надгледа ова предузећа и брине се за њихов напредак.
Том старатељству отац Јован даје и не малу готовину, од које су камате ишле
у корист манастира, а 1899. он му поклања свој пароброд "Св. Никола" -
теретнопутнички брод да би се њиме олакшало превлачење робе мимо
посредничког профита.
Затим, оснива два огранка матичног Сурског манастира, у Петрограду и
Архангелску.
У повратном путу отац Јован скоро сваке године посети манастир
Левшински; настојници, игуманији Таисији даје многа вредна упутства и
обавештава се о свим потребама манастира. У рано јутро он шета - молећи се
- кроз росносвежи парк. Онда служи јутрењу и литургију, исповеда присутне,
држи беседу и причешћује 400 монахиња, раднике и посетиоце.
Док је у манастиру, монахиње се ослобађају свих тешких обавеза да би
учествовале на свим богослужењима и да би слушале упутства за свој
унутрашњи живот. Све оне ревносно користе ову прилику.
Једна монахиња пита: "Баћушка, Ви осећате близину Божју?"
"Да, сестро моја, ја Га осећам сасвим близу. Он је стално са мном, по речима:
"Ја ћу код њих становати". Како бих иначе могао све ово да издржим, кад не
бих имао благодати Божје."
"Да, Ви се много трудите, Ви се цео жртвујете, Ви себе заборављате."
"То је претерано речено. Ја се, у ствари, уз помоћ Божју и према својим
снагама трудим за спасење људи. Свештеници као следбеници апостола,
треба да живе за своју парохију а не за себе."
"Може ли, баћушка, човек у време овог живота да се ослободи од страсти и
искушења?"
"Наравно не може. Мора непрестано да пази на себе. Мир душе са Богом
задобија се, пре свега, кроз будност. Ко води духовни живот и ко се труди за
своје спасење, непрестано мора да пази на себе и да контролише своје
покрете срца и разума. Непријатељ вреба и тражи да нас зароби. Чим открије
неку пукотину, један тренутак непажње, упада у душу и почиње у њој да
газдује.
Сваки хотимичан или нехотичан грех оптерећује душу и руши њен мир.
Последице су немир, пометеност, неспокојство и потиштеност. Души је
тешко да поново дође у ред. Потребно је најбрже - најунутрашњије покајање
срца по речима: "Призови ме у невољи својој и ја ћу те услишити" (Пс. 50,
15). Господ познаје наше слабости. Он је спреман да све опрости, чим се
искрено покајемо. Ја говорим из искуства."
После вечерње, сви заједнички дуго седе у башти. Отац Јован надугачко
објашњава Откровење Јованово. Потом, дуго још остаје напољу у самачком
богопосматрању. Слично протичу и наредни дани.
На дан одласка, отац Јован обедује заједно са сестрама и посећује духовнике
манастира. На растанку, он још једном објашњава основне елементе духовног
живота и благосиља сваку монахињу. Онда га игуманија са манастирским
хором прати до пароброда, уз духовне песме. Док се удаљује, отац Јован са
палубе даје последње благослове.
Путовања као народни догађај
Задаци оца Јована се све више повећавају. Све више људи му се обраћа. Из
целе Русије долазе телеграми са молбом за његову посету и молитву. Он
чини што је у његовој моћи. Цела Русија постаје његова парохија. Моле га да
освети многе цркве, разне друштвене установе, болнице, санаторије, домове
радиности и др.
Отац Јован служи на разним свечаностима; тако по жељи цара Николаја II
служи у његовој зимској палати. На путовањима га заустављају да служи у
многим местима, у школама, семинаријама и духовним академијама,
интернатима и сиротиштима, у домовима слепих и хромих. После многих
позива, он посећује Воронеш, Харков, Кијев, Вилну и друге градове, где га
сачекују десетине хиљада људи.
Његова посета Кијеву 1893. припада историјским догађајима овог града. Кад
је 16. априла навече стигао тамо и отсео у митрополији, чуло се клицање
многих хиљада људи који су испунили били улице око ње. Чекали су га целу
ноћ. Он их је примао од 4 сата ујутру. У 8 часова, у пратњи владике и
генералног гувернера упутио се ка цркви. Цео Кијев је узбуђен, рад је
обустављен, радње су затворене.
За време службе, у катедрали се од притиска света ломи гвоздена ограда.
Црквени простор недостаје. Ни иконостас не може да задржи притисак света.
Отац Јован се одлучује да напусти цркву и да на великом градском тргу
одржи молебан. Слика подсећа на прва хришћанска времена. Трг, све куће
наоколо, кровови и све околне улице су препуне. Преко 60.000 грађана је на
ногама.
Потом отац Јован посећује најугледније личности града. Одлази до
Светоандрејског сабора, светог историјског здања Кијева. Та црква лежи на
једном узвишеном месту кијевског брега, у живописној околини. Од ње се
гледа далеко низ Дњепар и околна брда. Његов поглед мирује на блиском и
удаљеном кијевском пејзажу. Његове мисли задиру у оно време апостола
Андреја кад је овај на истом месту стајао и указивао на велику будућност
Кијева. Судбина Хришћанства и његове отаџбине, прожимали су оца Јована
најдубље.
И овде се око њега сабрало много народа. Са том поворком он креће према
Михаиловском манастиру. Ту га испуњавају сећања на руско рано
хришћанство. Његов поглед застаје на споменику кнеза Владимира, који је
Русији донео Хришћанство, и на место његовог крштења.
Погружен у ћутање, отац Јован одлази до пештере славне лавре
Кијевопечерске. Он мисли на Божје људе који су овде живели у строгом
самоодрицању и молили се за свет. Они су му још од детињства били блиски.
У пештери он са нестрпљењем пита за обитавалишта пустињака.
Воде га тамо. Усхићен, остаје ту и обраћа се ускршњим поздравом овде
упокојенима: "Ви свети оци, који сте из љубави Божје напустили свет -
Христос воскресе!"
Они су овде бдили и оставили иза себе трагове свога јуначког подвига и
својих духовних достигнућа. Они су постигли оно обожење којем и он сам
тежи. У своје 63 године он доспева, најзад, у место њиховог деловања.
Непосредно, са пуно страхопоштовања, он им се обраћа топло: "О, ви Божји
пријатељи! Свети Павле, ти дете послушности! Учи нас послушности. Свети
Јоване, који си страсти угасио, учи нас да се разгоримо љубављу Божјом."
При пролазу крај ћелија и у цркви светог Антонија и Теодосија он је
нарочито узбуђен. Одлазећи, осврће се назад: "О, ви мудраци, ви философи,
ви који цео свет гоните на дивљење."
За време док се отац Јован моли у великој цркви, пред кивотом првог
кијевског митрополита Михаила, гласно се обраћа ономе који овде духом
живи: "Ти светиљко Божја, ти си нам први веру донео; погледај само колико
духовне деце данас имаш - целу православну Русију!
И поред кратког времена, отац Јован посећује катедралу светог Владимира
која је сад у изградњи. На крају посећује Духовну академију и њеног ректора,
епископа Силвестра. Он поздравља студенте са њему својственом простотом:
Будите здраво, пријатељи моји, Христос воскресе! Студенти спонтано
испољавају своју радост. Кад је напуштао Кијев, непрегледна маса света је
сатима у страхопоштовању чекала пред железничком станицом. То мноштво
је држало примеран ред. Кад се отац Јован последњи пут појавио и давао им
благослов, сви су скинули капе са главе. Дубоко страхопоштовање је основна
атмосфера пред овим човеком Божјим.
Познати психијатар, проф. Сикорски, описује своје утиске: "Долазак оца
Јована био је за Кијев велики догађај. Хиљаде људи из свих народних слојева
чекали су га на улицама; многи су провели целу ноћ напољу да би могли да
виде поштованог. Свуда је владало беспримерно одушевљење, у атмосфери
пуној страхопоштовања и молитве. Њега није маса тражила, него сваки
појединац. Овде су се сретали људи сваког узраста и степена образовања,
разних националности и праваца; младићи, одрасли и старци, радници и
намештеници, ученици, студенти и професори, племићи и слуге;
проститутке, пијанице и луталице. Сви су следили једном импулсу. У
присуству оца Јована у свакоме се будила савест и на најбољи начин се
покретале најидеалније одлике бића. Он данас није био само Кронштатски
свештеник, него молитвеник и целебник, народни јунак, заштитник и
саветник, духовни отац свих. Он је најпознатији, најпопуларнији човек
Русије. Карактерне особине оца Јована покрећу на спонтано дивљење пре
него што се било како анализирају.
Сва његова душевна испољавања поседују неку изванредну дубину и пуноћу.
Његов оштар поглед и фина осетљивост у разумевању психичких стања код
људи су својеврсни. Његово здравље стоји у пуној хармонији са његовим
душевним способностима. Упркос старости - он је свеж, неуморан, крепак.
Његово лице је изузетно добродушно, радосно и благо.
При том, он се непрестано налази у стању највише духовне активности, при
унутрашњој сабраности, умној молитви или узвишеном посматрању. Ово
узвишено расположење, које код просечног човека наступа као редак
изузетак, у његовом случају представља норму. Само у тренуцима крајње
изнурености сличан је другима. Он је увек пун одушевљења и води један,
изнад свих представа, испуњен живот. Он остварује своје идеале са пуно
виталности и жртвује се дневно 20 сати у добровољној служби за ближње.
Очигледно је да смирење, доброта и крајње велика љубав према људима чине
његове најбитније карактерне црте, уз нежно пријатељско опхођење које
премаша сва очекивања. Стога је лако схватљиво што народ жели да види
оваквог необичног, правог човека и да од њега учи.
Његова реч, његово понашање, његова цела личност васпитава друштво.
Стога је његов утицај на народне масе посве лековит. Нигде није било
галаме, немира или испољавања хистерије. Насупрот, владала је зачуђавајућа
самодисциплина; људи су били захваћени здравим, радосним одушевљењем
и тражили да се ослободе моралних бољки. Живот оца Јована је крајње
привлачан и поучан. Тај живот очекује једну - њега достојну - књижевну
обраду и приказ онда кад буде уследило пуно, образложено прослављање
њега. Тада ће овај најузвишенији отац народа васкрснути у свести људи у
пуној својој величини, као пријатељ и заштитник деце, хранилац сиротих,
исцелитељ болесних, учитељ и утешитељ изгубљених и унесрећених, као
прави пријатељ људи и прави свештеник Христов.

Ванредно стање на Волги

У лето 1894. отац Јован посећује градове између Углича и Царицина. У то
време цела област Волге је у ванредном стању. Гдегод он дође, тамо постаје
општи празник и сваки посао стаје.
Четвртог јула отац Јован је на броду за Сибирск. Вест о томе стиже у град
после подне. Одмах се на пристаништу појављује хиљаде људи. Управници
града и племићи плове му у сусрет и потом га прате. Око поноћи пристижу.
Отац Јован поздравља народ из брода и најављује своју јутарњу службу у
градској катедрали. Маса је свечано мирна, остаје на обали и ту пале ватре.
Многи се одлучују да остану преко целе ноћи и да бде као пред велике
празнике. Неко почиње тихо песму: "Свјати Боже, Свјати Крјепкиј, Свјатиј
Безсмертниј", и одмах се око њега ствара цео хор ...
Неки седе мирно и гледају светло у бродској кабини где се Божји човек
вероватно моли. Рано ујутру отац Јован ступа на обалу. Људи му незадрживо
прилазе. Један студент као очевидац прича: "Мене је маса захватила и носила
према оцу Јовану, иако сам ја у оно време стајао далеко од цркве; вера је у
мени била скоро сасвим искорењена систематским студирањем безбожних
књига. - Ја сам га сад гледао опкољеног народом. Са вером која брда
премешта били су донети болесници, мајке су му додавале своју децу. Он их
је хитро узимао у руке, љубио их и благосиљао. Осећао сам се пренетим у
време јеванђелских збивања. Из оца Јована је тако јако избијала
благонаклоност. Он просто и искрено говори са свима. Како добродушно
звуче његове речи: "Будите ми здраво моји пријатељи, ви браћо и сестре, ви
очеви, мајке и децо". - Како те речи позивају савест на право братство."
Председник општине прати оца Јована до катедрале. Тамо овај служи свету
литургију. Кад непосредно после литургије држи народу слово, он се
показује као становник једног другог света. Из његових ватрених, а ипак
очински благих очију, зрачи светлост са љубављу и бестрашћем владара и
захвата све људе који су растргани од страдања и страсти, жеља и брига. И
они се приклањају овој преобилности духовне светлости и моралне снаге.
Пред њима стоји права слика Божја.
Показује се да је отац Јован отресао сву прашину - за земљу везаног умовања
- и да располаже вишим мишљењем, осећањем и делањем, што га чини
сасудом благодатне силе Божје. А колико је у њему истовремено простоте и
смирења. Људи бацају поглед на њега са осећањем блаженства и ганутости.
Њима се чини као да први пут откривају нешто добро и поверљиво, што је
досад мировало скривено у њиховој најдубљој унутрашњости. Они га гледају
и осећају колико човек заиста може да буде изврстан; осећају да такав човек
постоји и да он ту пред њима стоји. Све што сваки од добра у себи крије, то
сад оживљава и људи плачу од радости при погледу на свој образац. Ова
појава се дешава, од хришћанских почетака до данас, на свим правим
ученицима Христовим.
Притом отац Јован остаје потпуно једноставан. Тај израз поштовања од
десетине хиљада људи не може у њему да изазове ни најмању надменост. То
је оно што потврђује његову величину. У Казану је за време обеда рекао:
"Сваки човек поседује у себи религиозни осећај који је по природи склон да
било како дође до изражаја. Мени је Христос доделио божанско саосећање
које ме чини способним да будим у народу то религиозно осећање. То ме
чини срећним и ја се за то Господу непрестано захваљујем." И то је у ствари
тако. Тај Божји човек свуда буди хришћански дух. Тако се и са мном десило.
Тај његов поглед, то његово слово, онај слушајући народ - постали су ми
речито сведочанство Божје, сведочанство хришћанства и живота уопште."
Архиепископ одески, Никанор, писао је у "Руском поклонику" 1894: "Отац
Јован Кронштатски је задивљујући феномен нашег времена. У
најсиромашнијем подруму као и у златном дворцу он је најпожељнији. То
није све. Он нема времена да чита сва писма и телеграме који му се шаљу.
Нема времена да задовољи ни најнужније потребе у јелу и сну. Гдегод дође
велике масе га поздрављају и траже његов благослов. Сила његове молитве,
која је увек проста, често делује потресно. И тај једноставни, неизвештачени
човек који уистину верује у дејство Божје силе - свештеник је нашег
времена." Ко је шездесетих година могао да помисли да ће Петроград тако
једнодушно да покаже своју веру у свемогућу силу Божју, која се пред нашим
очима пројављује? А то је ипак једна чињеница која говори о промени
народног духа."
Један новинар обавештава у "Саратовским вестима" (бр. 138, јули 1894):
"Долазак високоцењеног баћушке, који је својим хришћанским животом и
делом задобио љубав целе Русије, показује, очигледно, како је дубоко
укорењена вера у руском човеку, колико је он богат у живом религиозном
осећању; како његово срце снажно одговара на реч и дело Јеванђеља,
изостављајући прост народ сасвим, у чијем срцу пулсирају вера и поуздање
силом раног хришћанства. Бројне слике оца Јована дају праву, али ипак
непотпуну представу о њему: На њима се не да видети она безгранична
љубав која зрачи из његових очију; оно чврсто пријатно држање, отворено
смирено лице, продуховљено великодушним осмехом, пуно бескрајног
стрпљења. Гледали смо оца Јована како даје свој благослов маси од више
хиљада глава и посматрали га за време док га је тај народ салетао. Сви су се
око њега тискали, молили, захтевали његову личну пажњу, а он се држао
мирно, према свима подједнако, и пун љубави; налазио је времена да добаци
понеку охрабрујућу реч, да потапше по рамену, да помилује децу - иако је
био уморан преко мере. - Снага његовог моралног утицаја почива на љубави
према људима." Једна сапутница из пратње оца Јована пише: "Вожња се
одвија уистину царски. Само свог вољеног цара може народ тако искрено да
прима и да прати. Било где наш брод да пристане, наједном се појављују
народне масе које стреме оцу Јовану. Ово поштовање има нечег силовитог у
себи. Очигледно је да верујући руски народ тиме потврђује своје духовно
херојство, своје "царско свештенство"."

Поверење цара
Почетком октобра 1894. отац Јован добија телеграм са захтевом да иде у
Ливадију на Криму, код тешко болесног цара Александра III. Он је на то радо
спреман. Тај цар није био само носилац политичке моћи, већ и искрени
хришћанин, који је у цркви сагледао моралну снагу Русије.
Он је подржавао црквену традицију, подизао животни ниво свештенства,
оснивао многе црквене школе, помагао унутрашњу мисионарску делатност и
развијао етичко-религиозну свест у народу. Њему је Русија захвална за
мноштво манастира и цркава, подигнутих у знак захвалности за спасени
живот у великој саобраћајној несрећи 17. октобра 1888. Тако је између цара
Александра III и оца Јована Кронштатског постојало духовно сродство.
Отац Јован путује 8. октобра у Ливадију специјалним царским возом са
краљицом Олгом, из Грчке, и њеном мајком - великом књегињом
Александром. Ујутру, 9. октобра, чим је стигао, држи у цркви замка свету
литургију са молебном за болесног монарха. Истог дана дошла су царева
браћа, велики кнезови Сергије и Павел Александрович. Десетог октобра
појављује се заручница престолонаследника, принцеза Алиса од Хесена, коју
болесни цар срдачно и по протоколу прима. То је изискивало сву његову
снагу.
Једанаестог октобра цар изражава жељу да види оца Јована. Овај бележи
следећи догађај: "Око 11 часова пре подне био сам позван. Успут сам
размишљао како да пригодно поздравим тешког болесника. Цар ме је примио
стојећи, у пуном орнату, иако су му отекле ноге једва дозвољавале да стоји.
Ја рекох: "Мој цару, нека Те сведобри Бог, Цар царева и Господар свих
господара благослови, Он који у недокучивој светлости пребива." Потом сам
изразио своју захвалност што ме је удостојио да дођем код њега у Ливадију.
Он је изволео да узврати: "Ја се сам нисам усудио да вас позовем у једно тако
забачено место Русије. Али кад ми је велика кнегиња Александра то
предложила, ја сам се радо сложио и захваљујем Вам се што сте дошли.
Молите се за мене, ја сам врло болестан." Цар је био скроман при свој својој
узвишености. Ја одговорих да заправо сад осећам срдачну потребу да се
молим за његово скупоцено здравље, и да се и сва Русија за њега моли. Онда
ме позва у суседну собу да се заједнички молимо. Он је клечао, а ја сам
изговорио три молитве. Његово Величанство се молио усрдно и сабрано,
погнуте главе. Кад сам ја завршио, он је устао, захвалио се и замолио да се и
даље молим за њега. Били смо сами. Кад сам одлазио, дошла је царица и
милостиво ме поздравила.
После пет дана цар се, на општу радост, осећао знатно боље тако да је
постојала нада у побољшање, ако не и у пуно оздрављење. Седамнаестог
октобра свечано је слављена годишњица Божје заштите царске породице у
железничком удесу 1888. Тога дана је отац Јован дао цару свето причешће.
Он пише: ,Ја сам своју мисију сматрао неиспуњеном све док високом
болеснику нисам лично пружио свету причест. Ја сам имам велику потребу за
свакодневним причешћем и сматрам да је огроман недостатак. кад га не
примим.
По отслуженој литургији у Орланди у присуству узвишених личности, однео
сам свети путир у замак код болесника и ушао у собу са литургијским
речима: "Унутра улази Господ славе. У вери и љубави приступимо". Код
молитве: "Ја верујем, Господе, и исповедам..." цар је сваку реч побожно
изговарао и у страхопоштовању примио свету причест. Сузе су се котрљале
низ његово лице; он је добио благодатну утеху.
Побољшање је држало до вечери. Цар је средио текуће државне послове. У
два наредна дана болеснику се стање опет погоршало. Био сам позван да се са
царицом и престолонаследником молим за њега. Цела царска породица се
молила на коленима, са сузама. Цар је осећао повећану слабост; болест се
појачано испољавала. Срце је отказивало, дисање постајало теже, избацивао
је крв и морало је да се прибегне вештачком давању кисеоника. При свему
томе, цар је духовно био потпуно прибран. Није се жалио. Показивао је пуно
самосавлађивање и настојао да охрабри своје ближње, иако му је сопствено
стање било тачно познато. Двадесетог октобра цар је осећао свој крај. Он се
са много љубави опростио са престолонаследником, царицом и свом
родбином. Док је отац Јован служио у цркви свету литургију, цар је од свога
дворског свештеника примио свету причест. Потом је тражио да дође отац
Јован. Овај прича: "Одмах по светој литургији журио сам к њему и остао сам
све до његовог мирног упокојења. По жељи царице одржах молебан и обавих
тајну јелоосвећења, коју је цар у искреној вери примио. Потом сам, по
његовој жељи, ставио и држао руке на његовој глави. После краће паузе
изнова почеше напади отежаног дисања; цар је патио много. Донет је
кисеоник. С леве стране је била царица, испред њега су стајала оба његова
старија сина, десно млађа деца, велики кнез Михаило и велика кнегиња Олга;
иза његове фотеље стајао сам ја. Не оптерећују ли моје руке исувише Ваше
царско Величанство? - упитах. Не, одговори цар. Од Ваших руку осећам
велику олакшицу; чим их удаљите, мени је врло тешко. Молим Вас не
удаљујте их. - То долази свакако отуда што сам управо дошао са свете
литургије где сам у овим рукама држао пречасни путир са телом и крвљу
Христовом, примио учешћа у тајни претварања и причестио се - рекох ја. -
Тако је прошло око пола сата. Самртник се бојао да је мени тешко што тако
дуго стојим и молио ме да седнем. Онда је цар Александар III изволео да
каже: "Руски народ Вас воли". "Да - одговорих му - Ваш народ ме воли". Цар
настави: "Он Вас воли јер зна ко сте и шта сте Ви." - Сигурно је да неко овај
мој извештај сматра неумесним. Али пошто знам колико руски народ цени
сваку реч свога цара, нарочито са његове самртне постеље, јер ове речи
откривају карактер његовог бића, његову великодушност, доброту и
човечност - ја се нисам могао одлучити да их прећутим, иако осећам колико
сам недостојан тих речи."
Последње часове цар је провео мирно, у кругу својих најближих. Око два
сата по подне он спокојно затвара очи у рукама Престолонаследника; његова
глава се спусти на царичино раме. Отац Јован бележи: "Пун мира, он је
променио свет. Цела царска породица је пала на колена без речи, предана
Божјој вољи. Душа Божјег помазаника мирно се узнела к Богу. Ја сам
подигао руке са његове главе коју беше облио хладан зној. Мир нек је твојој
души велики цару и верни слуго Цара свих царева. Русијо не плачи! Ако
молитве за оздрављење твога вољеног цара нису биле услишене, оне су му
ипак дале мирну хришћанску смрт која је крунисала славу његовог живота. А
то је вредније од свега другог.
На изричиту жељу престолонаследника, отац Јован прати саркофаг покојника
до Петрограда и служи на погребу. Цар Николај II жели да он присуствује
најважнијим догађајима у царској породици. Четрнаестог новембра 1894.
отац Јован је - по жељи цара - присутан на његовом венчању у катедрали
зимског замка. Петнаестог новембра 1895. учествује на крштењу прве цареве
кћери, велике кнегиње Олге. Четрнаестог маја идуће године је доведен у
Москву да учествује у свечаности крунисања оба величанства и да служи
свечану литургију у Успенској катедрали. Године 1904. учествује, на позив
цара, у крштењу принца Алексеја.
Отац Јован повремено шаље свој поздрав и благослов Цару и добија одговор
од њега лично. Један од ускршњих телеграма гласи: "Христос воскресе! Нека
би Васкрсли, свемогући Творац и Управитељ света испунио све Ваше наде
као оца и монарха, као мајке и царице. Ваш верно одани, свештеник Јован
Сергиев." Цар шаље телеграфски одговор: "Ваистину Христос воскресе!
Царица и ја Вам се од све душе захваљујемо и молимо да и убудуће мислите
на нас кад се молите Створитељу света. Николај."

Преписка
Јавно признање показује само делић утицаја оца Јована на своје време.
Милиони људи, који никад нису имали срећу да га виде, били су са њим у
вези путем преписке. О томе говори пошта коју отац Јован добија. Сваки дан
поштанска кола доносе пуне корпе. У просеку дневно стиже око 200
новчаних пошиљки и око 500 писама и телеграма; међутим догађало се да
дневно стигне и до 6.000 писама. Један поверљив човек, лични секретар оца
Јована, отвара и сортира пошту дан и ноћ.
Он нотира имена пошиљаоца на дугу траку папира и предаје му пред свету
литургију. Отац Јован се за свакога моли, а кад их је превише, он једноставно
постави своје руке на именике и моли се да би Бог свима помогао, да им
испуни молбе. И његова се молитва умногоме испуњавала. Друга трака
папира садржи имена и адресе свих који моле за посету.
Ову траку отац Јован прегледа у олтару, по светој литургији, и издваја
најхитније случајеве.
У својој лађи, као и у специјалном возу за Петроград, отац Јован чита
унапред разврстана писма. Познати и непознати му се обраћају за све своје
невоље, описују најтеже судбине, отварају му душу. Тешко може да се
процени шта се све пред њим излива, какве топле молбе за његово молитвено
заступништво, колико искреног покајања срца и признања сопствене кривице
са давањем завета за поправљање, колико свесрдне захвалности за
доживљену помоћ. На многа од тих писама отац Јован одговара лично;
упућује телеграме или шаље новац којима је потребно. Као велики
познавалац душа, он са мало речи погађа оно суштинско, буди савест, даје
благодатна упутства, која су често довољна за цео живот, и води у поуздање
према Богу. Он тиме даје огроман духовни прилог.
Његов утицај прелази границе Русије. Он је преко штампе познат целоме
свету. Његово име и у иностранству покреће многе да размишљају о смислу и
циљу живота. Он као магнет привлачи срца са одстојања од хиљаде
километара и чини да за Господа топлије куцају. Тако му се обраћају бројни
људи из иностранства. Из градова и села пишу му странци на својим
језицима и са вером моле - страног свештеника - за његову молитву или за
материјалну помоћ. У току три месеца стигло је око 200 таквих писама из
Немачке, Француске, Енглеске, Грчке, Италије и Америке.

Отац Јован сведочи о своме животу

Кад је зашао у старе године, оца Јована су често молили да им прича о своме
животу. Године 1888. он даје редактору часописа "Север" један кратак
преглед о себи. За свој 70. рођендан, 19. октобра 1899. он описује разне
моменте из свога детињства и младости. Трећег октобра 1901, на молбу Еп.
Назарија говори свештеницима Нижњег Новгорода о својој свештеничкој
делатности: "Поштована браћо! Као што видим, ви сте и сами у годинама и
тиме богати животним искуством. Ја не могу вас да поучавам. Али пошто ме
питате како успевам да благотворно делујем на срца људи, радо ћу вам о
томе причати. Ја се трудим да речима и делом будем искрен свештеник. Зато
строго контролишем себе и своје духовне покрете. Да, ја водим дневник, у
који бележим сва своја скретања од Божјих заповести; испитујем себе и
тражим начин да се поправљам. Често ме зову у угледне куће да држим
молебне и богато прилажу. Из тих средстава ја делим сиромашнима, дајем
добротворним установама, сиромашним црквама, свештеницима и, уопште,
којима је потребно. Али пијаницама и лењивцима, који увек само милостињу
очекују, ништа не дајем. Цео дан и до касно у ноћ ја сам на послу. Моја
служба ме често води у разна места Русије.
Свакодневно ме обасипају молбама тако да ми често тешко пада ..., али ја
чиним оно што могу и тражим могућност да све молиоце задовољим. Било
где да сам, ја свакога дана и од свег срца служим свету литургију. Верници у
цркви доживе моје искрено служење Богу; њих од тога прожимају света
осећања и ревносно се моле заједно са мном. Сваке недеље и празника
проповедам Реч Божју и говорим из сопственог унутрашњег искуства. Ја
немилосрдно осуђујем пороке и страсти и указујем на застрањења.
Захваљујући Господу, ја гледам плодове мога свештеничког рада.
Свакодневно се сабере у пространој катедрали Св. Андреја око 5.000 људи;
они слушају пажљиво, без галаме и гурања. Кад напустим цркву, они ме
светла лица опкољавају, у захвалнорадосном расположењу. То су плодови
моје проповеди и моје молитве. Опростите на овим речима; нека Господ
сачува да не звуче на самохвалисање. Јер не чиним ја то све, него благодат
Божја која почива на мени као свештенику. Нама свештеницима је дата
пуноћа благодати, и ако ову благодат Божју чувамо, онда смо ми
несавладиви." Проповед од 21. јуна 1904. допуњује овај приказ: "О мом
душевном стању могу рећи да до данас следим прастару заповест: "Познај
себе". То је у основи садржина мога целог живота. Тако ја упознајем своју
крајњу беспомоћност и она ме приводи смирењу. У ствари, све добро које
чиним, само је дар Божји. Ја у свему видим Његову помоћ; а себе самог
држим за крајње немарног, да, најмањег свештеника Русије, јер да је неко
други добио од Бога моје дарове, он би сигурно више добра учинио него ја.
Непрестано проучавање личне природе приморава ме да увек остајем будан и
да непрестано просим Божју благодатну помоћ против мојих слабости.
Ово упознавање сопствене људске слабости омогућава ми да и другима
помогнем, да се за њих молим, саосећам и праштам. Ово проучавање људске
природе ми је нарочито драгоцено да бих схватио главна својства Божја. Ја на
себи самом упознајем и сазнајем како је Господ добар, дуготрпељив и
свемогућ, и како брзо помаже. Он је праизвор нашег духовног и телесног
здравља, душевне чистоте и силе духа. Ипак, браћо, ја не водим аскетски
живот. Можда би моја делатност била знатно успешнија кад бих га водио.
Али, то под мојим животним условима није било могуће ... Ја редовно на
јутрењи читам каноне. Они ме религиозно васпитавају. У свакодневном
сећању на велике праведнике и њихове духовне подвиге лежи дубоки смисао.
Душа постепено прима расположења тих људи; она се просветљује и јача да
би се борила против греха. Кроз ова стална јутарња правила унутрашњи
човек расте све јачи и јачи. Али, ја изнад свега волим Свето писмо Старог и
Новог завета и не могу без њега да будем. Оно открива законе људске душе и
показује праве путеве духовне обнове. Ја вам све ово причам искрено као ваш
сабрат, из љубави према нашем свештеничком чину."
Сведочанство о духовном узрастању
Како се у оцу Јовану развија овај свештенички дух жртве без опасности да се
у токовима дневног живота не охлади? На ово питање он сам одговара. Од
свога детињства окренут је небеском свету: Божја служба, Свето писмо и
живот светитеља формирају његову свест. Реч Божја је за њега несаломљива
истина; Његове заповести-смисао и циљ живота. Он следује водећој
заповести: "Љуби Господа Бога својега... и ближњега својега као самога
себе". Из љубави према Богу он размишља да буде монах. Али га Храстов
образац и саосећање са другима опредељује да прихвати свештеничку
службу. Он вели да су стоструко блажени пустињаци који иду у самоћу да би
неподељено служили Богу. Али и онај који стоји усред света, мора да се бори
за спасење своје душе, мора да испуњава заповести и да се супротставља
свим искушењима.
Отац Јован врло озбиљно схвата свештенички позив. Он често размишља о
свом узвишеном позиву: Шта је свештеник? Он је Божји посланик. На свакој
служби Божјој, на молитви, он стоји пред престолом Највишег чијој су сили
небо и земља потчињени. Он непрестано говори о Богу и - Бог му одговара.
Његовој заступној молитви поверавају се највећи као и најмањи. Он може да
се моли за људе, за сваки дар и за ослобађање од сваког недуга. Он стоји пред
праизвором живота и благодати, пред Божјим сведобрим, свемудрим и
свемоћним Господством. Какав треба да је он? Какву само бестрасност треба
да има свештеник! Он увек мора да живи у Духу Христовом, све људе да
воли љубављу Христовом и да их посматра Његовим чистим, нежним и
безазленим погледом. Он свима треба да буде све. Он је носилац
дуготрпљиве љубави, представник истине и постојаности Цркве. Он увек
треба да има љубави: кад се моли, кад врши тајне или кад општи са људима,
али првенствено кад обавља божанску литургију - тај свети обред неизмерне
Божје љубави. За ту се љубав отац Јован бори у свом унутрашњем свету, као
и на свом делу: "Да ли је лако имати савршену љубав? Љубав - то је сам Бог.
Свештеничко достојанство је узвишено; то је част Христова. Ми смо обучени
у благодат Његовог свештенства. Он Сам делује кроз нас."
Како се отац Јован припрема за ову службу? Он прича: "Од првог дана мога
свештенослужења следио сам правило да се у највећој мери искрено односим
према свом свештеничком делу; да строго пазим на себе и своју
унутрашњост. Са овим циљем сам, пре свега, приступио читању Светог
писма Старог и Новог завета и отуда сам црпео многе поуке и као човек, и
као свештеник, и као члан друштва. Затим сам почео да водим дневник у који
бележим о својој борби са мислима и страстима, о покајничким осећањима и
скривеним молитвама Господу; о захвалним осећањима за избављење од
искупљења и о Његовој сталној помоћи.
Такође сам био ставио себи у задатак да свакодневно служим свету литургију
и да се молим за људе како би у бескрајној жртви измирио створења са
њиховим Творцем. Сваке недеље и празника држао сам у цркви беседу. Сем
тога, бринуо сам се о сиротињи, јер сам и сам био сиромашан, и тражио сам
људе који су запали у неваљалства да им укажем на прави пут." Тако је отац
Јован кренуо јединственим путем ка савршенству и сјединио аскетски пут са
својом свештеничком службом. Док је као градски свештеник стално међу
људима, он се истовремено вежба у строгом самоодрицању, самоиспитивању
и непрестаној молитви срца. Уз то је од самог почетка упућен на самог себе;
њему недостаје друштво људи са истим схватањем као и усамљеност која
помаже, пре свега недостаје му искусан старац (духовни отац) да би га водио
у духу хришћанске аскезе и упутио у високу уметност непрестане молитве.
Све основне елементе духовног живота, који су развијени у монаштву, морао
је самостално да избори у датим тешким животним околностима. Његов
учитељ је био: Христос и Његово Јеванђеље.

Свето писмо и служба Божја

Отац Јован живи од речи Божје. Она одређује његов поглед на свет, као и
његово делање. Он каже: "Јеванђеље је било мој учитељ, вођа и помоћник,
још од детињства добро познат". Он се свакога дана удубљује у ову књигу
живота: "У перионицама злата одваја се песак и извлачи злато. Али се, као
што је познато, не добија све злато од првог прања, него се понавља. Слично
је и са Јеванђељем. У почетку ми видимо највише један одсто његовог
светлог злата.
Зато оно мора увек изнова да се чита, те да се сваки пут - кад се очи навикну
на светле варнице - открије више злата. Ја волим Свето писмо и без њега не
бих могао да живим. Какав само садржај оно крије, какве законе душе оно
открива! Колика упутства за духовну обнову оно пружа!"
Благодатни списи црквених отаца утичу на његов дух. Млади свештеник
живи у дубоко заснованим посматрањима. О томе сведочи његова беседа у
јануару 1856. - месец дана по хиротонији: "Не посматрај Јеванђеље кроз
мутни застор твоје страсности. Гледај га чистим оком срца и видећеш га у
сјају Божјег сунца. Сазнаћеш да је у њему светлост за твој разум, са којом
неустрашиво и радосно можеш да идеш кроз смрт. У предивном свету Божје
светлости ти сазнајеш да нема умирања. Распадање тела је само последица
греха и закона променљивости свега временог. Ти ћеш моћи да искусиш како
Реч Божја додељује твом срцу благодатан живот, греје га, чисти и
просветљује. Свети и радосни потрес прожимаће твоје тело до костију, па
ћеш да чујеш радосни поклич свих створења и сагледаш војске анђела око
Сведржитеља.
Неке од њих видиш како по вољи Творца силазе на мрачну земљу да би у
старању - пуном љубави - верно чували њене елементе..., да би штитиле
сваког човека и управљале га према Господу - тог слабог човека који,
погружен у таму и нечистоћу, једва да се брине за своје спасење. Твоје око
срца ће да запази, такође, и мрачне - зле духове, али те они у присуству
несравњено силнијих, светлих војски, неће моћи да уплаше. Ти ћеш из
дубина срца да славиш Господа Који те од њих штити. У присуству љубави
Божје, твоје ће срце да се шири и да обухвати све људе. Ти ћеш свима желети
да постигну спасење. Од света светлих духова и од духова таме окренућеш
своје око на видљиви свет, на поредак звезда и твоје земље, што Свемогући
обухвата погледом као трун прашине. Небеска тела ти говоре о Божјој сили и
слави. Твоје просвећено око срца видеће, у свим стварима, Божје провиђење.
Поредак целине, као и свих делова, говори ти о Његовом присуству. Ако на
Свето писмо гледаш како треба, онда те захвата неки унутрашњи нагон према
свему истинитом и добром те ревнујеш, тежећи ка Господу који је највиша
истина, лепота и доброта. Бог ти постаје средиште којем непрестано тежиш
са свим својим мислима, осећањима и хтењима. Теби је сад највећа срећа да
Њему служиш, да достигнеш сваку врлину, да испуниш сваку заповест.
И тебе ће скрозирати нека ватрена делотворна сила, која се кроз Реч Божју
увек изнова разгорева". Отац Јован се непрестано удубљује у Божју службу:
"Идеју Божје службе треба сасвим свесно прихватити. Јер та идеја је
истовремено душа онога што јој даје јединство, богатство живота, силу и
истину. Већини људи ова идеја се измиче. Служба Божја садржи: целокупну
хришћанску науку, етику и догматику; Божје провиђење са људима као
сликама Божјим; целу историју Старог и Новог завета; историју Цркве. Божја
служба обухвата: стварање света и човека; блаженство раја; греховни пад,
превару човека и казну која је уследила, његову каснију немоћ, порочност и
неодложну потребу покајања; верност Божју према Себи и према човеку;
најављивање Спаситеља и Његовог спасоносног дела - Његову чудотворну
науку, Његово дело, страдање, смрт и васкрсење, вазнесење и силазак
Светога Духа; оснивање Цркве и њено ширење; обновљење и прослављење
људске природе - њено обожење у Христу. Божја служба крије: сву
неизмерну љубав, дуготрпељивост и милосрђе Божје према човеку. Како
само огромну мудрост садржи наше православно богослужење! Оно захвата
цео живот душе, њену храну, васпитање и лечење. Његове песме, молитве,
псалми и канони одишу божанским посматрањем, најдубљим покајањем срца
и духовном истином. Светлост, ватра и духовна сила живе у њима. Круг
наших литургијских књига упућује на једно устројство које је божанско, не
само људско. Али најснажнија Божја служба је света литургија - та тајна
љубави Божје, обновљења и обожења човека.
Сам Христос свакодневно силази у олтар и чини чудо претварања. Он се цео
жртвује, постаје храна и пиће и настањује се у нама. Он тако прожима
тројичну људску природу - мисао, осећање и вољу - духовном силом Његове
истине, доброте и благочестија. Он чисти, исцељује и обнавља људску
природу." Отац Јован свакодневно служи свету литургију. Ову добровољну
дужност он сматра не само својом обавезом, него највишом школом мора-
лног усавршавања. Са како чистом припремљеном и узвишеном душом треба
учествовати на светој литургији; како ревносно о том обреду треба
размишљати, како се ватрено молити, своје грешке окајавати и просити од
Господа очишћење и обнову. За свештеника је служење свете литургије огро-
ман задатак, велико морално напрезање, јер он мора увек изнова и најбрижљ-
ивије да се за то припреми; мора да буде прожет ватреном љубављу према
Богу и људима, да срцем и разумом живи потпуно у Богу, да се саглашава са
Божјом вољом, слободан од сваке страсти према људима и стварима.

Самоиспитивање и духовна борба

Отац Јован се свесно труди да живи у Богу. О томе сведочи његов дневник.
"Од почетка мога свештенослужења прихватио сам као задатак да строго
пазим на себе, пре свега на свој унутрашњи живот. При том сам одмах кроз
искуство сазнао да на свом духовном путу имам посла са јаким, закулисним,
будним и у највећој мери поквареним супарником и њему служећим
духовима, по речима Апостола: "Наша борба није са крвљу и телом, него ... с
духовима пакости испод неба" (Ефес. 6,12). Искушење је почело са
неприликама и кушањима која су кочила сваку добру акцију; противници су
ме слично разбојницима прогонили, како у мојој души тако и споља, на
молитви и на свештеничкој дужности, што значи, да ме је Бог учио вештини
духовног искуства. Као духовни борац, ја сам морао увек будно да мотрим на
мучке нападе који су ме угрожавали разним страстима и страхом; с почетка
сам трпео смућеност, уцвељеност или поразе, мада сам их са своје стране
тукао оружјем вере, молитве, најболнијег самопознања и светог причешћа.
Ова борба ми је јасно показала колико слабости и страсти носим у себи;
колико нечестиви налази код мене места; колико морам да се борим са самим
собом и својим лошим особинама и навикама да би их победио. Тако је
почела унутрашња борба у самопосматрању, оштрој духовној будности и
вежбању у непрестаној молитви. У тој сталној борби, пуној бола, у којој је и
тело страдало, Господ ме је учио да познам безбројне замке ненависника те
увек да будем одговарајуће наоружан. Као слаб и лако рањив човек, морао
сам да се молитвеним напором обраћам нашем моћном Господу како би ме
Он наоружао за ту унутрашњу борбу и, са Његовом помоћи, ја сам на крају
изашао као победник.
У тој духовној борби која и до данас траје, ја сам јасно искусио Божју
близину, Његову безграничну доброту и правичност. Од Њега ми је
очигледно долазила брза и успешна помоћ. Моји јаки непријатељи су бежали,
а ја сам добијао слободу и мир душе." Отац Јован бележи: "Уноси се што је
могуће пажљивије у свој душевнодуховни свет, који је пун највиших
мисаоних и моралних вредности, а не дозволи да те привлачи овај пролазни
телесни свет. Јер, небо и земља ће проћи по Божјој неизмењивој речи, док
Његови закони остају за сву вечност. У твом унутрашњем свету очекују те
многи задаци и напори, јер се човек греши о божански поредак, вређа у души
својој и у телу законе Творца. Мора дубоко да се гледа у своју свест и
контролише сваки покрет душе. Заповест: "Познај себе" не важи узалуд као
прво слово азбуке код самоусавршавања. Непрестано посматрај своје срце са
свим његовим покретима. Нека ти то буде наука свих наука. Ко сам ја? Па ја
сам понор греха и бунтовништва против Сведржитеља. Колика само хорди
убитачних страсти неуморно делује у мени од јутра до вечери, и у самом сну.
Недостаје ми свака врлина и добро дело. Уз то сам немоћан да и део од
заповести Божјих испуним својом сопственом снагом. Како је покварено моје
срце, како унакажена Божја слика у мени. Колико ми напора предстоји да би
се очистио; колико упорне непрестане борбе.
Разне страсти владају нашим срцем: самољубље, самосажаљење и неуморна
брига за телесно добро, леност и чулност; гнев, славољубље и гордост;
похота, тврдоћа срца, завист, мржња и злопамтљива пакост; неверовање,
малодушност, меланхолија и очајање. Сваки од ових покрета обмањује,
притешњује, збуњује душу и непрестано одвлачи нашу пажњу. Ако се то
одмах не сузбије, временом хвата корена и захвата коначно целог човека,
његове мисли и осећања, жеље и поступке.
Тело се стално подиже против духа. Тело је спремно да све учини предметом
својих задовољстава: самољубља, сластољубља, похлепе и добити и
славољубља; да унакази разум, осећање, памћење и поимање. Телесни човек
се удаљује од својих ближњих, затвара се у себе и служи само својој користи,
својим саможивим мотивима. У сваком човеку делује, видљиво или
скривено, безакоње. Поред искварености људске природе, посреди је и једна
друга реална зла сила која распирује наше страсти и тако, постепено, узима
човека под своје: сви који су заробљени страстима, они су у ствари
поседнути, горди, славољубиви и злопамтљиви, тврдице и лукави, опадачи,
мрзиоци и завидљивици. А по чему се познаје утицај и присуство злога? Онај
који себе посматра, примећује: како његова, иначе тиха и мирна душа, под
навалом страсних представа, као неком непријатељском силом покренута,
запада у пометњу; како се у његовој унутрашњости нешто буди против
сопствених чврстих уверења и најплеменитијих осећања, и потреса веру.
И то са таквом силином да са сузама мора да се бране своји идеали од таквих
насртања. Ето, то је заправо деловање тих злих духова поднебесних.
Грех је брз као муња и може својим убитачним отровом да зарази душу у
једном једином тренутку. Стога мора цела опсена греха и његова убитачност
на време да се увиде и да се према сваком греху осети гађење. Страсти треба
мрзети као изроде злога, као смрт нашега духа. Њима се треба супротставити
целим својим унутрашњим човеком.
Не штеди ни један једини грех у себи, распињи га радо и ревносно у свакој
прилици; одреци се сопственог ја и непрестано ударај по твом самољубљу,
самодопадљивости и бунту, раздражљивости и гневу; по свакој чулној
пожуди и неуздржљивости; по лакомости, лажи, зависти и мржњи; по свој
тврдоћи срца, пакости и осветољубљу, осуђивању и набеђивању других;
удари по сети, страху, малодушности и очајању Мрзи, гнушај се свих лопова
душе, одлучно их одбијај, уништи их сасвим у себи. С друге стране воли све
доброчинитеље који повреде твоје самољубље и ненамерно буде твоје
страсти, како би их ти познао и могао да им се супротставиш. Не клони
духом, не гледај на бол, него на корисне последице. Зар ти не чиниш све ради
свог физичког здравља? Колико ли тек треба да се брине о здрављу и спасењу
душе која поседује вечни живот! Ми треба да изучимо уметност свих
уметности, да се изборимо против греха, тог нашег подмуклог и моћно
непријатеља. Само, ја унапред хоћу да вам кажем да та борба превазилази
људске снаге. Нека се нико не ослања на своју сопствену моћ, на своју памет,
сналажљивост или храброст. Непријатељ је јачи од свих нас. Али ми треба да
се поверимо Христу који је за нас победио противника и подарио нам своје
име, свој Крст, своју благодат и снагу." Силну помоћ у духовној борби пружа
нам Исусова молитва, која од почетка Хришћанства прати боготражитеље.
Молитвеник се непрестано и од срца обраћа Христу: "Господе, Исусе Сине
Божји, помилуј ме грешног, подари ми Твоју милост која преображава биће".
Он живи у сталном присуству Божјем, пред Њим отвара своју унутрашњост и
сазнаје Божју свемогућу помоћ. Све моје невоље настају у моме невидљивом
разуму и срцу. Зато ми је нужан и један невидљиви спасилац који познаје
моје срце. Ако те мучи било каква наметљива маштарија или неки страстан
покрет као: злоба, гнев, завист, мржња, малодушност, самољубље, самовоља,
или чулни прохтеви - онда се, брзо обрати, у најболнијем самопознању,
Христу. Ако те покрива тама, сумња или очајање, онда од срца призивај
Његово име. У Њему ћеш наћи сазнање, поуздање, и мир. А ако не желиш да
подносиш стална неспокојства од непријатеља, онда стално понављај у твоме
срцу Исусову молитву: "Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме
грешног". При мојој искреној молитви Господ увек прогони кушача, који је
само кроз моју сопствену опачину јак.
Против невидљивог противника подиже се невидљиви Бог, против јаког -
Свемогући. Зато се сваког тренутка обраћај Христу, мисли стално на Њега, и
спасићеш себе и друге. Без Његове благодатне помоћи, ти не можеш да
победиш ни једну једину страст, ни један порок. Призивај га стално, јер Он је
зато дошао у свет, да нас оснажује у Духу Светом, да нас чисти и да нас
ослобађа. Не клони духом и прими к срцу Божју реч: "Ко мени дође, нећу га
одбити". - Моли се без престанка, да не би твоја душа изненада пала у
искушење. Вежбај се у непрестаној молитви срца, док она не почне у њему да
ради, чак и у сну. Разум, срце и воља - цео унутрашњи човек треба да се
окрене Богу, треба ватрено да тежи ка покајању срца ц унутрашњем
преобраћању. Све душевне снаге треба да буду прожете квасцем благодати,
која покреће ка добру целог човека. Колико нам је потребно покајања и
срдачне молитве Богу, милосрдности и силе Његове благодати да нас
просветљава, даје мир и учвршћује, и како често примамо ову благодат и
постижемо духовну победу? Болно самопознање при уздржљивости и
непрестаној молитви води у очишћење од греха, душевном миру, сједињењу
са Богом, ка синовству и смелости пред Њим. Довољан разлог дакле, да се
трудимо и да своје слабости од свег срца ревносно одбацујемо. Слава Теби
Христе!
Ти си моја снага и светлост мога разума, мој мир и моја радост. Ти ме
ослобађаш из дана у дан од свих мојих невидљивих противника који нападају
мој разум, као и моје срце, и погађају ме најосетљивије на мом животном
извору. Мољење је доказ моје разумом обдарене личности, моје
богосличности. Ја у слободи могу да уздигнем своје срце и ум ка моме
Творцу, да из Његовог неисцрпног праизвора црпим све дарове духа као и
тела, да их у себи умножавам и да се бескрајно усавршавам. Молитве су
тренутци највише активности људскога духа, откровење његових
најплеменитијих способности. Мољење је огроман подвиг духа при живом
испитивању постигнутог, при бестрасном одмеравању својих намера и
освећивању будућих подухвата. То је заједница са Богом у области највише
истине, лепоте и доброте.
Моли се као дете просто и стопи се са садржајем твоје молитве тако, да
молитву принесеш искрено срцем и умом. Бог је сав истина и доброта. Тако
нека буде и твоја душа без подвојености.
Мисли на то да је Бог сасвим дух, сасвим разум. Тако и твоја молитва треба
да буде сасвим дух, сасвим разумна. Бог је пуноћа слободе, тако и твоја
молитва треба да струји из твог слободног срца.
Молитва је жива чим мој разум схвати њен смисао, срце саосети и цела воља
тежи ка вољи Божјој. Срце мора безусловно да се држи под контролом; не
пустити ни једну једину реч која не долази из дубине срца.
Ако научимо да пред Богом износимо само оно што у свести имамо и
осећамо, онда та искрена молитва чисти наше срце и ми не дозвољавамо себи
у животу никакву лаж.
Око молитве се треба трудити. Ко предузме неко дело, треба да истраје до
краја и да се пред собом самим не правда. Ако си узео на себе одређено
правило молитве, онда га испуњавај савесно, без самосажаљења, чак и ако си
од твог дневног посла сасвим исцрпљен. Не дозволи себи ни најмању
немарност, него од срца свакодневно обављај своје молитве као Божје дело.
Само искрени напор и најболније самопознање доводе срце Богу. Ако
присиљаваш себе на молитву, онда ти Бог шаље - по мери твога труда -
пуноћу светлости, духовне топлоте, мира и радости. Ми се никад не молимо
узалуд. Са сваком молитвом нама придолазе дарови божанске благодати,
силе, помоћи и исцелења. Наш Бог је праизвор милости.
При молитви треба да се има тако чврста и непоколебљива вера да свака
сумња потпуно отпадне, јер Богу је све могуће. При том је потребно живо
поуздање да Бог све испуњава, јер Његово је биће - доброта, Његово
деловање - испуњење, Његова љубав - даровање. Положи све своје поуздање
на Бога. Веруј само: да је Он увек код тебе и да ти све можеш.
Божја свемоћ прожима свемир и, као у жижи, сабира се у оном човечјем срцу
које испуњавају поуздање и љубав. Унутра се огледа троједино сунце правде.
По мери наше вере оно обасјава и загрева душу у молитви. Ако ми ово
духовно сунце управимо кроз наш ум, као кроз лупу, на наше срце тако да то
сунце свом снагом и светошћу на њега делује, онда се срце осветљава и пали
на његовој, љубављу испуњеној, ватреној делатности. Његова се сила
придодаје овоме срцу; оно све одлучније и снажније тежи Богу у мери у којој
се чисти и оживљује.
Молитва је дисање духа, духовна храна и пиће, духовна светлост и ватра.
Веруј чврсто да, као што просто узимаш у себе ваздух и храну, тако и твојом
вером преко молитве добијаш све дарове Духа.
Код молитве је најважнија жива, осведочена вера у Бога; управи на Њега
твоје око срца, осећај Га живо пред собом, у себи, и онда Га моли за све што
желиш у Исусу Христу и Духу Светом. Тако ће ти и бити. У моментима твоје
чврсте вере, твоје љубави према Богу, Он је сједињује са тобом, постаје ти
све и испуњава све што ти треба за спасење твоје душе и твојих ближњих. Ти
учествујеш у Његовом Божанству. Ти говориш и - то бива.
Отац Јован је све своје потребе износио пред Бога. Он се молио, такође, и за
правилно своје свештениковање и касније сведочи: "Од свег срца захваљујем,
Теби животодавче, што си ми услишио молитву за љубав према ближњима и
за презирање свега земаљског. Ти си излио у моје срце разумом обдарену,
блажену, миротворну љубав. Учврсти је у мени да би био Твој искрени син."
Отац Јован заснива своју љубав према ближњима на Божјој љубави и својој
храброј молитви пред Богом. Свештеника изграђује Јеванђеље и служба
Божја, повлачење у себе и непрестана молитва срца. Активна љубав према
ближњима чини да он сазрева. При том, отац Јован никада собом није био
задовољан. Његова духовна зрелост му је заправо омогућила да позна како је
мукотрпан и дуг, пун бола, али блажен пут до оног свештенства у сили
Христовој. Он зна да тек почиње да учи. За њега су 53 године сопствене
активности - та школа. Ја још увек учим - имао је он обичај да говори све до
дубоке своје старости.

Старчество
Отац Јован је непосредно духовни отац, старац Русије. Његов живот је израз
хришћанског школовања, а његово старчество плод тога. Шта овим хоће да
се каже? Реч "Старац" означава једног мудрог старог човека. У монашким
заједницама - старци су искусни монаси који воде чист живот и упућују на то
своју сабраћу. Али стварни појам старца је: благодатан, духовно просветљен
човек, који живи у Богу и води људе.
У смислу православља, прави ревнитељи духовности прелазе, степеницу по
степеницу-редослед унутрашњег очишћења, преобраћања, преображења, чак
обожења целог свог бића. По мери њихове бестрасности они се ослобађају
огреховљености, и у њима оживљава прилика Божја. Они стичу власт над
својим душевним силама: разумом, осећањем и вољом, и стоје у пуној
хармонији са вољом Божјом. Они су Божји пријатељи, богоносци. Као такви,
они примају благодатне духовне дарове (харизме) као: дубоко смирење,
пламену Божју љубав, праћену ватреном ревношћу у добру, мир и радост,
највишу слободу духа, дар прозорљивости и расуђивања, дар пророштва или
силу да чине чуда.
Неки, од тако просвећених, бивају позвани да упућују друге и да их воде.
Апостол Павле помиње три службе: Апостолство, учитељство и пророштво.
Ово последње се састоји у благодатној прозорљивости, при чему се време и
простор несметано савлађују, људска душа провиди и објављује се воља
Божја. Један одраз те пророчке службе чини старчество. Старци упућују,
опомињу и оснажују људе (1. Кор. 14); они лече телесне слабости и болести
душе; упозоравају на наступајућу опасност и указују на прави пут. Њихова
смела молитва за оне који им се поверавају дарује опроштај грехова и моћ за
супротстављање даљим искушењима. На највишим степенима старчества они
добијају пуну слободу испољавања својих чудотворних снага. Као богоносци,
они живе у Духу Светом. Мисли и савети које они дају, нису производ
њиховог сопственог разума, већ непосредна упутства Божја. Старчество
представља високу етику.
Оно је органски везано за аскетско ревновање и цвета превасходно у кругу
монаштва, независно од спољашњих степена достојанства.
Почев од 4. века старчество представља водећи принцип аскетске ревности.
Старац неопходно постаје духовни отац (пневматикос патерас) свих који
траже спасење, који се као духовни синови или кћери слободне воље и са
пуним поверењем обраћају њему. Однос између "духовног оца" и "духовног
сина" заснива се у Богу. Ученик бира свога старца, поверава му се
неограничено, отвара му своју унутрашњост и следи његовим упутствима као
налозима Божјим. Старац узима на себе одговорност за свога ученика,
упућује га и одређује му начин живота. На основу сопственог искуства он је
оспособљен да га научи уметности најболнијег самопознања и срдачног
покајања, да га упути у невидљиву борбу против маштарија и страсти, у то -
како се чисти срце, како се стиче врлина и бестрашће. Тако старац, као Божји
пријатељ, води своју "духовну децу" ка сазревању у Христу. Његово се
вођење заснива на духовном опажању које му омогућује да људе провиди до
дна њихове душе, да сагледа духовни склоп својих ученика, њихов карактер
и степен њихове зрелости; да позна зачетке њихових слабости и употреби
подесне мере за њихово спасење. Тако старац постаје искусни лекар душа.
Он се користи даром расуђивања и разликовања духова, пошто непрестано
има посла са злом које се покрива сенком добра. Његова прозорљивост се
испољава у способности да уђе непосредно у морално стање других, да у
њиховим душама чита, чак и са одстојања; да сазна њихове поступке, чак и
мотиве. Овај дар описује познати старац Варсануфије на свом животном
крају: "Говори се да старци поседују прозорљивост и пророчки објављују оно
што ће се десити. У ствари, њима су као моћни дарови духа дати: расуђивање
и духовно запажање. Поред својих физичких очију, они поседују духовне
очи, пред којима је људска душа отворена. Пре него што човек региструје
једну мисао, они ту мисао већ виде духовно, чак виде и њен повод и извор.
Њима ништа није скривено. То духовно гледање не ограничавају ни простор
ни време. Ти си отишао и мислиш да те ја не видим, док те ја ипак видим кад
год хоћу и то са свим твојим мислима и поступцима." У дневнику оца Јована
налазимо одговарајућа излагања: "Као што ми здравим очима видимо око
себе предмете, тако је праведницима Божјим дато да у светлости Духа Светог
и посредством Божје благодати виде срца, мисли и жеље људи... Светитељи
поседују савршену духовну моћ запажања; њима не измиче ни један једини
покрет срца. Јер је Дух Свети, у којем они стоје, свуда присутан, Он све види
... Тако и просвећени гледају својим умом срца најтајнија збивања код људи и
о њима говоре. Зато њихови искази поседују непорециву снагу. Они се срећу
са дубином чувства, буде свест, откривају давно заборављена сагрешења,
ослобађају од трајних порока и страсти, чак покрећу на тренутна обраћања.
Такође, пуна моћ њихове заступне молитве пружа помоћ и оздрављење
неизлечивима. Њихова гранитна вера запаљује веру код других; њихово
пребивање у Богу буди поуздање и приводи људе Богу.
.У свим временима, досад, у Источно-православној цркви делују такве
просвећене личности. У водеће старце се убрајају: Антоније Велики,
Макарије Египатски, Јован Лествичник, Симеон Нови Богослов, Григорије
Палама и остали Оци из "Добротољубља."
У руском монаштву се истичу: Нил Сорски, Сергије Радоњешки, Пајсије
Величковски и многи други. У 19. веку старчество у Русији доживљује евој
процват у старцима из Оптина Пустиње и у Серафиму Саровском. Сви ови
велики старци сазревају у потпуној усамљености. Они су се деценијама
трудили према опробаним методама аскетског школовања, по упутству
искусних. Најзад, призвани у старчество, они помажу из својих самица, пре
свега монахе, а и мирске људе који им се обраћају.
Живот и дело оца Јована носе црте тог старчества. Али његов развој, као и
његово делање, показују сопствени печат. Отац Јован је од почетка лишен
манастирске усамљености и сваког руководства. Он је потпуно био упућен на
самог себе. Христос му је образац, Јеванђеље, учитељ. Његов аскетски труд,
да би водио живот у Богу, одвија се непримећено, у својству његове
пожртвоване свештеничке службе. Ту он постиже бестрасност и живо
богозаједничарство, као и благодатне способности - веру чврсту као гранит,
надприродно саосећање, благодатну целебну снагу, пуну моћ заступне
молитве, прозорљивост, надприродну радну енергију, мир и радост духа.
Отац Јован, као старац, делује неупадљиво, усред народа, без спољашњег
разликовања од других свештеника. Он на прост начин собом отеловљује
законе спасених створења и отвара пут ка Богу којим сваки може да иде. Он у
људским срцима буди веру, поуздање у Божју љубав; срце се ослобађа од
свих световних интереса и веза, и ревнује у жељи да служи Богу у духу и
истини. Тиме започиње следбеништво Христу у унутрашњости срца. Ово
следовање Христу, у унутрашњости срца, била је водећа црта у животу првих
Хришћана. Као и Сам Христос, Његови ученици су деловали међу људима у
свету, али њихово срце и дух су били у Богу. Том истом путу следио је и отац
Јован. Зато је он упућивао своје ученике да упознају своја срца с једне, и
Божју љубав с друге стране. Многи од њих стоје, као и он, усред јавног
живота и даље врше своја дотадашња занимања. Неки раде на разним
задацима Светоандрејског братства или у Дому радиности. Другима отац
Јован препоручује богословске студије или монаштво. Оба пута воде истом
циљу - животу у Богу. У ученике оца Јована, његове духовне синове и кћери,
спадају људи свих народних слојева, прости и угледни, учени као и неуки;
такође, бројни епископи, свештеници и монаси.
Многи од њих се и после неколико деценија обраћају за сва важна животна
питања своме духовном оцу - старцу, и његова упутства сматрају као вољу
Божју. Он стражи над њиховим животом, прати их у молитви и притиче им,
где је нужда, у помоћ.
Небројени други, у својим животним кризама, обраћају се њему; питају и
писмено за његов савет, траже молитву, следе његове речи и многи мењају
свој живот. Нарочити одраз старчества оца Јована чини његов Дневник. Он
расправља сва питања која данас муче наш дух и даје јасна упутства у
уметности богопознања и самопознања; у борби против својих грешака и
слабости, у љубави к Богу и ближњима, у молитви срца и животу у Богу.
Његова проста излагања крију у себи снажна унутрашња искуства. Све што
су учитељи духовног живота у хиљадугодишњим искуствима записали у
Филокалији Свете Горе, отац Јован изражава на опште разумљив начин и на
савременом језику. Он пушта читаоца да има удела у његовом благодатном
унутрашњем животу и буди у њему чежњу да иде истим путем. Ко усмери
свој живот по овом благодатном Дневнику, он иде путем блаженства и
достиже живот у Богу. Отац Јован је истовремено присутан у својим
излагањима и води дијалог са срцем читаоца.
 V ДЕО - ПОСЛЕДЊЕ ГОДИНЕ
О савременим збивањима
Отац Јован стоји усред јавног живота. Чита новине и часописе, прати са
интересовањем литературу, стражи над догађајима и према свему заузима
свој одређен и одлучан став. Реч Божја, као несаломива истина, мера је у
свим његовим личним и општим, јавним питањима. Корен му је у руском
народњаштву александровске епохе и видног удела има у судбини своје
отаџбине. Он одобрава дату форму државне управе, иако добро зна за њене
недостатке. Њега пре свега занима основни осећај руског народа - његова
тежња ка побожности. Она је кроз векове одређивала народни дух и дошла је
до изражаја у обележју "Света Русија", Русија светих.
Отац Јован мирно посматра тамо где човек следи Божји поредак, а пред
опасношћу застрањења опомиње: "Бог је Творац - човек је Његова творевина.
Као творац, Бог је потчинио - све разумом обдарене као и немуште, живо као
и вештаствено - Својим мудрим законима, и кроз ту законитост све се налази
у добром поретку. И човеку је Бог дао мудар, праведан закон који му, ако га
испуњава, доноси блаженство. Али човек је повредио у себи тај закон
Творца, напустио чврсту основу божанске воље и застранио убитачном
странпутицом своје самовоље и сатанске воље. Тиме је он подлегао
безбројним неваљалствима и невољама. Бог је дао човеку дух да би Њега,
Творца, познао и да би разумно управљао својим телом. Али кад се телесни
човек одметне и безумно следи својим нагонима, тад цео човек запада у
неприродно стање... Наш живот подсећа на неопростиву дечју игру. Ми се
растурамо на спољашње нискости и у томе губимо непроцењиво време које
нам је дато на спремање за вечност. Ми користимо наше способности: разум,
мисао и реч, и употребљавамо их само за ово времено, уместо да их
употребимо, пре свега, на познање Бога, на указивање међусобног
поштовања и љубави. Ми се често играмо својим позивом, вршимо га
неодговорно, чак несавесно, или га користимо за себичне циљеве. У ствари,
ми уживамо у себи самима, чинимо себе идолима, сами себе славимо и
захтевамо то и од других. При том треба да се замислимо, како су све те
ствари за које се везујемо пролазне, како је погибељно јурење за тим сенкама
живота, уместо да тежимо правом животу.
Стражите над собом! Зар тако треба да живе они који су добили чврсто
обећање од Господа Истине? Браћо! Зар нећемо временом да нестанемо сви
са лица земље? Где су наша дела љубави, испуњење Творчевих заповести и
бестрашће према свему пролазном? Где ватрена ревност за духовна блага? О,
ми многозапослене будале! Унаказујемо лице наше душе и јуримо за неком
срећом, а у нама све трули од страсти.
Зашто? Зато што срећу тражимо на погрешан начин." Духовну кризу отац
Јован доводи у везу са слепилом душе. То слепило као нека зараза напада на
савременике оца Јована. Поред телесног слепила постоји и једно самовољно -
душевно слепило. Оно влада нарочито сад у нашем напредном времену. Од
њега страда прост народ који затвара своје очи пред истином и следи
заблудама; богати су заслепљени својим порочним склоностима; а најслепљи
су образовани који верују само у свој порочни и од страсти сасушени разум.
Такво слепило је често безнадежно, јер су ови људи заражени неизлечивим
самопрецењивањем које само своју, сопствену истину, држи за једину. О, кад
би они стигли до смирене мудрости једног Сократа, који је рекао: "Ја знам да
ништа не знам!" Човеку је дата разумом обдарена душа да би сазнао истину
која је светло душе, њен живот. Ако сад неко из гордости, самовоље или
тврдоглавости - насупрот своме разуму и савести - неће да увиди ову истину,
није ли тај злосрећник, слепац? Уз то још злочестиви слепац који своје
највише способности, ум и слободну вољу злоупотребљава. У свим
временима било је безброј заслепљених. Тако су се односили књижевници и
фарисеји у Христово време. Они су слушали Његову мудру реч, гледали
Његов честит живот, божанска дела и исцелења, и - све су то приписивали
сатанској сили. Они су извртали смисао Његових речи, жигосали су Га као
варалицу, као поседнутог и осудили су најсветијег од свих, као преступника,
на срамну крсну смрт. То је страшно слепило душе. То је заправо хула
против Духа Светог: неверовање у једну истину која је очигледно доказана
кроз дела Духа. За такве нема опроштаја, јер они добровољно и без покајања
упорно остају у гордости, злоби и опсени.
Учевњаци данас обожавају горди интелект и настоје да се он прославља.
Тако наш лукави противник ствара и у Хришћанству суптилно
идолопоклонство, сходно захтевима духа времена и стадијуму нашег
интелектуалног развитка. Он нас квари кроз наш сопствени разум који би
требало да нас води ка живоме Богу. Том кутлачом ми захватамо мртву воду
овоземаљског сујетног мудровања и пружамо је себи и другима уместо живе
воде која је Реч Божја. И ми пијемо од ње, не слутећи да је то само мртва
вода.
Шта све данас људи читају, док једино што је на спасење - књигу над
књигама - Јеванћеље и списе Отаца Цркве они не читају. Световни писци у
својим делима имају у виду само друштвено-чулну процену живота, која је
потпуно страна духовности. Списе Отаца Цркве одликује, напротив, строга и
права психолошко-духовна анализа, знање и расуђивање. И они у својим
делима изражавају духовну процену људских мисли, жеља и страсти. Ви,
писци, о свему мислите и пишете, само у вашу унутрашњост не гледате и не
бринете се да ли је тамо све на своме месту.
Ви заборављате изреку старе истине: "Познај себе самога". Ви себе, у ствари,
не познајете, као ни праве потребе ваше душе. Тако ви не знате шта се у вама
дешава и, док сами никакво савршенство не поседујете него сте одани свим
могућим страстима, бунцате о неком савршенству без Христа. Ваше мисли и
осећања гамижу по земљи чулности, јер сте неспособни да познате стварност
неизмерног, светог и праведног духовног света. Не желећи да се икад до њега
уздигнете, ви се крећете у трулопролазном и завршавате у њему.
Савремена негативна литература, материјалистички и порнографски списи,
кваре људе. Образовани су изгубили идеју честитости и не теже за њом, зато
тону у безбројним пороцима и страстима.
Отац Јован се обраћа материјалистима: "Ја видим како је кукавно то што ти
зовеш својом душом. Бескрајно удаљена од Оца светлости, она се безнадежно
мучи у горућој тами, у области материје, са нагризајућом чежњом за
Изгубљеним, присним. Бити дух и поседовати духовне потребе, а не моћи их
никад задовољити - какво страдање! Посматрати како се други ревносно моле
и како добијају дарове божанске благодати, а код себе унутра осећати како
горди разум који се не приклања истини води борбу са природним покретима
срца - равно је убијању душе! Блудни сине, обрати се! Зашто упропашћујеш
очево наследство? Твој разум не припада теби; он је Божји дар. Зашто га
злоупотребљаваш на зло? Бог ти га је дао да Њега познаш и да ревнујеш у
уподобљавању Њему. А ти га употребљаваш као убитачно средство да се од
Њега одвојиш. Врати се дому, своме Оцу, несретниче. Далеко си се удаљио; у
тој удаљености од Бога тебе вреба вечна смрт." Отац Јован се обраћа Божјим
пријатељима: "Где ћу да нађем праве хришћане који се у пламеној ревности
боре за спасење својих душа? Оне, узвишене, које ради Господа подређују
све своје нагоне и страсти своме разуму и Божјем закону? Који се боре
ватрено за душе својих ближњих, за њихово просвећење у свему добром и
истинитом? Господе, постави нам таква светила, чини Ти Твоје дело у нама."

У вези Руско-јапанског рата

Године 1904. је почео за Русију судбоносни рат против Јапана. Отац Јован је
усрдно прихватио учешће у томе, и одмах је послао руским трупама у
Манџурији овај проглас: "Моја вољена браћо, ви ратници, од највишег до
најнижег вама је упућена - у име Божје - моја реч. Наша вољена отаџбина
преживљава тешке дане, какве од свога постанка до данас није поднела. Не
заборавите ни за тренутак да нам све унутрашње и спољашње тешкоће, које
подносимо, долазе од мудрог и сведоброг Провиђења, јер смо ми Руси
заборавили свога Господа Бога више но икад раније, Његове смо заповести
дрско одбацили и сваки је следио само сопственој вољи. Зато нас Бог удара
тако тешко и веома болно, да би нас очински казнио и тако призвао памети.
Бог и становници неба гледају на вас; погледи целе Русије, сва нада на вама
почива. Будите одлучни, будите постојани и Господ ће вас сачувати. Јер Бог
је са вама и помаже вам. Следите само, од свег срца, Његове заповести и
Његов ће благослов да вас прати. - Презвитер Јован Сергијев."
За време рата отац Јован поново говори народу: "Годину и по води Русија
овај крвави рат против Јапана па ипак, и поред све храбрости и задивљујуће
одважности наших војника, ми још увек нисмо победили непријатеља, него
трпимо све нове поразе. Где затаја Твоја ранија, тако сигурна помоћ,
Господе? Како су наши велики преци постизали своје херојске победе; чиме
су побеђивали кнезови као Александар Невски, Димитрије Донски, Петар
Велики, Александар I и наши славни војсковође Суворов, Кутузов и други?
Они су побеђивали Богом, у чврстој вери и у поуздању на Његову свемогућу
помоћ; кроз постојану верност и храброст наше војске и њене оданости
својим вођама и заповедницима. Само у Богу је сва наша снага и слава, без
Њега ми смо неуспешни и слаби Русијо, престани да се повераваш свом
слепом, помраченом разуму, и да слушаш сулуди савет твога идола Толстоја:
,Не противи се злу, не бори се". - Не, него супротстави се сваком злу, гаси
одмах сваку ватру, победи их са - од Бога дарованим - оружјем вере,
божанске мудрости и честитости."
У августу 1905. отац Јован посећује једну болницу у Финској, где су
рањеници из јапанског рата. Вест о његовом доласку донела је неописиву
радост. Рањеници су слушали о њему, читали су и виђали његове слике. Али,
ко би мислио да ће велики молитвеник Русије заправо њих да пронађе? Кад
су претходног дана сазнали о томе, војници су се према својим моћима
припремили, заједнички су певали вечерњу молитву, очистили се, уздржали
од дувана и алкохола. Зрачећи радошћу, отац Јован стиже код њих: "Помаже
вам Бог, драга браћо и сестре!" Онда је пожурио у болницу. У великој сали је
постављен астал са белим чаршавом, пред иконама, и суд са водом на њему.
Почиње молебан. Отац Јован се моли Богу гласно, из срца, пун љубави за све
људе: "Господе! Пред Тобом стоје ови рањени ратници. Ти гледаш њихове
ране, гледаш њихов бол душе. Помози им, исцели их и оснажи! Освети ову
воду, да би свима који од ње пију, подарила здравље и крепост. Ти си сам до
крсне смрти страдао, делио си сва људска страдања. Утеши и исцели све који
овде пред Тобом стоје." - Војници су се од свег срца молили заједно са њим.
Сузе су се сливале на њихова уморна лица.
После молитве отац Јован благосиља сваког појединачно и срдачно им
говори: "Пријатељи моји, браћо моја! Ви сте пролили крв за нашу отаџбину,
и ја сам срећан што вас гледам, што могу да се поклоним пред вашим ранама
и да вам се захвалим. Ја знам, ви ћете доћи кућама и страдаћете још много.
Можда ће се ваше жртве заборавити, ваше ране презрети, а ви бити вређани.
Ипак, сами увек мислите на то, да сте на небу једну плату већ добили; радујте
се ради тога и захваљујте Богу што сте - подобно само Христу - страдали и
имали удела у Његовом Крсту. Сачувајте то у срцима вашим и не будите
потиштени. Нека вас Господ благослови!"
Русија је изгубила рат са Јапаном. Томе следи време немира и револуција
1905. Отац Јован непрестано позива народ на уразумљење и помаже му да у
себи самоме позна корене зла, од којег проистичу, као плод, спољашњи
догађаји. "Данас сви грозничаво траже слободу и добили су пуну спољашњу
слободу: слободу вере, политичку слободу, слободу у уметности и науци, у
занимању као и у породичном животу. Али највећи број људи погрешно
разуме саму суштину слободе и схвата је само негативно: као могућност да
чини на вољу себи и својим похотама. Да ли су ти фанатични слободњаци
схватили ону праву и разумну спасоносну слободу, за коју их је Бог створио,
а коју су они изгубили кад су постали слуге греха? Ону истину коју је
Христос поново донео човеку: слободу од пожуда и страсти; слободу да се
драговољно одстрани све рђаво, а све добро са ватреном ревношћу чини?
Управо ту праву, пуну живота, божанску слободу ми смо изгубили. Место
тога, ми смо изборили и бранимо једну бесмислену, убитачну, притворну
слободу да све свето облатимо, ногама погазимо и оборимо."
У својој беседи о новој години 1907. отац Јован опомиње: "Видите, шта се
дешава. Свуда је сумња и неверство, побуна, претња, отмица и убиство.
Свуда недостатак идеала за усавршавање, свуда склоност да се задовоље
нагони, свуда похлепа за разбојничким богаћењем, пијанство и непоштовање
брачних веза. Судите сами. Свету је потребна коренита обнова, као једном
кроз потоп." У свом слову за рођендан цара Николаја II, 6. маја, 1907. отац
Јован говори пророчки: "Атеисти вичу да нама не требају ни верска настава,
ни цркве, ни свештеници. Како? Хоћете ли, можда, да ми људи
поживотињимо, да постанемо бесловесна стока, да једни на друге насрћемо и
да земљу претворимо у кланицу? До тога је већ у устанку 1905. на многим
местима и дошло. Многи су изгубили сваки духовни ослонац и постали умно
поремећени; они су равни дивљим зверима и злим дусима, њима ништа није
свето. Они презиру све више вредности, веру, истину и правичност. Стога
они говоре: руши, убијај, пали, отимај и чини насиље ближњем; лажи,
лицемери, не слушај никога и живи како хоћеш, никоме не полажи рачуне ни
за шта. Тако мисле и говоре многи, и ... тако поступају. Руско царство се
тресе, њише се, и близу је пада. Томе води анархија и отпад од Бога оних
учених. Што даље овај свет наставља безакоње, утолико ће бити слабији и
трошнији, док потпуно не изгори или изумре." И отац Јован опомиње народ,
владу и цара: "Сетите се, како се Бог промишљено и благонаклоно бринуо о
нашем спасењу.
Какве је Он све мужеве подигао у време Татарског ропства, и касније, за
моралну као и државну нашу обнову; како је уздигао и у славу обукао
благочестиве - Сергија Радоњешког, Кирила Белозерског, митрополите
Кирила и Алексија, кнезове Александра Невског и Тихона Задонског, па
Митрофана Вороњешког и Серафима Саровског. И поред свега тога Русија
Му је отказала верност, отпала од Њега, и постала гора од неког паганског
народа. Ти - народе руски! Размисли једном трезвено и разумно, ти
наваљујеш ка пропасти сваке друштвене форме и реда, у општи хаос. Зар не
схваташ да је то сатанско дело. Заустави се Русијо. Отпаднеш ли од твоје
вере, ти престајеш да будеш света Русија и постајеш хорда неверника који ће
се међусобно уништавати."
Отац Јован се обраћа влади: "Где је та чврста и одговорности свесна влада?
Јавни живот напредује, како духовно тако и економски, само ако једна јака,
мудра и праведна власт све одређује, правду штити и неправду кажњава. Тада
све иде својим озакоњеним поретком. Наука, политика, економија и јавни
живот - тада цветају. Али кад власт отроми и кад подчињени немају радног
елана или се побуњују - дешава се исто као код поремећеног крвотока, све
запиње и распада се. Јавна безбедност нестаје, удови друштва се подижу
један против другог и свако злочинство, отимачина и убојство имају
незадржив мах."
Отац Јован се обраћа и цару: "Сабери силу, држи поверени ти скиптар и
царство у чврстој руци, на страх непријатељима Божјим и твојим. Владару
није узалуд подарен мач; он је слуга Божји, судија и казнилац злочинаца. Ако
Русија не буде очишћена од постојећег корова, она ће опустети као стара
царства и градови, које је Божја правда избрисала са лица земље због
њиховог греха и безбожности.
Нас ће спасти само дубоко, унутрашње покајање срца у свим народним
слојевима, и топла молитва за све заблуделе. Ми морамо што пре у свему да
се мењамо. Суд Божји је већ ту, пред вратима. Господе, подари целој Русији
спасоносни повратак на прави пут."
Али, до тог повратка није дошло, чврсте владе није било, анархија се ширила
све даље. Отац Јован је знао: "Русија подлеже праведном суду Божјем. Ми
ћемо бити положени на наковањ" и тешким чекићем ударани. Русијо, држи
се! Определи се за Бога, моли се горким сузама твом Оцу кога си без мере
расрдила. Милостиво провиђење неће Русију у њеном тако жалосном стању
да напусти. Оно праведно кажњава и води новом рођењу. Ужарена пећ се не
може избећи, и Бог који не жели смрти грешника, очистиће све у ватри те
пећи."
Отац Јован је свестан последица својих смелих речи. Он то изражава после
оштре оптужбе против њега, од 26. септембра 1905:
"Кад ја овако говорим, наравно, мачем севају непријатељи сваке истине и
правичности против мене и Цркве Христове. Али, ја се не плашим и не
придајем им ни најмање пажње. Свемогући штити своје борце."

Клеветања и напади
Неустрашиве јавне поруке оца Јована изазивају огорчену мржњу нихилиста.
Они схватају колико велику моралну снагу он поседује, пружајући подршку
Цркви и држави, и не презају ни од каквог средства да би пољуљали веру
народа у њега. Од 1905. године у опозиционој штампи скоро свакога дана се
против њега појављују клевете. Њега и у литератури и на бини извргавају
поругама. Сатирични летци исмевају његове најбоље подухвате.
Представници Цркве и државе протестују на ове недостојне и неосноване
нападе. Епископ Гермоген Саратовски узима начелан став: "Срамни
позоришни комади као ,Црни гавран" и други, очевидно показују нову фазу
противхришћанске хајке. По унапред спремљеном плану, нихилисти
покушавају да поткопају религиозни осећај у народу, да Русију морално
унаказе, да је духовно опусте. Њима није уопште стало до истине. Кад сретну
човека који поседује духовну снагу у односу на срце и дух народа, они траже
начина да га жигошу као идола. То се дешава и са оцем Јованом
Кронштатским, великим молитвеником Русије, који безбројне људе духовно
и материјално помаже."

Против секте Јованита

На сасвим други начин имао је отац Јован да страда од својих екстремних
поштовалаца. У оно време су у Русији постојале разне религиозне секте које
су, за разлику од западних рационалистичких, имале неки лажни мистички
карактер. Тако се око оца Јована формира друштво фанатика који су себе
означили његовим именом. У свом занесењаштву они су уздизали оца Јована
преко свих мера и почели да га обожавају ништа мање него као Спаситеља.
Они су чак у својој заблуди покушавали да се уједом или озледом домогну
његове крви како би бар нешто од његове чудотворне снаге пренели на себе.
Ова тзв. "Јовановска секта" нашла је своје присталице у целој Русији.
Због свега тога отац Јован бива злонамерно представљан од радикалне
штампе, као оснивач и вођа ове секте. Он се, међутим, од самог почетка јавно
и сасвим смело изјаснио против ових занесењака. "Ја сам, не једном, у
штампи изјавио да немам ничег заједничког са Јовановском сектом."
(часопис Котлин, 1890).
Он покушава да лечи водеће у секти од њихове заблуде; објашњава им, моли
их и прети им. Кад ништа није помогло, он се осетио принуђеним да
предузме јавне кораке против њих.
Говорио је против њих са амвона, осудио их за богохулство, забранио им
приступ у цркву, лишио их причешћа и, на крају, бацио на њих анатему.
Скретао је пажњу и преко штампе на њихову наказност. "Ја сам већ у марту
1887. и јануару 1889. молио "Кронштатски Гласник" и друге часописе да
прекину да издају ове лажне религиозне списе. Данас понављам ову моју
молбу."
До краја свога живота отац Јован је имао да подноси клевете и нападе и од
ових секташа. Тако је 1905. био позван, на превару, код неког болесника
нападнут иза закључаних врата. Коначно га спасио његов кочијаш који је
обио врата и изнео га повређеног. У повратку је отац Јован молио да се о
томе ћути како се не би изазвала освета према овим преступницима. Од тада
је његово здравље било пољуљано.
Епископ Сарафим од Кишињева, његов духовни ђак, прича: "Отац Јован је са
невероватним смирењем подносио све прогоне.
За време од 30 година наших присних односа он се ни једном речју није
изјашњавао против својих противника, никад се није показао увређеним.
Тако је било приликом првих прогона, у његовој младости, тако и у овим
страшним годинама његовог искушења у старости. Многа страдања је
поднео, све до тешких телесних озледа ...; срамне клевете у штампи, у
позоришту и на народним скуповима; делом и од људи који за многа
доброчинства требало је да му буду захвални. Наравно, ови напади нису
упућени само њему лично - великом молитвенику свете Русије. Они су били
управљени на руски народ који своју веру као и своје праведнике држи за
неповредљиве." Ипак, све ове смицалице нису могле да пољуљају укорењено
поверење према оцу Јовану. Народ зна да су страдања и прогони природан
удес праведника.
Поводом тих напада митрополит Антоније Храповицки пише оцу Јовану:
"Досад је мећу искреним поштоваоцима Божјег пријатеља било људи који
нису разумели како он живи, на неки начин, само признат и окружен
свестраном љубављу. Ова забуна је сад добила свој крај! Они се уверавају у
то, да Ви делите судбину апостола и избраника Божјих. Непријатељи наше
божанске вере пишу, пуни злурадости, срамне чланке о Вашој светој
личности. Верници се радују томе на сваки начин; они Вас кроз то гледају у
победничком венцу Божјих исповедника." Кад му је неки посетилац изразио
бол његових верника због злонамерних подругљивих списа, отац Јован се
прекрсти и додаде: "А ја захваљујем Богу што ме клеветају. Њему нека је
слава! Најзад! Иначе сам увек био само слављен, чак и међу светитеље
убрајан, док се у Јеванђељу каже: "Благо вама ако вас узасрамоте и успрогоне
и реку на вас свакојаке рђаве речи лажући, мене ради ... (Мат. 5, 11).
Тиме би било испуњено последње блаженство. Мој крај је, очигледно, близу
и добри Господ ће ме ускоро позвати к Себи." Отац Јован стоји изнад сваког
непријатељства и укорењен је у Божјој љубави. "Љубав нашег божанског
Спаситеља, Исуса Христа, Оца и Светога Духа према нама је тако велика,
тако неизмерна, да пред њом сва људска нељубав и мржња према нама
постају небитни, губе се. Ради ове неизмерне љубави Божје и ништавила
људског непријатељства, нама је Спаситељ наредио да волимо своје
непријатеље и да чинимо добро онима који нас мрзе. Ми живимо у љубави
Божјој; зар је ту тако важно ако нам људи желе зло? Шта они могу да нам
учине кад нас Бог тако воли?"

Педесет година свештеничке службе

Отац Јован до дубоке старости крепко обавља своје свештеничко дело.
Његово самопрегорно залагање, без много речи, чинило је једну морално
здраву атмосферу. Његов пример утицао је на формирање његове околине.
Под његовим утицајем мења се и цео Кронштат, чак и цела Русија. Његов 50-
годишњи јубилеј свештеничке службе - 12. децембра 1905 - слави се у
Кронштату врло свечано. Свету литургију служи епископ Кирил од Гдова са
оцем Јованом, 40 свештеника и 15 ђакона. Ту су прваци града, председник
Гуљарев и градски савет, адмирал Балтичке флоте Никонов и поморски
официри, командант сувоземних трупа ген. Бељајев и више официра,
представници бројних организација и безбројни поклоници као и гости из
целе Русије - сви учествују у слављу.
Тога дана отац Јован подсећа на свој живот и говори о значају пастирске
службе: "Педесет година свештеничког рада, у служби Богу и ближњима -
дуго је време. И ја се захваљујем Богу за милост што сам досад живео 76
година и Њему, као свештеник, 50 година служио.
Ја укратко подсећам колико ми је природне и надприродне милости Бог
подарио за ово време; како сам се физички и духовно развијао и како сам
напредовао у три просветне установе: основној школи, семинару и академији
- у науци, а пре свега у богопознању и самопознању. Иако се никад нисам
надао да у својој класи будем први, ипак се то десило и тако сам могао да
дођем на високу школу која ми је, потом, отворила пут за свештеничку
службу у Кронштату. Више пута су ме тешке болести водиле до врата смрти,
па сам бивао излечен. На све ово ја данас подсећам и захваљујем се Богу.
Ја бих желео да се на овај дан осврнем на значај свештенства, јер данас многи
презиру ту највишу службу. Сам Христос је Првосвештеник свих нас. Он даје
овлашћење духовницима да се уз помоћ Духа Светога моле за људе, да
обављају Његове тајне и да проповедају реч Божју. Свештеник је позван да
наставља Божје дело и да порочни род људски приводи Богу.
Грех одваја човека од Бога; покајање његовог срца измирује га са Богом кроз
тајну исповести. Само Христос, који носи грехове света, у стању је - кроз
своје свештенике - да опрашта грехове. У томе лежи значај свештеника. Тако
је свештенство Православне цркве по своме бићу најрадоснија, најсветија и
свепросвећујућа служба на земљи. Оно је посредник између створења и
Творца, узвођење људи ка синовству Божјем." Потом, у сали градског већа
следи свечани обред. Представник Светоандрејског братства се обраћа оцу
Јовану: "Светао празник Вашег 50. јубилеја сабрао је у Кронштат десетине
хиљада, из целе Русије. А то је само незнатан број према оним небројеним
које сте Ви духовно обновили, и према оним живим или већ упокојеним који
су сведоци Ваше благодатне милосрдности ... Ваше витешко залагање
утиснуто је и у Ваш вољени Дом радиности. И Ваши стари ученици, и
сарадници, стоје једнодушно иза њега са несебичном љубављу и преданошћу
у срцу". Говорник у име друштва за религиозно-етичку просвету истакао је:
"Педесет година Ваше свештеничке службе представља значајан
црквеноисторијски догађај. Духовна историја сваког народа означена је са по
неколико ретких личности које свесно носе одређену идеју. Око њих се као
око заставника окупљају људи. Наше непристрасно потомство ће Вас, без
сумње, убројати у такве појединце. Запис на Вашој застави носи само једну
реч: ЧЕСТИТОСТ. Око ње се окупљају милиони руског народа, који носе у
своме срцу идеал светости и поштују оне који тај идеал отеловљују. Ваших
50 делотворних година у ствари су херојско рвање за спас човека. Христос
Вас је учинио изабраним сасудом божанске благодати. Ваша ватрена вера,
Ваша снажна молитва, Ваша примерна дела љубави према ближњима свима
су познати као плодови ове, у Вама станујуће, Божје благодати, као израз
Ваше борбе за светост. Верујућа Русија види то, и тражи Вас; само кроз Ваше
благодатне списе милиони су се духовно окрепили ..."
Из целог света долазе честитке.Антиохијски патријарх Мелентије пише оцу
Јовану: "Високопоштовани оче протопрезвитере, у дубокој радости сазнајемо
да Русија са којом нас сједињује заједничка вера има тако великог свеште-
ника као што сте Ви. Ваш живот и делатност подсећају на истакнуте свеште-
нике из првих времена наше свете Цркве. Није узалуд цео православни свет, а
пре свих руски народ, поносан на Вас, цени Ваше духовне способности и
осећа страхопоштовање пред Вашим узвишеним духом. Од срца Вам
честитамо, драги оче Јоване, за силну благодат Божју која у Вама живи. Од
срца честитамо и Русији за тако ретког, уистину самопрегорног свештеника.
Зато примите, дубокопоштовани стубе Православља, овај израз најискренијег
срдачног признања од нас и наших верника, са молбом да нас све помињете у
Вашим светим молитвама." Отац Јован је имао да живи још три године, три
тешке али благодатне године духовних плодова.
Болест
До 75. године живота отац Јован је непрестано вршио своју службу. Свету
литургију је служио скоро сваки дан; примао је свакога, посећивао болесне,
бринуо о својим друштвеним установама, спроводио добротворне акције
широко по свету, одржавао огромну преписку, писао беседе и свој дневник.
Деценијама се задовољавао са 1-2 сата спавања на дан. При свему том, он се
осећао крепким и захваљивао се Богу за ту животну снагу: "Свакодневно ме
обнављаш, Господе! Не само дух, него такође и тело. Ти разгониш све
болести и трулеж и остављаш само што је здраво, пуно живота. Ти ме
подмлађујеш непрестано, са својим 75 година ја још не старим. У Теби - ја
сам чудо за себе самога, као и за многе који ме познају. Ја Ти се захваљујем
за ово продужавање мога живота. Нека би Ти био и даље на славу."
Али, коначно, његове телесне снаге малаксавају. Он побољева. Током три
следеће године патио је од сталних болова и грознице. На крају је био
потпуно исцрпљен.
Насупрот свему, отац Јован није мењао свој начин живота. Он наставља, као
и увек раније, да свакодневно служи и да се за све захваљује Богу.
"У мојој старости од 79 година сваки је дан, сваки тренутак, нарочита милост
Божја. Моја физичка снага је на измаку, али је зато мој дух крепак и пламти
ка Исусу Христу - Господу моме. У целом свом животу сам доживљавао
небројене доказе Његовог милосрђа и надам се у то и убудуће. Захваљујући
Божјем човекољубљу, смрт је само рођење за вечни живот. Нека је слава
Богу! Снагом Његове милости, ево, ја сам сад 52 године свештеник и још
живим, иако сам болестан. Не могу довољно да захваљујем Богу за тако
многе године благодатног свештеничког делања. Служио сам колико сам
могао, трудио сам се али сам чинио и многе грешке, био сам недовољан,
болестан; непријатељ ме је јако нападао. Господе, покри сва моја сагрешења
Твојом милошћу."
У јесен 1908, три месеца пред своју смрт, отац Јован је као тешки болесник
посетио градилиште Морској - катедрале у Кронштату. Петнаест година
раније, он је приликом постављања њеног темеља пророчки говорио: "Кад
буду зидови овог Божјег дома стигли до крова, ја нећу више бити међу
живима". Сад је већ стигло време. И поред своје велике исцрпљености он се
уз помоћ својих пратилаца пење до главног кубета и одатле посматра целу
грађевину. Његове су очи светлеле. Истог дана он шаље телеграм цару
Николају II: "Ваше царско величанство! Из дубоког интересовања, упркос
мојој болести, посетио сам Морској-катедралу која се по Вашој иницијативи
подиже. Ја сам са висине посматрао њену унутрашњост и дивио се лепоти,
размерама, архитектури, одважности и уметничком укусу архитекте и
његових помоћника.
Као и увек, ја желим Вашем величанству, царици и престолонаследнику
дуговечно и мирно владање, и да радосно доживите завршетак овог
узвишеног дела и његово освећење. Ваш одани, протојереј Јован Сергиев."
Цар Николај II одговара: "Ја Вам се захваљујем, баћушка Јоване Иљичу, за
Ваше верно сећање. Ја Вам желим здравље и снагу, да и Ви заједно са нама
такође доживите радосно освећење Морској-катедрале."
Петог децембра 1908. митрополит Владимир московски, владика Серафим од
Кишињева, владика Гермоген од Саратова и бројни свештеници посећују
тешког болесника. Отац Јован прима госте у крзненом капуту, под
грозницом, и захваљује им се топло. На питање како се осећа - он им говори
о својим здравственим тешкоћама. Само ујутру, у време свете литургије,
болови на чудесан начин попуштају и дају му око два сата мира. Физичке
снаге се губе. Последних дана он није узимао никакву храну. "Ја живим само
снагом светог причешћа" - признаје он својима најближим.
Он радо носи своју болест, не жалећи се никад: "Ја се захваљујем Богу за
своје болове које ми је послао како би ми очистио грешну душу". По његовом
исказу, он је узео на себе многе болести других и сад има да их подноси. Зато
му Бог не даје исцелење. Али зато он има удео у Крсту Христовом. И по мери
у којој Христова страдања расту у нама, тако се и Његова утеха излива на
нас. По мери напора Господ заслађује горку чашу свештеничке службе. Он не
напушта никога ко се око Њега труди; мери истом мером, и код искрене
молитве даје пуноћу духовног просвећења, топлине и радости.

На прагу
Отац Јован је најдубље убеђен да само Божјој милости има да захвали за ове
своје благодатне способности, за саосећање и снагу молитве, за духовно
просвећење и благодатну прозорљивост.
"Сведобри, хвала Ти на Твојој милости коју на мене недостојног непрестано
изливаш; пре свега захваљујем Ти за благодат свакодневног причешћа и за
дарове Твога Светог Духа. Захваљујем Ти за речи мудрости и за снагу да
проповедам Твоје Јеванђеље; за смелост да се молим за све људе и да их у
вери и честитости са Тобом сједињујем. Како чудесну силу поседује црквена
молитва! У време свете литургије ја се од срца молим за целу Русију, за сваки
сталеж .. и Бог ме сједињује са свима у духу. И стари и млади су са мном. Сви
ме поштују - мене недостојног грешника. Господе, Ти свуда прослављаш моје
име, на царском двору, код богатих и сиротих, образованих и простих. Јер Ти
кроз мене дајеш олакшања, радост и поуздање, помоћ и исцелење, победу над
противником, слободу и мир. Чудесно је Твоје име, Господе! Твоја благодат
која делује кроз тајне у мени, снажно покреће све ка мени бедноме." Отац
Јован често, у најболнијем самопознању, признаје и у свој Дневник бележи:
"Неисказана је Божја дуготрпељивост, доброта и свепобедна милосрдност
према мени. Било у који грех и да паднем, чим увидим своју заблуду, чим од
срца признам своју кривицу, ја осетим праштање, мир и благодатну слободу
целога мог бића. Господе, нека моја опачина не превазиђе никад твоју
дуготрпељивост. Захваљујем Богу за Његово очинско руковођење моје душе;
за праведне унутрашње казне и ударце који ме при удаљавању од Његових
заповести погађају и укоравају; захваљујем Му што ме увек брзо услиша,
заузима се за мене и ослобађа ме; ја му се захваљујем за Његову непрестану
близину, за Његово владање у мени и за прогоњење свих противника из мога
срца. О, кад ћу једном да постигнем оно стање потпуне чистоте од сваког
греха! ... За време од 50 година мога свештенослужења, Ти си ми подарио
милионе победа наспрам невидљивих непријатеља, као и наспрам видљивих
противника. Понекад су то биле многе победе у једном истом дану. Те победе
сам ја изборио увек кроз веру у Христа, призивајући Његово име у молитви
срца, и примањем светих тајни. Све ме то, све јаче, учвршћује у вери, у
врлини, пре свега у непоколебивој љубави према Христу Животодавцу.
Господе, ја сам немоћан да Ти се захвалим за сва Твоја доброчинства."
Целог свог живота отац Јован је, као што сам сведочи, тражио да испуњава
заповести Божје, корачајући путем блаженства. Пре свега, он је испуњавао
водећу заповест: "Воли Бога изнад свега, и твога ближњега као самога себе".
Та љубав је одређивала његово делање, прожимала све његово биће
"Како је блажено кад се искрено и од срца за Бога ради! Какав само мир и
какву слободу осећа душа при молитви срца, при читању Речи Божје, при
добрим делима! Какво одушевљење лежи у испуњавању воље Божје - те
мудре, добре воље. Господе, како само љубав и право саосећање чине наше
срце срећним! Ко би описао неисказано блаженство од међусобне љубави!
Какво си само блаженство скривао Ти - неизмерна љубави - у љубављу
испуњеном разговору духовног оца са његовом духовном децом. Како сам
могао да се у томе не потрудим ревносно?"
Отац Јован је често бивао опипљиво обасипан благодаћу: "За време молитве,
код читања Светог Писма или неке духовне књиге, при душебрижничком
разговору осећамо, повремено, неку суптилну свежину, сличну
електрицитету, како нас прожима. То је Господ који нас посећује. Ово
сведочим по сопственом искуству."
"Кад се ревносно молимо дотиче нас, повремено, Дух Свети. Тада запажамо
Његов глас и примећујемо како непосредно кроз тело продире у срце и
муњевито делује. Тада нас прожима чудесна лакоћа, посећује нас дух
срдачног покајања, потрешености, мира и радости. Свети Дух прожима цело
наше тело и даје да Његова светлост унутра засија." Повремено отац Јован
гледа у надчулни - Божји свет:
"Петнаестог августа 1898, на Успеније Богородице, имао сам срећу да по
први пут гледам, сасвим јасно, лице Мајке Божје и да слушам Њен глас. Кад
сам ја, свестан својих грехова, посматрао у страхопоштовању Њен најсветији
лик и мислио да ли ће небесна царица да ме са гнушањем одбаци од себе,
Она проговори: "Ви, најдража деца небеског Оца"! О, Ти најсветије, најблаже
лице! Плаве голубасте очи; добре, благе, мирне, божански узвишене очи.
Никад вас нећу заборавити. Око један минут је стајала Њена прилика, онда је
без журбе отишла од мене и нестало је. У предвечерје сам пун
страхопоштовања читао вечерње молитве празника Успенија, а потом писао
беседу. Тек око 2 часа отишао сам на починак.
У понедељак, 3. фебруара 1902, пред буђење, имао сам свети сан: Гледао сам
дете Исуса у рукама Његове пречисте Мајке. Његове најсветије очи су ме
гледале благо, час се обраћале мени, час Његовој Мајци. Шта су све ове очи
говориле? Његове усне се покренуше; Он говораше тихо, пријатељски,
благонаклоно, али га ја због своје лаке глувоће нисам могао да чујем. И Мати
Божја ме је погледала нежно. Ја сам се захвалио Богу за ово блажено,
благодатно виђење. Можда је то био одговор на моју духовну молитву.
Господе, подари ми милости да Те увек у себи носим, да ни тренутка без
Тебе не останем.
Како се лако, топло и мирно осећам кад се целом душом обратим сунцу
разума - Христу. Сав лед мога срца се топи, нестаје сва нечистоћа, сав мрак;
небесни живот ме испуњава. Духовним оком срца гледам како удишем
Христа у своје срце, како Он улази у њега и одмах га смирује и одушевљава...
Ако се наше срце отвори у вери и љубави онда ми истовремено дишемо -
удишемо дарове Духа Светог.
Нека си слављен Ти, Спаситељу, Ти свемогућа, свудаприсутна сило. Слава
Теби сведобро крило Очино, Који увек примаш моје молитве Слава Теби, Ти
најсветије око, које ме увек у љубави гледа и сву моју унутрашњост
посматра. Слава Теби Христе."
Отац Јован зна за свој скори земни крај и мисли на своје ближње. Шест
недеља пред смрт он даје у штампу своје последње записе дневника под
насловом "Живо класје" и жели да то до Божића изађе. Стално је питао како
напредује посао. Ова је књига последњи завет његовог непрекидног
старчества.
Он је бринуо, такође, за своје намештенике. Већ у новембру је овластио свога
приватног секретара да припреми коверте са адресама свих службеника и
поштара и даје да се свакоме пошаље, као превремени божићни поклон,
одређена новчана сума: "То је сад обављено. Иначе постоји опасност, да
људи ништа не добију за своју службу." На исти начин отац Јован брине и о
својој супрузи - сестри, Јелисавети Константниновној.
Њихов однос је увек био родбински топао. Она га је неговала са пуно љубави,
а он јој је то узвраћао нежношћу. Он се увек трудио да је у невољама утеши:
"Ја ти захваљујам за сав твој труд око мене; само се не секирај, све ће добро
да буде". Он никад није ишао на починак а да је претходно не посети у њеној
просторији да би је благословио: "Ја ти желим добру ноћ, Бог нек је с тобом,
одмарај се у миру". Кад је Јелисавета Константиновна онемоћала, њена
велика невоља је била што није више могла сама да се брине око свога брата
Јована. Сад он, и сам потпуно малаксао, више пута преко дана долази к њој и
свако вече, благосиљајући је, говори: "Ето, ми се заједнички мучимо, обоје
смо паћеници". Последње године, 1908, он Јелисавету свакодневно
причешћује. Ако га неко пита о његовом стању, он одговара: "Ми смо обоје
слаби и припремамо се да умремо". Кад му она говори о пролећу, он је
подсећа на своју скору смрт: "Ти ћеш да живиш до пролећа - ја нећу".
Деветог децембра 1908. отац Јован врши своју последњу службу Божју, у
катедрали св. Андреја. Он беседи седећи и опрашта се са својом парохијом.
Овог дана причешћује он, последњи пут, и своју сестру Јелисавету која је
тешко оболела од грипа. Седамнаестог децембра он улази, последњи пут, у
њену собу, пита је о њеном стању и благосиља.
Мирно очекује отац Јован свој крај: "Захваљујем се Богу за сву Његову
милост коју ми је видљиво и невидљиво у мом животу дао, и надам се у
Његову коначну самилост на страшном суду. Ја се не уздам у своја дела -
немам их; ја се ослањам на милост Божју. Кајем се за своје небројене грехе и
молим се Господу да ми их све опрости. Амин."
Он све више тежи ка Христу: "У мени се разгорева јака жеља да гледам
Уметника који ме је тако мудро по својој слици и прилици створио, и
подарио ми разум, осећање, слободну вољу и бесмртну душу. Кад ћу Га
најзад видети, најжељенијег ..."
Седамнаестог децембра отац Јован осећа потребу за свежим ваздухом и
кочијама одлази у околину. Том приликом навлачи јак назеб, који његово
стање здравља одмах погоршава. Благодаћу Божјом отац Јован зна који је
његов дан смрти. Кад га је игуманија Ангелина посетила у Петрограду, увече,
он је упитао за датум, и кад му она рече, он додаде: "Дакле, још три дана".
Игуманија му је пренела молбу монахиња да их посети за Божић и да им
служи свету литургију. "Ја ћу доћи" - рече отац Јован, "али нећу
причешћивати. Такође ћу свратити и до Светог Синода, где ме очекују."
Осамнаестог децембра отац Јован осећа велику малаксалост. Ноге отказују
потпуно. Кад га је Јелисавета Константиновна поздравила преко нећакиње,
он одговара: "Реци јој, она је стално код мене и ја стално код ње". Ове речи
су тешиле сестру Јелисавету да је баћушка и после своје смрти неће
напустити.
Деветнаестог децембра отац Јован не може више да се подигне и седећи, у
наслоњачи, прима свето причешће. Тада он цео дан проводи затворених
очију. Кад је увече игуманија Ангелина молила за његов благослов да освете
његову цркву на гробљу, он подиже руку благосиљајући и рече: "Да, да, она
може да се освети". То је био његов последњи налог. До 1 сат ноћу он мирно
седи у својој наслоњачи, усрдно молећи се. Онда се осећа врло слабо и
преносе га у постељу. Његов рођак, свештеник Јован Орнатски, и његова
нећака Руфа Шемјакина, страже крај њега. Пошто је њему сад веома тешко, у
катедрали се служи рана литургија, пре времена. Око 4 часа ујутру долазе
свештеници са светим причешћем, које отац Јован прима последњи пут.
Настаје тишина. Свештеник Јован Орнатски чита посмртне молитве. Кад их
је завршио, отац Јован је са прекрштеним рукама на грудима показивао
последње знаке дисања. Онда је отворио очи, погледао у висину и упокојио
се у пуном миру, 20 децембра 1908, у 7.40 ујутру.
 VI ДЕО - САХРАНА И ОДЈЕЦИ
Погребне свечаности
Болна вест се муњевито пронела. Велико звоно Светоандрејске катедрале је
звонило и објављивало становницима Кронштата ненадокнадив губитак.
Свештеници катедрале су заједнички вршили свештеничко помазање
упокојеног. Он је обучен у беле свештеничке одежде и белу митру.
Истовремено почињу непрекидне заупокојене службе. Цар и Синод су
телеграфски обавештени. Цар Николај II шаље телеграм саучешћа: "Ја жалим
и оплакујем смрт оца Јована заједно са свима који га поштују". Царица мајка
и царица Александра шаљу крст и венац од свежих белих ружа.
По налогу Синода одмах звоне звона свих цркава Русије и објављују смрт
великог молитвеника. Хиљаде путују за Кронштат да би оцу Јовану одали
последњу почаст. Двадесет првог децембра ковчег је пренет из стана
упокојеног у катедралу св. Андреја, ношен од градских првака. Ковчег је
високо постављен и осветљен безбројним свећама. Владика Кирил служи
свету литургију. До идућег јутра непрекидно трају посмртне службе.
Катедрала је пуна народа. Хиљаде сатима чекају напољу, у зимској ноћи, да
би и они дошли на ред да узму опроштај од свога оца. Двадесет другог
децембра, по светој литургији, земни остаци оца Јована пренети су у
Светојовањски манастир у Петроград. Огромна пратња, уз тужно звоњење са
свих цркава Кронштата, одаје последњи испраћај. Испред корача војска, са
својим заставама. Следе црквени хорови који певају и свештеници свих
цркава, кола са ковчегом, прве личности града, команданти морнарице и
војске, представници разних организација и око двадесет хиљада душа.
Бескрајна пратња се креће, око три часа, преко замрзлог Финског залива.
Људи држе одстојање да се лед не би проломио.У Ораниенбауму свештеници
и великодостојници преносе ковчег у специјални воз и прате га. У
Петрограду га дочекују у белим одеждама владике и свештенство, и
достојанственици града. Они прате ковчег, уз звоњење звона, у
Светојовањски манастир на Карповки. Непрекидно одјекују химне жалости.
Свуда чекају десетине хиљада. Безбројни се прикључују. Откад људи памте
таквог погреба није било. По нарочитој одредби царевој, пратња се креће
поред зимског царског дворца. Царска породица са балкона одаје почаст
упокојеном. У Светојовањском манастиру ковчег је постављен на бели одар у
великој манастирској цркви, засут гомилом свежег цвећа. Заупокојена
вечерња траје до поноћи. Појање снажно одјекује. Али и поред жалосних
стихира, преовлађује свето ускршње расположење. Нека благодатна сила
долази од покојника и све приметније напаја надземаљском радошћу. На
последњем растанку свакоме бива јасно: отац Јован је праведник Божји.
И сви се моле у себи: "Оче, дај нам од твога духа! Подари ми твоје пламене
вере, твоју смелу молитву, твоје свеобухватно човекољубље." Многи осећају
да је дух оца Јована ту, присутан; он захвата и сједињује све.
Целу ноћ свештеници читају Јованово Јеванђеље. И док једна заупокојена
служба следи другој, небројени народ до јутра узима опроштај од овог
духовног оца.
У 8 часова свету заупокојну литургију врши Митрополит Антоније
Петроградски уз саслужење 12 епископа, 60 свештеника и 20 ђакона. Остали
свештеници, у недостатку простора, учествују само присуством. Протојереј
Ф. Орнатски држи беседу: "Наш вољени отац Јован се упокојио. Свуда се ове
најболније речи схватају у свој њиховој тежини јер свуда, у градовима,
селима и усамљеним насељима наше земље он је познат и вољен. Такође је и
у иностранству био познат овај велики свештеник. Кад је умирући цар
Александар III позвао оца Јована себи, све новине света су писале о нашем
великом молитвенику.
Шта је значио један отац Јован на прелазу столећа? На чему почива његово
чудесно животно залагање? За верујуће је одговор прост: Величина оца
Јована је дело Божје благодати која је од рођења на њему почивала. При
рођењу он се налази близу смрти, па ипак достиже старост од 79 година. Као
дете, он се моли тако топло да при том виђа свога анђела чувара. На његову
молитву, Бог му отвара до тада немоћни разум. Девствени младић се
одушевљава Златоустовим тумачењима Јеванђеља. Као семинарист, он види
у једном сновиђењу њему непознату катедралу - св. Андреја у Кронштату.
Каква водећа начела следи отац Јован као свештеник? Жива вера урезује се у
његов ум, испуњава његово срце и одређује држање. У себи, као и у сваком
човеку, он сагледа Бога. Свемилостиви испуњава сваку молитву Његове
вољене деце. Та вера испуњава оца Јована, нарочито при светој литургији. Он
прима свето причешће из саме Божје руке, чврсто верује у животодавну силу
тајне и даје је, још као 75-годишњак, по 3-4 сата дневно хиљадама верујућих.
Његова жива вера одводи га међу страдалнике. Непосредно по рукоположењу
он тражи изгубљене Он их из саосећања учи и помаже им материјално целим
својим иметком, без хладних предомишљања. Он оснива и веома осмишљене
установе, као Дом радиности", који постаје узор за многе такве домове по
целој Русији.
Али овим није исцрпено залагање оца Јована. Место да после свог напорног
свако дневног рада ужива, у дубокој старости, заслужени мир, он сад бележи
своје најскривеније мисли и осећања, богопознање и самопознање, своје
строго самоиспитивање и живот пред Богом. У тим се белешкама огледају:
његово унутрашње узрастање, борбе и победе. Његов дневник ,Мој живот у
Христу" требало би да буде животна књига сваког хришћанина.
То пламсање у вери, тај суд о себи самом, живот у Христу и непоштедно
залагање за Божју малу браћу - изграђивали су нашег оца Јована. Његова
великодушност, доброта, радост, стрпљење, мир и уздржљивост су плодови
Духа Светог.
У њему се људско страдање среће са Божјим милосрђем, и ово милосрђе је
текло од њега изобилно на људе. Отац Јован је сам био једно чудо. У ствари,
није ли чудо, у нашем, вером сиромашном, времену, скупљати око себе људе
из целе Русије и покретати их на болно самопознање и покајање срца; у
хиљадама будити поуздање и радост? Примати годишње на стотине хиљада
рубаља од људи који су се сматрали срећним да преко његових руку дају
милостињу? Није ли чудо основати и одржавати четири манастира, док се
оснивање само једног манастира сматра најузвишенијим делом једног
праведника? Није ли чудо устројити тако примерну, хришћанско-васпитну,
социјалну установу за сиромашне, какву је он основао?
Таквог свештеника смо ми данас изгубили. Али нећемо да тугујемо. Он живи
у Богу, стоји пред извором Његове милости и моли се за нас још успешније.
Само је по спољашности тужан данашњи дан; у духу је то велики празник
вере. Целој Русији бих желео да довикнем: богохулници, кажете да је Црква
преживела и треба је заменити неким другим животним принципима, а
немате ни памети ни срца за стварност. Нисте ли видели јуче какву је почаст
добио онај који је био тврђава духа; какав му је пријем приредио Петроград?
Видите, каквог је само Божјег човека Црква подигла и одгајила.
Браћо моја, данас је празник свештенства Отац Јован је био највернија копија
Онога Који је положио душу своју за своје - самога Христа. И ако ми хоћемо
да будемо светлост и со света, духовне вође народа, ми морамо да кренемо
путем оца Јована, да студирамо његова дела и да му у свему подражавамо."
Овом је слову следило опело. Сви присутни су стајали са запаљеним свећама.
"Со свјатими упокој ..." - певају сви, клечећи.
По задњем опроштају, свештеници носе отворен ковчег у спомен-цркву, коју
је отац Јован подигао. Његова гробница је ускоро постала опште поклоничко
место. Небројени долазе овамо непрекидно и налазе помоћ и утеху.
По смрти оца Јована, његова животна сапутница остаје сама. Јелисавета
Константиновна има још пет месеци времена да се припреми за своју смрт.
Она свакодневно прима свето причешће. У светлој недељи по Ускрсу, она
моли за тајну јелеосвећења и утешена је том задњом опремом. Двадесет
другог маја она је уснула у миру док је један свештеник читао канон на исход
душе. Њено тело је пренето у катедралу св. Андреја и 24. маја сахрањено на
Кронштатском гробљу. Две посмртне беседе су приказале дубокохришћанске
карактерне црте и духовни значај покојнице, која је 53 године пратила једног
Божјег пријатеља.
Признање цара и Синода
Дванаестог јануара 1909. цар Николај II упућује Синоду следећу одлуку: "По
неиспитаном савету Божјем, угасило се јарко светло Хришћанске цркве,
молитвеник Русије, отац Јован Кронштатски.
Ми целим срцем делимо дубоку жалост нашег народа поводом смрти
његовог нежног доброчинитеља, и сећамо се оних последњих дана нашег
упокојеног оца, императора Александра III, кад је од свих вољени цар тражио
молитву и присуство највољенијег молитвеника цара и Русије. Сад, кад са
својим благочестивим народом жалимо губитак нашег драгог молитвеника,
ми желимо да се - као достојан израз нашег бола - сваке године на дан смрти
оца Јована одржи заупокојена литургија. У овој години то ће бити на 40. дан
по његовој смрти. Ми по унутрашњем нагону, и као законски чувар интереса
Христове цркве, очекујемо са свима верницима, да Свети Синод спроведе ову
нашу жељу. То ће дати верујућем народу поуздање и биће за будућа
поколења живи извор одушевљења и ревновања према свештеничком позиву.
Ми се препоручујемо Вашим молитвама и остајемо Ваш доброжелатељ
Николај. Царско село, 12 јануара 1909. године."
Петнаестог јануара 1909. Синод је одлучио да овласти присутне
Митрополите Петрограда, Москве и Кијева, да се 40. дан по смрти оца
Јована, 28. јануара 1909. на месту сахране, у манастиру св. Јована у
Петрограду, одржи заупокојена литургија и помен у присуству целог Синода;
даље, да се у свим катедралама и црквама Русије одрже литургије и
парастоси и да све школе тога дана буду ослобођене од наставе. Да се сваке
године на дан 20. децембра у свим црквама држе литургије и парастоси за
оца Јована. Да Комисија Синода за школску наставу унесе у програм свих
богословија, проучавање живота и дела оца Јована о високим квалитетима и
обавезама свештеничког позива, и да се у патристици, поред науке Светих
Отаца, проучавају и мисли и савети оца Јована. Такође је одлучено да све
црквене школе у Русији имају слику оца Јована на видном месту, у коју сврху
издавачко предузеће цркве штампа 40.000 његових фотографија.

Сећање на покојника
Четрдесети дан по смрти оца Јована, 28. јануар 1909. је жалосни дан целе
империје. У свим катедралама Русије врше се парастоси. У дворској цркви
присуствује цар Николај са целом породицом. У Светојовањском манастиру
служи митрополит Антоније у присуству целог Синода и говори о покојнику:
"Сећање на оца Јована је сваком хришћанину драго. У чему је његова
величина, шта њега чини руском срцу тако непроцењиво вредним? Ово се
питање природно намеће у суочењу са његовим изузетним поштовањем које
само реткима на земљи пада у део.
Руска побожност се обично испољава у аскетској уздржљивости и покајању
срца. Али сав живот душе није испуњен само тиме. Ближе се радосни дани
Уcкpca ca својим клицањем у суочењу свепраштајуће љубави Божје,
васкрсења Христовог, Његове победе над паклом и смрћу. Исто и о другим
празничним данима, пре свега на дан причешћа, осећамо интимну радост.
Али има хришћана које увек испуњава благодатна ускршња радост.
Оваквима је припадао и отац Јован. Његово смирење га је ослободило од
сваког самопрецењивања и помогло му је да задобије ону победоносну
радост Христову, која је из њега зрачила као чудесни дар. И зато су га сви
волели. При свој његовој слави он се није подао ни једном од искушења
гордости, која све истакнуте људе угрожавају. И ту је требало захвалити
његовом дубоком смирењу, које му је увек даривало свест да је он само
слабо, недостојно оруђе у Божјој руци. Његова неуморна молитва,
послушност Христовим заповестима и његова љубав према ближњима
учинили су већ рано, да дух гордости код њега одумре, и да духовно сазри.
Задивљујућа је његова присност с Богом, прозорљивост, његов силни утицај
на људске душе и благодатна чудотворна снага. То се све да објаснити само
кроз његову апсолутну унутрашњу искреност према Богу и људима. Он
говори о ономе чиме му је срце испуњено; испољава толико љубави колико је
осећа, никад више. То је највиши степен духовне искрености која нас
приводи ближе Богу Отац Јован је духовно свим људима био близу. Ова
близина се испољавала у искреном, топлом саосећању са сваким. Ми се
обично вежемо за два или три људска бића, и чим више њих захтевају наше
учешће у њиховом животу, ми се хладимо. То објашњава оскудност наше
љубави, нашу равнодушност према туђем страдању. Код оца Јована је то
било друкчије. Он је за све имао исто благодатно саосећање. Према његовим
духовним ученицима он је, као старац, имао нарочит духовни однос; гледао
је у њихову унутрашњост и тачно знао њихово стање. Његова чистота срца
довела га је у богопосматрање. Као носилац саосећајне љубави, он је уживао
највише поштовање и признање свих. Пред крај сво га живота, 1905. он је
доживео и последње посвећење у прогону ради Господа."

Написи у штампи
Новине и часописи из разних перспектива оцењују живот и дело оца Јована.
М. О. Меншиков пише у распрострањеном листу "Ново Време" 1909: "Отац
Јован живи у свести целе Русије далеко више од других значајних личности,
владара, војсковођа, проналазача, песника и мислиоца. Он има необичан, чак
јединствен однос према срцу народа. Многи значајни писци као Достојевски
и Тургењев, или научници као Мендељејев - умиру међу нама, и ма колико
им слава била велика, њихова смрт окупља углавном образоване.
Само Божји човек, као отац Јован, сједињује у себи љубав свих. Са његовим
именом су спојени свети осећаји, који сваку сељанку, сваког чобанина и
сваког робијаша са њим везују. Мисао о њему светли у њиховој свести као
свећа пред Божјом иконом. Руски народ воли Божјег човека и зато иде тако
незадрживо и поверљиво к њему. Ко је западао у беспутне животне кризе -
код оца Јована је налазио прави путоказ. Кога су нападале безизлазне бриге и
очајање - пред њим је отварао своје срце и враћао се оснажен и са чврстим
поуздањем. Кога је живот без мере притискао, и, због тога, погађао му
људски понос и поверење јавности - долазио је оцу Јовану и добијао помоћ.
Он је подизао палог, окруживао добротом одбаченог и снажио у њима
лековито поуздање да су и они, такође, људи којима пут ка ОЦУ стоји
отворен. Сви су долазили оцу Јовану, и његово их је - дубоко саосећајно,
љубави пуно -срце примало све. Он је уистину био пријатељ и духовни отац
целог руског народа. Зато су на стотине хиљада људи, свих слојева и
образовања, долазили у Кронштат. Сви су они тражили његову молитву и -
отац Јован се молио. Он је био, у ствари, велики молитвеник Русије. Молио
се и - Бог му је испуњавао. Његова непоколебиво чврста вера која и брда
покреће, пламена, непрестана молитва и дубоко саосећање према сваком -
привлачили су к њему све људе."
Е. Посељанин пише у часопису "Руски поломник", 1909, бр. 4: "Отац Јован је
деловао сопственим примером и честитим поступањем. Његов јединствени
Дневник не говори само о његовој силној вери него и о реткој моћи
размишљања, о благодатној снази духа која достиже висине Псалама. Са њим
... се угасило и силно светло које је у мрачне мозгове народа зрачило истину,
правичност и топлу љубав према Највишем. Одређење оца Јована се
састојало у томе да сам верује и да буди веру и у другима; сам да корача у
Царство Божје и да са собом води и друге."
В. Розанов посматра духовно-историјски значај оца Јована у "Новом
Времену" 1909. бр. 11775: "Међу носиоцима духа свога времена, отац Јован
чини највишу тачку духовног стремљења, прикључује се старцу Серафиму
Саровском и Митрополиту Филарету Московском. Старац Серафим,
пустињак, поседовао је пророчку прозорљивост. Митрополит Филарет беше
неупоредив у одређивању догматских истина. Отац Јован Кронштатски је,
као свештеник, био духовни отац народа; његови дани су протекли међу
људима, у делима љубави мећу њима. Он је у 19. веку поседовао - као у
првом Хришћанству - највиши дар једног хришћанина: дар помажуће -
исцељујуће молитве. То потврђују безбројни документовани случајеви.
Његова личност се уздигла преко уобичајене људске мере; у њему је
деловало, у ствари, нешто надприродно, чудесно. Разни лекари су сведочили
да отац Јован показује необично душевно и физичко здравље и хармонију.
Просто речено, њему је од детињства био подарен онај сувишак животне
снаге, из чије пуноће је он црпео и давао даље - болеснима и слабима. Овај
извор благодатне снаге привлачио је к њему многе људе. То је сасвим
природно. Народ хоће, као апостол Тома, да опипа и осети. Отац Јован је за
руски народ постао живи сведок стварности и снаге православља, мисионар
мере и апостол праве Божје љубави."
Деветнаестог октобра 1909. пише протојереј С. Путјатин: "У ово време - кад
туђа невоља никога не забрињава, кад небројени умиру од глади, кад у
градовима има на хиљаде морално и физички пропалих особа - долази отац
Јован као једини између нас, са досад невиђеним милосрђем. Он се показује
заправо као представник неког другог поретка, као становник неког другог
небеског тела, са другачијим навикама и правилима; он је узор будућем
човеку, који схвата да само у дељењу другима лежи за нас удео у Божјој
благодати и радости, човека кога ће дух љубави да одушевљава. Аскетско
ревновање оца Јована и његово свештенослужење чине хармоничну целину,
али свештенство у њему све друго одређује. Отац Јован је потпуни
свештеник, духовни отац Русије, њен врховни пастир, иако није носио титулу
патријарха. Његова чудотворна молитва показује више од свих титула и
достојанстава: непобитно божанско свештено овлашћење које има. Пред њим
се приклањају владике као и задивљено монаштво. Неоспорно се у оцу
Јовану показује Христов лик, чист и јасан, као у једва коме пре њега. Његов
искрени, ватрени дух, дочаравао је лебдење Духа Светога. Христов Дух је
живео у њему."
 VII ДЕО - ОТАЦ ЈОВАН ДАНАС
О садашњици
Отац Јован је и данас близак руском човеку Његов Дневник је у иностранству
доживео многа издања и свуда се чита. Слободна руска црква слави по целом
свету, сваке године, његов рођендан и дан упокојења. Многи који су га лично
знали, причали су о њему. Комеморације и списи сведоче шта он тим људима
до данас значи. Од 1950. "Глас Америке" доноси преко својих таласа
програме о животу и делу оца Јована. У емисији од децембра 1972. се каже:
"Пре 64 године се упокојила једна од најзадивљујућих личности Русије - отац
Јован Сергиев од Кронштата. Многе књиге и сведочанства говоре о овом
ретком човеку и његовој благодатној способности да лечи својом молитвом
све душевне и телесне болести. Још као дете он је учио да се просто и усрдно
моли, па је Бог његову молитву и тада испуњавао. За време његове 50-
годишње свештеничке службе, постао је свепознати молитвеник Русије. Он
се тој служби сав предао и кроз њу постао отац несрећних и заблуделих.
Његова апостолска, приповедничка, пророчка и целебна делатност про била
се у народ, те је био познат свима као искрен и благодатан свештеник.
Његова продуховљена реч ишла је право у срце и покретала на добро."
"Отац Јован припада оним ретким појединцима духовне историје, који су се
не само својим духом, него целом својом душом, кроз чист духовни живот
претворили у Христа. Зато се његова личност све више истицала што се више
у Христа утапала. Отац Јован није знао за своје приватне интересе, ни за
надокнаду кроз само душевне вредности, и није се везивао за јавну делатност
нити за науку. Неподељен, пун и цео он се окреће Христу и живи у Њему. У
тој неподељеној христоцентричности почива његов пророчки значај. Његово
исповедање Православља је вредније од свих апологетских трактата. Јер он
се темељи сасвим у Христу и може са апостолом Павлом да каже: "Не живим
ја, него Христос живи у мени". Реч Божја, као централна истина, опредељује
цело његово постојање. Отац Јован је био велики старац - духовни отац
Русије. Многи монаси, свештеници, чак и владике, стајали су под његовим
непосредним духовним руководством. Он је био, такође, пророк - послат
Русији пред буру, да би је позвао на покајање срца. Његова је реч требало да
остане међу људима, те да води расејан и поколебан руски народ ка једином
спасењу - животу у Христу."
Канонизација
Отац Јован је већ за живота важио као Божји пријатељ. О томе је сведочио
његов чист живот и његова снажна молитва у стотинама потврђених
исцелења.
По његовој смрти умножавала су се сведочанства о његовом благодатном
делању. Црква је брижљиво проверавала та сведочанства и нашла да су
потврђена. Врховни пастири Руске православне цркве били су сагласни да је
отац Јован праведник Божји. Али његова канонизација после 1917. због
богоборног режима у Русији није могла да се обави. Једино је двадесетих
година архиепископ Андреј Ухтомскиј кријући саставио Акатист за његово
прослављање. Тај акатист иде од руке до руке међу верницима, тако да је
доспео и у Немачку, где је 1938. штампан у Берлину. (Издавачко предузеће
"За Церков"). Слободна руска загранична црква је под претседништвом свога
поглавара, Митрополита Филарета Вознесењског, одлучила 1964. да
посведочи благочестије оца Јована и објави његову канонизацију. Једна
грамата Синода од 3. јуна 1964, у Њујорку, објашњава ту одлуку. Посланица
Митрополита Филарета објављује грамату и једнодушно одлучену
канонизацију. Свети оче Јоване, моли Бога за нас!