ДУХОВНИ ЖИВОТ

Увод

Браћо, чувајте се да вас ко не зароби

филозофијом и празном преваром, по ка-
зивању човечјем, по науци света, а не по
Христу и узалуд се надимајући умом тела
својега, а ие држећи се главе. Не дохвати
се, не окуси, не опипај - које је све поги-
бељ ономе који чини, по заповестима и
наукама људєким. Које је само по речи пре-
мудрост. (Кол. 2, 8, 18, 19, 21 и 29).
 Људе обично називају паметним, услед неправилне употребе те речи. Нису
паметни они који су изучили многе науке, вeћ они, чија је душа паметна, - они,
који могу расуђивати шта је добро, а' шта је зло. Због тога, паметни. разумно.
чине оно, што је добро и корисно по душу,а избегавају оно шго је за њу штетно.
Само се такви људи могу називати заиста паметним људима.
Уметник показује своју уметност тиме што своме материјалу даје разне
дивне облике. Златар лије дивне украсе од злата. Вајар то исто клеше од камена
и т. д. Тако исто и ми морамо показивати да смо људи, не зато што смо људи по
свом телесном саставу, већ што смо у, души стварно паметни, покоравајући се
закону доброг, т. ј. богоугодног и добротељног живота. Јер паметна душа заиста
зна шта, и како шта треба да буде у животу. Али онај који се напаја земаљским
насладама, а зна све .до последње појединости шта треба да раде они који
проводе добродетељан живот, сличан је болеснику, који има и потребне лекове и
потребна лекарска оруђа, али не само што не уме да њима рукује, него се и не
стара да то научи.
Због тога, нема никаве користи од изучавања наука,ако сама душа нема
добар и богоугодан живот. Онај који не уме да разликује у животу шта је добро,
а шта зло,томе не приличи ни да пресуђује ко је добар, а ко зао. Човек који зна
Бога, добар је. А кад он није добар, то значи да Га не зна и да никад неће ни
бити познат (од Њега).Значи, једини начин за познавање Бога јесте
доброта.Према томе, потпуно су разумни само они који су светлели свету
својим чистим животом.
Многоречити и телесни дух мудрости овога света,богат је само у речима и
само на изглед даје велику мудрост и знање. Јер. познати истину није ништа
друго, до благодатно је осећати. Због тога се о једној и истој ствари увек може
говорити и мудрошћу овога света - богатством речи - и благодатним осећајем.
На пример: познавање, које се. односи на врлине и њихове антиподе, -.страсти,
може бити или чисто познање - кад их онај којио њима филозофира не испитује
на делу -опитом; или активно, тако рећи душевно познање, кад се оно потврђује
преживљавањем, опитом, на делу. Очигледно, оно друго познање је једино
верно, непоколебиво, живо, несумњиво.
Значи, наука н.пр. О врлинама садржи и тачно познање добра, и оног
што је њему противно, Но да би човек постигао то познање. потребна му је
благоразумност. А њој ће се научити, ако има огледа - опита - експеримента у
борби: како се најбоље ради добро и противи злу.
Незнање је корен свих зла. Немогуће је да онај, који је како треба познао
природу ствари, одкуда је свака од њих и какво има значење - заборави на свој
последњи свршетак и да се залепи за оно што је земаљско. Душа неће пожелети
оно благо. чију несумњиву пропадљивост зна. Нека је навика чак и тирански
вуче љубљеном предмету, она ће снагом јаснога тачног знања ствари, моћи
победити и саму навику. И кад навике још није ни било,душа је била услед
незнања варана. Због тога је пре свега потребно постарати се да се добију верна
познања о свему што постоји и после, сагласно с тим, окрилити своју вољу
тежњом првом Благу. Јер, не презире тешко сва садашња блага онај, који је
верно упознао њихову сујетност.
Услед тога, Бог спрема само онима дар богословствовања, који су
унапред расположени да се свега одрекну ради славе Божијег Јеванђеља, како
би могли у божанском сиромашштву благовестити о богатству Царства Божијег.
Јер си ,,по доброти својој Боже, готовио храну јадноме. Господ даје речи, а
гласника је њених велико мноштво“(пc.68.11.12).
Сви су дарови нашег Бога веома добри, Но, ниједан тако не подиже срце
на љубав према Његовој благодати као богословствовање. Јер оно, као први знак
Божије благости, даја и прве дарове души. Оно нас располаже да можемо
радосно презрети све животне пријатне утехе. У њему имамо. уместо пролазног,
непропадљиво богатство Божије речи.
Но, треба увек имати једну ствар на уму. Нико не може ући у богословље
и рећи оно што треба о Богу, осим Духом Светим. И нико ко говори Духом .
Светим, не говори оно што је противно Христовој вери, већ оно што назиђује,
узводи Богу и уводи у Царство. Божије. Ако се, сад даје јављање Духа Светога
сваком на корист ( І кор. 12, 7), онда они, који су: се обогатили речју Божије
премудрости, износе из својих уста само корисне речи по своје ближње.
Према томе, онај који води разговор о духовном, неиспробавши то сам,
тај је сличан човеку, који за време велике жеге иде пустим пољем и мучећи се
жеђу, описује извор са водом, претстављајући себе да је пије, ма да су му се и
језик, и непце сасушили од ватрене жеђи. Једна је ствар расуђивати о хлебу и
трпези, а друга је ствар примити у себе хранљивост и јести, те тиме јачати своје
срце и тело. Једно је речима говорити о неком најслађем пићу; а друго је, доћи,
захватити и напити се тог истог пићаТако исто и у духовном. Једна је ствар,
само знањем и умом објашњавати себи речено; а друга је ствар у суштини, на
самој пракси, несумњиво у унутарњем човеку имати ризницу, благодат, утицај и
дејство Св. Духа. Они који говоре речи, маштају и кочопере се својим умом6).
Који гледа телесним очима, зна кад је дан, а када је ноћ. Но, слепац од рођења
не зна ни једно ни друго. Тако и онај, који је од рођења духовно слеп ништа
незна ни изогледа - експеримента -, ни по дејству, осим оног што чује и сами су
себе разумни“ (Ис. 5. 21). Јер они говоре о себи,а немају Духа који говори као
што је то одредио Господ(Мт. 10. 20.) .Они који пре стечене чистоте говоре од
својих помисли, те је изварао дух уображености. ,,Јеси ли видео човека који
мисли да је мудрац? Више има надања од безумног, него од њега“ (Пр. 26, 12).
Сваки човек који познаје Христа мора рећи заједно са 'апостолом : ,,не да смо
врсни од себе,помислити што као од себе, него је наша врсноћа од Бога“ (II кор.
3,5). Речи противних томe учитеља нити су сладостне, нити пак просветљују.
Јер оне излазе из њиховога срца, а не позајмљују из живог извора Духа 9). Или
како говори Василије Кападокијски. ,знање које произлази од људи усавршава
се сталним занимањем и вежбањем. Међутим, благодатно знање се усељава
правдом, кротошћу и милосрђем.10).
Значи, за стварно знање о Христу потребан је оглед, као једини начии
Његовог познања. Извршити оглед, значи не приступати човеку као некој
ствари, погледати га и непримивши у себе знање о њему. Већ оглед, услед дугог
додира са стварју, доноси човеку од праксе, јасно осећање о њеној користи или
штети. Према томе, онај који хоће да предаје другима н. пр. о моралу Христа
мора сам на делу да испита Његову истинитост и вредност“,11).
Који је тај човек, који, желећи да се научи некој уметности, може да је
усвоји само слушајући речи о њој?Не, он прво мора радити и кварити, радити и
уништавати почетне производе, па тек постепено са великом муком и
стрпљењем стиче право на назив уметника. А ми желимо да уметност над
уметностима, наука над наукама - достижење живота у Христу - научимо и
усвојимо само из речи,а не из дела. Да ли је то могуће? 12) Уметник који на
зиду живопише воду не може њоме угасити жеђ. Тако је исто и са речју коју не
оправдава дело. Ко говори о врлини, коју је сам експериментом испитао, тај је
на такав начин слушаоцу предаје, као што неко даје свој, трудом стечени новац
другоме. И ко сеје у слух учење онима који га слушају из свог личног искуства,
тај слободно отвара своја уста, говорећи својој духовној деци 18).

Много је нас који говоримо, но мало који ,творимо.Но онда бар нико не
мора фалсификовати реч Божју ради своје личне небрижљивости и
угодности14). Јер учитељи предстоје пред својим оченицима као лик
благочестивости, пример спасења, углед сваке врлине. Зато им се и дају
ученици, да би добар пример позајмили од својих учитеља. Ако излази
противно томе, то такви и не треба да су међу њима.
У обичном животу, људи који су се посветили ма којој врсти уметности,
траже да од најбољих, а не од рђавих мајстора, узму правила за своју уметност.
Кад је,такво правило и закон при обичним стварима у животу то тим пре и више
мора то бити закон и правило за уметност над уметностима. Ми се морамо на
примеру светих мужева учити свом животу у Христу 15).
Истина, од оног који говори Духом Светим, високоумни и болесни од
ђаволске гордости, одвраћају се као од високоумног и гордељивог, будући да их
његове речи више поражавају него ли што доводе до скрушености.
А оног који као жрвањ меље од свог трбуха или науке, тога хвале и
примају, мада он о делу спасења све лажно и без везе тумачи. Али међу таквим
и нема никог који би стварно могао распознати и видети људе, или дело
њиховог спасења 16). Но сваки, који се прави да је мудар, зато што је прошао
све науке и зналац спољашне мудрости, никада неће моћи проникнути Божје
тајне и угледати их, ако се претходно не смири. Другим речима,ако се такав не
начини лудим, одбацујући заједно са уображеношћу задобивену ученост тај,
ништа не може постићи. Јер ко тако поступа и отпочне са непоколебивом вером
пратити мудре мужеве у божанским стварима, тај ће руковођен њима, а заједно
с њима, моћи бити богонаучен Духом Светим 17.)
И ето, такве књиге у којима нема благодатног духа Св. Писма никакву
корист не доносе. Неки мисле да оно што читају у Св. Писму није могуће. Неки
га тумаче нa свој начин. Међутим, Св. Писмо се постиже духовно и сакривено
благо у њему само се духовима открива Духом Светим. Душеван човек не може
његова откровења да прима /I к. II. 13 14/; јер размишља о другом нечем или га
појима на свој начин. Осим тога, такав нема у себи Духа Божијег,Који испитује
дубине божанске; већ дух овог света, по коме мисли да је јуродивост
удубљивати се у смисао Св. Писма. Такав нема снаге да га разуме, јер све што
оно садржи, треба духовно да се разгледа. Духовник све разгледа /І Кор. 2. 13.
14/, јер је у њему Христов ум, кога нико не може изјаснити ( I Кор. 15. 16) 18.
Због тога су Св. оци стално обраћали пажњу на то,да су духовни
предмети недостиживи за оне, који их нису огледом ,испитивали. Верној души
долази на помоћ Дух Свети и тада небеско благо Духа, ономе који га огледом
прима, бива потпуно јасно. Ко је непосвећен, он о, њему неможе ни помислити
из почетка. И тако, слушајући с поштовањем речи Св. отаца може се сваки,
помоћу Духа Светога, удостојити да делом сазна каквим благима и тaјнама могу
хришћани још овде да буду причастници. Налазећи се у таквом стању, сваки
може брзо сабрати приплод и корист, и од тога што је написано, и од тога што се
чује. И сједињујући са учењем делање о дознаном, сваки може дотле узрасти да
и друге саветује и руководи огледима у божанским стваpима 19).
На крају, треба ипак поново ово да напоменем. Нека нико Hе мисли, да
ми овим писањем меће на савест тежак терет. Јер ја овим испуњујем заповест
послушности.Говорим то због тога што нас данас има много, који теретимо
своју савест поучним речима и саветима. А оних који уче делима, или се из њих
уче, таквих је врло мало.
 Може бити најзад, да ће неком,ко благодаћу Божјом и Његовим страхом
буде читао следеће стране ове књиге,она много ново открити. А ко ову књигу
буде читао не ради духовне користи, већ да би уловио речи на укор ономе који
их је писао, како би себе сујетно истакао као бољег зналца, томе се никад, нигде
и ништа неће корисног открити.20)

IIPETXОДНА 3HAЊA
ЧОВЕК

Од свега што је видљиво и мисаоно, Бог је самo човека створио двојаког.

Он има тело, састављено из четири стихије: осећање, дисање и мисаону
невештаствену,бестелесну душу, која је с телом сједињена
неизрециво,неиспитљиво, као да је срастворена с њим; али не сливена ни
здружена нити смешана са оним што је у телу1).Душа је жива и проста
супстанца, бестелесна и невидљива.У исто време је и бесмртна, разумом и умом
обдарена2)Она је по својој природи чиста, проста и недељива јединица, но
обдарена многим силама 3). Како је њу Бог у нас удахнуо, то је она слободна
тако да може по својој вољи поступати, како хоће, добро, или рђаво4). Према
томе душа није од Божје суштине, али је ипак твар умна, велика и чудна,
испуњена лепотом, прекрасна слика и прилика Божја 5). Због тога је душа по
својој природи бестрасна и она је у природном стању када је и чулно и мисаоно
у складу са Богом 6). Значи, порок није био првобитно у природи душе, већ је
она,напротив, била створена по слици Божјој, са Његовим законима врлина,
расуђивања, знања,благоразумности, вере, љубави и т. д. 7) Али пошто је она у
исто време и слободна, то је по својој природи лако прилагодљива, т. ј. склона и
за добро, и за зло 8). Но, Бог је при стварању човека у његову природу ставио и
моћ за извршавање оног што је човек дужан чинити. Под том моћи треба
разумети ону снагу, која нас позива на извршење врлина 9). Тада човек,
испуњавајући том снагом закон Духа, ~ врлине - постаје благодаћу оно, што је
Бог по својоj природи, т. ј. Његова прилика. Сваки човек може бити Његова
прилика, ако закон испуњује. Међутим сваки човек је без изузетка слика Божија
по саставу своје душе, јер њу сачињавају ум и реч, тако да то троје - душа, ум и
реч -састављају тројицу у јединици, као Божија слика10).
И ако је недељива по својој природи, душа је ипак обдарена извесним
силама од којих су три основне и то мисаону, делотворну и пожељну. Мисаоном
силом тражимо да знамо добро, пожељном жудимо да га упознамо и
делотворном се боримо да Га остваримо.
Бог јо нарочито дао такав састав човечјој природи,јер је то у складу са
циљем стварања. Он је дао човеку тело и душу, да би у њима становао, као у
свом дому т. ј. да би живео у заједници с човеком /Јвр. III. 6/12). Душа је према
своме расположењу, као восак кад је богољубива,или блато, кад је за земљу
привезана. И као што се блато исушује на сунцу и постаје као тврдокорно
чагорје тако се исто и душа топи као восак од сунца, кад је богољубива; и
сасушује када је земљи привезана. У овом случају је она стан Божји; јер прима
у себе отиске Божанства 13).Другим речима, ми врлином и разумношћу
постајемо Божја прилика. Божије су врлине правда и истина: ,,Праведан си
Господе и истинити су путеви Твоји“ /Пс. 119,137/. Такође смо Његова прилика,
кад смо праведни и благи - јер је Господ добар и праведан Пс. 25,8/. Исто тако,
ако смо у речи мудри и разумни, јер су оне у Њему и називају се премудрост и
разум /Кол. 2. 3./. Уз то смо не мање Његова прилика, ако смо смирени и кротки,
учећи се томе од Њега, јер је Он кротак и смирен у срцу /Мат. 1 1.28/14)
Таква су стања својствена души по њеној природи. Таква је она била док
зло у њу није ушло. После првог преступања Божје заповести, човек је постао
сав изранављен. Сатана, му је ум помрачио. Истина у неком човеку је он заиста
мртав, али у неком живи, дејствује и има Cвоју вољу. То је, разуме се, потпуно
могуће, јер је човечја природа лако пријемљива и за добро и за зло. Но, у човеку
је ипак, и после тога омрачења, остала слобода хотења, тако да човек није везан
ни само за добро, ни само за зло,нити га на то они могу присиљавати. Значи,
човек по својој слободи, може, ако хоћe и погинути. Ако хоће да се покорава.
Богу, и то му је могуће, јер је његов ум увек противник свега што није добро. Но
та се људска слобода хотења простире само на противљење злу, а не и на његову
пуну власт над сграстима. Јер. ,,ако Господ не сазида и не сачува дом, узалуд га
чува стражар“15) /Пс. 127,1/.
Зато људско осећање, и ако је по својој природи једноставно,
изменило, се после преступа и постало двојствено, тако да се за ум прилепљују
и нечиста осећања.Због тога наша осећања час вуче страсни део наше душе - од
чега ми сладостно саосећамо животним радостима, а час се наслађују својим
мисаоним, разумним покретима, уколико год наш ум жели и тежи небесној
лепоти16). Задовољство и туга, као и њихове последице: жеља и страх, нису
улазили у првобитни састав људске природе.Иначе би припадале броју црта које
битно карактеришу човечју природу. Оне су, сагласно учењу Григорија Ниског
убачене у нашу душу после губитка савршенства, те су као привијене уз нашу
природу. И кроз њих се одмах по преступу јавно и јасно испољила наша
сличност са неразумним житотињама, уместо блажене слике Божје.17) Услед
тога се и нечистота душе састоји у противљењу ономе што сачињава њену прву
природу. Од таквог неприродног делања се у уму рађају страсне помисли. А
душа дела сходно својој природи само онда, када њене страсне силе т.
ј.енергичне и пожељне, потпуно мирују, док на њих делују искушeњa18).
 ЗЛО И ДОБРО

Но, настаје питање: шта је зло? Лепа је његова дефиниција коју је дао
монах Евагрије: ,,Зло тако рећи, није супстанца, већ отсуство добра, као што
нпр. мрак није ништа друго, до отсуство светлости“1). Злу се може дати и друга
дефиниција: ,,Зло је погрешно расуђивање о познатим стварима, удружено
њиховом неправилном употребом“. Тако, нпр., кад се правилно размишља о
браку,онда је циљ брака рађање деце. Но, ко за брак везује и страст похоте, тај
греши сматрајући за добро оно што није добро. Тако је и у свим другим
случајевима. Храна није зло али прождрљивост јесте. Новац није, среброљубље
јесте, слава није, сујета јесте и. т. д.2). Према томе, не треба за зло сматрати оно
што плот телесност мучи и прититискује, а душу чисти, него оно, што вређа
савест, а плот наслађује 3). Према Св. Писму некад се као зло сматрају несретни
случајеви у животу. Али то није због тога, што су то они по својој природи, већ
што их ми субјективно као такве осећамо, јер реч Божја имајући у виду
несавршенство човеково, говори и са њиме човечјим речима и осећајима. Тако
нпр. отсецање или пржење неког болесног места јесте спасоносно за болесника,
и ако он осећа бол и сматра за зло. Ни коњу мамузе нису сласт. Дисциплинска
правила изгледају горка онима за које су прописана, или као што каже
апостол: ,,јер свако карање кад бива не чини се да је радост, него жалост; али
после даће миран род правде онима, који су научени њиме“.(Јевр. 12. 11.).
Према томе, у васељени не постоји, ништа злог по својој суштини. У
самој ствари, једино је зло грех, јер нас он дели од Бога и везује са сатаном. Све
су ствари по природи добре, јер их је и Бог при стварању видео као добре. Али
у односу према човеку оне могу бити зле, не зато што су оне такве по себи, већ
зато што их човек по својој вољи злупотребљује 4).
Дакле јасно је да Бог није творац зла, јер зла нема у природи и ништа није
зло по природи. Похотљивост уноси у душу слику зла, иако оно није у нашој
природи.Оно може ући у нашу природу према жељи онога који је хоћe. 5). На
такав начин се зло усељава у срце па се онда у њему налази и добро и зло; т.ј.
добро природно и зло неприродно. Но зло се прилепљује природи као рђа бакру,
или нечистоћа телу. И као што рђу није произвео онај који лије бакар нити
родитељи прљавштину код деце, тако ни Бог није произвео зло у свету. Он је
човеку даровао ум и разум, да би избегавао зло, знајући да оно доноси само
штету и муку 6). Према томе, зло није нама тако својствено како неки погрешно
мисле, као што се нпр. вино природно раствара у води, него зло постоји поред
добра као што пшеница и кукољ расту на једној и истој њиви али опет засебно.
Или, као што се у једној и истој кући могу налазити заједно лопов и господар,
али немајући ништа заједничког,- тако и зло и добро могу бити у души 7).
Значи, зло може изнутра, исто као и добро,утицати на човека. Како зло није у
суштини људске природе то се оно може стварити и спољним утицајима.
Постоји мисаоно зло, које се свакодневно бори у свима случајевима 8)
Али никаква рђава мисао из човечје природе не излази. Ми нисмо од почетка
били зли; јер је Бог сејао добро семе на њиви Својој 9). То зло које изван улеће у
ум и често се прилепљује уз њега Св. оци називају: прилог. Прилог није ништа
друго до наскок на ум неке рђаве помисли и зла сећања. У својој суштини
прилог је невољно спомињање пређашних грехова 10). Ако се прилог задржи
дуже у нама, онда се он прилепљује у срцу. Тако прилепљивање прилога Св.
оци називају приражење. Ако човек не жели да приражење одагна,онда се
отпочиње унутрашња беседа са њим, што се назива сачетање. Одмах с тим
може се развијати и унутарње наслађивање с њим, што се зове саслажење.Од
тога момента душа бива као запаљена његовим сликама, што се означује
речју ,,пљењење “. После тога,човек већ добровољно жели и тражи могућност
да учини грех 11).
Ми нисмо у стању да забранимо прилогу улазак у ум. Јер је то ван наших
моћи. Али је у нашој власти да га отсецамо и одмах изгонимо, недајући му да се
у нама задржава. У противном, прилози нас обавезно одводе угрех, а навиком
грешења у страст. Према томе, прилепљивање и приражење прилога - рђаве
мисли није грех, већ је грех његово задржавање и услађивање њиме 12).
Значи, као што је немогуће, да једним каналом теку и вода и, ватра, тако
је немогуће да грех уђе у срце, ако оно претходно не закуца на врата нашег срца
својим лукавим прилогом 13). Услед тога, онај који не мисли да из себе изгна
прилог, несумљиво воли с њима да сластвује,да се саглашује и здружује. Таквим
поступањем, човек је себи крив, а не његова бајаги преоптерећеност од
наслеђа14).
Но та спољашна зла помисао не би могла човеку нашкодити, ако он нема

већ у срцу зла. Од разних страсти које су у нама, позајмљују се,и разне рђаве

мисли и слике, те се оне у форми , прилога здружују са нашим унутрашњим

злом.

Ум добија на три разна начина рђаве помисли: кроз осећања, кроз телесни
састав и успоменама. Осећањима, кад нам нека ствар у уму производи страсне
замисли, кроз тело не уздржљивошћу у храни, болешћу итд, успоменама, кад
нам сећање враћа у памет слике минулог дела, Због тога,прилози бивају
сложени или прости, т. ј. једне спроводи и страст наша. а други су само, наскок
спољне зле силе.
Из свега што је речено, јасно се види, да се с нама греси догађају, од
неправилне употребе душевних сила, т. ј.мисаоне, енергичне и пожељне 15). И
онај који божанске заповести чува као закон за своју тричасну душу, тај ће је
таквим својим радом сачувати да остане увек здрава 16).
 ДЕМОНИ

»Кад паде с неба звездо Данице, кћери

зорина? А говорио си у срцу свом изићи
ћу на небо, више звезда Божјих подићи
ћу престо свој и сешћу на гори зборној
страни северној. Изићи ћу у висине над
облаке и изједначићу се с Вишњим. А ти
се у пакао сврже у дубину гробну“ (Исаија
14,12-15).

Као што свака ствар мора имати.свој узрок, тако и зло мора имати свог
узрочника. Видели смо да Бог није зло створио, а оно ипак постоји.
Према хришћанском учењу, зло потиче од палих анђела. Они су такође
били створени добри. Но, одбивши се од небеске мудрости, отпали су од Божје
благодати.Самим тим, они већ више не могу да чине добро.
Њихова врховна глава, која се често назива кнезом ваздушне власти
(Еф.2.2), са мноштвом других духова,уклонили су се по личној вољи од
божанских мисли, јер и анђели су били створени потпуно слободни 1). Само
они нису сви једнаки међу собом. Неки су мање зли, а неки више. Њих има, т. р.
Две врсте. Једни су више танки, а други више по грубости вештаствени 2). Али
изгледа,-судећи према огледу они су обучени у нека танка тела.Но да ли се они
то тако претстављају, обмањујући наша осећања, или су услед свог пада
осуђени на то, није довољно јасно 3). И они су били некад умови- Но, отпавши
од оне невештаствености и тананости, задобили су некакву дебелост, сагласно
своме чину и дејству, којим су стварно огрубили. Јер и они, као и ми, лишивши
се божанске сласти и насладе почели су уживати у пролазном, навикнувши се
некако на тварне сласти и насладе.4). Али се код свих њих зло у суштини
садржи и изражава - према речима блаженог Дионисија - у неразумној
раздражљивости, безумној пожељности и брзоплетој фантазији. Но, та су горња
својства несумњиво постала по губитку разума, ума и опрезности. Значи, они
нису били зли од, своје природе, већ од злоупотребе својих природних сила.
Тако ,се демони налазе, као противност анђеоском хору, у проклетом
савезу и заједници 5).
 Отпавши од Бога, демони желе по својој злоби да и све нас отуђе од
Бога. Они знају, да је њихова судбина решена. И услед тога они са свом злобом
и мржњом желе да и све нас, истим путем гордости и сујете, од Бога отуђе. И са
њима се морамо сви ми људи борити. ,,Јер нам рат није с крвљу и телом, него с
поглаварима и властима и са управитељима таме овог света,с духовима пaкости
исод неба“ (Еф.6,12). Велика је њихова гомила, која у ваздуху кружи, и они нису
далеко од нас 6). Услед тога,нема ни једног човека на кога сатана не напада. Као
немилосрдном и човекомрсцу; за њега је сваки човек плен,ма да не напада
свакоr истим начином. Немилосрдан је када нас под притвореном љубави мами
на страсти, умањавајући њихов значај, док не дођемо до безчашћа. А кад
постанемо сасвим безчасни, онда као човекомрзац тражи немилосрдну казну за
нас 7).
Демони обично двама путевима на нас дејствују: помислима и
осећањима 8). Но у главном, њихово дејство бива већином кроз помисли-
прилоге. Разуме се, да би нама било лакише, кад нас неби окруживао у ваздуху
тако велики њихов број. Али они само могу да посеју и побуђују зло у нама, а
не и да нас принуде на њега. Да је њима била дана власт не само да уче на зло,
већ и да нас насилно вуку њему, онда им се нико живи не би могао одупрети.
Но, демон не може никог преластити, ако већ сам човек не пожели и не дадне
сагласност на то.
Но, настаје питање: Како то демони улазе у општење с душом;-
неосетно с њом разговарају, сеју у њу што желе, виде њене помисли и покрете и
њима се користе на њену штету? Ту нема ничег чудног Дух може да општи с
духом и тајно да утиче на њега, нудећи му оно што он жели. Но,они не утичу
тако један на другог, да један другим овладају, већ по сроству своје природе.
Тако је и са човеком. Дуси се могу усељавати у нас. Узмимо за пример оне, који
су полудели. Када их држе нечисти дуси, онда они говоре и раде оно што неће,
већ су принуђени да говоре речи које не разумеју. Познато је да се не
подвргавају сви подједнако њиховом утицају. Неки ништа не знају шта чине, а
други знају и после спомињу. И једно и друго бива од придоласка нечистог
духа.Али ипак то није тако као да он промиче у саму супстанцу душе, сливши
се с њом и некако обукавши, се њоме. Они никако не могу тако да чине. Већ
нечисти дух,седећи у члановима кроз које душа дејствује и наложивши на њу
неподношив терет, закрива страшним мраком разум и осећања душе и пресеца
њихову активност.
У осталом, ма да се он некако сраствара с човечјом плоти, ипак то не
значи, да исто то може чинити и са нашом душом,-која је такође дух -тако да
она буде, слично таме и његов стан. То је могуће једино Господу као Богу, који
прониче све 9). Значи, ако демони нису видљив атела, ми смо за њих тела кад
наше душе примају од њих тамне мисли, примајући такве мисли, ми примамо
саме демоне и испољавамо их у своме телу 10). Уз то треба имати у виду да
демони не подстичу све страсти код сваког човека, већ свакој страсти престоји,
претходи и њен дух.
Сад настаје питање: на који начин демони могу да дознају наше
мисли ? Они их не могу читати ,унутра у души, већ закључују о њима по
њиховом испољавању спољашним чулима и знацима, т. ј. из наших речи,
кретања и дејства. Но, њима је немогуће проникнути у оне мисли које се још
налазе унутра у души. Чак они не могу знати ни како су њихови прилози
примљени од душе, ако се душа ма чиме споља не ода о њима. На пример, кад
демони убаце прилог о храни онда, ако човек, који се дотле занимао неким
послом почне гледати кроз прозор,на сунце, шеткати се итд., они закључују да
је њихов прилог примљен и да се душа с њиме разговара. Одмах затим хитају да
посеју и похотљиве мисли о ждерању 11).У односу према њима човек
преставља као неки врт пун најлепшег цвећа и свуда, зидом опасан. Али на
једном месту у зиду постоји рупа. Кроз ту рупу улази грех и неосетно, као
отровни песак исушује сав тај врт 12).
Значи, у борби са демонима главна је ствар будноћа,која несме никад
престати. Ако човек никако не даје приступ демонима, у своје срце, онда га они
никад не могу ни приклонити да чини њихову вољу. Људи се обично њих не
чувају, не верујући у њих и не примећују њихово присуство. Демон на њих
обично дејствује преко ствари или преко људи. И тако бива код огромне већине
људи. Но код мањег броја, оних људи који већ чврсто ходе путем вере, демони
обично нападају прилозима.
Такође нам је у борби са њима врло корисна и мржња према њима. То је
потпуно правилно и природно за урођену нам енергичну силу душе. Разуме се,
њена је јачина у нама обично минимална. Но лекар душа лечи ову гангрену
Својом силом тако, да се Његова моћ у нашој немоћи испољава 13). У тој борби,
демони нам обично копају три јаме: прво се боре да нам омету наше добро
дело; друго, кад им то не успе, старају се да се оно не учини ради Бога, и треће:
почињу нас после прва два неуспеха хвалити као људе који живимо богоугодно.
Но, човека у коме се налази благодат Божја, лако пoбeђyje не само замке
те врсте већ и свемогуће њихове лукавости. Благодат је за њих као живи огањ,
кога се ужасно плаше. То су у главном начини, помоћу којих се сваки човек
може борити, против демона и побеђивати, их, као непријатеље свих нас 14).
 ЖИВОТ У ХРИСТУ

I ДЕО

ЦАРСТВО БОЖИЈЕ

И рече им: ,,заиста Baм кажем ако се не повратите и

не будете као деца, нећете ући у
царство небеско.”(MT.18.3)

Живот у Христу
 Вера у Господа Исуса Христа

,Ја сам пут истина и живот (Јован 14. 6.)

Вера је слободно убеђење у оно што се од Бога саветује. Њом се познаје

све оно што је невидљиво и што се умом замишља 1). Према томе, вера је
истинито спознање, које има недоказиве принципе; јер је она увереност у
ствари које превишују ум и реч 2). Она је дар свеблагог Бога, који је Он
положио у, нашу природу 3). Услед тога наша је вера сама по себи јединична.
Но по мери њеног узраставања, она је или велика, или мала. Тако Господ говори
Петру: маловерни, зашто сумњате“ (Мт.14. 31.) На другом месту: »О жено,
велика је вера твоја,,.(Мт. 8, 10). Но нико не треба да сумња у достигнуће ве-
лике вере. Она се даје свакоме ко је жели 5).
Но, као што је дело без вере мртво, тако је и вера без дела мртва. Она је
као Божији дар плодоносна у добру, које мора и да испољи. Услед тога,
истинита вера рађа у нама страх Божији. А он нас учи чувању Божијих
заповести, или уређењу живота на врлинама 6).
Значи, наша хришћанска вера јесте благодат Божија.Но та благодат није
само вера, већ је вера делотворна,јер она јавно показује истиниту веру-имајући
Христов живот, пошто производи тај живот духом кроз љубав.Услед тога, вера
је мртва код оног, који у себи не види њено дејство. Шта више, не сме се ни
верним називати онај,који верује само голом речју, а нема вере која дела љу-
бављу. Зато и јесте неопходан онај захтев апостола:.. ,покажи ми своју веру из
твојих дела, а ја ћу ти показати из дела моју веру“ (Јек. 2. 18.) 7).
Такву делотворну веру даје само Дух Свети и нико не може поверовати
да је Христос Господ осим помоћу Њега. Због тога људима ништа друго не
остаје но да се смирено моле за благодат Светога Духа које би им дала познање
и разумевање тајне хришћанства. И они који су тај благослсвени дар благодати
ститли и својим богоносним речима јављају свету ту чудну тајну, већ се налазе у
његовом царству, као благовесници свету.
Према Св. оцима, циљ Христовог доласка био је да нам да своје
животворне заповести, као општи лек за наше страсно стање, тако да душа
очистивши се од првог преступа поново дође у првобитно стање. Јер оно што су
лекови за болно тело, то су исто заповести за болну човечју душу:8) Бог је своја
створења од почетка света посећивао, учећи их како ће се од зла спасавати. Но
кад су људи, услед отежалости своје плот и и мржње својих непријатеља,
демона потпуно изгубили моћ да чине не самодужно по својој природи и
назначењу, већ почели губити своје добре тежње душе, тада се Бог решио и
послао свог Сина нашег Лекара. Значи, Бог није хтео ни свог сина поштедети (Р,
8, 32) већ је Син и смрт претрпео ради нашег избављења како је Син Божји у
свему постао оно што и ми, осим греха. Према томе, ко на такав начин уверује у
њега, тај кроз Христа бива усиновљен Богу и благодаћу постаје оно што је
Христос по својој природи т. ј. обожује се, постаје Бог. Значи, Његови верни се
још сад уводе у његово царство. Али боље рећи, ми га као, дар још сад имамо
унутра у нама (И. 17 21) 9). Ha такав начин Хришћани не само да имамо наду на
свој будући улазак у Царство Божје већ смо и сад њиме завладали. Наш је живот
сакривен са Христом у Богy 10(Кон. 3,3). То није чудно. Христос је почетак,
средина и крај. Он је алфа и омега свега и нас самих т. ј, у првим,средњим и
последњим т. ј, у свима вернима (Тол. 3, 28). 11)
То није ништа неразумљиво, јер се царство Божје не даје као плата за
добро дела, већ као благодатни дар господара, спремљен својим верним слугама
12). (Рим. 11. 36).
Ако се због тога Христос очовечио да нас учини боговима и Божјим
синовима, онда морамо веровати да ћемо бити тамо где је Он сада, као глава
свега тела (Кол.1-18), као наш претеча пред Оцем по своме човечанству јер у
скупу богова, т. ј, спашених, Бог ће бити у средини делећи сваком по
достојанству тамошња блаженства. Према томе, Христос је: за све верне пут,
врата и собом их уводи у самог Себе-истину и живот (Јов. 14. 6. 10. 9.) 13.
Његов је пут био пут добровољног страдања за нас.Услед тога је и пут
његових верних у овом свету пут страдања и борбе за Његов поглед на свет.
Верни према томе имају ум Христов у себи (1 К. 2. 16). Но они га добијају не
после лишења њихове личне умне - силе, и не, као да Он по суштини и лично
прелази у наш ум, већ Христов yм своjом ,каквоћом освећује силу нашег ума и
заједно са Собом односи његова дејствовања. Христов ум има онај, који о свему
размишља у Његовом духу и кроз све се доводи на мисао о Богу 14).
Но, ми смо, у исто време, благодарећи Његовом очовечењу и тело
његово и уди међу собом (I, Кбр. 12. 22.).Али не због тога, што се он дели телом
у нас, већ што ми сви носимо ону исту човечју природу, коју је Он узе она себе
Према томе, нико неможе грешећи свој грех извињавати немоћу своје плоти.
Јер, једињење с Богом Речи поново је установило снагу свег нашег
јестества,учинив тиме то, да се наша сагласност на грех не може правдати.
Божанство Господа Исуса Христа, будући увек саприсутно вернима, угушује
закон греха који~ постоји уплоти (Рим. 8, 2) 15). Као што је у нама једна душа, а
много телесних ;чланова, но она их ипак све држи, животвори и, креће тако смо
и ми чланови Христовог тела. И као што на телу могу бити неки чланови мртви
и исушени мада се на телу држе, тако и Христов дух, пребивајући сав у свима
члановима, неке животвори, а оне коіи су неспособни за то по својој немоћи,
човекољубиво задржава,као своје лично.
Тако сваки верни, ма да је причасник духовног усиновљења, ипак може

бити неактиван и непросвећен, услед неверја и лености, лишавајући се животне

светлости Исусовог живота. Сваки верни, мада као члан Xpиста имa дух

Христов, ипак неки остаје непокретан као неспособан за примање благодати

15).Према томе, потребно је само имати благодатну веру, а она ће већ сама

собом довести: страх Божји, уздржавање од страсти, трпљење, наду и љубав

16). Значи нама је остало да Исусу са свом вером послужимо, јер смо Њиме

створени. Он нас је заволео, примајући чак и крсну смрт, само да би нас избавио

од тираније демона и примирио с правдом Божјом 17).

 Знајући сву тежину те борбе, Христос је пред свој одлазак оставио и
своја последња упуства. Он је својим верним говорио: »ако што замолите у име
моје, Јa ћу учинити (Ј. 14. 14.),и што год у име Моје затражите од Оца,даће вам
се. Молите и примићете, да ,би ваша радост била потпуна (J. 16. 23. 24). На тај
начин, Његови верни, Његовим именом могу изгонити демоне, говорити нове
језике и. т. д. (Мр. 16, 17 и 30), јер ће се његовом имену поклонити свако колено
Фил.2.16.).
Према томе се свима мора ставити до знања да је,Христос камен спасења
и да нема другог имена под небом даног људима, којим би се могли спасти (Д.
Апос. 4. 12.).То је потпуно истинито, јер су све ризнице премудрости и разума
сакривена у њему (Кол. 2. 3.). Он их даје онима у које се усељава, те их њима
просветљује. Због тога се код верних увек призива »Нек буде светлост Господа
нашега на нас“ (пе. 89, 17', Сам је Господ предочио својим речима: ко иде
замном има светлост живота“ (Ј. 8. 12.)Услед свега тога, Хришћани верују да је
једини спаситељ cвeта Исус Христос (Ј. 4. 42), кога ће сваки језик признати да је
Исус Христос у славу Бога Оца . (Фил. 2. 12) Тако је исповедање знак наше
вере. И по томе ми знамо да смо Божји људи; јер сваки Дух, који признаје да је
Исус Христос у телу дошао, од Бога је 1. Јов. 42ı. Зато сви верни треба
непрестано да исповедају и проповедају своју веру, како би посведочили своју
љубав к Њему, од које нас нико и ништа не може раздвојити. »Ово је било напи-
сано да верујете да је Исус Христос СИН БОЖЈИ, (Ј. 20. 31.)И да верујући
имате живот вечни“ 18.
Разуме, се, за такву веру постоје огромне сметње.Многи људи слушају о
Христу, али појма немају о суштинии значају вере у Њега, већ га према својим
појмовима себи прилагођавају. Због различности стања, развића духовне и
моралне свести, код разних људи, Христос је за многе велики филозоф, или
обичан човек, или највећи праведник и т. д. Отприлике одговор на Христово
питање:шта мислите ви, ко сам ја?“ многи ће људи сада као и раније неки
апостоли, давати га према своме моралном узору, а не онако какав је он стварно
у Себи. Услед тога, незнање истине је главни разлог за неверовање у Господа
Исуса Христа. Но то незнање истине не може се умањити никаквим књижним
знањем и филозовским фантазијама, већ једино познањем истине огледом
експериментом у свом личном животу.
Према томе, онај који има добар живот има и знање истине, и обрнуто.
Од наших злих дела, од наслађивања страстима, од многих ђаволских искушења
наша је умна снага ослабила и добри покрети наше душе су замрли,тако да ми
већ не можемо познати сву лепоту наше духовне природе. Ако у човеку живи
тама страсти-царство греха, онда он не може видети Бога. Тек кад у човеку
престане царство греха, тада се души јавља Бог и чисти је заједно са телом од
греха 19). Преме томе, онај који би пожелео да у заједници с Богом живи и с
Његовим миром и светлошћу, тај претходно мора умрети за пређашњи живот у
тами. Јер, као што живот тела не потиче од самог тела, већ од земље те изван
њега и без ње не може живети; тако и наша душа, ако се наново не роди и не
отпочне се духовно хранити, не може остати жива. И као што је крвоточива
жена, додирнувши крај Христове хаљине била исцељена, тако и свака душа, и
ако има рану греха неисцељену,извор нечистоте и лукавих мисли,-ако Му
приступи са истинитом вером, добиће исцељење својих страсти, ради свога
спасења. 20). Ипак, свакоме треба да буде јасно, да се Господ мора тражити не
небрижљиво,већ са страхом Божјим; (2. Пар. 26. 5). т. ј. Испуњавајући
заповести, јер онај који без тога тражи Господа, не налази Га. Но, ко га иште и
твори вољу Његову, томе ће сам Господ помагати. Свакоме, ко са знањем чини
оно што је дужан Господ помаже, учи га разним врлинама и открива му
истинито значење створених твари 21). Значи, без вере и доброг живота нема
ничег успешног. Вера, нада и љубав су све у Христу. Вера теши ум који се бори,
одушевљава га да чврсто чека помоћ. Нада му пред очи преставља ту помоћ у
коју верује ум и одбија непријатељске нападе. А љубав умртвљује ум за
прилепљивање непријатеља уз њега, будући да је он Бога жељан 22). И
апостол,указујући на то умртвљавање страсти, говори:“ а који су Христови,
плот су разапели са страстима и похотима“(Тел. 5. 24.) Када страст умртвимо,
онда уништимо похотљивост и плотско мудровање духу потчинимо; тек тада
узимамо на себе Христов крст и следујемо Христу. Према томе, удаљавање од
света није ништа друго до то умртвљавање страсти и пројављивање живота
сакривеног y Xpисту“.
Ha такав начин,свима онима, који су отпочели активно свој живот по
вери у Господа, Исус Христос се невидљиво приближује н сапутствује, јер
такви још немају савршено мудровање. Њихова је душа у неизвесности по
многим питањима добродетељи. У томе им Господ помаже,избавља од страсти
и простире своју руку на помоћ при извршивању сваке добре замисли. Кад они
продуже да успевају у својим подвизима благочестивости и греду потпуној
смирености, тада већ и сам Господ не жели да се и надаље умарају трудом око
врлина, већ да се пружају с радошћу за Њим. Зато наситивши многе хлебом
суза,благосиља их светлошћу умиљења и ум им отвара за познање дубине Св.
писма, скривајући се одмах од њих, како би Га још ревносније тражили 28).
Услед тога, они верни који, за себе могу рећи да су се Христу приопштили,
налазе се скоро увек у неком нарочитом стању. То стање је стално сладостно да
се и душа, и тело у покајању, љубави, благодарењу и исповедању чисте и
омивају. У души је мир и тишина мисли, којима нема граница. То превазилази
свако разумевање и од њега долази светлосно сијање лица 24). Душа, коју је
изабрао св. Дух за стан, нема у себи ничега празног. Она је сва целокупна
светлост.У њој седи неизрецива лепота славе и светлост самога Христа. И као
што је сунце самом себи слично, тако је и таква душа имајући пунину свих
својих делова у себи сама себи слична 2б).
Ко се још овде удостојио таквог начина живота, тај је још сада,и ако
обучен у тело-храм живога Бога,који: га руководи, учи у свима делима, речима
и мислима.Такав, услед унутарње просветљености, познаје вољу Господњу као
да неки глас слуша и будући више од сваког човечанског учења, не може већ
више да подноси дејство своје жеље за небесним, већ тражи ту бесмртну
красоту да достигне, пре него ли што дочека дан смрти. Тај већ више не живи
себи, но живи у Њему Христос. (Гол. 2. 20.)26.
 Ти Људи заиста могу рећи да су победили свет који у њима постоји, и
да су у Христу добили онај дуго тражени мир, јер је тај мир,бестрасност. И
несумљиво, као и они-ма који су већ успели да постану савршени; дошавши у
пуну меру Христовог узраста; тако и свима нама колебљивима,Господ увек
упућује пламене речи: ,небојте се Ја надвладах свет“ (Ј: 26. 33.) 27.

Царство Божјe
 »Царство Божје је унутра у вами“. (Л.17. 21)
Узалудно је бегати од искушења и надати се да ће се од њих моћи
сачувати, и да има негде у овом свету места где би било царство Божје. Нема
места у овом свету, где и ђаво не би био. Но који је појмио шта је то борба с
њим, тај мора свуда и стално с Божјом помоћу, да војује, јер је наш Господ
казао: царство је божје унутра у вами.“. (JЛ.17.21).
Смисао тих Господњих речи је следећи.. Људи који су узели крст свој по
Његовој заповести и Њему уследили, морају гледати да станују у једноме месту,
једино се старајући о спасењу својих душа, благодарно преносећи сваку врсту
искушења и борби. Уз то они немогу узимати у обзир да ли искушење долази од
страсти, или људи, или од ђавола. Они који су још новајлије обично се журе да
промене место, надајући се да ће тим путем избећи искушења и своје зле
помисли. Међутим, то је немогуће избећи. Али је сваком верном Господ близак.
Он све скрушене срцем и смирене душом спасава. (Пс.33.19).
Сам је Он рекао да је Његово царство унутра у нами тј. Да се Он у нами
стани. Јер Царство Божје јесте Христос, који увек у вернима станује. ,, Зар не
знате да Христос живи у вами?”(I.кор.3.1б). И не само то, већ и ми у Њему
пребивамо, како сам каже: ,,будите у мени и ја у вама” (Ј.15.4). И тако, ако смо
ми у Богу, ако смо његова породица, онда је сасвим свеједно, где се ми
налазимо, јер ћемо увек носити Царство Божје, или царство таме греха 1).
главно је немати никакве везе с грехом, и по мери својих сила борити се с њим,
Христовом моћи у себи. Јер шта има правда и безакоње? Или какву заједницу
има видело с тамом? Како се слаже Христос с Велијаром? Или какав дел има
верни с неверником? Или како се удара црква Божја са идолима? Јер сте ви
црква Бога живог, као што рече Бог” (II. Пр.6.14-16).
Блага царства које се у нама налази, око, које воли свет, није видело. И
частољубиво ухо није за њих чуло. И у срце, лишено Духа светог није улазило.
Они су залог оних благ, која ће бити дарована у будућем Христовом Царству.
Према томе ко се тим плодовима Духа сад не наслађује, тај их се ни тамо
неможе удостојити 2).
Но за улазак у Његово царство Господ свима поставља један једини
услов: ,,ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у царство небесно”.
Стварно и невероватно тешка реч за све оне који љубе своју вољу, који воле свет
и који нису примили дар Духа светога. Али на кога Он сиђе, томе даје заборав
свакога зла и научава га својему.
Уместо гњева усељава се кротост; уместо непријатељства мир; уместо
зађевица,смиреност; уместо мржње,љубав; уместо малодушности, стрпљење.
Такви се удоставају препорођаја3).
Циљ таквог препорођаја, или даровања Царства Божјег јесте у томе, да
све злом раздвојени поново сједине путем праве вере и духовне љубави у једну
једину заједницу. Спаситељ је за то пострадао, да би растурену децу сабрао у
једно(Ј.11.32.). И тако, ко еће да подноси тешке случајности, да претрпи жалост
и болест, тај ходи ван Божје љубави и Његовог циља 4).

Љубав према Богу

 Услед тога, човек мора првенствено имати љубав, премаБогу, како би
могао извршити назначени му циљ. Верник је дужан да се увек сећа Бога, по
оној заповести: ,љуби Господа Бога свога од свег срца твојега“ (Исх. 6,5).
Другим речима, не само да волиш Бога кад идеш у молитвени дом, већ и на
путу; кад разговараш, једеш. Увек Га се мораш сећати. Јер Он сам говори: »где
је ум твој, тамо је и благо твоје(Мт. 6. 21). Чему је приљубљено срце и чему
вуку жеље, тамо је за човека његов Бог. Ако срце жели Бога, онда је Господ Бог
његовог срца. Као и то и шушке од дрвета, када се баце у ватру, не могу да се
њеној снази противе, већ се одмах запале и изгоре, тако и демони кад хоће да
нападну оног који се удостојио дарова Св. Духа, сагарају и истребљује их
Божанска моћ. Но то бива ако је човек чврсто приљубљен уз Бога1).
И тако, морамо се старати да ни уколико не отпаднемо од Божје љубави,
јер се једино Њоме можемо учинити слични Христу и победити своје ваздушне
непријатеље. Тада сваки верник може рећи заједно са Христом, ,,све што има
Отац моје је“ (Ј. 16. 15.) Или речено речима апостола Павла:,,све је ваше био
Павле, или Аполо, или Кира, или светили живот, или смрт, или садашње или
будуће, све је ваше“ (І. кор. 21. 12). У сагласности с тим, могу се разумети Oне
речи: ,,будите ви савршени као што је ваш Отац небесни савршен“ (Мат. 5. 48).
Код оних који се још налазе у стању ропства, или најамништва, расположење
према добру се често прекида, јер у души се често хладе осећања.Душа се или
заноси светским задовољствима, или радостима. Услед тога, ми ни на који
други начин не можемо достићи савршенство, осим ако заволимо Господа, али
једино по својој чистој љубави према Њему.
Тако нас је Он још раније заволео и то искључиво ради нашег спасења.
Из те љубави доцније је лако достићи ону приврженост према добру, у којој се
може непоколебљиво остајати, упркос свима искушењима2).
Указаћу вам на једну ствар која сама непрекидно учвршћује човека, у
добру, а наиме: љубите Бога свим срцем вашим, свом душом вашом, и свим
умом вашим. Њему једино радите, Тада ће вам Бог дати велику снагу и
радост и сва ће вам Божја твар постати слатка као мед. Сав телесни труд, умна
занимања напрегнутост, уопште цео Божји јарам биће вам лак и сладак. У
осталом, неки пут Бог, по својој љубави, шаље на нас противности да се не би
величали, већ да би се подвизавали. Јер сваки подвиг чини верног јачим и
достојним за пријем у обитељ Духа Светога 3).
Божанска љубав је по својој природи необично жарка.И кад на неког
безмерно нападне, онда је његова душа необично величанствена. На онима, који
осећају ту љубав,може се запазити необична промена. Лице таквих постаје
огњевито и радостно. Тело се загрева. Страх и стид од њега беже. Страшној
смрти се радује. Такав не допушта да ма ко год прекине његове умне
контемплације. Такође не осећа ни покрете које ствари проузрокују, тако да кад
нешто и ради, он то не осећа. Јер је његов ум , стално заузет размишљањима.
Тим духовним пијанством некад су се опијали апостоли, мученици и Св. Оци. И
једни су обилазили цео свет трпећи понижења и трудећи се, а други,ни при
најужаснијим страдањима нису бивали малодушни,већ су све храбро
подносили. Неки су ходили по пустињама, планинама и дубоким јаругама, али
су при разним недаћама увек бивали благодушни. За многе су били као луди,
али су били мудрији од мудрих 4).
Према томе, ко љуби себе, тај не може и Бога љубити.А ко не љуби себе
услед преизобилне љубави према Богу,тај заиста љуби Господа. Такав већ никад
не иште своје славе. Богољубиви природно тражи славу свог Створитеља,
осећајући се истовремено смиреним. Богу је прилична слава услед Његове
величине. А човеку смиреност, да би се њом усиновљавао Богу 5).
Или како Давид говори: не нама, Господе, не нама,већ имену Твоме
светом дај славу, по истини твојој по милости Твојој (Пс. 115, 1).
Из свега се може видети да је љубав централна ствар у хришћанству.
Она је због тога правично названа материја врлина, глава закона и пророка. Зато
љубав и јесте благо изнад свих показаних нам блага у св. Писму и нема ниједне
врсте врлина, која човека с Богом сједињује, а која не би била везана љубављу и
од ње произлазила, будући њоме некако са свих страна обухваћенаи чувана 6).
И тако онај ко је својим трудом стекао плодове љубави, не одваја се од
ње па ма хиљаду зала морао претрпети. То потврђује пример архиђакона
Стевана и многобројних других. Такав се ни наког нe огоpчaвa због нечега
пролазног, већ се огорчава само спасилачком тугом, као што је био огорчен
апостол Павле на Коринћане.Према томе, кад љубав овлада умом она га
разрешује од свих веза, којима су га страсти биле везале, и не даје му да придаје
већу вредност ма чему у свету, него ли својој љубави према Богу 7).
Значи, почетак љубави према Богу јесте презрење свих видљивих и
човечанских ствари 8). Ту нема ничег чудног, је царство Божје и није ништа
друго до љубав,а Бог је љубав. (I; Јов. 4. 8). Услед тога, она се не може
ограничити и избројати, као што је песак немогуће избројати. Љубав је по свом
квалитету уподобљење Богу колико је то достижно за људе, а по свом дејству је
душевна опијеност, а по својству извор вере, бездна стрпљивости, море
смирености. Истинита љубав према Богу одбацује свако противно мишљење,
јер љубав не мисли зло. І. К. 13. 5). Љубав, усиновљење и бестрастност су само
три различита имена једне исге ствари. Огањ, пламен и светлост налазе се у
истовременом дејству. Тако треба и њих разумети.
Bоља Божја је воља љубави, која жели да љубављу створен човек не
погине, но да вечно живи. Бог не да,ако само нађе ма и најмању искру у срцу
расположења за добро, да она пропадне и угасне. Желећи да се спасемо и у
разум истине дођемо, Он на све могуће начине помаже да се та искра разбукти у
пламен. Благодат је Божја близу свих. Она све без изузетка зове ка спасењу и
појимању истине, речима:. ,Ходите к мени ви натоварени и уморни и ја ћу вас
одморити“ (Мт. 11. 28) э).
Главно средство за достигнуће љубави јесте страх Божји. Страх рађа
плач, а плач човечност. Када то све у души сазри и она почне да доноси плод,
Бог је онда себи привлачи, као мирис драгоцене измирне, радује се о њој с
небесним силама, преливајући радошћу и њу. Чува је на свим њеним путевима,
тако да јој ни демони не могу прићи10). Људи, на које је канула роса Духа
божанског живота и за срце ујела божанска љубав према небесном цару –
Христу,- прилепљују се тој красоти, неизрецивој слави, нераспаљивом
благољепиву, незаменљивом богатству истинитог и вечног Цара – Христа.
Предавајући му се у плен, они само желе да достигну она неизрецива блага, која
духом посматрају. Ради тога земаљску лепоту ни у шта не рачунају, као ни
богатство, част,славу земаљских силника. Они су увек жељни само Њега
Јединог. И због Њега се одрешују од сваке светске љубави и удаљавају од свих
земаљских веза, само да би им та једина жеља била у срцу, те да их у томе
ништа друго не смета 11).
Зар се онда треба чудити, што су такви људи добивали велику силу, да
исцељују, прогоне демоне, пророкују итд.? Иако живе на свету, они више нису
као други људи већ нова твар, божанска. А ко у себи има таква својства, томе
ништа није немогуће. Сам је Господ рекао: ,,што се чудите знамењима? Ја вам
дајем велико наследство каквог нема цео свет”. Они су један дух с Њим (12.17.).
Бог служи таквој души док је у телу на земљи Својим силама, а она служи
Њему у граду небесном. Душа је постала наследница на небесима, а он је
примио њу у наслеђе на земљи. И тако укратко речено, Бог је све у свакој души
свога верног, који Га не само голом речју верује, већ свим срцем љуби 12).
Значи, нико не може бити истински добар, ма колико то он желео, ако се
у њега Бог не усели, јер нико није благ осим Бога Јединог. Та богоусељеност-
или живот у Богу – и јесте крајњи циљ целокупног нашег труда и подвига у
Божјем царству 13).

ЉУБАВ ПРЕМА БЛИЖЊИМА

 ,,Који љуби брата свога у виделу живи
и саблазни у њему нема” (I. Јов 2.10.)

Кад неко почне богато осећати љубав према Богу, тада он почиње у
духовном осећају љубити ближње, те почев не престаје. Таква је љубав о којој
говоре сва свештена писма. Плотска љубав, како није везана духовним
осећањем, врло се лако, - услед најмање непријатности испарава. Међутим
љубав духовна није таква. Ако јој се деси да претрпи неко велико огорчење,
ипак богољубива душа не пресеца тај савез љубави. Она се одмах враћа благом
расположењу и с великом радошћу поново преузима љубав према ближњем, ма
претрпела од њега неку велику штету, или увреду. Божја сладост потпуно
исцељује тугу раскида1).
Према томе, дејство и доказ савршене љубави према Богу јесте искрено
и благо расположење према ближњем јер, ко не љуби брата кога види, како
може љубити Бoгa кога не види (I. Јов. 4. 20).2). Значи, љубав искључиво Богу
упућена везује с Богом оне, који Га љубе и друга с другом 3). Преставите себи
круг, његову средину центар и радиус - светлосне млазеве који исходе из центра.
Ти раиуси што се више удаљавају од, центра, тим се више удаљују и разилазе
један од другог. Напротив што се више центру: приближују, тим се више
међусобно зближују.Замислите сад, да је тај круг свет, а центар Бог, а радиуси
(праве линије), идући од центра перифирији да су путеви људског живота. И ту
је исто тако. У колико верни више улазе унутра у средину круга, желећи да се
приближе Богу, утолико су они ближе. Њему и један другоме.И обрнуто, у
колико смо удаљенији од центра и не љубимо Бога, утолико се више удаљујемо
и од ближњих4).Божанска љубав, проничући све, од првих до последњих,све
cпаја собом, веже, уједињује, крепи и чини непоколебљивим. Будући
опредељена, она је код сваког једна и иста.Она је Бог, с којом и последњи бива.
први, и први као и последњи. Као што небесне умне силе Бог освећује по реду,
тако да божанско изливање светлости прониче из првог чина у други, из другог
у трећи. и т. д., тако и све свете анђели освећују, везане и сједињене савезом св.
Духа,постајући анђелима слични и равночасни. Затим свети, који се јавља с
времена на време, из рода у род, после својих претходника, прицепљује се уз
пређашње и добијајући Божију благодат просијава слично претходнима. Сви
они пак састављају као неки златасти ланац, у коме је сваки свети засебан
беочуг, сједињен с другом вером, добрим делима и љубављу. И ту троструку
везу немогуће је растргнути. Према томе, онај који не пожели да се ма из каквог
разлога, закачи за овај ланац, природно мора остати изван њега 6). Услед тога,
хришћанство стварно прествља једно од највећих чуда свих времена, јер је оно
скуп и збир људи разних племена и земаља, разних узраста и начина живота,
али су они сви ипак једно једино тело, хармонично и упућено у једном правцу и
једном служењу тако, да то тело, и ако је многодушно, многосрдачно и
многоумно, ипак је једне једине мисли и једног срца ради служења Богу и слави
Пресвете Тројице 7).
Јасно је према горњем, да сви они који раде за саме себе, раде своме
самољубљу, - највећем злу из ког се рађа отуђеност недружевност, неправда и
нечасност. Човек није тако створен да би отуђено живео, већ треба да живи у
општењу са сличнима себи, још више са својим Творцем.И тако, разуман човек
мора бити богољубив и ближњељубив.
Најбољи пример таквог схватања људи, дао нам је сам Христос. Он за
нас трпи клевете, увреде, руг, срамоту,бијење и саму смрт. Тај свој закон љубави
према ближњем предао је затим апостолима, а ови другима. Од такве љубави
нема веће, него кад ко своју душу положи за свог друга (J 15. 13). Тако су и
апостоли ради општења с нами бивали гоњени, ружени, бијени, бацани у
тамнице, лишавани најнужнијег и т. д. Ступивши тако у општење с нама,они су
примили на себе и наше искушење: »ако се жалостимо о вашем спасењу, ако ли
се утешавамо, о вашој утехи“. Они као Христови наследници нису могли
другојачије ни могли да раде 7). Јер ако Господ душу своју за нас положи,
дужни смо и ми наше душе за браћу полагати (Јов.3. 16). Према томе, њихова је
заповест за све нас: »носите бремена један другог, и тако ћете испунити закон
Христов“(Гал. б. 2.). Значи, као што је Христос први својим примером показао,
исто тако и ми морамо да поштујемо и волимо један другога 8). И онда, мада
Бога није нико никад видео, ипак ако друг друга љубимо, Бог је у нама и Његова
савршена љубав јę у нама (I. Jов. 4. 12).
Но ми по својој немоћи и оземљанисани претпостављамо оно што је
тверно, заповести о љубави, и поставши пристрасни, водимо због тога борбу са
људима. Требало би свему другоме, па чак и своме телу, претпоставити љубав
према ближњем. Али ако се стане на то гледиште, онда долази до тога да човек
чини и оно што изгледа немогуће,т. ј. да љуби и своје непријатеље. Али за
разумна бића то није велика тегоба. Иначе Христос неби издао таку заповест
(Мт. 5. 44). Он то заповеда и, према томе, то није немогуће, већ потпуно
могуће.То је Он прво својим примером показао, затим апостоли, па редом
остали верни хришћани. Уколико више човек претпоставља своја задовољства
свему другоме, утолико му је теже да тако поступа. Но онај, који нема никакве
пристрасности ни према.чему у овоме свету, њему је то не само мoгућe, вeћ то
врло радо чини, благосиљајући оне који га прогоне. Све зависи од тога, жели ли
човек стварно да спозна циљ Господњи. Када му Бог дозволи да Га позна и он
почне ревносносно тим путем ићи, тако може и своје непријатеље од срца
заволети 9). Ако човек тај циљ схвати, онда му јасно постаје, као што он бива
кушан, тако се исто искушава и бори његов ближњи. Таквом треба опраштати, а
ђавола као искушача, који потстиче на мржњу према ближњем, гонити.
Љубав милује ближњег и чини му добро. Стрпљива је и све сноси што јој се
чини. С таквим својим својствима она мора укротити сваки гнев. Ми можемо
лако успевати у љубави према ближњем. Треба прво извршити једанпут неко
добро, па други пут, па трећи пут, и онда се услуге већ нижу једна за другом.
Али ако ко не узради по првом делу из љубави према Богу, из које је и та љубав,
онда се његови напори своде само на спољашње служење Богу. Такав не може
никада ту службу вршити чисто и здраво, јер демон, осетивши да је ум неког
далеко од осећања. Бога, одмах сеје у душу роптање и жалбу на такво служење,
претстављајући га тешким. Или га отпочну надимати и терати да о себи машта,
као о достојном и великом, сладећи га мишљу о његовом велико трудy за корист
ближњег. Одмах тим самим, човек почиње да тражи славу и похвалу од оних
којима служи. Међутим,кад увек држи на уму Бога и славу Божију, човек се
увек нада на вечно благо, које му Бог дарује, а не на ова пролазна 10). Значи, ми
смо дужни из љубави опраштати грехе наших ближњих. Јер ако људима
отпуштамо грехе њихове, отпустиће и наше отац небесни (Мт.61.14). И ако ко
од нас сађе с пута истине, па га неко обрати, нека зна да ће онај, који обрати
грешника са његовог кривог пута,спасти и душу од смрти и покрити мноштво
rpeхa.
Cве нас то приморава да испитујемо своје срце, да ли у њему нема злобе
према ближњем, или да ли се не љутимо на њега, непраштајући му грехе према
нами.Tаква oceћања могу сав наш труд уништити и Христос нам неможе наше
грехе опростити, јер Он сам каже: зли слуго! сав дуг онај опростих теби, јер си
ме молио, није ли требало да се и ти смилујеш на свог друга, као и ја на те што
се смиловах 11). Разгњеви се и предаде га мучитељима док не плати сав дуг
свој. Тако ће и Отац несрца својих (Мат. 18.32. -35). Значи, треба сваки да
стекне у своме срцу убеђење да човек не може чинити добро,ако чини зло.
Немогуће је чинити зло под фирмом добра.
Преношење понижења и уступање своје воље ближњем по Богу, како не
би лукавом дозволили да стане у средину, испољава човека од дела. Јер ако ко
има трезвен ум и с разумом се налази под Исусовим ногама, тај ће почети
бринути, како ће своју вољу отсећи, да не би од свог Господа био излучен. Онај
који увек настоји на својој вољи, тај чак не може ни са свима вернима да буде у
миру. Јер малодушност, гнев и огорчење на свог брата свуда ће га пратитити. Ко
каже: неће ми ништа бити ако поговорим или послушам, тај је сличан слепцу,
који, и кад га уводе. и кад га изводе, не види светлости. Тако бива и са сунцем.
Њeговy Cветлост и најмањи облачак умањује12).Значи, они који задржавају
своја хотења и желе да их извршују мада отпочињ у духом , завршава ју плотски
(Гал.З.З.), те свој труд чине сујетним и бесплодним. Сваки човек који
небрижљиво чини Господње дело; проклет је Јовр:48.10; 13). Услед тога, ми
увек морамо имати на уму, да ако омрзнемо кога злог из верних, да ће и нас Бог
омрзнути. И ако кога одбацимо. Од покајања, да ће и нас Бог одбацити. И ако не
опраштамо туђе грехе, неће ни нама Бог опростити наше. Објављујући тај
закон, наш је Законодавац рекао: »не судите и неће вам се судити; и не осуђујте
и нећете бити осуђени“(K.6.37).
А ако ко ма у чем осуди ближњега, онда, каквим смо судом осудили
ближњег, таквим ће нам се и судити(Рим.2.1). Јер је Његова освета, говори
Господ, и Он ће осветити (Иcx.32.35).
Но, ако услед грешности која влада у нама не будемо у стању да
праштамо увреде, онда се морамо молити Богу да нам подари такву снагу. При
том, увек и свуда морамо имати намеру да се при различитим непријатностима
од људи радујемо, а не жалостимо. Не треба се радовати безразложно. Ми се
радујемо зато, што нам се дала прилика да опростимо ближњем, јер само у том
случају наше истинито верско богопознање доноси плод, доказујући тиме нашу
веру у Исуса Христа. Тако праштајући, ми ћемо осетити да је благодат стварно
у нама и да она кроз насдела. Мудри овог света сматрају кривцима оне који
вређају. Међутим, оне које је Дух умудрио увек обавезно сматрају себе кривим
и ако нису дали никакав повод за то, Јер они знају, да непријатност долази због
њихових ранијих грехова, и ако можда друге врсте14)
Према томе, свако добро дело, које се не чини из искључиве љубави
према Богу, већ се у њега меша и наша воља, није чисто и Богу није угодно 15).
Но, ко је већ уселио ту божанску љубав у своје срце, тај се наслађује добрим, по
самом расположењу свога срца према добру. Задобивши стрпљење и кротост,
тај се више ни накакве пороке ближњег не гњеви, шта више, пројављује
саучешће према његовим немоћима. Он се истовремено моли за ближњег,
сећајући се да је некад и сам био обаран таквим страстима, док га није од тих
плотских страсти истргла благодат божја, а не његове силе. Зато је њему и
разумљиво зашто према грешницима треба показивати не гнев, већ самилост
16). Знак по коме. се такви познају лежи у томе, што они, и кад би десет пута
дневно били спаљивани за своју љубав према ближњeму, He би били потпуно
задовољни, као што су то чинили апостоли и њихови следственици.
Но на такав степен љубави не може нико доћи, ако у свом срцу осећа
љубав према овом свету, јер онај, који има божанску љубав, тај се истовремено
у њу облачи, т.ј.у Бога. А онај који је Бога задобио, не само што се никако
неможе сагласити да у себи још шта друго држи,него жели да се избави чак и од
свога тела. Исто тако,ако се ко обуче у љубав према овом свету и овом животу,
не може се обући у Бога, док такав живот не остави,јер ,, ако ко не омрзне на
душу своју, не може бити Мој ученик“ (Л, 14. 16) Значи, хришћанин се не може
ни с ким судити. О томе нема ни помена у хришћанском учењу. Хришћанин се
весели са оним који се весели, и тугује са тужнима, јер је то знак чистоте. С
болесним саболује С грешнима плаче,и који се кају, њима се радује. У миру је
са свима људима, уколико то од њега зависи. Али је мишљу увек сам.Никог не
кори, не понижава. Чак и крајње недоброг по свом животу не осуђује. И ако кога
види да пада у грех покрива га. Јер, хришћанин мрзи грех, али не и самог
грешника. Он је у свему проповедник Божје благости17).
И тако, љубав садржи сву красоту и разноврсност добро детељи. И као
што се царска дијадема не прави без драгоценог камења и одабраних драгуља,
тако је и ова једнолична врлина немогућа без лепоте различитих других врлина.
Она је потпуно слична царској дијадеми. Као што ова последња, ако јој
недостаје неки биљур, не може стојати на крунисаној глави, тако исто и ова
врлина, украшена многим лепотама разних врлина, ако јој недостаје ма која
врста, не привлачи ничије усхићење и пажњу. Љубав је такође слична многим
скупоценим јелима, али којима недостаје со. И као што су таква јела без соли
неукусна, тако и врлине постају неукусне. немајући љубави. Љубав такође
можемо упоредити са орлом, који, опазивши храну у мрежи, залеће се свом
брзином у њу. Но, желећи плена да се дочепа, ако се једном канџом закачи за
мрежу, од те једне ситнице сва мусе снага паралише. Таква је и љубав, када је
везана ма чиме у Овом свету. Неком ситницом се умтрвљује и пропада, те не
може узлетети у висине18).
 И ето, каква је корист човеку, ако неко све има, а спасавајуће љубави
нема?! Ако ко чува невиност, или пости,моли се, удомљује убоге, или зида
цркве; или што друго ради, а све то без љубави ради, неће му се то поменути
пред Богом (І кр. 13. 1-4) 19). Христови верни морају међусобно живети у
чистоти и простодушности, једнодушно душности, миру и узајамној
искрености. Нико ни над ким да се не узноси и да се не сматра бољим, или ма
чиме виши. Напротив, сваки, као Христов ученик да се сматра најоскуднијим
међу свима људима, како би могао љубављу.и простотом, без супарништва и
хвалисавости, при узајамној подршци, у страху Божјем - сачувати у братству-
Цркви, - савез мира, те да буду сви једно тело и један дух у Исусу Христу. И
онај, који је намеран да се таквих правила држи, тај се мора стално довијати,
како ће помоћу благодати задржати у себи сок те божанске љубави20).Јединоњ
њоме можемо успети да гледамо на своје ближње као што треба:, Други речима,
љубављу видимо у сваком човеку усељеног Христа, те тако за сваког без
разлике можемо дати свој живот.
Према томе, човека не спасава то што је он једном према неком био
милостив, већ ако је његово расположење према свима увек тако. Значи ако је
неко нахранио 99 ближњих, а није и стотог, мада је био у могућности,тај ће ипак
бити презрен од Христа, јер га такав није нахранио, и ако је он био и у том
стотом гладном сиромашку. Христос пребива у целој стотини као један
јединично.Због тога се сматра да ако смо учинили једном од тих малих, да смо
то Њему учинили (Мт. 25.40). Отуда; први последњем, силни немоћним, који су
богати духовним плодовима онима, који су сиромашни њима, узрасли
почетницима - пружајмо руку, помажимо речју, разумно. Показајући боље,
одушевљавајмо на корисно, да се тако сви спасемо! Нико да не губи вољу и
духом да не пада! Тешимо друга, одушевљавајмо на љубав, трпљење и јакост
пpема заповестима. И Господ наш Исус Христос, нада без надних, опора палих,
лекар болесних, нада свих крајева земље, уравниће наш пут ка достигнућу
Његовог царства21).
И тако, Христови другови љубе све искрено. Но неволе их сви искрено.
А другари у свету, нити сами све љубе, нити њих пак сви љубе. Христови чувају
до краја савез љубави, а ови други само до искрснућа првог судара22). А
међутим, кад нам н. пр. ближњи наноси увреду,то је исто као кад нас рука боли,
или кад нам је око болесно, те цело тело трпи непријатност. Али ми нећемо због
тога ту руку отсећи, нити пак око извадити, јер смо ми сви уди међу собом, од
једног тела, коме је глава Христос. (IKop. 12. 12. Eф.1.22).23). Због тога,
хришћанин не може имати зла у срцу, јер зло срце зло помишља и исправност
свог ближњег кривим тумачењем изврће у неисправност.Зато никад не треба
веровати помислима, које хоће да осуђују ближњег. Јер онај који има злу
ризницу, из ње зло и води24). Бог, по природи својој благ, бестрастан, мада. Све
људе љуби подједнако, ипак добродетељног прославља као свог сродника, а
порочног милује својом благошћу. И ако га коре, то га тиме обраћа на пут
спасења. Тако исто и верни љубе све људе подједнако - добродетељног као сли-
чног себи, - а порочног љуби и по природи и из самилости, милујући га као
неразмишљеног и у тами. Зато северни не противи злу, већ кад га ко удари по
десном,окреће му леви образ (Mт. 39. - 41).
Тим путем хришћане не може нико расгавити .од Божје љубави, ни
невоља, ни туга, нити гоњење ни глад15).Исто тако не худе јој ни голотиња и
страх, или мач. Иако их често скоро свакодневно убијају, ипак кроз све то они
побеђују, јер поуздано знају да им смрт, ни живот, ни анђели и поглаварства ни
силе садашње и будуће, нити висина или дубина, нити друга каква твар не може
их раставити од љубави Божје, која је у Исусу Христу Господу нашем. (Рим. 8.
35, 39).
Таквим вернима се радују Отац и Син с Духом Светим. Отац се радује,
јер су га заволели и никог другог не воле осим Њега. Једнородни се син с њима
радује, јер желе само Њега Јединог и никог немају осим Њега. Дух Свети се
радује, јер су у Њему начинили себи храм свети и Он се у њих уселио. Такође се
таквима радују небеса и њихове силе.
Видећи како су такви хришћани украшени њиховим врлинама, анђели
једнодушно припадају и прослављују Оца,Сина и Св. Духа. Радује се због њих
и рај, јер су га y наследство добили.
Слава. и великолепност јединоме благом и човекољубивом Богу, Који
нам по својој благости дарује своје царство 26)!

Pадост и Mир

Питали једном Св. Антонија Великог: шта је то радост у Господу. А он

им одговорио, да је то радост од добрих дела и пребивања у Божијем поретку.
Јеp ко делом извршује с радошћу ма какву Божију заповест, то је радост о
Господу. Само се треба чувати да се у тој радости не погордимо, већ да све своје
надање положимо на Господа.Но такву радост може само онај имати, који ради
Бога љуби свог ближњег. Само се код таквих усељава.Дух Божји, омивајући их
и сладећи им јарам Божји. (Мт.1 1. 29). Дух Свети, необјашњиво за човека,
непрестано лелуја најслађим и најпријатнијим благомирисом. Но ту пријатност
знају само они, који су се удостојили да Он у њима станује. И као што се н. пр.
драгоцено камење само с великим тешкоћама добија, тако и они, који су добили
ту благодат Духа, добили су је после дугог. тражења, као неки драгоцени бисер,
за који трговац,- нашавши га – продаје све имање и купује га (Мт. 13. 44-46)1).
Хришћанство је код таквих људи храна и пиће. Уколико га ко више
проба, утолико му је све пријатније, правећи га не наситним и незајажљивим. И
као кад неко да неко слатко пиће ожеднелом, те овај још горе од њега жедни,
тако и они који су окусили Духа Светог увек су жедни. То нису само празне
речи, већ стварно дејство св.Духа. Код таквих светлост Христова сија и
дејствује у неизрецивој радости. Такви, рођени од Духа Светог, имајући
светлост ума Христовог, увек собом носе благодат, и ако се она кроз њих на
различите начине испољава. Некад супрекомерно весели, као да су на царској
вечери били и неизмерно се радују. Некад су тихи као невеста у присуству Cвог
женика. Неки пут, по својој душевној лакоћи, иако још у телу осећају се као
бесплотни анђели. . . А некад су као занесени и као да су се напили неког пића,
развесељени Духом и надањем на божанске духовне тајне. По неки пут плачу и
тугују за род човечански, молећи се за њега и разгоревајући се духовном
љубављу за све несретне. Некад су опет тако радосни, да би унели, само да им
је то могуће, све људе без разлике у своје срце. А некад су смирени и у сваком
умирењу,да би одмах били савршено храбри у истини).
Сва та различита дејства св. Духа, као и многа друга,налазе се код оних
хришћана, који су већ изишли из младићског доба и ушли у зрелост Христовог
ума. Када душа узрасте у савршенство Духа, очисти се од свих страсти, и
необјашњивим једињењем сраствори се с Духом Утешитељем, Она се и сама
удостојава те постаје дух. Тада је она сва светлост, сва око, сва дух, сва радост и
мир, сва љубав и милосрђе, сва благост и доброта.
Тако обновљени Духом како би и могли рађати плодове порока?
Напротив, из свих стално сијају само плодови Света Духа.
Истина, и ако се благодат, која производи ту радост и мир, стално налази
у човеку, она се не осећа и не примећује увек споља. Њена је светлост, некад
јача, а некад слабија, како се човек не би узгордио таквим својим стањем 3).
Али такви људи стварно, и ако су у невољи и оскудици, ипак се жалосте само
због тога што нису у могућности да благотворе 4 ). И ако се обогатио теквим не-
беским благом усељењем Христа и Његове благодати у њега, тај зна душевним
стањем (огледом, осећањем, сазнањем) какву је радост добио, колико и какво
благо имаy срцу. Бесeдујући c Богом као с другом, он слободно пред Његовим
лицем стоји5). Такав верни заиста може рећи да је уједен љубављу (Песма пс, 2.
5.) Јер то не може ни човечја реч изразити, нити ухо примити. Ако се покажена
блиставост Данице, или сјај месеца, или светлост сунца,све је то ништа у
сразмери са том радошћу и бедније је пред том истинитом светлошћу,него ли
најдубља ноћ, или најмрачнија тама пред најблиставијим подневом. Тако нам то
предаје дивни учитељ Василије Велики дознавши то из својих огледа 6).
Причају о пустињској птици која се зове Сирена, да сваки који чује њен
слаткозвучни глас, тако се њиме омамљује, да идући по пустињи за њом, од тог
сладосног певања заборави: и на сам живот свој, пада и умире. Томе слично
бива и са душом под благодаћу. Када у њу падне небеска сладост, тада од
милозвучности Божије речи, сва се узноси за њеним гласом, тако да заборавља
свој телесни живот, тело лишава његових жеља; а душу узноси из овог живота
Богу7).
 Значи, живот у Христу, кога је Господ назвао тесним и тужним, тако је
исто јарам благ и бреме лако. Јер тај живот, или пут са Христом кроз овај живот,
тежак је по своме својству. Али по своме слободном пристанку и хотењу, он се
жели, воли, те је више сладостан, него ли тужан). Њега благодат Божја услађује.
Због тода је разумљиво зашто апостоли, кад год неке хоће да поуче и
привуку, претходно им пожеле: .,благодат вам и мир од Бога оца нашег и
Господа Исуса Христа“Само тај мир није човечански и за један дан или један
случај. Он је свагдашњи мир, који верни носи с једне стране, у мирној жељи
према свима ближњима, а с друге стране, у унутрашњој тишини од укроћени
страсти. Јер хришћани имају такав ,,мир с Богом у Господу нашем Исусу
Христу кроз кога и приступ нађосмо вером у ову благодат у којој стојимо“ '(P. 5.
-2-3). ,,Јер је Он, мир. наш који обоје састави у једно и развали плот, који је
растављао,непријатељство, телом својим, да из обојега начини собом једног
новог човека, чинећи мир“ (Еф. 2. 14. 15) 9).

HАДА

,,Мислите о оном што је горе, а не што

jе на земљи. Јер умресте и ваш је живот са-
 кривен с Христом у Богу. А кад се јави Хрис-
тос, живот ваш, онда ћете се и ви с Њиме
јавити у слави (Кол. 3, 2-4).
Сваки видљиви рад у, свету чини се у нади да се од тога добије корист.
И ако неко није уверен да ће се труд исплатити, томе рад није ни користан.
Земљорадник сеје с надом да ће сабрати и пожњети руковети, те с тога подноси
многе тегобе. Тако је речено: ,;Који оре треба у надању да оре, и који врше
треба у надању да врше“ (Кор.9. 10).Ко се жени нада се да ће добити
наследнике. И трговац ради своје користи отискује се на море, мада му је пут
пун неизвесности.
Тако је и у духовном царству. Човек се нада да ће му се просветлити очи
срца, предаје самог себе, отстрањује се од животне сујете и проводи време у
молитви,надајући се да ће га посетити Господ и очистити од греха,који живи у
њему. Хришћанин мора имати такво надање и очекивати будући пријем у
царство небеско и своје избављење, увек говорећи: »ако нисам спашен данас,
бићу избављен сутра“.
Онај који. насађује виноград, радује се и пре вина унапред се нада,
колику ће имати зараду и како ће слатко пити вина. И при таквим мислима
почиње се трудити и трошити. Исто тако они који зидају кућу, или
земљорадници. Прво много арче од своје имовине, надајући се на будући
доходак. Тако је и овде. Ако човек нема радости и наде пред очима да ће добити
живот и спасење, он нeће имати снаге да поднесе труд и тегобе путовања уским
путем. И уколико је будућност неизвестна, душа може своје надање положити
на Господа. Ту нема никаквог двоумља Гле, Он је сам рекао: »Ја ћу ући пред
тобом и путеве неравне поравнаћу“1) (Ис. 45. 2)... Значи, треба ,,да се ухватимо
за надање које нам је дано, као чврста и поуздана котва душе“ (Јев. р. 6. 18. 19).
А тврди и верни основ за надање јесте обожење наше човечје природе
очовечењем Христа. Према томе, и човек је исто тако постао Бог, као што је Бог
постао човек).
Није проста и случајна ствар вера и нада. Вера тражи чврсту душу, а нада
прав карактер и срце. Уз то, ко ћетако лако поверовати без благодати? И ко је
узмогао да има надање о неизвесном будућем, ако већ раније није имао
истините огледе, дароване му Богом, из којих би се могао уверити и о будућем,
као садашњем. Обе те врлине захтевају и напор наше воље, и Божју помоћ. Јер
ако нема њих, узалуд је наш труд3). Но, ко то има, тај је неосетљив за труд и
тешкоће. И за време свог, целог путовања, такав мисли да се оно врши као по
ваздуху и да не иде човечјим стопалима. За такве су путеви тешкоће невидљиве.
Пред њима нема брда ни потока и оштрине по путу, постају углачане (Ис. 40. 4).
Њихова је пажња усредсређена на наручје Оца њиховог. И сама нада као да им
прстом показује на удаљено и невидљиво. Али ако гледамо очима вере, та им
жеља као огањ распаљује све пелове душе4).
Као што пчела тајанствено израђује саће у кошници,тако и благодат
тајно производи надање. у срцима и претвара горчину у сладост, а колебљивост
у чврстину 5). Према томе, верни не гледајући на срећу силних и задовољства
недостојних, при размишљању о њиховим наслађивањима не буне се. Душа
њихова јасно зна непостојанство среће и неизвесност дужине живота. Она се
нада и верује да је Бог. неће оставити и да ће јој пружити што јој је потребно за
њено одржавање у животу6).

НЕБЕСНО ЦАРСТВО

Јер знамо, да кад се земаљска наша кућа

тела раскопа, имамо зграду од Бога кућу не-
рукотворену, вечну на небесима (IIК. 5. 1)
 Вероватно да се ниједан човек не би решио да буде хришћанин, кад не
би било наде на други живот после смрти, т. ј. наде на царство небесно.
Страшан факт смрти,као незнање и неизвесност која очекује човека после
смрти, веома утичу на човека да се баци у вртлог наслада и уживања, јер смрт
не може нико ни на који начин избећи.
Знајући то, хришћани који су се огледом навикли на врлине, сусрећу
смрт без страха, плача и стењања. Они при њој увек имају на уму и крај свих
невоља, којима се човек подвргавао овде на земљи. И као што човек излази из
матерње утробе, тако и из тела излази душа; нека чиста, и светла, нека
запрљана, а нека сасвим гресима замрачена. Сећајући се тога, верни се држе
благочестивости. Јеp истинита је смрт унутра - у срцу. Но, она је
сакривена.Њоме умире унутарњи човек. Према томе, ко је прешао од смрти
сакривеном животу, тај не умире, већ вечито живи. Чак, ако се тела таквих
привремено и разруше, ипак ћe oна поново васкрснути у слави. Зато, смрт нема
за хришћане онај страшан жалац као за остале људе, јер је смрт за хришћане
само сан и успење у други живот.
Због тога се мора свако од нас трудити да још овде постане учасник оне
славе, како би, очистивши се од греха,имали у што ћемо обући наша нага тела у
дан васкрсења.
Према Св. Писму, Христос ће сићи с небеса и васкрснути све народе и
племена и разделити их на два дела:на оне који су слушали његов глас и на оне
које не познаје. Први ће поћи на сусрет Господу у ваздуху, да би увек с
Господом били (I. Сол. 4. 17). А други део у царство таме, где ниједна светла
мисао, ни једно добро осећање, ни једна лепа тежња не може никад ни кроз све
векове ући; и где ће. увек пребивати. само вечни грч нeмоћне злобе, гнева,
мржње, похотљивости и т. д.
У небеском царству ће наша тела просветлити и заблистати, као што је
Христово тело било на Гори Преображења. Као што је Христова унутарња слава
била до те мере раширена у Његовом телу, тако ће се сличноХристова сила
излити на тела верних, да и они својом унутарњом славом заблистају. ,Јер и
Онај, који освећује и они који се освећују, сви су од једнога“ (Јевр. 2. 11). 1).На
сличан се начин и дрво храни изван из земље,али рађа плод и облачи се у лишће
својом унутарњом енергијом, а не земљином, и ако је срасло с њом2). Такође и
сваки васкрснувши бити обучен у одећу својих добрих, или рђавих дела. А дела
ћe сама човеку указати,где му је мeсто3.
Услов за улазак у небесно царство за све је један исти: ,,Заиста вам
кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у царство небесно“.
Значи, ко има детиње одлике душе, тај се може надати на њега. А дете, ако га
избију, плаче. Ако се ко радује, и оно се с њим радује. Ако га изгрде; не љути се
А ако га похвале, не горди се. Ако му узму што је његово, не замера много. Ако
му мало оставе у наследство, не захтева више. Ниским се не суди, нити спори за
своје Никог не мрзи. Ако је сиромашно, не тугује. Ако је богато, не лети
мислима високо. Ако угледа жену, нема жеље за њом. Ништа не осуђује, нити
над,ким влада. Ником не завиди, нити се потсмева ближњима. Не иште почасти
и т. д.4). Значи, само такви могу ући у царство небесно, т. ј. у бестрасност и
истинско знање и виђење Бога5).
Или још детаљније речено, живот у небесном царству неће бити за све
једнак. Сваки ће по својим духовним моћима добра, која су му остала до дана
смрти, добити и одговарајуће место : у духовном царству. Оно није само
посматрање царствене Тројице, већ и примање и Божја притока и т. д. примање
обожења. Та божанска притока је допуна оног што нам недостаје и усавршање
онога што је несавршено. Ту се врши као неко стално кружење, које се од истог
почиње и истим завршава. Ко више разумева више и жељу појачава, што више
жели, тим се више храни. Што више проба, то се јече побуђује на уразумевање.
И опет се одмах поново почиње то некректно кретање; или т. р. непокретљива
покретност6). У обрнутом поретку биће и у аду. Јер адско мучење није ништа
друго до немогућност остваривања страсних навика, појачана страшном свешћу
о вечности тог мучења7).
А како је страшан тај будући вечни и потпуно некорисни плач! Овде на
земљи, иако човек греши, ипак својом свешћу о Богу може плакати због својих
грехова с надом на њихов опроштај. А тамо међу осуђенима, при одсуству сваке
благе наде и при очајању без спасења,невољно мучење савести безмерно
увеличава муку: И сад,овог тренутка, плач, и увек плач, и само плач и то саз-
нање његове непрекидности поново рађа плач. ,,Мрак на мрак, жар на жар, без
икакве прохладе. И све обухвата бескрајни понор очајања8).
И тако, сваки верни се мора старати да задобије Христа, верујући да Га
је још овде у себе настанио, јер,ако се ова “наша телесна колиба и разори, ипак
ако смо у општењу с Духом Светим, остаје у нама нерукотворна колиба Духа
Светог - заједница и јединство с Њим. Због Tога се истинити хришћани, при
излазу из тела радују,имајући ту нерукотворну колибу Духа. Таква је нада ста-
лна радост свих хришћана9).
ЖИВОТ У ХРИСТУ

II ДЕО

Борба за живот у Христу

,,Који хоће да сачувају душу Своју изгубиће

је... а који је изгуби, оживеће, (Л.17.33)
,Који верује у мене, и ако умре,живеће” (Jов. 11. 25).

БOPБА ЗА ЖИВОТ У ХРИСТУ

Страх Божји

,,Служите. Господу са страхом (Пс. 2. 11).

Почетак и иницијатор унутарње добре пpомeнe и чврстине, јесте
усељавање у срце страха Божјега. Он обично долази од посматрања и
познавања дивних дела Божјих. Удубљујући се у начин стварања васељене само
једном речју; посматрајући небо како је распрострто као свод,а ваздух свуд
разливен ради дисања живих твари;гледајући сунце и месец као нека огромна
два ока васељене, уз мноштво небесних кандила; затим, како је из земље никло
растиње; како се јавило шаролико звериње,рибе и птице и најзад, сладост
живота,човек мора кроз посматрање тог величја доћи до осећања страха, пред
том неизмерном провалијом премудрости 1).
Тај страх Божји јесте почетак доброг живота. Он је чедо вере и сеје се у
срце, када се ум издвоји из расејаности света, да би могао скупити своје
вртоглаве мисли за размишљање о будућем поновном животу 1). И као
штосунчани зрак, кад кроз кључаоницу уђе у собу све у њој осветљава до
најмање трунке прашине, тако и страх Божји кад се усели у срце, показује све,
па и најситније грехе 3).
Према томе, страх Божји. је матер свих врлина. Сам по себи он је
двојак. Један се рађа из страха од казне.Од тога се у нама рађа уздржљивост,
трпљење, нада на Бога и бестрасност, а из ове љубав. Други је везан самом
љубављу, произведећи у души благу смиреност. Први страх савршена љубав
изгони (I Јов. 4. 18) из душе. Али други остаје стално с њом. Тако се за први
може рећи, да се сваки страхом Господњим уклања од зла (Приче 15. 27),као и
то, да је почетак премудрости страх Господњи(Приче 1. 7). За други се, међутим
каже: »страх Господњи чист је и остаје до века“ 4) Пс. 18: 10).
Значи, почетак истинитог живота у човеку јесте страх Божји. Страх
Божји не трпи никакву расејаност. Због тога, ми морамо ходити у страху.
Божјем, као што и пише:,градите спасење своје са страхом и дрхтањем“ (Фил, 2,
12).Он искорењује из душе сва лукавства и грехе. А ко се Бога не боји, тај пада
у, многа зла 5). Страх,Божји је користан свакоме који почиње живот у Христу.
Ко мисли да без везе са Њим отпочне добар живот, тај не само што на песку
полаже темељ свога рада, већ ма шта да без икаквог основа сазида дом у
ваздуху 6).
Страх Божји нас приморава да се боримо против греха. И кад отпочнемо
борбу, благодат га Божја уништава 7). Зато не треба нико да мисли да се не може
спасти,Напротив, свако се може спасти. Само треба свом душом заволети страх
Божји, па ће он исцелити ране и сачувати у будуће од нових. Док наша душа
љуби страх Божји,дотле не падамо у мреже ђавола и слични смо орловима кад
круже на висинама 8). Услед тога мора свему претходити страх Божји 9). Као и
што роб страхује у близини господара да не би погрешио, тако и хришћанин
мора осећати сталан страх од близине Господње 10
Страх Божји је чувар и заштитник наше душе 11).Cамо се он увек мора
подгревати. Као кад неко набави једну ствар да му се нађе у нужди, а за време
нужде не може да је нађе, такав је и онај који говори да се боји Бога, а кад се
налази у околностима да покаже тај страх,он га не налази. Кад говоримо н- пр. с
неким и за то време осећамо нападе гнева, или неуздржљивост, тад ми немамо
страха Божија. Тако исто кад хоћемо друге да учимо о ономе, што сами нисмо
достигли, или кад мислимо, да се неком човеку умилимо; или да се направимо
велики пред људима. У свима тим случајевима нема у нама страха Божјег и
узалуд се трудимо 12). Тако исто ако обилазимо славне овога света ради
дружења с њима; или ако неко с презрењем одбије наше речи, а ми се
растужимо, или ако нас ко изгрди, а то нас заболи; или, ако у животу претрпимо
неку штету и за тим тугујемо. Нигде ту нема страха Божја, већ свуда ту дела
стари човек 13).
Ko је проникнут страхом Божјим, тај се не плаши друштва злих људи.
Имајући унутра у срцу страх као оружје, он ходи међу њима као џин међу
мајмунима, или лав међу псима и лисицама. Надајући се у Бога, такав их
поражава чврстином својих мисли, ужасава их и плаше га се као од гвоздене
палице. И тако ономе, код кога је страх сд Бога, он некако незнано за њега даје
невидљиво моћ познања Његове воље и силу за њено испуњавање.Све то твори
благодат Духа Светог и без ње у томе ништа не бива 14). На такав начин, кад
страх Божји пређе у жудњу за Богом и удружи се са тежњом за божанским
стварима, онда он ослобађа душу од страха, пунином љубави15).
Значи, страх Господњи, почев од бојазни суда и мука,чисти сузама
покајања срце и на првом месту испуњује га мудрошћу. Затим разумом и
расуђивањем изабира себи почетне намере за спасење. Кад човек то достигне,
испуњавајући заповести, онда у сходи познању живота и добија најтачније
знање о божанским и човечанским стварима.А кад је преко њих већ постао храм
Божји, он добија љубав, у којој одмах чисти страх - дар Духа - прима га,како би
чувао блага небесног царства. Тај страх, због своје спасоносности, гони човека
да дрхти и буде готов на сваки подвиг из страха да не падне с такве вртоглаве
висине љубави).
Али, да би човек задобио такав страх, потребно је да увек буде трезвен и
да се поучава у Божјим речима.Смех, шале и празноречје су његови главни
противници.·Уста таквах пуна су клетви и горчине. Ноге су им брзена
проливање крви. На њиховим су путевима раскопине и невоље и пута мирног не
познају. Јер нема страха Божијег пред очима њиховим (Рим. З. 14-18). Због тога:
,,не љуби леност и страх ће се Божји уселити у тебе“16). У колико човек више
ревнује за то, у толико се њему више приближује Божја промисао. А уколико се
човек добровољно лишава блага овог света, утолико се више јавља према њему
Божје милосрђе и човекољубље17).
Тако се може јасно видети да ми немамо страха Божјег, јер не мислимо о
смрти и великим мукама. Не испитујемо сами себе и не полажемо свакодневно
рачун себи о својим поступцима. Лењствујемо и дружимо се с људима,који
немају страха Божјег. И најзад, постејемо дрски, а то jе најгоре од свега. Јер је
дрскост слична врућем јужном ветру, који све воће добрих жеља и мисли
спарушава18).Лења и губом сластољубља заражена душа не осећа страх Божји,
не може га ни осећати, па ма јој се непрестано тумачило и говорило о њему. А
кад човек отпочне сасвим пажљиво себе да чисти, тада почиње осећати страх
Божји, као неки животворни лек, који га попут ваздуха прожима својим укорима
те га њима поступно чисти19).
Познавши тако шта је страх Божји, несумњиво треба да се обратимо
Њему Јединоме да нам га усели. Најзад па и ради чега, браћо, да пропадамо?
Очистимо руке наше грешне! Исправимо срца наша двоједушна. Растужимо се
скрушено и заплачимо због грехова својих. Престанимо са злим делима својим.
Поверујмо у милост Господњу и побојмо се претњи Његових. Заветујмо се да
чувамо Његов закон.Отпочнимо да љубимо један другог. А онима који нас мрзе
рецимо: ,,И ви сте наша браћа!Нек се и у Baми прослави име Господње!“
Очистимо се од сваке рђавштине плоти и духа и отпочнимо подвиге против.
Лукавих духова. А Господ је близак онима који га зову (Пс. 144.18)20).

МРЖЊА ПРЕМА СВЕТУ

,,Нема истине, ни милости, и знања за

Бога у земљи. Заклињу се криво, лажу и
убијају и краду и чине прељубу, застрани-
ше и једна крв стиже другу. Зато ће ту-
жити 3емља и што год живи на њој прене-
 моћи Ће, и звери пољске птице небесне“'
(Пс. 3.2.3).

Сав видљиви свет, од царева па до убогих, налази се у пометњи,

растројству и борби. И нико не зна узрок тога општег и јавног зла, произашлог
из Адамовога пресступа. Учињени грех, као нека разумна сила и суштина
сатане, сеје свако зло. Он потајно дејствује на унутарњег човека и на ум и
помислима се бори c Њим. Meђyтим,људи не знају да зло раде под утицајем
неке туђе силе.Напротив, они мисле да је то природно и да то раде по свом
личном расуђивању. Но, они који у свом уму имају мир Христов разумеју и
знају од куда је све то 1). Због тога је цео свет у истом стању као и пшеница у
решету.И као што пшеницу, пред сетву, решетамо и стално се узнемирује
сударима са осталим зрнима, тако се и људи,туђом силом стално сударају и тако
решетају.
Сатана је врло разнородан и варљив у жељама овог света. Човека, ради
неке земаљске или плотске љубави,којом се човек по својој личној вољи везује -
лови грех,
Он постаје оков за човека, веза и тежак терет, који га потапа и дави, недајући му
снаге да се сабере и Богу обрати. Што је човек у свету заволео, то му и разум
оптерећује и влада њим. Од тога зависи равнотежа, склоност и превага порока.
Тиме се сав род човечански искушава, а нарочито хришћани, како они по
варошима или пољима, тако и они по планинама и усамљеним домовима,или у
пустињи. Човек, уловљен својом личном вољом,почиње љубити ма шта Љубав
га тиме везује и он већ не може потпуно да тежи Богу. Неко је н. пр. заволео
имање, а неко злато и сребро, а неко многоучену мудрост овог света, ради славе.
Неко власт, а неко цео живот проводи у нераду и задовољствима. Неко се
занима прагним мислима. Неко је заљубљен у одела, или се предаје земаљским
и туђим бригама. Неко воли спавање или смeх,шалу и дрскост у понашању. Ко
је чиме за свет везан,било мало или велико, то га задржава, и неда му да се
отрезни 2).
Значи, све је земљиште греха, лабораториум неприродности. Он је
испуњавање свих плотских жеља. Он је у уверењу као да ће се стално у њему
остати. Услед тога је плотски живот и наслађивање његовим благима,
богатством и влашћу, обично смрт за душу. Не ја, већ апостол Јован каже: ,не
љубите свега и оног што је на свету: Ако ко љуби свет, нема Очине љубави у
њему. Јер све што је на свету,, телесна жеља и.жеља очију и понос живота није
од Оца него је од овога света. И свет пролази и жеља његова. А који твори вољу
Божију, остаје до века. Дечице!Нико да вас не вара: који правду твори,
праведник је; који твори грех, од ђавола је; јер ђаво греши од почетка.Не знате
ли, да је пријатељство овог света, непријатељство.Божије ? (I Јов.2.15.17.3.7.8;
Јак. 4.4.).
Такве су мисли потпуно истините, јер је јеванђелистЈован знао огледом
да сав свет у злу лежи. (I Јов.5.19).И због тога нас апостол Петар моли као
дошљаке и госте, да се чувамо од телесних жеља, које војују на душу. (I.П:2. 1
1).3).
Из горе наведеног јасно је да се под светом подразумева таква збирна
именица, која собом Обухвата оно што се зове страсти. Кад све страсти желимо
једним именом да обухватимо, онда их ми називамо све . А кад их рзаликујемо
појединачно, онда их оделито називамо страсти.Тако сваки може лако знати,
чиме је он везан.за свет т. ј. којом својом пристрасном наклоношћу,или навиком.
Укратко, свет је плотски живот и његово мудровање. Услед тога, све колико
човечје знање, када следује плотским жељама, скупља у једно једино све
следеће: богатство, сујету, угодност, телесни мир, усрдност у књижњој
мудрости, згодној за управљање светом. То знање истовремено обнавља
производе у уметностима, наукама и т.д.Услед таквих својих карактеристичних
црта, знање је противник вере. И такво знање назива се голо знање, јер
искључује сваку потребу Бога. Услед надмоћности тела у њему, оно уноси у
разум немоћ и све се његово старање своди нa овaj свeт.
Taквo cе знање обично појима као нека мисаона сила, која управља и
тајно се стара о човеку. Због тога се врховна управа над светом не приписује
Богу већ њему. Људима изгледа да они напредују благодарећи искључиво
његовој снази. Ето, таква је фантазија овог света.Но, чим ова фантазија дође у
додир с малодушноћу, жалошћу, очајањем, страхом од људи, или разбојника,
предосeћањeм смрти или болести и свим тим осталим, онда и цело то знање
личи на узбуркано море, чији вали прете да прогутају оне, који се у њему
купају.4).
Тако значи, свет има много духом сиромашних, али неправилно, Многи
који плачу, но због губитка имена, или сродника. Много кротких, но према
нечистим стpaстима.Много гладних и жедних, али на грабеж туђег и
неправедног умножавања богатства. Много милостивих је у свету,али према
своме телу. И чистих срцем, но ради сујете.И миротвораца, јер потчнњавају
увек душу плоти. Много унижених, но за срамотне грехе. 5).
Но, и без таквих јавних дела, може човек бити потпуно у власти света, па
био он пуки сиромашак, или негде у дубокој пустињи. Као што, за тело свет
сачињавају ствари тако мисли сачињавају свет за наш ум. И као што тело чини
прељубу са телом, тако и наш ум може то исто да чини у својим мислима и
уображењу. Ум мисаоно гледа своје тело, како се спаја с неким ликом. Тако
сеисто може мисаоно' светити у убијати, као и делом и т. д.Оно што тело
помоћу ствари производи у свету видљиво,-то исто ум твори мисаоно у свету
својих мисли. 6).
Такав начин размишљања и неразумне животољубивости толико се кроз
чулност укорени у човечју природу,да многи човека сматрају искључиво за
плот, способног само за насладе у овом животу.
Међутим, уживања су својом злоупотребом, увек доводила и до душевне
смрти. Људи својом често понављаном навиком притупљују осећање, те су
принуђени да све јачим и оштријим средствима надражују своје отупеле живце,
како би опет могли осећати насладу. У томе је проклетство сваке страсти и
њеног забрањеног плода, њено наличје.Тако се пијаница бори с делиријумом;
блудник, с немоћним превременим старачким безумљем; среброљубац, с муче-
њем самог себе глађу и жеђу. и т. д. На такав начин, свет на крају уништава све
душевне силе.
И кад човек сагледа крај свега тога, он мора доћи до гнушања. Над
свима се надвија тајна смрти.И цареви, и сиротиња, господа и робови, - сви су
подједнак прах и пепео, смрад и трулеж. Иструлеле кости су једини остатак
свих нас! Само то остаје од оних младића и девојака,које смо волели. Тај: пепео
је био оно исто тело, које смо љубили и грлили небројено пута. Ти искежени
зуби и та иста уста су она која смо покривали небројеним пољупцима. Тај гној и
одвратан задах то је оно исто тело,с којим смо се ми бурно предавали греху.
Због тога гледајте и тачно се уверите, да кад на својим лежајима обвијате млада
тела својих супружана, ви грлите прах и трулеж. Знајте, да љубећи њих, љубите
гној и смрад. Не будите неразумни младићи и девојке. Не варајте се сујетном
лепотом младости. Јер сви ми, и они који су већ отишли, једно време живимо,
улепшавамо се, удешавамо,љубимо и наслађујемо. И гле, како је то све мало
трајан сан, смрад и трулеж. Не варајте се! Свима је један крај7).
Како су сујетни напори синова човечјих ?! Ничег нема постојаног и
дуготрајног. Како се све, као у неком узбурканом мору, преноси с места на
место. И цареви се мењају, и силни падају и властодршци као сви умиру.Брачни
се разводе, узајамно се остављају и бивају остављени. Лепота вене, пролази. И
свему томе је крај до сада или очајање при растанку с љубљенима. Заиста,
ужасно мучење при остављању богатства, славе, части и сујете.
На такав начин, људи су у овом свету замрачени и као тамом paзним
ствapимa обавијени. И везујући се с њима својим страстима, не виде своју
унутрашњост и незнају свој циљ и положај у овом свету. Немајући снаге да се,
од тога он отргне, човек се и сам добровољно заплиће у светске чари.
Но ко год се света одрекао, збацио са себе своје земаљско бpeме брига,
ослободио се од сујете и плотских· наслада, томе Бог долази на помоћ и према
усрдности и труду чак га помаже8). Бог зна сву истину таквог подвига и уверава
нас да све што год с вером потражимо у молитви, добићемо (Мт. 21. 22). Значи,
ми уве можемо добити од Бога ослобођење од страсти трпљење искушења;
pазумевање врлина и њених разних облика, изгњање пристраности душе према
плоти, одстрањење ума од свега тварног и т. д. Једном речју, ако се молимо ми
можемо добити бескрајно мноштво ствари, које су потребне при удаљавању. од
греха и познавању истине 9).
Према томе, онај који искрено оставља свет, не може се позивати на
своју немоћ као разлог, због које се поново враћа својим страстима, Јер ко увек
има искрену жељу за царством Божјим, тај већ ништа не може волети што је
привремено, или се са жаром бринути о ономе што је пролазно. Као што је
немогуће једним оком гледати на небо, а другим на земљу, тако је исто човеку
немогуће истовремено оставити пређашњи живот и прижељкивати га. 10).
Ако човек разапне себи свет и покуша, се апостолима, да се и он свету
заједно са својим страстима разапне (Гол. 6. 14), онда се он мора борити против
свих својих ранијих наслада и уживања. Ако смо оставили све то онда морамо у
свему оставити и своју пристрасну жељу у свету. А то значи, ми морамо у свему
ломити своју вољу и то стално без икаквог изговора.
Човек на пример сретне своје познанике који се разговарају. Помисао
му нуди: иди и ти мало поразговарај.Такву жељу треба одмах отсећи. Или,
седећи у соби сетиш се при приближењу времена за ручак да не знаш шта има
за ручак. И мисао ти каже да часком одеш и видиш шта се готови. Таква се
жеља такође одмах мора сећи и т. д. Сваки који се бори од свега се уздржава (I
кор. 9 2511)Сад настаје питање: па како се човек може ослободити
посматрања духовних ствари18). Јер пустиња само успављује страсти, али их не
уништава. Али успавати и искоренити није једно и исто. Такве се страсти
поново буде, чим поново дођу. у додир са својим узроком19).
Значи, правилно. појимање удаљења од света дарује човеку уточиште у
Христу. Светом се назива љубав према. чулним стварима и плоти. Ко се због
уразумевања истине, отуђи од њега, тог Христос усваја по својој љубави према
њему, због које човек, разделивши све што је светско, купује тај један једини
бисер Христа 2о).

ПОКАЈАЊЕ

,,Ходите, поклонимо се, припадимо

клекнимо пред Господом Творцем сво-
јим. Јер је Он Бог наш, и ми народ паше
 његове и овце руке Његове“ (Ис. 95.6,7)

Најславније и најдостојније дело, које човек у свом животу може да

учини, јесте исповедање својих грехова пред Господом и својим
исповедником1).
Када душа појми грех, онда га омрзне као најодвратнијег створа и стара
се пошто пото да га из себе избаци и искаје. Такав човек добија Божју помоћ, и
небесно оружје за победу и искорење греха, јер се душа може самопротивити
греху, али га без Бога не може искоренити и победити2). Тек кад се човек с
великим напором одвоји од греха, тада види све грехе које је пред Богом
учинио.Иначе, до тог доба, док човек не води рачуна о свом моралном стању, он
мисли у свом срцу да је близак Богу.А кад се од страсти ослободи, он се стиди
да погледа и на небо и на земљу и људе, знајући колико је ништаван3).Због тога,
удостојивши се покајања, такви гледају на свет,као на своју тамницу и не желе
да се с њиме мешају, да не би умрли. Такве душе неће да заволе свет поново, ма
то и, пожелеле, јер је увек у њиховом сећању слика њиховог пређашњег стања,
шта им је свет све учинио и како их је опустошио4).
Према томе, покајање је очишћење савести, или завет с Богом о
исправљању живота. Оно је примирење с Богом кроз добра дела као противтежа
пређашњим гресима. Покајање је и самоосуђивање, али ипак с даром надања и
одбацивањем очајања 6).

У почетку се покајање често врши само спољашњим човеком, т. ј.

голим разумним напором воље. И тек кад човек добије сузе, онда, почиње
стварно покајање, јер су сузе први плод покајања унутарњег човека.
Такво покајање је једини начин и пут за живу везу са Богом. Изиђимо
пред лице Његово! И ако уздахнемо и повратимо се бићемо спасени (Ис. 30. 15).
Гле, није окраћала рука Господња да не може спасти, нити је отежало ухо
Његово да не може чути. Него нас наша безакоња раставише од Бога нашег и
греси наши заклонише лице Његово од нас да нас не чује (Ис. 59.1.2) Због тога
нам Он наређује, кад пожелимо да уђемо у Његово царство: »умијте се,
очистите. се, уклоните злоћу дела својих испред очију мојих и престаните, зло
чинити. Учите се добро чинити сироти, браните удовицу. Тада дођите . . . Па ако
греси ваши буду као скерлет, постаће бели као снег; ако буду црвени као црвац,
постаће као вуна“ (Ис. І. 16-18).
Тако постаје потпуно разумљив онај стални захтев хришћанства свима.
људима: ,,покајте се, јер се, приближи царство Божје6). (Мт. 3, 2). Ми у будућем
веку нећемо бити осуђени за то што смо грешили, већ што се сагрешивши
нисмо покајали и сишли са злог пута, и ако смо имали и времена, и могућности
за покајање.
Бог је благ и милостив. И свако ко му је долазио сведочи да је Он
заиста благ и милостив. ,Кушајте, јер је благ и милостив Господ и Он нас увек
прима чим види сузу скрушености на лицу нашем7). Само они, који намерно
греше теже се и кају, јер им је срце задивљало. А они који више невољно греше,
пре се могу покајати8). Но за обе врсте људи покајање је једина лађа, којом ми
можемо преко мора зала овог света ући у тихо пристаниште царства Божјега9).
На такав начин, покајање врши омивање пређашњих непотребних дела,
а после тога долази причастност Духа Светога. То не бива тако просто, већ по
сили вере и смирености оног који се каје. Према томе, искрено се каје онај,који
се са скрушеном молитвом приближује Богу, непрестано од Њега тражећи
заборав пређашњег10). И као што пропада онај кога, цар зове, а он се не
одазива,-тако исто бива с човеком, ако се не одазива гласу Божјем који
зове: ,,Ходите к мени сви који сте натоварени и ја ћу вас одморити“11). Треба се
плашити да се на нами не испуни она апост. изрека: ,или не мариш за богатство
Његово доброте и кротости и трпљења, незнајући да те доброта Господња на
покајање води. Него својом дрвеношћу и не покајањем срцем сабираш гнев себи
за дан гнева у који ћe се показати праведан суд Божји“ (Р. 2. 41. 5).
Велика је и чудна милост Божја према људима. Инема човека кога она
не походи. Зато се сваки и може спасти. А очајање није ништа друго до лукава
злоба демона, који за то и доводи човека у очајање, при сећању на грехе-како би
га поново довео до лености и тако га отргаo од спaсeња.
Бог жели да се сваки човек спасе, јер не,жели смрт грешнику, већ да се
обрати и жив буде. (Јез. 33. 11). То му је био и једини циљ Његовог силаска на
земљу. Ми треба само да отступимо од наших рђавих предубеђења, уколико нам
је то могуће. Да своје рђаве навике омрзнемо, као и светске замамности и
сујетне мисли. А·Он је већ увек ту и близак да помогне, јер је Он милосрдан
животворан, лечи, исцељује страсти и избавља све, који му се драговољно
обраћаjy12).
На такав начин, човек који се покајео, сам себе приноси на жртву, коље
и умире за плотско мудровање.Тада небесна благодат роси душу и она пушта
први плоднове твари у Xpисту-сузе13)
И тако, учинимо по својој моћи. А сила Христова је велика, да је у
немоћи наше смирености покаје. Зна Он да је човек бедна твар. Зато му и даје
покајање до последњer даха да би у потребном моменту имао наду14).
Из до сад написаног излази да нема искреног покајања, тамо где нема
плача и суза. Према томе, нико да се не вара пустим речима, или сам себе да
вара. Где суза нема ту нема ни покајања, ни искренe намeрe за пpомeном, нити
пак страха Божјег у срцу. Без суза нисмо ни сазнали своjy кривицу нити себе
осудили, нити смо пак,без плача осетили страх пакла. А кад би ми имали такво
осећање,. онда би се и сузе из тих живих покрета срца излиле. Ко то нема, не
може се ни сјединити с Духом Свeтим.
После плача долази смиреност и утеха. А од њих радост и неизрецива
веселост. Ту се одмах појављује и нада на спасење. Чим ко више бива смирен,
сматрајући се за најгорег на свету и недостојна спасења, тим се више лију
његове сузе и као помоћ долази Божји дар духовне наде и радости. Постоји и
лажно смирење од нерада лености или силне осуде савести. Ко то има
често:.мисли да је оно узрок спасења. Али нема радостварног плача, који се
обавезно са смиреношћу сједињује.
Тај плач покајања има двојако дејство. Он као вода сузама гаси пламен
страсти и омива душу од прљавштина.А с друге стране, као огањ сагорева и
потпаљује срце присуством св. Духа и, животворећи га, буди у њему љубав
према. Богу15).
У погледу таквог покајања, сви се људи могу поделити на две категорије.
Једни, који с пуним сазнањем и свесно притрчавају Богу и вапију: ,,Господи,
помилуј“ - како би се смилостивио на њих, примио их као блудне синове и
ослободио их од греха и спасао. И други, који нису свесни свог положаја и свог
ропства , свету, без икакве истинске намере просто по једној навици, пуштају
празне речи: ,,Господи помилуј“.
Како такви могу добити милост? За те је боље да је не добију, него, ли да
је олако изгубе пошто је добију.Узмимо, н. пр. једног сиромашног човека који
жели да добије од неког богаташа милостињу. Када он дође богатом,једино
говори: смилуј се на мене и дај ми нешто од твог богатства“. Он зна о чему
моли и због чега моли. Међутим, замислимо сад с друге стране грешника, који
је много пута грешио вређао Бoга и потпуно духовно осиротео.Ако би сада
такав бајаги вапијао Богу: ,,Господи смилуј се“,-не схватајући зашто и шта то
говори, и чак незнајући ни у чему је та милост Његова и зашто ће она њему,
него по вавици стално говори -,,Господи смилуј се“ - како ће му онда Бог дати
милости, кад је тај и не познаје, нити зна шта би с њом па би је одмах изгубио и
био још грешнији.
Милост Божија је благодат Његова, коју ми морамо стално од Њега
искати: јави милост своју, Господе, мени грешном. И у оваквом јадном стању у
коме сам, ипак ме прими у ,благодат своју. Дај ми дух силе да бих ојачао кад
наиђу искушења од сатане или од мојих ружних навика.Дај ми дух љубави да
би Те могао волети, смирити себе у Теби, и смирености да не мислим о себи, да
не верујем да сам велик и да треба: да сам горд.! И ко осећа искрено и моли, тај
мора добити16).
Код покајања се могу разликовати три степена. Али њих имају само они
који успевају и усавршарају се. Први је својствен почетницима. Други:
средњим, а трећи: савршеним. Усрдни покајник узраста у мужа зрела, у меру
узраста пуноће Христове (Еф. 4. 13). Први степен је очишћење, други
просветлење, а трећи савршенство.
 На првом су ступњу почетници, који тек отпочињу подвиге. Такви са
себе збацују лик старог човека Ослобађају се од свих чулних страсти. Облаче се
у новог човека кога обнавља Дух Свети. Дела таквог почетника су мржња према
чулном, изнуравање плоти, удаљавање од свега,што га може на страст навести и
расајивање у сузама. Њему благодат помаже да се његови греси омију.
Просветљавање израђује живот благодаћу Дух, а уз радосну
скрушеност чисти дух и ум од сваке нечистоте плоти и душе и у њега улива
ново вино речи, које веселе чисто срце.
Савршенство је непрекидно распаљивање себе на подвиге каљење себе
у погружености и смирењу, постајући мач за страсти и демоне. Такав је угасио
силу свих страсти. Из немоћних, постао је силан духом и победник над свима
злим силама17).
Услед тога, што је отров греха у нас раније уливен,врло велики, то мора и огањ
којим се чисти да буде врло велики. Неко то чини добровољно, својим
добровољним лишењима и подвизима. А некима се шаљу невољни, несретни
случајеви и жалости да би се покајали. Кад неко не жели сам да се раскаје, онда
на овај други начин милостиви Бог помаже човеку, да би омекшао подивљалост
његова срца18).
Због тога је увек потребно, да драговољно сами себе оплакујемо. За
такву добровољност Бог ће увек с нама бити и Он дела у нами, јер је Он благ и
отпушта грехе свих, који му се обраћају. Тако Он жели, да се ми сами сетимо
њих и дамо рачун себи о њима. Као што је опростио и избрисао Давиду
прељубу и убиство невино гмужа, чим Му се обратио, тако исто и све нас
уверава:,Ја сам милостив и нећу се до века на вас гњевити“ (Јер.3, 12). Исто
тако Језекија, цар јурејски за, свој плач није добио само опроштај греха, већ и
продужетак живота19)
Због тога, нико од нас не треба да занемарује своје покајање. Сви се ми
налазимо као у некој болници. Једног боли око, другог глава, трећег рука. и т. д.
Сваком је потребна помоћ. Неко почиње и да се залечује, али се опет позледи.
Тако је исто и с покајањем. Кад неког осуђујеш или понижаваш, онда тиме
позлеђујеш своје покајање. Зар болесници питају оног што од великих болова
виче, зашто виче? Сваки од њих мисли и осећа своје јаде. Тако и овде.Када би
увек пред очима имали и осећали бол својих грехова, зар би онда толико
гледали зашто други греши 2о).
Ако си се света одрекао и предао: Богу на покајање,не допуштај својој
помисли да те збуњује тугом због твојих пређашњих грехова, као да неће бити
опроштени. Али се исто тако немој лењити на Божје заповести, јер ти иначе
нeће опростити ни пређашње. И који ти говори: »нема покајања! тај ти је
непријатељ21;, И обрнуто, ко ти говори да он нема потребе за покајањем, тај
себе сматра за праведника и по Св. писму, такав је пород зла и не може се
спасти. Такви уображени у своју праведност јесу као гроб и као смрт (Ав. 2. 5).
Значи, треба у свему отсецати своју вољу и сматрати се ништавим22).
Учињен грех скоро сам нагони на покајање, чим човек осети његов
смрад. Али ако његова воља неће да се преклони плачу, Бог га ипак не одбацује,
већ га везује неодрешивим везама, чинећи пагубне жеље још љућим и силнијим
дејствима, тако да је заиста страшно пасти у руке Бога живога. Стање таквог
човека је слично месецу.Као што се месец час умањује, а час увеличава, тако и
човек, грешећи,, час се умањава, а добро радећи - увеличава. И као, што се,, ни
у месецу не умањује тело, него светлост, тако се и у човеку по покајању
светлост умањује, или увеличава. Али онај који верује у Христа, ако и умре,
живеће (J. I 1. 25) 23).
И тако: изуједа ли те и сам си уједао! Пао си -устај брже! Наговорен си
на рђаво. Искушао те поглед очију, згробило те маштање незаузетог ума, стално
се смејеш? Врати се поново, као покајник! Дај славу Богу! Исповедај се! Пролиј
топле сузе из сред душе своје. Упути уздисаје из сред срца твога. Завапи,
приклони главу, смири ce!...Tакав је лек за нашу душу. Јер гле, каквог благог ми
имамо Бога! Како милостивог и брзог на помоћ! Он je очишћење наших греха и
ранама Његовим ми се исцељујемо. Клекнимо пред Господом Творцем својим!
Јер је Он Бог наш и ми народ паше Његове и овце стада Његова(I.
Joв.2.2;Иc.53.5;IПc.95.7)4)
 ПОЗИВ ПОКАЈАЊУ

(Jeфpeма Сирина *)

Покај се грешниче, смело гледајући на неизмерно човекољубље Христа,

Који говори: »не дођох да зовемправеднике већ грешнике на покајање“
(Мт.9,13). Покај се још за времена да се не би постидео на страшном суду.Шта
чекаш? О чему мислиш? Зар ће ко други за тебе да. одговара? Не знаш ваљда да
ће сваки сам за себе дати одговор Богу? Сваки ће жњети што је сејао. И сваки ће
свој терет понети. Збаци тај терет греха, док још има временa.
Погледај на друге како се подвизавају и труде да се спасу. Колико дивних
напора при сваком добром делу!.Како се чувају од свега рђавог и како воле уски
пут !Посте, стражаре, страдају и плачу. И уста њихова стално славо слове.
Шта ли ће с тобом на крају бити? Да се не пренешкад буде доцкан? Да и
ти ад замолиш мало уља за твој светилник не чујеш глас: »Иди продавцима па
купи“ (Мт.25.9). Затражићеш, али нећеш наћи. Куповина живота већ
је ,завршена. Можда ћеш дрско поћи самоме Њeму и куцати да ти отвори. Али
да не буде доцкан?! Можеш чути глас:“,,Заиста ти кажем, не знам те“ (-12) »иди
од мене лењи слуго“! Ниси био милостив, нећеш бити ни помилован. Хранио си
плот своју и запрљао своју одећу нечистоћом; испуњавао си вољу ђавола, а не
Моју. Зато иид и од мене у огањ вечни. (Мт.25.41).. И онда мучећи сеи трзајући,
никакве користи од тога нeћеш имати. Јертамо нема користи од покајања. Та
побрини се најзад по спасењу, јер је то једино потребно(Л. 10.41.)..

*) II. 311-336. Због своје лепоте стављамо га уз мисли о покајању. Само

се не узима пореду сав његов одељак иУвјешчание опокајањију“ Већ је
комбиновано, како се то учинило, у свему духо-вно оскудном, састављачу ове
књиге, да је садржајније и пламеније.
Bреме .покајања је кратко, а царству небесно нема краја. Ми хвалимо -
светитеље, али н. желимо да идемо њиховим трагом. И неда се видети човек,
који би ради Бога оставио сасвим имање и ради вечног живота се одрекаосвета.
Нема кротког, ни смиреног. Нико се не уздржава од увреда, нити трпи рђаву реч.
А сви су брзи на гнев.Воле да противурече. Сви су лењиви раздражљиви и ста-
рају се само о лепој спољашности. Сви су сујетни и славољубиви, сви
самољубиви.
Обично слушамо да је сам Син Божји сишао на земљу за грехе наше и
био прикован за крст - слушамо,кајемо се и заборављамо. Сунце не трпећи.руга
свог Господа - потамне. А ми чак ни своју таму греха не желимо да видимо.
Плашимо се да нас онај дан не затекне изненада, као некад, када јеђаху, пијаху,
жењаху се, удаваху се до оног дана, кад погибоше сви (Л. 27. 28.).
Зар не знате да смо ми лоза истинитог чокота Христа!? Гледајте да неко
од, нас не буде без плода. Јер ко не доноси плода баца се у огањ. Ми смо за
Њега као кла-сје готово за жетву. Кога ће. од нас првог српом својим пожњети,
нико не зна. Зашто се онда лењимо и не старамо да добијемо свету одећу ? Па
тамо је немогуће без одеће добрих дела ни пригвирити.
А ипак, колико је Он милостив н благ према свима нама! Који је отац
толико , сажаљив . или милостив, или попустљив ? Свачим нас снабдева. Ране
нам душевне лечи.И бескрајно дуго чека, када га остављамо. И ипак нас све
зове да наследимо Његово царство. Отпушта нам све грехе. Побуђује на
усрдност. Брзо се немоћном одазива,да не би постао малодушан.
И ко неће волети таквог Господа! Ко се неће исповедити и поклонити
благости. Његовој? Какво оправдање можемо дати за нашу леност и шта ћемо
Му рећи?! Дали да нисмо чули, или знали, или нас нису научили? Али по свој
земљи се јави благовест јеванђеља Његовог.
Удуби се у то! И, знаш, шта још, брате! Оне браће,која су још јуче била
с нами и разговарала данас већ нема. Они су у овом тренутку пред Господом са
својим делима. Ето, јуче већ прође као цвет, а данас ће проћи као вечерњи
сутон. Даје ти се време за покајање, а тиленствујеш , .. Па зар ћеш смрти рећи;
причекај ме док се не покајем ?! Растрезни се, драги, растрезни! Човек упада у
смрт као у мрежу и нема му избављења. Шта вреди тада јецати и уздисати.
Треба журити док нису још врата затворена. А међутим, сви се лење. Свак је
везан неком бригом овог света.
 Hо као што понекад усред ноћи, док људи спавају,настане велика бура,
ужасан пуцањ громоваи страшно севање муња са потресима земље тако да
људи скачу у паници са својих постеља тако ће бизи и у оној час. Слично
најбржој муњи - која ће изненада севнути по целој земљи,страшно ће затрубити
небесна труба, да избуди успаване од почетка. Сво небо и небесне силе ће се
покренути (Мт.24,29). И сва ће се земља, као вода у мору, поколебати од лица
славе лика Његовог. Јер ће огањ ићи пред Њиме,чистећи земљу од страшних
безакоња, којима је упрљана.Ад ће отворити своја мрачна врата. С м р т ће
ишчезнути. И иструлели прах човечјег јестества, на трубни знак, оживотвориће
се. Тада ће се праведници зарадовати.И благо ономе ко се удостоји да у тај
тренут са славом буде узнешен на облацима у сретење Жениху (I Сол.4,17).
Haпoмeнуо сам ово и задрхтао сам. Помисли острашном суду и ужаснуо
се, јер се не сећам у шта се исрошише дани моји. Умалише се, а греси се
умножише.И не знам шта ћу од срамоте. Познаници, који су ме због
благочестивог изгледа хвалили, видеће сав јад и срам моје унутарње
прљавштине.
Доћи ће, доћи и неће задоцнити тај страшни час! И Tи не веруј лукавом
који ти шапуће: »Још си млад, још ћеш много година поживети. Зато се сада
весели и не жалости своју душу. Кад остариш, покајаћеш се“. Зар си ти брате
тако неразуман да не знаш, да ако се не покајешу младости и кад си у пуној
снази, кад можеш сваки терет и труд и подвиг поднети, ти ћеш се кад
остариш,извињавати својом старошћу и немоћи. А ако будеш случајно још као
млад извађен из овог живота шта ћеш онда радити ? Зато послушај глас Његов
кад говори: ,, Стражите и молите се, јер не знате дана ни часа“ (Мт.25.13).
Када би ја то говорио, могао би и да ме не слушаш.Али то сам твој
Творац говори. Ако осећаш да у себи имаш рану грешних мисли и жеља, зашто
је не лечиш?Да се не плашиш Лекара? Та Он је пун благости и милосрђа. Па за
тебе је брате дошао и оваплотио се, само да би могао без страха да му
приступиш. И уз то, још те сам зове.
Зар ћеш ти заиста још трпети тог твог нечистог непријатеља у себи и
вpшити вољу његову? Заиста, наопако старање о себи. Диван ли ти дар спрема
за још дивнијег свог слугу! Ухаатио те, кад си био још млад, пунрадости и
живота и кад ниси знао ништа, а довео те до очајања и подивљаности срца.
Нити сузу можеш. пустити,нити душом осетити што год било лепо и
племенито. И слушаш као камен. Имаш уши - не чујеш. Гледаш, а невидиш...
Па ипак, брате, моли се Богу. Јесте тешко, и ниси навикао, али Га и тако
можеш умилостивити. Па иако немаш суза, уздаси и стењање твоје биће
услишени.
Сви ми испитујемо Божији Промисао и осећамо све дарове, којима нас је
драги Бог обогатио.Али не водимо сви рачуна о значењу тога. Риба у води, кад
је у мрежу.ухваћена, ако је процепи, спасава се. Тако и ми. Док смо још у овом
животу, ми можемо да расцепимо мрежу лукавог даровима. Бога и покајањем да
свргнемо његову власт, Али ако нас час исхода раније снађе, онда нам, као ни
риби, кад је из воде избаце на обалу, нема више спасења.
Дани наши беже и крај се приближује. А ми никако да се отресемо.
нашег терета. И као неко проклетство :таман пожелим да га збацим, а други ме
позове да се смејемо Једва отскочим и потрчим поново да га се решим,а неко ме
pазгњеви и опет заборавим на бреме.И светако, из дана у дан. А онај час, као
откуцај часовника,неумитно се ближи. И никог нема. ко би ми мој терет могао
понети. Ни све злато у свету да му дам, не помаже ми. Ни младост своју да
понудим, није ми од вајде. И сву мудрост да изрекнем, празна је. И тако,
никаквог откупа за душу!.. . Јадан ли, сам ти човек, ја !.
А међутим гледам у :гроб и сећам се дана својих.Гле, ове су кости биле
тело које сам миловао. И ови зуби уста која сам љубио. А какав смрад и трулеж,
и мноштво црва на оној некадашњој лепоти! И гле, шта остаде од оних мисли,
жеља и осећања, од ждерања и пијења! Заиста,трне у мени дух мој и нестаје у
мени срца мојега (IIc. 1 13.4).Заиста смо странци и путници на овом свету. Пa
шта се грабиш и пљачкаш туђе богатсгво ?! На шта раскош, непоштено
добивена ? Зар ниси гледао како изненада умире такав богаташ и како је смрт
ѓрешника љута. (Пс. 33.32). Још док се весели и пирује, изненада долази тај
часи свему крај! Једна дубоко болна ноћ и он одлази као осуђеник. Неколико
ужасних и избезумљених погледа И крик одведене душе . . .. И све се стишало.
Велики страх,ужасан трепет и велики преокрет при прелазу у тамошњисвет. И
то је час свих нас и крај за све страшан. Тежаки узан пут, али сви,морамо по
њему. Страшно горка чаша, али ћемо је сви до дна испити. Ужасно је оHо
ШтOдуша тада испитује. Али нико то од нас незна, осИM OHИXкоји су већ
пожњевени и све то огледом испитали.
Зар ти, ниси, брате, никада гледао оне ужасне гримасе и шкркуте душе
умирућих грешника ? Тада они виде што нису хтели да гледају и слушају што
нису хтели дачују, трле што нису сносили, и траже избавитеља, али њега нема.
И зашто стално заборављати тај страх и мучење?!Гле, скоро сваки од
њих, као да нам говори: мрачна је.за мене ова. ноћ, јер ме секу као бесплодно
дрво. Тежакie за мене овај пут, јер немам упутстава, Сад тек видим,да сам самог
себе обмањивао говорећи, млад сам, да сеjош наживим, па ћу се . покајати
Учили ме, али ја неслушах. Настављали ме, а ја се смејах. Слушао св. Писмоа
завршавам, као да га нисам читао. И о судилишту сам слушао. али сам. га
исмејавао. као празноверје. Тако и осмрти, а живео сам као да сам бесмртан. И
ето, одлазим не припремљен, а немам : помоћника. Сустиже ме коб непо-кајања.
. . Колико сам се пута решавао да се покајем, иопет сам рђаво радио! Колико
сам пута Богу припадао и поново од Њега отступао! И сада одлазим безнадан
Уздахните, браћо, заплачите и пролите неку сузу замном !.
Ето тако бива скоро са сваким од нас. Као птичица кад се ухвати у
мрежу, бије, бије крилашцама, али. 'јој помоћи нема.
Дакле, престанимо да се обмањујемо ! Недајмо нашем вечито
Hепријатeљу да нас и даље вара. Покајмо се и благоме Богу наша срца
отворимо. Нек се излију сузе и омију наше грехе, омекшају наше срце, на славу
Господа и Спаса нашега Исуса Христа – амин!

КРШТЕЊЕ
 »Јер који се год у Христу крстисте у
Христа се обукосте“ (Гал. 3. 27).
Нико не може имати живота у Христу и звати се хришћанин, ако се не
крсти. Крштење је. Наше сведочанство свима људима да је у нама добра и права
савест.Знајте да је Јован Крститељ крстио водом за покајање,као знаком
припреме за крштење Господа И. Христа.А ми се крштавамо у Господа. Исуса
Христа, крстећи сеДухом Светим и огњем ревности за добра дела. То је
готовост на свако телeсно и духовно очишћење, као испремност да принесемо и
саме себе на жртву. Дух Утешитељ, Кога примамо у крштењу, даје нам моћ да
се поново обновимо у оно првашње стање своје природе.Зато се они који су се
Христом крстили, у Њега облаче,добијајући благодат. Св. Духа. (Гл. З.27.28).
Благодат коју сви криштени примају, постаје за њих залог вечног живота.Она их
учи, како се треба клањати Оцу духом и истином (JOB.4.23)1)
Начин примања благодати биће јаснији, ако то примером осветлимо. Као
што се апост. Павле, или архиђакон Стефан, увек светлео, тако да они, који су
погледалина Стефана видеше лице његово ,као лице анђела“ (Ап.6.12),тако исто
и сваки хришћанин, може благодаћу Божјом.коју бадава добива при крштењу, да
светли собом и својим животом. Као што неке ствари, примајући
сунчанусветлост, одбијају: од себе зраке, те својим зрачењем преносe
светлост,на околне предмете, тако и хришћани, као сребро кад на њега падне
светлост. зраче и преображавају се из славе у славу.
Но, ако ко год после крштења, злупотребљавајући време и бригама овога
света заклони благодат маглом страсти, онда она ипак може доцније покајањем
поново да постоји код некога, као благодат на благодат, доводећи га у исто
стање.Њено просијавање зависи од ревности сваког верног. Христос нам је при
крштењу даровао, као савршени Бог, савршену благодат, која никакав накнаду
од нас не добија,Beh се само открива и пројављује у нами ради испуњавања
заповести и преумножавања вере док не стигнемо у меру пуног узраста
Xристова.

Значи, ако ми што год и приносимо покајањем после крштења, кад се поново у
њему родимо, и то је Њиме и из Њега већ било у нами сакривено у крштењу 2).
Тако дарована благодат Божија при крштењу јесте таленат, бадава добивен ради
његовог умножавања и прираста. Божански Дух Утешитељ, дан апостолима и
кроз њих јединој цркви Христовој, налази се од момента крштења у свакоме
који с вером приступа. Сваки од нас добија овај таленат умножења з). И
крштење дарује све бадава и ништа од нас не тражи осим вере. Али при
покајању, после крштења, не прашта бадава, већ захтева труд, сузе, скрушеност,
и тек после тога прашта 4).
Дакле, у оба је случаја благодат неопходна и безње ништа не бива. Као
што се месо без соли брзо уквари и његова трулеж издаје страшан смрад, а кад
се поспе сољу одмах се смрад и трулеж пресецају тако је исто и с човечјом
душом: човек непосољен благодаћу препун је смрада, лукавих мисли и
страстних, жеља. Али чим се осоли њоме, све то престаје и душевне силе се
чисте 5).
Но, може ко год рећи: ја сам се већ крштењем обукао у Христа, али не
могу да поступам сагласно Његовим заповестима. Али, наш се је стари човек
крштењем разапео, да би се грешно тело покварило и да више не служимо
греху. Јер је немогуће, да Христос и грех заједно пpебивају 6). (Рим.б.6.7). Као
што је немогуће да тим начином рођени од Бога греши, тако и лукави не сме да
му приђе, зато што је први од Бога рођен (I.Ј.5. 18.3.9).
Отуда онај који по крштењу стално греши, позиваjyћи се на то да нема
помоћи одозго, очигледно лаже и само оправдава своје разлењено самољубље,
јер сваки православно крштени добија сву благодат. А опитно уверење о томе
добија према сили испуњавања заповеди 7). .
Благодат духа ја једина и неизмењива, али дела како хоће. Но то не
значи, да се она дроби на сваког оделито,јер је Дух непреложен, неизмењљив и
свемогућ. Он сваком удељује што је погодно за њега. Благодат, као сунце,
излива своје зраке на све нас. Али се оно тиме ни уколико не мења нити дроби
8).
 Али мада се ми крштењем освећујемо и омивамо Од греха те се
благодат у нас усељава, ипак нам се не одузима могућност за двојственост
мисли и жеља. Другојачије речено, на човека опет могу утицати, рђаве мисли и
ђаво,као што може и мислити благодаћу и добро. Код човека је по крштењу
разлика следећа: пре крштења сатана се налази у човечјем срцу, а благодат
Божја дела споља, -као што је сад код : свих нехришћанских народа. А после
крштења је обрнуто 9).
И тако, св. крштење даје нам савршено разрешење грехова, као и
покајање. Поново везивати себе неком пристрасношћу, јесте ствар личног
произвоља. Ако се наша мисао више задржи на некој греховној сласти, то је од
нашег слободног пристрасја, а не невољно. Ми имамо,према св. Писму, власт.
да помисли кваримо. (II.Кр. 10.4)*И ко лукаве помисли квари, тај има љубав
према Богу јер није грех ако нека рђава помисао . уђе у наш ум, већ ако ми с
њом другарски општимо. Јасно је, да нам је и после благодати слободно живети
по плоти, или по духу.Но услед нашег маловерjа, сваки потпада под грех, јер
свакога његова похотљивост вуче на грех и обмањује. Она зачевши рађа грех, а
учињен грех рађа смрт (Ус.14.15)Али другим покајањем човек понова добија
силу благодати да се бори и дела против греха. Само то осећање наше
благодатне силе није у ствари нека поновна благодат, већ oна иста која је
заложена у нас крштењем, које се појављује у нама благодарећи нашем
поновном враћању књoj 10).
Дакле, нас неће избавити од будућег вечног огња вера,и крштење без:
добрих дела. Ако си се с Христом здружио, онда чувај његове заповести. А ако
их не чуваш онда се и не зови хришћанином 11).
Из свега овога види се, да ми крштењем добијамо два блага: Једно одмах
у самој води, обнављајући све цртедуше, које састављају Божји лик, јер
благодат оживљаваи омива сву прљавштину греха, а друго благо. очекује даy
cарадњи с нама производе у нама оно што се називаприлика Божја. И тако, кад
ум отпочне с великом осећа-њем да куша блага св. Духа, тада већ и благодат
почињеда живопише на цртама Божје слике, црте. ббгоприличја.И као што у
почетку живописац прво неком танком бојом оцртава лик човека, и затих, мало
по мало, додајућибоју на боју, изводи лик оног кога живопише, учинившига
сличним скоро у длаку, тако и благодат Божја. Она у почетку крштењем
установљава у човеку црте Божје слике и поставља га у оно стање у ком је био
кад је створен. А кад увиди да ми свим срцем желимо и красотуЊегове прилике
и да стојимо Наги и смело у Његовојрадионици, тада се душа благодаћу кити
врлином за врлином, изводећи из славе у славу свој лик карактеришући ,га
цртама Божје прилике 12). 、

СТВАРАЊЕ НОВЕ ТВАРИ

- новог човека у Христу -

Ако је ко у Христу, нова је твар. Старо

прође, гле, све ново постаје“ (II. Кор. 5. 17)
,,Зато да одбаците по првом живљењу
старог човека, који се распада у жељама
превртљивости. И обучете у новог човека,
који је саздан по Богу, и правди, и свети-
њи истине“ (Еф.4. 22.24).

Као што восак прима контуре , форми -онога у шта се улива, или печата
којим се печати, тако и наш унутарњи човек после крштења -нова твар -
испуњавањем Његових заповести добија облик Господа Исуса Христа.
Другојачије речено: ,,који се обнавља за познање, по обличју Оног који га је
саздао“. (Кол. 3. 10).
Под старим човеком подразумевају се сви одeлити греси и прљавштине.
А нов је онај, у коме већ не живи онај стари, већ живи Христос1). (Гал. 2. 20). У
таквом новом Христовом човеку, прва мисао која благодаћу Божјомзапада у
његово срце, јесте мисао о пролазно Ст Иовога света. За овим помислом,
природно, настаје пренебрегевање света. Тиме се у човеку почиње сваки добри
покрет који води у живот. И ако.човек ту мисао својомнемарношћу не угаси, она
ће га одвести тако дубоко појимању ствари, које нико живи није. у стању да
изјасни.Та је мисао сатани најнепријатнија. И он се стара на свемогуће начине
да је искорени. Ако у томе, услед брижљи-вости вернога, не успе, онда се одмах
та брижљивост претвара у Cтарање да живи. добрим животом, осећајући
сладост благодати и познања. Почетак тог старања је овакав.Човек претходно
постаје убеђен, да га Божја Промисао руководи. Тада се просвећује љубављу
према Творцу и диви се величанственом уређају твари на овом свету. Затим,
уколико се човек више стара о себи, у толико је. моћ сладости и радости
већа2).
Значи, онај ко долази Богу, мора му доћи с покајањем и с циљем да се
промени, остављајући се свега старога и облачећи се у Христа. Јер сваки ко је у
Христу,нова је твар. (С. Кор. 5. 17). А та нова твар, то је ново добро стање душе
и промена садашње унижене природе удругу божанску, дејством. Духа Светога.
Стварно смрт постоји и пре физичке смрти. Исто тако, пре васкресења
душе; бива истинито огледом установљено васкресење. Јер, кад се смртно
умовање уништи бе-смртним умом и мртвилост изагна животом, тада ће душа
као васкрсла из гроба, угледати себе саму, као што угледају људи себе. кад се из
сна пробуде. И тада ће душа познати Бога, који ју је разбудио3).
Истина, и сви такви се налазе на позорници света и гледају његове
замаме. Но по свом унутарњем човеку они разговарају с Богом,
док ,спољашњим човеком - очима, и ушима - посматрају шта се догађа у свету.
А људи овог света подлежу утицају другог духа, духа омаме, по коме сви
плотски мудрују. Међутим, код хришћана је други ум-Христови они Његовим
мислима гледају на све у свету4)
Услед тога, ти нови духовни људи у овом свету јесу светлници свету,
који се не сакривају, већ стављају у светњаке, те светле свима (Мт. 5. 14-16). И
као што је со зај ело, тако су и нови Христови људи за свет Јер: ако свет
немадне те соли Христове, у њему остаје све бљутаво, као и свака таштина.
Светлост и со нове твари је љубав, радост мир, кротост, стрпљење.
смиреност, милосрђе5). Значи, ниједан сечовек неможе назвати новом тварју у
Христу, који не носи у себи и горе наведени лик Његов. Јер ће једино на такав
начин сваке јасно видети да смо ми . Његови ученици. Но то је немогуће, ако се
душа подели између Бога исвета6), као што је немогуће, да истовремено будемо
земаљски и небесни. Јер лепота, или душевна одвратност произилази из
количине врлина, или порока. Због тога,човек бива или светао и духовно
прекрасан, или мрачан,црн и смрадан7). Тако значи, хришћанин се не
наслађујесамо добрим изнутра, већ је увек готов на сваки подвиг.ради њега8).
Nтако, ми се не межемо сјединити с Богом, док сесвојим страстима
бунимо против Њега, или док с пунимсрцем не отпочнемо борбу противу њих.
И ништа нам свето не користи, ни сав овај свет, ако смо заједно с тимеи своју
душу изгубили за Бога9). Дакле, немогуће је живети по плоти, а звати се по
духу Јер се увек јавља.

БОРБА ПЛОТИ ПРОТИВ ДУХА

,,Јер тело жели против духа, а дух про.
тив тела; а ово се противи једно другом“
(Гал. 5. 17).
Peч плот у филозофији моралног богословља треба разумети не у
смислу човека као бића већ у смислу плотске воље, или рђавих жеља. Исто тако
под речју.дух не треба разумети неко лично биће, већ добре и свете жеље уше.
Тако , те појмове дефинише и апостол: ,,по духу ходите и жеље телесне не
извршујте. Јер тело жели против духа и дух против тела, а ово се противи једно
другоме“ (Гал. 5. 16-17).
Како се и једне и друге жеље налазе у једном и истом човеку, то се у
њему стално води међусобна борба. Плот-ска похотљивост, тежећи грешности,
налази своје задовољство у задовољењу. Потреба овог живота. Дух напротив,
Cтално жели да се прилепи духовним стварима, не задо-вољавајући чак ни оне
најнеопходније плотске потребе.Плот се наслађава изобиљем и разноврсним
задовољствима. Духу је међутим противно старање макар и за најнеопходније
јело. Прва жели да се насити сном, и испуни изобиљeм хране. А дух, хранећи се
бцењем и постом, незадовољан је ако мора и најмању количину хране да
прогута. Прва жели да се негује и окружује гомилом ласкаваца. А другом је
радоснији суров живот и бескрај пустиње..
Кад нашу вољу води самољубље, онда она обично стоји на средини
између њих, не подавајући се сувише страстима, али не трпећи никакав терет и
труд за своје тело. У том стању наша воља хоћe да буде телесно чиста, али без
телeсног изнуравања.Хоћe врлина, али без оних неопходних мучности које се
увек налазе на путу добра. Хоће смишљеност, али без губитка угледа у
свету.Xоће јој се трпељивост али без оних огорчених ружења и клеветања. Жели
службу с Христом, али мешану са људском славом.
Таква воља не води савршенству, већ се њом добија онај најгори
квалитет људи, т. зв. млаких - ни врућих ни хладних, а за које речено: знам твоја
дела, да ниси ни студен ни врућ. О да си студен, или врућ! Тако будућимлак и
ниси ни студен, ни врућ, избљуваћу те из уста својих (Ап. 3. 15. 16).
Но код оних ,који стварно воле свој живот у Христу,дешава се да, чим
воља узима преокрет у млакост, одмах отпочње борба плоти и енергија се одмах
буди. И кад на нас не би устајала плот на борбу, јасно је, да би ми увек били
млаки. Јер кад тело пожалимо и желимо ма чиме да му угодимо, одмах као
потпуно неблагодарна, плотустаје са својим захтевима, те. човек поново мора да
себори за блага духа и каје, што је био попустљив. Дух,уверивши се огледом у
илузорност попуштања телу, послебива још суровији према плоти. Због тога
Бог никад недасвојим вернима да су мирни. Јер ако буду без борбе, они ћесе
уставити и олењити. Као пример могу се узети у шкопљеници по Богу т. ј. који
су себе сами кастрирали, да би били мирни од похотљивости. Код њих Обично
налазимо заспалу душу, услед заблуде да им је уздржљивост и скрушеност
непотребна, кад су уништили похотљивост. Раслабивши се таквим немаром, они
се,и не старају да дођу усавpшенство чистоте срца. Тако стање, и ако више од
плотског, ипак остаје искључиво душевно млако, достојно презрења.
Значи, ми морамо да. се још у самом почетку. само-одрицања постарамо
да усвојимо духовно стање. Иначе,одричући се света само по спољашњем
повеку и прекративши телом прљање, ми ћемо почети. маштати да смо
достигли савршенство и ако смо једва први корак к њемукорачили. Од таквог
стања морамо утећи. Јер је лакше обратити к спасењу једног светског, плотског
човека, него ли оног који је био примио јарам и почео усходити, а после
занемарио се и охладио.
Јер први, будући смириван сталним осећањем чулнестрасти осећа се
прљавим, те мора бити скрушен, гнуша-јући се свог хладног неверја и нерада.
Међутим, који сес хладноћом прима Божјег дела без смирености и душевне
усрдности, тај. заражен таквом гангреном, нити се може умудрити на боље,
нити слуша уравумљење од других.Јер такав увек говори: »богат сам и обогатио
сам се иништа ми не треба; а не зна да је и несрећан, и невољан,и сиромах и
слеп, и го“ (Ап. З. 17).1).
Отуда онај који је заволео свој дух и његов животмора да се наоружа
противсвих плотских тежњи, које обично подржава изобиље хране. и пића. Због
тога је први корак нове твари уздржљивост. Јер је душа силнасамо онда, када је
тело изнурено. Што више вене тело,то све више цвета духовни живот2). И тако
нова. тварима у самом почетку да води двојну борбу, - спољашњу- видљиву, и
унутрашњу - невидљиву. Спољашња се борба води у избегавању видљиих дела
и разонода овог света. А унутарња је борба по речи апостола - са самим злим
духовима: јер нам је борба с началствима, с властима и управитељима таме овог
света, с духовима злобе испод неба“ (Еф. б. 2). И чим човек отпочне ту
спољашњуборбу за раскид свих веза са светом, одмах у њему по-чиње и
духовна борба - тајно противљења, борба с помислима лукавих демона.
На такав начин уколико ко себе обрађује по свом спољашњем човеку,
утолико он води борбу унутра с по-мислима2). Јер чим се човек удаљи од света
и почке тра-жити Бога, одмах се мора борити са својом природом, -с
пређашњим навикама. А за време борбе с навикама, свак налази у себи
противничке помисли, које га вуку да прекине боpбy.
У тој борби, најглавније оружје за борца духа јесте да човек отпочне
борбу у срцу са сатаном, да омрзне самог себе и своју душу, да се гњези на њу и
кори је. Исто то мора чинити са својим пређашним жељама, као и препирати се
с мислима, т. ј, мора се сам са собом борити.
У тој свеколикој борби човека ипак час јавно, час тајно помаже
благодат Божја, која своју силу у немоћи подвижника пројављује3). Према томе,
онај који своје срце хоће да учини седиштем за тајне новог света, тај се по
невољи мора од свега уздржавати. У том почетном стадијуму живота нове
твари, ум душе је као голо птиче, које још није добило перје. Оставио је и стара
се да му се не јављај похотљиве мисли и жеље, а још није добио благодатну моћ
за узраставање духовних мисли - перја. Но страхом Божјим убрзо се даје
ново перје и ум се онда облачи у живоносност мисли врлина).
И тако, ако се наш унутарњи човек отрежњава, он је у стању сачувати
и спољашњег од греха. Јер према мишљењу св. отаца, ми заједно с демонима
вршимо грехе.Они нам у уму мислима, или живописним маштаријама сликају
грехе како желе, а ми у унутрашњим помислимаи споља делима грешимо5).
Најзад, с несумњивом вером у Бога, онај који се одрекао света и свега
што је у свету, верује да ће га милостиви Бог покајањем примити. Он верује, да
га Бог кроз бесчашће уводи у почаст и да кроз смрт добија, наслеђе.Стога се
верни труди да трчи као жедан јелен бесмртном извору, јер се нада, да ће Бог
видећи његове напоре, дати му награду као да је он њу заслужио, а не да му се
дарује према Божјем милосрђу6).
Но, главни услов за успешно дејство нове твари јесте чврста решеност.
Где је слободно хотење са чврстом решеношћу, тамо нема препрека (Вас.
Велики). У тежњама хотења је сва снага. Врела решеност,, може у једном
тренутку више пријатног донети него ли напор дужег времена, али без ње.
Увела и лења решеност је јалова”). Ствар стоји овако: човек од себе
приноси врелу решеност, а благодат јој- даје потребну силу, као што је и. пр.
велики берићет кад земљорадник сеје, а Бог благослови рад. Благодаћу ми све
творимо без труда и слатков). јер Христос је назвао свој пут тесним и
притужним али ипак благим и лаким теретом. По свом својству живот у Христу
је жесток и тежак.Али по слободном пристанку и по благој нади, он се
жели,воли и чак је много слађи, него што је тужан. То је и главни разлог због
кога они који иду тим путем, иду са великом готовошћу').
Но неко може рећи желим, али не могу. Али да је ствар о нечем што
превазилази природан поредак, онда сам и ја сагласан да се не може н. пр.
летети телом по ваздуху, ићи по мору, Или пак говорити носом, а мирисати
устима. Све је то неприродно и немогуће. Но како је у овом случају реч о
слободном пристанку наше воље,то је и таква реч лаж. Јер како можемо да
будемо расејани и да се смејемо, тако можемо да будемо пажљиви и плачемо
Како можемо себе да прљамо грешним жељама и сплетом неумесиих мисли,
тако можемо да чувамо себе од страсти: Како можемо да се љутимо и будемо
упорни у злу, тако можемо да будемо и скрушени у срцу.Нека нас је зла похот -
претворив се у навику - начинила немоћним за. : добро, а силним на зло. Ипак,
не треба очајавати, већ се треба сваког часа старати да не будемо залудни. Ако
чувамо стално стражу у срцу, ми ћемо душу прилепити Богу и она ће у
заједници с Њим, победит и свеколико зло10).
Не заноси се и не веруј, као да је врлина ван твоје моћи. Но одушеви се
вером и слободно почни! Јави Богу свој драговољни пристанак и старање. И
видећеш помоћ,коју ће Он дати за вршење врлина. Замисли лествице од.земље
до неба! Нек те не плаши њена висина. Стави ногу Hа први ступањ и учини
добро које ти се деси. Затим друго, па треће и т. д. Видећеш како ће убрзо
Божјом помоћу, твоје усхођење да постане брзо и лакокрило11).
Ако ти је твоја душа омрзла грех и смрт ти са Њеном тајном изашла пред
очи, онда слободно приђиБогу и смерно реци: милост твоја Господи нек ме
итбави. Сам ја немам моћи да побегнем од непријатеља..Веруј и знај, да ће те
Он и очувати12). И тако, нек је благословен твој смирени почетак, брате у
Xpиcтy!

УЗРАСТАВАЊЕ НОВЕ ТВАРИ У ХРИСТУ

Благодат

,,Али по благодати Божјој јесам што јесам,

и благодат Његова што је у мени не оста празна,
него се потрудих више од свих њих али не ја него бдагодат Божја која је са
мном“ (I. Кор. 15. 10).

Сваки човек, сразмерно свом телесном и душевном труду, постаје

причасик Д. Светог ради духовног узраставања, обнављајући ум, и добијајући
бадава по благодати силе за спасење. А према вери, љубави и подвигу
слободног ппристанка, он усходи у меру, да би, и по благодати, ипо праву
постао наследник вечног живота.
Но човек не узрастава само Божијом силом и благо-
даћу без човечјег са трудништва, као што не бисмо моглисвојом личном.
вољом и моћи без садејства Духа Светог доћи до пуног узраста. Јер, ако Господ
неће градити дома,узалуд се муче који га граде. Ако неће Господ чувати града,
узалуд не спава стражар. (Пс. 127. 2). 1).
Ко је познао немоћ човечје природе, тај је огледом познао спомажућу
Божју силу. Такав човек истом помоћу свршава нешто, а друго се стара да
сврши; али се никад He преузноси, јер зна, да као што је њему помогла да се
избави од многих невоља, исто тако може и свима помо-ћи, ако само хтедну у.
помоћ звати2).
Изгледа да благодат Божја брже помаже оне, којису при самом почетку од
срца решили да неће ни у ком случају непријатељу попустити, док не победе.
Уосталом,када. Дух Свети призива неког, Он чини да му у почетку буде угодно,
како би му се подвиг покајања усладио. Тек доцније показује пут са свом
истином (тешкоћама).Он им помаже и учи како ће понети бреме покајања.
Указује имгранице за рад, као и начин односа према телу и души,док тако не
доведе човека до пуног обраћања Богу. Збогтога га стално побуђује на
притешњавање тела и душе,како би и једно и друго подједнако ссвештао ради
зајед-ничког удостојења наследства вечног живота. Подржавајући тако човека,
Дух Свети га теши и гледа да се не врати натраг и поново прилепи. некој ствари
у овом свету.Ради тога, отвара очи за духовну лепоту и чистоту. И кадих човек
гледа, добија још већу ревност за својим потпуним очишћењем. То и јесте циљ
руководства Св. Духа дасавршено очисти и човека узведе у његово до тада
првобитно стањез). Јер као што услед земљине влаге, избијају из старог пања
младице, тако можемо и ми, силом благодати, произрастити и давати плод као
младице, мада смо се често поново откотрљали до старог човeка4).
Но благодат Божија не дела на све људе једним истим начином. Она се
многима даје пре ма каквог њиховог труда. А многима тек пред крај живота,
после огромногличног труда. Неким још у самом почетку, а код неких сејавља
"около средине њиховог узраставања. Али на све њихона дела с неком
неизрецивом премудрошћу, ради користи самог човeка. О томе имамо
многобројне примере уСв. Писму. Јосиф: је њу добио н.пр. тек после огромног
труда, Скоро исто тако и Давид. А код апост. Павла је претходила његовој
сагласности. Тако исто је различито дејствовала код Ноја, Аврама, Мојсија и т.
д.
Код оних хришћана који су стварно кушали благодат нека им се да и цео
свет, сва блага богатих, сва слава и пpемудрост, ипак је све то за њих само једно
маштање без чврстог ослонца и опоре. И нема ничег тако драгоценог под
небесним шаром, с чиме би они хтели разменити своје унутарње богатство -
имајући у себи Господа и Творца-Taј бисер многожељени; то благо
непропадљиво.
Благодат се човеку не даје одједном потпуно, већ га она посећује
поступно, остављајући му широко поље за испитивање, да ли он свим срцем
жели Бога, или не. Ако човек показује све већу ревност, онда се и благодат
Божја све чешће налази у њему. У том свом узраставању новетвари, људи су
потпуно слични свом телесном рашћењу.Као што човек излазећи из утробе прво
пролази своје мла-денаштво, детињствО, дечаштво, младићство, па тек
онда.ступа у зрело доба, тако се и духовни човек прво покајањем порађа,
решеношћу постаје нова твар, подвизавањем узрастава периодично у пуну мера
узраста Христовог. Такве душе, ма и хиљаде добрих. дела да учине, не ceћају их
се. Оне увек мисле да труд нису још отпочели.Увек с надом на будуће, оне
задње заборављају, хрлећи само напред с ненаситном чежњом5).
Hо, човек ипак има такву природу да као што сесваки онај који је у
најдубљој тињи порока и ради самоза грех, може обратити добру, тако исто и
онај који је везан Духом Светим и запојен'небесним, има власт да севрати злу.
Због тога и они исти који су окусили благодати постали причасници Духа
Светог, ако само непажљивибуду, гасе се и бивају гори, него што су били, док.
су живели у свету. То није због тога што се Бог изменио, или што је немоћан,
или далеко, или што се дух гаси, већ што се,сами људи не саглашавају с
благодаћу. Услед тога губе пут и падају у хиљаде вала.
Благодат многе тако умирује да они. постају, много силнији од греха,
који је у њима. Но, лакомислени, ако донекле добију благодат, они мисле да код
њих већ нема греха.. Због тога је потребно много разумности,како би човек
могао огледом дознати како стоји ствар у њему. Чак су и апостоли били увек у
страху и грепету, да благодатне изгубе и једино су њоме ткали : своје спасење.
Јер сепорок налази у самим нама. Али превлађује код оног, кодKога налази за
себе добру испашу. Но кад се у човеку благодат Божја умножи, тада порок мада
једним делом oстаје у човеку, не може му нашкодити и нема над њим никакве
моћи.
На такав начин, ради знања шта је добро, а шта зло,није потребна
никаква школска или књижна мудрост. Отуда људи, који су синови светлости,
не уче се ничему одљуди, већ од самог Бога. Сама благодат Божја пише у њима
на срцима законе Духа. Такви - духовни људи – све разумеју, а њих саме нико не
може разгледати. Јер ко познаде ум Господњи да га поучи? А телесни човек не-
разуме што је од Духа Божіег, јер му изгледа лудост, и не може да разуме. Јер
треба духовно да се разгледа“ (IKop. 2, 15, 16, 14)6).
Онај који страда за попирања Божје благодати, акозна лековити циљ
Божјег промисла, тај. ће онда тешкоће.и тугу које га сналазе, с благодарношћу
примати. И у тој благодарности такав човек свој грех радо исправља. А онај
који остаје неосетљив, тај се лишава благодати и предаје у вртлог страсти,
остављен да приводи у дело оно, чемуи унутра тежи. Најзад, онај који се чврсто
држи благодати,тај поступно добија разне дарове, почев од. премудрости.па све
до љубави(I кр. 12. 8 Л12)7).
Значи, свеколико светитељство неког светог мужа,јесте само Божји дар,
јер ништа свог није ни имао, осимдарованог му дара од Бога, које сам Бог
распоређује у људима, сагласно труду и благодарности омих, који их примају.
Узрок различитости раздавања дарова јесте мера веpе свакога. Онај који се
труди показује своју меру благодати, по којој се труди А онај који се не труди,
показује меру свог неверја, трпећи услед лишења благодати, помери свог
неверовања8).
Обручење - дејствовање у нама Духа Светог неизјашњиво је и за оног, у
коме Он дејствује. Јер се постиже непостиживо. Он се држи незадрживо. Види
се невидљиво. Живи, говори и креће оног у коме је. Одлеће изненада и готово се
неочекивано добија. Услед тога онај који Га има, као да Га нема. И кад Га нема у
таквом је расположењу као да Га има.
И тако, причасник Духа Светог на крају се ослобођава од страсних
похотљивости и сласти, Али се не ослобађа од природних потреба. Оне у њему
остају до краја живота)

НЕПОХОДНА ПОРЕБА ТРПЉЕЊА И ПОДВИГА

,,Сви који побожно хоће да живе у Христу Исусу,

биће гоњени“ (Тим. З. 12).
,,Јер је мени живот Христос а смрт добитак“
(Филип 1. 21).
,;Ти дакле трпи зло као добар војин Исуcа
Xpиста“ (Тл. 2. 4).
Tрпљење је имати чврст дух у несрећама, сносити свако зло и чекати
крај искушења, не дозвољавајући гњевуда, се увуче или каквој 'неразумној речи
да се изрекне,недостојно благочестивог човека1). Господ нам није рекаода не
овде бити одмазда. Овде су искушења, тегобе, нуждаи туга, а тамо одмазда. Овај
је живот пун поДвига и искушења1).
Свака изненадна невоља зове се искушење. А свака невоља показује
расположење наше воље. Због тога се случајна невоља и зове искушење, јер се
њиме испитује поТајно расположење наше воље3). Значи, који иде путем
Господњим, увек мора чувати у себи дух ревности. Онај који себи прави
олакшице, тај не разуме значај таквог живота, већ махнувши једном крилима,
опет се спушта доле на земљу. Такав никад не може достићи жељени: циљ.
Трпљење је толико потребно за подвижника, да ако га нема онда и сам он нема
никакве цене. Оно је потребно, јеp су искушења зе нас неопходна и нужна. Без
њих нико не може ући у царство Божје6).
Због тога, ко хоће да узрастава и усавршава се благодаћу с Духом
светим, тај мора себе присиљавати да врши заповести Божје. Тако исто мора. и
своје срце покорити и против своје воље, а према оним речима: »тога
радизаповести Твоје држим да су верне, на сваки пут лажи мр-зим. (Пс. 1 18.
128). Подвижник мора стално бити на стражичувајући себе и своју душу оц
овог света, као неки путник,који је принуђен да се провлачи кроз густ шипраг и
трње,пазећи да своју одећу не поцепа и себе не изгребе и из рањави.
Значи, Божји људи су увек спремни за борбу. Као што се храбар војник
упушта у борбу, па бива нападан и напада, тако и хришћани морају преносити
јад, спољњу и унутарњу борбу, побеђујући све трпљењем. Где је Дух.Свети
тамо је као сенка пратилица. Гоњење и борба. Такав је пут хришћанства. И то
нам сва ње-гова историја сведочи. Јер у хришћанским искушењима неучаствују
само људи, већ и Бог, и сатана, као што је то установљено још од самог почетка,
почев од примера Јова.И сад су хришћани исто оно што и Јов. И сада је истии
Бог, и сатана и нема ничег у искушењима у чему не би они участвовали5).
Услед тога, човек мора самог себе, сматрати каоузрок искушења. Јер је то
једини знак истинитог трпљењатако неопходног ври њиховом наиласку. Јер
много од оног,то нам се дешава, догађа се или ради нашег , научења,или
очиіћења, или ради исправљења садашњег. нерада;или најзад, ради
предупређивања будућег пада. Ко тако гледа на своја искушења, тај неће
допустити гњев, нити ћеког другог за њих кривити. Јер, кроз једног, или
друѓгог,кроз ово или оно, он би на сваки начин, као' Јов и остали,морао да
испије чашу Божијег. Промисла 6).
Али да се не плаши срце ваше и да се не боји. У свету ћете имати
невољу: али небојте се, јер Ја надвладах свет (Јов.14.23.16.33). Тако, значи  сви
они, који хоће даимају живот у Њему, они су се Њему и сраспели, те иеживе
више они, већ у њима живи Христос. (Гал,5.25).
Услед тога, који се плаше тешкоћа и изнемагањесвог тела, такви су
недостојни Христа. Такви, ако се и неко реши да пођу, убрзо се враћају. Но, који
знајући тусвоју немоћ у борби с телом, с вером у Христову моћ приступају
подвигу, они благодаћу Његовом сва искушења савлађују 7).
Ако приметимо да су нас демони окружили својим лукавством и желе да
нам улију досаду (разлењење), илинам душу раслабљују похотљивом слашћу,
или се не можемо да уздржимо од гњева на ближњег; или нам очинаше
прилепљује уз нечије стројно тело; или сладостном јестиву, или нас гоне да свог
ближњег уништавамо, - у свему томе He тpeбa да смо малодушни и
необазриви.Господ је заштитник наш и спасење, кога да се плашимо?Ако на нас
навале зликовци да нам тело униште, или про-тивници, или непријатељи,
спотаћиће се и пашће. (Пс,27.1-2). Кад је на мору бура и многе лађе тоне, они
којису, још живи не говоре здравима и ми ћемо потонути, вeћ један другог
одушевљавају да не клоне, молећи Бога запомоћ. Тако су исто и хришћани у
сталним валима овогсвета, те се и они стално морају борити и не
малаксавати,тражећи. Божју помоћ да појача њихову снагу.
Наш учитељ Господ Исуc Xpистос знао је како су наши непријатељи
крајње немилосрдни.И жалећи људе заповедио је да морамо строго срце
држати. ,,Будите го-тови у свако_ време, јер_незнате_кад ће лупеж наићи, давас
не би, кад_дође, затекао у сну: (Mт.24.42-44). И дазбог тога не отежавамо своја
срца ждерањем и пијанством и бригама овог света. Јер све то смета бодрености
срца.У подвигу је најглавније срце. Оно се увек мора стражарити. Јер ако се у
њега увуче демон ма какве страсти тешко се истерује. Због тога стражимо, да не
паднемо напаст 8.) 
У том стражењу најглавније је да човек увек размишља о великој
благодати Божјeг Промисла y његовом животу, коју је испитивао. И тако, не
заборављајући те велике. милости које нам је благи Бог даровао током нашег
живота, та сећања служе као стални удари у срце,која га побуђују на јачи
подвиг, исповедање смирености и скрушености у свима тегобама и случајевима.
Стално о томе размишљајући, човeк ће се сачувати од мрачности заборава и
лењости, те ће тако моћи да своје подвиге,које му је благи Бог одредио,
покорно. и са свеколиким потребним стрпљењем поднесе 9). Иначе, од тих
трију демонских тврђава : равнодушности, лености и незнања рађajy се све
остале страсти, са свима њиховим гресима.Oнај који је себе обавио њима, тај је
већ постао немоћан ма за какву борбу. И прва прилика која се згодна
укаже,демони искоришћyју, те такво као поновног yxваћеног заробљеника још
страшније и дубље утапају у дубине страсти 10).
Против такве пагубе једина је моћна молитва Богу за Његову помоћ и
присиљавање себе на ревност, не дајући никаквој помисли доступ у срце, која
би га одвраћала од сећања Бога. Услед тога, човек. Не треба никад да је
љубопитљив. према искушењима. Тако исто, човек не сме ни да истражује због
чега, кад и како, или кроз кога оне долазе. Њихову сразмеру, циљ и правац
једино зна Бог.Наше је да их, док смо у њима, благодушно и с радошћу
пренесемо 11).
У свету је тако уређено, да је за човека у невољи добро, а у сујети и
наслади зло. Н. пр. понижење доноси бол срцу, али је за оног који га преноси
узрок чистоте.Тако и у невољи, разуман се сећа Бога и често се решава да му
следује. Услед тога је за нас и свака невоља учитељ покајања
Значи, искушење се с нама изненада дешавају. Али не трпљење треба
увек да буде готово на подвиг 12). Јер.као што семе неможе да узрасте без влаге
и земље, та-KO и човек неможе узраставати без искушења и полвига.Нема кише
без облака, нити радости без труда. Значи, акохоћеш да си Божји човек, мораш.
трпљиво сносити сва страдања, јер је у њима сакривена милост Божја, која оне
које сналаз и, вуче покајању и спасењу.
 Хришћанин мора, као што птица осетивши ловца, скаче с дрвета на дрво,
не дајући му да се приближи - не дати нашем непријатељу да се са његовим
мислима дуго у намазадржава. Ако пак разбуди похотљиву страст, треба одма да
разбудимо осећај благородства. Црта ли нам акт греха:удубимо се. у строгост
суда. Тако стављајући против помисли помисао, одбићемо непријатеље. Борите
се и демон ћe побећи 13).
Имајући увек на уму да је циљ сваког подвижиштва чистота срца, а
његов крај - царство Божје, - ми се увек морамо држати тог циља, идући правом
линијом, не врлудајући ни лево ни десно. Једино тако може нам сазрети наш
плод у светињи, а крај бити живот вечни! (Р.6.22). 14).
Како ми стално. живимо у вртлогу овог света, то инаш ум стално
запљускују помисли. разних утисака, који га, као неки потоци, стално омивају.
И стварно, човек не може а да не дође у додир с масом разнородних
мисли,често и не примећујући откуда оне у њему. Но, и ако њихово
појављивање од нас не зависи, ипак је у нашој власти да их одбацимо, или
оставимо. Каквоћа мисли од нас не зависи, али ми се бар можемо старати да се
у нашим душама налазе уместо плотских духовно светле мисли.
Када неко разумно чита св. Писмо и размишља о духовним стварима,
онда се: и рђаве мисли рађају ређе, и обрнуто 15). А ако се ко год због лењости
чешће пута приклања ономе од чега се буде удаљио, онда ће га мисли
несумњиво поново натраг одвести од још добро неутврђеног новог живота, те
учинити још горим, но што је био16).У· тим стварима, усрдност је једино
спасавајућа. Човек мора себи говорити: ако нисам спашен данас, бићу избављен
сутра и увек то сутра чекати.
Ту усрдност једино може подгревати читање св. Писма. Оно даје
трутбенику разумевање и силу. У исто вре-ме даје му и блага дух. живота: веру,
наду љубав, приљежност и т.д. Ако неко, услед свог високог ума, помисли да
остави тог свог учитеља - читање св. Писма – онда такав почиње погрешно
радити и почиње души привијатишто јој је несвојствено: незнање, завист,
гордост и т. д.Тако се често догодило да нисмо хтели неку малу
невољупретрпети Христа ради, па смо. ипак пали у много већу невољу и
унижење. Тако често пута изгубимо дуготрпностечен плод, само због малог
неверовања и непослушности Божје воље. Но, чим се осетимо удаљени и Њему
се приближимо, опет нас Он прима као Своју изгубљенуовцу, не питајући нас,
ни зашто тако дуго, ни због чега смо били побегли.
Tим унутаpњим искушењима не искушава нас Бог,већ ми сами себе
искушавамо у заједници с ђаволом. Сваки је од нас н. пр. везан својом
наклоношћу према нечему. И један се у једном, а други у другом искушава. И
демон, кад замисли да неког веже грешним мислима, везује га оним, којима се
човек највише наслађује, да се неби, наслађујући се њима, никад од њих
отргнуо. Он је врло лукав и добар психолог те зна и шта ће, и кад ћешто рећи
човеку, тако да човеку изгледа, да он сам то у себи мисли. Демон зна, да ће
сваки одмах растргнути ве-зе, ако осети да су му наметнуте. Збor тоra OH свaког
наслађује. И зато се ми -- и ако смо заробљени - радујемо и хвалимо. Тако
блудник, ако није н. пр. завидљив.мисли да није ничим везан. А сујетан ако није
н. пр. везан видљивим неправдама; сматра да је слободан од сваког греха. Сваки
од везаних не види своје ланце 17). Сви мисле да су трезни али не знају да су
пијани. Везани. страшћy су као и пијани: не знају да су везани. Од вина
заборављају на његово лице и у пијанству не виде око сeбe његову мрежу 18).
Но, као што се у свету не добија ништа. без борбе,тако је и у духовном
животу без подвижништва. Јер садашњи је живот сличан утакмици. Они који
стигну на крај.награђују се Тако и овде : који претрпи. Све до краја,спашће се.
Значи, живећи у Христу подвизавај се умом И духом, телом и одећом--храном и
језиком, оком и мишљу.Јер се подвижник. од свега уздржава. Такви добијају ве-
нце правде. На тешкоће при томе не треба мислити. Господ је с нама и неће нас
оставити. Крепимо се и,хpа-бримо. (И.Н.1.5.б). И у томе, хвала наша да не буде
чове-чанска. Неко се хвали коњима, неко колима, а неко славоми родбинским
везама. А наша је хвала Христос. Ми се хвалимо тиме, што се у св. Писму
разговарамо с ДухомСветим. Јер кроз њега Дух говори. Ми се духовни духовно
хвалимо а људи плотски - плотским. Зато іе славаи њихова похвала напољу, коју
је увек могуће украсти.Наша је унутра, непропатљива и вечна 19).
И као што човек, који зграду подиже, зида је одједном са све четири
стране, а не само с једне, тако и човек који зида свој духовни дом, мора га са
свих страна опасивати свима врлинама, а не само једном. Другим речима, саака
врлина, за коју се указао погодан случај мора се извршити. И као што се на
сваки камен ставља малтер, да се без њега не би зграда срушила, тако се иУ
духовном дому мора сваки поступак мастити смиреном трпљивошћу. Јер се
духовни дом једино тако може сазидати 20).
И када на душу некад наиђе тама као облак некм, тесе за то време човек
лишава благодати и њене радости,а разбуђене страсти омамљују. ум, не чуди се,
и не плаши,него трпи и чекај помоh. Јер као што после тешког обла-ка и његове
провале сунце радосније и светлије сија, тако и после тамнине греха, светлије
ће засијати сунце радости о Духу Светом 21).
Но, и искушења се разликују између себе. Другојачија су искушења при
ступању у духовни живот и при његовом узраставању, а другојачија која се дају
због гордости ради уразумевања.
Ради доброг узраставања дају се искушење која обучавају душу у
подвизима. Таква су: лењост, осећање терета у телу раслабљење чланова,
досада, збрка мисли, колебање, привремени нестанак надања, сумрак мисли,
недостатак у људској помоћи, оскудица у телесним : потребама идруго. Од
таквих искушења човек добија осећај остављености и незаштићености,
замрачење срца и смиреност.
У осталом, таква се искушења срастварају с утехом,светлошћу и борбом
у души. А искушења која се дајуљудима сбог њихове гордости јесу: одузимање
мудрости,стално непадање блудних помисли, којима се, попушта даби се онај у
својој гордости смирио. Затим раздражљивост, која жели да све буде по њеној
вољи. Хула на име Божје. Стално жеља да се буде са светом и хваљен од њега
тако да тиме постаје досадан те бива исмејаван и т. д.22).
Но с друге стране, ако се униште искушења - немани светитељства, нити
светитеља. И који од њих бега, бега од вечног живота2з). Зато, буди уверен, да је
твој живот увек с тобом, и да ваједно са осталим тваримо и ти сто-јиш пред
Њим. Стој храбро и благодушно! Ни демони, низвери, ни порочни људи не могу
ти напакостити и .оште-тити, ако на то не буде попуштања Његовё воље.
Отуда.увек себи говори: имам свог чувара. И ниједна се твар. неможе пред, мене
појавити, ако нема наредбе одозго. Акоје Господарева воља да Његовим
створењем овладају лу-кави, онда ја то примам бдз огорчења, јер не желим, дасе
воља мог Господара не изврши. Тако ћеш се у искушењу увек осећати радостан,
као онај који је тачно познао да њиме влада Божја Промисао24).
Но да би човек при свима подвизима знао меру и границу, т. ј. нити да
на себе узме сувишан терет и ревност, нити пак неку млакост, неопходно је да
има врлину расуђивања. Ко има њу, тај не лута ни лево, ни десно, нити
прекомерно увдржава тело, нити се пак предаје нераду и безбрижности. Она је
око душе и њен светиљник. Њоме човек разабира своје жеље, речи и дела.
Њомеуништава и све замке које му се од лукавог спремају споља, разликујући
доброг од злог. Ко уме да расуђује, он је као ковач, који претходно разгледа
парче гвожђа и размишља дали је оно погодно за косу, мач или секиру, пага тек
онда кује. Тако и ми морамо унапред расуђивати каквој добродетељи да
приступимо, па тек проценивши нашу снагу за њу, ревност и веру у Бога, да је
се прихватимо25).
Као што слуга, служећи цара џри ручку, мора добро расуђивати да не
погреши поредак при прииошењујестиве, тако исто морамо и ми добро пазити
на поступност у вршењу врлина. Другим речима не треба покуша-вати ону за
коју нам потребна снага недостаје већ само ону за коју знамо да је можемо
испунити26).
То расуђивање даје Бог као свој дар ономе који сестално труди. Због
тога, нико нек се не предаје леностипри вршењу своје дужности -
подвижништва: Јер искрено жели да се спасе онај, који се не противи
лекарсвима.А та лекарста су или зависна од наше воље, као здравље,богатство и
слава; или су невољна, као губитци, болестии клевете. Ко им се противи незна
како се у овом животу тргује и да ли ће с каквим добитком отићи одавде17).
Услед таквих искушења, једни хвале живот у пустињи, други у друштву,
трећи власт, помоћу које би учио и саветовао народ да подиже. храмове, у
којима се обично многи душевно и телесно хране.
 Неби требало истицати ниједан начин да је бољи од другог, нити да је
један достојан похвале, а други не. Усвакој форми живота је преблажен живот. У
свима делима и радњама он води Богу и за Бога.
Човечји живот састоји се и тече под узајамним утицањем разних
животних предузећа, занимања и вештина,Другојачије речено, један ради једно,
други друго, и свакидоиоси и себи, и другоме корист и тако предавајући и
примајући један од другог живе и задовољавају своје телесне потребе. Тако је
исто и у духовном погледу. Једни пролазе једну врлину, други другу. Један себи
изабере један начин живота, а други - другојачије. Но сви они заједнички теку
једном циљу, помажући један другог.
Циљ свију који живе по Богу јесте, да угоде свом Господару Исусу
Христу и да се кроз Њега измире. с Богом уз пријем Духа Светог. Једино на
такав начин сваки може бити спашен. Ако ми тај циљ у нашем раду немамо
онда нам је сав напор узалудан. Некористан је сваки начин живота који не води
томе, или не мисли на то28).
Ту усрдност и ревност могуће је још подржавати сталним сећањем на
смрт и оно стање после. смрти. јер сењима загрева страх Божји, а он је мајка
свих врлина. Она.је мајка плача, руковалац уздржљивости, мајка . молитвеи
суза, стражар срца и извор - самоудубљивања29).
Ревности служи и унутарње осећање сладости живота у Богу, јер све док
се та сладост. не осећа у срцу, наша ревност није сигурна. Отуда је љубав према
Богу, која одте сладости произилази, најсилнији поборник подвига и тр-пљења,
јер дела из љубави и самоме су Богу најмилија зо).
И тако, браћо, зима ће проћи и наступиће лето. Сва Божја твар оживеће
и, обновити се. Али се без зиме ниједна твар не обнавља. Прво долазе и пролазе
непријатневетрометине, па затим кише, снег, лед и мраз. Па тек кад се земља
добро уситни и приуготови, онда нови живот буја, цвета и плодороди. Тако и
наша душа. Ако не претрпи.буре, зиму, снег, лед и мраз својих искушења,
неможе расти и цветати и давати дух плодове.
 И као што неки, путујући својим пословими, иду час равннм и лепим
друмом, а час џомбастим и излоканим вододеринама, али ипак све трпе
гледајући корист од тогсвог пута, тако и ми, који се боримо за Христа,
нетребада очајавамо, или се ·лењимо, или умарамо од непријат-ности нашег
пута. јер све њих шаље на нас Бог ради нашекористи. Зар не можемо и ми,
браћо, ради вечних блага, све претрпети ?з1)。

НЕПОХОДНОСТ МОЛИТВЕ

,,Молите се Богу без престанка. На сва-

чему захваљујте; јер је ово воља Божја у
Христу Исусу од вас“ (I. Сол. 5. 18).
Сви смо ми хришћани дужни да будемо стално у молитви. Тако је Господ
наредио, а према Њему и апостоли исто заповедили. Или како говори Глигорије
Богослов: хришћанин треба да чешће спомиње име Божије, него ли што човек
удише ваздух. То важи за све, како за, јерархијске чланове, тако и за мирјане.
Много је бивало примера за то и од самих људи који су били
преокупирани светским бригама и невољама, па су ипак били привржени
молитви и вршили је с великом усрдношћу1).
Но, настаје питање: да ли је могуће непрестано се молити ? Јер, када
читамо, или певамо, или се разговарамо,или што друго радимо, наш се ум онда
овим природно расејава разним. мислима и другим осећањима. Али то је
могуће. Апостол Павле је и певао, и читао, и вршио своју дужност, и ипак се
непрестано молио. Јер, се непрестано молити значи - држати свој ум прилепљен
уз Бога и стоплом жељом висити о Њему, с надом на Њега. Тако су и сви Свети
поступали").
Господ је указивао на неопходност молитве при сваком поступку. Једном
говори: стражите и молите, се Богу да не паднете у напаст“ (Мт. 26- 41). Други
пут. Иштите и даће вам се. Јер сваки,. који иште прима и који тражи налази, и
који куца отвориће му се“ ( - 7. 7-8). Христос.Hарочито пак неопходност сталне
молитвености. подвлачиу оним речима, у којима карактерише однос. двају
прија-теља: ,,Заиста вам кажем, ако и не устане да му дâ за тошто му је
пријатељ, али за његово безобзирно искање устаће и даће му колико треба“ (Л,
11.8). Не мање инсистирају на томе и апостолиз).
Апостол Павле учи да пребивамо у молитви тако(P. 12. 12), да. временом
створимо навику. према .њој, (Кол4. 2. Еф. 6. 18). Уз то заповеда да се молимо
на сваком месту(I. Тим. 2. 8), како се не би нико извињавао да му је храм далеко.
Свако је место згодно за, молитву и Бог прима сваког с чистим срцем, па звао га
он из тамнице, или из храма, или с неког другог места).
Као што је наше тело, по исходу душе мртво, тако је и душа, која се
молитвом не освећује, мртва и смрадна.Пророк Давид је сматрао, да је
лишење;молитве горе него ли смрт. И био је готов пре да умре, него ли себе да
лиши молитве ма у ком часу5). Јер без молитве је немогуће поново у себи
установити лик Божји6).
Према св. оцима, молитва је духовна ограда, без које је немогуће
отпочети борбу, а да не будемо рањени и заробљени. Но Бог даје молитву само
ономе који му се моли и Он сам учи човека разуму7). Према Златоусту: онај који
cе моли, с Богом беседује“ Отуд је молитва усход ума к Богу. Због тога, који је
стекао молитвеност, тај је њомедобио нервни систем духовног човека. А ако
неко покидателесне нерве, онда се цело тело растројава. Тако се исто растројава
и сав духовни човек, ако се лиши молитве. Он је онда као риба без воде.
Молитва прави од човека храм Божји. Као што, за каквом царицом иде
мноштво сапутница, тако и за молитвом иде мноштво врлина. Она је темељ
душе и светлост за ум Молитва је - према Лествичнику - по своме својству-
општење -и једињење човека с Богом, а по дејству,стуб света и примирење с
Богом. Она је мост кроз искушења, умилостивљење за грехе, узрок дарова,
храна душе, секира за очајање, доказивање надања, одвезивање веза
жалости. ,,Према томе, молитва није ништа друго, него отуђивање од видљивог
и невидљивог света“8).
Значи, треба знати,. да се сваки разговор умa с Богом, који се у тајности
врши, свако старање доброг ума о Богу, свако размишљање о духовном
установљава молитвом н назива именом молитве. Под тим се именом своди у
једио све: ако подразумеваш различна читања, или гласом певање Богу, или
забринуту тугу о Господу, илителесне поклоне, или певање псалмова, или све
осталоиз чега је састављен чин истините молитве, од које се ра-ђа божанска
љубав. Јер љубав је од молитве, а молитваод усамљености. Кад смо осамљени
имамо потребу у њој,да би могли удобније беседити с Богом9).
У молитви је на првом месту потребно тражити сузе,како би плачем
умекшали суровост и подивљалост. душе,те да будемо у могућности да
исповедамо своје. грехе и добијемо опроштај. Такође, прве молитве садрже
молбу за очишћење страсти. Затим молбу за избављење од нехата и заборава. И
најзад, молбу за избављење од искушења и напуштености.
Од Божијих дарова треба тражити само правду и царство Божје, а остало
ће нам се све приложити 10).
Нo све молитве немају једaн и исти циљ. Једни се моле да им срце
стално буде у молитви. Други, да би уњој све више и више узраставали. Неки да
буде сачувану добру и да га зло не надјача и т.д. 11).
Много је молитава. Али је над свима најпревасходниа, коју је сам
Свевишњи дао - ОЧЕ НАШ!
Затим, св. оци препоручују т. зв. молитву Исусову:Господе Исусе
Сине Божји, помилуј ме“! Најзад, неки препоручују и молитву: Боже, похитај да
ме избавиш, Господе помози“ ! (Пс.70. 1 ) 12).
Има много узрока због којих Господ прима молитвуи разлога, када их
прима. Молитва се прима, кад се двоје или троје моле заједно (Мт. 18.19). Или
кад се неко с вером, - ма била величине горушичиног зрна - моли (Лит.17.20).
Кад се неко непрестано моли (Л.11.8). Или кад неко с молитвом сједини и
милостињу (Сир.29.15), или друга дела милосрђа (Ис.58.6-9). Или кад се ко
претходно измири с ким је у завади, или кад је тајно чинимо и т.д.(MT.6.5).
Према томе, и ако је много узрока због којих семолитва прима, ипак она
није нигде ограничена местом увек се једино тражи; да су ум и срце у молитви
прилепљени уз Бога.
И тако, чврсто знај, да је права молитва она којани дању, ни ноћу не
излази из душе. Таква молитва нијеу ширењу руку, или у неком телесном
молитвеном поло-жају, или. у усном произношењу-језиком молитва, да се може
чути и видети. Већ се молитва састоји у умној радњи са сећањем на Бога при
сталном умиљењу. И њу разумеју само они, који умеју то да разумеју. Али је
таква молитва дар Божји 14).
Онај који у молитви много говори, није свестан оног што говори. А онај
који се моли са мало “речи сазнаје што говори и не може много да говори, јер би
му ум био расејан. Нема потребе Богу много говорити, већ мало, нос разумном
свешћу о чему говориш У осталом, ко се није сјединио са Св. Духом, тај се
уопште не може разумно молити. Јер је Он тај, који се у нама моли и који
насучи, како. треба да се молимо. И тако, ко жели Богу да се истински моли, али
без. Духа. Светог, тај, - и ако песмом прославља - исто Га хули, јер је нечист и
није јошу друштву с Богом 15).
Значи, ако се неко моли устима, а ум лута, нема од тога никакве користи.
Него оно, што човек при молитви ради телом, мора радити и умом, да не би по
телу изгледао праведан, а по уму окречен гроб. Јер, »хоћу пет речи својим умом
рећи, него ли много речи језнком“ (І.Кор14.14) 16).
Кaд хоћеш да се помолиш, замисли, да си. беспомоћно дете. Не. говори
ништа од оног што знаш, већ му се детињим мислима приближуј. Моли му се,
да ти да такву меру детиње вере. Ако си у томе усрдан, добићеш. И кад Бог
угледа да си се нелажно ослонио више на њега, него ли на себе, онда ће се
уселити у тебе. И то је она незнана сила, коју кад осете у себи, многи иду у
ватру и воду и не плаше се и не колебају у својим мислима страхом да ће
погинути 17).
За истинитом и приљежном молитвом следује љубави радост. А за њима
умиљење. Но, таквом се молитвом моли само онај, који зна да је његов уи сав у
молитви,као што је око за тело. Акс око светли погледом гледа опда и сав човек
прима такав изглед. Тако и у молитви ум. Ако је он светао и не лута нигде
мислима, већ.се сав предаје Богу, онда ће и молитва бити плодоносна 18).
Mноги,строго пазећи на спољашњи молитвени изгледи правилан живот,
мисле да је такав човек савршен. А ме-ђутим, оставивіши у срцу пуно ружних
мисли, они не при-мећују да је оно пуно порока. И ако се ко са грехом небори
онда не тај унутарњи порок неосетно се разливајући, одвући човека и у јавне
грехе. Јер ако, имајући свој слободан извор у срцу стално иа себе истаче струје.
свога зла. . ..
Неки пут човек, чим колена приклони, одмах се сав озарује неком
чудном радошћу. Исто тако, понёкад тобива, после дневног занимања, при
самом молитвеном почетку. Међутим, некад се то ни после великог труда
нејавља. Благодат Божија посећује кад она хоћe 19). Све зависи. од стања, у
коме се човек налази. Ако се нашемолење врши без страха и трепети, оно је
онда и узалудно. Тако исто, ако. нема бодрености и умне сконцентри-саности.
Човек је дужан, као кад излази пред цара, да.са страхом за нешто моли, да тако
исто и пред Богомстоји 20).
Све врсте молитве, као што напоменусмо,немогуће је обухватити.
Њих је толико, колико је људи и њихових разних психолошких стања.
Другојачија је молитва веселог, а друга је жалосног. Друга је молитва кад
осећамо да узраставамо духом, а. друга кад је човек у неком искушењу ит.д. Но
ипак се по својим предметима све молитвеe Mогу поделити на 4 облика.
Апостол Пaвлe их Tако дели: ,Молим дакле. браћо, да се пре свега чине искања
молитве, молења, захваљивања за све људе“ (Тим.2.1)пocлe ових молитава
долази нека узвишена молитвена јекстаза, када се сав ум удубљује у
посматрање. Бога 21)
Но и код чисте молитве могу се разликовати два молитвена стања. Једно
се дешава код људи који воде активан, а други контемилативан живот. Код
првих долази од страха Божјег и благе наде. А код других од љубави и крајње
чистоте. Ознака првог је скупљање ума у себе одсвих мирских помисли,
творећи молитву без расејаности,.као пред самим Богом. Ознака другог
молитвеног стања- када при свакој- молитви ум бава преузет (усхићен) неком
божанском светлошћу и тада себе не осећа, нити што около себе, осим Јединога.
Бога. У таквом стању ум добија најтачније познање од Бога 22). Но, сила и моћ
таквемолитве зависи од ранијих испуњавања заповести и остваривања
добродетељи. Праведник тек тиме постиже силну и моћну молитву, тако да
може и другима помагати 23).
И тако, молитва је за почетнике хлеб, који их јача.А. молитва сједињена
са извесним посматрањем дух. пре-дмета јесте јелеј који осијава. А молитва без
икаквих слика и уображавања јесте благомирисно вино, које се ненаситно пије
до опијенпсти 24).
И као што кошута тражи потоке слатких вода, тако и ми треба да се
вежбамо да наша душа трчи на молитву (Пс.42.2). У њој ћемо једино моћи Бога
да видимо. Он нас све види. Али Њега само они, који за време молитве никог
другог не виде, осим Њега. И који на такав начин.виде Бога, те Он и чује. А које
не чује, ти Њега,и не виде.Блажен је онај који верује да га Бог види, јер ће
такаву. свом срцу добити оно што око ме види, ухо не чује, и на срце људима не
пада 25).
Ако неко, немајући молитве присиљава себе искључиво њој, да би добио
молитвену. благодат, али се истовремено не труди у кротости, смирености. и
љубави онда се таквом човеку сразмерно мери његовог труда даје у неколико
молитвена благогат.- Но такав, по својим особинама остаје онакав какав је и пре
тога. Нема кротости, јер се није ни старао. Такав, и кад је добије, већином је
губи.Јер нема погодног земљишта врлина за њено узраставање.
Због тога, ко хоће да има истиниту благодат у молитви,мора се служити за
њено преуспёвање срествима врлине26.) Значи, чиста молитва ствара ревносну
и добру савест,а добра савест добяја се молитвом 27).
Отуда, да би молитва била врела. и чиста треба на.сваки начин узети у
обзир следећа средства: свака брига о плотским стварима мора бити отсечена.
Токо исто ра-зоноде, празноречје, шале и брбљања морају се сећи.Узнемиреност
и раздраженост коју гњев производи, морабити задављена. Чежња за плотском
похотљивошћу и сре-брољубљем мора се из корена истргнути. После тих пре-
тходних радњи, мора се положити основ у смирености,чија ће чврстина моћи
држати пламени стуб молитве. Њу обавијати добродетељима, јер оно што
волемо, то ћемоу молитви посматрати. Тек се тако можемо стварно непрестано
молити.
 Наш је ум као пух или перје невероватно лак, тако да се он, ако није
наквашен нечим земаљским, врло лако узноси на висине Богу. А ако је овлажен
страсним мисли-ма, онда и његови покушаји да се уздигне, бивају
неуспешни.То што нам ум овлажује, нису нека друга дела, већ, како говори
Господ - ждерање, пијанство и бриге овог. света.Без њих ум врло лако бива
скрушен. Но њима отежан,увек је поспан 28):
Осим тога ако своме ближњем учиниш што зло, то ће те стално сметати
у молитви. Зато се немој гњевити,ако желиш да. ти молитва не буде узалудна.
Кад се молиш, не замишљај Бога ни у ком облику,Већ приступи
Невештаственоме, невештаствено. И док се не очистиш од страсти, или твој ум
од противљења врлини и истини, дотле ти немаш топле и искрене молитве.
Молитва захтева да ум буде чист од свих помислии да у себе не пушта
ништа, што не би било пристојно молитви. Но као богонадахнут да се од, свега
разреши,како би могао беседити с Њим Јединим 29). Зато молитвени дух неће
бити с тобом, ако унутра задржаваш сујетне мисли, а с поља водиш празне
разговоре. Он је само код оног, ко све то сасеца ради њега зо).
Ни под каквим изговором молитву не остављај. Јер где је Дух Свети
тамо нема немоћи, или досаде 31). Кад неко себе стрпљиво присиљава на
молитву, онца доцније та његова молитва рађа из себе радосну, чисту и слатку
молитву. И она прва. била је по слободној вољи, а ова друга је дар благодати 82).
Кад се човек засити молитве, онда је он сличан новорођенчади која
после обилног млека из дојки матере слатко спавају у мајчином наручју. Другим
речима, плод молитве је умирење. Затим у -чистој молитви дају се неслућена
виђења. духовних ствари 33). Тако. исто, ако сеискрено молиш, анђеля ће. те
окружити и ти ћеш се про-светити знањем узрока, због чега шта бива 34). А ако
не-.ко не добије оно што тражи, то је обично с тога, што.упре времена тражи,
или што моли за оно, што је више.његове моћи и по сујети. Или, најзад, што би
човек, акодобије, погордио се, или олењио з5).
Из разговора Глигорија Синаита c Максимом Kaпсокаливитом најбоље
се види молитвено стање искреног верника. Свети Максим се овако изражава :
кад благодатДуха Светог посретством молитве силази у човека, тада се молитва
прекраћује. Јер ум овлађује благодат и он се покорава само благодати Духа
Светог. Иде тамо где га она води у светлост божанског, или у неко друго
виђење,или у разговор са собом 36). Или краће речено, како хоће Учитељ тако
теши своје слуґе. То се види на свима пророцима, апостолима, светима. То се и
сад може видети код неких, мада људи то не верују и мисле да су такови
прелашћени. Благодат никад не показује нешто из овог света, већ увек оно што
човеку није могло ни на ум пасти.Значи, знак молитвене благодати код људи је
скрушеност, сузе радоснице на очима и умиротвореност душез7).

Неопходност причешћа

,,Али човек да испитује себе па онда од

хлеба да једе и чаше да пије. Јер који не-
достојно једе и пије, суд себи једе и пије,
не разликујући тела Господњег. Зато су
многи међу вами слаби и болесни и до-
вољно их спавају“ (I.кор. 11. 28 - 29).
Бог -Реч извршивши у самом Себи наше поновно усиновљење, принео је
затим Самог Себе на жртву и свагда даје Своје. пречисто тело да се једе и
свакодневно ганама предлаже, као хранњиву и обилну духовну трпезу
Јер, једући Њега и пијући пречисту крв Његову, ми крозпричешће постајемо
бољи, него ли,Што смо били срастварујући се с Њим, претварајући · се из
рђавијег у бо-љег и сједињујући се с Речју двојако и телом, и разумом и душом
– као са оваплоћеним Богом и јединосушнимнама по плоти. Због тога, ми више
нисмо своји, већ Онога,који нас је сјединио са Собом кроз бесмртну трпезу,
учи-нив нас.по'. благодати , оним, што је по природи Он сам,т. ј. обоживши нас.
Приступајући хлебу и вину, Реч се унашој кротости сраствара с нашом двојаком
природом,претварајући нас потпуно у Самог Себе, као оваплоћени,и све нас
боготвори, као јединосуштан нам по човечанству.Тако нас усваја Себи као
сличне Њему, као и Оцу –Он као јединосушни Бог.
Ако му приступамо, будући “страстворени с материјом страсти и
запрљани грехом, онда Реч, приближујући се нами, Својим природним огњем
спаљује грех и опаљује све нас, подсецајући нам животност, не Својом
благом:вољом, већ одвратношћу према нашој неосетљивости, будући на то
њоме принуђен1).
Златоуст каже да треба знати, у чему је чудо ове тајне, из чега се она
састоји,, због чега је дана и каква је корист од ње. Ми смо чланови Христове
плоти н кости од костију Његових (Еф. 4. 4). Но ми то нисмо само услед
зеповести о љубави, већ постајемо то стварно једући и пијући храну и пиће, које
нам је Он даровао из превелике љубави.
Због тога је Он смешао самог себе и срастворио Своје тело с нама, да би
ми састављали нешто једино, као што је тело с главом једино. Христос је с
таквим циљем дао Себе,не само да се гледа, већ да се и опипа, и једе и зубима
додирује Његова плот ,и да се с Њим сједињујемо и сваку нашу жељу Њиме
засићујемо.
Како је велика и чудна та тајна, тако је истинито и то, да онај који Њему
приступа с чистим срцем, заиста ce и спасава. И који му приступа са лукавом
савешћу,заиста добија мучење и казну. Причешћивајући се тела и крви
Господње, треба увек да имамо на уму, да је то оно тело које заседава горе и
коме се ангелске силе клањају.То није никакво чудо. Јер Христос претвара тај
хлеб и вино у Своје пречисто. тело тако, да се од Њега ништа не одузима па
нама даје; већ Он Својом силом претвара.дарове у Своје тело. То бива Духом
Светим. као.што јето било Духом . Светим код Св. Деве када је Господ сам Себи
и у Самом Себи плот саставио. Више од тога ми незнамо, а начин тога је
неиспитљив.
Циљ причешћа је, да се они`који Му с вером приступају, од греха очисте
и да истинито тело и крв Христова послужи ојачању наше душе и тела. Али они
ула-зећи у нас, не истајавају у нами - не потпадају трухлости, већ нам служе као
заштита и очишћење од сваке нечистоте. И тако, ми причешћем не сједињујемо
Њега с Haми, већ се ми сједињујемо с Њим у Његово живоносно тело као
чланови истог, јер Господња је плот животворни. Дух и иста се од животворног
Духа зачела. А све што је рођено од Духа, Дух је. То не значи, да се тим
негира,телесна. природа, већ се само указује на њену животворност и
божанственост (Јов. Дамаскин: О вери прав. Књ.4. гл. 13).
Причешће се још назива и приопштење. Јер се ми њиме сједињујемо с
Христом и бивамо учасници Његовог царства (св. Исидор).
Неопходност ,причешћа, поред многих засведочио је и Св. Василије Велики у
писму Кесарији: ,Добро је и прекрасно је свакодневно се причешћивати и
примати у себе тело и крв Христову. Јер ко ће још посумњати, да се тако још
више множи живот наш“(т. 6. пис. 89) 2).
Тако исто, о значају и циљу св, тајне причешћа говори се и на много
места у св. Писму. Јован говори, даонај, који једе хлеб и пије крв неће умрети,
већ ће има-ти живот вечни и биће жив до века, јер је Христос тај хлеб живота
(Јов. 48. 50-51, 53-58). Апостол Павле предаје вернима, као што је и сам
примио, да се сваки причешћује тим новим заветом,веже с Христом и саветује
како треба себе припремати за ту тајну (І.'кор. 11. 23-32) з).
Услед тога, сви су. св. оци обраћали нарочиту пажњуна св. причешће,
као и претходну припрему за његово удо-.стојавање. Симеон Благоговјејни не
допушта причешће, ако човек има, ма и у мислима, неку непријатну мисао о
свом ближњем2). Св. Филемон н. пр. није се хтeо пpичeстити ако би пред
причешћем случајно проговорио с ма ким неку реч, јер је он стварно видео
Самог цара силе, како је тајанствено свештенодејствовао и хлеб и вино претва-
рао у тело и крв Своју. Зато је он препоручивао да причешћу приступамо увек
без икакве сумње и колебања. Иставши у храму на једио место, не треба с њега
се кре-тати до самот отпуста. Треба у себи мислити да се нала-зиш на небу и
да', са св. ангелима претстојиш Богу имајући Њега самог да цримиш у своје
срце. Готови се страхом и трепетом да не би недостојно био сапричасник
небесних сила5).
Кад се већ причестимо св. тајаи, тада треба још вишеда будемо пажљиви,
чувајући ум и срце од мисли, како биогањ причешћа спалио све наше грехе, и
како би ум постао слободан од досадашњих лукавих мисли. Ако после тога
будемо, пажљиво чували наше срце, онда, кад се поново будемо причешћивали,
божанско тело ће све више и више да нам ум просвећује и да га, као неку звезду
осијава6).
На такав начин човек постаје нови храм и орган за пројављивање те исте
богочовечанске силе, којом живи и дела у свету Спаситељ (Рим. 6. 17, 19 до 20,
II. хоp. 6. 15-16,Фил. IИ. 13. Еф. Д. 21-22). И ако то чудо претварање у тело и
крв, врши сама сила Христовог духа, реално дејство те тајне зависи од
слободног односа према њој. Који н. пр.верује само голим речима у Христа, и с
таквом празном,вером приступа причешћу, тога Христос не би ни сјединиоcа
Собом, већ би тај примио само »суд и осуду себи“ Неко верује у Христа и жели
да буде једно с Њим и с том жељом нарочито к Њему приступа, као једино
истинитом начину општења и сједињења с њим, тога ће Христос заиста, са
Собом сјединити исто тако стварно, као што јесједињен чокот са својом лозом.
Разуме се, живо дејство те божанске силе, којом Христос дела у свету,
неможе се испитати, нити. у својукорист даје ма какве позитивне доказе.
Упоредо са људима, који смело тврде својим огледом, да они све могу силом
Христа, која их ојачава, Фил. 4. 13. Рим. 8.35-37);постоји и огромна маса
номинативних хришћана, који могу напротив да о себи посведоче да и. поред
свог крштењаи причешћивања Христовим телом исто су тако немоћни.и у
гресима, као иони који немају никакве везе с Њим,нити Га исповедају и верују.
Зато многи људи разумеју речи: који једе моје тело и пије крв моју, стоји у Мени
и Ја у њему“ - само у преносном значењу.
Такво разумеваље донекле оправдава јавна противуеречност између
примања видљивог хлеба и вина, и мисливере, да је то истинито тело и крв
Христова. Tакођe јeсметња за веру и мисао, да је тајтпред нами хлеб. и вино,оно
исто. тело и крв, с којим је живео Христос некад на земљи.
Но прва противуречност није ни мало већа од оних у којима се човек
креће због своје природе. Човек никад не прима неку ствар објективно - каква је
она сама посеби - већ како она њему, према субјективном начину пpимања,
изгледа да јесте. Друга је несагласност и сме-тња потпуно фиктивна, т.ј. да је
ово данашње причешћивање оно исто тело и крв Господа Исуса Христа. Јер
није нека гомила хранивог материјала некад створила тело Христово Него је као
што то и свако живо биће чини-лична енергија Духа Христовоѓ претварала
разне састојке хранивог материјала у Своје лично живо тело.
На такав начин, ми не можемо тврдити, да је затај посао неопходно
потребан и наш трбушни апарат. Jер.је и њега створила та иста жива енергија
нашег духа. Иако се у природи свуда свакодвевно врши тајна физичког
стваралаштва Духа, зашто онда свуда присутпи и свемогући Дух нашег Господа
не би могао да видљиви хлеб и вино претвори у Своје живо тело и крв, с којим
је живео, умро и васкрснуо?
Најзад, најтежи доказ против ове тајне, јесте и увекће бити. немоћ
огромног броја хришћана у борби против греха, и ако се увек причешћују. Али,
истинито дејство и силу причешћам може доказати само лична савест човека.
Другим речима, само сваки човек. за себе зна с каквим се он душевним
расположењем односи према Христу. Према томе, ако неко као што то огроман
број хришћаана чине, само између осталог понеки пут помишља и на вечни
живот у Христу, те с таквом мишљу приступа причешћу, онда природа о да
таквог човeка Xристос нећe Собом сјединити дајући му моћ за победу греха.
Али оне, који живе онако,како је он заповедио и с таквим животом, по Његовој
заповеети приступају Његовом телу и крви, такве Он несумњиво сједињује
Собом, те они могу Његовом силом све да учине.
 Значи, у овом случају није то важно што људи нисуу стању да на себи
носе тежак терет Христовог крста,већ што немају никакве жеље да промене свој
начин живота. И уместо да теже да се реално с Њим сједине и живе једним
животом у Њему, ониби пре желели да Христа сједине са собом, како би им Он
помагао у њиховим илузорним жељама личне среће.А такав начин
причешћивања разуме се да је потпуно бескорисан.

ЖИBOT У ХРИСТУ
 III A

ДEO 

Борба против страсти

,,Будите трезни и пазите, јер супарник ваш. ђаво, као

лав ричyћи ходи и тражи кога да прождере" (I Петр. 5,8).

БOPБA ПPOTИB CTPACTИ

СТРАСТИ

Гpex је акција неке страсти, кад неко делом – врши телом оне радње -на
које га страст побуђује.
Сваки се грех завршава забрањеном насладом. Често понављан грех
јесте страст). Због тога ко се нечег страсно сећа, то је већ раније са страшћу
чинио. И обрнуто ко је нешто страсно чинио, тога се после са страшћу сећа2).
Према томе, страсти су различите гране једног и истог злаз). Зато сваки нечисти
помисао, који се у нама задржава, њега задржава наша страст. Као што гладан
сталномисли о хлебу, или жедан о води, тако исто мисли о новцу,или блуду, или
сујети, задржавају се у нами сличним имстрастима'). Као што нема облачка без
ма и најмањег лелујања ветра, тако се и страст не креће без ма какве најтананије
помисли5). Јер, могуће је имати страсти, али не дејствовати њима6).
Страст је неприродно стање наше душе, јер човекније по својој природи
створен страсним7). Али кад се већ страст у човеку налази, онда га она
непрекидно опседа,те ум стално прима страсне помисли, како преко дана, тако и
за време сна8). Ум таквог човека исто је тако пристpасан према својим страсним
помислима, као што су родитељи према својој деци. .И као што плотским
родитељима њихова деца изгледају најбоља, - макар била и најгора,тако исто
таквом уму изгледа да су његове мисли слатке и врло лепе9). Према томе,
страстан је онај човек код когаје тежња ка греху јача од помисли. Сладострастан
је онај,Kод кога је енергија греха слабија од помисли, мада њиме страст влада
унутра. А пристрасан је онај, који слободно, или боље рећи, који је ропски
везан и за страст,и за сладострашће1о).
Отуда, човек који живи по својим страстима, исто је као да се обукао у
њену нечисту и прљаву хаљину.Јер сваки човек, начином' свога живота,
испољава се као кроз неку хаљину11). Човечја душа износи напоље, као из неке
радионице, или, своја добра, или своја рђава расположења и претвара их у
дела12).
Страсти живе и јачају. код самољубивих људи. И код таквих обично
бивају из три разлога: услед негнања, заборавности и лењости (равнодушја).
Може се рећи да је самољубље основ свих страсти. Оно је за њих као извор,А
озе прве три су. као мајка, сестра и њихова сапутница1з)Од те три страсти
рађају се све плотске страсти, којихима осам. Тих осам страсти су међусобно у
нај крвнијемсродству. Оне се зову: угађање трбуху, блуд, среброљубље, сујета,
гордост, гњев, жалост, чамотиња. Из тих осам страсти рачвају се и гранају у
свим правцима њихов-многобројна и разновидна страсна фамилија.
Тих осам страсти се такође деле на две врсте: природне, које проистичу
из злоупотребе природних потреба,као што су: облапорност, блуд и гнев. И
неприродне страсти, које не проистичу. из нашег јестества, као што су све
остале. Исто тако могу се поделити на телесне и душевне, т. ј. које проистичу из
телесних угодности, или душевне нечистоће*).
Тих осам страсти искушавају сав човечански род мада не нападају на све
подједнако и све страсти на. појединце. Обнчно је сваки човек подложен у већој
мери само једној од њих 14).
Све страсти вріе приражење помисли- наскок -на човека и њима га

искушавају. Као материјал за њихслужи сав видљив свет од кога прима кроз

сећање хрануза своја унутарња наслађивања. Зато помисли делују на душу,

саобразно њеном саставу. Како она има три силе:раздраженост, ум и жељу, то и

помисли делују преко те три силе. Тако н. пр. ако се у пожељном; делу душе

налази жеља за развратом, онда је и помисао мрачан и развратан. А ако се у

раздраживом душевном делу налазимржња, онда ће и помисао бити

човекомрска18). У том су погледу страсти сличне змијама. Једне се налазе с.

поља,по шумама и камењару, а друге се. сакривају у саме зидине дома. Тако и

страсти. Једне се мисаоно уображују изнутра, а друге нападају с поља16).

У главном су три узрока јачања страсти у нама. До тога долази или због
навике, или злоупотребе, или попуштања злоби демона - мада се све оне
порађају услед ма каквог здруживања са спољашњим стварима. Зато се и може
рећи, да ми имамо у нашим душама много страстиали се оне испољавају тек
или додиру са њеним предметима - узроцима17).
>И тако, страсти су тешка бремена, која је Адам предао у наслеђе
човечанском роду. Они су стари мехови укоје. се не сипа ново вино. Страсти су
спољна форма демона које је Христос изгнао у свиње. Оне су стари човек, кога
ми, по заповести морамо свући с нас. Јер ако будемо по плоти живели, морамо
умрети.
 Отуда су сладострасне душе као огњена језера, у чијој се мутној тињи
хране страсти. Оне су ужасна и често смртна мука духа. И ко Је у њима, тај
добро зна, како је њихов терет тежак. И те муке, само много пута појачане и
спојене с безнадношћу, јесте као неки знак још у овом времену оних мука, које
ће у оном животу настати код таквих људи18).

ВРЛИНЕ

Почетак и извор врлина је блага намера или жељa за добрим. Вера је

почетак добра, а још више Христос-камен вере- који је почетак и основ свих
врлина, у Kоме стојимо и зидамо свако благо дело. Он је крајеуголни камен,
који нас Собом везује.
Мајка врлина је страх Божји. Али и међу њима је најглавнија
смиреност и трпљење. А као првакиње још се сматрају: мужевност,
благоразумност, целомудрености правда. Но све су врлине међу се повезане; као
беочузи духовног ланца, те тако једна зависи од друге'),Молитва. н. пр. зависи
од љубави, љубав од радости,она од кротости, а ова од смирености. Смиреност
зависиод служења, а ово од надања, а нада од вере, вера одпослушности, а
послушност од простодушности, а простодушност зависи од страха Божја.
Значи, врлине нису ништадруго до пракса духа, или дух, метод живота,
радиочишћења човека од страсти, као. :својих антипода.2).Према томе је врлина
добро расположење срца. И оно.што се у пракси учини из тог благог
расположења, тоје Богу пријатно. И као што је богатство једно, али серазликује
према формама. његовог изгледа, тако је и.врлина једна, но у пракси има
многоразличите изгледе*).Врлине се налазе у нашој природи, јер су нам
билеурођене.)
Но, врлина се лако не постиже. Врлнна се не налази у оном човеку,
који једном учини неко добро дело.Bећ њу има онај, који је себе присиљавајући,
навикнуо се на њу тако, да она постане његова обновљена природа. Али ко год
започне добродетељним животом одмах одасвуд наилази на жестоке
непријатеље. Отуда, сваку извршену врлину, можемо назвати својим крстом
(бл.Mapko)5).
Због тога, ко хоће да започне живот према врлинама мора претходно
бити спреман да трпи искушења.Јер наш непријатељ има обичај, кад види
некога да је уредно отпочео да се труди, да га од тог пута одвраћa страшним
искушењима6). Ала који су већ први почетакпрешли, за њих је тај пут благ и
радостан. Јер кад наше рђаве жеље бивају побеђене добрим расположењима,
онда нестаје чак сећања, на неразумна задовољства, те душа слободно иде
стазама врлина. Истина, упочетку морамо присиљавати нашу дивљу и злу
вољу.Али одмах затим, јарам врлине је лак и терет њен благ).Отуда је за врлине
потребно само наша жеља и оглед.За њу је непотребно путовати, нити мора
прелазити,јер су оне ту у нама. Искрена жеља, мало труда и уз
то Божје, садејство, и ништа, више8). Решеност за нови живот. то је унутарњи
почетак за сваку врлину. Од те решености поступно се развијају и јачају у
пракси све њене форме.
Врлине се, као и страсти, деле на две врсте: телесне и душевне. Телесне
су пост и све остале, с којима се тело стешњава, у његовим жељама. А душевне
су:љубав, великодушност, кротост, уздржљивост, молитва и т.д.'). Но, ако се.,те
врлине раде из суујете, тада се узалудан труд улаже. , Но чим таквог ,човека -
неко почне исмејавати због њих,. такав ће одмах планути гњевом,не због тога.
што му је жао, што се не угледају на·њега, већ што бива од других
'понижавано).
При практиковању врлина четири : ствари ометају.њихово,
остваривање. Прво, предиспонираност противнојнавици, која услед
дуговремености, вуче човека земном.Друго, осећање, које се распаљује чулним
лепотама,одвлачећи собом и ум. Треће, слабљење умне енергије услед сталног
извршивања телесних прохтева. И четврто:напади нечистих духова. Они са
својим мрежама су нај-опаснији. И да није силе Божје благодати, од њих сене би
нико живи. могао спасти.
Средства за борбу против тих сметњи су следећа:.Прво:обраћање Богу
из свег срца за помоћ. Друго:непрекидно сећање у каквом односу стоји човек
према.осталим стварима и. своме Творцу. Треће: умтрвљавање.наше плоти
разним средствима. И када се она утањи,тек оида ум може да буде ван.
домашаја страсти. Претога је то немorуће.
И такс, у науци о врлинама (добродетељима) садржи се тачно
распознавање и добра и зла. А за тораспознавање потребна је благоразумност.
Под њом, оглед и борба научиће нас, како се најбоље чини добро и противи
злу.1').
Према томе је и циљ науке о добродетељима, данаучи човека како се
задобија бестрасност. Али. човекможе побеђивати страсти, но он их не може
искоренити,јер то не зависи од- његове воље. Он има власт да не чини зло.Но
нема власт да и о њему не помишља. Јер je та сила у рукама сатане. Према
томе,: истинита благочестивост састоји се не само да се не чини зло, но и
да се о њему не помишља. Ко помишља о злу, у томе нeма чистоте -
бестрасности: Јер, како може бити чис-то срце код оног, који се прља нечистим
мислима, каошто се огледало замрачује прашином?
Чисто бестрасно срце има онај, који увек има ум прилепљен уз Бога и држи
то у себи с незадрживом љубави. Значи, бестрасност је не само страсти не
чинити,већ бити туђ и самој њиховој похоти и помисли12). Таквој бестрасности
може човека одвести једино врлина смирености. Ко њу има, има . све у себи о
Господу који гa јача и животвори.
Пост и Бдење
Будите трезни, и пазите, јер супарник ваш

ђаво, као лав ричући ходи и тражи. кога.

да прождере* (I. Пет. 5. 8.),
Целокупна борба против страсти води се двојако.Једна се своди на
борбу са свемогућим врстама страстних искушења, која споља на на нас делају,
искушавају и нападају нас, приражењем њихових помисли. То је спољашња
борба. И друга унутарња: кад. се човек усамом себи бори против унутарњих
својих страсти, које у нами дејствују кроз навику, као неко прилепљено зло у
души.
Спољашња се борба обично води против телесних-страсти и то
спољашњим телесним средствима. Како свестрасти желе да потчине себи тело,
то се главна пажњау тој спољашњој борби обраћа на тело. Ово је као подлога
плоти и главни узрок искушења многих страсти. Осим тога, тело је главни
ослонац страстима плоти“у њиховој борби против духа. Због тога се човечја
душа првенствено мора борити против свог тела. Душа је само:онда јака, када је
тело изнурено.
Наше тело излази заједно с душом сједињено из трбушне утробе. Али
душа, сједињујући се с телом, налази се у њему као у тамници. Због тога тело
не треба жалити, већ тог противника душе обуздавати. Јер мноштво јестива и
сласти узбуђују зле страсти у људима1).
Према свима св. оцима првенствена ствар, без које се нико неможе у
борбу упустити против страсти, јесте пост. Али пост не као циљ сам за себе,
него као јединo средство против зле нарави, Јер се постом сва дејства страсти
кољу. Спаситељ је дело нашег: спасења отпочео постом. Такође и сви они који
за. њим иду, сматрају пост као богодано оружје. Без поста, човечански род није
сатану побеђивао. Но од тог оружја сатана из-немаже у борби с нама. Христос је
био вођ и претеча ове победе. Ко пости тај у, свако време бива ревностани свој
ум држи у приправности).
Због тога, онај који води рачуна о користи поста,мора се чувати и од
његове штете. Јер неко, који је себи пост поставио за циљ, тај пост држи из
сујете. И сав.његов род биће награђен најгором од свих страсти -сујетом. Но
исто тако и онај, који из : превелике ревности, не даје своме телу дужног, такође
пада у другу крајност - чамотињу -, из које се тешко избављаз).
Већина Св. отаца под постом подразумева. ограничења, умањавање
хране до те мере, да се човек кад устане после обеда, осећа како још није
довољно сит. Ако не једемо до сита, оида ћемо бити увек гладни. А кад.смо
гладни, бићемо задовољни и парчетом хлеба.' А кад.смо задовољни самим
хлебом, онда с нама престају да се титрају разне страсти*).
 Свој желудац никад не треба јествима пунити. Алисваки сам себи мора
меру одредити, како у куваним је-лима, тако и у хлебу. Та се мера најлакше
постиже, кад.човек посматра себе односно хране током неколико дана.Он почне
огледом знати колико му је хране довољно.Од те мере, нек се мало умери, и то
ће бити за. њега у.прво време довољно поста5).
Разуме се, сваки пост искључује сваку мисао о мрсним и тешким јелима
и пићима. Али се не прави једна.норма за све подједнако у погледу
разноврсности. Јер једно тело боље подноси слану храну, друго слатку, треће
кисело итд. То није забрањено. Но, ако ко воли с похотљивошћу неко јело и
нарочито у њему ужива, то.је онда већ облапорност - слушкиња трбуха.
Ако хоћеш да познаш, да ли си под утицајем страсти трбуха, то можеш
лако дознати. Ако храна (неко јело) влада твојом мишљу да се с њом не можеш
борити,-онда си ти под страшћу свога трбуха. А ако таквих-мисли немаш, већ
сваку храну примаш по мери своје природе, онда си од те страсти слободан.
Обично се препоручује двапут дневно да се једе, и то с мером. При болести,
разуме се, престаје уздржљивост у, јестиву“).
Значи, ми се уздржавамо и постимо, јер желимо тело да укротимо. Али
се ипак, о њему старамо и хранимо га, као орган и оружје наше душе. Човек
мора само пазити да му прекомерна храна не узбуђује похотивост, против које
мора увек бити на опрезу7). Јер, каошто змија не може свући своју стару кожу,
док не прође кроз теснац, тако се и ми не можемо одвићи од старих навика и
свући одећу старог човека, ако не прођемо кроз: узан пут испосништва8).
Но при том уздржавању од хране нико несме неку врсту хране да сматра
мрском, јер је то демонска мисао.Mи се не уздржавамо од неких јела што су она
зла, јер ничег злог нема у природи, већ да би укротили неке распаљене чланове
наше плоти'). Пост је само оруђе за достижење целомудрености. И сам он пред
Богом нема никакву цену 1о).
Настаје питање, како то уздржљивост.надмашује: похотљивост?
Уздржавање захтева да се човек од свега-оног уздржи што није непоходно
потребно, већ нам служи.за задовољство. али не даје да се дира ниушта што
јенеолходно за живот, не гони се за пријатним. Храну ипиће мери према
потреби, те не допуштај да се у телускупља сувишна мокротност. Уздржавање
само одржава· голи живот тела, истовремено га чувајући од похотљи--вих
тежњи. Ето такво уздржавање надмашује похотљивост.
И обрнуто. Обиље хране и пића распаљује страстии вуку човека да се
као неразумна животињa rони ијури ради задовољства исте. Очи су тад
бестидне. Телоруке и ноге необуздани. Уво воли да чује само срамотно.Бог се
заборавља. А душа, не. само нас, већ и тело вучена блуд11).
И тако, нико не омрзну на своју плот (Еф. 5.29)..Али је ипак сваки
умртвљује и порабоћује. (І. кор. 9,27),дајући јој само храну и одело (I Тим. 6.8);
и то само':због тога, што је то неопходно за живот. . Тако је бестрасно воле и као
: божанску слушкињу хране и грејухједино оним што њену оскудност попуњује.
Отуда, хри-;шћани морају да разапињу своју плот са страстима и
похотљивостима(Гал. 5.24)12).
Основ свега доброг, повратак душе из плена, пут који води у живот, све
се то садржи у уздржавању.13).Јер глад и жеђ и остала телесна лишавања као и
умртвљавање плоти рађа не само жалост већ и сузе. Као што обично
неосетљивост, грубост и жестокост єрца има својкорен у ухрањености и
свакојаком телесном задовољству,-тако се и од уздржавања добија скрушеност
срца и умиљење, којима се уништава “ свака горчина при телесним лицтењима
и доставља тиху сладост живота о њима14).
Значи, добар је пост. ако је сњим сачувано мирно,.кратко, смирено
расположење нашег духа. Но ђаво често с њим удружује раздражљивост,
гњевљивост, тако.да се од поста често добије више штете, него ли користи. Но
ми требг у посту да будемо мирни, трпећи љу-бављу једаи другог (Еф. 4.7),
знајући да је то Богу пријатно. Ако у нами нема таквих расположења, онда, ма-
кар и у дугу савили. од поста наш врат, или се у вреће-облачили, или пепелом
главе посипали, нема од тога.користи по нас15).
Пост сам по себи, као што напоменусмо, нема ни-какве цене, ако није
везан с другим духовним својствима.Ако је ко небрижљив и у осталим својим
прохтевиманеумерен, онда је сав тај посни труд узалудан. Нерад није сличан
разваљеном и напуштеном дому, који никакву.цену не претставља, и сви га се
уклањају као од стана.змија и шкорпија. О њему се нико не стара, због ње-гове
запуштеностн16). Он је као коњ без господара, на.korа свако јаши коме се
прохте17).
Због тога, који .жели да живи у Христу, мора сестарати о својој души.
А то старање односи · се и на.остале телесне напоре, који су оруђа врлина, јер
се стра-сти рађају од лености. Прекомеран н. пр. сан, узнеми--·pyје страсти у
телу, док их разумно бдење исушује исрце од њих спасава. Значи, хришћанин
мора поред по-Cта прикључити и бдење као једно од оруђа у својојіборби.
Телесно бдење није ништа друго до уздржавањеод спавања. Дуго спавање
удебљује срце. А разумно уздржавање од многог сна га утањује. Ништа није
задушу страшније од лењости. Она гони човека да заборавља свој ум и да се
предаје безбрижности. А она сесама од себе стара да буде, љубопитљива о
свемогућимближим и даљим догађајима и стварима, па тако оставља
заборављењу неиспитану унутрашњост са њеним страстима18). Због тога, који
је у бдењу трудољубив, не самода такве страсти и лењости бдењем истерује, већ
истовремено чисти срце за улазак врлина1'). Самољубиво лако пада у свако зло,
док онај који бди узлеће као птица.
Но није довољно само бденисати. Већ у бдењу не треба водити празне
разговоре, него умом увек мислитио-божјим стварима. Тек ће тако бдење бити
од користи.И као што огањ восак растапа, тако и бдење зле мислии шале2°).
Постоји тако исто унутарње бдење. Оно је најглав-нија ствар у
хришћанству. И она мора. пратити хришћа-нина од почетка до краја. То бдење,
или чување ума,различито се зове. Неки га св. оци називају чувањесрца, или
трезвеност или пажљивост, или мисаоно ћутање,а други. још другојачије. Оно је
будни чувар телесногбдења. и с њима је у узрочној вези. Без првог нема ниовог
другог, и ако су оба ради спољашњег непријатеља.Но ум доцније вежбањем у
бдењу бива главна спона. ипротив унутрашњих страсти маштања. : Сви се Св.
оциу томе слажу, да без њега нема напретка у духовномживоту. И ако човек
води активан живот врлина у.Христу, али без чувања свог ума, он је као
лиснатодрво, али без плода. То је духовни начин за узраставање у Христу.
Бдењем се човек учи увек чувању ума.од излишних жеља и почиње да. га
нагони на удубљење у себе и посматрање Бога21).
Најопаснији непријатељ бдења јесте. празност, смех,шале и брбљање.
Оне одгоне пажњу ума од Бога, чинега расејаним и неспособним за
размишљање о Богу2).Mи се кроз њих поново враћамо, као пас на бљувотину,
жељама ранијег свог живота. За то се бдење и постсматра као почетак подвига
против греха, који је у нама.Скоро сви прилази греха" кроз њих се умањују. И
каошто су ждерање, пијанство и много спавање узрок свакепохоти, тако су и ово
двоје узрок сваке врлине.
А међутим,колико јеслатка та врлина чувањa ума? Њоме. се савест
чисти до потпуне њене блиставости.И она, тако очишћена, изгони изнутра сву
таму греха.ГПосле уклањања таме, а при продужетку тог бдења ума,савест
поново указује оно, што је заборавношћу и не-пажњом било изгубљено. . Осим.
тога, њиме се ум учи.борби с непријатељима и њиховим замкама). Чувањеума
више користи од дела. А распуштеност. иам вишещкоди, него ли угодан телесни
живот. Од телесног спокојства и: угодности: происходи домаћа борба, коју
човекможе прекратити чим напусти угодан живот. Но одpаспојасности
мислиубрзо прелази се у дрскост и остављање Бога24). Услед тога, увек се могу
наћи људи,који имају извесно познање о божанским предметима,стечено за ово
кратко време чувања свог ума. Али сењихово познање равна простом знању о
чулним стварима. Због тога, многи од њих, и поред тог свог зна-Іња ваљају се у
протеклим страстима као свиње у каљужи. Јер су се донекле очистили, па
разленевши се, по-стали су као Саул који је самог себе и околину мучио”5).
Немогуће је ономе, који не чува свој ум од злихмисли да сачува свог
спољашњег човека да не греши.Они који их из срца искорењују, ти не,
испољавају низла дела. с поља. Значи, ако неко разблудно гледа, ње-гово се око
још раније изнутра замрачило и сблудилоу срцу. Такође, ко воли да слуша
срамотне ствари, јоиїих је раније његово ухо чуло у срцу. А узрок је томенаша
лењост и нечување ума26). Онима, који живе плот-ским задовољствима, свако
бдење и напор. око чувањаума је непријатно и одвратно. Међутим, они који
чврстоиду путем Господњим, гнушају се тих задовољстава исеку њихов
приступ, будно чувајући свој ум27). Према томе, ко се стално сећа оне
заповести: сећај се ГосподаБога твога - (Ис. 8.14), тај. ће и свој ум сачувати
одлењости. Нас упропашћује заборављење Бога, обавија-јући нас мраком, и
удаљујући нас од сваког добрав).Збoг тога, који не. уме да иде. дух. путем не.
брине сеCтрастима, јер незна да оне највише заграђују улазу царство Божје. А
онај који чува ум постаје као лађа,koја има доброг крманоша и без страха од
буре бивавођена искусним умом у мирно пристаниште°').. За време.
хлађења. и лењости треба се увек сећати раније ревностии жарких осећања, па
се њима. загрејавати док то хлађење не прође т). Увек то тако бива, дана
малодуиност, сутра храброст, Данас туга, а сутра одједном одушевљење. Овог
тренутка бунт страсти, а , идућегБожја : помоћ и њихово пресецање. Нико није
никадакао што је био јуче, нити је као што ће бити сутра. Но свагдашње бдење и
чување ума одолева свима тим тешкоћама з').
Демон мути и колеба срце, као кад море избацујевале на обалу, или кад
нас неко уведе из дневне светлост и одједном у ноћну таму. У том погледу,.
снами се исто дешава као и са стањем атмосфере преко дана.Oна је час јасна и
пријатна, сунчена и светла, а час,при налету облака, мрачна. Затим се опет
расветљује иопет наизменично. замрачује. И ми тако. Час смо светлии радосни,
пуни благих мисли. А час смо мрачни инапуштени, и то све у току једног
даназ2).
Настаје питање,. на који се начин може сачувати бдење чување ума? Јер
се оно састоји не само из телесног бденисања од много спавања, већ и. од
сталног стражeња yмa.
Св. Максим Исповедник каже да се оно чува потпуним заборављањем
земаљских брига и свакодневним поучавањем у св. Писму. Јер. оно доводи
страх Божји,а он бдење. Тада душа може да види- замке наших лукавих
непријатеља, и да се ум учи тој трезвености, којује наредио сам апостол: будите
трезни и пазите, јер супарник ваш ђаво, као лав ричући ходи и тражи ког да
прогута (I. П. 5. 8).зз).
Због тога, као што се дрво суши, кад му се срж повреди, тако се и
духовни живот суши. када зле мисли уђу у срце. Зато бди сваку минуту, јер
непријатељ не спава. И као што со услађује хлеб и сваку храну, чува.месо од
трулежа, тако и бдење.. умножава сладост у-cрцу, гонећи смрад рђавих мисли
з4).
И тако, браћо, не може много спавати онај, који хоће да никад не буде
рањен. Но једно из двога је неизбежно. Или спавати, те пасти и погинути, или
увекна стражи стојати, с наоружаним. умом, по угледу на нашег непријатеља, те
бива сиашенз5).

ТЕЛЕСНИ ТРУД

,,И да радите својим рукама, као што вам.

заповедисмо (1. сол. 4. 11).
Сваки који иде духовним путем мора знати, да ће,.узимајући на, себе
непријатност телесног труда, бити.награђен у будућем царству, јер је телесни
труд једно од оруђа врлине. Лишавање телесних. ; удобности није-ништа друго,
до умртвљавање свога тела ради духа1)。
Док се човек налази у телесном трудољубљу, дотле.он још не види. славу
истинитог . самоудубљивања. . Но.кад човек телесним радом очисти своја
осећања и онда.се.ослободе од страсти, тада истинито удубљивање
у:посматрање. божанских нредмета, открива .уму своје лепоте. Значи мада'
телесни труд чува човека од непријатеља, ипак га он не сједињује с Богом, веh
се то достиже истинитим посматрањем Бога. Вредност је његова у томе, што
помаже уздржљивост, кроз коју се од:страсти ослобађамо2). Телесни труд
нарочито спасава човека од духа чамотиње. Или како , апост. Павле
препоручује: молим Вас. браћо, да гледате свој посао ида радите својим рукама,
као .што вам. заповедисмо (I.Сол: 4. 11).Тиме се отсеца свака могућност
ленствовању..И тако, онај који се не труди и да не једе, јер хриш-ћанска
заједница не трпи такве. Апостол захтева да сеод таквих клонимо и отсецамо,
као заражене празношћу,.како се неби та болест - ништа нерадити - пренела ина
остале чланове заједнице (2. Сол. З. б; І. кор. 9. 14).Апостоли су сами давали
пример за то, радивши- својим рукама, и нигде не једоше бадава хлебз). Отуда
се, ни.ми не можемо одрицати од телесног труда, ма које врсте.Као што
пшеница из єемље, тако и од њих произраста.духовна радост и искуство у
добру. Не треба да лажним.умовањем изопачујемо и. отклањамо захтеве
савести, јернам она саветује .оно што 'је. . спасоносно и показује учему нам је
дужност. Она указује на пример Господа,.апостола. и свих осталих' св. отаца').
Једном су запитали оца Агатона, шта је веће, телесни труд, или чување,
ума? Он је одговорио :човeкје сличан дрвету, телесни труд је лишће, а чување
срца- плод. Нама је . потребно и једно и друго. Јер једно без другог не вреди5).
Иди мраву, о ленивче“ (Приче 66) и научи се одњега трудољубивости.
Но не заборави, да она није Богу потребна, већ он благосиља рад и труд твој
богатом.благодаћу, као свог. слуге6).. Зато сваки, по мери својих сила, нека себе
ма у чему телесном утврди. А Бor ћe примити не само приносе, но и најмање.
Он ће-примати чак и оног, који у Његово име, однесе чашу воде жедноме, ако
већ није.ништа више могао да учини.И то ће бити као оне две лепе удовице,
веће неголи многи труд и других, али из сујете7).

ПОСЛУШНОСТ

Са сваком понизношћу, и кротошћу, стр-

пљењем, трпећи један другог у љубави. Свака
горчина и гнев, и хула, и љутина и вика, да
се узму од вас са сваком пакошћу. А будите-.
један другом благи, милостиви,праштајући..
један другоме, као.. што је и Бог у Христу
 oпростио вами (Еф. 4, 2, 31, 32).

Они који су се олењили за извршивање врлина, могу најлакше то своје

мутно омрачење одагнати, ако с вером, не размишљајући, у свему буду
послушни. Послу-шност је животворан. и' многосастављен лек врлина за.оне,
који га пију, и нож, који одједном оперише и ранечисти. Који у вери и простоти
тим ножем дејствује, од-.једном је.отсекао све страсти и смело може носити на-
Зив хришћанина2). Јер се .смиреност рађа из послушностиуколико је она
искрена. А она., је царица свих хришћан-.ских врлина. И. ако послушност туђој
вољи не буде-здрава, то ни остале врлине нису чисте. Она. је компас.за
правилан живот у Христу. И св. оци на њу највећупажњу обраћају. Њу сравњују
са исповедништвом. Јер:'као што је корен. свих зала. гордост, тако је корен
свих..врлина смирена послушностз).
Сам Господ био је послушан. оцу до крсне, смрти.(Фил. 2.8). Због тога,
ко је. његов следбеник и жели ус--пешну борбу с ђаволом, мора пре свих
осталих показати.ревност баш за ту врлину*). Отуда се подвиг послушност
утврђује на самоодрицању и од самог. себе, и одсвоје воље, и ·од свог суда о ма
којој ствари Као што се животиње повинују човеку, тако сe и ми морамо-
потчињавати ,ближњему ради Бога г), јер је то једини начин да поново дођемо
до своје обновљене природе због које је Христос сам Себе понизио°).
Значи, ми се морамо стално вежбати у отсецању наше воље, јер,
настојавање на својој вољи, ништи све врлине. Чије су мисли благе, тај своју
вољу отсеца кротошћу, бојећи се спора као змије. Ти спорови и диску-сшје
унакажују сву душевну унутрашњост, чинећи је мра-чном. За њима се одмах
нижу њихове последице: нетрпељивост и сујета, т. ј. баш оне страсти које су
предлицем Божјим најодвратније').
Према томе, ту смирену послушност морамо иматиу свима : невољама: и
кад нас неко понижава, и кад наско клевета, и кад нас ко неправедно мучи. Ипак
се оде никако не смемо растати8). Не допуштајте себи оно нашто ће се ближњи
спотакнути и избећићете често не-пријатности. Него нека се сваки стара да буде
и радионо,што није штетно по ближњег. Реч ваша нека је увек сољу благодати
растворена (Кол. 4.6). Да не буде груба, тешка, горда, саркастична, злобна или
сујетна.Нити пак зазорна, брбљива, празна или спорљива. Некбуде мирна,
уступчива, скрушена, тако да свима послужина спасење и узајамну корист').
Cв,Aнтоније Beлики каже; од ближњега је животи смрт. Ако
придобијемо ближњег, придобили смо Бога.-А ако га саблазнимо, онда грешимо
против Христа1о).Због тога, никад не треба завидити другом некоме, когасмо
сматрали за најгорег и најпрезренијег, како у врлинама преуспева, Јер Бог
милује кога хоће, а Дух његов.ходи. где хоће. Многи, остаревши већ у гресима и
без-честним страстима, поново се благодаћу Божјом рађају·и. бивају духом
нежни и младенци. И душа таквих, раније огрубела сад лако гледа на ствари
овог света, добивши иростодушност и безразличност пошто им je Бог оздравио
ум.
С друге стране, ако нам ко год пакости. чини, треба увек да га сматрамо
као свог лекара, кога нам је. Христос упутио и да му за ту пакост благодаримо.
Јер aко се ми осетимо уједени том пакошћу, онда значи да смо болeсни и да нам
такав лекар стварно треба. А ако такве пакости одговарамо paвном мером нa
пaкост., пакошћу, на злобу злобом, и. т. д., онда се ми несумњиво противимо
Христу, То' је исто, као кад би неко Христу одговорио: нећу да ме ти лечиш. Не
примaм Твоје лекове. Хоћу да у мојим ранама изгнијем. И нећу.да знем ништа за
Господа. И ко је Он, да бих слушао глас Његов. (Ис. 5.2)! Но онај,, који слуша
његов тлас,.тај мора и најгорчији`лек, иако с муком, да испије и да ипак
благодари12).
Исто се тако противи. послушности и узајамном помагању, кад је ко
радознао за туђе. грехе и према:неком због њих подозрив. Такав. не само што се
не. налази у покајничком. ставу услед својих грехова, већ директно омета своје
спасење, негледајући унутра у себе1в).
Тако исто, говорење иза леђа, кад неко о своме.ближњем, бајаги што га то
боли, шапуће о њему нешто-ружно. Истинити је друг онај, који за време нечијег
искушења, зтједно с њим, не бринући се и не збуњујући,преноси их као своја
лична: и невоље, и штете и т. д.4).Хришћани се не одвраћају и не осуђују оног
ко греши,већ се жалосте, саветују, теше, лече, као ма који болесни члан тела15).
 А, ако човек гледа на ближњег као на непријатеља,.онда му он може зло
враћати, не само делом већ и по-.гледом, мимиком, држањем тела и т. д. Неко, и
ако неда:.да .се то споља ма по чему примети његово зло, крије.га у души. И
мада се не свети, ипак се у души радује,.кад се ближњем несрећа деси. Те. и
многе друге. форме-зла налазе се код човека, кад се против истог не бори.Али
се сва та зла лече послушношћу и узајамним опраштањем.
Као што тело жутичавих сваку храну коју нримају претварају у себи у
рђаве сокове, па ма храна била икорисна, тако и душа, која има рђав карактер,
добија.штету од сваке ствари коју сусретне, па ма она била и.добра. И обрнуто,
ко има добру нарав, сличан је телуса добвим соковима, које, машта да поједе
претвара усеби у добре сокове.,Такав од сваке ствари, ма и штетне.добија
корист и због · ње не квари своје добро распо-ложење.16).
Значи, не понижавај никог, ма и најгорег по свомживоту. Ако ниси
миротворац, бар немој бити љубитељ.
Meтeжa·N нepaдa.Ако не. можеш затворити уста, која осуђују ближњег, бар се
можеш од таквог уклонити.: Знај, ако из тебе изиђе ватра и другог опржи, . Бог
ће.од тебе искати душу ·његову. И ако ниси ти ватру пот-палио, али се њоме
наслађујеш, и мада знаш да шкоди и ближњему, на суду ћеш бити у броју
потпаљачевих' саучесникз17). Простота и искреност, узајамна љубав и у. свему
радост, то су: знаци' искрене послушности и уза-јамног помагања.
И тако, један. другог : побуђујете на послушносз,yзајамно добро
Помажите : друг другу, као деца Христова и уди Његови. (I.Л. 12. 22). Будимо
усрдни у труду. И ако код неког . опазимо, неку, изузетну врлину -тихост,
скромност, послушност или што друго разбудимо благу тежњу у себи да и
ми`будемо такви.. Од«тога.ће се с нама породити савез мира и расположењеза
духовну љубав. Први последњим · силни немоћним,.узрасли' - почетницима -
пружајте ,руке, дижите их-духовно да се тако сви спасемо. Нико да не .буде
учмао,нико духом да не пада. Друг друга тешимо. И Господ Исус Христос, нада
очајних, подршка палих лекар болних,.пожуриће сваком од нас и понети нас као
своје овце на своме рамену18).
 МОГУЋИ НЕГАТИВНИ РЕЗУЛТАТИ,
СПОЉАШЊЕГ НАЧИНА БОРБЕ

Пазите,да правду своју не чините , пред

људима да вас они виде. Кад дакле чиниш
милостињу не труби пред собом, као што
чинe лицeмepи по зборницама и по улицама
да их хвале људи. Заиста вам кажем, при-
мили су плату, своју“. (Мт. 6. 1-2).
Од свих људи на свету најјаднији су они, који су ..се одрeкли свeта и
њeгових наслада, разапели ce и,.уместо светских угодности, нису у себи
добили божанско умирење. Другим речима,: ако нeко који се одрeкаоcBeTa He
oсeти,по своме унутарњемчовеку, у својојдуши насладу, тај није ни требао
остављати свет. Или,ако уместо пређашњег плотског општења и радости овог
света,Hе позна небесно општење и не осети у себи радост духа и утеху
благодати, тај је узалуд примио Ha ceбe jарам новог живота. Једном речју, ако
уместо привремених наслада, не добије још сад у својојдуши, пожељно,
нераспадљиво услађивање, такав човекје као овлажена со, беднији од свих
других. Јер се та-кав лишио и садашњег, а није божанско наследио, нитије по.
свом унутарњем човеку познао дејство Св. Духа.Такво празно душевно стање
бива код оних људи,који. ступају у Христов. живот, надајући се на своје.личие
силе, не допуштаіући могућност, да им је потребно-садејство и благодат Духа
Светог. , Такви су људи непотребни у Божјем царству. И као такви, они не могу
ни осетити росу благодати и радост истинитог живота y Xpиcтy2).
Код таквих је људи истицање врлина само разлогда их људи поштују. И
сујетна гордост је једини плодод њиховог достижења. Они имају само привидан
изглед-благочетивости, а стварно с лукавством раде Богу, примајући од људи
поштовање, иако пред Богом сасвимдругоја чије. изгледају (2 Тим. 3. 5). Људи
их. сматрајуза девичнике и непорочне, а ови се унутра стално усеби наслађају
нечистоћом приражења блудних помисли. Сав циљ коме они теже јесте похвала,
и' почаст међу. људима, док је њихова праведност. привидна по спо-. љашњем
човеку, као посве споља исправан. Но таквимћe фарисејима Господ у своје
време скинути њихов спо-. љашњи вео и објавити њихову унутарњу голотињу,
икао све, који само пред људима показују. благочестив.лик и живот, одагнаће их,
од себе као сујетне2).
Такви су,људи слични јуродивим девојкама, које су своје спољашне
девичанство сачувале, и поред тога имале нешто мало јеле ја у својим
светионицама те биле:причаснице , некојих врлина и спољашње исправности.
Услед тога су њихови светилници донегда горели. Но услед нерада, лености и
незнања нису хтеле да се постарају и за свог унутарњег човека. Нису се борили
за духовни живот, већ су пустиле да се њихове мисли расаде масом других
порочних помисли. Зато су оне сав свој спољашњи благочестиви и целомудрени
живот-продавале за сујету и, похвалу. Тиме су оне биле потпуно задовољне И
због тога ће морати као посве нечисте,да буду одагнате з).
 Ta сујета, или угађање људима има много форми.Свима им је мати
неверје. А за њом иду, завист, мржња,ласкање, свађа, лицемерство, лаж,
претварање и т. дно, најгоре је од свега то, што многи то похваљују као.добро, а
штету од њих сакривају. Таки превртљивци,учећи другога, себе хвале. На суду
учествују не да биправилно судили, већ да би себе осветили. Клевећу не-
износећи имена, да би своју клетву сакрили. Моле бе-сребренике да им кажу
шта им недостаје, а после их.руже као да су њин новац тражили. Пред
искуснима.смирени су, те лове похвалу и од једних и од других.Властодржце,
кад нису ту, осуђују. А кад су ту, у очи:их хвале. Кад неко похвали људе од
врлина, негодује.и прекида говор. “ Смиреног “исмејава,- простодушног по-
нижава. И следи за учитељима да би их корео. На врлине својих оближњих не
обраћа пажњу, а погрешке-добро памти.
Укратко, човекоугодник 'на сваки' начин робује личностима,
покушавајући да сакрије своја зла дела, рас-питујући се о туђим. Такви су увек
људи који се задржавају само на спољашњим врлинама, чувајући свог спољњег
човека.
Због тога, онај који извршава законе само споља-.шњим начином живота,
тај се само ослобађа од последица јавног греха, док унутарње зло остаје. у
њему*).Отуда се често многи хваљени за некоју своју врлину,.услађује тиме и
мисле, да је та сладост сујете оно уте-шење, које се добија благодаћу Духа
Светог. Такви се.Обично узносе над ленијим од себе.
Услед тога, кад ум заборави на циљ благочести-вости, тада јавна
добродетељ бива некорисна5). Такве,који очекују награду од људи, сваки ветар
повија. Ако га ко год хвали, он се шепури. Када га не слушају, раздражује се Кад
у задовољству пирује, похотљив је. Кад.je у оскудици, плаче. Кад нешто зна,
хвалисавац је. Каднезна, прави се као да зна. Кад је богат, кочопери се,.а
сиромашан- лицемери. Кад се наједе, дрзак је, а кадпости, сујетан. Са оним који
га кори, свађа се*). Пред.људима сами себе називају. грешницима, а на делу не-
показују да се осећају да су као такви. Грешник никогне кори, не свађа се, не
сматра себе за најпаметнијег..
А ти, бајаги грешник, па кориш другог и осуђујеш бли-жњег'). Такве људе као
истините лицемере, Христос јенајвише корео, јер они нису ни нашта
употребљиви.Такви увек само себе хвале: ја сам ово учинио, ја, сам'ово рекао и
т. д. Као гробови. окречени и као слугекоје су се направили господари;
заборављајући на заповести Вишњега. Они су као вуци. Циљајући да бли-жњем
нашкоде, обично се претварају. да. су, истинити другови и овчијом кожом
сакривају зле. умисли. Такви,ако сусретну у свом животу простосрдачног
човека, илима шта у том погледу речено, хватају, прождиру и. за-.тим
безбројним унижењима обасипају те исте људев). И све то раде само да су на
површини и да се о њима говори').
Према томе, није само нечистоћа кад се човек прља блудним мислима,
већ исто тако, кад се неко узносисвојим исправним свакодневним понашањем и
надима севрлинама. Исто тако, кад неко, много, мисли о, својојпремудрости и
познању Бога, те осуђује оне који из-гледају безбрижни и нерадници'°).
И тако, од самог почетка. одрицања преставши др-жати се светских
обичаја, ми морамо на сваки начин.гледати, да. оцмах усвојимо духовно стање.
Иначе ћемо,прекративши по спољњем човеку насладе, почети о себимаштати
као да смо достигли савршенство.. Самим тим,ми ћемо се олењити и застати на
средини између плотии духа, нити ћемо  доспети до духовног савршенства;нити
ћемо се пак моћи вратити. натраг, него гледати усвом спољашњем човеку. свој
циљ. Но, све такве млаке људе Господ ће избљувати из својих уста11).

УНУТАЊА БОРБА

Једном смо били напоменули да је човечја природатако створена, да и

онај који се налази на дну греховне,тиње може да се врати и буде добар. Тако
исто и онај,који је везан Духом Светим, може на зло да се обрати.И они који су
окусили благодат па је напустили, rасесе и бивају још гори него ли док је нису
познали').Значи, један и исти извор не може истовремено изли-вати и мирисна
струјања небесних. мисли, и смутљиве.

Смиреност заузима међу добродетељима оно место,'које“има

самољубље међу страстима.' Због тога је неопходно прé прелаза на објашњење
борбе са поједи-начним страстима, објаснити смисао и значај смирености.
Смиреност је одежда Божанства. ' У њу' се обукла оваплоћена Реч. И
њоме је с нами беседовао Он у телунашем. Смиреност је сакрила Његову
величанствености славу, да не би ствар била спржена, угледавши Ѓа.Jeр
створења Божја не би могла гледати на Христа даније примио на Себе један део
твари и тако отпочео с'нами говорити. Отуда, сваки који се, облачи у смире-
ност, облачи се' у ризу' Христа. Јер Христос жели да' сесваки обуче по свом
унутарњем човеку 'онако, . како Гаје гледала свеколика његова ствар на земљи').
Смиреност је због тога као нека. тајанствена сила,која се благодаћу'
радује најсавршенијима, јер она усеби садржи све врлине. Њоме се човек
узвишује саземље на небо, као: што се. гордошћу пада с неба на земљу.
Смиреност се састоји у томе, да човек сматра себе. за најгрешније биће
на земљи, и да мисли, да он ништа доброг пред Богом . не чини). Она спасава
човека. Од свих 'зала и ко њу има, има све'о Христу. Јер смиреност не види зла,
и зато. може да се од зла сачува, каоLшто и дете не внди зла у нама, већ свакоме
трчи, такода смо принуђени да своје зло' сакривамо пред њим.Онај који је
благодаћу Божјом постао. смирен, стварно осећа као најнедостојнији међу
свима људима. И што-се више смирује, све више себи изгледа да ништа незна,и
да није ништа. А онај човек који у себи нема смире-ности, макар и чуда чинио и
мртве васкрсавао, само јеуображен и у њему нема. хришћанског печата. Због
тога се прави. хришћани морају . старати да , ни јавнуиблудницу. не осуђују,
нити грешнике, већ на . . све дапростодушно гледају с чистим оком, као да је то
код њих потпуно природно. Тада они неће никог. ни осудити,ни унизити, нити
се одвраћати и људе разликоватиз).И кад виде неког врло пониженог, неће му
додавати. И свог понижења, сећајући се да је Христос био баш онда
најузвишенији, кад га је маса пљувала и викала: ,,Распнита“! И ако се бог
показао тако смирен, шта је остало тек за нас, који. смо по својој природи
ништавни?!- Према томе, смиреност нема моћи да ма о коме , каже нешторђаво,
нити има очи које могу видети код неког недостатке, нити уши, које могу чути
нешто некорисно по.њих. Оне виде само, своје грехе' и према свима је.
тиха,.мирна и благотворна. И што је најглавније, смиреноме.Бог открива његове
грехе, па се он стално њима занима, плаче, тугује, тако да он сам себе увек
сматра за најгорега.
Таквог људи ни у ком случају немогу да увреде, јер.се он сам сматра
горим него што му то други могуизрећи. Тако он пролази увек далеко од свих,
мрежа самољубља. Код смиреног је стално на језику: опростими. И ко то има,
на њега мора она сићи. И онај којије има увек' узима кривицу свог ближњег на
себе, као.члана једног истог тела+).
Смирени прима оног који га кори као Божијег посланика, да би кроз њега
с тачношћу расмотрио своје унутарње помисли и исправљао се. Ми често не
знамо ни све наше спољашње недостатке, а камо ли унутарње.Због тога се
веома плашимо од несреће које нас постигну. А међутим, Господ шаље те
невоље ради нашекористи, јер се кроз њих чесго испољавају наше сакри-вене
зле жеље. И по њиховом изгнању Бог нам дарује.истинску смиреност. Затим нас
избавља од сујетних уз-дизања, потпуно нам откривајући и најмање зло у
нами.И aко ми настала искушења не пренесемо с вером. иблагодарношћу, онда
не можемо ни сазнати зло које је-у нами5). Њима се човек најбоље лечи од
самооправдања.и учи смирености.
Како се смиреност у главном тиме одликује штолечи свако зло, то се она
не може, тако лако добити..Многи људи имају по неко дејство неких врлина,
алимирисну смиреност скоро нико. Па ипак има много на-.чина којима се она
постиже. Највише њој приближује.стално осећање својих грехова. Или кад неко
стално има на уму неку лепу особину свог ближњег, која би.га побудила на
узраставање и код њега. Или кад се сећамо смрти. Или најзад, сећајући се увек
Божанске милости према нама°).
Сама смиреност може имати двојак изглед. Први:
се. састоји у томе, кад неко сматра свог ближњег- разумнијим и бољим . од
себе. Она је уз оне који се налази у средњем узрасту. А друга, кад се євако
добро,које се учини, приписује Богу. Она је опет код оних,кOд којих је благодат
Божја. Савршена се смиренострађа у многоплодности у осталим врлинама, као
што семногородно дрво савије' на земљу Од својих многих.плодова..
Као што н.пр. лимуново дрво неможе' да рађа, док.се о његову грану не
обеси камен да је савије, те такопочне рађати; тако и душа, тек када се
смиреношћу са-:вије, даје плодове и све се више смирује. Највише по-·стаје од
страха Божја, или из љубави према Њему ирадости') Па ипак, смиреност
неможе нико. речима из-разити нити се она упознаје. без огледа. Само је пут
доње познат. Он лежи у телесном трудољубљу и сматрањемсебе за ништака*).
Истинска смиреност нити говори речи,Hити на себе узима изглед смирености,
нити себе унижује смиреношћу. Она је благодат одозго').
Према томе, смирeност није у савијеном врату, дугим косама, прљавим
мантијама, у чему многи виде. су-штину ове врлине1о), већ је она у
скрушености срца и·смирености духа11). Јер се истина не карактерише лицима,
спољним изгледом и речима. У њима Бог не почива,Beћ y скрушеним срцима,
смиреним духовима и душам богопознањем просвећених. Бог не гледа на
спољашност што чинимо, или говоримо, већ на душевно расположење и циљ
због кога ми тако радимо и говоримо.
Смиреност прониче сву душу. И као неки тешки камен гњави и
притискује сваку злу помисао у срцу докје не скруши. И кад се човек у њој
налази, тада се од њега одузме свака висока реч. Јер, простота његове душе не
уме да високо мудрује12) Због тешког доступа-смирености, она се с правом
сматра за највећу врлину.У коме се она укорени, кроз покајање, молитву и уздр-
жавање, таквог она одмах ослобађа од свих страсти,.срце сузама чисти и човека
пуни радошћу Духа Светога. И уколико се више удубљује у дубину Духа,
утолико се све више смирује. А од тога расте мера познања своје немоћи, те се
љубав према Богу и ближњем увеличава.
И тако, уместо обуће, узми смиреност и у Њој увек ходи, Јер се у њој
нећеш никад осетити да си да-леко од- земље.И њу, као чврсту ограду, нико ти
не-може од непријатеља уграбити. Зато ако желиш победу.над демонима,
побегни у ограду. смирености. Немој је.оставити и неће те нико никад уловити. 
И' ако си на.такав подвиг готов, онда .заједно с Давидом реци: .Готово је срце
моје Боже, готово је срце моје“ (Пс. 108, 2)1з).

САМОЉУБЉЕ
Пoчeтaк је свих страсти самољубље - а. Њихов завршетак гордост.
Самољубље је неразумна и прекомерна љубав према себи. Она рађа све страсне
помисли.Од њега су и три најглавнија помисла пожељног дела:наше душе;
помисао угађања трбуху, среброљубља и сујетности. Јер н. пр. од угађања
трбуху рађа се блуд.Од среброљубља - љубав к стицању богатства. Од сујете се
рађa гордост. Остале страсти су све последица ових првих трију, као н. пр. гнев,
лењост, злоба,чамотиња, завист, клевета и т. д. Ове страсти везују-ум
материјалним предметима и вуку га земљи, као и обешен камен о врат.1).
Самољубље изгони сећање на Бога, из човечјеrума, а већ самим тим,
остале се страстиусељавају унас. Због тога, ко што воли, тај воли да. буде
стално ублизини свог вољеног предмета. Отуда, самољубиви не.воле ни. да чује
о Богу, већ само оно што годи његовом самољубљу*). И сам сатана, када је
кушао Господа.у пустињи, кушао га је самољубљем, разделивши га натри дела:
на трбух (понуда ' хлеба), на среброљубље(обећање поклона целог. света) и на
сујету (да ће се.све њему поклонити).
Душу ништа тако не разлабљује и не одводи не--марности, као
самољубље. Оно обично саветује да чо--век претпостави телесну угодност
труду врлине. Оносматра да је паметније и разумније не преоптеретити;се
својевољним трудом, те одузима човеку сваку вољуи расположење за подвигз).
Та жалост, према плоти често је препрека за узраставање и оних који
су ревносни. Такве обично плаши уздpжавања,поста и т. д. тако да се многи
одричу од даљих напора*).Самољубље и плотско мудровање одваја људе
једноод другог. Тумачећи неправилно закон, оно' расеца људе на многе јединке и
уневши у“њихова срца 'жестокост,наоружава једне против других, и ако су сви
створени са истом природом. Отуда, сваки онај, који успе да код неког уништи
такво расположење, он тога поново враћа.природи и истовремено га Богу
приближује, као његову прилику 5). Значи, самољубље је исто тако страховити
отров, као што су, најјачи отрови василиска и аспиде, јер оно и анђеле збуњује с
небеса. И њега једино лечи смиреност, као његов противотров*).

УГАЂАЊЕ ТРБУХУ
,Јер многи ходе.... којима је Бог трбух и
слава у сраму његову* (Фил. 18-19).
Уraђање трбуху има две форме. Прва, кад човек тражи пријатну и укусну
храну, а не захтева да је буде много. Друга, кад човек не разликује храну од
укусности, већ само жели да се наждере, без обзира на квалитет. Првој форми
подлеже облапорни, а другој ждероње (гурмани). Ко прима на себе
испосништво тај мора избегавати обе форме, јер се њима не задовољавају
телесне потребе, већ страст, као и све друге страсти).
У борби с том страшћу помисао угађања трбуху обично човеку саветује
још у самом почетку да се одрекне испосништва, предочавајући му разне
болести,које се од њега добијају, као водена, јетре, слезине, или неке друге. Уз
то, као припомоћ томе напомињању обично и сама околина уме да наведе
примере болести,које се добивају од уздржавања. Но ако се човек чврсто решио
на духовни. живот и почео без обзира на све то - да ходи тим путем - ђаво му
онда обично сугерише мисао о крајњем испосништву, само са мало хлеба и
воде. Уз то му наводи примере из историје хришћанства. Ако се подвижник
превари и послуша тај лукави савет, онда ће он обавезно пропасти. Јер му тело
неће моћи издржати буквално гладовање те ће се морати вратити натраг, још
гори него што је пре био. Утом погледу најбоље је узети као пример ап. Павла.
Он је скоро цео ондашњи свет оптрчао, непрестано се трудио и радио и дању и
ноћу, па ипак стално постио2).
При укроћивању ове страсти најбоље је ићи постепено. Прво из
јеловника избацити мрсну храну. Затим ону, која, распаљује и најзад која
услађује док се не дође тако до потпуно лаке хране“).
Но, ма какву храну човек да употребљава, од сваке се стварају семена
похотљивости. Чак и од самог хлеба,ако га човек прекомерно једе, исто тако
може добивати снагу за блудништво, као и од друге врсте хране.Содомљани су
блудничили због тога, што су се искључиво хлебом преједали те су од тога
похотствовали (Јез. 11.49).Јер хлеб човјече срце крепи. И ако се само од хлеба
развија тако блудна страст, онда шта је тек остало одосталог изобиља мрсне
хране, коју једу и стари и млади?!
Свети оци су одредили, да је мера борбе против трбушних страсти
савест сваког човека понаособ. Ноизбор хране мора се кретати од хлеба и воде,
па све до извесне мере биљне хране, највише двапут дневно,и то не до ситости.
То је потребно, да би могли наше срце умекшати, како би ум добио лакоћу и
могућност да се стално бави небесним предметима4).
У тој борби није довољно постити већ и од многог спавања се
уздржавати. Јер дуго спавање води блуду, пошто се тело лењи и разлежава. Ко
од нас није осетио, кад ујутру дуже остане лежећи, распаљеност пути? Отуда су
Св. оци одредили, као меру сна коју свако може издржати - шест часова.
Ho та спољна сретства, на којима смо се раније више задржавали, без
унутарњег душевног бдења невреде, јер пролазна плот није храм. Духа Светог,
већ чисто срце је Његова обитељ. Кад пости спољашњи човек, мора се чувати и
унутарњи човек од искушења, јер је боље јести о Господу и благодарити Га,
него ли нејести и осуђивати оне, који једу и благодаре Господа5).Значи, ако се
постник љути, клевета, исмејава, каква је онда корист од поста?. А ако је
скрушен, тих и миран,онда и пост долази као још једно више срество за
појачање тих врлина. Зато, пазите да ваша срца не отежају ждерањем и
пијанством (Л. 21. 34). Али уз то: ,,Обучавајте се у благочестивости“ (I Тим. 4.
7. 8).
 На такав начин, као што мртав непријатељ више не производи страх,
тако ни умртвљено тело неће узнемиравати више душу. Али ће угашени огањ
поново букнути, ако му се принесу сухе гранчице. И загасла похот, поново
оживи од преједања, јер угађање трбуху и сладострасна кретања најближи су
сродници. И сама природа, желећи показати њихово сродство, поставила је
оруђе спајања испод трбуха, да би близином показала њихову везу.
Но ова страст не производи само похотљивост и поспаност. Исто тако,
услед ње нестаје уздржљивости,:спокојства, трпљења. и др. врлина6). Зaтo
свако моpa знати-да је угађање трбуху једини узрок нашег дављења у жару
похотљивости и нестанка врлина. Ако човека силно вуче помисао на јело, онда
нека за то време држи на уму сећање смрти. Или, нека себи представи смрад
који се добија од сваког јела и помисао ће побећи. Осим тога, анализирајући
прво стање осећања, страст ће се разломити и човек од ње ослободити').
И тако,не будите као они који себе хране као на заклање. Који трбуху
служи, њему је трбух Бог и слава у сраму његовом. Престави себи кога : год од
оних са трбусима и загледни какви су по души и телу. Зар би ти то желео? Зар је
то достојно подражавања? Разуме се нe. Напротив, достојно је сваке
одвратности и презрења.Tи ce задовољи скромним задовољавањем потребне
исхране, без меса и пића. Не труди се тело да испуниш већ душу испуни
плодовима св. Духа - миром, љубављу,надом, вером и молитвом. И то нек ти
буде о Христу Исyсу свагдашња наслада8).

БЛУД

Прељубе твоје, рзање твоје, срамотна

курварства твоја по хумовима, по пољима,
гадове твоје видео сам* (Ис. 13. 27).
.Јер је ово воља Божја, светост ваша да
 се чувате од курварства. И, сваки од вас да
зна држати суд свој у светињи и у части"
(1. Сол. 4. 3-4).

Угађање трбуху је матер блуда. И ко трбух набија,а обећава да ће бити

целомудрен, тај је сличан ономе што тврди, да ће сламом зауставити силу
ватре. Kао што се стуб опире на своју основу, тако и блуд на преситост1).
Блуд је двојак: телесни и духовни.Унутарњи је блуд наслађивање у срцу
разним блудним , помислима,које распаљују машту. И који се на такав начин
изнутра.у срцу наслађују, не мање блудниче од оних, који телом себе прљају. Јер
бесплотна душа, ступајући у општење са унутарњом змијом лукавим ружно
блудодејствује пред Богом, Сваки који на жену погледа са жељом, већ је
прељубу учинио у срцу своме. (Мт. 5.28)*).
Често пута потпуно изненада на човека наскочи похотљив помисао и
цела плот задрхти од страсног мучења, и ако пре тога ничим није дат повод за
похот.Некад се опет, у души рађа, па прелази у тело, а не кад из тела., прелази у
душу3). Некад се дуже време.беспрекидно налази у целом нашем бићу, тако да
човек просто долази до очајања. Некад се човек у сну искушава, па после и по
дану о том истом машта. Некад јој и најмањи спољни повод служи као потпала,
и ако то не мора бити женски лик. Тако човеку: послужи као предмет
распаљивања и најмања стварчица, која га ма чиме може довести у везу с том
страшћу. Такви путеви уласка унас похотљивости просто су неизбројни. Али се
они углавном своде на четири врсте.
Блуд јача од изобиља хране, многог излежавања,смеха и празности и
од улепшавєња тела*). Но кретање те страсти увек је тројако. Прво је кретање
природно јестествено, прирођено, које само од себе нема ничег грешног. Оно се
,дешава без душевне сагласности,.те само јавља своје присуство у нама. Друго –
кретање тела произлази од обиља хране и напајања тела. Од тога се крв загрева
и кипи, подиже се плотска борба, која душу склања на нечистоћу плоти. Отуда
онај савет: пазите, да срца ваша не отежају ждерањем и пијанством.И најзад
трећем су кретању узрок демони, који. из зависти и злобе искушавају
подвижника и свлаче га с његове чистоте5).
Знајући све то, човек увек може знати откуда то,да он некад гледа
на све блудно. Отуда, ако се нечија душа страсно лепи за лепа тела, те је мисли
због тога.тиранишу, онда не треба: мислити да су та лепа тела: била узрок
таквих страстних кретања. Узрок је сакривен у самом човеку, који, - као магнет
гвожђа – привлачи себи штету од тих лица, услед свог унутрашњег пред-
расположења и страсне навике. Као што неки н. пр.пате од морске болести, не
због својства за ту болест самог мора, већ због неких унутарњих
предиспозиција;.тако и душа, не због лепих лица, већ због унутарњег
располежења осећа бучења страсти. Отуда, сагласно свом унутарњем
расположењу, сваки другојачије посматра неку:твар. Кад су умне претставе код
човека у његовом природном стању, онда он разумно појима ствар, њихову
суштину и кретање и све види у Њиховом, природном безгрешном стању, као
што их врло добрим Бог створио.А кад му снаге бивају узнемирене
неприродним дејстима,.онда ум замрачено гледа, услед страсти које њиме тад
владају*).
Према томе, нису грешне природне кретње у намитог осећања, јер су
нам оне дане с благословом рађања деце. Али је грешно кад човек тим
осећањем злоупотpебљује. Од тога онда душа болује, јер почиње изнутра:да
бива сластољубива7). Отуда, ако је човеку немогуће да се уздржава, боље је
узети себи закониту жену и с њом живети и као свој лични сасуд држати је у
светињи. Од туђих се мора уздржавати, јер је то потпуно могуће, само ако се
човек причува неумесних општења с њима и не услађује блудним. знацима,
речима и покретима тела8). Jep иначe човeк моpa нeвољно да се распаљује и
тим замрачује пожељни део душе, а од овога и разумни 9).
На такав начин, страсне помисли могу деловати на сва три дела душе.
Узбуђујући.пожељну силу душе, она надражењем додирује енергичну, те с њима
се узнемири и разумна сила ума. Тада већ цео човек бива њом обухваћен и
дркти1°). У таквом стању, човек при сусрету с женскињем одједном постаје
весео будући привучен њиховом лепотом. Тад се свачим на њима одушевљава.И
у разговору с њима топи се од задовољства. При успомени на њих похотљиво се
сећа свега и најмање ситнице: осмеха, погледа, телесних покрета, речи, укуса,и
т. д. И кад опет на њих наилази, поново одмах добија и глас запевање, и неку
духовиту реч, и дар да насмеје, занима и т. д.11).
Из свега, јасно се види, да је борба са овом страшћу врло тешка. Јер њу
побуђују не само спољашњи пpeдмети, већ се она налази у нами урођена ради
рaђањa деце. И услед тога што се она у нами различитим путевима распаљује т.
ј. спољним и унутарњим, то су средства против не двојака: спољна и унутарња.
Неопходна спољна средства су пост, уздржавање,мало спавање, телесни
рад, лишавање од сваковрсне телесне, неге и удаљавање од предмета који
побуђују страст. (жене, кафане, смех, шале и др.). Све су опробана средства и
врло успешна. Али ипак потпуно недовољна за крајњу победу над блудом.
Њима се привремено и оделити моменти страсти побеђују. Али она немогу
победити, унутарњи огањ12).
За ту унутарњу победу главна је ствар стражарити над умом кад
отпочну приражења . блудних помисли и одмах их сећи. То је најефикаснији
начин борбе с блудом. Тим се начином у корену уништава свако унутарње
сладосно разговарање с њима и доцније плењење њима13). Но ко је задоцнио да
то у самом почетку учини, тај нема другог начина да се одупре уму - унутарњој
распаљености, до пуноj сниpeности распростре своју немоћ у молитви пред
лицем Божјим. И Бог, силом своје благодати,убрзо умирује плот и даје души
тишину. Отуда сви они греше који мисле да могу својим силама ту страст
укротити. Јер, ако Господ не разори дом плоти, узалуд бди и пости човек,
покушавајући да то сам учини. У тој се борби, многим Св.оцима, препоручује
удубљење у читање св. Писма. Јер с каквом се човек мером труди, да ухвати
смисао и значај њихових мисли, тако заборавља и на себе, и на цео остали
свет14).
И ако нам се деси да демон, јоиі пре него што се нас и нападне, пустивши
стрелу похоти у срце, одмах против њега употребимо молитву и он мора
побећи. Пролимо сузе и оне ће погасити жар сласти, Смиримо се и Господ ће
нас заштити.И блажен је онај који се непрестано труди да очyва себе
непорочног.
Ho та се страст може задовољавати и без женске. личности. Такав је начин
први употребио Он Tаj начин задовољавања“ похотљивости је сличан шуги. Као
што се шугав стално чеше, мислећи да тиме себи задовољство чини, а стварно
само добија мучне ране, и то све више што се јаче чеше, тако и онај, који тим
начином задовољава похотљивост, не добија задовољење већ муку. Не засићење,
већ пустош у души. Не благодушност већ баздушност. Жалосни су тавки људи.
Они се од свачег плаше. Ако су на мору мисле на катастрофу лађе, ако су на
неком усамљеном, месту, плаше се од разбојника. Ако гром удара, мисле да ће
баш сад у њих ударити. Ако блесне муња, мисле да ће их ошинути..Видећи не
виде, и слушајући не чују. Сва су им чула,растројена. Зар има беднијег живота
од њиховог?15)..
Противу блудног духа врло често помаже раздражење гневом. Јер се тај
дух од њега веома плаши и бега16). Или, како каже један св. отац: блуд је
сличан псу. Ако га милујеш, он се ириљубљује. А ако га погнаш, он бега. Тако
исто у моментима распаљености сећање на смрт много помаже. Јер то сећање
смрти не даје човеку да ослаби у борби. На сваки страсни помисао, он види
трулеж. На страсну жељу он осећа смрад.. И на такав начин, човек увек може
избећи оно ужасно мучно душевно стање и раскајивање после свршеног
греховног чина17).
Крајњи резултат незаситне похотљивости јесте превремена оронулост и
физичка и духовна. Разврат се обично завршује безумљен, или подетиња лошу.
Јер, блуд нарочито јако растројава човечји ум, слабећи његове сокове18).
Отуда, ни у ком случају не учи се на разговор с блудним помислима. Јер
се у њиховом табору распаљује огањ (Пс. 106.18). Распалиће те, научиће те да
не треба природи да се противиш, и да, ако сад и подлегнеш,сутра ћеш се
покајати. Уз то ће ти навести примере који;су после пада опет устали. И ти ћеш,
преварен тим лукавим саветима, срушити чврстину своју. И од свoг храма
целомудрености направићеш дом греха19)
И тако, узрок блуда је самољубље. Свако угађање плоти још издалека
припрема терен за њега. Од тог угађања телу и сличних њему, загорева се
унутра похотљива ватра. Тада зачевши се, рађа се грехопад. А кад се он умножи,
он својим редом рађа душевну смрт кроз oчајањe.
Ко упозна немоћ блуда и своју личну, тај већ тим самим, негује му
руке. А ко га буде морио глађу, тај му везује и ноге. А ако буде имао уз то још и
смиреност, тај му и главу отсеца20).

СУЈЕТА

Тешко вами када станy сви добpo гово-

рити за вами* (Л. 6.26). Како ви можете ве-
ровати, кад примате славу један од другог,
а славе која је од Јединог Бога не тражите“
(J. 5.44).

Од свих помисли, само је помисао сујете обилан и многразличит,

обухватајући скоро сву васељену. Tај помисао поново расплођује, већ побеђене
страсти и кроз њега поново улазе у душу, тако да човеку бива горе него раније
(Л. 11.26). Од њега постаје и помисао гордости, због које је збачен са свог
престола Деница. Од свих помисли он је најтањи и најнеуловљивији. Обично
долази онима који воде споља исправан живот, те почиње их хвалити и
скупљати похвале од људи1).
Сујета сусреће човека са свих страна. Она му, се приближује оделом,
стаситошћу, ходом, говором, манирима, радом, постом, молитвом,.
усамљеношћу, читањем,знањем, послушношћу, смиреношћу. Због тога је сујета
као неки подводни камен, који изненада доноси катастрофу. Она гони и оног
који бега од славе и иде у пустињу. И што човек даље од ње бега, силније га
напада.Та болест сваког уједа његовим личним врлинама. И многи, уплевши се
у њу, спотичу се и падају.
Сујета је отступање од Бога и приступање другом циљу, који није од
Бога. Сујетан је онај, који се брине и ради своје, а не Божије славе. (III. 79. 143)..
Све друге страсти у борби вену и побеђују се. Тако се исто, током времена
смирују и троше. Но ова, чим је једном победиш још силније напада и кад
помислимо да је умрла,она кроз своју смрт бива још здравија и жилавија.
Остале страсти само оне тиранишу, које су у борби победиле. А ова своје
победиоце силније стешњава, у колико је била јаче побеђена. У томе је њена
ненадмашна. вештина, тако, да често човек од својих личних стрела пада, и ако
је мислио да њима тог непријатеља победи. И чудна ствар; уколико је човек
више, узрастао у врлини,утолико је она силнија као борац и не даје противнику
мира. Она се некако помеша са врлинама и човек неoceћа да је она у њему. Док
је он осети, он је већ обично пао2).
Oтуда нас апостол нарочито предупређује да не будемо сујетни (Гал. 5.
6), Јер је та страст пред Богом најолвратнија (Пс. 63. 6). Зато се сујета упоређује
с бршљаном. Као што бршљан обавија цело . дрво, и кад до,његовог врха
достигне, исушује му корен; тако се и сујета привија уз врлине, и не оставља их,
док им сав значај не одузме. Због тога је сујетан у ствари бесплатан радник.
Труди ,се, али користи нема. Од сујете се старац подетињи, а младић пре
времена састари. Уздржавање таквих је као дим, јер га разни ветрови разносе.
Такође,многи људи познати са свог рђавог владања, облаче се у честити живот,
но не да би свој грешни живот оплакивали, већ да би угушили рђав глас о себи,
како би од људи добили похвалу и почаст. Јер, помисио потстакнут добрим
делима на преузношење, уништава цену тих добрих дела, како би њено место
заузеле похвале од људи3).И ко је постао роб сујете, такав води двојни живот.
Један пред људима спољашњи благочестив, и другн у себи самом, у самоћи4).
И тако сујета, услед. сталног. метежа и колебања Cвојих. мисли, из
свега што сусретне, сабира нечисте ризнице и прља срце. Она нечистим оком
гледа на природу-ствари и свој ум занима срамним претставама, немајући
никакве духовне користи ни по човека, ни по околину5).
Значи, кад год нас помисао отпочне. ма о чему хвалити, сећајмо се
одмах Бога. Јер они који нас хвале,ласкају нам и пут наш колебају (Ис. З. 12).
Похвала ласкавца је за нас погибао. Јер како можемо веровати у Христа и
чекати Његову похвалу, кад примамо хвалу од људи? Зар то није потпуни знак
нашег неверја ? (И. 5.-44). Онај који се хвали, о Господу нек се хвали (1. Кор.10.
17). Ако смо што добро учинили, благодаћу Његовом смо то учинили. Јер не ми,
већ благодат која је снaми,Tо дела6).
Није лака ствар од сујете се ослободити. Она се може једино излечити
тајним чишћењем добрих дела честом молитвом7). И уколико је наша душа
већма неразумно и отпала под сујету, утолико она не слуша ии заповести, ни
свој лични, разум, ни огледе најсмиренијих св. отаца, већ, иде само за 'својим
замислима. Но,човек уколико верује Богу и у будућа блага, презрев.славу и
задовољства, утолико се уздржава и бори сасвојим сујетним мислима. Треба
увек имати на уму да Бог гледа наше срце и рађање мисли у њему. И онај који се
сујетним наслађује, тог оставља да њоме будe шибан. Услед тога, Божја сила
кроз такве не дела, јер њихова срца нису у свима својим поступцима
чврста.Отуда они незнају ону божанску радост, весеље и топлоту коју запаљује
благодат св. Духа. Њих обмањује зао дух, те своја дела врше на очиглед људи.
Међутим, кад се човек бори против тога заог духа.и удаљава од сујете,
онда ће божнја сила доћи и биће увек уз човека, дајући му потребну топлину и
снагу за вршење добрих дела. Ако је ко још нема, нека је потражи, наћи ће је.
Она је налик на огањ, на који људи,кад желе да узваре мало јелеја, дувају, док се
не разгори. А кад се разгори тада сâм огањ добија замах од своје силе. Исто,
тако, ако у тај огањ успу лењости, бива слабији. Зато треба пожурити и сузама
га опет у себе вратити. Тако ће човек понова добрим делима ускипети*).
У истини, једино се ова неман може лечити тајним добрим делима. Она
човека просто пеку и нагоне да се искаже; но чим се искажу, њихова је моћ као
птица одлетела у ваздух. Међутим, кад се о њима ћути, она расту и добивају
снагу, која свог извршиоца чувају, недајући да их сујета примети. Тако се човек
јавља чнст пред Богом и умножава плодове, за чије је остварење дала Божја
благодат снагу8).
Често се човек може од сујете спасти, доводећи у сећање време, место и
слику иеког учињеног блудног или неког другог срамног дела, које је од људи
остало сакривено. Јер дух блуда, као дух који води бесчашћу,никако се не трпи с
духом сујете, која приморава људе на сваковрсна мучења и труд, ради људске
похвале.
Сујета наводи на човека, ако се дух у души задржава, неосетљивост,
хладноћу и обест. Кад такав дух наиђе, онда и страх Божји, и све што је благо
одбацује. Грех не сматра за грех и безакоње не сматра за безакоње. Острашном
суду и мукама спомиње, као оголим и празним речима и потсмева им се. И ако
Бога исповеда, но за Његове заповести неће ни да чује. Бијеш се у груди кад
душа полази на грех и она не осећа. Говориш из св. Писма, но она. као глува и
слепа,нити чује нити види. Предочаваш јој стид и понижење од људи. Али је се
тада стид пред њима ништа не тиче.И не осећа да је као свиња, која је разбила
свој обор и одлази у штету.
Таква отврдлост је последица дуговремене сујете.То се стање лечи
само делима љубави према ближњима.Тако је и Господ заповедио да се тај
демон тим из нас изгони. ,,Био сам болан и посетили сте ме. У тамници ,и
дођосте к мени“ (Мт. 25.30)10).
И тако је из свега савет за сваког јасан. Не продавај свој труд за
човечанску славу и недај будућу славу за похвалу без вредност. Јер је човечја
слава таштина,и постаје прах. И глас њен за мире на земљи, а слава врлина
остаје до века''). Не нама, Господе, не нама,него имену својему дај славу, по
милости својој“, по истини својој“ (IIс. 11.5).

ГОРДОСТ

Незнајући за невољу до саме смрти и

тело је њихово претило. Тога ради опточени
су охолошћу као огрлицом и обучени су у
 обест као стајаће рухо. Од дебљине избу-
љено им је око и срце пуло клапе. Потсме-
вају се, пакосно говоре о насиљу, охоло
говоре, Уста своја дижу у небо а земљу
пролази језик њихов" (Пс. 73. 4. 6-1-9. .Го-
спод се супроти поноситима, а пониженима
даје благодат“) (Јов. 4. 6).
Страст гордости састоји се из два незнања, или немања свести, која се из
два стапају у једино гордо мудровање. Јер је горд онај који не признаје, ни
Божју помоћ, нити човечју немоћ. Отула је гордост лишење и божанског и
човечанског знања1).
Почетак гордости је отступање од Бога (Сер. 10. 14),а укорењивање
сујете. Она је извор гнева, горки изтраживач туђих дела, немилосрдан судија,
противник Бога и корен хуле. Њена је средина понижавање ближњих,
безобразно самохвалисање, мржња према .. свом личном изобличавању. Крајње
је одбацивање Божје помоћи, високомерно надање на своје силе и демонска
нарав. Отуда,гордост своје грехе заборавља, те човек због ње постајекао трула
јабука изнутра. И најзад, због гордости, дух хуљења овлађује човеком. И те
хулне помисли човек најтеже исповеда, и ако се оне усељавају без нашег знања.
Услед тога, нема. друге страсти која би тако брзо и лако уништила све
врлине, као што то чини гордост својом владавином. Она је као нека све,
захватљива зараза, која се не задовољава нападом само на један део, већ
продире кроз све ткиво душе, старајући се да обори оне, који су на највишем
ступњу духовности.Свака се друга страст задовољава својим границама и
циљем, и ма да узнемирава и друге врлине ипак има у виду неку оделиту
врлину. На пример, ждерање, уништава целомудреност, гнев, трпљење и т. д.
Међутим ова, чим душом овлада, победивши свог главног непријатеља
смиреност, постаје најсвирепији тиран задушу, разоравајући и све рушећи. У
колико победи душу богатију врлинама, у толико ниже свлачи и својим
ропством унижава2). Ето и Луцифер, назван тако због блиставости своје врлине,
пао је сам услед своје гордости. Уобразивши да су те врлине његова својина и
добивене личним трудом,узнео се, помислио да је независна од Бога и да му је
раван. И као блесак муње тако се њоме ошинуо, да је истог момента отпао од
Бога. Eто узpoка Cвих страсти од почетка, из које доцније произраста свеколико
мноштво.. Колико је велика сила те страсти може се закључити по томе, што је
за победу над њом морао сам Спаситељ сићи на земљу и смиреношћу показати
пут за једино могућу победу над њом.3)
Друга је гордост плотска. Она је обично уз почетнике духовног
живота. Јавља се кад је почетник осетио да је нека искушења одолео, па почиње
да се надима, да бива горд и тврдоглав. Обично такви не могу никад достићи
истиниту смиреност. Јер ће увек налазити pазлог да се хвале ма чиме. Често се
хвалишу или својим високим родбинским везама, или бившим великим чином,
који су напустили телом, али не и срцем, или новцем који су раздали и т.д. Кад
дух гордости завлада таквим; он обично сматра да је за њега понижење да се
придржава ма каквих правила духовног живота. И ако случајно буде укорен, он
се раздражује. Затим долази до бурних речи,излива гнева и једа, гордог држања
главе и хода и т.д.И на такав начин не само да себе губи, већ и својој околини
доноси не мале неприлике.
Таква плотска гордост на различите се начине испољава. Кад она
говори, виче Кад ћути досађује се.Кад се весели, бучи смехом. Кад тугује
натмурена је Кад одговара, уједа и лако речи избацује. Ако буде увређена,
малодушна је и не подноси увреду. На саветовање није приљежна. Увек се стара
да њена реч буде последња. Оно не верује ником туђем расуђивању, већ
само.себи4).
Отуда је гордост, услед таквих својих особина, као чир на телу, испуњен
уквареном крвљу. Кад се провали,одвратно је свима5). Или још боље: гордост је
као водени клобук, надувен сујетним мислима о себи, који се,чим се у њега
духне, претвара ни ушта. Такве се душе надимају, јер скупљају одовуд и одонуд
разна знања,па им изгледа да они у њиховој околини мање знају од њих, јер у
њима нема ни оне љубави, којој је увек циљ да ближњем на корист послужи. (І.
кор. 8.1).
Услед свега тога, борба с гордошћу је најтежа.Она се само смиреношћу
побеђује. И само јој смирен и може стати за врат. Сам Господ саветује: научите
се од мене, јер сам кротак и смирен у срцу (Mт.11.21).Јер оно што је за људе
високо, оно је за Господа мрзост (Л. 16.15), пошто је сваки високи срцем нечист
пред Њим. (Прим. 16.5). Због тога, кад све учинимо што нам је заповеђено,
треба да говоримо, као да смо непотребне,слуге. (Л. 17.10). Ко мисли да је
нешто,, тај је ништавани вара га ум (Гал; 6.3). Отуда, Господ спасава само
смиpeне (Пс. 114.5)6), те онај, који, хоће да је велики, мора бити најмањи од
свих (Мр. 9.35).
Значи, велика је слава смирености. Јер онај, који њу има, има кључ од
сваке ризнице Божијих дарова за победу непријатеља. Зато се, смирени не
узноси, већ Богу служи из страха пред Њим, Он нема своје воље,не противуречи
истини, већ јој се покорава. Не завиди туђем успеху и с тужним тугује. Не вређа
нити се свађа.Није тврдоглав, нити пак лењ. Не зна за досаду и лукавство, већ у
миру и простодушности живи са свима.Не ропће, нити је нетрпељив, као верни
следбеник Христа Страдалца за нас. Нема самољубља и гордости, већ жели да
је странац и путник овог, света.
Taкaв је увек готов за борбу с духом гордости и не плаши се његових
изазивања јер је. обучен у одећу смирености. А истинити знак таквог је,
сазнавати у себи много и велико, али о самом себи не уображавати ништа много
и велико7).
Tакве Бог не понижава. Јер је Он сам Себе тако понизио, само да би нас
спасио од те неразумне страсти. Зато сваки смирени може увек рећи
Богу : ,,види јаде моје и муку моју и опрости све грехе моје“ (Пс. 25.18). Отуда
су свети, кроз цео свој живот, били благи, човекољубиви, милосрдни, с
подједнаком љубављу према свима људима, имајући смиреност као заштиту од
свих лукавих замки, које су на њих намештали демони8).
 ГНЕВ

Гневљив човек замеће свађу и који је напрасит,

много греши* (Приче 29, 22).
Гнев је жеља, да се учини зло ономе, који нас је огорчио. Отуда су
његове форме различите. Напраситост је н.пр. као његов моментални пламен у
срцу. Огорчење,и ако досадно осећање, које често заседа у души, исто је тако
гнев. Затим јарост, као суноврат целокупног благог расположења и најбешња
форма гнева. Најзад, гнев укрива мржњу, тј. злобу, као крајњу своју границу.
Она је истовремено губитак свих ранијих врлина. Црв који у срце подгриза,
непрестани грех, сваковремено зло.Због тога гнев може у једном истом моменту
уништитии сатрти све душевне плодове. Он као пламен у тренутку сву душу
прождере1).
Гнев нам је урођен и он се налази у нашој природи, као што се у њој
налази благослов за рађање деце. Њега нам је Бог дао, како би се гневили на
демоне и мрзели на свако зло и порок. Отуда се правилно и природно љути онај,
који се љути и бори с демонима.А неправилно и неприродно се љути онај, који
ту силу гнева окреће на људе, као наше ближње2).
Четири ствари јачају гнев: трговачки однос узимања и давања
настојавањė на својој вољи; жеља да друге учиш, сматрајући себе за разумног
човека и гурање од стране демона човека на гнев3). Но све су оне
само:различите гране једног истог дрвета, које их храни, а то је гордост. И док
се човек напаја Злом водом гордости, дотле гнев и раздраживање немогу
утихнути3).
Све оне могу јачину гнева довести до истог ступња. И ако ум потпуно
потпадне под његов пламен, онда и човек изгуби меру и узде себи. Тада
разпражење, ослободивши се разума, све оно без препрека напоље бљује,што је
унутра било дуго сакривено. Тада је срце пуно злобе и човек од излива срца
говори (А. 6. 45).. Човек се при томе не зауставља само на ирак
или ,будало“,·већ често долази и до крвопролића и убиства5).
Има случајева кад је могуће гнев допустити и у односу на своје ближње,
а према оним речима: гњевите се и не грешите. На пример, као што се Давид
гњевио на безбожнике. Или кад би се гњевили на равнодушне и неосетљиве за
Бога. Или на студне ближње услед својих разних порока, па неспособне да своје
срце откраве.Јер тиме ми садејствујемо циљу. Божје правде и благодати. У.
таквом случају, може се рећи, да је цело мудрење дан нашој природи више као
оруђе правде. Да је ce н.пр. Ева користила тим гневом против демона,
разгњевивши се на , њега, она не би сагрешила, јер би се гњевила из ревности
према благочестивом6). Но тако сегњевити може само онај, који није заражен
никаквом страшћу.
Значи, док у нама влада страст гнева, ми не можемо тачно разликовати
шта је добро, а шта зло. Нити можемо. зрело расуђивати, ни бити причасници
живота,,нити се пак чврсто држати правде, нити најзад примати духовну
светлост и његове мудрости. Јер гнев сатире разумне (При. 15.1). Исто тако
гнев ни правду не помаже (Јак. 1.20). Нити пак можемо уливати поштовање,јер
јаростан човек није благо образан (Прич. 11.25).
Не можемо зрело расуђивати, јер напрасити све без саветовања ради
(Прич. 14.17). И мирни и спокојни не можемо бити. Јер гневљив сам свађу.
подиже, а јаростан открива: грехе (При. 29.22).
Из овога се види, да гнев потребује велике лекове и много веће него ли
похотљивост. Од њега неможe сакрити пустиња, нити га пак умањити, јер га
ближњи не производе увек, већ ми сами7).
Лек је за гнев - љубав. Она је његова узда. Но њу је врло тешко стећи, те
се с правом може рећи, да:који гнев победи, победио је демоне.
Главио својство љубави је кротост.И то је она сила која гнев укроћује.
Спаситељ у томе помаже кроткима и учи их (Пс. 24.9). Отуда, демони се скоро
ниједне врлине тако не плаше као од кротости. Ми смо-због тога дужни, да
колико год нам је то могуће, показујемо своју кротост према сваком човеку8).
Треба се потрудити на подвиг дуготрпљивости. Она ће гнев победити, љубав ће
исцелити увреду, а молитва ће их обоје сачувати у нами. И у коме се те врлине
налазе, тај се не гњеви на ближње, већ на демоне. Такав према ближњeму остаје
миран остајући стално кротак и смирен9)..У томе се и састоји кротост кроткога,
да буде из љубави великодушан према брату. Кротки се радује, ако је увређен.
Гневљиве љубављу исцелује, не узнемирује се. Кад се с њим свађају, миран је.
А кад га понижавају,весели се. Гордост га не уједа. Заслуге га не кочопере.Са
свима је миран, властима покоран10). Туђ лукавству,не зна за завист и на свако
добро је готов.
И тако, путник на Христовом путу мора гнев из корена истргнути.
Претходни је лек уверовати, да се не треба ни под каквим изговором гневити.
Јер треба знати,ако извор наше светлости наше срце буде замрачено и тамно,
одмах ћемо истовремено изгубити светлост разликовања ствари. Тако исто,
чврстину у расуђивању, пристојности и мерењу правде. Затим, треба бити
убеђен да ће се обавезно, услед задржавања гнева у нама, помутити чистота
нашег духа, те он никако неможе бити храм Св. Духа. Најзад се треба увек
сетити,да немамо никакве користи од молитве, ако се налазимо у гневу, И да
нам је наше молбе Богу немогуће изливати, док смо у том стању. Напослетку,
треба увек имати на уму, да смо пролазни и да нам неће ништa то помоћи, што
смо пали у страст гнева.
Потребно је још се мало зауставити на злоби, као једној од важнијих
форми гнева.
Каo што ватра сажиже велике количине шума, тако и злоба душу људи.
Она је отров који распаљује разне борбе, диспуте, раздоре, свађе, мржњу и
силне страсти,које не само оптерећују човека .телесно, већ цоносе идушевне
болести. С њом је нераздвојна туга. . Но тугу таквог злобног човека тешко је
зауставити. Такав сматра за своју личну несрећу оно на чему нам завиде. И
његаје другојачије немогуће умирити, осим да се то од њега сакрије што га
жалости. Но, ако је то за многе корисно,треба стати на страну користи за, многе.
Али по могућствy Heтpеба пренепрегнути ни оног који страда том страшћу.
Таквог треба по својој смирености. Сматрати да је бољи од нас, и стављати га
увек испред себе У свима приликама. А своја лична злоба може се зауставити,
ако се радујеш радошћу оног коме завидиш. Или се заједно с њим жалостиш о
оном, о чему се и он жалости (Р. 12.15)11).
Но ко жели, да га људи славе, тај се од завистине може ослободити и
једном у њу упавши, не може постати смирен'12), јер је злобна завист корен
недруже-љубља. И онај који се хвали својом победом над ближњим, тај је већ
себе предао демону и постао његов саучесник13). Јер завишћу уђе смрт у свет
(Пр. 2.24.). Њен отров не само што човеку лик измени, већ и мисао стално
узнемирава, слаби живце и целог човека раслабљује 14). Међутим, све то
кротост и љубав од човека удаљујe15).
Ако осећаш према некоме злобу и завист, моли се о њему. И молитва ће,
удаљујући зло, зауставити ту страст. Буди дружељубив и човекољубив. Јер ћеш
је тиме потајно уништити. Кад други іима злобу против тебе, буди: према њему
ласкав, смирен и избавићеш: га од такве страсти16).
Такву злобу и завист још лечи страх. Божји и сећање на смрт. Јер вечни
живот може само кротки и смирени наследити. У таквима још сад пребива дух
Божије премудрости и радости16)
Немој никад држати злобу да неби изгубио корист од својих трудова. Са
свима буди чустосрдачан и видећеш у, себи мир Божији. Као кад неког
уједе,шкорпија,те њен отров пролази целим телом и самом срцу штету наноси,
тако исто злоба и завист према ближњем. Отров сву душу облива и она је од
тога у великој муци17).

ЖАЛОСТ

Ко пева песме жалосном срцу он је као

онај који свлачи хаљину на зими и као оцат
на шалитру" (Прич. 25.20).
Жалост је лишавање садашњих задовољстава, илионих које смо у
будућности очекивали. Кроз рвзличите формё она је обично израз самољубља,
ма да јој је не-кад директан узрок. гњев1). Често долази и после не-задовољене
похотљивости, неуспеле зараде, или губитка наде у успех неког предузећа. Њу
проузрокује и губи-так сродника, пријатеља. Некипут ниче без икаквог ствар-
ног повода. И она често пута тако на нас делује, данисмо у стању да будемо
учтиви ни према својим најмилијим личностнма. Тада нам све изгледа
неумесно,глупо и узалудно, те нам је сваки наш одговор набусит.
Све то најбоље доказује, да нису увек спољни узроци који је нокрећу,
већ ми сами у себи носимо њен узрок.Другим речима, кад киша искушења
ороси семенастрасти у нама, одмах изниче и њихово растиње. Нико никог не
може на грех присилити, ако тај нема у себи већ раније, материје. тог. греха2).
Та страст толико заслепљује душу, да је на крај ускоро угуши. Као што
су мољци у оделу, и Први у дрвету, тако је жалост за душу (Прич. 25. 21). То је
нај-тачније њено поређење, јер као што одело, изједено мољцима, нема никакве
цене, или дрво источено црвима, тако и душа, кидана ,уједима жалости, није,
способна ни засветињу храма Духа, нити за ма какву његову благу радост. Људи
обузети њоме увек су мрачно расположени и стално набусити, тако да их због те
њихове мане сваки избегава.
Tа се страст изгони, ако човек своју душу оживљава. и подиже надом
на будуће блаженство. Тим начином се побеђују све врсте жалости, како оне,
потекле из гнева, тако и оне од разних губитака, штета, смрти итд4). При томе,
немој мислити, да само ти једини патиш. Немогуће је живоме човеку на овоме
свету избећи жалости и болести. Који су, заузети земаљским, од земаљског
испитују жалости, а који тêже духовном, о-духовном и болују5).
Ако смо ми Христови заробљеници, онда ми не требада се стидимо
својих непријатности, већ да их с радош-ћу сносимо, очекујући Његов долазак.
Зато, жалост увекіпобеђуј радошћу. Кас што морепловци при бурама
увек:очекују сунце и умирење, тако морамо и ми чинити,кад смо у жалости.
Споредно је, која је врста жалости.Да ли од понижења, губитака, увреда, смрти
или другог чега. Главно је храбро је сусрести. Јер Бог не допушташ души, која
се у њега узда, да се преко мере искушава.Другојачије речено, Бог не допушта,
да човек при искушењу падне у очајање (I. кор. 10. 13). И лукави неискушава
душу дотле докле може, већ уколико му то Бог допушта. Нека се душа само
чврсто нада, Божја ће помоћ обавезно сићи6).
Као што лончар ставља своје лонце у пећ до неке извесне мере, да би
очврсли и постали. употребљиви,тако и Бог ставља људе до извесне мере. у
искушења.да би кроз њих постали чвршћи за духовни живот. Свеје од Бога, и
благо и жалосно. Но једно бива по благо-вољењу, друго по економији, а треће
по попуштању,Богу је угодно да оне, које красе врлине добивају венце-
трпљења. По економији - кад падајући у искушења-бивамо уразумљени. А по
попуштању, кад се и после уразумевања, не кајемо. Ко тако мисли, тај зна да
нема зла у граду који Бог створи (І. кр. 11.32).
Значи, глад, ране, болести, порази, борбе све.“то,.води очишћењу од
грехова7).
Постоји и друга врста жалости, за разлику од ове прве. То је жалост. по
Богу. Таква је жалост врло корисна и душу спасава. Она јача трпљење у
тешкоћама и искушењима. Она отвара извор умиљења подвижницима и који су
жедни правде Божије. Срце сити сузама као да су оне хлеб. Или како то каже
Давид: храниш их хлебом сузним и појиш их сузама троструком мером8.)(Пс.
80.5).
Такав плач по Богу учвршћује душу и чини непоколебивом на
путу ка врлинама. Та жалост доноси покајање за спасење (II. Кор. 7. 10)..И није
само та корист. од плача. Већ она тако учвршћује, човека против греха, да га он
више као, и не осећа. Јер благодарећи томе што човек због њих у почетку плаче,
то их Богсматра. као невољне грехе и прашта их.
Тај плод непрестаног плача, узраставајући, доцније.се сједињава с
Божјом љубављу те доноси најслађе-.плодове. Почетак таквог плача је као неко
тражење недостижног обручења. Услед тога они који плачу обично дају завете
са обећањима њиховог извршења.Тако је тај плач по Богу радостворан и пун
делатности,на супрот плачу овог: света. Или примером речено, плач по Богу је
плач блудног сина, при повратку у наручје свог оца.9).
Приступимо и ми, у блаженом сиромаштву духа,паднимо и
заплачимо пред Господом Богом нашим (Пс. 95.6) да би и пређашње грехе
умили и постали непокретни за грех. И да постанемо причасници Духа Светог,
како би се њиме тешили. И њему славу да одашљемо, с беспочетним Оцем и
једнородним Сином.

ЧАМОТИЊА

,,Што си клонула душо моја и што си

жалосна?. Уздај се у Бога, јер ћу га још славити спаситеља мога и Бога
мојега"(Пс. 42. 5),
Bpло се често човеку прикраде -нека зачмалост,чамотиња која не
да души нити да је приљежна у раду,нити му оставља наду за будућност. Живот
сматра да је досадан и непотребан и све што је около ње гледа мрачним
наочарима1). Када човека обухвати та разлењивајућа страст, - која обично
човека држи од 8 до 3поподне, тада у самом почетку човеку изгледа да се дан
невероватно одужио, и да се никад неће свршити. Услед тoга, почиње
извиривати на врата, да види, неће ли ко год наићи. Или чешће устаје и изгледа
кроз прозор,тражећи што год било, што би му скратило досаду. Неретко погледа
на сунце да неће већ подне. Уз то, осећа страшну досаду од начина живота
којим живи, од рада којим се занима. На то надовезује како је све пусто и нико
нема љубави. Ако га је неко раније увредио и тога се тад сећа, само да би се
чамотња повећала.
Затим му се јавља жеља да промени место становања и свог посла,
правдајући то већом коросношћу и дохотком. И најзад, у свима тим ситницама и
бесмисленим маштаријама некако се дотетура до свршетка дана2).
А као телесна последица те чамотње јесте осећање огромног апетита и
умора, као да човек није три дана јео, већ непрекидно радио.
Та је страст слична жалости и узнемирава само оне,који се баве умним
радом. Она веома замара човечји.дух и накога се она окоми,тај или ма под којим
изговором бега са тога места, или га нагони те спава.Давид је врло лепо описао
стање душе тада: ;,воздрема.душа моја“ (Пс. 118. 28). И стварно, не тело, већ
душа у то време дрема. Она заиста, као да спава и заборавља сваку тежњу ка
врлини и пажњу према својим духовннм осећањима.
 И тако, дух чамотиње нас углавном разлењује,.одбија од посла и учи
празности3). . Отуда се често налазе људи који мењају посао и место становања.
Међутим, као што биљка не може, ако се често пресађује,.да даје плода, тако и
човек, ако често мења занимање и место, не може имати успеха. Луталица је
исушена грана, од које нико нема користи4).
Међутим, борба са чамотињом мора се водити сасвим другојачије, јер је
борба с њом врло тешка. Она је за душу као све свескрозирајућа влага и смрт .
Чамотиња често наилази од пробања чулних задовољстава, а понекад од немања
страха Божјег. Но она може наступити и од прекомерног труда, као и од
ревнодушности и немара према небесним благима5).
Главно сретство борбе против чамотиње јесте постојаност у раду. Кад
наиђе чамотиња, ни у ком случајуод рада неустајати, већ напрегнувши све силе,
предо лети је усрдним занимањем. Ако човек одустане од борбе с њом, тај је већ
од ње и побеђен. И кад се опет почне понова занимати, она ће га опет наћи и
поиово отерати од“посла са разним изговорима.
Значи, стрпљење је главни начин победе над чамотињом. Због тога, сви
св. оци сматрају , незаузетост ипразност без одређеног занимања као најгори
порок,који обавезно води страстима и убија сваки добар почетак.6). Јер као што
ветар отпухује безводни облак,тако и чамотиња оног, ко нема стрпљења. Зато
свак мора одредити себи рад “сразмерно својим моћима и могућностима и уз
њега да стрпљење веже као штит.Уз то нарочито пазити да наш ум не остане без
зани-мања. Јер незаузет ум, тражећи по својој природи дасе нечим занима, мора
наћи неки предмет о коме би.іразмишљао. И ако он због наше непажње почне
раз-мишљати о свету, онда ће нас морати одвести на странпутицу, на којој се
морамо сусрести с чамотињом7).
С молитвом уз припомоћ благодати Божје, везујући је стрпљењем и
давећи надом будућег животa,чамотиња се удаљује и истајава, као. да је у нами
нијени било8).
 ОЧАЈАЊЕ

Очајање се јавља или од много грехова и преоптерећења савести, или од

гордости и узношења, kада они,који су пали мисле да нису требали да падну1).
Но људине треба да очајавају. Јер ће људи бити осуђени не за мноштво својих
зала и греха, већ због тога што не буду желели де се покају и познају чудо
Христове истине2).
Ништа није тако страшно , као очајање. Оно не зна-да га неко може
победити. Када човек у својим мислима лиши себе и свој живот какве год било
наде, тад нема ништа смелије и очајније од њега. Нико од непепријатеља не
може да га одоли. И нема те несреће,-која би кад за њу дочује могла укротити
његово мудровање. Јер свака . несрећа и жалост лакша је од·смрти3). Због тога
је очајање погубније од грешења.Издајник Јуда био је малодушан и невешт у
борби. Затоје пао. у очајање. И непријатељ је дотрчао и набацио.омчу на врат.
Међутим. ап. Петар, и ако, укаљан. страшним падом трикратног отступништва
од Христа, ипак је"ту својој превеликој тузи, пролио сузе скрушења и из-свега
срца смирено завапио, те од себе. одагнао демона очајања и тако се спасао4).
Због тога се очајање назива душевна смрт. Јер нема већег греха већ кад неко сам
своју душу убије.
Због тога, никад нико не треба да очајава и Caм себи да говори ја не
могу се спасти“. Напротив, још те како се моше сваки спасти. Заволи страх
Божји свом својом душом и он ће исцелити ране твоје душе. И када њега
задобијеш, тада душа неможе упасти у замку лукавих. Но, ако се будеш олењио,
то ћеш опет пасти с висине, и постати играчка и потсмех злобних духова.Тада
ћеш поново пасти у бесчашће, те ће те вући свуда и како ко хоће.
Обично код очајника је душа постала неосетљива и жестока. Такве, ако их
и бичем бијеш, не осећају. И према своме добротвору никаквог осећања немају.
Тако подивљала душа мора се лечитинајстрашнијим искушењима, сечењем и
пржењем, јер без ужасних болова она се не може исцелити5).
 И тако, ако те удари стрела и лукавог, па ма то.било безброј пута, не
очајавај; већ се дигни и мужај јер наш. Подвиг оположник увек је ту уз тебе и
готов:је да ти да своју помоћ. И чим му се ти приближиш.Он ће те, већ раније.
пруженом десницом, прихватити истегнути у загрљај. Нашим непријатељима је
у свакој:борби циљ да нам уселе у душу очајање. Но ти, ако преко дана и
двадесет пута паднеш, храбро се дижи и све почињи испочетка. Увек свакоме
паду имаш понова лек покај се?6).

СРЕБРОЉУБЉЕ

,,Не можете служити Богу и Маману"(Мт.6-24),

Јер је корен свих зала среброљубље, коме неки предавши се зађоше одвере и на
себе навукоше муке велике (Î. тин.6 10). , Један просипа и све више има, а Други
тврдичи и све је сиромашнији“ (Прич. 11.24*
Heпoзнавајући истинита мисаона и духовна блага,душа је измислила
лажна блага, мислећи да ћe јe богатство утешити у оскудици духовног
богатства. Одатле је човек отишао још један корак даље, те се стара о богатству
ради задовољења сластољубља, славољубља и ради њега самог. Тако излази да
је корен среброљубља незнање истинитих блага 1). Сластољубив воли злато, да
би се помоћу њега наслађивао. Сујетан га тражи да би се прославио. А
безбожник, да би га сачувао, бојећи се глади, старости, болести и изгнанства,
надајући се не'на. Бога Промислитеља сваке. твари, већ на своје злато.:Услед
тога, тежња за златом није . толико . због нужде,већ да се, њиме задовоље разне
човечје. обести2). Зато-они који богатство. са страшћу сабирају, ако га се ма,на
који начин. лише, падају у велику жалост, па чак иду за њим и у смрт. А она
лица, која теже богатству, али се према њему не односе страсно, такве
лишавање богатства не жалости много и не обесхрабљује3). Значи,није грех
имати, већ пристрасно нешто имати. На такав начин, онај, који има милионе, но
држи их без пристрасности, нема од њих греха. Али ако неко, макар и заjедну
иглу држи пристрасно и с неспокојством и узнемиреношћу подлежи греху
среброљубља. Јер му та игла служи уместо другог богатства;. као што то
другима могу бити књиге, мантије, панагије, крстови и т.д.4).
Та страст, и ако нам није урођена, већ долази с поља, ако се увуче у
душу, она убрзо постаје штетнија.Од свих других страсти, служећи нам као
њихов корен.Она почиње неосетно. У почетку тежи неком малом имањцу,
цртајући његову лепоту и оправданост такве тежње. Затим.. се јавља тежња за
његовим умножавањем,опет са много оправданих разлога. После тога већ сам
почиње пред другима правдати своју незаситљивост, бајаги развијеношћу и
потребама свог културног начина живљења и т. д. А најзад се богатство почнe
жeлeти ради самог богатства5). Такав, и кад је на самрти, с жалошћу предаје
своју душу, не испуштајући из очију своје-благо, ако му је ту. Одвлаче га силом.
Раздружују га с телом, али не и са имањем. јер је страст силнија и одсаме
смрти6).
Господ је казао тешко вами богати (JЛ.6.23). Али рекав то, Он није те
речи свима богатима упутио. Јер се у њиховом броју налазе и они, који га
корисно употребљавају, по вољи Онога, који га је дао Тим речима је Христос
циљао на већину , богаташа, који имају отимачки карактер, те су као такви
стекли богатство. Уз то, такви себи приписују те дарове, којима их је Бог
удостојио да управљају, те не желе да према ближњима буду милосрдни. Јер не
проузрокује имање штету ономе,који њим влада, већ с неправдом стечено и с
немилосрдношћу траћено7).
Отуда, људи који желе да живе Христовим животом на, овоме свету,
старајући се, искључиво о духовним благима, користе се и привременим
богатством. Но њима се-само у толико користе, у колико је, то потребно и
уколико их даје и хоће да добри Бог, употребљујући га свесељем и сваком
благодарношћу, па ма оно било. и веома оскудно.
Зато је једини лек за уклањање пристрасности према среброљубљу да
човек буде увек готов да благодарно враћа Богу оно, што му је Он дао, не
жалећи затим повраћајем, па ма то био губитак целог, имања, деце, пријатеља и
т. д.
Људи са стварним човечјим достојанством, не само да се неће за злато
продавати, већ ће се увек старати:да њихове унутрашње врлине сијају као
светлост пред људима. Као што путовању сметају преко мере дугачке хаљине,
тако и прекомерна жеља богатства смета човечјем спасењу. Ко се у нечему
принудно налази (без своје воље) то је за њега тамница и робија. Зато сваки
нека буде задовољан оним што има. Јер иначе без тог благодушног
расположења, сам себи човек постаје тиранин.
И тако, људи се могу од среброљубља излечити двојаким путем или да
ништа не траже што је излишно,или, ако тога имају, да буду убеђени,да је у
свету све пропадљиво и да им богатство може бити одузето, разрушено,
изгубљено и повраћено, те се због тога нежалостити8).
Због тога. се немој никад питати: чиме ћу се хранити кад остарим, јер
нам се не дозвољава да се бринемо о сутрашњем дану. Само треба стално
тражити пре свега Царство Божје, а остало ће нам се нужно дати, јер Бог зна
наше потребе. Значи. треба искључиво на Бога своје надање ставити и њиме,у
корену пресећи среброљубље. Јер оно и није ништа друго до неверје обучено у
замаму злата9). Разуме се, истинита је нада она, која благотвори с надом на
достижење тих будућих блага. Према томе, као што је немогуће да се
код неког истовремено појаве живот и смрт, тако, је исто немогуће истовремено
имати љубав према новцу и љубав према ближњима. Јер љубав према
ближњима не само што новчаник исушује, већ и сам свој живот приноси на
жртву10). Услед тога, Христови следбеници, одричући се жеља за богатством,
не због тога што су оне зло,већ због љубави према Христу,ослобађају се од
среброљубља и његових свих тешких мучења11).
И тако, хришћанин је путник на овоме свету,, који ради лакшег путовања
не оптерећује себе никаквим богатством овог света, јер иначе неће моћи до
краја издржати свој пут12).
ДРУГИ ДЕО

Између деловања страсти у души и почетка налета, према Јовану Лествичнику,

одсуствује стадијум “речи или помисли“, то јест, нема кружења блудне помисли

и беседе исхасте с њом. Појава налета описује се као неважан, али, утицајан

догађај током пропратног времена исихасте, што не треба поистовећивати са

нападом зле помисли. Налет долази као просто сећање, или као чулни

доживљај: вид, слух, додир. Појава налета смешта се у временску последичност

исихастичког живота као обични, врло кратки временски интервал. Појаву

налета прати радикална промена енергија подвижника, у души истог тренутка

делује блудна страст, без прихватања, тим пре без сагласја и борбе с помишљу.

Када се ради о налету  мисли Лествичник слабо говори о предлогу помисли.

Дата интерпретација коју смо изложили, између осталог, није једина, и оставља нешто
места за питања и даље расуђивање искуства. Погледајмо на искуство с друге стране. Налет
мисли има озбиљан страсни утицај на душу и подвижник скреће с исихастичког пута.
Поставља се питање како се у датом случају мења линијско време исихастичког искуства.
Први одговор: линијско време исихије мења се цикличним временом кроз блудну страст, а
онда кроз покајање (туга по Богу и плач који долази од туге [1]) подвижник схвата разлог свог
пада, па, покајавши се и борећи се против страсти, у безмолвију ума, поново прелази из
цикличног времена у линијско. Постоји и другачији одговор, нећемо инсистирати на њему,
даћемо га као тумачење антрополошког карактера, које није без основа. Други одговор:
непрекидно време исихастичког искуства (линијско време безмолвија) прекида се нaлетом
мисли (дискретно време налета). После неочекиваног тренутног прекида исихаста је
заробљен блудном страшћу (циклично време страсти), онда кроз покајнички плач подвижник
схвата узрок пада, а затим, покајавши се и борећи се против страсти у безмолвију ума,
подвижник прелази из цикличног у линијско време.
Ако ћемо расуђивати о времену човека, мораћемо да расуђујемо и о промени времена, о
непрекидној временској последичности. Према Августину, непрекидно време граде енергије
памћења (прошлост садашњости), енергије пажње (садашњост садашњости) и енергије
очекивања (будућност садашњости). Други филозофи користе мало другачије временске
схеме[2] , али, у сваком случају, управо енергије човека треба да повежу моменат „сада“ с
моментом блиске прошлости и блиске будућности, само се тада образује непрекидна
временска последичност.
Ако се узме садашњи моменат садашњости, када долази до налета мисли, онда се он не
уклапа у ред других момената временског низа. Заиста, налет постаје неочекиван (говорећи
термином Августина, раскида се веза између садашњег садашњости и прошлог садашњости) 
и заборавља се (нема везе између садашњег садашњости и будућег садашњости).
Неочекиваност налета лежи  у томе што се он одједном појави у души. Непамтивост налета
потврђује се тиме  што се може реконструисати у сећању као догађај који је најближи датом
тренутку, не самоанализом, већ покајним плачем. Управо покајање, то јест „повратак“ на
први степен усхођења исихасте, дозвољава да се мисаоно обнови прекид у времену и
представи последичност догађаја: најпре обично сећање (прошлост садашњости), затим
налет мисли (садашњост садашњости), па деловање страсти у души (будућност садашњости).
У таквом случају израз χρόνου χωρίς значи да налет помисли прекида линијско време
искуства тачкастим безвременским моментом (άχρονο).
Налет одједном збацује исихасту са ступња усхођења, за разлику од предлога блудне
помисли, која треба више пута да делује, тако да помисао кружи, појављује се испред
подвижника изнова и изнова, пре него што се подвижник сложи с помишљу, она га зароби и у
његовој души страст почиње да делује. Деловање налета распознају они који су изразито
искусни у безмолвију, обраћају се Богу с покајањем, ум почиње да се мења у борби са
страстима, узлази на безмолвије и после неког времена схватају шта се с њима десило и
бивају способни да другим људима објасне деловање налета. Под разумним старцима
Лествичник подразумева искусне исихасте који умеју да разликују истинско искуство од
лажног (прелести) и способни су да друге томе науче [3]. Налет помисли сведочи да чак на
највишем ступњу очишћења, на ступњу исихије, чување ума чистим од помисли није
стабилно. И на ступњу исихије непрекидно линијско време лако прелази у циклично време
страсти, или долази до распада линијског времена безмолвија под утицајем налета мисли, а
резултат је мењање непрекидног времена испрекиданим. [4]
О овоме пише Григорије Синаит: док ум не сиђе у срце подвижника, деловање ума је
тешко задржати у строгом усмерењу. Значи и време подвига остаје линијски нестабилно, док
ум не сиђе у срце. О овоме ћемо говорити у следећој глави.  Приметићемо  да је расуђивање о
ступњу просвећења у многоме теже него расуђвање о ступњу очишћења.  Један од разлога
наводи Теофан Затворник:  „ У делима св. Отаца најмање се говори <...> о највишим
стањима, а највише о покајању, борби са страстима“ [5].
 

Глава V
Ступњеви просвећења
Први догађај на исихастичком путу јесте покајање. Оно се изражава у молитви праштања
грехова. Затим долази борба са страстима, током које хришћанин често трпи поразе и моли
Бога да му се опросте греси, да ојача у борби, побеђује и благодари Богу за помоћ и моли да
га божанска сила не остави самог са злим страстима. Видимо да је од самог почетка на
исихастичким ступњевима присутна молитва. За исихасте молитва је енергија која спаја
човечанско и божанско деловање. Зато је молитва и у телу и ван тела човека, унутра и изван
временског света. Покајање и борба са страстима наводе човека да се пажљивије бори и не
повремено, већ регуларно, кратким обраћањем Богу, јер невидљива борба не престаје ни на
тренутак. Човек постепено стиче навику да се моли; тако се ствара молитвена традиција са
својим методама. Шта то значи у антрополошком смислу? Исихасти су разрадили навику
покајничке молитве, познате као Исусова молитва. За разлику од дугих молитви, Исусова
молитва не тражи много времена, може да се изговара по десет и сто пута у току дана, када се
човек, борећи се са страстима, у покајању обраћа Богу.  За разлику од продужених молитви,
кратка Исусова молитва се боље усваја. Исусову молитву могу да чине пет речи: Господе
Исусе Христе, помилуј ме. Праксу Исусове молитве исихасти везују за апостола Павла, који
више воли да каже пет речи с потпуним схватањем њиховог смисла, него хиљаду речи које не
разуме (1 Кор 14:19). Од пет речи Исусове молитве прве три садрже обраћање Сину Божијем
који је постао Син Човечји (уп. с обраћањем Богу), а последње три садрже личну молбу о
помиловању (уп. с покајањем).
Исусову молитву називају кратком молитвом. Она може да садржи пет речи или више,
на пример осам: Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме грешног. Ова молитва
претпоставља текстуалну вишеваријантност[6]. Крајње кратка Исусова молитва састоји се из
две речи: Господе, помилуј[7]. Може се рећи да пракса Исусове молитве чини покајничку
молитву молтвеном помишљу.[8] Управо ово помаже подвижнику у борби са страстима.
Исихасти се боре са страсним помислима, супротстављајући им беседу с Богом, то јест
молитвене помисли, којима се човек окрепљује за супротстављање страстима. Посматрајући
ступњеве борбе са страстима и безмолвија, уверили смо се да летимична помисао може
вишеструко да се појављује у уму човека и утиче на њега не мање него зрела замисао око које
се човек намучио.
     Узлажење по исихастичким ступњевима назива се умно делање; његов неодвојиви део је
кратка молитва. Подвижник испрва говори кратке молитве гласно, на сав глас или шапатом.
Таква пракса Исусове молитве зове се усна молитва (човек се умом, с помоћу усана обраћа
Богу). Стичући навику у молитви, човек прелази на усну молитву. Човеков ум је обавља без
говорног апарата, пошто је ум стекао навику и ојачао тако да му за молитву није потребна
подршка телесног деловања[9]. Усна  умна молитва се развија на ступњевима очишћења
(покајање, борба са страстима, безмолвије). Постепено чистећи и чувајући ум од страсних
помисли, аскета се спрема да се умна молитва смени умно-срчаном.
***
На следећем  ступњу  после безмолвија  ум се своди у срце. Овим догађајем радикално се
мењају човекове енергије, зашто се и зове иступање. Доживљај екстазе не припада
општељудској свакодневици[10].
Ум исихасте који се моли излази из готово неконтролисаног тока помисли, из стања
свакодневне расејаности помисли, но његов ум не долази у стање безумности, већ у срце.
Излажење  ума из „делања мозга“ подвижника представља догађај ступања ума у „делање
срца“; иступање ума вуче за собом ступање ума, силазак ума у дубине срца, то јест човек
преживљава иступање-ступање ума[11]. Захваљујући спуштању ума у срце подвижник
прелази из режима лутајућих помисли у режим усмерених помисли.
Екстаза умно-срчане молитве принципијелно се разликује од безумно религиозне екстазе,
добро познате на примеру шаманског камланија[12]. Пракса кратке Исусове молитве може да
доведе човека у безумну екстазу, само ако се незаконито подвизава. Рецимо да се аскета не
бори како треба са страшћу гнева, дозвољава себи да се рaздражује на неког и да тугује због
добијених увреда, и притом практикује умну молитву. Страсна помисао гнева спрeчава ток
његове молитве. Приметивши препреке на путу ка умно-срчаној молитви подвижник их не
везује за деловање гнева већ за неке спољашње околности и покушава силом да сведе ум у
срце. На крају он преживљава безумну религиозну екстазу, коју тумачи као дугоочекивани
силазак ума у срце и пада у прелест. Затим култивише сличне екстазе, мислећи да се у томе и
састоји законити подвиг. Искуство иступања ума у краткоречивој молитви у датом случају
биће лажно. У овом искуству под видом благодати деловаће страст гнева и самољубље које
лежи у основи гнева, које не даје човеку да адекватно оцени своја деловања, да дође до
непристрасне процене. Познато је да прелест постепено води човека у лудило[13].
Да краткоречива молитва не би прелазила у технку екстазе, подвиг мора да буде законит.
То јест, у датом примеру аскета није требало да прелази са ступња безмолвија на спуштање
ума у срце, већ је требало да пређе на покајање и борбу против гнева. „Пази да, прогневивши
се на неког брата, да га не протераш. Другачије у (овом) свом животу нећеш побећи од
демона туге, који ће за време молитве увек да буде твој камен спотицања“, - пише Евагрије
Понтијски [14].
Покајањем човек пази на себе, посматра шта се дешава у његовој унутрашњости, прати
деловање страсти и одсеца их. „Пази на себе, призива Евагрије, и тада ће борба са страстима
да доведе до очишћења ума од злих помисли и усхођењу ка умно-срчаној молитви без
препрека“[15].
Свођење ума у срце и подразумева излажење ума са периферије човековог постојања  и
ступање ума у центар свих човекових енергија, душевних и телесних, то јест, ум се спушта у
највеће дубине човековог постојања, до тада недоступне човеку, антрополошко време као да
стаје на ауторитетне позиције. Ово се изразито преживљава када аскета први пут спушта ум у
срце и док не постане искусни вршилац умно-срчане молитве. О каквим преживљавањима је
реч? Безмолвник, достигавши умно-срчану молитву може да проведе неколико дана без хране
и сна, стојећи на молитви дан и ноћ, ослободивши се задуго циклуса космолошког и
биолошког времена.
Моменат када се достиже умно срчана молитва код исихаста се може описати као
тренутно искуство. У једном тренутку подвижник престаје да доживљава реалност
савременог света са својим просторно-временским земаљским законима као неизбежни део
његовог земаљског покајања, коме је потчињен сав његов живот. Уместо тога, човек
преживљава унутрашњу реалност са њеном временском димензијом у свој њеној
специфичности. Још једном истичемо да је моментаално испадање из реалности која
окружује човека и губитак самоконтроле према исихастичким текстовима карактеристично за
оне који почињу подвиг  умно-срчане молитве.
Искуснији успевају да сачувају умно-срчану молитву на дуже време; они могу да творе
молитву и да се истовремено баве физичким радом (плету корпе). На тај начин, они на време
умно-срчане молитве не губе везу са спољњим светом.
Пракса одбацивања помисли и умне молитве стално скраћује време посебног догађаја у
аскетском искуству. Пракса умно-срчане молитве наставља да скраћује време сваког
издвојеног аскетског деловања, као и да умножава та деловања, то јест да продужује опште
пребивање аскете у духовној пракси. Стабилизовано деловање ума у срце испуњава време
исихастичког живота све непрекиднијим низом духовних деловања. На важност дате
континуалзације искуства указује Игњатије Брјанчанинов: боље не почињати умни рад, него
почети, прекинути, а онда му се вратити; неопходно је потрудити се да се молитвени подвиг
до краја живота не напушта; из тог подвига треба прећи у вечност. Остављање и размаци у
подвигу су опасни[16].
У чему се састоји опасност? У прелести. Не сме се уздићи на ступањ безмолвија,
прекинути праксу, а онда јој се вратити, покушавајућ спустити ум у срце, јер се овакав
незаконит подвиг обраћа у прелест. Како поступати законито?
С исхастичке тачке гледишта, законито се вратити прекинутом подвигу могуће је само са
ступња покајања; ако се прекинути подвиг продужи са ступња безмолвија, онда ће тражено
искуство само споља личити на умно-срчану молитву, прнципијелно се разликујући од ње.
Борба за непрекидност духовног делања код аскета бива тако напрегнута да исихасти говоре
како један тавенисиотски подвижник није хтео да прекида молитву када му је пришла
отровна змија и ујела га: „ Он се молио, змија је допузла и ујела га за ногу. Но он је спустио
руке тек када је завршио редовну молитву. И овај, који је Бога заволео више од себе, није
претрпео никакву штету“[17]. Аскета је призван да непрестано тежи духовном циљу:
човековом напредовању никад нема краја, пошто заустављање у расту поставља крај
Бесконачном, доноси достизање Недостижног[18].
Горе поменуто продужење и скраћење времена у исихастчком подвигу за собом води
најзанимљивије питање о брзини духовног процеса. Ово питање заслужује посебно
тумачење, овде ћемо се ограничити на кратке напомене, неопходне за дату књигу. При
усхођењу подвижници мењају брзину својих деловања, при чему се мења и време
подвига[19]. Исихасти сматрају да се духовни рад мора успоравати или убрзавати, бирајући
тактику која највише одговара невидљивој борби: некада се псалам мора читати брзо, а
некада се ваља бавити спорим певањем псалма; када у души влада очајање добро је
подстицати језик на брзину, а некада сами демони побуђују човека да чита отегнуто [20]. При
преласку са читања на појање псалма брзина молитве се успорава, а при преласку са појања
на читање се увећава. Успорити и убрзати молитву на време представља искуство којему се
исихаста учи током подвижничког живота.
У исихастичким текстовима можемо наћи не само савет како разумно контролисати
брзину молитве, већ и савет преласка од умне молитве на усну, када се ум замара и треба му
помоћ телесних енергија за продужење молитве. Најчешће се срећу савети за почетнике да
успоре молитву како би она дошла до човека у целини, до његовог ума, до осећања, до
вољњих стремљења, да би боље продрела у најтајанственије дубине човековог постојања.
Игњатије Брјанчанинов саветује да се краткословна молитва успорава: „Прво задај себи да
твориш сто Исусових молитви са пажњом и без брзања. На крају, ако видиш да можеш више,
додај других сто. Током времена...можеш још више да умножаваш број изговорених молитви.
За споро и пажљиво изговарање сто молитви треба 30 минута времена или око пола сата;
неким подвижницима треба још више времена. Не изговарај молитве брзо, одмах једну за
другом; после сваке молитве прави малу паузу и тиме дај уму да се усредсреди. Изговарање
молитве без паузе расејава ум [21]. Опрезно заустављај дисање; диши тихо и споро: овај
механизам чува од расејаности“[22].
Овај савет почетницима не траба везивати за „средње“ подвижнике и сматрати да на
ступњу просвећења сви који се брже моле него што саветује Игњатије чине незаконит подвиг
и налазе се у прелести. Не треба прихватати овај савет ни за субјективно мишљење Игњатија,
које одражава само његово лично искуство и нема опште исихастичко значење; слична мисао
о времену молитве среће се у служебнику и Пратећем Псалтиру[23].
Игњатјев савет садржи важну мисао: Исусова молитва није амајлија, која чува свог носиоца
од сваке духовне штете; пребрзим изговарањем  Исусове молитве, механичким понављањем
које је усмерено само на достизање утврђеног броја свакодневних молитви, Исусова молитва
може прећи у непажљиво молитвословље и тиме сићи с пута законитог исихастичког
подвига.
Овде ћемо се засад зауставити и оставити питање о брзини духовног рада и прећи на друга
питања. Ако у реду аскетских догађаја често изговарана краткоречива молитва заузима
посебно место, зар не треба она да утиче на време подвига, обраћајућ кретање ума на кружно
понављање једних те истих кратких речи? Не гради ли краткоречива молитва циклични
временски низ? Није тако лако одговорити како се чини на први поглед. Механичко творење
Исусове молитве несумњиво чини ум цикличним, код човека ствара психофизиолошку
навику понављања молитвених речи у кругу, без покајничке пажње на себе и речи молитве; а
молитва која је лишена пажње и живог учешћа човека, сама се лишава смисла. Сличну
праксу полусвесног, полуаутоматског творења краткоречиве молитве иситасти држе за
незаконит подвиг. Ова пракса претвара молитву у бескорисно кружење помисли и
наслађивање сујетном мишљу да се умни рад остварује сасвим успешно. Насупрот
незаконитом подвигу молитве, вишекратно изговарање краткоречиве молитве праћено је
пажњом на себе и Бога у живом покајничком делању. Неки исихастчки текстови га описују
као кружно кретање ума. Знач ли то да линијско време човека, достигавши умно-срчану
молитву, поново постаје циклично? Није обавезно.
О умно-срчаној молитви у полемичком кључу расуђује Григорије Палама: „Није ли очогледно
да ако човек пожели да се бори против греха, да унутар тела мора да спусти и ум? А изводити
ум, не из телесне помисли, већ из самог тела, зван чијих граница он наводно добија умна
созерцања, јесте најлукавије елинско завођење... наука која рађа безумљњ и рођена је
недоумицом. Нису случајно они који по наговору демона проричу, ван себе и сами не
схватајући оно што говоре. Ми, обрнуто, уводимо ум не само унутар тела и срца, већ и
унутар њега самог“[24].
Прекнућемо цитат да бисмо изнели нека схватања. Григорије спори с Варламом калабријцем
и супротставља исихастичку традицију старогрчким антрополошким уредбама које следи
Варлам[25]
Палама истиче да се безумна екстаза изазива тиме што се пагани гнушају телом и добијају
иступање ума из тела да би пришли умном созерцању. Ову екстазу Палама назива директним
кретањем ума. Паганској екстази супротна је умно-срчана молитва исихасте, спуштање ума
унутар тела и унутар њега самог. Ову исихастичку екстазу Григорије назива кружним
кретањем ума, пошто се ум обраћа на себе, а не креће се из себе. Тиме се под кружним
кретањем ума има у виду то што се другачије зове пажња на себе, унутрашње пребивање ума.
Наставићемо цитат Григорија: „ Ум... и у свему осталом делује расуђујући шта му је
неопходно: Дионисије Ареопагт ово зове директним кретањем ума, и враћа се самом себи и
делује на самог себе, созерцавајући самог себе, што Дионисије зове кружним кретањем
ума[26].
Друго и јесте најбољњ деловање [енергија] и оно је највише својствено уму, кроз које он
некада превазилази сам себе, сједињујучи се с Богом. Василије Велики говори да „ум, који не
лута по спољашњему...“- мора бити да може да излази напоље! А изишавши, изискује,
наравно, да се врати, због чега Василије и продужава: „враћа се себи самом, акроз себе самог
узлази Богу“[27] као неким поузданим путем. Јер кружном кретању ума... немогуће је упасти
у ма какав блуд <...>
За оне који желе да припадају самом себи и да постану прави „монаси“ [„јединствени“] у
унутрашњем човеку [28], морају обавезно да спуштају ум унутар тела и да га тамо
задржавају“[29].
Пошто је реч о унутарњем пребивању, онда обраћање ума ка Богу Григорије не назива
директним кретањем ума, у његовој терминологији за директно кретање ума везује се
усмереност ума на спољашњ свет. Како? Бог, који делује у човековом уму, постоји изван
човековог ума и изван створеног света, Бог је реалност изван граница света и зато кроз
превазилажење космичког постојања ум превазилази себе, сједињујући се с Богом. Између
ума и Бога, до њиховог сједињења, била је дистанца постојања, Бог је био спољашњи у
односу на човеков ум. Наравно, овај спољашњи положај Бога у односу према човеку пре
свега се односи на божанску суштину, а онда на божанску енергију, а енергије Бога, доступне
човеку у искуству, аскете и доживљавају као благодат Божију. Ово треба имати у виду ради
адекватног схватања исихастичког искуства.
У тексту даље Григорје показује да довести човечанску природу у јединство, постати
јединствен („монах“) некоме је лакше, некоме теже – за последње су и намењене
психосоматске методе. Атонски старци су их објашњавали исихастима-почетницима, водећи
бригу о томе да методе контроле дисања током кратко речиве молитве и усредсређеност
погледа на стомак помажу човеку да изврши пред Богом покајничко сабирање себе и да не
пређу у технику безумне екстазе. Григорије не апсолутизује ефективност психосоматских
метода: „ Умесно је учити се гледању у себе саме и посредством дисања уводити сопствени
ум унутар почетника <...> Код оних који су напредовали у исихији све такве ствари се
остварују без тешкоће... Насупрот томе, ти никада нећеш видет да се ово, о чему говоримо,
без труда осваја код почетника <...> Ако... после пада унутрашњи човек треба да се
уподобљава спољашњим формама, зар онда  монаху, који се труди да свој ум  врати унутар
себе и хоће да се не креће директним, већ кружним и нелутајућим кретањем, неће користити
обичај да се не лута погледом час тамо, час овамо, већ као на неком упоришту заустављати га
на својим прсима или стомаку? Правећи споља, према могућностима, као круг, то јест,
уподобљавајући се жељеном унутрашњем кретању ума, он и силу ума, која се излива из
очију, захваљујући оваквој форми тела, такође уводи унутар срца“[30]
Читајући ове речи, осећаш огромну културно-историјску дистанцу која нас одваја од текста.
Код Григорија су многе мисли изражене архаичним појмовима (из очију се излива умни зрак
светлости; слично се сличним распознаје)  и није коректно тумачити их, излазећи из
савршених представа. Један од таквих античних појмова је круг. На језику античности и
средњег века круг је био симбол савршенства, у савременим схватањиима то је математички
објекат који није савршенији од једнакостраничног троугла или коцке. Ориген пише да ће
тело васкрслог човека бити сферно, и савремени човек некако невољно представља ружне
слике: човек, са кружним завршецима, надувен попут ватдушне лопте, гипко плива около.
Наравно, Оригенову мисао не треба схватати буквално, њен смисао је у томе што ће тело
васкрслог човека бити савршено, само је ову мисао Ориген изразио помоћу античног
симбола сфере.
Влада мишљење да и текстови о кружном кретању ума на молитви, који припадају псеудо-
Дионисију и Григорију Палами, говоре о кретању ума и времена језиком симбола. Под
кружним кретањем ума Палама подразумева пажњу на себе, пребивање и деловање ума
унутар срца, кретање, које човеку даје да спозна себе и Бога; у поређењу с познањем
спољашњег света (кроз директно кретање ума) такво кретање ума се показује савршеним.
Сличну мисао заговарао је и Евагрије[31]. Под кружним кретањем Палама подразумева
кружно – антиблудно кретање. Сетимо се цитата из Макаријевског корпуса о томе како се
душа одвраћа од блудног кружења злих помисли [32]. Лутање овде претпоставља
оријентисаност ума на утиске из спољашњег света (оно што се у Паламиној терминологији
зове директно кретање ума). И упоредићемо овај цитат с цитатом Григорија Паламе: монах
жели да се ум креће не директним, већ кружним, нелутајућим кретањем. Из оваквог
поређења јасно је да спуштање ума у срце, како је описано код Паламе, никако не значи
повратк ума на кружење, а тиме ни повратак подвижника из линијског у циклично време.
Стога, под дејством страсти ум се креће кружно-лутајуће (у Макаријевим терминима).
Цитирани текст Гргорија налази се у великом трактату, посвећеном заштити искуства умно-
срчане молитве, али и мистичког искуства созерцања нетварне Светлости. Према томе, у
овом тексту Григорије говори о савршеном (кружном) кретању ума, имајући у виду односно
савршенство, пошто се природно созерцање (ступњеви просвећења) у поређењу с познањем
спољашњег света показује као савршено. У поређењу са савршенством умно-срчане молитве
искуство созерцања нетварне Светлости је савршеније [33]. Овом последњем савршенству и
тежи ум подвижника, који се моли у срцу, ово гранично савршенство и преузноси Григорије.
Назвали бисмо кретање ума од умно-срчаног савршенства ка савршенству созерцања
таворске Светлости – простирање ума напред (епектазис у терминима Григорија Ниског) или
директно кретање ума од искуства у линијском времену ка оскуству у тачкастом времену, на
самој граници времена и вечности. Григорије Палама, мада и сматра ум, који се сјединио са
срцем, способним за даље кретање напред и нагоре, ипак се сам термин „директно кретање
ума“ код Паламе везује за  сасвим друго дејство. Насупрот исихастима, Варлам Калабријец је
покушавао да докаже да је директно познање Бога немогуће, очигледно ум треба да се занима
познањем света који је Бог створио (ум треба да чини директно кретање – у терминима
Григорија Паламе). Григорије ставља примедбе Варламу: познање божанске суштине није
могуће, али се ум може окренути, усмерити ка унутра и сачинити кружне молитвене покрете;
тако ће човек добијати божанску енергију и поимати Бога у Његовом директном деловању.
Тако да, јасно је да кружно кретање код Григорија Паламе треба схватити симболично, из
контекста полемике са Варламом[34]; а пошто се о кретању овде говори на језику симбола,
онда и о времену се мора говорити на језику темпоролошке симболике, што се не односи
директно на тему нашег истраживања. Вратимо се сада на наше питање. Не изазива ли
вишекратно творење Исусове молитве кружење молитвене помисли код човека? Мислимо да
не. Вишекратно творење Исусове молитве јесте непрестана борба са страсним помислима и
чување молитвене помисли. Подвижник не понавља, већ обнавља молитву. Исте речи
молитве се изговарају, а помисао молитве мења своје деловање; на тај начин молитва се
изговара први пут, онда други први пут, па трећи први пут и тако даље. Зашто први, други,
трећи пут? Зато што речи молитве остају исте. Зашто први, први, први пут? Зато што се ум,
који се затвара у речи молитве, сваки пут мења, у зависности од тока молитвеног деловања.
Одавде се последичност краткоречиве молитве овако представља: први пут, други први пут,
трећи први пут.
Сваки пут молитва се изговара у непоновљивом контексту текућег тренутка покајничке борбе
с помишљу, која само што је дошла. Подвижник често мора поново да почиње свој подвиг,
што није везано само за падове у току подвига. Чак и ако подвиг не изобилује поразима од
стране страсних помисли, акценат се ставља на непрестаном помињању, не обнављању
духовног процеса, а не на крају човекових напора. Овај акценат се пројављује у пракси
одбијања страсних помисли, у пракси чувања молитвене помисли.
Вишекратно изговарање Исусове молитве, непроменљивог текста, не искључује
принципијелну променљивост у енергији молитве.
Разноврсност енергијског устројења краткоречиве молитве одражава се у разликовању усне
молитве од умне молитве и од умно-срчане молитве.
Речи молитве које се изговарају су исте, мада је то прво усна молитва (у првом, другом
првом, трећем првом изговарању молитве), затим усна молитва прелази у умну (рецимо у
тренутку тридесет хиљада трећег првог изговарања Исусове молитве), а, рецимо, у тренутку
двеста хиљада трећег првог изговарања молитве, умна молитва прелази у умно-срчану. Сваки
духовни чин исихаста Симеон Нови Богослов сматра почетком и сваки почетак поставља у
перспективу циља подвига, тако се на крају аскетског напора показује почетак и на крају крај.
[35] Упражњавање краткоречиве молитве има свој почетак, своју постепеност и свој крај
бесконачни, - тако говори о молитвеном раду Игњатије Брјанчанинов [36]. Тиме краткоречива
молитва не затвара ум у цикличном кретању, напротив, ум који се моли разређује кружење
страсних помисли и оријентише се  на крај својих напора (обожење), знајући да је
недостижан и чувајући у сваком свом деловању његов почетни карактер и оријентир на
бесконачни крај.
Исихастички подвиг током свих аскетских ступњева представља низ енергијских почетака.
Почетност исихастичког делања се пројављује, пре свега, у покајању. Покајање за
подвижника траје све до смртног часа, крај покајања би означавао пуноћу обожења
подвижника[37]. У апофтегмама постоји део где се каже да је лице аве Сисоја засијало пред
смрт, док се он молио да му се да још времена за покајање. „Старци су му рекли: ти, оче,
немаш потребе за покајањем. Он им је одговорио: не, уверен сам да још нисам ни почео да се
кајем. А сви су знали да је савршен. Одједном му је лице поново заблистало, као сунце. Сви
су се ужаснули, а он им је рекао: видите, ево Господа... и тог тренутка је издахнуо и био
светао попут муње“[38].
На тај начин, исихастичко покајање као устројење чува се током целог пута и јавља се у
целости временски „бесконачним“. У овом животу човек не достиже савршено познање, не
достиже искуствени савремени доживљај вечног царства. Делимично, али поуздано зна о
вечном савршенству[39]. Према Марку Подвижнику, нико од људи није успео да достигне
такво савршенство у покајању које не би тражило допуну или не би било способно за даље
усавршавање. Шта се додаје покајању на ступњу спуштања ума у срце? Умно-срчана молитва
продужава промену ума: чување ума од помисли мења се чувањем срца од страсних помисли,
у срце се усељава умна стража која прати најнеприметније и пробојне помисли које су се
увукле у срце. Ово сабија линијско време умно-срчане молитве, богати га догађањима,
нарочитом детаљном обрадом догађаја као да непрестано згушњава развучено време подвига.
***
 
По мери усхођења на исихастичке ступњеве пажљива молитва престаје да буде краткотрајни
догађај за човека. Она добија карактер редовног умно-срчаног делања, умном раду даје
умереност и стабилност и исихасте узводи на ступањ непрестане молитве. Својим називом
овај ступањ указује на то да ум добија силу да пребива у непрекидном молитвеном раду. На
тај начин енергија ума у непрестаној молитви изграђује непрекидни линијски временски рад,
који се наставља и онда када подвижник нема јасну свест: у сну, при тровању угљен-
моноксидом, у несвести.
Јован Касијан саветује да се чешће зговара један стих из Псалтира [40], који даје помислима
постојаност и човека води непрестаној молитви: „Размишљање о овом стиху, кажем,
непрестано треба да се врти у твом срцу. У сваком послу или служби, или на путу, не престај
да га певушиш и да размишљаш о њему и за време сна и за време ручка и у крајњим
природним потребама.
Ово размишљање срца, које је за тебе постало попут спасоносног обрасца (formula), не само
да ће те сачувати неповређеним од сваког демонског напада, већ ће, ослободивши те од свих
порока земаљске нечистоте, привести те невидљивом, Небеском созерцању и дати
неизрециву ватреност молитве, што је мало њих искусило [41] (ad illas invisibles theorias
coelestesque preducet, atque ad llum ineffabilem ac perpaucis expertum provehet orationis
ardorem). Пред спавање размишљај о овом стиху, док се сталном оваквом вежбом не
навикнеш да га чак и у сну певушиш (Hunc versiculum meditanti tibi somnus irrepat, donec
ineffabili eius exercitatione formatus, etiam per soporem eum decantare consuescas)” [42]. Стога се
непрекидна молитва наставља у комуникацији с другим људима, при расуђивању о текућим
проблемима манастирског живота, то јест о догађајима који траже усиљени умни рад. У томе
је разлика између непрестане и умно-срчане молитве.
Према поређењу са ступњевима покајања, борбе са страстима и безмолвија, ступањ
спуштања ума у срце квалфикује се као екстаза, али још више одговара непрестаној молитви
и свим следећим ступњевима молитве који се много радикалније разликују по свом начину
деловања од онога што је доступно човеку на ступњевима очишћења. Непрестана молитва је
такође искуство екстазе и треба је разликовати од искуства умно-срчане екстазе.
Непрекидност непрестане молитве састоји се и у томе да човек, будући у екстази, не испада
из космолошког и социјално-историјског времена. Унутрашње пребивање ума на ступњу
непрестане молитве дозвољава исихасти да комуницира са сабраћом и истовремено да твори
умно-срчану молитву, наравно, ако успе на само да достигне непрестану молитву, већ и да је
сачува. Непрестана молитва живи у човеку, када се чини да је исихаста у потпуности
удубљен у вртлог обичних послова: рад, пријем хране, разговор, сан. „Ја спавам, а срце моје
бди“ – овај библојски цитат често се среће у исихастичким текстовима о непрестаној
молитви. Непрестана молитва указује на продужавање времена свакодневног подвига до
потпуног, целодневног пребивања у подвигу. Време сна постаје време аскезе, што треба
схватити као врло несвакидашњи догађај.
Искуство умно-срчане молитве и искуство непрестане молитве успостављају важну везу
између молитве и пажње. Веза пажња-молитва обезбеђује устаљену динамику ума која остаје
на снази чак и када човек тоне у сан. А у сну деловање ума слаби толико да конституисање
непрекидности временског низа даје застој. У сањивом стању људи губе радну способност,
губе рачунање времена. Непрестана срчана молитва води ум ступњевима усхођења много
успешније него што се ум кретао до ње.
Разуме се, такав успех не чини аутоматским узлаз од непрестане молитве и више. Није
обавезно да ће исихаста непрестану молитву коју је достигао ујутро, сачувати и до следећег
јутра. Узлажење ступњевима не трба представљати упрошћено-схематски. Разуме се, схеме
помажу да се нешто схвати о човековом животу, али живот је компликованији од било које
схеме. Уверићемо се у то.
Схиигуман Симеон Барадел се сећа како се молио и учио о молитви жсофроније Сахаров:
„Он је инсистирао да се никада не губи из вида (молитвена) димензија постојања молитве
усмерене Једином заиста Постојећем Богу.  И нису се сводили на просто ишчитавање, пошто
је критеријум истинске молитве болест срца и плач који указује на то да је наша  молитва
достигла свој циљ. Овај свети и страшни карактер сваког молитвеног призивања посебно се
осећао када је читао Исусову молитву <...> Увек је саветовао да се молитве изговарају споро,
понављајући речи, правећи паузе да би дух молитве проникао у дубину у и дотакао срце <...>
Старац би потрошио много времена за једну молитву. Уопште је више волео кратке молитве
попут очајних вапаја срца, а дугр, којих, између осталог, нема мало међу његовим личним
молитвама, саветовао је да се поделе на делове, пошто наша пажња не може да издржи
превелики напор и потребне су нам паузе. „ Ко може чисто да се моли два сата, говорио се,
тај има непрестану молитву. Два сата је мера савршених““ [43]. Погледајмо детаљније
излагање овог исихастичког искуства. Софроније устаје против механичког ишчитавања и
понављања речи молитве; истинском молитвом он сматра циљано деловање човека, проткано
покајањем. Болест срца се изазива покајним скрушавањем срца за грехе, плач се изазива
тугом по Богу, страшни карактер молитве ћемо објаснити страхом Божјим. Да би Исусова
молитва имала важност постојања, Софроније саветује да се растегнуто изговара и са
паузама, јер тада ум успева да достигне изговорену реч молитве и молитва се не прекида
ванмолитвеним радом ума. Софроније саветује и да се понављају речи молитве. Шта то
значи?
Изговорена реч молитве се понавља када се током првог изговарања није сјединила с умом и
остала је прочитано молитвословље а није постала „умно-усна“ молитва, када је кружење
страсних и сујетних помисли засметало уму да учествује у озвученој речи молитве. Зато се
први пут прочитана реч молитве умом изговара други први пут и то изговарање неће бити у
целни понављање молитве; молитва се понавља само споља, унутра се она није остварила из
првог пута, зато је било потребно „понављање“, односно други први пут. Молитвена помисао
Софронија тежи да проникне у дубину, у срце, и зато се споро моли, прави паузе, изнова и
изнова изговара непажљиво изнесене речи молитве. Софроније више воли кратке молитве,
продужене молитве разлаже на кратке, дуге прекида кратким да би сачувао пажњу у молитви.
То не разара време молитвеног рада, пошто се и дуге и кратке молитве чувањем покајничке
пажње код исихаста једнако признају за молитвени рад. Очајничке вапаје срца, о којима
говори Барадел, очигледно треба схватити као кратке умно-срчане молитве. Човек их
приноси Богу у нади једино на Богу (у очекивању), не уздајући се у себе (у очајању)[44].
Закључни цитат од Софронија наилази на тешкоће при антрополошкој интерпретацији.
Сетимо се цитата где Софроније говори: „Ко може да се моли два сата, тај има непрестану
молитву. Два сата је мера савршених“. Ове две кратке фразе лако збуњују. Ако „молити се
чисто“ не означава узлажење на ступањ чисте молитве, а предлаже пребивање ума у аскези на
ступњевима изнад ступњева очишћења, то јест на ступњевима просвећења ума, тада се јавља
следеће питање. Зашто се истинско пребивање у Исусовој молитви од два сата зове
непрестана молитва? Двосатну молитву пре треба прилагодити умно-срчаној молитви него
непрестаној, зар не? Симеон нам је цитирао један оксиморон: молити се два сата значи
молити се непрестано[45]. Зашто су два сата праве молитве названи мером савршених?
Ступњеви савршенства, наиме, почињу (после тога) кад се прођу ступњеви просвећења
(спуштање ума у срце, непрестана молитва, синегрија). Ступњеви савршенства откривају се
аскетским бестрашћем, затим долазе мистичк ступњеви чсте молитве  созерцања нетварне
Светлости. Чисту молитву познају савршени, али се она не постовећује са непрестаном
молитвом, а тим пре са умно-срчаном.
Две кратке реченице код Софронија описују дато исихастичко искуство, али како ове две
реченице ускладити према исихастичким ступњевима? Цитат као да се распада при покушају
да се пројектује на исихастичке ступњеве. Један део цитата хоће да се веже за ступањ чисте
молитве, други за ступањ непрестане молитве, трећи за ступањ спуштања ума у срце; тда се
кратко спојено описивање исихастичког искуства разбија на делове опса различите врсте
искуства. Како? Може се претпоставити да је Симеон некоректно изложио мисао Софронија.
Истина, до ове две реченице Симеон је описивао исихастичко искуства сасвим коректно.
Можда је суштина у другом[46]. Постоји могућност да се противуречности ускладе.
Покушаћемо ово да урадимо не инсистрајући на томе да ћемо увидети једино право решење
датог антрополошког проблема.
Шта то значи молити се чисто два сата? Ко је способан да се моли чисто два сата, не пребива
обавезно цела два сата на ступњу чисте молитве. Молити се чисто у речнику Силуана
Атонског значи молити се умом очишћеним од страсних и сујетних помисли [47], односно,
молити се пажљиво и с покајањем. Чување краткоречиве молитве чистом од помисли, може
да значи да је аскета узишао на ступањ умно-срчане молитве и никако не означава да је човек
усхићен мистичком чистом молитвом. Очигледно Софроније говори о подвижнику који је
узишао од умно срчане до непрестане молтве, а онда чува непрестану чистом од помисли
током два сата.
Овај подвижник је, очигледно, искусан у безмолвију. Он није први пут достигао умно-срчану
молитву и онда одједном достигао непрестану молитву – овај подвижник је вешт у чувењу
непрестане молитве. Могуће је да је раније имао искуство усхођења на виши ступањ
просвећења (искуство синегрије) и чак на ступањ бестрашћа. Ако је подвижник достигао
бестрашће, онда је јасно зашто Софроније истиче да је такво искуство мера савршених, јер се
бестрашће односи на ступњеве (непрестане молитве) савршенства. Наравно, ако је
подвижник узлазио до синергије и бестрашћа, а сада се нелази на ступњу непрестане
молитве, онда је већ изгубио савршенство, он је онда савршени човек у прошлости.
Премда је тај човек у молитви, у подвигу, и можда ће се поново попети на ступњеве
савршенства. Такорећи, бивши сарвшени има могућност да постане савршен у будућности;
наду на то му у садашњем тренутку даје његово искуство чувања непрестане молитве. Ако је
после двосатног чувања подвижник изгуби, онда је пред њим поново отворен читав
исихастички пут, може да се каје, да се бори са страстима и да узлази даље по
ступњевима[48].
Тако да, речи Софронија показују да појам непрестане молитве садрж темпорални смисао
(непрестана молитва ма пуноћу времена), но не треба га (појам) превише темпорализовати.
Он, пре свега, указује на енергијско устројство човека, а онда већ на временске последице тог
устројства. Да ли ће се ове последице пројавити или не, зависи од тога како ће човек чувати
непрестану молитву. Слобода дозвољава човеку да прекине непрестану молитву било ког
тренутка. Речи Софронија показују исихастичко искуство не у статици већ у динамици, током
које човек добија искуство различтих ступњева. Он може да пролази ступњеве просвећења и
да ступа у савршенство бестрашћа или чак да се усхићује чистом молитвом, онда да прихвати
сујетну помисао и поново да се нађе на ступњевима очишћења, затим да пређе на искуство
просвећења, а срчана непрестана молитва ће покретати човека навише, до несавршеног
савршенства.
Исихастчки пут на рачун навике сваки пут се пролази лакше. Први пут је тешко, деведесет
осми први пут скусни подвижник пролази пут много лакше, а осамсто двадесет пети прв пут
човек пролази пут још несметаниије. Са стеченим искуством краткоречиве молитве исихаста
не мора дуго да практикује усну молитву, пре него што достигне умну. Овај прелаз убрзава
навика, а исихаста ће морати да се потруди око прелаза са умне на умно-срчану молитву, са
срчане на непрестану, са непрестане на ону молтву која долази на смену непрестаној. Каква
је то молитва?
***
Крећућ се по ступњевима подвижник прима благодат на благодат. Ово се десава у смени
ступњева краткоречиве молитве. Умно-срчана молитва прелази у непрестану, а непрестана
временом може подвижнику призвати велику благодат и доћи ће до усхођења на ступањ
благодатне молитве, ступањ синергије. Благодатна молитва призива у срце човека посебно
божанско присуство, и благодат обухвата не само ум, већ и тело човека које је умрло за
светски живот[49]. Под светом се подразумева универзум страст, тако да се говори о прпреми
за усхођење на ступањ бестрашћа. Наступа последња етапа аскетске молитве (молитве рада),
за њом следи мистичко искуство чисте молитве (созерцавајућа молитва, самопокретна
молитва). Чиста молитва се зове молитвом само зато што ово искуство исихаста добија за
време молитве; само посеби, мистичко искуство је изнад свих горе наведених видова
молитве, зато га и називају немолитвом, ванмолитвеним стањем.
Сихастичке текстове о чистој молитви ћемо наводити у следећој глави, а сада ћемо
размотрити благодатну молитву. Стицање велике благодати долази због тога што човек своја
дела усаглашава с Божијим. Усклађивање деловања пролази неколико ступњева од покајања
до непрестане молитве. Непрестана молитва обједињује енергије човека с благодаћу и таквом
садејству да, као да долази до резонанце енергија (синергије), и човек добија велику благодат.
Ступањ синергије човеку даје изузетно важно искуство и ако га подвижник изгуби, неће
успети да сачува стечену благодат, те почиње покајнички подвиг; тако је Серафим Саровски
пролазио хиљадудневно молитвено стајање на камену [50]. Није случајно циљ човековог
живота Серафим одредио као стицање Духа СВетога. Реч о стицању у устима исихасте који
се родио у трговачкој породици и оставио свет ради стицања благодати, звучи посебно
органски. Стицање благодати претпоставља не просто благодатно деловање на човека, већ
„стицање и овладавање“ благодаћу. Овде, као у случају са непрестаном молитвом, ишчитава
се временски смисао. Стицање благодати предвиђа непрестано деловање велике благодати на
исихасту, даје вид не повременог „владања“ божанском благодаћу.
Како се може поседовати благодат, ако је она енергија Бога? Зар није Бог, Творац и
Сведржитељ, Онај Који влада човеком? На ступњу стицања благодати долази до „међусобног
поседовања“ Бога и човека, човек поседује благодат и истовремено га благодат поседује.
Долази до директног и моћног садејства и нераздвоног у постојању контакта између Бога и
човека, не „заплењивање“ Бога човеком или човека Богом, већ даље ослобођење човека од
заробљавања страсним помислима, које се непрекидно продужава. Синергија је лични сусрет
времена (човека) и вечности (Бога); човек твори духовно усхођење, а Бог му садејствује,
чинећи духовно снисхођење. Енергију Бога која садејствује човеку исихаста доживљава као
почетак постојања у будућем веку: енергија Духа за човека предствља зрак у залог вечног
блаженства[51]. Постојање које се дарује човеку у исихастичком искуству, показује се изнад
садашњости и будућности, изнад онога чему на природан начин води временска
последичност догађаја човековог живота. Просвећивање човека је „Бескрајни крај сваке
врлине“, према речима Симеона Новог Богослова[52]. Синергију је тешко описати речима.
 Навешћемо један текст Софронија о синергијском стицању велике благодати Божије: „Од
човекове слободе зависи и мера дара Божијег. Дарови Божији су испреплетан с извесним
подвигом и када Бог предвиђа да ће се човек према његовом дару понети онако како треба да
се понесе, онда тај дар излива „независно““ [53]. Блиставо образован Софроније пише на
родном руском језику и принуђен је да сломи језик да би говорио о синергији вечног
надпостојања и привременог постојања. Када Бог предвиђа (у божанској вечности нема
смене времена од бидићности на прошлост), онда дар Божји (благодат) Бог излива на човека,
који је аскетским вежбама припремио себе на то да прими велики дар (човек је читавом
својом прошлошћу припремио себе за будући дар). Овде се јавља питање о предвиђању дара
и о раније добијеном дару. Онај ко је спреман да прими дар, није увек спреман да га сачува,
или, како кажу исихасти, да га изнесе.
За Серафимом Саровским Силуан расуђује о стицању Духа светог; лични духовни пут
Силуана Атонског био је од вере у Бога до познања Бога на делу, а познање Бога га је
постепено водило ка циљу читавог човековог живота: стицању Бога Духа Светога. И Силуан
примећује да је познао Бога  а да га стећи не може. Силуан пише ове речи већ после добијања
мистичког искуства, очито вишег од дарова на ступњу синергије (благодатне молитве).
Зашто? Очигледно одговор на ово питање треба тражити у колосеку у којем смо истраживали
питање са Софронијевим иззражавањем о непрестаној двосатној молитви. Веру у Бога,
познање Бога, стицање Бога, пробаћемо да спојимо са ступњевима исихастичког усхођења.
Вера у Бога одговара обраћањем Богу и делатном покајању, то јест покајању и борби са
страстима, као и, може бити, безмолвију – све се ово описује као ступњеви очишћења; некада
се ово назива делатни живот. Онда познање Бога одговара средњим ступњевима, можда
безмолвију и ступњевима спуштања ума у срце и непрестане молитве, - све се ово описује
као ступњеви просвећења или се некада зове познање (хришћански гнозис, природно
созерцање). Стицање Бога Духа Светога почиње у искуству синергије и даље се упоређује са
ступњевима савршенства, то јест бестрашћем и мистичким ступњевима [54]. Интересантно је
да Силуан, који је већ прошао високо мистичко искуство, у својим записима с покајањем
примећује да се сада не налази у великој благодати. Како схватити ово? Силуан не живи у
великој благодати и не може да стекне Светога Духа, али у њему постоји познање Бога, у
њему делује умно-срчана молитва, а попети се на ступањ благодатне молитве не налази
снаге. Зауставимо се детаљније на животном путу Силуана Атонског [55]. Још као младић
замрзео је свет страсти, отишао из света, на Атону се покајао за читав живот и примио
монашки постриг. Почео је подвиг и непрестана молитва је брзо ушла у срце Силуана.
Будући неискусан у чувању ума од помисли (ступањ безмолвија и спуштања ума у срце),
Силуан је имао виђење. Једном се његова келија испунила чудном светлошћу и дошла је
помисао: прими, ово је благодат. Силуан је неко време био у недоумици поводом овог
догађаја, молитва се у њему продужавала непрекидно, а скрушеност је одступила толико да је
на молитви дошао смех. Јако је ударио себе песницом, од бола се изгубио смех, али дух
покајања се није вратио. Тада је схватио д је упао у прелест, почео је демоне да види.
Месецима је Силуан појачавао аскезу, подигао се на непрестану молитву и наједном био
усхићен директним созерцањем Бога. Тада Силуан није имао снаге да изнесе овај мистички
дар, требало му је још петнаест година подвига аскетске припреме. Трезвеност (ступањ
безмолвија) и чување срца непрестаном молитвом придали су Силуану расуђивање о
деловању помисли, одсецао је своју вољу (ступњеви просвећења и, можда, ступањ
бестрашћа). И неочекивано Христос се јавио Силуану и отворио му доступност искуству
чисте молитве. Стога је созерцање псеудомистичке светлости бацило Силуана у прелест,
успео је да схвати да је скренуо с пута, победио је прелест и поново осетио искуство
мистичких ступњева.
Чак из нарочито упрошћеног и схематизованог излагања духовног живота Силуана види се
какв је вијугави пут прошао, како је после мистичког созерцања не само једном морао да
почиње своје усхођење с првог ступња. На примеру силуана могу се увидети карактерне
особине исихастичког пута. Исихаста не сме да се умири, као да је нешто достигао, већ треба
да, увек од почетка, чува такво стремљење ка вишем, да не би изгубио обретена блага и
сместио та блага, која још нема [56], то јест узишао на виши ступањ. Мисао о томе да је човек
достигао крајње висине може да изазове пад у гордост и лишавање благодати [57]. У тренутку
завршавања духовног рада исихаста мора да примора себе на нове напоре.
Благодат постепено узраста у човеку и када човек прорачуна да је то деловање благодати
завршено, тада треба да почне још јачи унутарњи рад: ко често види духовно дело завршено,
он често мора и да почне[58].
Почетак и крај деловања у исихастичкој свести нераскидиво су повезани. Од исихасте се
тражи да постави почетак врлини и да је овенча, доведе до краја, тврди ава Нил. То довођење
доброг дела до краја он везује за стално почињање дела које препорађа човека: праведник
који се обнавља сада се родио у једном добром делу, а ако учини друго добро дело, опет ће се
родити[59]. Обнављајући духовно дело све време, човек може да оствари невиђено. Одсуство
временског краја у подвигу може се сматрати као утврђивање епектазиса. „Пуноћа и слава
Његове светлости (Бога. – П. С.) биће бездан и почетак без краја. Као они који имају Бога
Који се образовао унутра, они (свети) предстају Оном Самом, Који блиста неприступном
светлошћу; на тај начин крај је код њих почетак славе; излажући јасно своју мисао, рећи ћу: н
а крају ће имати почетак и на почетку крај“[60].
Исихаста чува своје првобитно стремљење према циљу и завршна тачка коју је достигао
постаје крајња тачка новог достигнућа и тако даље.
Подвижништво остаје почетак до саме мрти подвижника, оно је доживотно, усавршавање се
продужава до смртног часа, који може доћи сваког тренутка, зато се у исихастичком искуству
може прочитати: „Побрини се само да се у време када се твоја душа одваја од овог бедног
тела, ти који се подвизаваш покажеш да журиш“ [61]. Где жури исихаста после ступња
синергије? На почетак ступњева савршенства. Аскета добија искуство савршенства на вишим
ступњевима, на самој граници човекових могућности, на граници човеког постојања. О
сличном искуству нема много доказа. Григорије Синаит признаје да је пут ка истини –
„говорити скраћено о граничном, које има велику ширину, заједно с условљеном његовом
средином“[62]. Заиста, исихастички текстови су углавном посвећени почетним ступњевима.
На средњим и вишим ступњевима искуство је веома далеко од свима познатог свакодневног 
живота и није лако дати адекватно тумачење. Уз то иду и тешкоће текстолошког карактера,
пошто је искуство савршенства посведочено у пар кратких речи. Тиме ступњеви савршенства
не представљају истраживачу мање вредну могућност да сазна о томе шта човек преживљава
на граници свог постојања. У опису искуства на граници човековог постојања истраживач
овог искуства добија доказ који помаже да се одреди „феномен човека“, да се подвуче
онтолошка линија која раздваја човеково постојање од инопостојања.
 
 

Глава VI
Ступњеви савршенства
Исихаста се бори да достигне савршенство, знајући да је принципијелно немогуће достићи га
природним развојем човекове природе. Савршенство човека је дар-енергија од Бога[63]; у
пуном смислу речи савршенство божанствено – одавде долази веза аскетске борбе за
савршенство и стремљења аскете обожењу. Исихасти говоре о човековом достизању
савршенства с важниим напоменама: „ Достићи ћемо човеково савршенство онолико колико
је то могуће“[64]. На страницама Добротољубља може се прочитати о „савршенству, које је
увек несавршено“ (Игњатије и Калист Ксанфопули). Како и за Григорија Ниског, који је писао
о епектазису, за Ксанфопуле човек чак у есхатолошкој перспективи не влада пуноћом
савршенства. Узрастање у савршенству траје вечно; на тај начин, чак будућа вечност
човековог постојања се показује као динамична, а не статична. Тим пре у садашњем животу
несавршенство у усавршавању побуђује исихасту да стално дејствује и да се не задовољава
већ достигнутим степеном усхођења, ма колики да је.
Аскетски текстови откривају појам о савршенству у пуном и слабом значењу речи [65]. Ево
примера пуног значења: човек „ма колико да се узвисује, усхођење његовог познања неће
достићи савршенство, док не наступи онај век славе“[66]. Пример слабе употребе даје
Варсануфије Велики: „Постоје три човека савршена пред Богом, која су превазишла човекову
меру <...> Јован у Риму, Илија у Коринту и још неко у епархији Јерусалимској“[67]. У корпусу
који је потписан именом Макарија Великог постоји део у коме говор о бестрашћу спаја јаку и
слабу употребу речи: „ Човек не може да негира то што је још несавршен и није сасвим
слободан од греха. Може се рећи и да је слободан и да није <...>Уосталом, у другим
временима долазио сам у савршену меру, хранио се оним веком и доживљавао га <...> научен
искуством, знам какв је савршени човек“[68]. Истакнута два типа употребе зависе од избора
тачке рачунања. То што се са ступњева покајања борбе са страстима представља као
савршенство, с тачке гледишта мистичких ступњева је несавршено. Различите употреба чак
кључних појмова за исихасте објаснићемо тиме што се с променом искуства унеколико мења
смисао који се убацује у једне те исте речи[69].
Човеку је својствено дупло несавршенство – то је тварност (почетност постојања) и палост
(завршеност постојања). Почетност и завршеност постојања нису као последње темпоралне
карактеристике. Од антике се за главну карактеристику савршеног постојања сматра његова
самодовољност. Човек који је омеђен почетком поседује постојање позајмљено од Бога и зато
се у јаком и слабом значењу речи савршенство односи само на Бога [70]. Григорије Палама
прави разлику између савршеног и најсавршенијег: Како је још могуће рећи да синови
будућег века неће бесконачно узрастати, добијајући благодат од благодати и неуморно се
крећући радосним путем усхођења? Сваки савршени дар одозго је, [71]а не најсавршенији,
зато што није могуће најсавршеније узрастати“ [72]. Усмерен на натприродно савршенство
исихаста се осећа несавршеним, прошавши чак ступањ очшћења и просвећења: „Имајући у
виду савршенство стичу два предивна достигнућа: у усиљеном и непрекидном подвигу теже
крају у нади да ће достићи ову меру... и сматрају себе малима који још нису достигл
савршенство“[73]. Упоредимо учење о савршенству у исихазму и месалијанству. Такво
поређење је актуелно пошто исихазам мешају с месалијанством [74]. Представници
месалијанства су сматрали да сурови подвиг пустињака (од 3 до 12 година) чини човека
беспрекорно савршеним, из аскете излазо демон, у њега се усељава Свети Дух. Он већ не
може да учини грех, постаје бестрастан у свим својим поступцима, ма какви они били. На тај
начин месалијанско схватање о бестрашћу претпоставља д а човек у овом животу може да
постане најсавршенији, да достигне неповратно савршенство. Чак и када су месалијански
намесници чинили рђаве поступке, њихово окружење је објашњавало тиме да се нама чини
да човек задовољава блудну страст, он заправо не може да сагреши, и то што он чини, о томе
други не могу да расуђују док сами не достигну бестрашће.
На тај начин код месалијана се родила представа о духовној елити којој је  дозвољено оно
што другима нје. С исихастичким традицијом ствари стоје другачије; њој је стран
елитаризам. Ма какву врлину да има исихаста, последња граница њеног савршенства ће бити
савршенство у Богу; ова граница је недостижна за тварног човека који има почетак, исихаста
ће се увек старати да јој се приближи и никада неће стећи савршенство као своју неодвојиву
особину[75]. Осим тога исихасти сматрају да је човеку доступно искуство изнад бестрашћа,
али до њега се не може доћи подвигом, сопственим снагама. Стога, схватања о бестрашћу у
исихазму и месалијанству разликују се по свом антрополошком садржају; то исто се односи
на учење о непрекидности молитве код исихаста и месалијана[76].
***
 
На ступњу бестрашћа однос човека према страстима је овакав. „Душа која има бестрашће је
она душа која је стекла онакву навику у врлинама, какву страсни имају у сластима
(страстима)<...> Ако је крајњи степен среброљубља када човек не може да престане да
сабира богатство или да се насити њиме, онда је висина нестицања у томе да се не поштеди
ни своје тело“[77], и не говорећи о томе да се не поштеди имање. Бестрашће је божанска
страст за човека, човек се запаљује бестрасном љубављу према Богу и ближњем. На свој
начин, апостол Павле одређује љубав као укупност савршенства (Кол. 3:14); апостол Јован
тврди да је Бог љубав (1 Јн 4:8). Значи, енергија Бога је енергија Љубави, која своје деловање
постепено остварује у човеку; савршеној љубави Божијој исихаста узводи покајнички страх
Божији кроз цео ноз ступњева. У бестрасном човеку страсти нестају, губе своју рушилачку
способност[78]. Бестрасни исихаста укида страсти и не мора стално да посвећује пажњу
страсним помислима, успешно се уздржава од злих дела, чува срца од одобравања и сагласја
с грехом. Подвижници који су искусни у чувању бестрашћа склањају се од најпростијег и
голог маштања, што се на даје простора ни за предлог помисли, како истиче Максим
Исповедник.
Током свог живота исихаста се не чисти савршено од страсти, иако се и чисти непрестано. А
зашто? Бестрасна чистота је бесконачна[79]. Како пише Јован Лествичник, бестрашће је
„савршених савршенство које се не завршава“ [80]. Ступањ бестрашћа даје аскети залог
вечног савршенства, васкрсава душу човека пре васкрсења тела – у таквим есхатолошким
појмовима Јован Синајски описује бестрашће. С једне стране, бестрашће је свршетак, с
друге, неки почетак. Скоро исто то је оправдано и за претходне ступњеве. Спуштање ума у
срце је свршетак безмолвија и почетак непрестане молитве, то јест завршетак једног
аскетског делања и почетак другог. Бестрашће је свршетак читавог аскетског пута и почетак
мистичког искуства[81]. Подвижник који усходи на аскетске ступњеве не може да узиђе на
мистичке, мало само да буде божанском силом узнесен на њих (мистичке ступњеве). И ако
човек посегне да узиђе на чисту молитву, онда мистичко искуство које је добио неће бити
право. Шта то значи за нашу тему?
Непрестано усхођење човека (епектазис) на ступњеве бестрашћа као да се заутавља пред
недостижним висинама мистике и подвижниково пружање напред постаје непружајуће
напред-пружање. Подвиг не престаје и не зауставља се, како се зауставља даље усхођење,
зато што је следећи ступањ који је вши од бестрашћа, занос ума, а не усхођење ума [82]. Пдвиг
бестрасног се састоји у томе да се чува бестрашће и достиже савршенство у свагда
несавршеном савршенству бестрашћа. Које време одговара савршенству које се не завршава?
Када почиње „крај подвига“?
Човек који усходи на бестрашће, пролази кроз веома важно преуређивање својих енергија:
достизањем бестрашћа енергије човека се ослобађају од робовања страсним помислима у
степену несавршеног савршенства, и у човеку се ослобађа колосална енергија. Какву
промену изазива овај догађај у антрополошком времену? Ако смо до ступња бестрашћа
говорили о непрекидном линијском времену, а после ступња бестрашћа време постаје
испрекидано, зар није онда време бестрашћа нека подврста времена? Како да се назове и у
чему се састоји њен прелазни карактер? Хоће ли време бестрашћа бити неко непрекидно-
испрекидано или испрекидано-непрекидно време? Најбоље је да се време бестрашћа назове
кондензовано време. Претпостављам да имамо основа за ово. Каквих?
Прво, бестрашће је максимално испуњено догађајима. Прелази подвижника са ступња на
ступањ у почетку се спремају годинама, а на средини подвига прелази се одликују упоредном
силовитошћу (у исихастичким описима редовно се срећу речи „брзо“, „овог тренутка“,
„одједном“). На средњим ступњевима расте фабуларност подвига, време подвига се
фабуларно сабија. То се дешава захваљујући спајању молитве и пажње. Молитвена помисао
се појачава на ступњевима непрестане и благодатне молитве, постаје енергија која
преовладава у бестрасном човеку, врлина молитве добија снагу „божанске страсти“.
Понављање молитвене помисли захтева све мање енергије од аскете. Молитвени напор
постаје неприметан, попут физичког напора које човек чини на удах и издах. Потреба за
молитвом постаје тако насушна и приметна као и потреба за дисањем.
Друго, временски низ граде енергије; сетимо се Августинових расуђивања о силама памћења,
пажње, очекивања, којима се ствара временски нииз (прошлост садашњости, садашњост
садашњости, будућност садашњости). Бестрасни аскета несумњиво памти искуство које
претходи бестрашћу; несумњиво пази на искуство бестрашћа (чува бестрасно уређење), али
не може да очекује следеће искуство, пошто дато искуство већ није аскетске. То није искуство
аскетске помаме – епектазе, већ мистичке помаме – фурије. Пружање напред на ступњу
бестрашћа прекида се као пружање – усхођење на виши ступањ и ... наставља се у том
смислу што се састоји у чувању бестрашћа, аскета добија искуство бестрасног живота,
постаје искусан у бестрашћу. Ум бестрасног чува кретање ка самопокретљивости ума ( и
самопокретној чистој молитви), не претендујући да узиђе на искуство самопокретљивости.
На тај начн бестрасни човек чува садашњост не предвиђајући будућност. Временско
отварање искуства бестрашћа има прошлост садашњости, садашњост садашњости, али шта
је са будућношћу садашњости? Не замењује ли је садашњост садашњости, пажење себе
бестрасног? Време подвига се и прекида и не престаје. Ако би просто престало, дошло би до
прекида просторног временског низа аскезе и време би од линијског постало тачкасто. У
исихастичком искуству ово се не дешава. Нашавши се на ступњу бестрашћа, аскета се осећа
као да је времену подвига дошао крај, „завршило се“, али, с друге стране, време његовог
формирања се не завршава. Бестрашће исихасте називају „крајем без краја“. Формирање
човека се пројављује у формирању његовог времена. Видели смо како формирање човека у
исихастичком искуству пролази три стадијума: време почетка, време средине, време краја,
при чему време краја не означава крај временског постојања човека. Иако се на ступњу
бестрашћа завршава формирање непрекидног времена подвига, што ћемо условно и назвати
кондензованим временом бестрашћа.
Треће, према речима Јована Лествичника, бестрасни доживљава васкрсење душе пре
васкрсења тела; према речима Силуана Атонског, бестрашће преображава тело човека, тако
што се тело претвара у мошти, светињу, и већ сада носи печат будуће нетрулежности [83].
Бестрашће се описује у есхатолошким терминима, бестрасни аскета као да прелази
историјско време, пре свеопштег васкрсења у великој мери предосећа будући вечни живот.
Зар тако лично човеково предосећање метаисторијског постојања не заслужује посебно место
у истраживању о времену у исихастичкој антропологији? Чини се да је могуће на законитим
основама говорити о посебном времену бестрашћа. Погледајмо како се описује молитва
бестрасног аскете: „Стање молитве је навика бестрашћа, која помоћу највише љубави узноси
ум на духовну висину“[84]. Како протумачити ове речи Евагрија Понтијског? Може се
достићи бестрашће благодатном Исусовом молитвом, а после тога чувати бестрашће и стећи
такву аскетску навику која се назива стање молитве. То јест, кретање умабестрасног
подвижника, који се моли у благодатној молитви, сасвим се смирава, утврђује се, долази до
савршенства незаустављивог у усавршавању. И тада, неочекивано, у мистичком тренутку
вечности, енергија Љубави може да узнесе ум до чисте молитве.
С овим моментом је повезана још једна околност о којој пише Евагрије: „Молитва је
ослобађање [ума од сваких] помисли. Везани не може да трчи; и ум попут роба служи
страсти, не може да гледа место духовне молитве, пошто се вуче и кружи страсном мишљу и
не може да стекне непокретну постојаност. Када ум коначно почне чисто и бестрасно да се
моли, тада га демони више не нападају слева него здесна. Они му [сликовито] представљају
славу Божију и попримају вид нечега што годи осећању, тако да му се чни да је већ сасвим
достигао циљ молитве“[85]. Евагрије говори да подвижник, који је достигао бестрасну (па чак
и чисту) молитву, има слободу у избору пута и способан је да скрене с исихастичког пута,
прихвативши сујетну помисао.
Евагрије даје подргобна објашњења: „ Ово долази од страсти сујете и од демона, који дотиче
одређено место мозга. Мислим да демон, дотичући одређено место [мозга] одбија светлост
која окружује ум. На тај начин страст сујете улази у разумни део душе, наводећи ум на
лакомислено сагласје да би божанско и суштинско управљање постало опипљиво. Пошто до
ума не допиру плотске и нечисте страсти, већ у чистоти стоји [ум у молитви], чини му се да у
њему нема никаквог демонског деловања. Зато прихвата јављање које је од демона за
божанско. А демон... [дејствује] на светлост спојену с умом, мења је и, како смо већ рекли,
тиме обликује ум“[86].  Бестрашће не гарантује човеку безгрешност у тумачењу свог
искуства. Ономе подвижнику, коме се чини да је заштићен од прелести, може се јавити
виђење светлости изазвано психофизичким узроцима а не благодатном енергијом. Ако човек
ово искуство прихвати као мистичко, не само да ће се удаљити од ступња мистичке молитве
(чисте бестрасне молитве), већ се лишава и аскетске (умно-срчане), пошто страст одбија
светлост спојену с умом и пада у прелест.
Како да се подвижник врати из стања прелести у познање истне? Евагрије говори о покајању
којим се подвижник враћа на пут: „Када ти се чини да када се молиш немаш потребу да
плачеш за грехе (Одмах) обрати пажњу на то колико си далеко од Бога, иако си обавезан да
увек пребиваш у Њему“[87]. Ова расуђвања се односе на искусне безмолвнике какав је
Силуан Атонски. Горе смо говорили како је Силуан на молитви созерцавао чудну светлост,
после чега се молитва непрекидно продужавала, али се скрушеност изгубила и тада је аскета
схватио да је у прелести. На ком ступњу је Силуан био до искуства прелести? У најмању руку
на ступњу непрестане молитве, можда је у њему текла благодатна молитва (почетак
бестрасне благодатне молитве), зато се Силуан предао искушењу на предмет мистичког
искуства (чисте молитве и созерцања Светлости). Схвативши шта се с њим догађа, Силуан је
од покајања почео да се креће исихастичким ступњевима.
***
 
Усхођење по ступњевима чини временску последичност која у целости остаје незавршена.
Сваки посебни догађај у овој последичности није свршетак већ почетак. Духовни почеци
аскете теже да буду максимално кратковремени, делимични и непрестано усавршавани
човековим кретањем према циљу[88]. Усхођење по ступњевима преображава човекове
енергије и то се дешава понекад веома брзо: „Господ, видећи твој ум, пошто се подвизаваш и
волиш Господа свом душом, у јединственом тренутку удаљује смрт од твоје душе (то Њему
није тешко) и прима те у своје крило и у светлост; у јединственом временском тренутку
[89]извлачи те из чељусти таме и одмах односи у Своје царство. Богу је лако све свршити у
једном тренутку“[90]. Што се аскета више отвара за божанску енергију то краће и фабуларно
богатије постаје време сусрета с вечношћу. У граници оно постаје тренутак вечности. Такву
границу представља и чиста молитва. Гранично искуство просто не може бити дуготрајно:
“Човекова природа не подноси дуго време граничних стања. Нека од њих се дају само
небројенима, само једном. Али у датом искуству, у најкраћем временском тренутку откривају
се такве сфере Постојања, о којима људи обично и не сањају: њихово срце је отворено за
примање светог Живог Бога“[91]. Пролази дуго време подвига пре него што наступа тренутак
максималне отворености човека за божанско деловање, и после овог тренутка потребно је
ипак дуго време да подвижник усвоји искуство и да га осмисли. То је делимично оправдано
за ступњеве просвећења и у већој мери се односи на ступњеве савршенства; у пуном смислу
ово карактерише мистичке ступњеве. Теофан ЗАтворник пише о отворености човека:
„Предавање себе Богу је сасвим унутрашње, најскривеније дело нашег духа, тренутно, као и
све, али се не достиже у тренутку, већ сазрева постепено, дуготрајно или кратко, судећи по
умећу и благоразумности хришћанина делатеља“[92]. Ако је аскета – делатељ спреман да
прими мистичко искуство, онда Бог у једном тренутку и једним треном чини аскету
созерцавајућим мистиком.
Исак Сирин напомиње да граничном искуству на молитви претходи усхођење по ступњевима
молитвеног делања: „Све врсте и сви видови молитве, којима се само људи моле Богу, имају
делимично чисту молитву“[93]. Истицали смо како се мења молитва аскете: од усне прелази у
умну, онда иде ка умно-срчаној, непрестаној, благодатној; све су то ступњеви аскетске
молитве, за разлику од њих чиста молитва је неочекивано и нетражено искуство
богоопштења. После чисте молитве Исак Сирин не види никакву другу: „Само до ове
границе свако молитвено кретање  сви видови молитве доводе ум у власт слободе. Због тога и
јесте подвиг молитве. А иза ове границе већ долази задивљеност, а не молитва, зато што све
молитвено престаје, наступа неко созерцање и ум се не моли молитвом“ [94]. Ум у молитви
чини покрет, то јест молитвени подвиг, до времена када се од молитвословља узноси на
молитвену задивљеност, на созерцање. У чистој молитви прекида се кретање ума, и време
чисте молитве је испрекидано време. Време чисте молитве прекида време непрестаног
подвига; до ступња чисте молитве продужава се време непрестаног подвига; до ступња чисте
молитве продужава се време благодатне молитве бестрасног подвижника. У тренутку чисте
молитве молитвено кретање ума (моментално) постаје задивљење, временски низ благодатне
молитве смењују време, када се ум више не моли молитвом; наступа тренутак немолитве –
созерцања, тренутак времена које посебно стоји и не прикључује се последичном низу
линијског времена аскезе.
Чак у поређењу с бестрасним човеком устројење енергије човека који се чисто моли
радикално се разликује. Почевши од спуштања ума у срце, аскетско искуство се квалификује
као екстаза. Поводом искуства чисте молитве опет се мора говорити о екстази, само сасвим
посебној; у заносу на мистички ступањ чисте молитве човек пролази кроз још једно
радикално преуређивање енергија. Код преподобног Нила Анкирског постоји опис екстазе
аскетске молитве  екстазе мистичке молитве. Он разликује три вида молитве: 1) непажљива,
коју Нил не признаје за молитву; 2) пажљива, која одговара умној молитви или, још више,
умно-срчаној и непрестаној молитви; 3) молитва савршених, која одговара чистој молитви.
Немаран човек не улаже напор да би пребивао у подвигу, његова молитва се лако прекида од
кружења страсних и сујетних помисли, права молитва јој је далека, пошто молитвеник не зна
какве речи изговара. Нил пита: хоће ли Бог обратити пажњу на оно на шта сам молитвеник не
обраћа пажњу? Немаран човек гласно изговара молитву (моли се обичном усном молитвом) и
не уноси се умом у речи молитве. Такво чисто формално молитвословље Нил сматра да је
погрешно[95].
Аскетска молитва је другачија: на молитви другог вида изговарају се речи и ум у умиљењу
прати речи молитве и зна Коме се обраћа. У пажљивој молитви деловање ума се синхронизује
са деловањем устиију, речи се изговарају с умиљењем, то јест с покајним сокрушењем.
Навика у таквој молитви не даје да се прекине сујетним помислима, значи време такве
молитве је линијски непрекидно.
На крају, изнад непажљиве и пажљиве молитве налази се мистичка молитва. То је такорећи
пажљива (не)молитва, таква молитва-екстаза, која је изнад сваке молитве. По карактерним
особинама видимо да Нил Анкирски сведочи о чистој молитви: „Највиша молитва савршених
је неко узношење ума, његово свецело одрешење од осећајног, када се неизговореним
уздасима приближава Богу, Који види отворено расположење срца слично исписаној књизи и
у безгласним видовима изражава своју вољу“[96].
Савршени човек може да доживи такав тренутак продуховљености када молитва постаје
безгласна и неизговорена, то јест, не претвара се у последични спољашњи или унутрашњи
говор када човек у једном краткотрајном тренутку времена стаје пред Богом као живи
молитвеник исписан обраћањем Богу. Нил разликује 3 вида молитве. Најнижи вид се
одбацује, он не припада исихастичком подвигу. Други вид обухвата аскетске ступњеве
исихастичког усхођења (праксу краткоречиве молитве). Највиша молитва односи се на
мистичко усхићење ума (созерцавајућа или духовна или чиста молитва; више молитвена
молитва; молитва која је изнад молитве [97]). За приимер мистичке екстазе Нил се позива на
искуство апостола Павла: Павле је био узнесен до трећег неба, и није знао да ли је у телу или
не (2 Кор 12:2); у друго доба, молећи се у храму, добио је искуство изумљења  откривења
будућности (Дела 22:18). Овде су исте особине екстазе као и код Исака Сирина: човек који се
чисто моли губи свест о свом животу погруженом у плотски условљене околности, и губи
свест о времену аскетске молитве које је било до тренутка чисте молитве.
Неправилно би било у мистичкој екстази видети неки дуализам, то јест раздвајање човека на
недуховно тело и душу назначену за духовне висине. Чиста молитва „отвара осећања“ човека
за созерцање, мистичка екстаза обједњује душевне и телесне енергије човека у сједињењу с
Богом. Шта се дешава с енергијом ума? Исак пше: „Ум има могућност да разликује своја
кретања само до границе чисте молитве. Чим стгне тамо и не враћа се натраг, или оставља
молитву – молитва тада постаје попут посреднце између душевне и духовне молитве. И када
је ум у покрету, тада је у душевној области; али чим ступи у ону област, престаје молитва. Јер
се Свети у будућем веку, када им је ум утонуо у Дух, не моле молитвом, већ се у заносу
усељавају у славу која их весели. Тако је са нама. Чим се ум удостоји да осети будуће
блаженство, заборавља и самог себе и све овдашње и у себи неће имати покрете ни према
чему“[98].
Ум заборавља на себе и своје покрете заједно с временом човекових енергија (памћења-
пажње-очекивања), чиста молитва излази из тока молитвеног краткоречија: „Свака молитва,
ма које врсте, твори се кроз кретање; али иако брзо ум улази у духовне покрете, тамо не
налази молитве[99]. Једна ствар је молитва, а друга созерцање у молитви, иако молитва и
созерцање позајмљују почетак један од другог“[100]. Молитва се упоређује са усевом зрневља
хлеба, а созерцање са сабирањем снопова [101]. Исихаста се храни плодовима краткореиве
молитве и долази у изумљење од неизрецивог созерцања, које се не обраћа у растегнути
говор, већ представља стојање ума на граници с божанским постојањем.
На ступњу чисте молитве ум престаје да разликује своје покрете, буквално се беспокретно
креће и, очигледно, прекида се временско трајање, везано за обично покретно кретање. Ум
излази из тока трајног времена [102]. Исак пише о сабирању ума на молитви које доводи до
„отимања ума“ са ступња аскетског усхођења на мистичке висине искуства: „У то време, у
којем се творе молитве... човек с напором одасвуда сабира у једно сва своја кретања и
помисли и погружава се мишљу у  Јединственог Бога и његово срце бива испуњено Богом; и
отуда разумева недостижно. Јер Дух Свети, по мери снага свакога делује и делује,
позајмљујући материју из тог самог за кога се моли; тако да се кроз пажњу молитва лишава
кретања, ум бива запрепашћен и тоне у задивљеност, и заборавља на жудњу своје сопствене
молбе и његови покрети се погружавају у дубоки занос и он бива ван овог света“ [103].
Мистичко искуство је погружавање ума у дубоки занос духовним вином, покрете ума
престаје да разликује, долази до крштења у Светом Духу, човек се налази ван света страсти,
приблжава се граници тварног и нетварног постојања.
Даље у тексту Исак поново указује на човекову могућност да за време чисте молитве полаже
рачун о себи: „ Тамо неће бити разлике између душе и тела, нити сећања на нешто, како је
рекао божанствени и велики Григорије: „Молитва је чистота ума, која се сама у чувековом
заносу даје од светлости Свете Тројице[104]. Обратимо пажњу на то што Исак везује
мистичко – догматске  мистичко – антрополошко расуђивање, говорећи о непокретном
кретању ума. Открити у свим детаљима ову везу у границама дате књиге је тешко; у крајњем
случају обележићемо је у перспективи питања о времену мистичког искуства  метода
позитивног и негативног богословља. Мистичко сједињење с Богом према позитивном опису
Паламе достиже се кроз бестрашће, чисту молитву и созерцање Светлости: „ Ум у чистој
молитви излази из свега постојећег. Занос  је несумњиво изнад одричног богословља:
доступно је само онима који су стекли бестрашће; и јединства (енергија Бога и човека – П.
С. ) још увек нема, ако Утешитељ одозго не озари молитвеника... не узнесе га кроз откривење
до виђења светлости“ [105].
После дуготрајног времена аскезе исихаста стиче мистичко искуство у тренутку, протканом
енергијама вечности[106].
Софроније Сахаров описује скуство човековог дотицања вечности: „Вечност нема трајање,
иако и обухвата све дужине векова и пространства. О њој се може говорити као о „ вечном
тренутку“ који се не даје одредити, нити измерити: ни временски, ни просторно, ни логично.
У њему, том необјашњивом тренутку, и ми према дару Духа Светог, у јединственом кратком
бесмртном акту читавог нашег постојања с љубављу ћемо загрлити све од века постојеће и
Бог ће у свима бити све (уп. : 1 Кор 15:28)“ [107]. Софронијеве речи не представљају
апстрактне додатке из области школског богословља, већ израз личног искуства.
Софронијево сведочанство о вечном тренутку односи се на есхатолошку перспективу, и у
некој мери се слаже и са мистичким догађајима. Такве догађаје исихастичка традиција држи
за предукус вечности, као претходно искуство онога што ће у свој пуноћ својој човек касније
окусити. На основу личног искуства Софроније пише о тренутку када Бог даје подвижнику
могућност да у краткотрајном догађају, који се дешава с учешћем човекових енергија, доживи
вечни тријумф љубави према Богу и ближњем, то јест да се нађе у циљу његовог подвига.
Краткотрајни акт је мистички догађај који је остварив захваљујући деловању брзњ помисли,
супер – кратког раста енергије; управо оваква помисао и гради тачкасто време мистичког
искуства.
Према Софронију, религиозно искуство има три стадијума: 1) првоначално сједињење с
Богом, када човек с љубављу прихвата посећивање вечности [108]; 2) период
богоостављености; благодат се некада приближава, обнавља снаге подвижника и опет га
напушта, што је потребно да би човек постао способан за самоопредељење; 3) искуство
обожења; овај стадијум у савршенству не може бити дуготрајан, јер земаљско тело не може
да издржи обожење, „неизоставно ће доћи до „преласка из смрти у живот“ [109]“. Ако после
трећег стадијума човек не прелази антрополошку границу, „враћа се“ и задржава ону меру
благодати при којој се чува способност деловања [110]. Трећи стадијум се сасвим слаже са
искуством метаисторијскм, када „времена већ неће бити“ (Откр. 10.6), неће бити промене
времена кроз коју пролазимо данас. Ако искуство трећег стадијума бар мало потраје код
исихасте, онда ће човек прећи границу између живота и смрти, доћи ће до превазилажења
завршености човековог постојања, пресећи ће се граница која раздваја садашњи од будућег
века.
Човек пролази од првобитног искуства богоопштења кроз искуство аскезе (други стадијум)
до мстичког искуства (трећи стадијум), а онда, како пише Софроније, поново стиче
способност да свесно делује, аскетски рад се обнавља, човек одбија страсне и прихвата
благодатне помисли.  Затим човек може поново да се приближи бестрашћу и још једном да
доживи мистичко искуство, да прими танану помсао чисте молитве. Помисао чисте молитва
тако је дискретна да ју је тешко назвати помишљу. Овде још у већој мери него у случају
налета мисли срећемо се с посебним преуређењем енергије човека и времена човека. У
тренутку када је подвижник примио од Бога најпрефињенију помисао чисте молитве, све
претходно време подвига се прекида, ум аскете се отима; упоредимо ово с горе описаним
налетом помисли. Јасно је да се време налета сматра временом деловања демонске страсти,
временом растурања природног човековог уређења, а време чисте молитве се сматра
временом божанске страсти, временом преображења природног преуређења човекових
енергија.
Долазак мистичке помисл аскети описује се на само као иступање, човеково одушевљење, већ
и као нежни пренос човека са ступња подвига на божанске, за њега крајње висине постојања,
као нежни загрљај свих деловања човека божанском љубави: „У приоритетном смислу чиста
молитва је редак дар Божји, никако не зависи од човекових напора, већ долази сила Божија и
с необјашњивом нежношћу преноси човека у свет Божанске светлости или, боље речено,
појављује се Божанска светлост и с љубављу грли сваког човека тако да он већ ничега не
може да се сети, ни очему не може да размишља. Имајући у виду ову последњу молитву,
стара  (Силуан – П. С.) је говорио: „Ко се чисто моли он је богослов“ [111]. Опет читамо о
чистој молитви ума, који за време овог искуства не може ни да памти ни да размишља, ни
изговара речи молитве, већ суштински општи с Богом.
Искуство чисте молитве изразито је ретко, како исихасти тврде да и иза искуства чисте
молитве постоји још и мистички ступањ. Исак Сирин је уверен да од много хиљада аскета
једва један може да испуни заповести да достигне душевну чистоту, а од хиљаду само један
подвижник ће се удостојити да укине границе чистоте и прими тајну чисте молитве, а тајне
иза ове молитве дотиче се једва један подвижник из генерације у генерацију, то јест, један
човек од неколико поколења подвижника[112]. С каквом тајном се човек среће после искуства
чисте молитве? И какво је време овог мистичког искуства?
***
Изнад чисте молитве налази се ступањ созерцања нетварне Светлости. Човеков ум прелази
ступњеве очишћења и просвећења (природног созерцања), да би се приближио ступњевима
савршенства (натприродног созерцања). На крају се ум очишћује и огољава од помсли; такав
чист и наг ум стиче искуство созерцања Бога. Калист Ангеликуд [113] описује созерцање и
само мистичко искуство: „ Одрешивши се од временских и месних удаљености, растојања и
ограничавајућих особина и природа и успешно прошавши кроз њих, ум постаје истински
наг<...> услед покоја мисли и безмолвија, он натприродно достиже беспочетност,
непојмљивост, безграничност и бескрајност у душепокретној Божанској сили и сијању срца,
које се, како се чини, заједно са самим созерцањем ума, простире у бесконачност. Тада се мир
Божји рађа у души... неизрецива радост и необјашњиво одушевљење од Светог Духа и занос
изнад разума овладава њоме <...> просвећени ум пада у занос од непромишљеног
безмолвија“[114]. У заносу ум пролази кроз искуство обожења. Аскетска припрема састоји се
у одлагању помисли – греховних и уопште онх који се односе на тварно постојање с његовим
временским и просторним трајањем. Одбацују се формирани стереотипи и мисли и једва
разликовне помисли. Ум који се очистио од помисли постаје безличан како може и да
созерцава безличног Бога, када енергија обожења усредсређено делује на њега. Ум и срце у
искуству созерцања Светлости појављују се као једнствена енергијаска целина, Калист
говори о созерцању ума и о осветљењу срца. Ум достиже гранцу човековог постојања иза
које почиње пуноћа божанске беспочетности и безграничности [115]. Стога, искуство
созерцања светлости, према Калисту Ангеликуду, треба прихватити као временски
непротежно.
Традиција исихазма је, пре свега, позната као мистика светлости: „Бог <...> је попут
светлости, тачније, извор умне и нематеријалне светлости“ [116]. Светлост чине нетварне
енергије које боготворе човека: „Светлост Твоја си Ти, Боже мој“ [117]. Исихастчку мистику
Светлости не треба прихватати као књижевни образни низ који раскошном одећом
живописно одева апстрактну истину, или као доктрину о апстрактном умовању, која се гради
као систем расуђивања и интуиција, заклањајући животно искуство апстрактним
појмовима[118]. Исихастичко созерцање се не уклапа у низ визионарских пракси, типичних
форми мистичке светлости, које се могу наћи у свакој религиозној традицији света.
Зауставимо се детаљније на овоме.
Јеврејска традиција је стављала акценат на слушању Бога и послушању Богу. Библијско
откривење јр изражено овако: „Слушај, Израиљу: Господ Бог наш, Господ је једини (Друга
6:4). Искуство примања божанског постојања очима, искуство мистичког умовања, везују се
за дохришћанску грчку традицију. Именицу „Бог“ Грци су градили од глагола „созерцавати“.
На овој основи Калист Ангеликуд расуђује о могућности мистичког созерцања: рађање
уподобљава рађање ражајућему; човек који је доживео благодатни препород, као причасник
Бога постаје бог и созерцава, пошто од созерцања Бог носи име Бог [119]. Мистичко
созерцање за исихасте је по својој суштини једнако богоуподобљавању: „ Оно што је ум
видео, то је и осетио, или је чак постао такав“[120].
Созерцање исихасте је више него његово лично искуство, представља онтолошки догађај,
није неко „шесто чуло“, већ преображење човека, при којем се све његове духовне и телесне
снаге откривају у општењу с Богом[121]. Обожење преображава човека пошто обезбеђује
најприснији додир човека с оним што прима[122]. Ако је за слух карактеристична дужина
примања и искуство слушања се отвара у времену које траје, онда вид дејствује одмах, у
тренутку. Мистички догађај који се одвија „према начину вида“ произилази као тренутно
општење човека и Бога[123]. Исихастичка мистика излази ван граница непрекидног времена
до созерцања несозерцавајућег, што је спаја с библијским искуством богоопштења[124].
Созерцање нетварне Светлости подвижници не описују  као продужено сијање, већ као блиц.
Созерцање блица указује на тренутно искуство. Овај мистички тренутак није ни превише
кратак временски интервал н тачка на временској прави, слична свакој другој тачки.
Тренутни блиц прекида последичност хронолошког времена, пошто се по квалитету
разликује од сваког елемента ове последичности[125]. Екстаза созерцања Светлости састоји
се у томе да исихаста излази из себе, то јест из непрекидног тока антрополошког времена у
коме је до последњег тренутка долазило до усхођења по аскетским ступњевима. Екстаза се
описује управо као изненадно налажење себе ван непрекидног хронотопа; у „заносу изван
себе“ Симеон Нови Богослов је изашао „у мислима из садашњег живота и заборавио на све
што постоји у овом свету“[126]. Смеон је откривао своје искуство у поетским химнама; кроз
аскезу је тражио Бога. Симеон се обраћа Богу и описује како му се ум креће божанском
љубављу и на тренутак се дотиче заграничног:
„Ум, пак, напрежући се, хвата (Те) кроз љубав,
Али не може да задржи, запањен страхом
И поново тражи, запаљен изнутра.
Замисливши (Те) на тренутак у Твом сијању,
Он са страхом бежи и радосно се радује.
Јер човекова природа не може да издржи
Да јасно созерцава Тебе целог“[127]
 
Исихастчке ступњеве Симеон је представио у њиховој живој динамици. Симеон се успиње до
ступња љубави и познаје Бога, а онда одмах силази на ступањ страха. У радосном покајном
трепету Симеон тражи Бога, осећајући благодатну топлоту Божанског огња у срцу. И
наједном поново прима светлосно деловање Бога. Прошавши аскетске ступњеве ум се
моментално подиже на ступањ мистичког сијања. Искуство које је описао Симеон налази се
на граници могућности човекове природе: сама човекова природа ово искуство не може да
изроди. Озарење Огњем је исказано фразом о томе како  ум човека, „замисливши“ Бога на
тренутак, бежи. Била би грешка мислити да је дато искуство добијено као резултат деловања
маште. Исихастичка традиција је категорички против активирања маште за време молитве, то
се сматра да је испуњено прелешћу.
Симеон, као и други исихасти, говори о созерцавању незамисливе Светлости, очишћене од
сваке примесе маштања. Симеон се обраћа Богу: „Ти их и Сам видиш (ко је сада достојан) и
јасно им дајеш да Те виде, уопште не као привиђење или маштање ума и не само памећу, како
неки мисле, већ самом истином божанског и страшног дела“ [128]. Аскете чисте ум од
помисли – слика, Светлост примају несликовито (без учешћа маште, без видних представа,
које би биле посредник између човека и Бога у њиховом општењу). Бог се види као
невидљив. Светлост се даје видети подвижнику, и Сама види подвижника, созерцање
Светлости подразумева заједничко суштинско општење Бога и човека. Општење се не обавља
на вербалном или визуелном нивоу, већ суштински, кроз биће.
Светлост се јавља онима који су достојни јављања, који се чисте од страсти, просвећују се у
умном делању и тиме се као припремају за мистичку екстазу, бивајући свесни своје
неспремности за искуство созерцања. Микрохронотоп мистичког искуства немогуће је
сместити у микрохронотоп читавог подвига па принципу део – целна. Ово искуство излази
ван граница текућих аскетских догађаја, зато што се оно не може ни помислити, не можете га
се ни сетити, повезавши га с одређеним богословским представама о Светлости. Ако енергија
обожења, коју прима подвижник, не би била тренутна и ако би се перцепција мало
продужила, подвижник би проникао у будућу вечност. Тада би човек као такав престао да
постоји, не би ишчезнуо, већ би се сасвим обожио. На ступњу созерцања Светлости почиње
обожење; ако се овај почетак унеколико продужи, човек ће постати вечно друго биће;
предмет антропологије смениће се предметом есхатологије[129]. О созерцању Светлости
Симеон Нови Богослов детаљно пише у химни XXXVII[130]: „Она се види невидљиво,
смешта се несместиво
И у мом је уму неприкосновено и неопипљиво.
Имајући је, не созерцавам, созерцавајући док није отишла
Стремим да је брзо ухватим, али она сва бежи
Пламтећи, у недоумици, учим се да молим
И да је тражим с плачем и великим смирењем
И не мислећи да је натприродно могуће
За моју снагу
Или човекево старање,
Већ за милосрђе[131] Божије[132]“.
 
Несместиви за најузвишенје и најпрефињеније закључке, не прикосновени Бог се дотиче
човека. Остаје невидљив у созерцању и ум у екстази не може да задржи богојављење које
прима. После мистичког искуства човек „нехотице“ поново бива на аскетском путу, тражи
Бога кроз покајнички плач, борбу са страстима у смиреноумљу, не ослањајући се на своје
снаге. Симеон је више пута преживљавао мистичко искуство и ево како описује прелазак од
аскезе до мистике и од мистике до аскезе:
„Јављајући се на кратко и скривајући се, она (светлост)
Једну за другом, изгони страсти из тела...
Када (човек) учини све што може:
Нестицање, непристрасност, удаљавање од својих...
Молитву и плач...
Тада на кратко (време) нека нежна и мајушна светлост,
Неочекивано освојивши ум, узводи га у занос,
Али, да не би умро, убрзо (га) оставља,
С тако великом брзином, да ни помислити,
Ни сетити се лепоте (светлости) није могуће ономе
Који је видео,
Да, будући мало дете, не би окусио храну савршених мужева
И истог тренутка се растурио[133] или претрпео штету, избљувавши је“[134].
 
Спољашњи свет подвижника у тренутку мистичког искуства као да уступа место Богу, и
најдискретнија помисао Светлости на тренутак постаје реалност која окружује човека. Она је
неуловива за ум силама памћења и умопознања, обраћена у прошлост или будућност. Пуноћа
созерцања Светлости доступна је савршенима у будућој вечности, сада то искуство има
испрекидани, предострожни карактер. У садашњости то је гранично искуство за човека. Ако
Бог буде деловао на човека благодатном енергијом у већој мери него на ступњу созерцања
Светлости, онда човек неће моћи да прими такво искуство а још више да га сачува (човек ће
се располучити, претрпеће штету, избљувавши храну)[135]. Наставићемо да пратимо како
пише Симеон Нови Богослов о аскетском путу после мистичког искуства:
„Дтога, одатле (Светлост) руководи, крепи и учи;
Када нам је потребна, она се показује  бежи;
Не онда када ми хоћемо, јер је то (ствар) савршених,
Већ када се налазимо у тешкоћама и сасвим губимо снагу,
Она нам долази у помоћ, узлазећи издалека[136]
И даје ми да је осетм у мом срцу.
Запањен и задихан, желим да је задржим.
Али (около) све је ноћ“.
 
Након посете Светлости Симеон осећа божанско вођење, силу која руководи његовим
делима, која оставља слободу избора деловања иза човека. Подвижник открива да сусрет са
Светлошћу не долази онда када он улаже све своје напоре, већ када губи снагу и види
сопствену неспособност за сусрет и такву недостојност која сусрет чини немогућим. У том
тренутку смиреноумље прожима Симеона, који прелази у безмолвије и пазећи на себе,
усредсређује се на садашњем, не загледајући с очекивањем у будућност. Симеон је заборавио
на световну прошлост, на созерцање Бога не пристаје да рачуна. Шта онда остаје?
Покајнички однос према себи и одбацивање себе. У том тренутку Светлост даје да се у умно-
срчаној молитви осети Њено приближавање, Светлост снисходи човеку, а човек доживљава
узношење ка Светлости. Симеон стиче искуство боговиђења и ни овога пута не може да га
изнесе неко дуже време. Светлост се јавља у тренутку и скрива се, а Симеона окружује ноћ
општечовековог постојања. Шта да ради? Симеон се истог трена „хвата“ покајања. Покајање
усредсређује Симеона у кратком интервалу садашњег времена, заборавља на све и ничему се
не нада. Туга по Богу у њему изазива плач по Богу и сећање на Бога. Плач по Богу се смењује
радошћу по Богу и утешени Симеон је спреман да прекине покајничку прозбену молитву, да
би, сматра се, прешао на благодарну молитву, но овде долази до непредвиђеног догађаја. У
келији нема никога, иако Симеон осећа додир. Чије је то деловање? Очигледно није
човечанско: келија је празна. Можда демонски предлог покушава да изазове осећај божанског
утицаја[137]? Реакцја Симеона не приморава да се чека, он се поново хвата покајничког
плача.
Оценити овај Симеонов поступак можемо из поређења са Силуаном Атонским. Силуан је
такође стекао мистичко искуство и дуго година тражио богоопштење. И једном се на молитви
појавио демон, можда, као анђео Светлости [138]. Симеон се у покајничкој молитв обраћа
Богу и добија одговор да због гордости трпи халуцинације; ако се смири, деловање прелести
ће престати. Силуан је прихватио ову божанску промисао – одговор и одмах је почело његово
усхођење на чисту молитву. Одавде је разумљиво зашто Симеон почиње – продужава плач за
своју неслободу од страсних помисли. Подвижник плаче, одједном Му се Светлост
приближава и моментално одлази. Само што Симеон почиње да стиче искуство истоветно
као претходно, мистичко, ово се одмах прекида. Светлост нестаје, остаје Огањ који чисти
душу од страсних помисли и просвећује душу, да би она могла да упознаје Бога и себе. Ево
како пише Симеон;
„Заборављајући све,
Ја седим и плачем,
Не надајућ се други пут да ћу Га на исти начин видети
Када, исплакавши се довољно, хоћу да престанем,
Тада се он, дошавши, тајанствено дотиче мог темена,
Мене обливају сузе, не знајући ко је то;
И (тада) он озарује мој ум
Врло сладосном светлошћу.
Када сазнам ко је то, он одмах нестаје,
Остављајући у мени огањ Божанске љубави према себи...
Мало-помало трпљењем се разгорева...
Гаси га раслабљеност и занимање домаћим (стварима)“[139].
 
Даље Симеон говори о усвајању мистичког искуства: Огањ беседи с њим, објашњавајући му
како је ослободио Симеона од световних страсти. Огањ – Светлост присуствује у Симеону
дању и ноћу, показујући му Себе у искуству које излази ван граница циклуса физичког
времена (дана и ноћи). Ово је очигледно искуство екстазе, али какве тачно? Вероватно
екстазе умно – срчане молитве, која још увек није достигла снагу непрестане молитве, пошто
Симеон говори да неће да губи време на ноћни сан и не чује спољне звуке, што значи да се
молитва у њему не чува током дана  ноћи. Вратимо се на текст. Симеон пише:
„И тако се ја налазим у зидовима и задржава ме тело,
Али се истински, не сумњај, нелазим изван њих.
Ја не чујем звуке...све страсти беже (од мене),
И ја стално ноћу и дању видим светлост.
Дан је за мене ноћ и ноћ је за мене дан.
И не спава ми се, јер то је за мене губитак.
Када ме свака беда стигне
И, чинило би се, оборе ме и победе.
Тада се неочекивано нађем с њом (светлошћу)
Изван свега радосног и тужног и светских наслада,
Наслађујући се неизрецивом и Божанском радошћу,
Развесељавајући се њеном лепотом, често
Је грлећи,
Целивам и клањам јој се“[140].
 
Исхасту окружују зле помисли туге, бори се са страстима, које беже од њега, и неочекивано
добија радост личног општења с Богом у Светлости. Светлост укрепљује, то јест, даје
енергију у невеидљивој борби онеснаженом подвижнику, другим речима, ослобађа
исихастичке енергије везане страстима. Најзад, подвижник созерцава мајушни отблеск
Светлости. Блиц вечности, који је на трен посетио подвижника, не може се натерати да
одоцни с одласком, не може се умолити, не могу се створити услови за дуготрајно примање
Светлости. Пребивати у Светлости је део Савршених, оно се односи на метаисторијску
будућност. Такво пребивање представља догађај есхатолошког поретка, налази се изван
граница живота и смрти, онде где се привремено постојање обнавља за вечни живот.
Искуство прмања Светлости код Симеона почиње и завршава се без продужетка времена,
таквом искључивом брзином и неочекиваношћу да се не да запамтити. Августин пише да се
време које траје гради енергијама памћења, пажње, очекивања: скуство созерцања Светлости
је изненадно (нема очекивања), искуство је тако брзо да се не да запамтити (нема памћења),
то јест, искуство произилази у тренутку, издвојеном од сваког пређашњег и наредног
интервала времена, тим самим созерцање се дешава у кратком тренутку времена.
Симеон Нови Богослов у химни користи слике личног општења с Богом, кој су слични
богоопштењу из библијских књига Изласка и Песме над Песмама. Симеон открива у химни
своју горућу жељу да нађе у овом тренутку живота басконачни дан, наћи вечно постојање и
„причестити се“ неизрецивом светлошћу и постати светлост“ [141]. Остварењу његове жеље
помогао је старац Симеон Страхотрепетни, кога Симеон Нови Богослов не назива човеком
него ангелом; зове га човеком који је превазишао човека.
Да б се успео на ступањ безмолвија и више, подвижнику је потребан поверљиви сапутник,
наставник, руководилац. Зато поред исихасте који је стекао искуство високих ступњева ми
често срећемо старца који му је помогао на ступњевима очишћења, просвећења и
савршенства. Старац и послушник образују сапутнички пар на путу усхођења; део
исихастичког подвига они обављају заједно, што њиховом подвигу даје „интерсубјективни“
карактер. Духовним сапутништвом су повезани Макарије Египатски и Евагрије Понтијски,
Симеон Благотрепетни и Симеон Нови Богослов, Теолипт Филаделфијски и Григорије
Палама, Силуан Атонски и Софроније Сахаров...
Саподвижник Григорија Паламе, Николај Кавасила, такође је прошао кроз искуство високих
ступњева; он описује то искуство као нестално у времену: „У садашњем животу у односу
према вољи блажени су савршени у божанском, а по деловању ума никако не могу да буду
савршени, љубав се може наћо савршена код њих а чистог созерцања Бога нема. Јер како је и
за време живота у телу присутан њихов будући живот и већ имају искуство награда, али не
стално, не непрекидно, не савршено, пошто живот ово н е дозвољава и због овога се с
надањем радујемо, говори Павле и вером ходимо, а не виђењем и делимично познајемо, и
иако је видео Христа, али није стално пребивао у овом созерцању. Јер је увек само прорицао
да ће видети будућност, што је и сам показао, када је, рекавши о другом доласку, додао: и
тако ћемо свагда са Господом бити <...> созерцање ума се чува за будућност... Петар говори:
на њега сада не гледа, верујући, радујете се неизрецивом и прослављеном радошћу“ [142].
Кавасила отворено тврди да синергијско созерцање није постојано, да је испрекидано и није
савршено. Тачкасто време мистичког искуства, према овоме тексту XIV в. не подлеже сумњи.
И у XX в. Подвижници су имали ово мистичко искуство. У књизи о старцу Силуану време
созерцања и време мишљења, што значи и изношења мисли у кратком молитвословљу,
раздвајају се један од одругог: „Време виђења никако није време размишљања: обично
дискурзивно мишљење тада се прекида; деловање ума остаје, али је сасвим посебне врсте; и
задивљујуће је како се та безвидност у свом силаску облачи у форму мсли и осећања. Стање
виђења је светлост љубави Божије! [143] Мишљење обично деле на интуицију и дискурзију.
Дискурзивно мишљење прелази од једне мисли до друге и отвара се у продужену временску
последичност постизања истине, а увиђа истину у тренутку, то је моментално умопознање
истине. На крају, мистичко виђење – созерцање принципијелно се разликује од свакодневне
интелектуалне интуиције. Мистичка „интуиција“ је без вида, она невидљиво несликовито
созерцава невидљивог (несликовитог) Бога. Тек пошто је созерцање престало, исихаста
аскетским расуђвањем достиже искуство созерцања, објашњавајући га антрополошким
појмовима и видљивим ликовима (муње, неизрецивог сијања срца и др.)
Мистичко искуство је прошао и умом усвојио Силуан Атонск, потом га је изложио
Софронију Сахарову. Софроније сведочи; једном је Силуан „одједном на тренутак видео
Христа у његовој сили исконског божанства! Пре него што ће проћи кроз било шта он је већ
био узнесен до последњих ступњева на земљи доступних човеку“[144]. Деловања исконске
силе – енергије на Силуана била су искључива према висини искуства и према томе како је
Силуан био узнесен до последњих ступњева без унапред вишекратног пролажења читавог
низа претходних ступњева. Созерцање Христа преображавало је устројство Силуана,
изменило сам начин његовог постојања: „Јављањем Господа старцу Силуану било је
саопштено стање савршених“[145]. Постојање савршених људи у потпуности припада
есхатолошкој реалности, Силуан је понекад пролазио кроз овај модус заграничног постојања
за човека.
Иако се дато искуство Силуана не описује јавно као созерцање блица Светлости, тиме није
мање умесно везивати га за овај ступањ[146]. У исихастичкој традицији искуство созерцања
Светлости представља искуство суштинског општења с ипостасно – потојећом Светлошћу.
Лично постојање – општење овде се схвата као сусрет подвижника с божанском Ипостаси
Христа. Зато се Силуанов дожвљаји могу интерпретирати као созерцање нетварне Светлости.
Јеротеј Влахос упоређује сихастичке мистике  са старозаветним пророцима који су
предосећали богооткривење Новог Завета: „Удостојивши се да виде нетварну Светлост –
пророци Новог Завета <...> претичу време и виде славу Христа, то јест Царство
Небеско“[147]. Исихастички пророчки дар везан је за узношење на мистички ступањ, за
созерцање Таворске Светлости, што представља пророчко предосећање, пошто ће се
нетварна Светлост у потпуности открити тек у будућем животу.
Вечни Бог не постоји у времену, већ божанска енергија делује у времену; човек прима
деловање нетварне енергије и као дуготрајно и као тренутно. Дуготрајно деловање
ванвременске енергије показује човеку да је Бог Творац времена и Он је предухитрио у Свом
постојању чак и најдревнија времена. Тренутно деловање ванвременске енергије показује да
енергији Бога нису потребна разоткривања у времену, она делује у пуној моћи, чак и ако се
њено деловање прихвата само на један тренутак. Вечни Бог се у целини уклапа у тренутак
времена и уједно Његово постојање се не обухвата бесконачним вековним просторима. Он је
несразмеран сваком времену и коме Га човек прима; Бог је недељив у Себи. Бог прилази
човеку свим Својим предвечним постојањем и открива му се кроз ону „тачку“ где овај куца;
Бог говори кратку фразу, али човеку није довољан жвот да би је исцрпно усвојио, пише
Софроније[148]. Библојска метафора куцања представља молитву, човеково куцање „у тачку“
може се интерпретирати као пракса чувања краткоречиве молитвене помисли. Као одговор на
Исусову молитву Бог даје Своју кратку словесну форму; деловање ове тренутне помисли
подвижник осећа много година, ако се, наравно, труди да сачува помисао која му је дошла и
да јој дозволи да делује у срцу.
Искључиво краткотрајно искуство богоопштења представља човеково дуготрајно усвајање
овог искуства. Божанска помисао – реч може подвижнику да служи као извор живе енергије
дуго година. Када се непосредно искуство мистичког дожвљаја завршило, тада почиње
искуство освешћивања или „сећања“[149], које сам исихаста везује за изворно кратко
искуство. Силом овога доживљај искуства као да постаје продужен у времену, што се
одражава на опис самог искуства. Описивањем овог искуства јавља се ефекат својеврсног 
развлачења времена искуства, када се тренутку екстазе додаје етапа усвајања тренутног
искуства.
Софроније пише овако о томе: 2Лично откривење Надсветског постојања може доћ као
одједном, попут блеска муње. Али прихваћено неочекивано, ипак се постепено усваја, у
дуготрајном процесу молитвеног подвига. Од првог додра светлоносне благодати суштински
садржај откривеног познања бива унутарње јасан; душа нема потребе за рационалним
објашњењем доживљеног... Када ова Светлост напусти душу, тада се тихи занос смењује
тугом и природно расте жеђ за савршенијим... сједињењем с вољеним Богом“ [150]. Када ће
човек доћи до неодвојивог сједињења с Богом? После краја времена, у есхатолошкој
вечности.
Стога, тренутак мистичког искуства и дуготрајновреме његовог  усвајања исихасте
„спонтано“ сједињују у тачкасто-линијски временски низ, покушавајући да опшу
преживљено искуство. Ефекат временског разоткривања тачкастог времена може се наћи код
Калиста Ангеликуда, који сведочи о томе како ум човека постаке „сасвим“ боговидан кроз
Дух“, то јест, човек постаје сличан Богу. Овај догађај има временску повезаност, дешава се
„када засветлуца дан умодостижног и неизрецивог Сунца и светозарна звезда уђе у наша
срца“[151]. Светлост умодостжног Сунца прима се на ступњу мистчког созерцања, с једне
стране, као блесак (тренутно искуство), с друге стране као излазак; последњем, клао да
одговара трајно време искуства. Овде треба урачунати да посредно примање енергје
Светлости траје и после тога пошто се непосредно тренутно искуство доживљаја завршило.
Дато објашњење тобоже дугог созерцања Светлости, наравно, не задовољава сва питања о
времену мистичко-аскетског искуства. За пример ћемо узети Софронијеве речи.“На неко
време нашем духу Светлост открива безграничност, али се затим неизоставно удаљава.
Истина, негде у дубини нашег ипостасног постојања, магловито, „као у огледалу“ откривено
се одсликава у тренутку, али је по суштини вечно“[152]. Текст сведоч о томе да Бог може у
неком часу да покаже Своје постојање у свој његовој безграничности. Час је ништаван у
поређењу с постојањем Светлости, која обухвата читаву временску распрострањеност, али је
превелики у поређењу с тренутном. О појави Светлости прво се говори да је била на „сат“, а
онда на „трен“. Како схватити ово? Или је ово пример благе употребе појмова сата и тренутка
или оба појма у супротном смислу одговарају датом искуству, само што једно описује само
искуство и време које је човеку потребно да би дошао к себи и почео да чува и усваја стечено
искуство.
Треба рећи да исихастички текстови не дозвољавају увек да се тачно установи да ли аутор
пише о мистици или не. Читањем неких текстова јавља се низ питања. Да ли аутор говори о
тачкастом времену исихастичког искуства? Представља ли његов текст описивање мистичких
догађаја? Или се описано искуство с одређеним степеном условности може сматрати
предукусом онога што у потпуности даје мистичко искуство, попут онога како само мистичко
искуство представља предукус есхатолошког искуства? Али у свим случајевима се може чак
детаљним истраживањем доћи до једнозначног одговора на постављена питања. Повремено
се јављају тешкоће и текстолошког и антрополошког вида.
Исихастичка традиција обилује разнообразним описивањима аскетско-мистичког искуства.
Део текстова традиције, на први поглед, ставља под сумњу наше закључке о времену
аскетско-мистичког искуства. Ови текстови захтевају задовољење аскетског објашњења, што,
уосталом, не гарантује у сваком случају, добијање коначног одговора на сва питања.
Антропологија не нуди увек једнозначне и просте одговоре, јер је предмет њеног изучавања у
свој својој схватљивости и несхватљивости. Што се тиче религиозног искуства човека, а
конкретније искуства израженог у исихастичким текстовима, обележићемо да
неконтекстуално, надбуквално читање лако води истраживача погрешним закључцима. На
брзину прихватити одлуку о антрополошком смислу искуства не треба, треба стрпљиво
водити разјашњивање питања која се јављају, а оно (разјашњавање) не ослобађа свих питања
и не даје увек истраживачу кристалну јасноћу у решавању формулисаних питања.
Исихастичко искуство потребује посебну пажњу, учешће истраживачке свести, да не би било
извтоперено због жеље истраживача да што пре дође до једнозначног тумачења искуства.
***
 
Подвижници су јако мало говорили о високим ступњевима искуства, и то управо о оном
искуству када су посебно изразите промене у времену човека у поређењу с временом
свечовекове свакодневице. Чиме се ово објашњава? Први узрок: искуство високох ступњева
су прошле јединке. Други узрок: они који су прошли искуство високих ступњева нису писали
о томе што им се дало да доживе, већ о ономе што је било неопходно да се напише овде и
сада; њихови текстови најчешће имају конкретног примаоца и оријентисани су управо на
њега. Прималац, пак, уз ретке изузетке, потребовао је искуство ступњева борбе са страстима,
безмолвија, спуштања ума у срце, али не и припрему за ступњеве савршенства.
Трећи узрок: прича о личном искуству могла је да учини ово искуство недоступним. Тако су
Софронија (Сахарова) једном питали о созерцању Таворске Светлости. Он је испричао о свом
сопственом искуству као у трећем лицу. После овога више није созерцавао Светлост. Сам је
видео узрок у томе што се осмелио да изложи своје искуство; могуће је да се причи
неприметно придружила сујетна помисао. Тако су се подвижници уздржавали од описивања
свог високог искуства, а када су га излагали, онда су беседи о ступњевима савршенства
придруживали ступњеве просвећења, утолико, уколико нсу писали за савршене подвижнике.
Када су усухаст излагали високо искуство, водили су се тиме ко ће их слушати, што отежава
антрополошку нтерпретацију исихастичкх текстова. Навешћемо примере.
Григорије Палама одбацује лик божанске Муње. Зашто? Коришћење сваког лика има своје
предности и недостатке, тим пре када се говори о безличном созерцању. Превасходност слике
Муње у предаји мисли о изненадности и тренутности искуства не предаје свевременску
вечност Светлости. Палама пише критичарима исихазма, који су сматрали да Атонци уче
монаха да за време молитве созерцавају стомак, и такав монах, извежбан
квазисозерцавајућом духовности, созерцавајући муњу, прихвата ову атмосферску појаву као
таворску Светлост. Зато се Палама држао стереотипа у доживљају исихастичке духовности и
објашњавао како психосоматске методе доприносе усавршавању ума и сједињују човека с
Богом у високом искуству созерцања. Палама се трудио да покаже да Ареопагитски корпус
учи о божанском Мраку (ако се следи апофатички метод), који и јесте божанска  Светлост
(ако се следи катафатички метод).
С једне стране, Григорије Палама утврђује самодовољност и беспочетност Бога, а с друге
стране Његово порекло, то јест, ванвременско деловање Божанства; кроз енергију скривени –
бог се показује доступним човеку. Беспочетност Бога се означава као суштина Бога, што је
довољно условно, пошто термин „суштина“ није примељив за Бога Самога у Себи, већ само
за Његове појаве[153]. Ову ообеност је корисно имати у виду при читању неких исихастичких
расуђивања о уму  срцу. На пример, Палама инсистира да је при спуштању ума у срце [154]
„једна ствар суштина ума, а друга Његова енергија“ [155], зато не треба софистички мешати
истоимене појмове о уму и, расуђујући о енергији ума, неприметно приступати расуђивању о
суштини ума. Суштина ума се исказује у „умном раду“ исихасте, пошто његов ум постаје
способан за умно – срчану молитву и мистичко созерцање вечне Светлости, за обожење
целокупне човечанске природе.
Палама ставља акценат на вечност божанскх енергија: божанска „Слава се разликује од
Божије природе (вечне – П. С.), не може се прибројати стварима које постоје у времену, зато
што превазилаз постојање и на неизрециви начин припада природи Бога“ [156]. Божанска
Светлост човеку се јавља у времену, али она није вечна и Њена пуноћа сада не може бити
прихваћена[157].
При расуђивању исихастичког искуства искористити лик Муње умесно је само ако се призна
да безлична Светлост у лику Муње објављује постојећег личносног Бога; говори се о појави
Светлости (привременој), а не о Његовом постојању (вечној). Крај созерцања Светлости не
означава анихилизацју јављенога, већ ново божанско деловање, захваљујући каме присуство
Светлости постаје за човека скривено.
Палама оштро разликује пролазно постојање од неизменљивог постојања Светлости: „Пошто
се безипостасним назива не само непостојеће, не само видљивост, већ и оно што се брзо
руши и тече, подаје се труљењу и истог трена ишчезава, каква је природа муње и грома, већ и
наша реч и мисао, свети су назвали светлост Преображења у ипостаси оправдано, показујући
тиме његову постојаност и укорењеност, као трајно и оно које не протиче испред гледаоца
попут муње, речи или мисли“[158]. Благодат се јавља код Бога вечно постојећа, прима се
каоипостасна Светлост: Светлост пројављује себе, али не настаје онда када се јавља [159].
Постојање Светлости је устаљено и није подвргнуто временским променама, Светлост свагда
постоји. Време постојања Таворске Светлости је веће од времена засветлуцале и угашене
олујне муње, веће од времена за које ум усвоји помисао ; постојање Светлости обухвата св
временско трајање. Бог, лучећи благодат Светлости, пребива као самопоистовећујући, пошто
је благодат једна и непроменљива, али делује у сваком човеку, како и када хоће [160]. Палама
пише о созерцању Светлости: „Виђење тога има почетак и оно што следи за почетком,
разликујући се од првог, као блиставије од смућенијег, али краја никаквог нема: њен улазак у
безграничност је слично усхођењу при откривењу. Јер једна је ствар озарење, друга довољно
созерцање Светлости, и још ново – виђење ствари у Светлости, када удаљено стаје испред
очију и оно што долази представља се као садашње. Наравно, није за мене, смиреног, да
описујем и објашњавам тако нешто... созерцање светлости је сједињење, мада и јесте
нестално код непосвећених. Пошто се остварује после завршетка умних деловања, како се
онда може свршити ако не Духом?“ [161] На тај начин Палама разликује искуство созерцања у
зависности од степена савршенства, који је исихаста достигао. То може бити непостојано
искуство озарења код прилично несавршених подвижника, или постојано созерцавање
светлости или велики залог будућег созерцања. Разуме се, ступњеви савршенства воде човека
ка духовном искуству с већом пуноћом времена, вечном неодвојивом пребивању у Светлости.
Али значи ли ово да исихастичко созерцање почиње од тренутног искуства, а онда човек
доживљава трајно искуство  на вишем ступњу савршенства човек стиче искуство
есхатолошког созерцања?
Значи ли то да се испрекидано озарење смењује непрекидним созерцањем, и самим тим се
линијско време аскезе смењује тачкастим временом мистике? Не. Према наведеном цитату, на
највишем мистичком ступњу енергја Светлости прекида продужено деловање човековог ума,
савршени човек созерцава вечну Светлост у тренутку, у испрекиданом времену мистичког
искуства, а затим почиње да види ствари (себе и свет) у светлости вечности, што му помаже
да настав свој пут у „светлости“ стеченог мистичког искуства (искуство натприродног
созерцања помаже подвижнику у природном созерцању, у очишћењу ума). Тако се може
схватити овај, за интерпретацију тежак, одломак Григорија Паламе и сличан одломак код
Паламе није једини[162].
Имајући у виду горе речено, погледајмо речи оних исихаста, који предају искуство примања
божанске Муње. На пример, Теофан Затворник пише: „Попут блеска муње, освећује се све у
човеку и око њега, при благодатном узбуђењу. Он се сада уводи срцем, на један тренутак, у
онај ред, из кога је грехом изгнан <...> Отуда ово деловање благодати скоро увек прати страх
и тренутни потрес, као што оног који журно корача замишљен потресе услишено „стој“ [163].
Какав је то поредак природе у који се у тренутку уводи човек? О каквом догађају је реч? О
томе да се енергијско устројство човека радикално мења када подвижник прими енергију
Муње – за човека гранично божанско деловање.
Чак и када се срећемо са исихастичким текстовима о созерцању Светлости попут сунца, он
не сведоче увек у корист другог времена у искуству созерцања, не оповргавају увек тезу о
тачкастом времену мистичког искуства. Тако Григорије Палама дале интерпретацију
јеванђелског текста о Преображењу Христа и говори о различитим јављањима Таворске
Светлости у апостолима у МТ 17:5. „Светао облак“ је Светлост Сунца правде (Христа),
апостоли су видели Светлост од лица Христовог и созерцавали засењујући облак; прво је
Светлост представила слабо озарење, а онд а се јавила у пунијем степену [164]. Као аналогију
мстичком озарењу Григорије наводи сунчеву светлост; за разлику од тренутно сагоревајуће
муње, сунце сија постојаном светлошћу. Мада сунчева светлост није доступна за онога ко
непосредно гледа у сунце. Сунце се може видети само на један трен, а ако се продужи, очи
ћеослепети; слично тренутно созерцање сунца може се сматрати аналогом мистичког
созерцања Бога. У сунце се не сме дуго гледати, али у одразу сунчеве светлости може се дуго
време видети светлост света, када сунчеви зраци пролазе атмосферу и одражавају се од људи
и дрвећа. То се може сматрати за аналогју аскетског природног созерцања, то јест искуства на
ступњевима просвећења.
Сунце наставља да сија када не гледамо у њега, већ у људе који иду, и имамо могућност, док
се није сакрило, да с времена на врем бацимо поглед на њега. На исти начин Сунце
просвећује исихасту у току сати, па чак и дана, неодступно пребивајући с њим у природном
созерцању; и само на један трен Сунце дозвољава исихасти да непосредно созерцава
Светлост. После мистичке екстазе исихасти је потребан одређени временски период када
мистик долази к себи, осећајући и усвајајућ деловање Бога у себи, у сабраћи, у васељени;
затим се Сунце још може појавити у блицу таворске Светлости. Прекид између два тренутка
созерцања некада прати свест о присуству Сунца које блиско делује. Некада нема те свести и
код подвижника се јавља оштро осећање богоостављености, које описује Симеон Нови
Богослов, као преживљавање, мучно и неиздрживо дуго; у том преживљавању кратки
тренуци се човеку чине растегнутим до свевременске границе [165]. Ова склоност такође
утиче на излагање мистичког искуства. Имајући чешће искуство благодати, сихаста се
усавршава у њеном чувању, што дале осећај краткотрајне непрекидности мистичко –
аскетског искуства. Време искуства продужује једна околност на коју С. С. Хоружиј обраћа
пажњу. Аскеза, која претходи мистичком созерцању, представља пут који је бестрасни
подвижник већ прошао, и уједно, пут који стално пролази. Сваки следећи пут изискује мање
напора; навиком се скраћује[166]  човек не мора сваки пут да пролази кроз све ступњеве,
губећи много времена на сваком. Пажња за време молитве од ступња ка ступњу постаје мање
напрегнута. Штавише, процес може добити карактер готово самопроизвољног. Навешћемо
суштинску аналогију: у говору на матерњем језику ослањамо се на интуицију, на дубоко
усвојено, готово несвесно искуство изражавања својих мисли и осећања на навикнутом
језику; странцу је тешко да научи употребу истих падежа руског језика, од њега се тражи
много пажње и труда, посебно у почетку, онда конверзација на руском иде лакше[167].
На рачун стечене духовне навике подвижник може и да не контролише свесно процес
усхођења у свим његовим детаљима. Исихастичко усхођење не мора да прати стална свест о
времену. Игњатије Брјанчанинов примећује да подвижник, који је достигао чисту молитву,
почиње да молитвеном вежбању посвећује много времена, често не бивајући свестан тога
[168]. Свест исихасте при духовном усхођењу може да буде таква да је у целости усредсређен
на приближавање циљу и не примећује време пута. Периоди између два тренутка посебног
приближавања циљу (између два тренутка мистичке екстазе) исихаста може да прихвати
краће него што изгедају у „пресеку# биолошког времена. Ако читав аскетски пут свест држи
у сконцентрисаном виду, онда се време два мистичка тренутка, раздвојена аскетским
интервалом у свести подвижника зближавају, пошто су та два тренутка посебно блиска циљу,
обожењу. Тиме у свести мистичко-аскетског искуства ниче неко тачкасто-линијско-тачкасто
време („штрих-пунктирно“ време). Оно се до неког степена приближава пуној линији
времена, али не постаје непрекидна линија времена, зато што енергија обожења искључује за
човека у овом животу време као битисање [169]. Време мистичког искуства је тренутно, у
најстрожем смислу реч, то не значи да тренутно искуство у неким исихастичким текстовима
не означава само искуство, које се уклопило у пренебрегавајуће мали интервал времена. Код
исихаста се могу наћи описи просвећивања Светлошћу, муњи сличних, која добијају
подвижници почетници, притом, савршенији подвижници примају Светлост као созерцање
(попут Сунца) које траје у времену. Јеротеј Влахос истиче да созерцање има различите
ступњеве који носе називе озарења непрестаног гледања у ток сати и дана, при томе, умна
молитва и јесте... прва етапа созерцања[170]. Једна те иста реч означава непоистовећујуће
енергије човековог устројења, када реч циркулише у контексту различитих ступњева
исихастичког усхођења. Тако ствари стоје с молитвом, созерцањем, покајањем, итд. Првом
етапом созерцања названа је умна молитва, између тога како се она свршава на ступњевима
аскезе. Умне молитве нема на мистичким ступњевима, присутна је на ступњевима
безмолвијаили чак борбе са страстима. И ови првоначални ступњеви усхођења садрже у себи
наки залог будућег созерцања. Сетимо седа се средњи ступњеви, они изнад безмолвија, зову
ступњеви просвећења (просвећења човека бесконачном светлошћу, зар не?) и ступњеви
природног созерцања (овде је употребљена реч „созерцање“ иако се у строгом смислу
созерцање налази изнад бестрашћа). Границе које раздвајају ступњеве један од другог, у
исихастичком смислу, некада не подлежу тачном разликовању.
Када читамо исихастичке доказе о екстази, није увек лако решити на који се ступањ односе.
Навешћемо примере. Теофан Затворник тврди да су многи подвижниц стално бивали у
заносу ка Бог а други повремено, али често [171]. Шта се подразумева под заносом ка Богу?
Занос може бити ступањ непрестане молитве, а Софроније Сахаров покајање назива
узношењем човека ка Богу, заносом. Притом, покајање представља и назив првог ступња и
аскетски рад, који чува свој значај на свим следећим исихастичким ступњевима. Ступњев
екстазе почињу спуштањем ума у срце, чиста молитва се такође одређује као екстаза. Теофан
јавно не говори о заносу у чистој молитви, пошто ово искуство екстазе није било део многих
исихаста. Очигледно да говор о заносу према Богу подразумева екстазу, али утврдити о
каквом тачно ступњу говори Теофан, тешко је.
Још један пример. В. Н. Лоски пише о искуству чисте моллитве код Евагрија: огољен од
помисли, ум у молитви узноси се на мистички ступањ и созерцава како божанска светлост
усмерава свој зрак на човека. Лоски налази у искуству Макарија Египатског, аналогију с
Евагријем, тим пре што се код Макарија такође говори о блицу супстанцијалне светлости
Божанства у души“[172]. Зближавање искуства Макарија и Евагрија је законито: ове
подвижнике везују односи наставника и ученика и по искуству су блиски мађу собом, ма како
покушавале неке текстолошке хипотезе да их одведу на различите стране [173]. Зближавање
Лоског је оправдано, мада, да ли Макарије говори о ступњевима савршенства? Обратимо се
тексту првобитног извора. Адресација првобитног извора је готово иста као и у горе
цитираној полемици Григорија Паламе[174]. Макарије полемише  с радикалним хришћанским
гностицима[175], који су богопознање сматрали „делањем ума и главе“.Он је и предодредио
сведочење исихасте о духовном просвећењу и умно-срчаном раду.
Макарије појашњава да се духовно просвећење не стиче само разумним знањем, савршена
тајна хришћанства искуствено се сазнаје боженским деловањем, то јест, озарењем
благодатном Светлошћу у сили Духа. Макарије напомиње да Израиљци нису могли да гледају
у Мојсијево лице после тога кад је узишао на висину богопознања. Мојсије је био обучен у
славу Божију, то јест, у велику благодат и људи који су га окруживали нису могли да изнесу
изливање ове енергије[176].
Ако се старозаветна благодат, као тренутна слава старозаветног човека показала као велика,
онда је новозаветна благодат већа, пошто она не престаје, већ свагда бива с човеком (2 Кор
3:7 – 11). Другим речима, прослављање старозаветног човека које се прекида није тако
славно као непрекидно прослављање  новозаветног човека. Макарије даље пише да је 
долазак Христов био да би људи непрекидно достизали меру светости, како пише Павле: ми
се, гледајући на славу Господњу, преображавамо у онај исти лик из славе у славу“ (2 Кор
3:18). Макарије даје схватање о ступњевима усхођења (мери светости, усхођења из славе у
славу), мада не даје број ступњева. Зато расуђује зближавање два исихастичка фрагмента,
када се текст Макарија слаже са искуством ступњева савршенства код Евагрија, остаје под
знаком питања.
Продужићемо цитат Макарија, да бисмо јасно означили предмет начег расуђивања: „Духовно
озарење није само откривење мисли и благодатно, како је речено, просвећење, већ постојана
и непрекидна у душама блиставост ипостасне Светлости. Јер је речено: (Јер Бог) који рече да
из таме засија светлост, (ОН) Који засија у срцима нашим ради просветљења знања славе
Христове (2 Кор 4:6)[177] <...>  блаженог Павла који је засијао светлост на путу (Дела 9:31),
који је био узнесен[178] до трећег неба (2 Кор 12:2) и постао слушалац неизречених тајни,
није био обично просвећење мисли и знања, већ ипостасно озарење душе силом благог Духа;
и није поднео вишак светлости овог озарења, телесне очи су ослепеле [179]“. Тако су пред
нама два описа: искуство непрекидног, поверљивог и постојаног светлосног озарења и
искуство екстазе – заноса према неизреченом богоопштењу. Да ли се у датом случају описује
једно те исто искуство или не? Ако да, онда су одломци Макарија и Евагрија по свом
антрополошком садржају исти.
Ипак, обраћајући се разматранм детаљу Макаријевског корпуса, видимо да у њему нема
јасног разграничења аскетског и мистичког искуства. Текст је написан у циљу да се објасни
да су сви облици истинског духовног искуства изнад тог просвећења мисли које хришћанину
даје добро образовање и детаљно истраживање, да искуство духовног просвећења доводи
човека у прослављање његове душе у садашњости и тела у будућности. Макарије објашњава
више пута ово питање без јасног разликовања исихастичких ступњева [180]. Код Макарија
нећемо наћи само „мистику светлости“ већ „аскезу светлости“, „аскезу огња“. Макарије
убеђује читаоце у то да се Бог непрестано брине око просвећења човека, почињући од првих
духовних корака (обраћења у веру, покајања, крштења водом и Духом). И огањ благодати
свагда гори у човеку, чисти и просвећује човека дуго до тренутка када достиже највише
ступњеве[181].
По каквим ступњевима усходи подвижник према Макаријевом корпусу? Макарије не образује
породични низ ступњева, он каже да, ако их је дванаест, човек може да се спусти са
дванаестог на једанаести ступањ. То јест, пребивање на одређеном духовном ступњу није
стабилно као пребивање на ступњевима каменог степеништа. Рекавши о преласку са ступња
на ступањ, Макарије одмах даје да се схвати да се духовно кретање исихасте организује у
преласку од  једне главе  духовних обитељи до друге[182].
И дванаест ступњева и стотине обитељи предтављају симболичко приказивање исихастичког
пута, које нема једнозначно детаљно антрополошко тумачење. Када Макарија директно
питају где се налази на путу усавршавања, подвижник одговара да је он сада беба и никога не
осуђује, иако се његов положај на путу мења [183]. Шта значи дати одговор? Ступњеви
духовног усхођења могу се представити као ступњеви духовног узраста човека: од раног
детињства и дечаштва до пунолетства и стараштва. Треба признати да Макаријев одговор не
допушта разноврсна антрополошка тумачења[184].
Лик духовних узраста човека не среће се само у Макаријевом корпусу. Исак Сирин пише да
је савршени човек виши од несавршеног детета, према томе и молитвено сезерцање је више
од молитвеног наслађивања[185].
На тај начин се искуство „пунолетног“ човека односи на мистику, а искуство несавршеног
младића на ступњеве аскетског просвећења. Искуство бебе се очигледно односи на ступњеве
очишћења. Образ ступњева духовног  усхођења прихвата се, пре свега, као просторни, а
пошто ступњеви претпостављају кретање горе и доле, онда је временско тумачење овог
образа неизбежно. Лик духовног узраста човека је нешто мање повезан са пространством, а
образ духовног узраста још мање. Разуме се, сваки ликовни низ намеће своја ограничења на
своје илустроване догађаје, веома далеке од очигледности. Тако да избор ликовног низа не
игра принципјелну улогу, он се само појмовно одводи провереној антрополошкој
интерпретацији исихастичког искуства. Треба признати да је метафора узраста ближа теми
времена, него метафора ступњева. Ако би духовни узрасти исихаста били исто тако подробно
уписани у њиховом антрополошком садржају, како је то са ступњевима духовног усхођења,
онда бисмо се у датој књизи бавили временом човека управо као последицом духовних
узраста.
Још један нетривијални случај, везан за време исихастичког искуства налази се код Јована
Касијана Римљанина. Ослањајући се на искуство египатског исихасте Исака, преподобни
Касијан разликује четири вида молитве и неки њен виши ступањ. Четири вида молитве
Касијан излаже цитирајући Нови Завет. Од та четири вида (молитве, мољења, искања,
благодарења, који су дати у 1 Тим. 2:1) бар два представљају молитвословље које има
временску карактеристику: молитва моли за опроштај садашњих или прошлих грехова;
мољење се односи на будућност, пошто представља обећање које подвижник даје Богу
(завет). Искања се не односе на молитву за себе, већ за људе, а благодарења се дају Богу као
израз радости о благотворењима у прошлости, садашњости и будучности, притом, не само у
будућем привременом животу, већ и у будућем вечном животу [186]. Касијан описује духовно
кретање човека које почиње од речи молитве „Оче наш“ и прелази у искуство пламене
молитве, више од четири вида молитве по Павлу[187]. О. Клеман сматра да ово искуство
превазилази сваку молитву, која се отвара у времену. Он пише: „Интензивно размишљање о
Оцу... може на тренутак да нас избаци из временског тока“ [188]. Значи ли то да Касијан
описује ступањ чисте молитве?
Пробаћемо према тексту „Разговори“ да одредимо какви се исихастички ступњеви јављају у
њему. Касијан пише: „Иза... четири вида молитве долази најузвишеније и најсавршеније
стање, које се састоји у созерцању Јединога Бога и у пламеној љубави према Њему и где ум
наш, загрљен и прожет овом љубављу, беседи с Богом на најближи начин и с посебном
искреношћу, као с Оцем својим. Да смо дужни да се усредно трудимо да достигнемо ово
стање, говоре нам речи молитве Господње (в.: Мт. 6:9 – 13). Ми кажемо: „Оче наш?“ <...>
Достигавши тако високи степен синова Божијих, ми се истог тренутка запаљујемо љубављу
својственом доброј деци, која ће нас Натерати да у свему тражимо славу Оца нашег, а не
своју корист“[189].
Молитва “Оче наш“ је првобитно представљала молитвословље заједнице. Разликовала је
првохришћанску заједницу од других религиозних заједница, на пример, фарисејских, у
којима су се користиле њихове специфичне молитве. Молитва „Оче наш“ не прекида са
старозаветним благочешћем, она је повезана са јеврејском духовношћу, њен почетак понавља
снагогијску молитву „Кидуш“[190].Касијан наводи „Оче наш“ као свакодневну литургијску
праксу, под чијим је утицајем хришћанин способан да доживи усхођење са ступња ропства на
ступањ синовства, може да осети топлоту срца и да доживи искуство созерцања. Хришћанин
се удаљује не само од робовања греху, већ од положаја таквог слуге Божијег, који тражи само
начин да избегне казну за грехе; чинећи духовно усхођење, хришћанин се удаљује  од
положаја најамника Божијег који тражи само начине да добије награду за врлине. И
приближава се положају чеда Божијег (сина Божија), које тражи само да људи прославе Бога.
Значи ли то да Касијан у датом фрагменту описује молитву – искање за људе? Ако је тако,
онда ова молитва на ступњу сновства остаје једна од четири вида молитви, па макар се ова
молитва односила на екстазу на аскетским ступњевима исихастичког усхођења.
Касијан говори о созерцању које на молитви доживљава син Божији. О каквом тачно
созерцању? О ступњевима природног созерцања или мистичког созерцања? Вероватно се
Касијаново искуство односи на „стање молитве“, то јест на ступањ синергије, када исихаста
савршава благодатну молитву. С једне стране, ово искуство се зове созерцање и стање, што
иде у прилог мистичком карактеру искуства[191]. С друге стране, сихаста мора да се труди да
достигне ово созерцање, исихасти не уче да се достигне мистичко созерцање пошто се боје
прелести. Можда Јован Касијан говори о ступњевима савршенства, после којих долази чиста
молитва, о бестрашћу.Тим пре што грчки исихастички појам „бестрашће“ Касијан радије
предаје као „чистота срца“ (puritas cordis)[192].
Вратимо се тексту „Разговори“. Касијан наставља да изговара молитву „Оче наш“ реч по реч,
ум достиже виши степен чистоће и моли се да дође „свагдашње царовање Христа у светима“,
да би престала власт ђавола и почело есхатолошко Царство, које је обећано онима који су
достигли савршенство и постали деца Божија. Опет се срећемо са појмом о савршенству
човека; с њим исихастичка традиција повезује ступањ синовске љубави према Богу [193]. Овај
ступањ савршенства је сусед другом ступњу савршенства, чистој молитви. У „Разговорима“
Касијан објашњава како се чисте помисли, да се непрестано моли и приближава чистоти
срца[194]. Монах, који стреми непрестаном сећању на Бога (ad iugem dei memoriam tendens
incessabili) мора да одагна плотске помисли (cogitationem), иначе, неће успети да одржи
молитву (poterit retentare). Непрестану молитву творе само они који истински желе, што је
веома ретко. Тражења божанског суделовања на молитви морају да буду непрекидна, пошто
човекова слабост ни у тужним ни у радосним околностима неће се одржати без помоћи
Божије (in neutron sciens humanum fragilitatem sine illius opitulatione subsistere)[195].
Ум исихасте постепено очвршћује сталном молитвом, и „достиже ону чисту молитву(orations
incorruptionem), о којој је речено у претходном разговору [196], која, не само да се не бави
виђењем неког лика, већ се и не занима никаквим гласом, никаквим изговарањем речи (quae
non solum nullius imagnis occupatur intuitu, sed etiam nulla vocis, nulla verborum posecutione
distinguitur) при горућем напору ума, у неизрецивом заносу срца (per ineffabilem cordis
excessum), с непобедивом живахношћу духа се узноси, и коју дух, поставивши се изван свих
осећања и видљивих ствари, излива Богу неизјаснивим вапајима и уздасима (quamque mens
extra omnes sensus ac visibiles effecta materias, gemitibus inenarrabilibus atque suspiriis profundit
ad Deum)“[197]. Касијан говори о чистој молитви у смислу, orationis incorruptionem,
подразумевајући синовљеву искрену молитву Оцу; такву молитву страсне помисли нису у
стању да одврате с правог пута, то је ступањ чисте непристрасне молитве, молитве
бестрасног аскете.
Непрестана молитва, каже Касијан, „ће те привести невидљивом небеском созерцању (ad illas
invisibles theorias coele stesque perducet) и саопштити неизречену пламеност молитве, што је
мало њих доживело.“[198] Можда је ово опис молитве савршеног човека, која представља
несликовите молитве. Ово искуство поставља човека изван смене времена, која је својствена
физичкој и биолошкој реалности. Такав опис је близак тексту Исака Сирина о чистој
молитви. Уосталом, тешко је с апсолутном увереношћу тврдити да се ради баш о чистој
молитви, а не о ступњу бестрашћа. То су два најближа ступња и није зачуђујуће што се описи
искустава које они дају, при свој колосалној разлици искустава мистичког и аскетског, у
нечему показују блискима. Тим пре, што ова разлика у својој скрупулозности није  била
истакнута у раној фази исихастичке традиције, а управо тој фази припадају текстови
Касијана.
Повремено речи Касијана о вишој молитви одговарају описима преласка од краткоречиве
молитве према мистичкој екстази која није обраћена у говор. Касијан пише: када аскете
износе благодарење (четврти вид молитве), онда „ишчупавши из срца свога трње
разобличавајуће савести спокојно и савршено чистим умом созерцавају милост 
великодушност Господњу... и кроз то се пламенм срцем побуђују на најтоплју  човековим
устима неизречену молитву (et quae ore hominum nec comprehendi nec exprimi potest
orationem)“[199].
Ово искуство неисказане благодарности у молтву (неки рукописи уместо orationem читају
extasim) може се сменити другим искуством. У њему је молитва благодарења сједињена с
молитвом скрушавања, молитвом завета и молитвом заступања.
О највишој молитви, чији је почетак у благодарењу, Касијан наставља овако да расуђује:
„Дешава се, уосталом, да ум, који је достигао такво савршенство чистоте и почео већ да се
утврђује у томе, наједном обухвата све ове видове молитве (solet haec omnia simul pariterque
concipiens) и, обилазећи их попут неког неухватљиво брзог пламена (incomprehensibilis ac
rapacissimae flammae), пролива пред Богом неизрецива мољења испуњена најчистијом силом
(cuncta pervolitans ineffabiles ad Deum preces purissimi vigoris effunder), које сам Дух, без
нашег знања, узноси Богу и неизрецивим уздасима (в: Рим. 8:26), ти јест, у датом тренутку
човек се одушевљава таквим осећањима и тако недостижно се излива у молитви, да у друго
време не само да не може да преприча ово, већ ни да се сети (tanta scilicet illius horae momento
concipiens, et inefabiliter in supplication profundens, quanta non dicam ore percurrere, sed ne ipsa
quidem mente valeat alio tempore recordari). А из овога се види да, на каквом год ступњу да се
налази, некада може да узноси чисте и усрдне молитве“[200].
Могуће је да се дате речи односе на тренутак чисте молитве. Она се без речи отима из
човековог срца и брзо покреће ум, и чисти га некако неодлучно и споро предстоји Богу.
Тренутак чисте молитве одмах прелази у благодатну молитву на ступњу бестрашћа, пошто
бестрасни човек не може да се сачува, да исприча о њој, да је се сети. Имајући свест о таквој
висин исихастичког искуства, сваки човек, који чак почиње да се чисти од страсних помисли,
према мишљењу Јована Касијана, добија стимуланс да очисти свој ум и да буде усрдан у
подвизима.
Тако исихастичко искуство говори о преобразовању енергија човека. Говори се о преласцима
од цикличног времена страсти ка линијском времену подвига, од непрекидног времена аскезе
ка испрекиданом (тачкастом) времену мистике. О томе сведочи Макаријевски корпус, Евгрије
Понтијски, Нил Анкирски, Јован Лествичник, Исак Сирин, Симеон Нови Богослов, Николај
Кавасила, Калист Ангеликуд, Силуан Атонски, Софроније Сахаров...

[1] Сећање на грехове из прошлости у подвижнику изазива тугу ради Бога (2 Кор. 7:10), тугу
по Богу. Ова туга је у непосредној вези с покајањем, човек тугује због раздвајања од Бога,
тугује и плаче пред Богом у покајничкој молитви. Бог прима његово покајање и даје му
радост по Богу и силу да превазиђе страсти. Туга по Богу је супротна од деловања оне туге
која представља једну од основних страсти. Предлог страсне туге може доћи човеку као талас
тужног расположења. Помисао није само део мисли, воље, већ и расположења (душевног
стања), осећања, емоција. Чиме се туга по Богу разликује од туге која није по Богу? Ако је
страст туге препрека созерцању, онда, захваљујући тузи по Богу исхаста се храни
„созерцањем будућег блаженства“ (в. : Аскетизам православног хришћанског учења. указ.
изд. с. 286).
 
[2]На пример, феноменолошка филозофија Хусерла говори о деловању интенције (намере) у
моменту „сада“, а у најближима моменту „сада“ из прошлости и будућности делују ретенција
и протенција.
[3] Прелест је стање заблуде, духовног самозавођења, које прати демонско завођење.
Прелашћени човек се одликује патолошки повећаном самопроценом, апсолутизацијом своје
воље и идеја. Како говори о прелести и вези с покајањем исихаста Игњатије Брјанчанинов.
„Сви видови демонске прелести... јављају се због тога што у основи молитве нема покајања“
(Дела у светма оца нашег светитеља Игњатија, епископа Ставропољског, Аскетска искуства.
Т. I. <М>, 1996, С. 233.). Најразумнији подвижници имају трезвеност; на аскетском путу
понашају се трезвено и мудро, као умудрени у пажљивом и детаљно провереном законитом
подвигу.
[4]Остављамо по страни питање, занимљиво чисто с богословске тачке гледишта, о
међусобном деловању човека и бестелесних сила. Налет мисли, како је горе речено, остварују
пали ангели. Постојање и доба ангелског живота не морају да се поклапају са човековим
постојањем и добом. Григорије Назијанзин говори да ангели Божији „созерцавају вечну
славу, штавише вечно“ (Светитељ Григорије Богослов, Архиепископ Константинопољски.
Сабрана дела у 2 тома. Свето – Тројице Сергијева Лавра, 1994. Т. 1. С. 413). В. Н. Лоскиј
говори о еонском модусу ангелског постојања (в: Лоскиј В. Н. Догматско богословље//
Мистичко богословље. Кијев, 1991. С. 290). У случају створене вечности ангела немамо
посла с онтолошком алтернативом човековог времена, и опет се поставља питање о вези
између једног и другог, о томе како се створена вечност палих ангела мења у резултату
њиховог грехопада. Оставимо ово догматско питање на стадијуму означавања проблема и
вратимо се антрополошким питањима и покушајима њиховог решења.
 
[5]Светитељ Теофан Затворник. Писма о духовном животу. Лекције из дела и речи
Спаситеља. М., 1998. С. 14.
 
[6]„Неки оци су овако изговарали молитву: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме;
други су, пак, (читали) њену половину: Исусе, Сине Божији, помилуј ме, што је лакше, због
слабости ума... Ипак не треба често мењати призивање имена због лењости, већ је важно да
се постојано и дуго изговарају“ (Преподобни Григорије Синаит. Указ. Изд. с. 114).
[7]Некада Исусову молитву називају молитвом од једне речи. Ако погледамо молитву
„Господе помилуј“ на грчком (Κύριε, ελέησον), виидимо да се последње слово прве речи
поклапа са првим словом друге речи. Чак се при спорој артикулацији ове молитве прве реч
спаја с другом у јединствени прости звук „е“, чинећи молитву буквално из једне речи.
[8]  Овде се употребљава шири смисао речи „помисао“.
[9]Изговарање молитве наглас помаже уму да се затвори у речи молитве: „Некада, због
исцрпљености, ум није у стању да изговара молитву, некада, уста. Због тога се мора двојако
молити, и устима, и умом“ (Преподобни Григорије Синаит, указ. Изд. с. 114). Како се из датих
одломака види, ступњеве кратке молитве, усне и умне, човек мења у зависности од карактера
својих деловања и способности.
[10]Излазак ван границе свакодневице у искуству спуштања ума у срце може се тврдити са
свом одговорношћу. У некој мери и претходни исихастички ступњеви су дистанцирани од
структура свакодневице. Може се рећи да, исихастичко усхођење као такво по свом усмерењу
одваја човека од безизлазног пребивања у режиму свакодневице.
[11]О овом уласку-изласку ума аскетски текстови говоре повезано са псиихосоматским
методама, које помажу човеку да достигне ступањ просвећења ума (в.: Дела Аве Евагрија.
Указ. Изд. с. 238).
[12]Лоски пише о исихастичкој пракси умно-срчане молитве: „Насупрот свему што се говори
о исихастима, овај вид молитве није механички процес, који има за циљ да изазове екстазу“
(Лоски В. Боговиђење, указ. Изд. с. 101). Да не би било заблуде исихастичко искуство умно-
срчане молитве ћемо означити нерусифицированом грчком речју екстаза, подвлачећи
спицифичност датог исихастичког искуства.
[13]Исусова молитва, као и свака друга, може се преиначити у технику екстазе. Тако се у
хлистовском покрету из прве половине XVIII века практиковало групно изговарање Исусове
молитве као припремљени стадјум за почетак егзалтированог рада. Уосталом, кроз неколико
десетина година хлистовци су заменили Исусову молитву специјалном молиитвом, након
чега се у њиховом ралгиозном искуству ништа није изменило. Савремено харизматично
деловање такође користи Исусову молитву као аскетску припрему пре почетка екстатичке
глосолалије. Ово практикује харизматични пастор Сергеј Журављев (на челу такозване
Украјинске Православне Реформаторске цркве) и његова заједница. Треба признати да
хлстовско-исихастичка пракса и новопетодесетничка исихастичка пракса Исусове молитве
заиста су повезане с умно-иступајућом религиозном екстазом. Мада ни једна ни друга нису
аутентично изражавање источно-хришћанске аскетско-мистичне традиције и само користе
њене елементе за своје специфичне духовне вежбе.
 
[14] Дела Аве Евагрија. Указ. Изд. с. 100
[15] Дела Аве Евагрија. Указ. Изд. с. 220
[16]Дела у светима оца нашег светитеља Игњатија, епископа Ставропољског. Т. 1. Указ.изд. с.
161, 296
[17] Дела Аве Евагрија. Указ. Изд. С. 89.
[18]Уопштено говорећи, достићи крај духовног пута до човекове смрти није могуће.
Недовршеност обожења, углавном означава несавршенство човека. Симеон Нови Богослов
пише да се садашње несавршено доживљавање вечних блага од будућег савршеног не
разликује мање него што се нацртано небо разликује од правог неба (в.: Преподобни Симеон
Нови Богослов. Дела. Указ. Изд. Т. 2. С. 499-500).
[19]Ову особеност исихастчког искуства треба разликовати од оног свакидашњег искуства,
које је ушло у народну реч: развлачити време, скраћивати време. Свакодневно искуство
одражава антрополошке структуре свакодневице, а исихастчко искуство средњих ступњева
нарочито је одвојено од свакидашњице.
[20]Преподобни Нил Синајски. О читању и молитви. О различитим злим помислима. М.,
1999. С. 141; PG T. 79. Col. 1105.
[21]Дато тврђење не противуречи устројству непрекидног аскетског искуства, оно није
усмерено против искуственог ауторитета, већ против механичког ишчитавања стотину
Исусових молитви. Механичка молитва управо и прекида искуство личне молитве аскете,
тако да је дато тврђење речено у корист непрекидности исихастичког искуства.
Дела у светима оца нашег светитеља Игњатија, епископа Ставропољског. Т. V. M., 1998.
[22]
С. 110. Ове речи Игњатија о дисању за време молитве занимљиво је упоредити са
психофизичкм методом сједињења дисања и молитве. Игњатије описује механизам праћења
дисајних покрета, да се дисањем не би расејала пажња ума, јер управо пажљива молитва
помаже човеку да пређе од умне молитве на умно-срчану, а затим на непрекидну молитву.
[23]У једном од својих писама Теофан Затворник примећује: „Замрла вам је душа <...> Зато
што сте напустили ранија стајања на молитви... И не враћате им се... Мислим да ово
одступање ваља заменити нечим... и ево шта предлажем... Свих наших седам дневних служби
замените Исусовом молитвом с поклонима. Образац узмите у Пратећем Псалтиру: на крају су
нацрти правила за сваки дан, келејних... За сваку службу је одређен број Исусових молитви 
број поклона; постоје два реда, један за лење, други за усрдне. Ви би требало овај други да
узмете <...> Одредивши ово, назначите време када испуњавати дато. И онда неодложно
испуњавајте“ (Дела у светима оца нашег Теофана Затворника. Сабрана писма. Издања V и VI.
<М>, 1994. С. 169-170 (странице шестог издања)). У Пратећем Псалтиру стоји да се за
вечерњу твори 600 Исусових молитви, а за јутрење 1500; а постоји и упутство да се за
вечерњу твори 100 Исусових молитви, а за јутрење 300. (в. и : Служебник. М., 2006. С. 441 –
442.) Рачунајући да вечерња траје око пола сата а јутрење два и по, добијамо да за „лењивце“
пола сата молитве за богослужењем отпрлике одговара стотини краткоречивих молитви. О
таквом односу и пише Игњатије Брјанчанинов.
Св. Григорије Палама. Триаде у заштиту свештено-бемолвника. Указ. Изд. с. 44-45- Т. 1.
[24]
Указ. Изд. с. 397.
[25]У тренутку писања текста Варлам је био православни монах који се у критици
исихастичког искуства ослањао на неспориви ауторитет Дионисија Ареопагита, а у то време
Ареопагитски корпус се сматрао својином непосредног ученика апостола Павла. Григорије
показује да погледи Варлама одговарају паганским, а не хришћанским погледима. Које
одражава Ареопагитски корпус. Након паламских спорова Варлам је отишао у Италју,
примио католичанство и постао активни делатељ италијанске Ренесансе и у том смислу
својом судбином је оправдао подозрења у симптоматијама према неправославном и
нехришћанском погледу на пут човековог живота. Спор између Григорија и Варлама с
антрополошке тачке гледишта може се представити овако: Палама пише у корист
„онтолошког човека“ у перспективи исихастичког искуства обожења, Варлам пише у корст
„безграничног човека“ у перспективи човека епохе Ренесансе.
 
[26]В: Дионисије Ареопагит. О божанским именима. О мистичком богословљу. СПб., 1995. С.
115; PGT. 3. Col 705.
[27] PG T. 32. Col. 228.
[28]Монашки подвиг се састоји у човековом сабирању себе, монах је јединствени, комплетан,
а не усамљен човек (в. : Дела Аве Евагрија. Указ. Изд. С. 168 – 169).
[29] Св. Григорије Палама. Триаде у заштиту свештено-безмолвника. Указ. Изд. С. 46-47.
[30] Св. Григорије Палама. Триаде у заштиту свештено-безмолвника. Указ. Изд. с. 47-49.
Евагрије Понтијски је тврдио: „Нерасејана молитва је највише мишљење ума“ (Дела Аве
[31]
Евагрија. Указ. Изд. с. 81)
[32]Чак и на ступњевима просвећења човекове помисли повремено лутају, једино на
ступњевима савршенства помсли пребивају у стању устаљене нерасејаности: „Дешава се и да
ум и мисао молитвеника утврђеног срца лутају, бринући се о небитном. Мисао се никоме не
потчињава, осим савршенима у Духу Светом, који су достигли нерасејаност (ума) у Христу
Исусу“ (Преподобни Григорије Синаит. Указ. Изд. С. 115-116; PG 150. Т. 150. Col. 1332).
[33] Искуство мистичког созерцања је савршеније од искуства природног созерцања.
[34] Овде директно кретање изводи ум из унутрашњег човека и одвлачи човека од
самоспознаје, мењајући га спознајом унутрашњег света. У пуном сагласју с парадгмом епохе
Ренесансе Варлам претпоставља управо такву врсту „оспољашњеног“ деловања човековог
ума. Притом се Варлам ослања на цитате из Ареопагитског корпуса. Зато Палама даје своје
тумачење Ареопагитског корпуса, како би неутрализовао аргументацију Варлама, засновану
на патристичком ауторитету Дионисија.
Преподобни Симеон Нови Богослов. Дела. Т. 3. Указ. Изд. С. 122; SC. Vol. 156 P. 172. Ово
[35]
тврђење Симеоново поклапа се и са доктрином о епектазису.
[36] Дела у светима оца нашег светитеља Игњатија, епископа Ставропољског. М., 1996. Т. I. C.
224
[37] Речи духовно-моралних преподобних отаца наших Марка Подвижника, Исаије
Отшелника, Симеона Новог Богослова. М., 1995. С. 71; Софроније (Сахаров), архим. Видети
Бога какав јесте. Указ. Изд. С. 157.
[38]Знамените беседе о подижништву светих и блажених отаца. Указ. Изд. с. 174; PG T. Col.
396.
[39] Старац Силуан Атонски. Указ. Изд. С. 129.
[40]Према црквенословенској Библији овај стих гласи овако: „Боже, в помош моју вонми,
Господи помоши ми потшисја“ (Пс 69:2). У преводу значи: „ Боже, помози ми! Господе не
закасни да ми помогнеш!“ Синодални превод у датом случају је знатно различит од
црквенословенског: Пожури, Боже, да ме избавиш, пожури, Боже да ми помогнеш.
[41] Могуће је да се под ватреношћу молитве подразумева „топлота срца“ коју исихасти држе
за једну од пројава умно-срчане молитве.
[42] Јован Касијан С. 360. SC Vol. 54. P. 89-90.
Софроније (Сахаров) архим. Молитвено приношење старца Софронија. Есекс, манастир
[43]
Светог Јована Претече, М., 2004. С. 15-16.
[44]Софронје је имао представу о покајању засновану на искуству Силуана Атонског:
подвижник треба да држи свој ум у аду и да не очајава. Молитвени вапај Софронија
представља држање ума у аду (одатле вапај) и одбацивање страсног очајања, које је везано за
униније и неверовање у Бога (одавде вапај добија облик молитве). Софроније говори о
покајничком настројењу, које укључује тугу по Богу, страх Божји.
[45]Софроније је волео садржајне временске парадоксе: непрестана молитва за два сата;
вечни тренутак; човек (је вечан у времену).
[46] Обрађивани Софронијеви искази нису ункални. Ево примера: О исихасти Павле Фермски
каже: „Његово подвижничко дело се састојало у непрестаној молитви“. Он сам саопштава
ави Макарију Городском о својој тужној неспособности да „твори више од триста молитава“
(в.: Паладиијум епископа Еленопољског Лавсаик, или повест о животу светих и блажених
отаца. М., 1992. С. 54). Рекло би се да се ради о вапијућеј противуречности. Каква је
темпоралност била у аскези Павла: непрекиддна даноноћна или се после триста молитви
време искуства прекидало помислима?
[47]Монах Теофан Умиљени је учио о лествици божанских дарова које повижник задобија у
молитви. Према Теофану, постоји десет ступњева-дарова божанског усхођења: „чиста
молитва, топлота срца, радња света, искрене сузе, мир у помислима, очишћење ума, виђење
тајни, сијање чудно, просвећење срца, савршенство“. Преподобни Пајсије Величковски у
словенском „Добротољубљу“ наводи текст монаха Теофана: „Први на лествици је доњи
ступањ, /показује се чиста молитва/ Њени видови су многи: / И ако бисмо хтели сада да их
набројимо/ Продужиће се наша реч“ (Добротољубље, или речи и главине свете трезвености,
сабране из писанија светих отаца; у њему се, моралним по делу и умопознању, љубављу ум
чисти, просвећује и бива савршен. У два тома. Т. 1. М., 2001. С. 250). Теофанова лествица
духовних дарова не поклапа се са лествицом исихастичког усхођења; једна ствар су даров, а
друга ступњеви антрополошког процеса. Ако не разликујемо дарове од ступњева, онда се
девет ступњева, које описујемо могу овако представити: покајање, смиреноумље, трезвеност,
топла молитва срца (словенско „топао“ на руски се преводи као врео“). Први ступањ код
монаха Теофана зове се чиста молитва, не у смислу мистичког ступња, о коме је писао Исак
Сирин. Код Теофана се под чистом молитвом вероватно подразумева молитва очишћена од
нечистих помисли, пре свега од блудних. Помосли блудне страсти стварају препреку – одводе
монаха с аскетског пута у страну супротну молитвеном кретању; оне могу да наслађују
подвижника, на молитви без очигледних знакова еротског узбуђивања, а подвижник их
некада прихвата као деловање благодати и упада у прелест, на шта упозорава Јован
Лествичник. Под чистом молитвом Теофан Умиљени подразумева умну или умно-срчану
молитву, која очишћује ум од помисли и прелази у више видове молитве. Интересантно је
што код Теофана после дара очишћења ума следи виђење тајни, што је већ ближе мистичким
ступњевима, али не може се гарантовати да се овај дар односи на мистички чисту молитву.
Ступњеви-дарови код Теофана могу да имају међусобни однос са различитим ступњевима.
Тако се мир помисли може односити на безмолвије, савршенство на бестрашће, просвећење
срца на спуштање ума у срце. Приметимо да Теофан Затворник није укључивао лествицу
Теофана Умиљеног у руско „Добротољубље“, очгледно због тешкоћа у интерпретацији, које
овај текст изазива.
Треба истаћи још једну околност: што је човекова молитва ближа ономе што се овде зове
[48]
чиста молитва, што је већи степен очишћења молитве од помисли, то се она ређе прекида
помислима, то јест, што је молитва чистија, то је непрекиднија и одговара вишем ступњу. Из
овога је јасније зашто два сата молитве чисте од помисли могу да одговарају ступњу
непрестане молитве.
[49] Јеротеј (Влахос), митр. Једна ноћ у пустињи Свете Горе. Указ. Изд. С. 53-55.
[50]Човеку није довољно да буде отворен за благодат и да је добије, треба умети сачувати је,
то јест, морају да се прораде навике које могу да стабилизују устројство енергија (чување
себе на одређеном ступњу). Већ на ступњевима безмолвија и спуштања ума у срце у блиски
план ииступа чување благодати, о чему говори чување ума и чување срца. О великој
благодати на ступњу синергије човек мора још више да се брине, у супротном ће је брзо
изгубити. Губитак велике благодати исихасту води у покајничке подвиге све до јуродства,
столпничества и томе слично. Тако су се исихасти спремали за могућу посету благодати, коју
је мало добити, треба је и сачувати (в. Старац Силуан Атонски. Указ. Изд. С. 42-43).
[51] Преподобни Симеон Нови Богослов. Дела. Т. 2. С. 225.
[52] Исто. С. 28.
[53] Старац Слуан Атонски С. 29.
[54]Уп. : Дела Аве Евагрија. Указ. Изд. С. 96. Три стадијума духовног пута исихасте (делатно
и природно умовање, као и богословље) одговарају преласку од вере у Бога ка познању Бога,
и човек потом доживљава такву љубав према Богу, коју називају укупност савршенства, то је
искуство бестрасног човека.
[55] В. Текст Софронија Сахарова: Старац Силуан Атонски. Указ. Изд. С. 22-26, 38-43.
[56] Макарије Египатски. Нове духовне беседе. М., 1990. С. 50.
[57]Благодат је енергија која храни аскету и крепи га; благодат се сматра за духовну храну
коју човек мора редовно да употребљава ради одржавања живота и духовне снаге.
[58] Макарије Египатски. Нове духовне беседе. М., 1990. С. 131.
[59] Преподобни Нил Синајски. Реч подвижника. Писма. Указ. изд. С. 96, 138-139.
[60] Преподобни Симеон Нови Богослов. Дела. Т. 3. Указ. изд. С. 122; SC Vol. 156 P. 172.
[61] Преподобног оца нашег Макарија Египатског Духовне беседе. Укз. Изд. с. 387.
[62] Преподобни Григорије Синаит. Указ. изд. с. 86.
[63] Старац Силуан Атонски. Указ. изд. С. 427.
[64] Пут ка светом безмолвију. Мало позната дела светих отаца – исихаста. Указ. иза. С. 44.
Хоружиј С. С. Концепција савршеног човека у перспективи исихастичке антропологије //
[65]
Савршени човек: теологија и филозофија лика, М., 1997. С. 56 – 57.
[66] У светима оца нашег аве Исака Сиријанина Речи подвижничке М., 1993. С. 405.
[67]Преподобних отаца Варсануфија Великог и Јована, Упутство за духовни живот кроз
одговоре на питања ученика. М., 1995. С. 358.
[68] Духовне беседе Преподобног оца нашег Макарија Египатског. Указ. изд. С. 427.
[69] Софроније (Сахаров), архим. О молитви. Зборник чланака. СПб., 1994. С. 47.
[70] Хоружиј С.С. концепција савршеног човека... Указ. изд. С. 55.
[71] В. : Јак. 1:17.
[72] Духовне беседе Преподобног оца нашег Макарија Египатског. Указ. изд. С. 339.
[73] Духовне беседе Преподобног оца нашег макарија Египатског. Указ. изд. с. 339.
Ово мешање поставља питање аутентичности исихастичког искуства, његову припадност
[74]
патристици и чак хришћанској традицији као таквој, пошто у источно-хришћанској и западно
хришћанској традицији месалијанство има репутацију псеудомонашке јереси.
[75]Георгије (Гергишњиков), архим. Светитељ Теофан Затворник и његово учење о спасењу.
М. 1999, С. 530
[76]Указаћемо на разлику између месалијанства и исихазма на примеру египатског исихасте
аве Лукија: Једном су месалијани дошли код Лукија и рекли му да ради непрестане молитве
не раде. Лукије је питао госте: ви не једете? Они су одговорили: једемо. Старац се
заинтересовао: када спавате, ко се моли за вас? Одговора није било. Не сачекавши
објашњење, старац је сео да плете корпу и испричао о простом путу и даноноћној молитви:
рукодеље не сметају човеку да се моли речима 50-ог псалма и обезбеђује новац за хлеб и за
давање сиромасима, који се моле за свог добротвора док он спава (в. : Древни патерик. Указ.
изд. с. 237). На такав једноставан начин ствара се неуспављива молитва за Лукија. После
такве даноноћне молитве „удруженим снагама са временом“ може доћи и искуство личне
непрестане молитве.
[77] Лествица... указ. изд. С. 456; PG T. 88. Col. 1149.
[78]У руском преводу Исака се налази: „...страсти су изнемогле у њима и не могу лако да
устану на душу“ (Речи подвижника у светима оца нашег аве Исака Сирина. Указ. изд. С.
210.); Солунско издање Исака је репродукција текста штампаног у Лајпцигу 1770. Год.
Јеротеј (Влахос) митр. Једна ноћ у пустињи Свете Горе. Указ. изд. С. 454, PG T. 88.  Col.
[79]
1148
[80] Лествица... указ. изд. С. 454; PG T. 88. Col. 1148.
[81]Благодатна молитва ослобађа аскету од страсти и даје му предосећај есхатолошког вечног
живота. На питање шта је то молитва, Исак Сирин одговара: „Слобода и пражњење ума од
свега овдашњег, срце које је своје гледиште сасвим обратило на жудњу онога што се нада на
будућност“ (Дела у светима оца нашег аве Исака Сирина, Речи подвижника. Указ. изд. с. 206.
[82] Усмереност на то да се аскета не пружа према искуству које му у садашњем тренутку није
доступно, исихасте подржавају са ступња покајања: ако старац види да послушник „лети на
небо“ прескачући неколико ступњева усхођења, онда га старац „хвата за ногу“, прекидајући
незаконит подвиг, да би сачувао послушника од прелести и великог пада. Та усмереност на
самоограничење, скромност, самоодбацивање пустог маштања, постепено се развија у
аскетске врлине смиреноумља и трезвености. На ступњу бестрашћа ова усмереност се мења:
аскета није дужан да претендује на то да се нађе на мистичком ступњу који је најближи
бестрашћу.
[83]Тврдња да је човек који се приближио савршенству некада способан да осетии будућу
нетрулежност свог тела, среће се у Библиј (Мк 16:18) и у исихастичкој патристици (в. Дела
Аве Евагрија. Указ. изд. с. 89)
[84] Дела Аве Евагрија. Указ. изд. С. 82
[85] Исто тамо. С. 84.
[86] Дела Аве Евагрија. Указ. изд. С. 85.
[87] Дела Аве Евагрија. Указ. изд. с. 85, 180-182.
[88]Сврсисходност исихастичког пута јарко је изражена у традиционалним текстовима, в.
нпр: Добротољубље. Т. 2. Указ. изд. С. 7-8.
[89] Или: у одлучујућем тренутку времена
[90]Духовне беседе преподобног оца нашег Макарија Египатског. Указ. изд. С. 201; PG T. 34.
Col. 685, 688.
[91] Софроније (Сахаров), архим. Видети Бога какв јесте. Указ. изд. с. 97.
[92]Дела у светима оца нашег Теофана Затворника. Скица хришћанског наравоученија. Т. II .
М., 1994. С. 304.
[93] Дела у светима оца нашег аве Исака Сирина, Подвижничке речи. Указ. изд. С. 61.
[94] Дела у светима оца нашег аве Исака Сирина, Речи подвижника. Указ. изд. с. 61.
[95]Нил пише да ако ум прати неко дело, оно постаје савршено, а када не прати, оно добија
вид какв не треба и то је погрешно; тако ствари стоје са свакидашњим домаћим пословима,
тим пре се то односи на молитвени рад. Молитва не може бити слободна од помисли када ум
„забављају“ страсти и често излази из беснила (то јест ум излази из срца у стање сањалачког
заноса) и чак излази из затварања у речи молитве (то јест пажљивог молитвословља). Какав
тачно грех или страст кроји непажљива молитва?  Исихасти сматрају да непажљива молитва
нарушава трећу заповест Мојсијевог десетословља: „Не изговарај име Господа Бога твога
узалуд; јер Господ неће оставити некажњена онога ко узалуд изговара Његово име“ (Изл
20:7). Непажљива молитва по свом дејству је неспојива с покајничким страхом Божијим.
Јован Лествичник тако гради ступњеве праве молитве: „Почетак молитве састоји се у томе да
се одагнају помисли које долазе чим се појаве; њена средина је да се ум затвори у речи које
изговарамо или помишљамо, а савршенство молитве је узношење ка Господу“ (Лествица...
укз. изд. С. 442; PG T. 88 Col. 1132). Почетак и средина молитве према Јовану Лествичнику
одговарају другом виду молитве према Нилу Анкирском, савршенство молитве према Јовану
Лествичнику одговара трећем виду молитве према Нлу Анкирском.
[96] Дела преподобног оца нашег Нила Синајског. М., 2000. С. 313; PG T. 79. Col. 1004. Овај
текст се налази и у руском „Добротољубљу“ у делима Нила Синајског (Добротољубље Т. 2.
Указ. изд. С. 229). Од времена када је Теофан Затворник преводио „Добротољубље“
испоставило се да само мали број текстова потписаних именом Нила Синајског припадају
њему, остали припадају Евагрју Понтијском и преподобном Нилу Анкирском. У руском
„Добротољубљу“ део са стваралаштвом Нила Синајског почињу 153 главе о молитви, а
завршавају се још 27 глава које је Теофан изабрао „из других писанија преп. Нила о
молитви“. С патролошке тачке гледишта ствари стоје овако: 153 главе о молитви припадају
Евагрију Понтијском, следећих 27 Нилу Анкирском. Цитирани део Теофан је изабрао из
текста Нила Анкирског који се зове „Најпоштованијој Магни, ђакониси Анкирској, реч о
Нестицању“, гл. 27.
 
Код Исака Сирина чиста молитва је посредница између садашње и будуће молитве људи:
[97]
„Дату благодат не треба назвати духовном молитвом већ рађањем чисте молитве коју је Дух
Свети послао. Тада ум бива изнад молитве и пошто достигне најбоље, молитва престаје. И ум
се тада не моли молитвом, већ бива у усхићењу, созерцавајући несхватљиво“ (Речи
подвижника у светима оца нашег аве Исака Сирина. Указ. изд. С. 67.)
[98] Дела у светима оца нашег аве Исака Сирина. Речи подвижника. Указ. изд. С. 64.
Овде се опет тема искорака ума слаже с темом ступања ума. Изнад је речено да се екстаза
[99]
умно-срчане молитве састојала у искораку у односу на лутање ума човекове периферије и
ступање ума у срце. У чистој молитви ум иступа из области подвижничких кретања и
преноси се у област божанских духовних кретања.
[100] Речи подвижника у светма оца нашег аве Исака Сирина. Указ. изд. с. 61.
[101]Разликовање радне и созерцавајуће молитве код Исака се базира на стиху из Псалтира:
„Који сеју са сузама, пожњеће с радошћу“ (Пс 125:5 – 6). У руском преводу Исака дати цитат
из Библије преведен је на словенски, ближи је грчком и приметно се разликује од руског
текста псалтира, уп: „Ходјашии хождаху и плакахусја, метајуше семена своја: грјадуше же
придут радостију, вземљуше рукојати своја“. Исак даје аналогно тумачење Библије, смисао је
прилично јасан: ако се аскетска молитва твори с плачем, онда чисту прати мистичка радост.
[102] Хоружиј С. С. Ка феноменологији аскезе. Указ. изд. С. 159 – 160.
[103] Речи подвижника у светима оца нашег аве Исака Сирина. Указ. изд. с. 66 – 67.
[104] Речи подвжника у светима оца нашег аве Исака Сирина. Указ. изд. с. 67.
[105]Св. Григорије Палама. Триаде у заштиту свештено – безмолвника. М., 1995. С. 222 – 223.
У датом одломку Палама упоређује искуство исихаста (ступњеви бестрашћа, чисте молитве и
созерцања Светлости) с искуством Варлаама (непотпуно тумачење одричног богословља) и
налази да је исихастичко искуство неупоредиво више и садржајније. Даље у тексту Палама
додаје мистичком искуству неколико мистичко – есхатолошких описа, важних за
темпоролошку тему. У последњем раздељку главе осврнућемо се на ове описе.
[106]Софроније пише да је монаху „својствено да осећа да све пролазно губи сваки смисао
ако после њега не долази Божанска вечност, на чије је трагање усмерено читаво Његово
постојање. О дивног ли и тајанственог процеса! У молитви последњег напора дух усходи до
љубљеног Бога, брзином која превазилази брзину светлости: створен је тако да у једном
тренутку прожима и обухвата безграничност бездана. Када се појави Светлост Божанства,
онда му се у неизмерно кратком року открива богатство духовног света“ (уп: Софроније
(Сахаров), архим. Тајна хришћанског живота. Манастир Светог Јована Претече, Свето –
Троице Сергијева Лавра, 2009. С. 40).
[107] Софроније (Сахаров), архим. Видети Бога какав јесте. Указ. изд. С. 107.
[108]Софроније (Сахаров), архим. Рождество у непоколебљиво царство. М., 2000. С. 200 –
202; Преподобни Симеон Нови Богослов. Дела. Т. 2. Указ. изд. С. С. 499 – 500.
[109]Ово је цитат из Новог Завета када Исус Христос у Јн 5, 24 говори о вечном животу: „Они
који слушају реч Моју и верују у Онога Који Ме је послао имају живот вечни и прелазе из
смрти у живот“.
[110] Софроније (Сахаров), архим. Видети Бога какав јесте. Указ. изд. с. 213.
[111]Старац Силуан Атонски. Указ. изд. С. 124. Силуан у датом случају цитира знамениту
изреку Евагрија Понтијског.
[112] Речи подвижника у светима оца нашег аве Исака Сирина. Указ. изд. с. 62.
[113]Уз име преподобног Калиста у рукописима се најчешће среће име Ангеликуда (с
одређеним различитим читањима: Антиликуд, Тиликуд, Ликуд), а његови текстови се срећу и
под именом Катафигиота и Меленикиота. У „Добротољубљу“ ћемо наћи текстове Калиста
Ангеликуда под именом Калиста Патријарха, Калиста Тиликуда и Калиста Катафигиота.
[114]Пут ка светом безмолвију. Мало позната дела светих отаца исихаста. Указ. изд. с. 67; PG
T. 147. Col. 892.
[115]Речи Калиста о бесконачности и непојмљивости у скуству мистичког созерцања везане
су за античку апофатичку теологију, а не за ренесансну антропологију. За споху Ренесансе
карактеристично је било размишљати о бесконачном свету и бесконачном човеку. За Калиста
се бесконачност открива управо у искуству границе – краја човековог постојања и
апофатичка бесконачност се прихвата као катафатичко сијање срца.
[116] Светитељ Григорије Палама. Триаде у заштиту свештено – безмолвника. Указ. изд. С.
264.
[117] Преподобни Симеон Нови Богослов. Дела. Т. 3. Указ. изд. С. 208.
Лоски В. Н. Богословље светлости у учењу св. Григорија Паламе // Лоски В. Н. Према
[118]
лику и подобију. М., 1995. С. 70.
[119]Пут ка светом безмолвију. Мало позната дела светих отаца-исихаста. Указ. изд. С. 28-29.
Овде се обнављање човека изједначава са новостварањем, то јест у искуству созерцања Бог
ствара од човека Бога (бога по благодати мистичког созерцања).
[120] Пут ка светом безмолвију. Мало позната дела светих отаца – исихаста. Указ. изд. С. 40.
[121]Мејендорф И., прот. Православље у савременом свету. М., 1997. С. 163 – 164; Хоружиј
С. С. Ка феноменологији аскезе. Указ. изд. с. 160 – 172.
[122]Управо очи ума отварају молитвеника за деловање божанске енергије: „Како је вид бољи
од свих других чула, тако је и молитва божанскија од свих врлина“. (Дела Аве Евагрија. Указ.
изд. с. 92).
[123] Хоружиј С. С. О старом и новом. Указ. изд. С. 416-417.
[124]Библија преноси искуство богојављења у гласовима, речима пророка који су говорили од
лица Бога; срећу се јарки ликови које читалац прима као описивање визуелног низа. Такви
ликови обилују у есхатолошким пророчансвтима Библије, довољно је указати на Апокалипсу.
Изванредни уметници више пута су покушавали да илуструју Апокалипсу, представљајући је
у гравурама, скулптурама, на платнима помоћу изоштрених изражајних средстава и увек
слични покушаји да се библијски текст учини видљивим били су неубедљиви. Зашто? Зато
што пророк описује неописиво, созерцава несозерцавајуће, види невидљиво. Исто овако
ствари стоје и са исихастичким искуством созерцања, који, узгред речено, исто има однос
према есхатолошкој реалности. Осим новозаветне Апокалипсе, дату особеност могуће је
посматрати у старозаветним књигама пророка Језекиља, Песми над Песмама. Књига Песме
над Песмама не може буквално да се прочита, у супротном прелази у еротску поему која
остаје страна читавом библијском канону. Песма над Песмама традиционално се чита
анагогно, као поетско описивање искуства општења човека с Богом. У лику жениха дат је Бог,
а у лику невесте човек и уопште народ Божји. Описивања невесте прекрасно се читају, али
ако се покуша да се, буквално пратећи текст, нацрта лик невесте, онда се њен лик распада:
уместо прекрасног, излази чудовишно, попут химере. Тако је Библијским ликовима далека
очигледност, невидљиво виђење чини особеност библијског и исихастичког искуства
созерцања.
[125]Разлика по квалитету условњена је тиме што у мистичком искуству на човека делује
енергија обожења, долази до темељног преображавања човекове природе.
[126]Преподобни Симеон Нови Богослов. Дела. Т. 2. С. 5. Детаљније в. : С. 24 – 25, 117 – 118,
132 – 133.
[127] Преподобни Симеон Нови Богослов. Дела. Т. 3. Указ. изд. С. 170; SC. Vol. 174.  P. 110.
[128] Преподобни Симеон Нови Богослов. Дела. Т. 3. Указ. изд. С. 36.
[129]После есхатолошког преласка „времена већ неће бити“ (откр. 10:6) и човек ће достићи
крајњу границу, то јест, достићи ће тело већ с друге стране антрополошке границе.
[130] У серији “Хршћански извор“ ова химна је број XVIII.
[131]У библојско – патристичкој традицији под милосрђем се подразумева добродушност;
упрошћено се може рећи да милосрђе претпоставља добронамерност и доброчинство у
свему, до краја.
[132] Преподобни Симеон Нови Богослов. Дела. Т. 3. С. 158. SC. Vol. 174. P. 78.
[133] Софроније (Сахаров), архим. Видети Бога какав јесте. С. 213.
[134] Преподобни Симеон Нови Богослов. Дела. Т. 3. Указ. изд. С. 159; SC Vol. 174. P. 78, 80.
[135]О граничном карактеру мистичког искуства горе смо наводили цитат Софронија
Сахарова.
Шта значи созерцање Светлости издалека? Можда ће, да би се схватило, од користи бити
[136]
следећи текст Софронија Сахарова: Својом руком сустигао ме је у погубном лету у бездану
мрака и узвео на оно „место“ где сам видео Светлост Његовог Царства. Када се завршила ова
ванвременска визија, нашао сам се у средњем стању: видео сам још Светлост, али као у
даљини, и уједно сам се јасно сећао и осећао у себи не-постојећи мрак. И дух мој је био у
страху од моје „прошлости“, и душа се примакла светој Светлости, предавши се покајничком
плачу“ (Софроније (Сахаров), архим. Тајна хришћанског живота. Указ. изд. С. 217).
[137] Слично искуство прелести описује Евагрије, говорећи о бестрасним подвижницима, то
јест, управо о искључиво искусним исихастима који пролазе искушење деловањем лажно-
мистичких предлога, созерцавањем чудне светлости.
[138] Апостол Павле пише да „сатана прима вид Ангела Светлости“ (2 Кор 11:14).
[139] Преподобни Симеон Нови Богослов. Дела. Т. 3. С. 159 – 160; SC Vol. 174.  P. 80, 82.
[140] Преподобни Симеон Нови богослов. Дела. Т. 3. С. 160 – 161; SC Vol. P. 82, 84.
[141] Преподобни Симеон Нови Богослов. Дела. Т. 3. С. 161; SC Vol. 174.  P. 84.
Николаја Кавасиле архиепископа Солунског Седам речи о животу у Христу. С. 195 – 196;
[142]
PG T. 150. Col. 724.
[143] Старац Суилуан Атонски. Указ. изд. С. 131.
[144]Софроније (Сахаров), архим. Духовне беседе. Т. 2. Манастир Светог Јована Претече,
2007. С. 64.
[145] Исто тамо. С. 233.
[146]Софроније је подвлачио созерцавајући карактер датог искуства код Силуана, истичући
да је виђење трајало тренутак један, без речи“. Дати цитат се даје као аудиозапис, који
садржи беседу Софронија; последњих година је редовно беседио с монасима и поклоницима
који су долазили у манастир св. Јована Претече у Есексу. Део беседе је био дешифрован и
идат, дата беседа за сада остаје необјављена, носи условни назив: „Беседа о савременом
систему богословског образовања“.
[147] Јеротеј Влахос, митр. Једна ноћ у пустињи Свете Горе. Указ. изд. с. 39.
[148] Софроније (Сахаров), архим. О молитви. Указ. изд. с. 39.
Реч „сећање“ стављамо под наводнике пошто, како је већ речено, у буквалном смислу
[149]
искуство екстазе не дозвољава саћање.
[150] Софроније (Сахаров) архим. Видети Бога какав јесте. С. 199.
Калист Ангеликуд. Реч XVI. О духовној борби и о светом безмолвију, сагласним с њом//
[151]
Пут ка светом безмолвију. С. 114.
[152] Софроније (Сахаров), архим. Видети Бога какав јесте. С. 58.
[153]Василије (Кривошеин), еп. Аскетско и богословско учење св. Григорија Паламе //
Василије (Кривошеин), еп. Богословски радови 1952 – 1983 г. Чланци. Реферати. Преводи. Н.
– Новгород, 1996. С. 147.
[154] Спуштање ума у срце или унутарње пребивање ума он назива увођење ума у њега самог.
[155] Св. Григорије Палама. Триаде у заштиту светих безмолвника, указ. изд. с. 45.
[156] Св. Григорије Палама. Триаде у заштиту светих безмолвника. Указ. изд. с. 204.
[157]Лоски В. Н. Студија о мистичком богословљу Источне цркве // Мистичко богословље.
Указ. изд. с. 249.
[158] Св. Григорије Палама. Триаде у заштиту светих безмолвника. Указ. изд. с. 282 – 283.
Овде филозофско – богословски појам ипостаси не означава персонални, већ онтолошки,
и ,може се рећи, егзистенцијални моменат. В. о појму ипостаси код Максима Исповедника и у
патристичким текстовима др. Аутора: Х. Урс вон Балтазар. Васељенска литургија // Алфа и
Омега. 1999. No 1 (19). С. 97 – 100, 104 – 106.
[159] Светитељ Григорије Палама. Светогорски том // Алфа и Омега. 1995. No 3 (6). С. 70.
[160]Преподобног и богоносног оца нашег Марка Подвижника морално – подвижничке
речи // Духовно – моралне речи преподобних отаца наших Марка Подвижника, Исаије
Отшелника, Симеона Новог Богослова. М., 1995. С. 41
[161] Св. Григорије Палама. Триаде у заштиту светих безмолвника. Указ. изд. с. 223.
[162]У триадама се  говори о томе како божанска Светлост чини човека способнијим за
пријем брзграничне нетварне енергије и „никада у читаву вечност неће престати да га
обасјава све јаркијим зрацима“, бескрајна Светлост обожује људе и „они прекидају свако
деловање душе и тела, тако што и представљају и созерцавају тек казану Светлост“ (Св.
Григорије Палама. Триаде у заштиту Светих безмолвника. Указ. изд. С. 219.). Овде се јавља
тема позната по Григорију Ниском, о бесконачном епектазису и гласи у контексту
карактеристичном за Григорија Паламу: испрекидано – непрекидно за исихасте представља
мистичко искуство „Светлост непрекидно делује на аскету, и овај, припремивши се за
мистички догаађај, прекида своја деловања. Време аскезе прекида се временом мистике; тако
се стварање човека приближава граници безграничног божанског постојања.
 
[163]Дела у светима оца нашег Теофана Затворника. Нацрт хришћанског наравоученија. Т. II.
С. 128. (друга нумерација).
[164] Беседе (Омилије) светитеља Григорија Паламе. Ч. 2. М., 1993. С. 97 – 98.
[165] Софроније (Сахаров), архим. Видети Бога какав јесте. Указ. изд. С. 125 – 126.
[166] Или, говорећи компјутерскм језиком, пут усхођења се архивира.
[167] Норман Б. Ј. Граматика говорника. СПб., 1994. С. 5-6.
[168]Дела у светима оца нашег светитеља Игњатија, епископа Ставропољског. Т. II. М., 1996.
С. 220.
Хоружиј С.С. Исихазам као пространство филозофије // Хоружиј С. С. О старом и новом.
[169]
Указ. изд. С. 283.
[170]Јеротеј (Влахос), митр. Православна духовност. Свето – Троице Сергијева Лавра, 1999.
С. 131 – 132.
[171]Дела у светима оца нашег Теофана Затворника. Нацрт хришћанског наравоученија. Т. II.
М., 1994. С. 302 – 303; Паладијум епископа Еленопољског Лавсаик... указ. изд. С. 37, 46, 75.
[172]Лоски В. Боговиђење. М., 1995. С. 79. Овде је боље превести „сијање ипостасне
светлости“, а не „сијање супстанцијалне светлости“, тим пре што речи о ипостасној
светлости из првобитног извора присуствују у руском преводу датог фрагмента.
[173]У хиперкритичким истраживањима о духовности Макаријевског корпуса и Евагрија
Понтијског тврди се да је Макаријевско искуство било мистика срца (то јест искуство је било
холистичко према својој антрополошкој подоснови); за разлику од њега, искуство Евагрија је
било мистика ума (то јест, спиритуално по својој антропологији). Понекад се искуство
Макарија објављује као месалјанство (некада се и за читав исихазам објављује као
месалијанство), а за искуство Евагрија се пише да је ближе будистичкој него хришћанској
мистици. Ово су крајности текстолошке критике. На делу се Макаријевски корпус и дела
Евагрија односе на исихастичку традиицију, и за антрополога ово има примарни значај, а
промлем ауторства („корпус Макарија – Симеона“) и различити предлози за текстолошку
реконструкцију корпуса, секундарни. Зато се у овој књизи у вези са макаријевским корпусом
може писати о Макарију Египатском, имајући у виду назив текста одржан у традицији и не
затварајући очи пред проблемом могућег ауторства монаха Симеона. Док се проблем
Макарија – Симеона убедљиво не реши, не треба журити с променом имена исихастичког
корпуса текстова.
Отприлике овакво адресирање је било у исихастичком „трактату о три вида молитве и
[174]
пажње“. Традиционално се овај трактат потписивао именом Симеона Новог Богослова.
[175]Њих не треба мешати са квазихришћанским гностицима попут Валентињана,
Василиђана, Каинита и др.
[176]Појам богојављења, божанске енергије, коју прима сам човек и читав народ Божији, даје
се у Библији и патристици помоћу многих симбола, од којих је један слава Господња. Јахвина
слава се прима у виду моћног огња, лучења светлости, светлоносног облака, чудесних делања
Бога. Јахвна слава пребиа с изабраним народом у богослужебном шатору и у Јерусалимском
храму (скинији Господњој). „Слава“ на језику иврта међу осталим значењима подразумева
блесак и утцајност, а слава на грчком, сијање и силу. Библијско – патристичка традиција
указује на прослављање човека, прикључивање човека божанској енергији: „Слава Господња
осенила је Синајску гору; и облак ју је покривао шест дана, а седмог дана [Господ] је позвао
Мојсија из средине облака. Изглед славе Господње на врху горе био је пред очима синова
Израиљевих, као огањ који спаљује“ (Изл. 24:16-17). Појам „Славе“ у библијско-патристичкој
традицији прати представа о томе да се на човека излучује божанска Светлост. Као што је
познато, у исихазму ова тема има посебну силу.
У синодалном руском преводу овај стих гласи: „Бог, Који рече да из таме засија светлост,
[177]
озарио је срца наша, да би нас просветило познање Славе Божје у лику Исуса Христа“.
[178]Руски превод не преноси сву силу грчког оригинала, искуство екстазе у руском гласи
„занос“, што попушта прилично углађена тумачења. У грчком стоји да је човек био „отет“  и
узнесен до трећег неба.
[179]Преподобног оца нашег Макарија Египатског, Духовне беседе. Указ. изд. с. 458-459; PG.
T. Col. 956 – 957.
Тако се у Макаријевом корпусу о слободи ума пише: „Свака душа, за брижност и веру,
[180]
још овде...ступивши у сједињење с небеском Светлошћу нетрулежног Лика, сада се сама
ипостасно тајно води ка знању свих небеских тајни, а у велики дан васкрсења и њено тело,
прослављено истим небеским Ликом Славе, иако је написано да је узнесено духом на
небеса... имаће вечно царство, неприкосновено у сунаслеђу са Христом.“ (Преподобног оца
нашег Макарија Египатског, Духовне беседе. Указ. изд. с. 459 – 460; PG. T. 34. Col. 956 – 957).
[181]Макарије пише: „Благодат непрестано пребива, укорењује се и делује као квасац у
човеку од младог узраста, и то што пребива у човеку постаје природно и неодвојиво, као
једна суштина с њима; но, она ипак, како јој је угодно, мења своја деловања у човеку у
његову корист. Некада се овај огањ разгорева и распламсава све јаче, некада слабије и тише; у
друго време ова светлост се распаљује и сија јаче, некада се смањује и гаси; и овај светилник,
горећи и светлећи свагда, некада постаје јаснији, више се разгорева од упијања Божије
љубави, а некада...присутна светлост у човеку бива слабија“. (Преподобног оца нашег
Макарија Египатског, Духовне беседе. Указ. изд. с. 68 – 69.)
[182]Речи о главама духовних обитељи наводе нас да се сетимо исихастичких духовних
руководстава: радна (етика), гностичка или природна (физика), о љубави и савршенству
(теологија).
[183] Преподобног оца нашег Макарија Египатског, Духовне беседе. Указ. изд. с. 70 – 71.
[184] Макарије показује да је духовни узраст човека променљива величина, пошто зависи од
деловања самог човека. Речи о младалаштву старца Макарија на посебан начин се преклапају
с тиме шта се о њему саопштава у позном исихастичком зборнику: Макарије је шездесет
година провео у пустињи, „дошавши у пустињу са тридесет година, иако је по узрасту био
млађи од других, он је за десет година тако мужаствено носио подвижничке напоре да се
удостојио посебне одлике: звали су га младић – старац, зато што је изнад узраста стицао
врлине. Са четрдесет година добио је власт над духовима...и дух пророштва“ (в: Паладијум,
епископа Еленопољског Лавсаик или повест о животима светих и блажених отаца. М., 1992,
с. 36). За десет годна подвижништва Макарије је постао искусни монах и старац, зато су га
братија звала младићем – старцем, младим старцем. Према количини космолошког времена
које је провео у пустињи, Макарије је морао да остане беба или да узрасте до дечака, а он је
за то време успео да проживи дуг духовни живот и да постане старац. Неки су Макарија
звали млади старац у ироничном смислу, из жеље да га смире. „Лавсаик“ убацује у овај
надимак признање духовног стараштва за четрдесетогодишњег Макарија (човека средњих
година, средовечног човека). Можда Макарије себе назива бебом да би се схватило да је у
садашњем тренутку он далеко од савршенства старца, иако и зна о човековом савршенству
према сопственом искуству. С друге стране Макарије говори: ја сам беба и никог не осуђујем.
Ову помисао могуће је упоредити с оним што је Силуан Атонски изражавао у појму
„Христово смирење“. Тако високи степен смиреноумља  умањује човека и отвара му пут
према обожењу. Поводом Макаријевог неосуђивања сачувала се апофтегма која дечије
неосуђивање Макарија признаје за богоподобно достојанство: „За аву Макарија Великог су
тврдили да је био, како је речено у Писму, земаљски бог; зато што Бог покрива свет, тако је и
ава Макарије прикривао сагрешења које је он видео као да није видео“; (Чувена казивања о
подвижништву светих и блажених отаца. Указ. изд. с. 109).
[185] Подвижничке речи у светима оца нашег аве Исака Сирина. Указ. изд. с. 60.
[186] Преподобни Јован Касијан. Дела. Свето – Троице Сергијева Лавра, 1993. С. 331 – 332.
[187]Клеман пише о времену овог искуства које је дато код Касијана: „Молитва „Оче наш“
узноси оне који се редовно обраћају њој, до оне огњене молитве коју тек неки испитују у
искуству... Душа која је свецело испуњена светлошћу не тражи више помоћ човечијег језика с
његовом свакидашњом ограниченошћу, него, скупљајући целог човека, постаје изобилни
источник, одакле тече молитва и на неизрецив начин стреми ка Богу. За то кратко време душа
успева да каже само да, пришавши к себи, није у стању ни с лакоћом да понови, ни да се сети
онога што је рекла“ (Клеман О. Извори. М., 1992. С. 204 – 206).
[188] Клеман О. Извори. М., 1992. С. 204 – 206. Треба истаћи да је богослов Оливије Илеман,
ученик В. Н. Лоског, 1959. године објавио белешке о времену, писао о преображењу
темпоралности у светлости православне духовне традиције.
[189]Преподобни Јован Касијан. Дела. Свето – Троице Сергијева Лавра, 1993. С. 335; SC Vol.
54. P. 55 – 56.
[190]О вези молитве „Кидуш“ и „Оче наш“ в.: Јеремијас И. Богословље Новог Завета. Први
део. Проглас Исуса М., 1999. С. 220.
О томе како на смену аскетског делаља долази мистичко стање, пише Исак Сирин: „Од
[191]
молитве рађа се неко созерцање и прекида молитву усана, и молитвеник у созерцању постаје
тело беживотно, долазећи у занос. Такво стање се зове молтвено созерцање“ (Речи
подвижника, у светима, оца нашег аве Исака Сирина. Указ. изд. с. 206. С. 60).
[192]Овај небуквални превод Касијана адресира његове читаоце на новозаветне речи
„блажени чисти срцем“ јер ће Бога видети“ и не даје да се исихастичка аскеза приближи
стоичким представама о путу човека на бестрашћу, које су распрострањене у његово време.
„Љубав се рађа из бестрашћа“ (Св. Максим Исповедник. Прва сатнија о љубави.//
[193]
Добротољубље. Т. 3. Свето – Троице Сергијева Лавра, 1992. С. 164).
[194]За краткоречиву молитву Касијан предлаже монасима да узмају стих из Псалтира:
„Боже, на помоћ моју пази: Господе, похитај да ми помогнеш“ (Пс 69:2). У „Разговорима XI :
X“ учење о непрестаној молитви се излаже у древној верзији, када се још није сложило у
текстуално фиксирану праксу Исусове молитве.
[195] Преподобни Јован Касијан. Дела. Указ. Изд. С. 358; SC Vol. 54. P. 86.
[196] То јест у Разговорима IX.
[197] Преподобни Јован Касијан. Дела. Указ. Изд. С. 362 – 363; SC Vol. 54. P. 93.
[198] Исто тамо. С. 360. SC Vol. 54. P. 90.
[199] Преподобни Јован Касијан. Дела. Указ. изд. с. 333; SC Vol. 54. P. 52.
[200] Преподобни Јован Касијан. Дела. Указ. Изд. С. 333, SC Vol. 54. P. 52 – 53.